Dame i gospodo, gospodine ministre, koristim priliku da su predstavnici Vlade prisutni na ovoj sednici da postavim pitanje Vladi: šta Vlada Srbije misli da preduzme po pitanju zaustavljanja elementarne nepogode koja već pet godina traje u Velikoj Plani?
Već pet godina 50.000 stanovnika Velike Plane, a među njima 8.000 dece, umesto vode za piće iz vodovoda pije tehničku vodu, koja je zbog velike koncentracije nitrata, izuzetno štetna, ne samo po zdravlje nego nije dozvoljeno po medicinskim parametrima da ta ista voda bude korićena za pranje sudova, za kupanje i kuvanje.
Znači, 20.000 stanovnika grada Velika Plana već pet godina vodom snabdeva jedna cisterna stara 35 godina kapaciteta 5.000 litara. Ponavljam, grad od 20.000 stanovnika vodom za piće snabdeva jedna cisterna kapaciteta 5.000 litara. To je 250 mililitara vode za piće po glavi stanovnika.
Građani Velike Plane imaju tri mogućnosti. Jedna je da svakog dana odvoje dva-tri sata vremena da dežuraju u gradu i čekaju nailazak cisterne, druga mogućnost je da kupuju flaširanu vodu za piće. Ako uzmemo da jedna porodica dnevno potroši oko 10 litara vode za piće, to je dnevno 150 dinara, a mesečno 4.500 dinara. Taj luksuz da mesečno za vodu izdvoji 4.500 dinara u Velikoj Plani sebi može da priušti jedan ili dva posto stanovništva. U Velikoj Plani većina ljudi ne radi. Oni koji rade, rade uglavnom za mjesečnu nadoknadu...

Znači, oni koji rade, rade uglavnom za nadoknadu za osam do 12.000 dinara.
Treća mogućnost koju koristi najveći broj građana Velike Plane jeste da pije vodu iz vodovoda i tako na direktan način ugrožava svoje zdravlje. Postoji samo jedno rešenje ovog problema i zato sam se javio za reč, a to je izgradnja vodovoda za prečišćavanje vode u Velikoj Plani. Prema procenama, ta fabrika treba da košta negde oko pet-šest miliona evra.
Možda je to za nekoga veliki novac, međutim stvarno da pet miliona evra za zdravlje 50.000 ljudi nije veliki novac i da Vlada treba da odvoji ta sredstva. Poređenja radi, prije mesec dana pojavio se problem snabdevanje vodom nekoliko opština u zapadnom delu Republike. U roku od dva dana Vlada Republike Srbije odvojila je 75 miliona evra za rešavanje tog problema.
Kao što sam rekao, Velika Plana čeka pet godina da Vlada Srbije izdvoji pet miliona evra za rešavanje ovog problema. Molim predstavnika Vlade da prenese gospodinu premijeru ovo što sam rekao i da Vlada zaista preduzme neke mere kako bi se ovaj problem što prije riješio. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 90. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine: "Predlozi za proširenje dnevnog reda predlozima akata koji su, po odredbama ovog poslovnika, ispunili uslove da se uvrste u dnevni red, dostavljaju se najkasnije tri dana pre dana određenog za održavanje sednice Narodne skupštine, a predlozi koji se odnose na izbor, imenovanja, razrešenja i prestanak funkcije, povlačenje pojedinih tačaka iz predloženog dnevnog reda, spajanje rasprave i za promenu redosleda tačaka, dostavljaju se najkasnije 24 časa pre određenog početka sednice Narodne skupštine."
U dnevnom redu imamo tačku – zakon o visokom školstvu, koja je predložena danas, posle početka sednice. Zatim, imamo slučaj da je danas povučeno 13 tačaka dnevnog reda, promenjen je redosled više tačaka dnevnog reda, praktično, dnevni red je potpuno pretumban i došlo je do spajanja rasprave o pojedinim tačkama dnevnog reda. Praktično, rasprava o 12 tačaka dnevnog reda spojena je u tri tačke.
Po članu 84. Poslovnika, ostavljena je izvesna mogućnost, mada nejasno, ovaj član je u potpunoj koliziji sa članom 90.
Kaže se – izuzetno, obaveštenje o vremenu održavanja sednice i dnevnom redu može se dostaviti u kraćem roku, pri čemu je predsednik Narodne skupštine dužan da na početku sednice obrazloži takav postupak.
Ovde se kaže – obrazloženje, obaveštenje o vremenu održavanja sednice i dnevnom redu, a ne kaže se – obaveštenje o promeni dnevnog reda, ne kaže se – obaveštenje o povlačenju pojedinih tačaka i, apsolutno, ne spominje se spajanje rasprave o pojedinim tačkama dnevnog reda.
Ovde smo od gospođe Kolundžije čuli tri razloga zašto bi danas trebalo da raspravljamo o spojenim tačkama dnevnog reda. Prvi razlog je brzina.
Znate šta, ako je to u pitanju, ako je u pitanju moranje, mi svih 13, 14 tačaka na dnevnom redu možemo da smandrljamo kao jednu tačku dnevnog reda. Zatim je rečeno da je u pitanju regulisanje nekih problema u ovom zakonu i da se primenjuju zakoni iz 70-ih godina.
Ako je nešto čekalo 38 godina da se nađe na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije, ne vidim zašto bi bio problem da se to pitanje na dnevnom redu nađe sutra a ne danas. Znači, ako razdvojimo raspravu o ovim tačkama dnevnog reda, mi ćemo izgubiti jedan dan, pa ako smo izgubili 38 godina, ne vidim zašto bi bio problem da izgubimo još jedan dan. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas treba da donesemo odluku o razrešenju 70 sudija i 30 drugih nosilaca pravosudnih funkcija, a uglavnom su u pitanju javni tužioci i njihovi zamenici.
Treba da se izjasnimo na osnovu njihovog imena i prezimena i mesta prebivališta. To su uglavnom jedini podaci koji su nam dostavljeni u ovom materijalu koji smo dobili. Smatram da je zaista neozbiljno da se u jednoj ovakvoj instituciji odluka o razrešenju tako značajnih državnih funkcionera kao što su sudije donosi samo na osnovu njihovog imena i prezimena i mesta prebivališta. Možemo samo da nagađamo da li odluku o razrešenju treba da donesemo na njihov lični zahtev zbog godina starosti, zbog godina rada, zbog toga što oni svoj posao ne obavljaju valjano i savesno, zbog toga što su politički nepodobni ili zbog toga što su se zamerili nekome od političkih ili ekonomskih moćnika, ovih tzv. tajkuna.
Drugo, suštinsko pitanje koje se nameće jeste zašto mi o ovom pitanju raspravljamo tek danas. Gospodin Ristić je pre tri dana rekao da je većina ovih pravosudnih funkcionera prestala da obavlja svoj posao otprilike pre dve godine, ili pre godinu dana. Tom prilikom on je takođe istakao da oni za sve ovo vreme primaju platu i pomenuo je iznos od 100.000 dinara. Ako na taj iznos od 100.000 dinara dodate poreze, doprinose, dobijate iznos od oko 160.000 dinara. To je 2.100 evra. Kada to pomnožite sa dve godine rada dobijete iznos od 50.000 evra. Pedeset hiljada evra košta jedno zasedanje, jedna dnevna sednica Narodne skupštine Republike Srbije. Ako to pomnožite sa brojem 100 dobijate iznos od pet miliona evra.
Juče sam razgovarao sa jednim svojim poznanikom iz Velike Plane koji se bavi građevinom. Rekao mi je da u Velikoj Plani za iznos od pet miliona evra može da se napravi oko 200 jednosobnih stanova.
Sledeći problem koji se ovde javlja jeste taj što je jedan broj ovih sudija i tužilaca u protekle dve godine, dok su primali plate kao sudije i tužioci, obavljao posao advokata. Konkretno znam trojicu bivših sudija koji su ovo vreme radili kao advokati.
Znate, to je jedan veliki moralni, etički i pravni problem. Kako neko može dolaziti u zgradu suda u kojoj prima platu kao sudija, a istovremeno u toj zgradi suda obavlja posao advokata? Obavljajući taj drugi posao prima jednu drugu, paralelnu platu. Sve to u državi koja ima nekoliko stotina mladih ljudi, pravnika koji su položili pravosudni ispit i koji uzaludno čekaju da dobiju zaposlenje; u državi u kojoj imamo milion ljudi koji su nezaposleni, koji čekaju posao i u državi u kojoj, kao što sam juče rekao, prema zvaničnim podacima Zavoda za statistiku, 400.000 ljudi živi ispod granice siromaštva.
Zbog svega ovoga ponavljam pitanja koja sam postavio pre tri dana. Prvo pitanje jeste: koliko novca iz budžeta je nenamenski, bespotrebno, izdvojeno u ove svrhe? Drugo pitanje je: koliko je sudija koje danas treba da razrešimo u međuvremenu obavljalo advokatske poslove? Treće pitanje je: ko je kriv što se ovo pitanje na dnevnom redu Skupštine nije našlo pre godinu dana, pre 15 meseci ili pre pet meseci, nego tek danas?

Dame i gospodo, pošto sam pravno prilično neuk, a kao što sam rekao mi nismo dobili nikakve dodatne potrebne podatke o materijalu koji smo dobili za ovu tačku dnevnog reda, ja sam se namerno na početku svog izlaganja oslonio na izjavu gospodina Ristića. Pre tri dana on je sa ove govornice rekao da sudije o kojima mi sada raspravljamo primaju platu poslednje dve godine. Držao sam se za reč gospodina Ristića. Ne verujem da je on to rekao nesvesno; rekao je to vrlo svesno i vrlo tendenciozno. Osnovna poruka je bila – dok vi ovde, radikali, vršite opstrukciju, pare iz budžeta idu, ovi ljudi primaju platu od 100.000 dinara, a vi ne date da mi izglasamo da ih razrešimo dužnosti sudija. To je prvo.
Drugo, u svom izlaganju nakon mog izlaganja gospodin Ristić je uglavnom potvrdio 90% onoga što sam ja rekao. Nisam rekao da je svih 100 sudija, javnih tužilaca primalo platu poslednje dve godine. Ja sam samo na osnovu te brojke, jer u pitanju je broj od 70 sudija, 30 tužilaca i njihovih zamenika, izveo jednu računicu orijentaciono, da se vidi koliko je državni budžet bio opterećen, bespotrebno. Sada je nebitno da li je u pitanju 100, da li je u pitanju 55 ili 10, u pitanju je jednako pravni i moralni problem.
Poslednja stvar, vremenski rok od dve godine takođe sam uzeo iz izlaganja gospodina Ristića. Ima onih koji je trebalo da budu razrešeni pre toga, ima onih koji je trebalo da budu razrešeni posle toga; sad sam čuo od gospodina Krasića da ima onih koji posao sudija ne rade od 1. marta 2006. godine.

Dame i gospodo narodni poslanici, u svom izveštaju o stanju ljudskih prava u prošloj godini zaštitnik prava građana se ne bavi zaštitom ljudskih prava na Kosovu i Metohiji, tamo gde su ta ljudska prava najviše ugrožena. Zaštitnik građana je izabran otprilike prije 10 mjeseci. Sada ću vas podsetiti šta se, kada je kršenje ljudskih prava u pitanju, u proteklih 10 mjeseci dogodilo na Kosovu i Metohiji.
Zabeleženo je više od 20 slučajeva paljenja srpskih kuća. Više desetina oružanih napada na Srbe pucanjem, bacanjem bombi i paljenjem automobila. Više desetina fizičkih napada. Nekoliko masovnih razmera u severnom delu Kosovske Mitrovice.
Srbima na Kosovu i Metohiji je oduzeto pravo da sami biraju svoju lokalnu vlast. Srbima je oduzeto pravo da ostvare dobit od privatizacije preduzeća u kojima su radili decenijama. Srbi na Kosovu i Metohiji ne mogu da obrađuju svoja imanja, svoje njive, osim u samom centru enklava u kojima žive.
Srbi na Kosovu i Metohiji nemaju pravo na posao. Srpska deca u većini mesta na Kosovu i Metohiji do škola odlaze u pratnji tenkova i transportera NATO pakta. Kamenovanje autobusa i automobila u kojima se kreću Srbi na Kosovu i Metohiji su redovna pojava.
Ukratko, Srbi na Kosovu i Metohiji žive u modernim logorima. O svemu tome u izveštaju o kršenju ljudskih prava u prošloj godini u državi Srbiji nema apsolutno ni jedne reči. Na osnovu toga može se izvući samo jedan zaključak, da zaštitnik građana posredno, svesno ili nesvesno, priznaje da Kosovo i Metohija nije u sastavu Srbije.
Znate, kada zaštitnik ljudskih prava u jednoj državi pravi izveštaj o kršenju ljudskih prava u toj državi, a ne obuhvati jedan dio teritorije, onda se može izvući zaključak da on taj dio teritorije ne smatra sastavnim delom te države. Osim Srba na Kosovu i Metohiji, zaštitnik građana u svom izveštaju zanemario je kršenje ljudskih prava još nekoliko kategorija stanovništva.
U ovom izveštaju nema riječi o 400.000 građana Srbije koji, prema zvaničnim podacima Zavoda za statistiku, žive ispod granice siromaštva. Nema riječi o kršenju ljudskih prava Vojislava Šešelja i drugih haških optuženika srpske nacionalnosti. Nema ni riječi o kršenju ljudskih prava nekoliko desetina Srba, građana Srbije koji su poreklom iz Hrvatske, a koji su uhapšeni prilikom odlaska u Republiku Srpsku Krajinu, u zavičaj.
Nema riječi o kršenju ljudskih prava Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Gorana Hadžića, koje mediji u Srbiji, a i najviši zvaničnici države Srbije, već nekoliko godina nazivaju najvećim ratnim zločincima. Protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića je podignuta haška optužnica, međutim ne postoji nijedna pravosnažna sudska presuda kojom su oni okrivljeni da su počinili bilo koji ratni zločin. Znači, sve dok ne postoji ta pravosnažna presuda nazivati ljude ratnim zločincima je teško krivično delo.
Sledeća stvar o kojoj bi trebalo da se izjasni zaštitnik ljudskih prava jeste činjenica da Srbi proterani sa Kosova i Metohije već osam godina nemaju pravo da glasaju i da biraju predstavnike vlasti u lokalnim zajednicama gde žive.
Sa druge strane ovaj izveštaj je prepun detalja o izmišljenim i stvarnim primerima kršenja ljudskih prava. Vrlo detaljno se bavi kršenjem ljudskih prava pripadnika nacionalnih manjina. Inače, nastavlja se ta jedna praksa, koja u Srbiji postoji već deset godina, da se stalno potencira da su nacionalne manjine u Srbiji ugrožene. Živim u ubeđenju da je što se tiče poštovanja prava nacionalnih manjina Srbija sigurno među vodećim državama u Evropi.
Izveštaj se detaljno se bavi ljudskim pravima ubica i kriminalaca koji se nalaze u zatvorima, zatim homoseksualaca i drugih nastranih ličnosti. "Mnoge javne ličnosti se u javnim nastupima slobodno koriste govorom mržnje i diskriminacije prema homoseksualnoj populaciji, a postojeći zakoni i institucije koje ih primenjuju ne pružaju adekvatnu zaštitu od tog verbalnog vida homofobnog nasilja i diskriminacije".
"Aktivisti i aktivistkinje ljudskih prava su u kontaktu sa Zaštitnikom predočili argumente da su lezbejke, gej osobe, biseksualci i transsrodne osobe posebno izloženi zločinima mržnje u Srbiji i da zbog toga postoji posebna potreba da se raznim merama reaguje na takvu situaciju".
Po ovom izvještaju na Kosovu i Metohiji, gde Srbe progone i ubijaju, ne postoje zločini mržnje, ali jadni homoseksualci i lezbejke strašno postradaše, prosto da se čovek rastuži.
Mene zanima zaista da li je neko u ovoj skupštini i uopšte u Srbiji čuo za neki zločin mržnje koji je učinjen nad pripadnicima gej populacije, nad lezbijkama i tom kategorijom društva.
Izveštaj se takođe detaljno bavi kršenjem ljudskih prava pripadnika nevladinih organizacija koje rade na rasturanju Srbije i što je posebno potencirano i izdvojeno političkih partija i pojedinaca koji se javno zalažu za nezavisnost Kosova i Metohije. Znate, u jednoj zemlji ljudi se otvoreno zalažu za razbijanje i okupaciju te zemlje, za odvajanje dijela teritorije te zemlje i zamislite umesto da im ljudi tapšu, da im odobravaju, ljudi ih prekorevaju i šalju preteće poruke.
Ono što meni bode oči u ovom izveštaju i ovom predlogu jeste činjenica da je sve četvoro zamenika zaštitnika građana rođeno u Beogradu. Zaista ne mogu da vjerujem da u zemlji Srbiji u dijelu koji ne pripada Beogradu ne postoje ljudi koji bi se mogli kvalitetno i adekvatno baviti ovom problematikom.
Mi smo ovih dana optuživani da pravimo opstrukciju zato što sprečavamo donošenje važnih odluka, između ostalog odluke o izboru zamenika zaštitnika građana. Iz toga se može steći utisak kako vladajuća koalicija u Srbiji drži mnogo do ljudskih prava, drži mnogo do institucije zaštitnika građana i drži mnogo do funkcionisanja službe zaštitnika građana.
Navešću samo tri činjenice iz ovog izveštaja koje govore sasvim suprotno. "Uprkos zakonskoj odredbi prema kojoj će Skupština izabrati zamenike zaštitnika građana u roku od dva meseca od dana podnošenja predloga, Narodna skupština o predlogu nije odlučila do zaključenja izveštajnog perioda, niti do dana podnošenja izveštaja. Zaštitnik građana se dopisom od 18. decembra 2007. godine obratio svim narodnim poslanicima i ukazao na neophodnost izbora zamenika ombudsmana radi stvaranja uslova za obavljanje zakonom utvrđenog delokruga institucija i zakonom utvrđenog roka.''
Nažalost, do dana podnošenja ovog izveštaja ovo obraćanje ostalo je bez efekta. Od podnošenja izveštaja prošlo je još nekoliko meseci, međutim to se pitanje na dnevnom redu nalazi tek danas i postavljam pitanje - ako smo vršili opstrukciju u protekla dva dana i ako vršimo opstrukciju danas, ko je vršio opstrukciju proteklih deset meseci pa se ovo pitanje nije našlo na dnevnom redu?
Sledeće, zakon o zaštitniku građana predvideo je da će Narodna skupština Republike Srbije uskladiti odredbe ovog poslovnika sa odredbama zakona u roku od šest meseci od dana stupanja zakona na snagu. Poslovnikom Skupštine trebalo je da bude uređen i način postupanja po podnetom redovnom izveštaju kao i po posebnim izveštajima zaštitnika građana. Do isteka izveštajnog perioda to nije učinjeno. Nadam se da za ovo neće biti okrivljena SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po čl. 225. i 226. U proteklih nedelju dana šest skupština opština u Srbiji i tri okružna suda vratili su svojim presudama i odlukama otete mandate SRS. To nisu učinili samo Skupština grada Smedereva i Okružni sud u Smederevu. Kao što sam juče rekao, u utorak, 16. septembra, aktivirali smo blanko ostavke odbornika u Skupštini grada Smedereva ...

Imam da postavim pitanje. Juče sam se javio drugi put, tražio objašnjenje, niste mi dali reč. Biću kratak, tri minuta. Znači, mi smo ...

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povrede Poslovnika, članove 84, 100, 103, 104, 105, 106, 225. i 226, a u skladu s tim kršenjem tih članova Poslovnika prekršili ste i član 27, koji kaže da se starate o primeni Poslovnika Narodne skupštine.
Molim vas da mi vratite vreme, sad ću citirati članove Poslovnika.
Član 84 - predsednik Narodne skupštine pisanim putem određuje dan i čas održavanja sednice Narodne skupštine, sa predlogom dnevnog reda, najmanje sedam dana pre dana za koji se saziva sednica.
Poziv za sednicu, telegram sam dobio preksinoć u 18 časova i 57 minuta, za sednicu koja je počinjala juče u 10 sati. Nije postojala teoretska šansa da se kvalitetno pripremim za ovu sednicu.
Član 100 - narodnom poslaniku, koji želi da govori o povredi ovog poslovnika, predsednik Narodne skupštine daje reč odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika.
Juče sam se javio za reč pre najmanje pet poslanika kolega iz DS i vi mi u toku dana niste dali reč.
Član 103 - niko ne može prekidati govornika niti ga opominjati, osim predsednika Narodne skupštine u slučajevima predviđenim ovim poslovnikom.
Za vreme govora narodnih poslanika ili drugih učesnika u pretresu nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora.
Cijelo vreme dok sam govorio poslanici DS, vi ste dužni da poštujete Poslovnik, tražiću audiozapis ove sednice, videozapis, gde se vidi da cijelo vreme mog izlaganja traje dobacivanje poslanika DS. Vi ste bili dužni da to sprečite.
Član 104 - narodni poslanici su dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine.
Svojim ponašanjem poslanici DS su to prekršili, a vi ih niste sprečili.
Član 105 - o redu na sednici Narodne skupštine stara se predsednik Narodne skupštine.
Vi očigledno niste to učinili.
Član 106 - opomena se izriče narodnom poslaniku: - koji je prišao govornici bez dozvole predsednika Narodne skupštine; nisam to učinio; - koji govori pre nego što je zatražio i dobio reč; nisam ni to učinio; - koji, i pored upozorenja predsednika Narodne skupštine, govori o pitanju koje nije na dnevnom redu; javio sam se po članu 225, počeo sam o pitanju odborničkih mandata u Smederevu, a verujte mi na reč hteo sam da završim sa tačkom dnevnog reda - izbor članova Saveta Narodne banke.
Sledeća stvar - ako prekida govornika u izlaganju ili dobacuje, odnosno ometa govornika, ili na drugi način ugrožava slobodu govora.
Nisam prekršio ovaj stav Poslovnika.
"Ako iznosi činjenice i ocene koje se odnose na privatni život drugih lica".
Nisam ni to uradio.
"Ako upotrebljava psovke i uvredljive izraze;
- ako drugim postupcima narušava red..."
Molim vas da na kraju mog izlaganja pred poslanicima, pred građanima Srbije, objasnite na osnovu čega ste vi meni izrekli opomenu.
Član 225. i 226. na osnovu kojih sam se javio daju mi apsolutno pravo da tražim objašnjenje zbog pokušaja izborne krađe u kojoj su upregnuti pravosudni organi države Srbije. Molim vas da mi date odgovore na pitanja iz člana 106.

Na osnovu čega?

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 226. Poslovnika Narodne skupštine. Tražim objašnjenje od Vlade Republike Srbije i Ministarstva pravde - šta Vlada Republike Srbije, država Srbija preduzimaju po pitanju pokušaja Haškog tribunala da nametne branioca Vojislavu Šešelju?
Prva činjenica je da Tužilaštvo u Haškom tribunalu pokušava protivpravno da nametne branioca Vojislavu Šešelju. Druga činjenica, Vojislav Šešelj najavljuje da će u tom slučaju stupiti u štrajk glađu do smrti.
Da postoji objektivna opasnost od još jedne haške žrtve govori i činjenica da je do sada Haški tribunal direktno ili posredno ubio 12 Srba. Podsetiću sada na te žrtve. Prva žrtva je bio policajac Simo Drljača iz Prijedora, koji je ubijen dok se zajedno sa sinom kupao na jezeru. Druga žrtva je Dragan Gagović iz Srbinja.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle čitanja ovog izveštaja o događajima na mitingu 29. jula u Beogradu, moram da priznam da sam zbunjen. Za tu zbunjenost mogu da postoje dva objašnjenja. Prvo je da je udarac koji sam dobio palicom u glavu ostavio posledice, pa sam postao zaboravan. Možda je to poprimilo odlike epidemije, jer nas u poslednje vreme u SRS-u ima više zaboravnih. Drugo objašnjenje je da je ovo lažni, frizirani izveštaj.
Podsećam vas da sam batine dobio od policajaca koje sam pre toga zaštitio od huligana, koji su pokušali da ih napadnutu razbijenom staklenom flašom i komadom betona. U Urgentnom centru, gde sam primljen u 22,45 časova, doktori su konstatovali sledeće povrede: kontuzija glave, hematom i nagnječenje na glavi, hematom i nagnječenje na vratu i levom ramenu, krvave poderotine na obe ruke, tragovi udarca po krstima. U ovom izveštaju o tome nema ni reči. Pominju se samo povrede u predelu kičme.
Postoje samo dve mogućnosti, ili lažem ja i 30 ljudi koji su videli povrede koje sam dobio, ili lažu doktori iz Urgentnog centra, pročitaću njihova imena – dr Slađana Anđelković i dr Mirko Mićović, ili lažu ljudi koji su napisali ovaj izveštaj.
Tvrdim da je ovaj izveštaj od početka pravljen tendenciozno, sa namerom da u što većoj mogućnosti prikrije pravu istinu. Osnovni dokaz, argument u smislu dokazivanja ove tvrdnje je sledeći. Od događaja je prošlo dva meseca. Za dva meseca, niko iz MUP-a, niko od članova ove komisije nije našao za shodno da me kontaktira, bar telefonom, da pita šta se dogodilo.
Zaista se pitam, ne kao čovek koji je udaren, ne kao pripadnik SRS-a, nego kao građanin – kako je moguće da visoki policijski službenici prave izveštaj o jednom događaju na kojem je pretučen narodni poslanik, koji je uz to i novinar, a da za dva meseca ne nađu za shodno da ga kontaktiraju, da pitaju šta je bilo, da čuju njegovu verziju događaja?
Zaista, moram da pročitam imena tih policijskih službenika: policijski savetnik Dušan Puača, zamenik rukovodioca radne grupe, samostalni policijski inspektor Goran Milinković, glavni policijski inspektor Milan Stanić, glavni policijski inspektor Nenad Mitrović, samostalni policijski inspektor Milenko Munižaba, major Bogdan Kosanović, major Zoran Sekulović.
Zaista bi bilo zanimljivo čuti objašnjenja navedenih policijskih službenika, da nam kažu gde su oni izučavali zanat, pa su napravili jedan ovakav propust. Jedino ako nije u pitanju sledeće objašnjenje – da nisu znali gde da me nađu.

Dame i gospodo narodni poslanici, verovatno u ovoj sali nema nikoga ko se nije u svojoj praksi suočio s time da mu sud odbije neki akt, neku žalbu, uz obrazloženje da je žalbu uložio nakon isteka vremena koje je zakonom predviđeno.
Danas je Okružni sud u Smederevu odbio jednu žalbu, uz obrazloženje da je podneta pre vremena. O čemu se radi? Kao ovlašćeni predstavnik SRS-a, 16. septembra, u Skupštini grada Smedereva, predao sam ostavke 14 odbornika SRS-a koji su u međuvremenu formirali odbornički klub ''Napred Srbijo''. Ostavke su bile sudski overene. Uz ostavke sam priložio overena ovlašćenja kojima odbornici ovlašćuju SRS da te ostavke aktivira bez njihovog znanja i saglasnosti i priložio sam sudski overene ugovore između SRS-a i odbornika, kojima oni svoje ugovore, svoje odborničke mandate poveravaju SRS-u. Znači, to sam predao u utorak, 16. septembra.
Zatražio sam da, shodno članu 47. Zakona o lokalnim izborima, Skupština grada Smedereva te mandate vrati SRS-u.
Po Zakonu o lokalnim izborima, član 46, Skupština grada Smedereva je bila dužna da na prvoj narednoj sednici donese odluku o prestanku mandata i dodeljivanju mandata novim odbornicima SRS-a.
Prva sednica Skupštine grada Smedereva održana je u petak. Na toj sednici uopšte nije raspravljano o predlogu koji je podnela SRS, uz obrazloženje skupštinske većine da je predlog podnet tri dana pre zasedanja Skupštine, a po Poslovniku Skupštine grada Smedereva predlog je morao da bude upućen četiri dana pre sednice.
Prva i osnovna stvar, Zakon o lokalnim izborima je stariji od pravilnika, od poslovnika bilo koje lokalne samouprave. To je prvo. Drugo, prekršen je Poslovnik Skupštine grada Smedereva. U tom poslovniku jasno piše da se predlozi koji se odnose na imenovanje, razrešenje i slično mogu dostaviti najkasnije do 48 časova pre održavanja sednice. Ja sam ovaj predlog dostavio 70 sati pre održavanja sednice. U skladu sa 49. članom Zakona o lokalnim izborima, mi smo u subotu, dan nakon što je Skupština grada Smedereva propustila da odlučuje o našem zahtevu, uložili žalbu Okružnom sudu. Žalba je u Okružni sud stigla u ponedeljak ujutru. Okružni sud je morao da donese odluku do srede u 14 časova.

Dame i gospodo, bez obzira na to kako mi glasali, da bi ovaj sporazum postao punovažan, Srbija mora da počini zločin, da uhapsi i Haškom tribunalu izruči Ratka Mladića, da ispuni sve ostale uslove, postavljene i nepostavljene, prihvatljive i neprihvatljive, koje pred nju postave Haški tribunal i njegovi vlasnici iz Vašingtona i Brisela.
Vladajuća većina, na čelu sa DS, tvrdi da je ispunjavanje tih uslova i saradnja sa Haškim tribunalom prvorazredni državni i nacionalni interes. Činjenice, međutim, govore da je u pitanju prvorazredna nacionalna i državna sramota. Evo zbog čega.
Od ukupnog broja optužnica Haškog tribunala, tri četvrtine su podignute protiv Srba. Optužnice su podignute protiv kompletnog političkog, vojnog i policijskog vođstva Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine.
Od devet predsednika koje je srpski narod birao od 1991. godine, haška optužnica je podignuta protiv njih sedam, a samo se jedan od njih, Goran Hadžić, još uvek nalazi na slobodi. Dvojica, Slobodan Milošević i Milan Babić, ubijeni su. Nisu optuženi jedino Dobrica Ćosić i Zoran Lilić. Gospodin Ćosić vjerovatno zbog godina, a Zoran Lilić što se nije mnogo miješao u svoj posao.
Haški tribunal je direktno ili posredno ubio ukupno 12 Srba. Praktično, ubijen je svaki šesti Srbin protiv kojeg je podignuta haška optužnica. Da li je neko od vas čuo da je u novijoj istoriji civilizacije jedan sud ubio svakog šestog osumnjičenog prije nego što je završen sudski proces? Takva revnost vjerovatno nije zabilježena ni u vreme inkvizicije.
Broj Srba koji su ubijeni od strane Haškog tribunala podjednak je ukupnom broju optuženih Hrvata, dva puta je veći od ukupnog broja optuženih Muslimana i tri puta je veći od ukupnog broja optuženih Albanaca. Broj Srba koji je ubijen u Haškom tribunalu podjednak je ukupnom broju pripadnika hrvatskog, muslimanskog i šiptarskog naroda protiv kojih su izrečene pravosnažne sudske presude. Ima ih desetak. Od toga se tri odnose na zločin nad Srbima i one su simbolične, od po nekoliko godina zatvora.
Srbin iz Prijedora Duško Tadić je za nedokazano ubistvo osuđen na tri decenije zatvora. Hrvat Dražen Erdemović, koji je priznao ubistvo 125 ljudi, a sudski mu je dokazano ubistvo 70 ljudi, osuđen je na pet godina zatvora zbog toga što je srpska vojska Krajine 1. maja 1995. godine u danu kada je Hrvatska izvršila agresiju na Republiku Srpsku Krajinu ispalila pet granata na Zagreb i ubila sedam civila.
Predsednik Republike Srpske Krajine Milan Martić osuđen je na 35 godina zatvora. Istog dana u zapadnoj Slavoniji ubijeno je 283 Srba, 500 ranjeno, 20.000 protjerano iz svojih domova iz zapadne Slavonije. Za te zločine Haški tribunal nije podigao nijednu optužnicu. Odbio je da sudi i hrvatskom generalu Mirku Norcu, koji je u samo jednoj noći, u avgustu 1991. godine, organizovao ubistvo 150 srpskih civila iz Gospića.
Srpski general Stanislav Galić osuđen na tri decenije zatvora zato što je Vojska Republike Srpske granatirala Sarajevo, garnizon u kojem se u tom trenutku nalazilo 40.000 muslimanskih vojnika koji su svakodnevno vršili ofanzivna dejstva na položaju Vojske Republike Srpske i svakodnevno granatirali civilna naselja u Srpskom Sarajevu. U tim granatiranjima poginulo je više od 1.000 srpskih civila. Haški tribunal zbog toga nije podigao nijednu optužnicu.
Svi znate za slučaj Nasera Orića, komandanta Srebrenice, koji je odgovoran za smrt preko 3.200 ljudi. Haški tribunal je presudio da on ne treba da snosi nikakvu odgovornost i izrekao mu je oslobađajuću presudu.
Predsjednik parlamenta Republike Srpske Momčilo Krajišnik, čovjek koji nije pušku uzeo u ruku, nije izdao nijednu komandu, parlament koji je on vodio nije donio nijednu odluku koja je u suprotnosti sa međunarodnim pravom, osuđen je na 28 godina zatvora. Ali je zato načelnik Generalštaba Muslimanske vojske general Sefer Halilović oslobođen bilo kakve odgovornosti za strašne zločine koje je Muslimanska vojska na teritoriji cijele Bosne počinila nad srpskim narodom i nad Hrvatima u srednjoj Bosni.
Podsjetiću, u samo jednom danu u naselju Grabovica u dolini Neretve snage pod njegovom kontrolom su masakrirale nekoliko desetina hrvatskih civila. Muslimanski istražni organi su utvrdili da su, samo na lokalitetu Kazani u Sarajevu, pripadnici Desete brdske brigade pod vrhovnom komandom Sefera Halilovića ubili oko 700 srpskih civila. Haški tribunal je protiv Sefera Halilovića podigao optužnicu samo za zločine nad Hrvatima i na kraju mu izrekao oslobađajuću presudu.
Predsjednica Republike Srpske Biljana Plavšić, koja takođe nije imala nikakve veze sa ratnim dejstvima Vojske Republike Srpske, bez obzira na to što je sarađivala sa Haškim tribunalom i optuživala neke druge lidere srpskog naroda, osuđena je na 11 godina zatvora.
Nedavno je Haški tribunal doneo oslobađajuću presudu za Ramuša Haradinaja, dokazanog teroristu čiji su borci odgovorni za smrt oko 400 pripadnika srpskog naroda, ali i pripadnika albanskog naroda. Postoje nesumnjivi dokazi, postoje živi svjedoci da su njegovi vojnici pobili nekoliko desetina pripadnika albanskog naroda koji su želeli da se očuva država Jugoslavija.
Na kraju postavljam pitanje šta još treba da se dogodi da vladajuća većina, DS i Boris Tadić, država Srbija, na kraju krajeva svi mi kažemo: dosta je, nećemo više da sarađujemo sa tom zločinačkom institucijom. Odnosno, da li postoji i koji je to minimum odbrane srpskih nacionalnih i državnih interesa u ovoj haškoj epizodi satanizacije i kažnjavanja srpskog naroda koji vladajuća Demokratska stranka i Boris Tadić nisu spremni da pređu da bi se dodvorili Zapadu zbog toga da bi sačuvali vlast u Srbiji? Hvala vam.