Poštovani poslanici, poštovano predsedništvo, smatram da sam dužan da vam dam jednu informaciju pre nego što počnem da govorim o amandmanu. Pre sat vremena trebalo je da bude održana sednica Odbora za Kosovo i Metohiju. Međutim, sednica nije održana zato što vladajuća većina nije obezbedila kvorum. Nadam se da na osnovu toga ne bi trebalo da izvlačimo zaključke da je za neke od njih Kosovo i Metohija već dijaspora.
Što se tiče amandmana koji je podneo kolega Miloš Radulović iz DSS-a, kao neko ko je član SRS i ko je rođen u BiH, Republici Srpskoj, smatram da je ovaj amandman dobar i da ga treba prihvatiti u danu za glasanje, za razliku od amandmana koji su podneli poslanici LDP-a.
Oni predlažu da se briše član 25. zakona o ministarstvima, jer smatraju da ne postoje uslovi i razlozi za postojanje posebnog ministarstva za dijasporu. Međutim, podržavam stav svojih kolega iz Srpske radikalne stranke da to ministarstvo treba da promeni naziv i da ne treba da se zove ministarstvo za dijasporu, nego ministarstvo za veze sa Srbima izvan Srbije, ako ni zbog čega drugog, da ne ulazim u suštinske razloge, onda iz razloga što je to jedina reč tuđica u nazivima svih ministarstava Republike Srbije.
Ne smatram da je najvažnije kako se ministarstvo zove, nego kako to ministarstvo radi. Što se tiče konkretno ovog ministarstva, smatram da ono nije radilo dobro svoj posao. Da je radilo dobro svoj posao ne bi se dogodilo to što se dogodilo juče. Bilo je očigledno da čak i neki poslanici u Skupštini Republike Srbije ne znaju dovoljno o stradanju Srba u BiH u poslednjem ratu, a posebno mislim na područje Podrinja, pa su se onda iščuđavali ovde zbog reakcija poslanika SRS na sramnu oslobađajuću presudu Haškog tribunala Naseru Oriću.
Zbog toga ću iskoristiti ovih 13 minuta, koliko mi je preostalo, da podsetim na neke podatke o masovnim zločinima koje su Naser Orić i njegova vojska počinili nad Srbima u BiH na području Podrinja. Pod komandom Nasera Orića samo u prvih sedam meseci rata, o kojima ću govoriti danas, zapaljeno je 145 srpskih sela. Ta sela su do temelja opljačkana, zatim zapaljena. U njima je ubijeno ukupno oko 3.500 srpskih civila, srpskih teritorijalaca i zarobljenih srpskih vojnika.
Krvavu seriju bez kraja Orić i njegova banda započeli su na Đurđevdan 1992. godine napadom na selo Gostilj i ubistvom Radojka Milojkovića i Lazara Simića. Radojko, koji je tog dana slavio porodičnu slavu, živ je ubačen u kuću i zapaljen, a nesrećni Lazar je stradao samo zbog toga što je kod prijatelja došao u goste na krsnu slavu. Istog dana, na Đurđevdan, izvršen je napad na srpske kuće u Blječavi u kojoj je ubijeno troje civila. Kosana Zekić koja je imala 64 godine je zaklana, glava joj je bukvalno odvojena od tela. Dana 10. juna u Rupovom Brdu ubijeno je 10 meštana, među njima Vojislav i Mirjana Milinković, njih dvoje su zapaljeni u porodičnoj kući. Dana 21. juna u selu Ratkovići kod Srebrenice ubijeno je 18 Srba, među njima sedam žena, Desanka Stanojević zapaljena je u svojoj kući, a Radenko Stanojević je zaklan. Dana 22. juna stravična žetva smrti u Podrinju odnela je sedam novih života, među njima se nalazi Jerko Slijepčević, kome su vojnici Nasera Orića nešto kasnije ubili oca i dva brata.
Na Vidovdan, 28. juna, u Lozničkoj Rijeci ubijeno je 15 Srba. Među njima su se nalazili invalid Srećko Milovanović i njegova supruga Jovana. Oboje su zaklani. Dana 30. juna Orićevi vojnici napali su srpsko selo Brežani. Iza njih je ostalo 19 ubijenih civila.
Miloš Novaković pronađen je sa odsečenom glavom, Vidoje Lazić je živ razapet na drveni krst a onda spaljen. Kristina Lazić i trojica Rankića, Milisav, Dragoslav i Mirko, spaljeni su u svojim kućama.
Dana 5. jula u Zagonu Orićevi banditi ubili su 17 Srba, među njima četvoro članova porodice Gvozdenović, braću Radoja i Dragoljuba i njihovog strica Rajka i Radojevu ćerku Radu koja je imala 19 godina. Istog dana ubijena su i tri člana porodice Milošević: Radinka, Miloš i Ljubica. U Radinku su pucali dok je u naručju držala trogodišnjeg sinčića Aleksandra. Kada je pogođena žena pala oni su uzeli dete iz njenog naručja, nju zaklali, a dete odneli sa sobom. Istog dana u selu Krnići kod Srebrenice Orićevi vojnici ubili su 16 meštana; Vasu Poraču zlikovci su zaklali, a Soku Bujić, staricu, proboli vilama.
Na Petrovdan, 12. jula, u napadima na više sela Orićevi vojnici masakrirali su ukupno 70 ljudi. Među njima se nalazi i 13 teritorijalaca, znači vojnika koji su ubijeni u šumi Lođa kod sela Zagoni. Njih su muslimanski vojnici prvo zarobili, a zatim su ih ubili bez ispaljenog metka, sve do jednog su ubili krampovima kojima su vojnici pre toga kopali rovove. U isto vreme u selu Zalazju druga muslimanska jedinica ubila je 38 meštana, a među njima Ratka Jeremića i njegove sinove Marka i Radovana, braću Momčila i Miodraga Rakića, te Momčilovog sina Milana, zatim dva brata Simića, dva brata Vujadinovića, dva brata Vasiljevića. Dana 20. jula u Donjim Magašićima Orić i njegovi vojnici ubili su 12 srpskih civila. Veliki Cvetinović su tog dana ubili sina Živka, a nekoliko meseci kasnije i drugog sina Vidoja.
Dana 8. avgusta napadnuto je selo Donja Ježestica. Orićevi vojnici su tom prilikom ubili devet meštana, a među njima Savku Mlađenović sa njenim sinovima Draganom i Anđelkom. Dragana su dotukli maljem, Anđelku su odsekli glavu, odneli u Srebrenicu i igrali fudbal na ulici. Da ne mislite da je ova informacija plod srpske propagande, postoje izjave muslimana iz Srebrenice da se zaista to dogodilo i da je igran fudbal sa odsečenom glavom Anđelka Mlađenovića.
Dana 24. septembra u napadu na Podravno Orić i njegovi vojnici ubili su 60 meštana. Napadači su tog dana Milojki Marinković masakrirali majku, oba brata i tetku. Prema nalazima obdukcije, samo manji broj žrtava usmrćen je iz vatrenog oružja. Ostalim žrtvama, njih preko 50, prvo je pucano u noge a onda su masakrirani. Najveći broj ubijen je nožem i sekirom, skoro svima pre toga polomljena je kičma, ruke i noge, odsečeni prsti ili cele šake. Velikom broju nesrećnika bilo je izvađeno jedno ili oba oka. Mnogima je glava bila potpuno odsečena od tela. Neki muškarci su osunećeni, a drugi potpuno kastrirani. Više leševa je zapaljeno, a dvojica muškaraca su nabijeni na kolac i ispečeni na ražnju. Tako su zatečeni, na ražnju.
Već sutradan u Podravlju Orićevi vojnici ubili su još četvoro, a dva dana kasnije još 16 Srba. Dana 1. oktobra napali su selo Fakovići i ubili 19 meštana.
Sela Bjelovac, Loznička Rijeka i Sikirići bila su više puta meta napada Orićevih vojnika. Najveće žrtve, najveće stradanje ta sela doživela su 14. septembra 1992. godine kada je ubijeno 109 meštana. Prepričaću ukratko svedočenje Zorke Ilić. Ona se nalazila u kući sa svojim ukućanima kada je u kuću upao jedan musliman iz Srebrenice koga je ona odranije poznavala, zvao se Mujo, i zatražio je da mu spremi ručak i da mu donese rakiju da popije. Dok je ona krenula da to radi, ušla je Esma Kiverić, predratna učiteljica iz Srebrenice i naljutila se na Muju što nije počeo da kolje, a Mujo je odgovorio – sačekaj prvo da ručam, neka nam spremi ručak. Dok je nesrećna žena spremala ručak oni su joj u susednoj sobi zaklali muža i dvije ćerke. Tog dana Slavki Matić napadači su ubili muža i dvije kćeri.
Na Božić, 7. januara, juče je bilo o tome reči, napadnuta je Kravica. U napadu je ubijeno 46 meštana. Među njima Nedeljko Milanović i njegov sin Dragan, braća Mitar i Milovan Ostojić, Radojko i Vojislav Bogićević, Ivan i Krsto Đukanović, Ratko i Đorđe Miladinović, sve rođena braća. Tog dana u Kravici i okolini spaljeno je 690 srpskih kuća.
Devetog januara – kao što vidite, napadi se uglavnom događaju na velike hrišćanske praznike – u Boljevićima i Radojevićima muslimani su ubili šestoro Srba. U Skelanima je 16. januara ubijeno 13 meštana, među njima dva maloletna brata Dimitrijevića, petnaestogodišnji Aleksandar i devetogodišnji Radoslav. Istog dana u okolnim selima ubijeno je još 70 ljudi, najviše u Kušićima i Ćosićima. U Kušićima je ubijeno 17 nesrećnika, među njima sedmoro Ristića. Mićo Ristić imao je 15 godina, a njegova sestra Mitra 18.
Novinar "Toronto stara" iz Kanade Bil Šiler, koji je u toku rata posetio Srebrenicu, u broju tog lista od 3. februara 1994. godine objavio je da ga je Naser Orić lično odveo na jedno mesto nedaleko od grada i pohvalio se kako su na tom mestu ubili i masakrirali 114 Srba.
Na godišnjicu pobede nad fašizmom, 9. maja 1992. godine, nedaleko od sela Baljkovica, muslimani meštani, tada rat skoro nije ni počeo, znači neuniformisana lica, uhvatili su tri sina Milana Mitrovića iz Srpskog Nezuka. Najstarijem bratu Draganu prvo su polomili desnu nogu i ruku, vilicu i nekoliko rebara a onda ga zaklali. Drugom bratu Radislavu, koji je imao 27 godina a Dragan 30, prebili su jednu nogu, odsekli mu nekoliko prstiju a zatim ga ubili tako što su ga nekim tupim predmetom tukli po glavi sve dok mozak nije iscurio napolje. Najmlađem Branislavu, koji je imao 23 godine, nožem su odsekli nos i uši i izvadili mu jedan bubreg, a onda mu nožem proboli srce.
Sa njima se nalazio sin njihovog ujaka Božidar Nikić. Za informaciju onima koji se zgražavaju, nesrećnik je nađen nabijen na ražanj i ispečen.
Muslimani su 24. avgusta napali i popalili Gornju Kamenicu. Tom prilikom ubijena su dva brata Tomića, Ljubomir i Dragomir, i Rade Kukolj. Kada je selo oslobođeno Rade Kukolj je pronađen nabijen na ražanj i ispečen. Među žrtvama muslimanskog napada na Kamenicu je i desetogodišnji Slobodan Stanojević koji je uhvaćen kada se iz zbega nakratko vratio da iz dvorišta pusti psa ljubimca kojeg je ostavio vezanog na lancu. Pronađen je potpuno nag, desno uvo mu je odsečeno a na stomaku mu je nožem bila napravljena velika rupa.
Zbog svih ovih zverstava u kojima je učestvovao ili koje je naredio Naser Orić je 30. juna 2006. godine prvostepenom presudom osuđen na dvije godine zatvora. Ta presuda je od strane stručne javnosti, ne samo srpske, ocenjena kao sramna lakrdija, prvorazredni pravni skandal. Sada imamo još nebulozniju presudu. Žalbeno veće Haškog tribunala je juče donelo presudu koja glasi – Naser Orić nije kriv zato što je učestvovao u ubistvu 3.500 srpskih civila, zato što je učestvovao u paljenju 145 srpskih sela.
Mene u svemu ovome ne čudi ova presuda jer od Haškog tribunala, posle svega, niko normalan, niko nacionalno svestan i ne može da očekuje nešto drugo. Mene iznenađuje nedostatak bilo kakve konkretne reakcije države Srbije. Nameće mi se celi dan jedno pitanje - zašto Srbija nije reagovala? Nadam se da se odgovor ne nalazi u činjenici da je predsednik Demokratske stranke i predsednik Srbije 11. jula 2006. godine, pre dve godine, prisustvovao parastosu, ili kako se to već zove, otišao i potrčao kod Srebrenice i poklonio se senima 2.000 vojnika Nasera Orića, ali je odbio... Za informaciju onima koji pričaju da ih ima 7.000, pronađeno ih je do sada samo 2.000, oni ostali postoje u pričama. Boris Tadić je odbio molbu ljudi iz Srebrenice i Kravice da ostane u Republici Srpskoj ili da dođe sledećeg dana iz Beograda i prisustvuje parastosu koji je upriličen 12. jula, na Petrovdan, u znak sećanja na ovih 3.500 nesrećnika koje su ubili isti ti vojnici Nasera Orića.
Na kraju, umesto odgovora na ovo prethodno pitanje, postavljam još jedno pitanje svima vama i samom sebi: šta bi se dogodilo da je Haški tribunal izrekao ovakvu presudu u slučaju Ratka Mladića? Ubeđen sam da bi reakcija bila takva da mi u sledećih godinu dana ne bismo mogli da živimo od reagovanja vlasti u Sarajevu, a bojim se i vlasti u Beogradu. Hvala.