Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 21. stav 5. zakona o zaštiti granice, to je deo koji reguliše izdavanje dozvola za kretanje i zadržavanje na području graničnog prelaza.
Stav 5. glasi: ''Obrazac dozvole za kretanje i zadržavanje na području graničnog prelaza i način njenog izdavanja propisuje ministar nadležan za unutrašnje poslove''. Svojim amandmanom, predlažem da se reč: "ministar nadležan", zameni rečima: "ministarstvo nadležno", da za ovu oblast ne bude zadužen ministar, nego ministarstvo. Smatram da je to logičnije.
Mi o zakonu o zaštiti državne granice raspravljamo u situaciji kada na dobrom delu teritorije Srbije, u pitanju je KiM, toj granici ne možemo da priđemo na razdaljinu od stotinu kilometara, a kamoli da je kontrolišemo i zaštitimo. Zašto je tako?
Najveće zasluge snosi međunarodna teroristička organizacija NATO, predvođena SAD-om, ali velike zasluge ima i ovaj dosovski režim, tačnije, svi dosovski režimi koji su se do sada izređali, zato što nisu učinili dovoljno napora da obezbede poštovanje Rezolucije 1244, koja garantuje povratak srpske vojske i policije na KiM. Jedan od razloga zbog čega je taj povratak omogućen Rezolucijom 1244, jeste kontrola državne granice između Srbije i Albanije, odnosno Srbije i Makedonije.
Ono što većina građana Srbije ne zna, jeste da mi imamo velikih problema i sa državnom granicom sa Bosnom i Hercegovinom. Danas ću govoriti o tome.
Granica na Drini, oko koje su proteklih vekova vođeni dugi i teški medijski, politički i vojni ratovi, oko koje su ispevane najžešće, da tako kažem, nacionalističke, srpske, hrvatske, muslimanske pesme, praktično, ne postoji. Između dve bratske republike, Bosne i Hercegovine i Srbije, nikada, ni u vreme kada su bile zajedno u SFRJ, ni posle ovih ratova, nije utvrđena granična linija, niti je potpisan ugovor o granici. Postoji samo granica katastarskih opština, koja je napravljena 1910. godine između Austrougarske i Srbije, i na osnovu državnih premera iz 1968. i 1980. godine.
Četiri meseca nakon uspostavljanja diplomatskih odnosa između BiH i Srbije, 27. aprila 2001. godine, formirana je međudržavna komisija, koja je dobila zadatak da reši ovaj problem, da utvrdi graničnu liniju. Ta komisija se sastala, čini mi se, 15-ak puta za ovih sedam godina, međutim, nije se pomerila s mrtve tačke, nije našla nikakvo rešenje. Čak, još uvek nisu dogovorili način, redosled poteza kako da reše ovaj problem.
Srbija predlaže da se problem reši tako što bi se utvrdila granična linija, a nakon toga bi se potpisao međudržavni ugovor o granici. Muslimanski članovi komisije BiH, koji predstavljaju većinu, predlažu suprotan redosled poteza. Predlažu da se potpiše ugovor o granici, a da se nakon toga rešavaju sporna pitanja.
Šta bi, konkretno, na terenu to značilo? Navešću jedan primer. To bi značilo da bi 50% hidroelektrana na Drini, ''Zvorničko jezero'' i ''Bajina Bašta'', koje su potpuno u vlasništvu Srbije, praktično, postalo vlasništvo Bosne i Hercegovine.
Kada čovek pročita materijale državne komisije, teško je oteti se utisku da Bosna i Hercegovina izbegava da napravi dogovor o granici iz političkih razloga, zbog nekih unutrašnjepolitičkih razloga, koji su korišćeni u kampanji za lokalne izbore u BiH.
Očigledno je da nerešeno pitanje između BiH i Srbije režim u Sarajevu koristi da bi podgrejavao političku atmosferu i, posredno, i dalje optuživao Srbiju da ima neke teritorijalne pretenzije prema Bosni i Hercegovini.
Postoji šest spornih tačaka na nepostojećoj granici između BiH i Srbije. To je područje naselja Rača, Janja, područje Zvorničkog jezera, područje hidroakumulacije ''Bajina Bašta", područje železničke stanice Štrpci i područje opština Rudo i Priboj.
Kada je u pitanju područje Rača, problem je nastao što se vremenom, decenijama, vekovima, a sada su u pitanju decenije, reka Drina pomera prema istoku. Korito reke Drine se pomera prema istoku i tim pomeranjem je preko 30 kvadratnih kilometara, u pitanju je 30 kilometara i 300 ha zemljišta koje pripada Srbiji, ostalo na levoj obali Drine. Problem je toliki da se, recimo, sad i granični prelaz Rača, koji, praktično, pripada BiH, bosanski granični prelaz, nalazi na teritoriji Republike Srbije.
Druga sporna tačka je područje sela Janja u kojem, nije bitno, ali mogu da napomenem, živi većinsko muslimansko stanovništvo. Takođe je problem nastao pomeranjem reke Drine prema istoku, na zemljištu koje pripada Srbiji. U pitanju je preko 1000 ha. Stanovnici tog sela su izgradili svoje kuće, vikendice, čak, postoje privredni pogoni, šljunkare itd. Oni decenijama to zemljište, koje pripada privatnim licima iz Srbije, koriste bez ikakve dozvole i naknade.
Sledeći, možda i najveći problem, jeste problem razgraničenja na hidroakumulaciji ''Zvorničko jezero''. Srbija predlaže da se problem reši tako što bi granica išla koritom reke Drine, kako je predviđeno međunarodnim konvencijama, do 200 metara ispred brane, zatim bi izašla pod pravim uglom na levu obalu Drine, 400 metara bi išla kopnom nizvodno, 200 metara posle brane bi se vratila u korito Drine. Na taj način, Srbija bi prešla oko 140 hektara na levu obalu Drine.
Isti princip razgraničenja Srbija predlaže i na području hidroakumulacije ''Bajina Bašta''. Jedina razlika je što bi tu taj lakat bio malo veći, pa bi Srbiji ostalo 20 ha više, odnosno, ukupno 160 ha. Na taj način bi Srbija dobila tačno 300 ha prekodrinske teritorije.
Međutim, tim predlogom razgraničenja BiH ne gubi ništa. Naprotiv, dobija više od 1000 ha zemljišta. Evo, zbog čega.
Kada je pravljen plan za izgradnju hidrocentrala, proračunat je najviši nivo vode. Srbija je otkupila to zemljište i isplatila do poslednjeg dinara. To zemljište koje je pokrila hidroakumulacija ''Zvorničko jezero'' i ''Bajina Bašta'' je, praktično, u vlasništvu Republike Srbije. Predlogom koji Srbija predlaže, većina tog zemljišta, 1044 ha, bilo bi poklonjeno BiH, a od 1344 ha, Srbija bi zadržala samo 300 ha.
Predlogom razgraničenja koji predlaže BiH, hidrocentrala i hidroakumulacija bi, praktično, bile presečene na dva dela, do polovine hidrocentrale, bilo bi vlasništvo Srbije, od polovine, BiH. Šta to znači? To znači da bi BiH sutra, ako to vlastima u Sarajevu padne na pamet, recimo, zbog zatezanja odnosa sa Srbijom, mogla da spreči funkcionisanje te brane, od uklanjanja smeća, nanosa ispred hidrocentrale, a ti nanosi ponekad mogu da ugroze funkcionisanje hidrocentrale, do otklanjanja kvarova itd.
Sledeća sporna tačka je železnička stanica u Štrpcima. Jednokolosečna pruga Beograd-Bar, u dužini od 10 km i 900 metara, na području sela Štrpci, prelazi preko teritorije BiH. Od te dužine, 6 km i 900 metara otpada na tunele, 500 metara otpada na dva vijadukta i most preko reke Jablanice. U pitanju je nekvalitetno zemljište, pašnjaci, devastirana šuma. Na tom području ne postoji nijedan objekat, ne postoji nijedna kuća.
Srbija predlaže da se problem reši tako što bi se železnička pruga, sa pratećim objektima, a prugu je pravila Republika Srbija, da se ta pruga, sa železničkom stanicom, pripoji Srbiji, a da se BiH obešteti nekom drugom sličnom teritorijom, na nekom drugom mestu, gde to BiH više odgovara.
Najveći problem postoji u opštini Priboj. Sadašnjim razgraničenjem, dve trećine stanovništva opštine Priboj, praktično, nema mogućnosti da na normalan način dođe do grada Priboja, do sedišta svoje opštine. Formalno-pravno, nepostojeća granica između dve države odsekla je sledeća sela, u pitanju su meštani 11 sela: Batkovići, Kasidol, Sjeverin, Zabrđe, Zabrnjice, Hercegovačke Golaše, Pribojske Golaše, Gučje, Kaluđerovići, Sočice i Krnjače. Ta sela ukupno imaju oko 5000 stanovnika.
Da bi došli do sedišta opštine, do Priboja, oni imaju dva puta i oba vode preko inostranstva. Jedan je put preko BiH, i uglavnom ga koriste. Dužina tog puta je 10 km. Drugi put vodi preko Prijepolja i Pljevalja u Crnoj Gori, i dugačak je 120 km.
Da bi ljudi živeli normalan život, Srbija predlaže jedno racionalno rešenje, da se jedan deo teritorije, u pitanju je 2130 ha, pripoji Srbiji. U tom slučaju, tri sela koja se nalaze u BiH, Ustibar, Mokronoge, Mioče, bili bi pripojeni Srbiji. Srbija nudi isto rešenje kao na području Zvornika, Bajine Bašte, Štrpca, da se BiH namiri na nekom drugom delu međugranične teritorije, gde njoj više odgovara. Bitno je da u ova tri sela živi 1700 stanovnika, od toga je 1200 Srba.
Zbog čega sve ovo govorim? Ne zato što se zalažem da se utvrdi granica između BiH i Srbije, voleo bih da ta granica nikada ne postoji, da nikada ne bude utvrđena i da nikada ne bude potpisan ugovor o državnoj granici.
Međutim, činjenica da 13 godina nakon Dejtonskog sporazuma i osam godina od petooktobarskog puča ovo pitanje nije rešeno, nameće određena razmišljanja o našoj spoljnoj politici i navodi na zaključak da ta spoljna politika, državna politika, u ovom slučaju prema BiH, nije ispravna.
Svakog dana slušamo da u Srbiji, praktično, od kad su dosovske stranke na vlasti, posebno DS, sve pršti od demokratije. U BiH je isti proces. Obe zemlje, trčećim korakom, polomiše noge da bi stupile u EU. I jednoj i u drugoj zemlji, Havijer Solana je rado viđen gost, sa kojim se najviši zvaničnici i jedne i druge zemlje pozdravljaju srdačnim zagrljajima. Sarajevo je i dalje dežurna pljuvaonica kada je politika Srbije u pitanju i znate da tamo, ne samo predstavnici nekih nevladinih organizacija, nego i najviši državni funkcioneri često odlaze, predsednici pojedinih političkih partija, i na najcrnji način govore o Srbiji, o njenoj politici, posebno o politici prema BiH.
Znate i sami da je predsednik Tadić jednom išao u Sarajevo i jednostrano se izvinjavao muslimanima za zločine koje su srpske vojne i policijske jedinice počinile nad pripadnicima tog naroda, da nije obezbedio da se muslimani, isto tako, na adekvatan način, izvine za zločine koji su počinjeni nad Srbima.
Kad se ima sve to u vidu, sva ta ponizna politika koju vodimo prema BiH, postavlja se pitanje – kako takvom politikom nismo obezbedili da se reše ovi, objektivno, sitni problemi, kako nismo obezbedili da BiH pristane na to razgraničenje, kojim bi, praktično, dobila teritorijalno uvećanje?
Hvala.