Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 23. stav 1; zbog tehničke greške ovde piše stav 3. Član 23. glasi: „Predsednik Komisije i članovi Saveta biraju se iz reda uglednih stručnjaka iz oblasti prava i ekonomije, sa najmanje deset godina relevantnog radnog iskustva“, naglašavam - relevantnog, „koji su ostvarili značajne i priznate radove ili praksu u“, naglašavam, „relevantnoj oblasti, naročito u oblasti zaštite konkurencije i koji uživaju ugled objektivne i nepristrasne ličnosti“.
Predložio sam da se brišu prve tri neprecizne formulacije koje mogu da komplikuju izbor predsednika i članova Saveta, u krajnjem slučaju, mogu biti predmet određene zloupotrebe. Prva formulacija „relevantno radno iskustvo“ i druga „relevantna oblast“, to su prilično rastegljivi pojmovi. Previše rastegljivi pojmovi. Može se tumačiti ovako i onako, a još više ova treća formulacija: kandidati „koji uživaju ugled objektivne i nepristrasne ličnosti“. Da li je neko objektivan i nepristrasan, to je uglavnom stvar subjektivnog doživljaja, ličnog osećaja, lične procene i oko toga se dva Srbina teško mogu složiti, a kamoli predstavnici različitih političkih opcija.
Reći ću nekoliko reči o ovom zakonu i o njegovom usvajanju. Smatram da donošenje ovog zakona jeste školski primer gde je ona narodna poslovica „Kasno Marko na Kosovo stiže“ doživela svoj potpuni smisao. Sa ovim zakonom se kasni najmanje deset godina, i to planski, namerno. Da stvar bude još gora, i Marko i vi ste zakasnili iz istih moralnih razloga – Marko zbog vazalnog odnosa prema azijskim Turcima koji su Balkan osvajali oružjem; vi kasnite zbog vazalskog odnosa prema srpskim i evropskim „Turcima“, zapadnim multinacionalnim kompanijama i domaćim srpskim tajkunima koji su kolonizaciju Srbije izvršili novcem i kriminalom.
Kada kažem vi mislim na stranke sadašnje vladajuće koalicije, ali i na sve političke partije koje su učestvovale u vlasti i upravljanju Srbijom od 5. oktobra 2000. godine do danas.
U vreme Miloševića, režim je kontrolu srpskog tržišta prepustio svojim omiljenim privrednicima i omiljenim kriminalcima. Zahvaljujući monopolu nad izvoznim i uvoznim poslovima i javnim nabavkama, ti su ljudi često bukvalno preko noći postajali milioneri. Paralelno sa tim procesom kriminalizacije trajao je i proces upropašćavanja srpske privrede, upropašćavanja preduzeća, čiji je krajnji cilj bio da ta preduzeća režimska mafija kupi za što manje novca.
Ono što je Milošević započeo, vi ste dovršili. Omogućili ste da njegovi, a sada vaši omiljeni kriminalci, tajkuni preduzeća koja koštaju stotine miliona evra kupe za deset miliona evra, da preduzeća koja koštaju desetine miliona kupe za milion evra ili nekoliko stotina hiljada evra. Otišli ste toliko daleko da ste, podsećam vas, šećerane koje su procenjene na nekoliko desetina miliona evra prodavali za jedan evro, i to ne bilo kome, nego direktoru DS. Praktično, omogućili ste mafiji da postane vlasnik Srbije, da kontroliše kompletno tržište u Srbiji, sa neograničenim monopolom.
Zahvaljujući tome, razni Miškovići, Hamovići, Markovići, Kostići, Matići, Lazarevići, Drakulići stekli su bogatstvo koje se meri stotinama miliona, čak i milijardama evra. Sada, sa deset godina zakašnjenja, verovatno pod pritiskom EU, a još verovatnije zato što su vam neke stvari, a pre svega neki od tih tajkuna izmakli kontroli, pokušavate da ovim zakonom uvedete kakav-takav red na srpskom tržištu. Dajem sebi za pravo da prognoziram da od toga neće biti ništa, da će ovaj zakon ostati mrtvo slovo na papiru, da će se on primenjivati za „sitnu boraniju“, a neće važiti za ove koje sam nabrojao – Miškovića, Matiće, Hamoviće i Kostiće.
Kao dokaz, i ovim ću završiti, koristim ovaj godišnji izveštaj o radu Komisije za zaštitu konkurencije od 2008. godine. Kada pročitate ovaj izveštaj prvi zaključak koji vam se nameće jeste da su ovde, da kažem, evidentirane uglavnom samo one „sitne ribe“, mala preduzeća koja nemaju veliki značaj na srpskom tržištu, a „ajkulama“, kojima bi ovaj zakon trebalo da se bavi, nema ni traga ni glasa. Hvala.