Dame i gospodo, verujem da kandidati koji su predloženi za članove Prosvetnog saveta nemaju partijske knjižice, ali sam ubeđen da će se u svom radu ponašati kao okoreli članovi DS-a i da će Prosvetni savet, kao i do sada, od formiranja 2004. godine, nastaviti da radi kao jedna vrsta ideološke komisije DOS-a, da promoviše i nameće lažne evropske vrednosti, a posebno ovaj bolonjski koncept obrazovanja.
Moje mišljenje je da je Srbiji i srpskom obrazovanju u ovom trenutku potrebno nešto suprotno, posebno kada su u pitanju članovi Saveta.
Potrebni su ljudi koji imaju moralni i stručni autoritet, koji će biti imuni na uticaj partijskih sekretara, posebno ovih iz DS-a, i koji će biti ljuti protivnici ovog bolonjskog sistema.
Najvažniji zadatak takvog Prosvetnog saveta bilo bi iznalaženje najkraćeg puta sa ove ''bolonjske stranputice'' i iznalaženje novog sistema obrazovanja, utemeljenog na vrednostima i na praksi koja je postojala u srpskom društvu pre nego što smo doživeli ovu moralnu i ekonomsku okupaciju od strane Zapada.
Ovo ističem iz razloga što smatram da je uvođenje Bolonjskog sistema, posle ovih ratova koje smo imali od 1991. do 1999. godine, bombardovanja Srbije i pljačkaške privatizacije, najveće zlo koje je srpski narod zadesilo u poslednjih 50 godina.
Bolonjski sistem je jedna podvala kreatora novog svetskog poretka koja je namenjena državama i narodima bivše Jugoslavije, bivšeg Sovjetskog Saveza i zemalja Istočne Evrope. Praktično, biološki potomci i ideološki naslednici, oni koji su Srbima i Rusima svojevremeno podvalili komunizam, sada su to isto uradili uvođenjem Bolonjskog sistema obrazovanja.
U ozbiljnim zapadnim zemljama, sistem obrazovanja po Bolonji, otprilike, tretiraju kao drugorazredno obrazovanje, namenjeno imigrantima i namenjeno sirotinji. Kada tamo neko završi fakultet po Bolonji, praktično, strukovni fakultet, posle toga nema pravo da nastavi ove akademske studije.
Upravo iz tih razloga, ovi koji su nama nametnuli uvođenje ''Bolonje'', svoju decu uglavnom ne školuju u Srbiji, nego ih šalju na privatne škole i fakultete u inostranstvo.
Pre ovih reformi, nama je obećano da će stanje u obrazovanju biti bolje, da će sistem obrazovanja biti efikasniji, međutim, činjenice govore da je stanje gore nego što je bilo ranije.
Do uvođenja tzv. Bolonjskog sistema, naši učenici i studenti su na međunarodnim takmičenjima iz matematike, fizike i informatike redovno osvajali medalje. Sada se redovno vraćaju praznih šaka i rezultati koje tamo postižu su sve slabiji i slabiji.
Druga stvar koja je primetna jeste da je, s početkom ovih DOS-ovskih reformi, praktično, došlo do poplave viših škola, fakulteta i univerziteta u Srbiji. Još malo, pa ćemo imati jedan idealni sistem, idealno stanje, da svaki grad ima univerzitet, svaka opština ima fakultet i svako selo da ima višu školu.
Ponavljači, koji u svoje vreme nisu mogli da završe osnovnu školu, sada osnivaju privatne fakultete i sami sebi izdaju diplome.
Do pre 15 godina, teško ste mogli sresti nekog običnog građanina, prosečno obrazovanog, na ulici, koji vam iz cuga ne bi nabrojao sve univerzitete, ne samo u Srbiji, nego i u bivšoj Jugoslaviji. Spreman sam da se kladim da kada bi neko sreo ministra Žarka Obradovića na ulici i kada bi insistirao, čovek ne bi uspeo da se seti da nabroji sve univerzitete koji u ovom trenutku postoje u Srbiji.
Sledeća porazna stvar je da studenti još malo, pa na fakultetima neće dobijati petice i šestice; sada dobijaju bodove, dobijaju oznake A, B, C, D, otprilike, kao da polažu za vozačku dozvolu a ne za univerzitetsku diplomu.
Da bi položili ispit u dobra vremena, studenti su morali da ispune dva preduslova, ili jedan od njih – jedan je da znaju, ili da imaju dobre veze.
Sada im nije potrebno ni jedno ni drugo. Prvi uslov koji treba da ispune da bi se dokopali diplome jeste da imaju novac, da imaju evre. Nažalost, ne postoji ispit u Srbiji koji evri danas ne mogu da polože. Međutim, i ako studenti nemaju para, imaju izlaz, dovoljno je da redovno dolaze na predavanja, da redovno dolaze na vežbe, da odrade nekoliko kolokvijuma, da prikupe određeni broj bodova, i kada izađu na ispit, onda ne moraju, bukvalno, da progovore nijednu jedinu reč, profesori su dužni da im daju prelaznu ocenu po tom Bolonjskom sistemu.
Poslednja stvar na koju ću danas da podsetim jesu vrednosti za koju su se nekada studenti borili, kao nekakva društvena avangarda, kao najprogresivniji deo srpskog i svakog društva. Sećate se da su studenti bili ti koji su dizali revolucije. Godine 1968. su se pobunili iz razloga solidarnosti sa francuskim studentima i zato što im se nisu dopale određene komunističke stranputice koje su se događale u tadašnjem sistem.
Devedesetih godina, studenti su u Studentskom gradu, možda se neki od vas sećaju, tada sam studirao, protestovali tri dana zato što nisu bili zadovoljni studentskim standardom, to je ona čuvena akcija – leb i sol. Posle toga su došle demonstracije zbog progona srpskog stanovništva na KiM-u, zatim zbog agresije na srpsko stanovništvo u Republici Srpskoj Krajini, a kasnije i u BiH.
Danas toga nema. Poslednjih nekoliko demonstracija koje smo imali u Beogradu bile su motivisane samo jednim jedinim razlogom – da im se smanji broj bodova koje treba da prikupe u toku godine, da bi na kraju godine, u vreme ispitnog roka, smandrljali taj ispit i jednu fakultetsku godinu. Hvala vam.