Dame i gospodo, usvajanje Zakona o bezbednosti saobraćaja i izmene tog zakona o kojima danas raspravljamo svakako će doprineti dodatno povećanju bezbednosti saobraćaja i smanjivanju nesreća na srpskim putevima, pa će ovaj trend o kojem je govorio ministar, gospodin Dačić, pozitivan trend svakako biti nastavljen i to je dobro i zbog toga se ovakvi zakoni usvajaju.
Međutim, da bi ove pooštrene kaznene mere, od kojih su neke previsoke, kao ona o obavezi da u po bela dana bude upaljeno svjetlo, da bi te mjere dale dugoročne rezultate, neophodno je ispuniti određene preduslove. Pomenuću samo dva.
Jedan je poboljšanje položaja saobraćajne policije i policije uopšte. Tu pre svega mislim na materijalni položaj i na uslove u kojima oni rade. S obzirom na posao koji rade, koji je pun rizika i zameranja, mislim da policajci u Srbiji rade za plate koje se mogu nazvati mizerne, a saobraćajna policija radi sa opremom koja je zastarela i koja ne može odgovoriti zakonskim rešenjima.
Slabo plaćeni policajac, sa platom od 30.000 dinara, sa iskrzanom uniformom, o tome je govorio kolega Petar Jojić, ne može biti motivisan da valjano obavlja ovaj rizični posao. Taj posao bukvalno nosi obavezu svakodnevnog suočavanja sa kriminalcima i ljudima koji na ovaj ili onaj način čine saobraćajne i druge prekršaje.
Policajac koji ima platu 30.000 dinara, koji nema adekvatne uslove za rad, ne može biti motivisan da ne oprašta saobraćajne prekršaje, bez obzira da li će biti velikodušan zato što uzima mito ili bez mita.
Poboljšanje materijalnog položaja policije je urgentan posao, kao što je urgentan posao da se saobraćajna policija snabde sa odgovarajućom, modernom opremom. Navešću konkretno primer saobraćajne policije u Velikoj Plani koja, pored svih tekućih poslova, ima obavezu da kontroliše autoput u dužini od 50 km i na tom delu se nalazi deonica na kojoj se često dešavaju teške saobraćajne nesreće. Ta stanica policije nema dovoljne ljudske resurse da obavi taj posao na valjan način. Ljudi tamo ginu od posla, a dodatnu otežavajuću okolnost predstavlja činjenica da nemaju dodatnu opremu.
Bolje je da se saobraćajna nesreća ne dogodi. Zbog toga se ovi zakoni usvajaju. Međutim, kada se dogodi, onda je izuzetno važno da policija pravovremeno interveniše, da na valjan način izvrši uviđaj, da sačini zapisnik, da utvrdi sve činjenice.
Drugi preduslov da bi se bezbjednost saobraćaja podigla na željeni nivo jeste da se putevi u Srbiji dovedu u podnošljivo stanje.
Građani Srbije već deset godina, bez obzira da li se na vlasti nalazi DS, DSS, NS, G17, SPS slušaju bajke o brzim putevima, brzim prugama, o Koridoru 10. Međutim, činjenica je da se većina puteva u Srbiji nalazi u izuzetno lošem stanju, prekriveni rupama i zakrpama.
Mi ovde u Skupštini često slušamo nadgovornjavanja dvojice ministara, jednog bivšeg i jednog sadašnjeg. Ovaj prvi tvrdi kako je on asfaltirao više od 400 km puteva, kako on kaže, evropskih puteva, ovaj sadašnji ministar kaže da to nije tačno da je to asfaltirao on, da će on asfaltirati još više, to često naliči na ono dečije nadlagivanje. Međutim, činjenica da mnogi od tih puteva postoje jedino u zapisnicima sa sednica ovog parlamenta.
Od konkretnih zakonskih rešenja osvrnuću se samo na dva. Prvo je rešenje po kojem sudija za prekršaje ima mogućnost da vozaču koji je zaradio zatvorsku kaznu od 15 dana ili 30 dana tu kaznu oprosti i da mu pruži mogućnost da on tu kaznu otkupi novcem. U pitanju je iznos od, čini mi se, 100 hiljada do 150 hiljada dinara, zavisno od procene sudije za prekršaje.
Mislim da će ovo rešenje, koje je verovatno doneto sa dobrom namerom, imati lošu posledicu zato što će dovesti do raslojavanja vozača, raslojavanja građana na osnovu njihovog socijalnog statusa. Imaćemo bogate vozače i siromašne vozače.
Devedeset, devedeset pet odsto građana Srbije nema novca da plati ovu kaznu. Oni će biti prinuđeni da idu u zatvor, a onih preostalih pet odsto će platiti kaznu, međutim to oni neće osetiti zato što imaju novca i to neće po njih imati nikakav vaspitni efekat. Budžet će nešto biti povećan, međutim neće biti ostvarena osnovna svrha zakona, a to je preventivno dejstvo.
Sledeće rešenje na koje želim da ukažem jeste ovo ograničenje brzine pored škola i kada škole ne rade. Znači, u noćnim časovima, preko vikenda i u vreme državnih praznika, u vreme zimskog i letnjeg raspusta, mislim da je u pitanju jedno rešenje koje nije logično, besmisleno je da pored jedne škole, koja se možda nalazi van naseljenog mesta, neko sredinom jula u dva sata iza ponoći mora da ograničava brzinu, da smanjuje brzinu.
Iskoristiću ovu priliku da još jednom ukažem na izuzetno loše stanje regionalnog puta između Velike Plane i Smederevske Palanke. Taj put ima dužinu od 11 km, a već 15 godina nalazi se u izuzetno lošem stanju, u takvom stanju koje objektivno predstavlja opasnost po bezbednost saobraćaja, pa očekujem od ministra Dačića da založi svoj autoritet da ovo pitanje, koje 15 godina čeka na stolu nekog ministarstva, konačno bude rešeno.
Godinama je ovaj put održavan krpljenjem udarnih rupa, međutim inspekcija Direkcije za puteve je u nekoliko zadnjih navrata utvrdila da na taj način nije moguće put držati u funkciji, da na taj način put ne može da bude upotrebljiv za saobraćaj, nego da je neophodna njegova temeljna rekonstrukcija i to na taj način da kompletan put, znači, u dužini od 11 km bude presvučen novim slojem asfalta.
Po zakonu o bezbednosti saobraćaja, kada vozač naiđe na udarnu rupu i tom prilikom ošteti automobil ima pravo da ostane na mestu udesa, na mestu zadesa, da pozove saobraćajnu policiju kako bi policija napravila zapisnik i na osnovu toga vozač mogao da naplati štetu koju je pretrpeo.
Kada bi to radili vozači na ovome putu između Velike Plane i Smederevske Palanke, a slično je stanje na većini ostalih puteva u Srbiji, saobraćaj bi bio paralisan zato što je skoro neizvodljivo ovaj put preći dozvoljenom brzinom od 50 do 60 kilometara na sat, a ne napraviti štetu na autu.
Inače, u pitanju je vrlo frekventan put između dve opštine koje imaju više od 100 hiljada stanovnika. Ljudi iz Velike Plane svakodnevno u velikom broju idu u Smederevsku Palanku, u tamošnju bolnicu, nekoliko stotina ljudi, radnika i školske dece, svakodnevno putuje iz jedne u drugu opštinu.
Ovaj put se nastavlja prema Mladenovcu i Beogradu, odnosno prema Aranđelovcu i Topoli, a s druge strane kod Velike Plane uključuje se na Koridor 10 i autoput i vozači teških kamiona iz Smederevske Palanke, iz susednih opština iz srednje Srbije ovaj put koriste kao najbržu i najbližu vezu sa autoputem i Koridorom 10.
Ministar Dačić je ovde istakao podatak da se najveći saobraćajnih nesreća događa u naseljenim mestima. Ovo je vrlo bitno za temu o kojoj govorim iz razloga što ovaj put u dužini od pet kilometara prolazi kroz gusto naseljene delove Stare Plane i naselja Bresje. Tu živi oko 4.000 ljudi. Put je izuzetno uzak. Kuće bukvalno izlaze na ulice. Čak i u situaciji da je put rekonstruisan, da se nalazi u dobrom stanju, on objektivno predstavlja veliku opasnost po stanovnike okolnih kuća zato što je to jedina ulica koja prolazi kroz naselje.
Hoću da istaknem da je projekat rekonstrukcije gotov. Da je opština Velika Plana uradila sve ono što je bilo do nje. Uradili smo i kanalizacionu mrežu koja ide pored puta. Regionalno preduzeće za puteve je izdvojilo sve potrebne resurse, uključujući i novac.
Programom "Srbijaputa" je predviđena rekonstrukcija, međutim od toga posla još uvek nema ništa, pa apelujem na ministra Dačića da založi svoj autoritet i da pomogne u rešavanju ovog problema.
Smatram da stanje na putevima i bezbednost saobraćaja u bilo kom delu Srbije ne sme da zavisi od politike i političkih partija.
Na kraju ću da malo izađem iz ove teme.
Izvinjavam se, još koliko vremena je ostalo poslaničkoj grupi SRS?