Nadam se da se sada čujemo. Poštovana gospođo predsedavajuća, gospođo ministar sa saradnicima, drago mi je što ovih dana raspravljamo, juče i danas o zakonima i sporazumima, o kojima Srbija ima veliku potrebu.
Raspravljali smo juče, ja ću se toga držati, jer o ovim drugim zakonima i sporazumima su govorili stručnjaci bolji od mene, ali ja sam stručnjak za jednu oblast, na žalost, vrlo tešku. Tešku, koju je pomenula gospođa Smilja Tišma juče, da se o tome i da se o njoj mora pričati. Šta se to u vreme NDH događalo sa Srbima, Jevrejima i Romima? Zašto to kažem? Zato što se vreme, istorija Jevreja i Roma može deliti pre Aušvica i posle Aušvica, a istorija Roma, Srba i Jevreja, na Balkanu, odnosno na prostoru bivše Jugoslavije, pre Jasenovca i posle Jasenovca. Zamislite, kada se jednom narodu, oduzme 60 hiljada duša u toku tri ili četiri godine, koliko je trajalo Jasenovačko stratište, onda vam je jasno zašto ovo tvrdim.
Muzeji genocida postoje svuda u svetu, pa i kod nas, i zato je ovaj zakon vrlo značajan i treba ga prihvatiti i muzej ovde dovesti u Beograd, jer koliko ja znam, a znam dobro, njegovo sedište je nekada bilo u Beogradu, pa je posle iz nečijeg hira prebačeno u Kragujevac. To treba uraditi što pre, jer je vrlo važno da se podsećanje na ono što se događalo, ilustruje, vidi i o tome, kako gospođa Tišma reče, priča. Zaborav je najopasnija stvar koja može da se dogodi jednom narodu, a meni se uvaženi narodni poslanici često događa da odem na komemoraciju i čujem da su stradali Srbi, Jevreji, Hrvati, Englezi, Amerikanci i drugi. E nismo mi ti drugi.
Mi smo narod kojeg se seća naš predsednik onomad kada je bio u Gradini i koji je pomenuo i film „ Dara iz Jasenovca“, a posebno je apostrofirao taj naš romski narod.
Dakle, to kažnjavanje zaboravom mora se prevazići putem stvaranja institucija, kao što su muzeji genocida i drugi.
Šta učiniti da se muzej genocida približi? Po mom mišljenju, trebalo bi digitalizovati taj ogromni materijal i proslediti ga na nekoliko sajtova ili na jedan sajt, kako bi ovi mlađi koji zaista ne znaju, ništa o Jasenovcu, a za šta smo mi krivi, mi stariji, ponešto i saznali.
Mora se mnogo toga učiniti u još nekoliko oblasti, a ja mislim da je jedna vrlo važna. Mora se razmišljati o ulici ili trgu koji bi se zvao „ trg Jasenovačkih žrtava“, ili ulica Jasenovačkih žrtava u ovom gradu, ako ne postoji, a je se izvinjavam ako postoji, mada mislim da ne postoji.
Treba razgovarati sa dobrim stručnjacima, da se literatura umnožava na ovu temu i razgovara i da se ono što je opet, a ja ću citirati gospođu Smilju Tišmu, pomenula, a i neke kolege poslanici, da kada turisti dođu u Beograd, postoji i tura do Jasenovca i nazad. Neka se vidi, jer kako reče neko, kada odete u Krakov, ovi ljudi koji tamo rade u turističkoj privredi, odvedu vas i do Aušvic Birkena.
Mi moramo učiti od njih.
Zato mislim da je zakon o kome smo juče razgovarali i koji ćemo danas glasati, Zakon o osnivanju muzeja, mada to nije zakon o osnivanju muzeja, muzej je osnovan još 1992. godine, ali o njegovoj promeni lokacije, biti koristan i da ćemo o tome glasati.
Još nešto da kažem da je rezolucija koja je juče pominjana, Rezolucija o genocidu mora da se ovde u Skupštini, na neki način ubrza i usvoji, a to je i predložila preživela logorašica.
Smatram da bi dan muzeja žrtava genocida trebao da bude 22. april, dan kada su jasenovački logoraši probili i pokušali da izvrše proboj i kada je od 1.086 nekih stotinak, preživelo. Klanjam se njihovim senima.
Vama se zahvaljujem na pažnji.
Živela Srbija.