Dame i gospodo, gospodine predsedniče, gospođe poslanice, oprostite što sam zakasnio maločas, pa ću se sad potruditi da požurim sa svojim saopštenjem.

Danas kada govorimo…

Verujem da se predsednik Dačić šali.

Ja želim da kažem sledeće. Danas kada govorimo o programu zvanične statistike u periodu 1921/25, naročito u ovom mesecu martu ili koji mesec kasnije, svakih deset godina vršeni su popisi stanovništva. Bila je to prilika da svi građani se izjasne, između ostalog, i kojoj veri, kojoj naciji, te kojim jezikom govore i mnogo toga što je važno za državu, ali za njih same.

Romski narod se na tim popisima izjašnjavao kako kad. U 19. veku su se kao Romi izjasnili njih oko 12.000 porodica, ali je samo nekoliko godina kasnije bilo 3.000 porodica. Dakle, mešalo se.

Statistika nam nudi podatak da je po popisu iz 1931. godine ciganski jezik bio maternji jezik za preko 72.000 Roma. Napominjem da je ovo jedini statistički dokument u kome je bilo postavljeno i pitanje – kojim jezikom govorite. Taj popis nam o mnogo čemu govori, a najčešće istraživači genocida nad Romima, među kojima sam i ja, nažalost koriste kako bi koliko-toliko utvrdili broj Roma u nekadašnjoj državi Hrvatskoj, ali znamo da su i Ustaše uradile jedan poseban popis koji nikada nije objavljen, popis Roma.

Napomenuću još jedan kuriozitet u vezi sa tim popisom stanovništva iz 1931. godine. Rezultati tog pomenutog popisa su objavljeni u posebnom dokumentu, ali su bili izostavljeni podaci o maternjem jeziku i veroispovesti. Te podatke su kasnije tek objavili u Beču 1943. godine, nećete verovati.

Povod da obratim vašu pažnju u današnjoj raspravi je i podatak da je po popisu iz 1948. godine bilo nekoliko desetina više Roma u ondašnjoj Jugoslaviji nego što je to bilo u oficijalnom popisu iz 1951. godine.

Sada da kažem i to da u Srbiji po popisu živi 149 hiljada i nekoliko stotina Roma. To nas primorava da razmišljamo – zar je moguće kad znamo, svi znamo, da ih je mnogo više?

Etno mimikrija je jedan od problema sa kojim se Romi susreću u našoj zemlji, ali i u čitavom svetu. Briga nas za sve, da vidimo šta je sa našom zemljom.

Šta naša zemlja treba u tom smislu da čini? U tom dokumentu o kome danas raspravljamo, piše da su prioriteti razvojne aktivnosti i programa definisane u sledećim oblastima zvanične statistike, demografije i društvene statistike uključujući i sprovođenje popisa stanovništva domaćinstava i stanova 2021. godine.

Pod dva, ekonomska statistika i drugi prioritet razvojne aktivnosti ovog programa. Pod tri, potom slede sektorske statistike i na kraju statistika životne sredine koja obuhvata više oblasti.

Kada smo kod toga, da na pomenem i činjenicu da je za popis ove godine država mora da se pripremi pre svega u oblasti popisivanja i evidentiranja nacionalnih manjina među kojima je i romska. U ranijim popisima stanovništva praktikovano je da se koriste i popisivači iz redova romske nacionalne manjine, ali mislim da to nije bilo sasvim dovoljno. Zato preporučujem da pripreme u tom smislu treba da krenu što je moguće pre, naročito zbog zdravstvene situacije u kojoj se trenutno nalazimo.

Poštovani narodni poslanici, želim da ovom prilikom ukažem na jedan veliki problem u našoj južnoj pokrajini koji imaju Romi i to naročito ovih dana. Naime, kao i ostali građani i Romi su se uredno prijavili na izbore koji su pre nekih mesec dana održani. Prijavilo se i nekoliko stranaka, a neke od njih su prešle cenzus, kao što je to primer sa romskom inicijativom na čelu sa Gazmendom Salijevićem, ali ne lezi vraže, glasovi su im oduzeti, jer su navodno Srbi glasali za njih. Pa, i da jesu, svako ima pravo da glasa, ali ja znam da nisu, jer je srpska lista osvojila svih deset mandata. Morali su da daju glasove srpskoj listi. Romi su ostali bez svog jedinog predstavnika u Skupštini.

Nedavno je kandidat za poslanika i portparol romske inicijative Gazmend Salijević kazao da je to građanska inicijativa učestvovala na parlamentarnim izborima, jer želi da se bori za obrazovanje i ekonomsko osnaživanje, kao i mogućnost da Romi postanu ravnopravni građani Kosova. Očito Gazdmen Salijević se ne sviđa njihovoj centralnoj izbornoj komisiji, pa je umesto poslanika na kosovskom parlamentu dobio kandidat njihovog pokreta na Kosovu, Erdžan Galuši, jer je bliži premijeru Albinu Kurtiju.

Da bi u tome uspeli morali bi da ponište glasove romskoj inicijativi u opštinama Leposavić, Novo brdo, Ranilug, Klokot i još nekim. Ovaj primer sam izneo kao ilustraciju nečega što je sa statističkim podacima o Romima na Kosovu ne samo sada, već i ranije događalo. Sećam se popisa iz 1981. godine kada je na Kosovu i Metohiji živeo ni jedan Rom. Kada smo pritisli kosovsko rukovodstvo, mi romski aktivisti, pronašli su 30 hiljada i to uneli onako aproksimativno. Znamo mi da taj podatak nije tačan i da je na Kosovu 1981. godine živelo oko 150 hiljada Roma od kojih su se mnogi iselili u zemlje trećeg reda i zemlje koje su u blizini. Pre svega, dosta Roma je došlo u Srbiju.

Kosovski funkcioneri ni tada nisu poštovali romsku ličnost i romske građane, pa su tako i uradili. Ovi izabrani poslanici su izabrani kao što smo to mi u ovoj Skupštini izabrani, koleginica Sandra Joković, ja, ali nas niko nije brisao, već smo dobili svoje mesto kao i svi građani Srbije. Živela Srbija na čelu sa predsednikom Vučićem, koja nas Rome tretira na način koji zaslužujemo i zbog čega ćemo uvek biti verni. Hvala.

Gospodine predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani narode Srbije, bio ti srpske, romske ili svake druge nacionalnosti, čast mi je što mogu da vam se obratim u ime jednog velikog naroda, neću ja da kažem nacionalna manjina, jer narod koji ima 300, 400, 500 ili 600 hiljada stanovnika nije manjina nego većina.

Na početku da se zahvalim čoveku koji je nama Romima omogućio da u pokrajinskoj i republičkoj skupštini, ovoj, sedimo nas troje, dve prelepe dame i ja sa njima da im pravim društvo i da pokušavamo da rešavamo ono što desetinama godina unazad nije rešavano.

Mnogo toga se nagomilalo što se Roma tiče i naš posao u budućim vremenima će biti da uz vašu pomoć, naravno, uz vašu svesrdnu pomoć, svi to pokušamo da rešimo koliko je to moguće.

Moram na početku da kažem da sam malo tužan, a pomalo i revoltiran na izjave nekih kolega koji iz doline dođoše i rekoše to što rekoše o amandmanima svojim, a da pri tom ne pomisliše da tamo žive i Romi i u Preševu, i u Bujanovcu, i u Vranju, i u Nišu, i svuda, tamo na šta neki od njih bacaju oči. Da, Romi tako ne misle. Ja znam, ja ne pričam na pamet, 40 godina se bavim ovim teškim problemima svoga naroda.

Što se amandmana tiče, rečeno je mnogo toga i ja ne bih ništa tome dodao, osim što prethodno rekoh, a to je da se mi Romi nikako ne možemo složiti sa tim da Aleksandar Vučić i ova država ne misle dobro nacionalnim manjinama.

Znate, došao sam iz Kancelarije za ljudska i manjinska prava. Bio sam tamo pet godina zamenik direktora. Rom sam inače. Sa svojim kolega danas sam prisustvovao sednici Odbora za ljudska i manjinska prava i na tom skupu je izabrano i dvoje Roma u članstvo i niko nam ništa nije prebacio, taman posla. Čovek sam koji je brojao poslednjih mesec, dva dana koliko je Roma birano u razna tela, pre svega politička, jer politička integracija je vrlo bitna za romski narod i nabrojao sam najmanje desetak funkcionera romske nacionalne manjine koji su izabrani u razne gradske skupštine ili parlamente, koji su u rangu predsednika, kao što je to, na primer, u Obrenovcu i još nekim krajevima, u rangu potpredsednika, kao što je to ovde u Beogradu i na još nekim mestima.

Ima zasluge jedna partija za to što ja sada hvalim. Ne želim da kršim Poslovnik, ja želim da pohvalim SNS i njenog predsednika i da im kažem u ime svih ovih 40 godina koliko se time bavim jedno veliko hvala, jer do sada nisam imao prilike iako mnogi misle da sam ja barem jedno šest puta bio narodni poslanik. Nikada nisam bio narodi poslanik i nikada nisam bio na političkim funkcijama, a svi su me tapšali po leđima od devedesetih godina pa na dalje. Eto, jedan čovek se usudio da i mene predloži i još nekolicinu mojih kolega.

Usvajanjem ovog Zakona o ministarstvima, dobiće se mnogo, a posebno mi Romi ćemo dobiti nešto što nama zaista treba. Mnogo ranije sam govorio da Ministarstvo za ljudska i manjinska prava je neophodna stvar i u ono vreme kada je na njegovom čelu bio Rasim veoma smo lepo sarađivali i radilo se i postizalo se puno toga.

Onda su naišla neka vremena kada takvo ministarstvo nije postojalo. Nisam bio baš presrećan, a i mnogi Romi nisu bili presrećni, ali došlo je vreme da se Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, ja ga sada tako zovem, skraćeno, obnovi i da počne da vrši svoju funkciju. Koja je njegova funkcija nepotrebno je ovde vama, ozbiljnim političkim glavama predstavljati. Znate svi, a mi Romi posebno moramo da obratimo pažnju na to. Moramo iz prostog razloga, jer nas je naučila istorija i prošlost koja je bila vrlo teška, koja nas je primorala da se ponašamo ponekad i nedolično, ponekad i na način kako to ne odgovara ni samima nama.

Sada je prilika, dame i gospodo, da se romski glas čuje i u Skupštini Srbije i u Skupštini AP Vojvodine i na mnogim mestima gde do sada nije mogao da se čuje. Zašto nije mogao da se čuje neka razmišljaju oni koji su prethodnu vlast držali i koji su prethodne zakone o ministarstvima donosili i prethodne izbore pravili, pa među romskim narodom imali samo glasače, a nikako i one koji će da budu birani.

Doživeli smo zahvaljujući Aleksandru Vučiću i to da budemo birani i srećan sam zbog toga. Nekoliko stotina hiljada Roma, opet neću da kažem tačan podatak, jer niko od nas nije u to siguran, će u narednih nekoliko godina koliko ova Skupština bude trajala imati prilike da čuje o svojim problemima, ali će to isto moći da čuju i svi oni koji treba da čuju i svi oni koji o tome treba da odlučuju.

Zalažem se za to da se i romski glas čuje, da i Rom digne dva prsta kada je reč o odlučivanju, da pomogne tamo gde treba i da učini ono što mora. Mi smo, dame i gospodo, romski narod u Srbiji, poslednjih šest do osam stotina godina bili zajedno sa srpskim narodom i sa svima drugima naravno i činili sve ono što je na korist države koju svi zovemo naša zemlja i naša Srbija.

Naša Srbija će ostati sve dotle dok i jedan romski život bude postojao u njoj, a ja se nadam da će se povećavati, jer ova nova ministarstva koja su formirana, valjda će obratiti malo više pažnje i na romsku populaciju koja treba da se množi i koja se zaista množi, ponekad čak i više nego što drugi to bi i želeli i voleli. Množimo se, a to predlažem i svima ostalim drugim narodima. Neka im to bude, ako ništa drugo dve stvari neka nauče od Roma, neka se množe i neka pevaju. Hvala.