Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 26. amandmane u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici zajedno Jovan Marković, Dragan Šutanovac i zajedno Zoran Živković i Vladimir Pavićević.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik mr Jovan Marković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram …

(Zoran Živković, s mesta: Replika. Pomenuo me je.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom se traži da ništa ne isplatimo zaposlenima u prosveti, ni jedan jedini dinar i neko kaže da je to malo novca.

Malo ili mnogo to je subjektivna stvar, apsolutno subjektivna. Evo, pozivam one koji misle da je to malo novca, tu je ministar finansija, tu je njegov kabinet, neka izvade po sedam hiljada dinara iz džepa da uplate kao dotaciju za zaposlene u prosveti, da vide konačno naši građani, da vide kome je to malo, ko ima više nego što mu treba ili ćemo da pričamo po tuđem novčaniku da to nije ništa.

Pričamo o tome da sedam hiljada dinara nije ništa, a nećemo da kažemo građanima da je za to potrebno budžetu 15 miliona evra. Nećemo da kažemo građanima da smo jednu najobičniju šupu platili onoliko koliko AP Vojvodina i Bojan Pajtić platio je jednu šupu onoliko koliko će budžet Republike Srbije da plaća za zaposlene u prosveti.

Znači, jednu šupu ste platili za celo povećanje budžeta. Vama izgleda mi je malo. Samo postavljam onda pitanje, za mene su sedam hiljada dinara veliki novac, samo postavljam jedno pitanje – Po kom to kriterijumu i koliko zarađujete kad vam je to malo a imamo iste plate? Tako da se manete tih demagogija.

Plaćamo onoliko koliko imamo, ono što je naše, ono što je država zaradila. Da ste vi plaćali ono što je država zaradila, ne bi smo sada bili u situaciji da uopšte bilo kome pomažemo.

Pričamo o elementarnoj nepogodi koja je bila 2014. godine. Ovde se često spominju. Šteta negde oko milijardu i po evra. Hoćemo da se kladimo kolika je šteta nastala za državu dok ste vršili vlast. U materijalnom smislu ljudske živote niko ne može da vrati i to nema cenu, to je nešto što ne možemo da vratimo, to je nešto što je najskuplje, to je nešto što je nemerljivo, ali pitam, hajde da vidimo koju cenu plaćaju građani vaše vlasti, da li je vaša vlast bila gora nego elementarna nepogoda.

Odmah, jedan na jedan, kolika je šteta za elementarnu nepogodu, toliko u 2015. godini plaćamo kamatu za vaše kredite.

(Marko Đurišić, s mesta: Vaše, vaše.)

Vaše kredite. Za vašu „Agro banku“, za vašu Razvojnu banku Vojvodine i prestanite više da se krijete iza demagogije i laži.

Vaša, vaši krediti. Vaši nezaposleni koje ste, ljude ostavljali bez posla, bez porodica, a onda pričate kako vam je nešto malo. Pa koliko je to onda u nečijem džepu dok je bila ta pljačka završilo kad je sedam hiljada dinara malo?

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih koristio pravo na repliku pošto sam spomenut direktno.

Čisto da znate, gospodine predsedavajući zato što prethodni govornik nije hteo da kaže da su državu finansirali rasprodajom društvene imovine i da je zbog te rasprodaje društvene imovine sada imamo 400 hiljada ne zaposlenih. Nisu hteli da kažu da su državu finansirali inflacijom. Nisu hteli da kažu da su državu finansirali kursnim razlikama sa 78 na 120 dinara evra. Nisu hteli da kažu da su mnoge firme zbog kursnih razlika propale. Nisu hteli da kažu da su profitirale banke i tajkuni.

Zato, gospodine predsedavajući, skrenite im pažnju sledeći put da će Vlada da vraća dugove, ali oteto će vraćati sudovi i nemoj da se žale ako mnogi njihovi prijatelji budu na udaru sudova.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam slušao pažljivo predlagača amandmana. Samo u obrazloženju na amandman mora da nam da neke pokazatelje. Voleo bih da nam je dao obrazloženje gde je nestalo milijardu i po evra od prodaje Mobtela? Ili gde je nestalo negde oko sedam milijardi evra iz privatizacije? Ili gde je nestalo četiri i po milijardi evra deviznih rezervi?

(Dragan Šutanovac, s mesta: Kojih rezervi?)

Deviznih rezervi, nemojte da se pravite naivni.

Četiri i po milijardi evra je Narodna banka od 2008. do 2012. godine prodala deviznih rezervi, crno na belo. Još vaš guverner je to priznao i vama je to smešno meni nije.

Onda pričate od jedan do dva posto inflaciji. Budžet se puni iz privrede, a vi ste budžet punili iz prodaje društvene imovine i kredita. Za privredu vas nije bilo briga. Sada vas je odjednom briga za zaposlene u prosveti i penzionere. Pa što niste brinuli dok ste podizali kredite? Kupovali ste socijalni mir. Došlo je do kraja. Nema više šta da se proda ili možda imate želju da prodamo i „Telekom“ i „Elektroprivredu Srbije“ i da završimo. Šta ćemo posle? Da štampamo novac?

Kažite nam kod kojih to vaših drugara su završile te silne milijarde evra, pošto ih branite? Tužilac ih napada, tužilac im piše krivične prijave, pokreće sudske postupke, vi ih branite. Kažete – oni su dobri ljudi, zapošljavaju po 30 hiljada ljudi. Odakle? Koliko su izgubili posao zbog njih? Znači, ako hoćemo nešto da budemo, da uradimo prvo moramo da pokrenemo privredu.

Pričate o stranim investicijama. Ko je hteo da ulaže u državu koja proda godišnje milijardu evra deviznih rezervi. Ko je hteo da ulaže u državu gde nacionalna valuta gubi vrednost 10% najmanje godišnje. Ko je hteo da ulaže u državu gde je inflacija 10, 12, 15, 20%? Ko je hteo da ulaže u državu gde je moralo svakom vašem činovniku od lokalne samouprave do republičkih organa da se podmaže džep? Ko će da ulaže u tu državu? Dotle ste je doveli.

Predstavljate kao stranu investiciju prodaju „Maksija“ „Delezu“, trgovinski lanac vam je prodaja strana investicija. Ma strana investicija su nova radna mesta, bre. Nova vrednost. Novi prihodi i za penzionere i za zaposlene u prosveti i za budžet i za PIO fondove i za fondove zdravstvene zaštite. Tako se vodi država. Što je niste tako vodili tolike godine?

Mislite da možete jednostavno, kao na računaru, pritisnete jedno dugme, resetujete sistem, pa krenete ispočetka. Pa ne može, sve je urušeno. Privreda ne postoji. Pokušavamo da je podignemo i pokazatelji su da uspevamo u tome. Ne priznajete da se nešto menja u Srbiji na bolje. I onda kažete – hajde da mi povećamo; a povećavali ste kreditima i prodajom imovine.

Prodajte vaše stanove onda, prodajte vaše kuće. Kako to izgleda? Šta je država, nečije privatno? Pripada svima. Što niste vodili računa o njoj dok ste bili u vlasti, nego ste je rasprodavali kako ko stigne, šta mu se svidelo.

Hoćete da mi kažete da nije istina kada je čuveni Mišković rekao tadašnjem premijeru Mirku Cvetkoviću – ako mi ne odložite plaćanje poreza, ja ću da otpustim ljude na ulicu. I onda je taj isti premijer Cvetković išao na noge Miškoviću. I vi ste hteli da vodite državu? Državu su kod vas vodili Mišković i ostali.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman ne treba prihvatiti. Navešću nekoliko razloga zašto amandman ne treba prihvatiti. Prvi jeste taj da se država do 2012. godine zaduživala po jako visokim kamatama. Nije tačno da je euribor bio viši nego danas, najviši je bio septembra ili oktobra 2008. godine, bio je negde oko 3,45%, ali od kraja 2008. godine, znači kada su ovi krediti podizani, bio je 0,5% na godišnjem nivou, koliki je i danas.

Kad nešto hoćete da kažete i da slažete, kažite tako da to ne možemo da proverimo za pet minuta. E, sad pošto kolege znaju da je tačno ovo što govorim, a namerno ne iznosi istinu Skupštini, ja znam i da namerno ne misle dobro građanima Srbije, što su pokazali dok su vodili Srbiju.

E, sad znate šta postavio sam pitanje u svom izlaganju gde je nestalo milijardu i po evra od prodaje „Mobtela“, sad ću da dam odgovor. Dali su ga bankama do poslednjeg dinara sa referentnom kamatnom stopom od 16%, pa na referentnu kamatnu stopu izračunajte bankinu maržu, 22% do 24% ste zaduživali državu na dinarske kredite kroz emitovanje hartije od vrednosti. Hoćemo li da proverimo to? Odmah. Odmah. Tako ste pojeli celu supstancu, tako ste uništili celu privatizaciju, tako ste ljude ostavili bez posla i sad se brinete za te ljude koje ste ostavljali bez posla. Pa, to je isto kao da hoćete da izlečite čoveka kome ste vi pucali metak u glavu. O čemu govorimo ovde?

Gospodine Bečiću, obrazlažem zašto ne treba prihvatiti amandman. Ne treba ga prihvatiti, zato što nema novca kojim bismo isplatili ono što piše u ovom amandmanu, nema ga zato što se neko neodgovorno, bahato, nestručno ponašao prema državi i ostavio je bez para.

Koliko sam u pravu, kada konkurišete za kredit i kao građanin i kao preduzeće i kao država stepen rizika vam određuje kamatu koju ćete da plaćate, pa toliko su bili dobri do 2012. godine da su stepen rizika naplaćivali sa kamatom 7%, 8% i više posto, a danas stepen rizika i poverenje u onoga ko vraća kredit je 2% kamate, to su podaci koji ne lažu. To je nešto pipljivo.

Pa, nemojte da se čudite onda što nam više veruju i strani investitori i građani. Ja razumem vašu paniku, nećete više moći da finansirate određene bankarske tajkune i određene finansijske i druge manipulante koji su pokrali državu u prethodnih pet ili šest godina do 2012. godine.

Gospodine predsedavajući mislim da je prekršen član 107. Poslovnika stav 1. povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine, jer kolege poslanici jako dobro znaju neke stvari koje se regulišu zakonom i nekim pravilima koja postoje oduvek u RS i te priče da je neko nekome oteo neki radni staž i za to da se okrivljuje predsednik Vlade Aleksandar Vučić, umesto da se kaže lepo ono što je istinito, a to je da se penzije finansiraju iz penzionih fondova, odnosno iz zarada zaposlenih, ali pošto zaposlenih više nemamo dovoljno, finansiraju se i iz budžeta RS, a para u fondu i zaposlenih nema dovoljno ne zato što je za to kriv Aleksandar Vučić, nego je kriva Vlada DS koja je i upropastila fondove i ostavila veliki broj ljudi bez posla i sada tvrde da mi nekome nešto otimamo. Mi nekome nešto vraćamo, a otimali su oni dok su bili na vlasti.

Dame i gospodo narodni poslanici …

Ja sam u mnogo čemu iznenađen isto kao i moj kolega Đukanović u vezi te brige za prosvetne radnike i zaposlene u Srbiji.
Znate, neko ustane i kaže za ovom govornicom – šta je to 7.000 dinara za te ljude koji treba da prime tu novčanu nadoknadu. Neka mi neko izračuna koliko je to u ukupnoj masi novca. Uzmite papir i olovku, ako ne znate da računate, uzmite digitron i doći ćete do iznosa da je to negde oko dve milijarde dinara ako uzmemo u obzir amandman kolege Babića.
Ako znate da je to na 7.000 dinara dve milijarde dinara, doći ćete do iznosa da je fond plata u Ministarstvu prosvete pun fond osam milijardi dinara, grubo rečeno.
Opozicija naravno, pogotovo bivši režim, pokušava da nas ubedi sve ovde kako ova Vlada ne brine o svojim građanima. Ja bih predložio bivšem režimu koji je predvodila DS kako da obezbede iznose za finansiranje razdela Ministarstva prosvete za neki naredni period i evo spremni smo, ako obezbede te izvore finansiranja, da vratimo nivo zarada u Ministarstvu prosvete koji je bio pre stupanja mera o štednji na snagu.
Ovako, svi se slažemo da su „Agrobanka“ i „Razvojna banka Vojvodine“ ojadile budžet RS negde za oko milijardu evra. Grubom računicom to je 120 milijardi dinara ili da prevedem opet u broj plata, punih plata u Ministarstvu prosvete, 15 punih plata svih prosvetnih radnika i svih zaposlenih u Ministarstvu prosvete. Pa lepo zamolite vaše drugare koji su opljačkali državu kroz „Razvojnu banku Vojvodine“ i „Agrobanku“ da vrate novac i kada ga vrate dokazaćete svima nama da brinete stvarno o građanima i prosvetnim radnicima.
Da li je to fer ponuda? Što nećete da kažete da nisu nestale te pare? Pa jesu. Hoćemo li o „Galenici“? Dakle, 24 milijarde dinara…
(Aleksandra Jerkov dobacuje sa mesta.)

Hoćemo li da pričamo …
(Jovan Marković dobacuje sa mesta.)

… o kamatama koje treba da plaćamo godišnje na kredite kojima ste vi zaduživali građane RS, a mi ih sada vraćamo. Opet dolazimo do iznosa oko 130 milijardi dinara. To je 16 punih plata Ministarstva prosvete i prosvetnih radnika samo na kamate ili, pošto neki mnogo pričaju o …
(Aleksandra Jerkov, s mesta: Šta je ovo? Replika?)

Ne razumem čemu tolika nervoza. Da li zato što pričam nešto možda netačno?
(Aleksandra Jerkov, s mesta: Da.)
Ja pričam netačno. U redu. Evo, ovako.