Vrlo kratko, čisto kao komentar na ovo.

Govoriću u svoje ime, ne mogu da kažem u ime svih, ali mislim da svi misle isto. Nismo, naravno, robovi Aleksandra Vučića, ali ćemo uvek pre biti i robovi Aleksandra Vučića nego slobodni plaćenik Viole Fon Kramon, koji će za njen račun po Srbiji da pravi haos, da se njena zemlja razvija, a njegova da propada. Sramite se.

Hvala.

Ima nekoliko stvari na koje želim da ukažem iz govora gospodina Lutovca. Kaže – normalne konsultacije. Da li su onda konsultacije koje je vaša stranka vodila kada je uzimala sve odbore bila nenormalna? Jer ako je ovo normalno, onda je ono nenormalno. Ne može i jedno i drugo da bude normalno. Ja sam saglasan da je ovo normalno, a da ono nije bilo normalno – i zato smo i promenili.

Što se tiče mesta potpredsednika, meni se čini da uveliko traje jedna brakorazvodna parnica unutar vaše koalicije, politička brakorazvodna parnica, da ne budem pogrešno shvaćen. Međutim, ono što treba da znate je da je brakorazvodnim postupcima javnost isključena. Nemojte sve nas da zamarate vašim nadgornjavanjem sa Đilasom. Stvarno nas ne zanima ko će od vas da bude šta. Sad kao mi ne znamo šta je cela ideja. Vi ste se sami kandidovali, a njih je kandidovao ko? Orlić? Pa ste vi sad kao prava opozicija, a Đilas više nije prava opozicija. Pa dajte više te dečje smicalice ostavite za nešto drugo. Nas stvarno ne zanima, izglasaćemo i vas i njega. Eto, i jedni i drugi ste naši, ne bi mi vas menjali ni za šta na svetu.

Kažete – ne može predsedniku Skupštine šef da bude predsednik stranke. A ko je bio šef Oliveru Duliću? Olivera Dulića je Gospod Bog spustio sa nebesa valjda, pa njemu lično odgovarao za ono kako je radio u Skupštini.

Čitate profesionalnu biografiju Vladimira Orlića. Šta je bila profesionalna biografija Olivera Dulića? Stažista. I to je bilo u redu. I to je bio rezultat Demokratske stranke i to je bilo sjajno i to je bilo odlično za Srbiju, ali Vladimir Orlić sa svojom biografijom to već nije.

Osećam nelagodu, iskreno, kada nam Demokratska stranka drži predavanja o tome kako treba da funkcioniše demokratija u Skupštini, iz prostog razloga što je to stranka koja je otimala mandate drugim političkim strankama iz iste koalicije, pa je Skupština imala 308 poslanika, nije se znalo ko je poslanik, a ko nije. To je stranka koja je uzimala sva mesta u skupštinskim odborima. To je stranka koja je organizovala glasanje iz Bodruma, to je stranka koja je organizovala glasanje iz Soluna. Nemojte vi da nam držite predavanje šta je vama normalno. To što je vama normalno, hvala bogu, u Skupštini se više neće dešavati.

Na kraju krajeva, i time da završim, da ne bude da prekoračujem ponovo vreme, ako želite da se obratite urednicima i novinarima Radio-televizije Srbije, nema potrebe da koristite kamere, dovoljno je da okrenete, i urednik i novinar Radio-televizije Srbije sede iza vas i potpredsednik je vaše stranke. Toliko o neslobodi medija u Srbiji.

Ne morate mnogo da nas ubeđujete da vam ne verujemo. Što bismo verovali čoveku koji je sudskom presudom, pravnosnažnom, ne sme da se kaže da je dokazani lažov, zaobilazio istinu, govorio neistine, verifikovani ste kao neko ko govori neistine i pozivate nas da vam ne verujemo. Pa, naravno.

Kažete - korupcija. Naime, 29. 12. 2015. godine DRI dostavila je dokumentaciju i izveštaj o nepravilnostima i mahinacijama u opštini Trstenik, na čijem je čelu u to vreme bio Miroslav Aleksić, zbog čega je podneta i krivična prijava, sa sumnjom da je gradski budžet ojađen za nekoliko desetina miliona dinara.

(Predsedavajući: Poslaniče Markoviću, molim vas.)

Kako to da vam ova korupcija nije smetala? Kako to da vam ta priča vrlo lako postaje prihvatljiva? Navodite neke firme. Jel biste bili zadovoljniji kada bi radila firma "Bos petrol" iz mesta Stari Trstenik, kojoj ste dali poslove gasovoda da radi? Jel biste bili zadovoljniji da radi firma "Bos konstrakšn", kojoj ste takođe davali poslove da radi u Trsteniku? I sve to nije toliko strašno koliko je strašna činjenica da ste za te poslove gasifikacije grada digli kredit od banaka u iznosu od više od 100 miliona dinara, zadužili opštinu, izmislili posao, dali posao kompanijama koje su vam bliske.

Ali, tu nije kraj. Bez javne nabavke, bez urednog postupka, dali ste im i pravo snabdevanja, i da naplaćuju faktički komunalnu uslugu ili tranzit gasa kroz njihove cevi. Nećemo o svemu sada. Ovo je dovoljno da kažemo - da zaista tužilaštvo i ne radi baš onako kako bi trebalo, čim vi sedite ovde sa nama.

Što se tiče Kurtija, obratite se vašem šefu stranke, on ga je hvalio, on ga je nazivao vrsnim intelektualcem, on ga je nazivao čovekom koji donosi promene u odnosima Srbije sa KiM. Nas prozivate za situaciju na KiM. Jesmo li mi postavili ono suludo pitanje pred Međunarodnim sudom pravde, gde je odgovor bio da je Kosovo imalo pravo na secesiju od Srbije.

(Ivana Parlić: Niste razumeli.)

Meni je drago da ste vi razumeli, a ja ću se nekako snaći bez razumevanja.

Jeste li vi razumeli poruku "Hvala Vuče" na naslovim stranama šiptarskih medija? Jeste li to razumeli? Mi da tražimo od ovog, od onoga, pa vi tražite od Patrika Hoa, tražite od onog, kako se zove onaj, šeik Tidijan Gadio, kako se taj zvao, pa tražite od njih da vam pomognu. Nafilovali su vam lidera parama, pa neka rade nešto i za Srbiju. Jel radio nešto za Srbiju, osim što je radio za sebe dok mu je Srbija plaćala stan u Njujorku, a da ne pričam od koga sam čuo po kojim beogradskim restoranima se najrađe jedu obrazi od neke ribe? Nisam znao ni da se to tretira kao neka ekskluzivna hrana.

Prema tome, sve mi možemo i o svemu možemo da razgovaramo, ali da nam predavanje drže najgori i gori od najgorih, to neće da bude. Svaki put ćemo vas suočiti sa činjenicama o tome šta i kako.

Najzad, drago mi je da se bavite poljoprivredom, to je pohvalno, budući da ste od ove vlasti dobili novac da kupite traktor, i to ste sami priznali u ovoj sali, tako da ne bi bilo u redu da, eto, ono što je stečeno za vreme ove, ne znam ni ja kakve, vlasti SNS, kako je nazivate, tako brzo proćerdate. Radite i dalje na zdravlje vaše porodice, ali nemojte zaboraviti to da ste zahvaljujući upravo ovoj vlasti i vi ponovili bar taj vozni park.

Hajde da raščistimo prvo jednu stvar koja se tiče Kosova i Metohije. Dakle, po najvišem aktu privremenih institucija u Prištini pravo Srba je da imaju člana Vlade kao privremenog organa na Kosovu i Metohiji i mi to pravo koristimo, jer je bolje da budemo za stolom, nego na stolu. To što vi smatrate da je najbolje da Srbi ni u čemu ne učestvuju i da budu tema i meta, to je već vaš stav o Srbima.

Što se tiče mojih citata, hajde i to da raščistimo. Vidite, ja nikada ni od koga nisam krio da sam bio ne član, nego potpredsednik i predsednik pokrajinskog odbora DSS, kada sam iz nje izašao. Mi smo se na neki način razišli i politički itd. Imate tekstove na tu temu koje je pisao i Dragan Maršićanin i Marko Jakšić i koji kažu da sam ja bio jedan od onih koji su se zalagali za saradnju sa Aleksandrom Vučićem i SNS. To je tačno, to je bio razlog mog sukoba sa Sandom Rašković Ivić.

Na jednoj nepriličnoj sednici glavnog odbora od mene je traženo da odem i ja sam otišao. Nikada ružnu reč o stranci u kojoj sam bio i ponosan sam na svaki svoj dan u njoj nisam rekao i nemam nameru to da činim. Ja sam na tu priču stavio tačku, kao što pretpostavljam da ste i vi stavili tačku na G17+, na Narodnu partiju, kako ste je zvali, pre nego što ste je prodali Vuku Jeremiću i kako je to već bilo.

Tako da, sa druge strane, potpuno sam ponosan na činjenicu da nisam celog života mislio isto. Mislim da je to kvalitet, a ne mana i verovatno ću još često, ne znam koliko mi je Bog odredio da živim, puta promeniti mišljenje. Tako da to je što se tog dela tiče.

Što se tiče Jovanjice i priče u koju ste upali zato što ste bili halapljivi na privilegije koje ste videli, uspon politički itd, kaže ona naša poslovica – Ne kara majka sina što se kocka, nego što se vadi. Vi ste uradili nešto što vam ne služi na čast. Uradili ste nešto misleći da iznosite informacije koje su tačne. Ispalo je da to nije tačno. Ispalo je da ste bili oruđe u nečijim rukama, da ne kažem nešto drugo. Umesto da stanete nakon što se i Jelena Zorić izvinila i javno rekla ono što je rečeno, vi nastavljate dalje. To je vaša odluka, ali ja ponovo kažem građanima, za to iznošenje neistina vi ste pravosnažno osuđeni.

Što se tiče toga da nemate krivičnu prijavu, još jednom kažem, rekao sam već, ne radi Tužilaštvo najbolje.

Zahvaljujem.

Dakle, nadam se samo da gospodin Jovanović neće zabraniti kolegi Đukanoviću da ima stav. Kao što ste vi protiv eksploatacije litijuma, on je za.

Što se tiče vašeg zastupanja ljudi koji žive u Gornjim i Donjim Nedeljicama, na prethodnim izborima od 153 izašla birača, 88 je glasalo za predsednika Vučića ili 57% - 52%.

U Donjim Nedeljicama od 260 izašlih birača, 150 je glasalo za predsednika Vučića ili 57,69%. Na biračkom mestu 8. Brezjak sa koga je Marijana Trbović Petkovića, predsednica udruženja „Ne davimo Jadar“ od 261 birača, 142 je glasalo za predsednika Vučića. Na biračkom mestu 40. Jarebica, iz koga je Zlatko Kokanović, ekološki aktivista, od 141, 109 je glasalo za Vučića ili 77% itd.

Jedini ko ima legitimitet da govori u ime ovih građana je onaj koga su građani podržali. Tako funkcioniše demokratija. Vi, naravno, imate pravo da zastupate određene stavove.

(Narodna poslanica dobacuje sa mesta.)

Nemam ja problem sa tim. Malo radi dinamike.

Dakle, imate pravo da zastupate svoj stav, svakako, imate pravo da iznosite svoj stav, ali nemate pravo da se predstavljate ekskluzivnim predstavnikom ljudi koji žive ili političkim predstavnikom ljudi koji žive u mestima koje ste naveli, jer ti ljudi nisu podržali ni vas, ni vašu politiku. To je činjenica.

Na samom kraju rasprave…

(Srđan Milivojević: Imam još dva minuta.)

Ne možemo, prosto je zaključeno nešto što smo se dogovorili. Ne možemo se sad igrati nekih stvari. Nema smisla.

Ne možemo tako, gospodine predsedavajući, onda neka govori, pa ću ja govoriti posle. Ja sam se javio…

Naravno, kao predlagač.

Saglasan sam, ali dogovorili smo se da nema. Iscrpli smo spisak koji smo napravili. Ako neko prekrši dogovor, nećemo ga se ni mi pridržavati.

Na samom kraju današnje diskusije želim najpre da se zahvalim svim poslanicima sa liste „Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve“ na diskusijama, na podršci. Želim da se zahvalim poslanicima drugih poslaničkih grupa koje su danas u svojim diskusijama rekle da će podržati izbor dr Vladimira Orlića za predsednika Skupštine.

Želim da se zahvalim i svim poslanicima koji su rekli da neće podržati Vladimira Orlića, koji su konstruktivno i pristojno diskutovali.

Hvala i onima koji to nisu učinili, a uzeli su učešće u raspravi jer su ipak pokazali kako će funkcionisati ovaj parlament i da nije baš sve onako kako se predstavlja i da nije sve sporno samo kada je u pitanju vlast, nego Boga mi i kada je u pitanju i ova druga strana. Nismo čuli ili bar ja nisam uspeo da registrujem ni jedan suštinski argument zašto Vladimir Orlić ne bi mogao da bude na čelu Skupštine.

Zato na kraju i u ime poslanika moje poslaničke grupe, a verujem i u ime svih drugih, mogu samo da kažem – Dostojan. Hvala.

Poslovnik, član 106. stav 2. - niko ne može da prekida govornika dok govori, a neke kolege su prekidale govornicu, a reći ću vam i čime. Prekidale su je vešću koja se pojavila sad u pauzi, a to je da je nemački portal "Vajs", nije ona operacija iz Drugog svetskog rata, mada će neki posle ovih informacija da prođu kao neki koji su prošli operaciju "Vajs", objavio da je maksimalni nivo THC u industrijskoj konoplji nađenoj na Jovanjici 0,54% i ne može se smatrati drogom.

Takođe, anonimni izvor, odnosno izvor iz nemačke ambasade koji je želeo da ostane anoniman, rekao je da je neuobičajeno da se zbog toga provede dve godine u pritvoru.

Na kraju, kažu kako su danas i N1 koristili ovaj slučaj u političke svrhe. To je izazvalo reakciju poslanika, činjenica da se konačno istina o onome što se desilo pojavljuje sada već i u stranim medijima, jer mi izgleda verujemo tek kad nam neko sa strane nešto kaže, sami sebi i svojim očima ne verujemo.

Sada je jasno da je čitava akcija sprovedena da bi se predsednik Aleksandar Vučić, preko optužbi koje su bile upućene Andreju Vučiću, direktno povezao sa nekakvom proizvodnjom droge i da je ključno pitanje sada, a mi sada već znamo ko, dakle, neki političari, političari pod komandom tajkunske struje bivšeg režima koji su ovu temu eksploatisali u medijima besomučno, danima, nedeljama, mesecima, godinama, neki mediji, odnosno tajkunski mediji ili mediji u vlasništvu tajkuna koji su takođe ovoj temi davali prostora da bude tumačena isključivo da bi se napadao predsednik Republike i njegov brat, a sada vidimo da i stranci uviđaju šta je ovde bila tema, ali i neki delovi policije, gospodine ministre, vi ste toga vrlo dobro svesni, koji su učestvovali u stvaranju čitave ove pod znacima navoda afere.

Zato je ključno pitanje - ko je i zašto tražio da se Andrej Vučić po svaku cenu poveže sa ovim slučajem, ko je tražio od ovoga za koga evo nemački portal kaže da je imao razloga da bude dve godine u pritvoru, da kaže kako ga je Andrej Vučić zvao, i šta je time bila ideja da se postigne?

Mi smo svesni političkih posledica onoga što bi se desilo da je ova laž prošla, da je ova intriga prošla, da je ova politička spletka prošla, da je ovaj brutalni napad na predsednika i njegovu porodicu prošao, vrlo smo svesni toga šta bi bila posledica. Ali, pošto nije prošlo, ovo mora da se raskrinka i istraži do kraja. Ne sme da bude zaštićenih. Nakon ovih informacija, svi koji su učestvovali u kreiranju ove afere, moraju da odgovaraju i da kažu za koga su i šta su radili. Hvala i ne tražim da se Skupština izjasni o ovome.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovana ministarka, najpre želim da vam čestitam na pripremi u kojoj ste juče učestvovali pred obraćanje predsednika na Savetu bezbednosti UN, jer je Srbija juče pokazala da na jedan staložen i odmeren način može da prenese ono što su naši stavovi, da nedvosmisleno pokaže da smo i te kako svesni toga da neki ljudi u međunarodnoj zajednici, najblaže rečeno, imaju dvostruke aršine, da smo svesni da se neke poruke vrlo jasno šalju, pa i jučerašnja sednica Saveta bezbednosti nije slučajno održana baš u danu kada je izrečena ova drugostepena presuda generalu Mladiću, ali da smo, sa druge strane, svesni svoje pozicije, svesni toga da Srbija mora da ide dalje, da nastavi da se razvija, što svakako ne znači da treba da ćuti dok je gaze i da nema pravo da iskaže svoj stav.

Mislim da je mera sa kojom je predsednik govorio i suština onoga što je rekao, a budući da ste i vi učestvovali u pripremi svega toga, bila upravo ono što Srbiju danas i čini onakvom kakvom jeste, uspešnom zemljom koja ume da se izbori za ono što su njeni interesi.

Sa druge strane, ja sam danas želeo da govorim o nekim drugim temama koje su na dnevnom redu, pre svega o ovim ugovorima vezanim za "Srbijagas". Srbiji je potreban jak "Srbijagas" i to uopšte nije sporno. Srbiji je potrebna gasifikacija, ni to nije sporno.

Ali, kada govorimo o tome, a vidim da puno entuzijasta ima koji govore o toj zelenoj energiji, koji govore o zameni nekih sistema za grejanje koje smo ranije imali, prosto treba da znaju da to što se nešto gasifikuje ne znači da će građani da se priključe na gas ili da će da koriste gas u svojim domaćinstvima.

Kikinda, grad iz kojeg dolazim, sve je gasifikovano, jel tako, gospodine Bajatoviću, apsolutno sve je gasifikovano a ne greju se svi na gas. Od cene zavisi da li će se ljudi grejati ili neće, ili će koristiti neko drugo gorivo i u tom kontekstu treba razmišljati. Građani to vrlo dobro izračunaju kad počne grejna sezona. Izračuna koliko će da greje kvadrata, koliko košta gas, koliko košta drvo, koliko košta ugalj i onda u skladu sa tim se dalje i ponaša.

Ako hoćemo u tom pravcu da razmišljamo i ako je gasifikacija tema i ako nam je u interesu da dođemo do velikog broja domaćinstava koji koriste gas, koji jeste najčistiji i najjednostavniji energent za grejanje, onda moramo da razmišljamo i o ceni koja će biti mnogo prihvatljivija za građane u odnosu na sve druge energente. To je jedna stvar.

Druga stvar, Srbiji je potreban jak "Srbijagas", iz prostog razloga što "Srbijagas", imaju određene kompanije koje je preuzeo na žalost za dug, kao što su recimo u gradu, iz koga dolazim, kompanija " Toza Marković", i MSK Kikinda. MSK Kikinda funkcioniše dobro, pre svega, predsedniku Vučiću, koji dok nije došao u tu fabriku, ta fabrika nije radila, a što se tiče fabrike "Toza Marković", ja prosto ne znam, verovatno ste vi gospođo Popović, donekle nadležni za temu fabrike "Toza Marković", mislim da ni ministarka ni potpredsednica Vlade, ministarka energetike, i potpredsednica Vlade, ne bi bila u potpunosti nadležna i pitanje je koliko bi bila nadležna ministarka privrede, ali recimo da bi ministar policije bio i te kako nadležan, takođe pored vas, jer ono što se događalo u fabrici Toza Marković je blago rečeno užas, i ja sam zahvalan menadžmentu "Srbijagasa", što je oterao menadžment koji je pre toga i sam doveo.

Ovo govorim, pre svega, zbog brige za 550 radnika koji rade u toj fabrici, i to su ljudi koji rade teške fizičke poslove, koji ne zarađuju basnoslovno velike plate i visoke plate.

Jako mi je stalo kao i celom gradu, a o Kikindi govorim, da ova fabrika nastavi da funkcioniše, da nastavi da radi.

Ja ne smatram sebe preterano pametnim, ali ne znam koliko da sam glup, i dalje ne bih mogao da shvatim kako može fabrika koja svoju sirovinu uzima na 500 metara od peći koju peče tu istu sirovinu, a sirovina je glina, da napravi dug samo za gas od 8,5 miliona evra, da li je tako gospodine Bajatoviću?

Ta fabrika, da budem potpuno iskren, nije u sjajnoj situaciji, još od njene privatizacije kada su upravo radnici prodavali akcije na berzi, zbog neke male razlike u ceni, izabrali su investitora koji je to zadužio do svakog kvadratnog centimetra, ali posle toga, umesto oporavka i umesto ekspanzije koja je bila najavljena, mi smo došli do toga da je fabrika u teškoj situaciji, da se radnici brinu za svoja radna mesta , a da ljudi iz menadžmenta, to su danas investitori koji grade zgrade po Kikindi i Zrenjaninu.

Zato kažem da bi bilo interesantno i vi, ali i gospodin Vulin da se pozabavi time šta se događalo u fabrici „Toza Marković“ u Kikindi.

Još jednom kažem, veoma je važno da ta fabrika nastavi da radi, jer Kikinda nema fabriku koja je u ovom trenutku spremna da prihvati 550 ljudi koji ostanu bez posla.

Nadam se i verujem da će „Srbijagas“, kao i do sada, pomoći toj fabrici da nastavi da funkcioniše i žao mi je što ovaj potez koji je sada povučen nije povučen ranije, jer mislim da bismo neke stvari izbegli i da bismo neke stvari predupredili.

S druge strane, znam da je donet Akcioni plan za privatizaciju i ove kompanije, između ostalih, i ja jedino na šta mogu da apelujem i da molim jeste da onaj ko sutra bude bio zainteresovan ili pozvan da učestvuje u privatizaciji te kompanije ili da kupu tu kompaniju bude neko ko je iz branše. Dosta je bilo onih koji pre podne prodaju peciva u pekari ili džins na pijaci, a popodne kupuju fabrike koje su građani i radnici stvarali desetinama godina. Te trange-frange, tašna-mašna firme su nam i dokusurile ekonomiju. Dakle, da dođe neko ko je iz branše, ko će da razvija dalje tu kompaniju, a ta kompanija je bila, a nadam se da će i biti ponos Kikinde.

Na kraju, da završim sa pričom o Zelenoj agendi koja, kada je upravo gasifikacija u pitanju, vrlo često bude spomenuta.

Mi se nalazimo, faktički, na kraju vremena koje je trajalo negde od devedesetih godina, u kome je oblast ljudskih prava podignuta na pijedestal do te mere da je bilo opravdanje za sankcije, za ratove, za uništavanje čitavih zemalja, za uništavanje čitavih regiona. Dovoljno je bilo reći da se u nekoj zemlji krše ljudska prava, da to kaže neko ko je sebe ovlastio da je vlastan da proceni da li se ljudska prava krše ili ne, a onda se na tu zemlju sruči drvlje i kamenje većeg dela međunarodnog poretka u zemlji gde se ta zemlja disciplinuje, ne vodeći se pritom mnogo računa ni o tome šta je istina, a ni o tome ni šta je tradicija i nasleđe te zemlje.

Mislim da smo na isteku te ere i da ulazimo u novu eru koja će se zvati era Zelene agende. O tome je govorio i predsednik Republike nekoliko puta.

Ako pogledate objektivno, ako se u nekoj zemlji u okruženju krše ljudska prava nije to nešto što dotiče građane neke susedne zemlje i zato je taj pokret intervencionistički u svetu i imao toliko protivnika među intelektualcima i među slobodnim građanima, istinski slobodnim građanima, ne ovim liberalno slobodnim, kako oni sebe vole da zovu, a u stvari su vrlo čvrsto indoktrinirani jednom novom doktrinom kojoj komunizam nije ni do članaka, ali kada imate ekološko zagađenje vi ne možete da kažete da nešto što se dešava hiljadama kilometara daleko od vaše zemlje nema veze i u odnosu na vašu zemlju, jer klima i klimatske promene i sve ostalo pokazuje da svaki žitelj planete zemlje, svaka država na planeti utiče na ovaj ili na onaj način kada je u pitanju ekologija.

Upravo zato je opasna ta agenda koja se priprema, jer će ona sa većim legitimitetom, uslovno rečeno, jer suština pokazuje da je nešto drugo motiv, a ne zaista borba za ljudska prava onda ili zaista borba za ekologiju danas, ali sa deklarativno većim legitimitetom praviti izlete po svetu, uvoditi disciplinu kod onih koji nisu disciplinovani, praviti svetski poredak onako kako nekom drugom odgovara, itd. Upravo u tom kontekstu Srbija treba da se pripremi na izazove koji joj predstoje.

Ako pogledate ovih dana šta je ono što rade neke stranke bivšeg režima, onda ćete videti da se one i te kako kreću već po toj političkoj liniji i u skladu sa tom agendom.

Da li je to način da se obuzda Kina, ja sam suviše mali i nebitan da bih o tome raspravljao i razgovarao. Činjenica je da kineska ekonomija pretiče mnoge svetske ekonomije, činjenica je da kad je kineska ekonomija u pitanju više ne važe liberalni zakoni tržišta, slobode, protoka, ljudi, roba, kapitala, itd. nego važe sankcije, važe neke druge stvari, ali mi je isto tako vrlo indikativno ono što se dešava u našoj zemlji, a dešava se to da je od strane bivšeg režima svaka investicija koja potiče iz Kine bila napadnuta.

Imate jednu situaciju u jednoj pokrajini, severnoj Pokrajini, da u dva grada se grade dve fabrike koje su dobile istovetne dozvole za koje važe istovetna pravila, da obe prave gume i da se ispred jedne stalno nešto mitinguje, a da za drugu retko ko i zna i neko će reći da je to slučajno. Namerno neću da spominjem ovu drugu fabriku, ni koja je, ni čija je, iz prostog razloga što ti ljudi nisu krivi za to, ali je ovde očigledno da se ta agenda u Srbiji već primenjuje i u tom kontekstu moramo da budemo pripremljeni i moramo da pripremimo adekvatan odgovor.

Naravno da svako od nas želi da živi u zdravoj životnoj sredini, naravno da svako od nas želi da udiše čist vazduh i naravno da svako od nas želi da pije čistu vodu. To ništa nije sporno, ali, s druge strane, neće biti da je za proteklih 10 godina, od kada je na vlasti SNS, jednu divnu zelenu zemlju u kojoj nije bilo ni divljih deponija, u kojoj nije bilo ni zagađenih reka, ni zagađenog vazduh, zagadila baš ova vlast. Neće biti da su oni koji su bili pre nas na vlasti i oni koji su upravljali Srbijom ostavljali iza sebe zemaljski raj.

Možda je, eventualno, vazduh bio bolji, jer su zatvorili sve fabrike koje su u Srbiji radile, ali ako biramo između toga da ljudi rade i da imaju od čega da žive i Zelene agende, kako je oni gledaju, jer je to lažna briga za ekologiju, kao što im je bila lažna briga za sve ostalo, onda treba i građane da pitamo šta oni o tome misle. Zato me raduje i najava referenduma koju je predsednik najavio.

Naravno, ja ću glasati za ove zakone koji se tiču i terorizma, posebno ovog dela koji se tiče daljeg razvoja gasifikacije u Srbiji i jačanja, uveren sam, „Srbijagasa“, u nadi da će i „Srbijagas“ u periodu koji je pred nama pokazati snagu i odlučnost kada su u pitanju ove manje kompanije koje su njegov sastavni deo, da i te fabrike i ti radnici budu zadovoljni i budu sigurni da će svojoj deci na sto moći da donesu hleb, jer to je ono što su zaslužili svojim radom i to je ono što zarade svakog dana u tim fabrikama.

Hvala vam.

Poštovani gospodine predsedniče Skupštine, poštovana potpredsednice Vlade, poštovane koleginice i kolege, ja mislim da mi malo žurimo sa ovim pojmom kultura sećanja, jer da bi se nečega sećali, trebali bi prvo to da znamo. Ja mislim da mi prvo treba da prođemo jedan proces učenja pre nego što dođemo do sećanja, jer je to neki logičan sled događaja. Jer, mi za mnoge stvari ne znamo, mnoge stvari nas ne interesuju, mnoge stvari nam nisu dali da zapamtimo i da ih naučimo, a nemoguće je da obeležimo svoja mesta stradanja Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, jer su ubijani i klani od kućnog praga, pa do Jasenovca koji je pomenut.

Ako već govorimo o nekim porodičnim tragedijama ili iskustvima, pored Bihaća ili na samoj ivici Bihaća nalazi se mesto koje se zove Garavica, za koje je retko ko takođe čuo, gde je ubijeno 12.000 Srba. Dakle, veliki broj Srba danas ne zna gde je ubijeno 12.000 Srba. Godine 1949. građani su postavili neko obeležje ljudima koji su tu stradali i u tom trenutku, 1949. godine, više je bilo stradalih pod zemljom nego građana Bihaća u tom trenutku. A, onda je na 45 godina od tog događaja, 1986. godine, postavljen jedan onako kao spomen park, ima više spomenika i sad tu dolazimo do toga kako smo došli dotle da ništa ne znamo i ono o čemu je i potpredsednica Vlade maločas govorila. A, onda je došao Hakija Pozderac, to je rođak deda ujak, Vuka Jeremića, koji je tražio da se tamo kaže da su stradali Srbi, Hrvati i muslimani, a onda mu je neki novinar iz Velike Kladuše rekao da su stradali isključivo Srbi, a onda su morali da preimenuju da nisu stradali Srbi, nego su stradali rodoljubi.

Znate, moj pradeda Mile Božičković nije stradao ni kao rodoljub, ni kao četnik, ni kao partizan. On nije imao pušku u ruci kada su ga ustaše, muslimanske ustaše odvele na klanje. On je u ruci imao sito, sejao je brašno u tom trenutku i bio sa svojom ćerkom Stakom, mojom babom, koja mi je posle pričala sve to, kao i svim drugim unucima.

E, zato nam je potreban ovaj muzej, gospođo Gojković, da nas više babe ne uče istoriju, nego da je učimo tamo gde uči ceo svet, da naučimo da je ceo 20. vek vek stradanja srpskog naroda, da ne zaboravimo da su Srbi stradali zato što su Srbi i u Aradu tokom Prvog svetskog rata, da su Srbi stradali zato što su Srbi u Mačvi tokom Prvog svetskog rata, da su Srbi stradali zato što su Srbi na jugu Srbije od strane bugarskih okupatora u toku Prvog svetskog rata, a onda nam se sve to ponovilo od istih zločinaca i u Drugom svetskom ratu.

Malo je falilo da se ponovi još jednom, zato što su kosti Srba po hercegovačkim jamama, u Jasenovcu, na Garavicama, u Jadovnu bile temelj nečega što lepo zvuči, što se zvalo bratstvo i jedinstvo i protiv čega u principu nemam ništa. Jedini je problem što je to bratstvo i jedinstvo podrazumevalo da možemo biti braća i ujedinjeni samo onda ako Srbi nisu Srbi, i ako Srbi budu slabi, i ako Srbi ne smeju da kažu ni da su ubijani, klani, umoreni na svaki mogući način.

Danas je rezultat, kada već pričamo o tom Bihaću, i da završim da, kada se završi popis, ja ne znam koliko će tamo biti srpskih glava. I kao što su uspeli 1995. godine u Hrvatskoj da završe ono što su započeli u Mačvi 1914, 1915. godine tačnije, tako će i tamo da kažu da su otprilike završili ono što su započeli 1941. godine.

Nama, takođe, ova tema, tema kulture sećanja, a pre toga, kao što rekoh, obaveza učenja, predstavlja jedan kamen u mozaiku koji je počeo pažljivo, mudro, uporno i staloženo da gradi predsednik Vučić, a to se zove vraćanje, taj mozaik se zove vraćanje nacionalnog dostojanstva.

Nas su učili da samo Srbija koja nema nacionalno dostojanstvo i samo Srbi koji nemaju nacionalno dostojanstvo su dobri Srbi. I to nam poručuju i danas, to nam poručuju upravo iz Hrvatske. Ako imate predsednika države koji bi menjao sve nacionalne interese za Severinin autogram i koji najviše voli kada je na sastanku sa predstavnicima hrvatske države da kaže kako se on budi uz Severinu, kada imate predsednika države koji kaže kako sanja svetionik na Jadranu, kada imate predsednika države koji se izvinjava za sve i svašta i šta jeste i šta nije srpska greška, e taj je predsednik države Srbije dobar, poželjan, prihvatljiv, itd. Ako imate predsednika Srbije koji insistira na nacionalnom dostojanstvu, e taj predsednik Srbije je bahat, arogantan ili kako ga već nazivaju.

Ne, nije Aleksandar Vučić ni bahat, ni arogantan. Aleksandar Vučić je Srbin i ne stidi se toga što je Srbin. To je ogromna razlika u odnosu na one koji su bili pre njega.

S druge strane, ne smemo zaboraviti to da nisu Srbi stradali zato što su Srbi samo na prostoru bivše Jugoslavije. Spomenuo sam Arad, ali verovali ili ne, i iznad polarnog kruga, a evo 6. maja je bila godišnjica koja je obeležena u Kikindi tim povodom, iznad polarnog kruga imate srpskih grobova, Srba iz Kikinde, Srba iz Melenaca, Srba iz Niša, Srba iz Gornjeg Milanovca, Srba dovođenih sa svih strana, koji su voženi u Norvešku, da bi tamo za potrebe nacističke Nemačke gradili puteve. Jako mali broj se vratio. Imate srpsko i sovjetsko groblje i iznad polarnog kruga.

Onda se čovek zaista zapita ima li kutka na ovoj zemlji gde Srbi nisu stradali zato što su Srbi? I odakle nam pravo više da o tome ćutimo.

Zato muzej kao muzej mora da bude mesto na kome će buduće generacije učiti ono što svaki pripadnik ovog naroda mora da zna, baš kao što svaki pripadnik jevrejskog naroda zna za Holokaust i stradanje Jevreja.

Tu dolazim do onoga što je danas suština. Mi ne beležimo svoje stradanje ni u Prvom ni u Drugom svetskom ratu i tokom NATO agresije, koju smo eufemizmom zvali NATO intervencija, da ne uvredimo one koji su nas tukli, koji su nas ubijali, koji su nas bombardovali, koji nas i danas ubijaju kasetnim bombama i ostacima kasetnih bombi, dakle, mi to ne radimo da bismo se svetili, da bismo gradili neko loše osećanje na osnovu koga će neke buduće generacije tražiti priliku da se svete. Mi to radimo zato što smo dužni da se sećamo svojih sunarodnika koji su stradali zato što su samo bili Srbi i ništa više od toga, i bilo zato što su srbosjekom im sekli vratove ili zato što su ih gurali pod zaleđen Dunav, u svakom slučaju su stradali zato što su Srbi i to moramo da pamtimo. To ne smemo da zaboravimo, ako želimo da budemo Srbi i u budućnosti.

Ali, politika koju predsednik danas vodi jeste politika koja nas nikad neće dovesti u situaciju da odlučujemo na kojoj ćemo strani biti kada je istorija u pitanju. Ne bih rekao da su Srbi bili na strani pobednika. Srbi su bili na pravoj strani i onda kada mnogi od tih pobednika na toj strani nisu bili. A neki su se, bogami, opet odlukom onih koji su i Srbijom vladali posle 1945. godine sa strane upravo ovih koji su ubijali Srbe, onako volšebno prebacili u pobedničke redove, što ih domobranskih, što iz ustaških uniformi.

Opet anegdota koja je istinita, koja se upravo desila u tim selima oko Bihaća. U kuću majke kojoj je sina odveo na Garavici, koji se nikad nije vratio, došao je partizan sa partizanskom četom, a majka tog čoveka ga je pitala – šta bi falilo da je i moj, pa kaže ime, danas ovde sa vama, a on ga je odveo. Spustio glavu i tražio da ga rasporede u drugu kuću.

Zato mi nije jasno, i time da završim, da neko i danas može da pati za nekom ideologijom koja nam je branila da budemo Srbi, koja je apsolutno oprostila u naše ime, ne pitavši nas, sve ono što su nam radili, od krvnika proizvela funkcionere nove vlasti da nam se u lice smeju i da se tim žrtvama smeju.

Taj deo mi zaista nije jasan, ali ono što mi je jasno to je da Srbija mora da bude jaka, to je da Srbija mora da bude stabilna, to je da Srbija mora da ide napred i to je da Srbija samo kada je takva može da sačuva svoj narod od bilo kakvih izazova bilo gde da živi.

Zato politika predsednika koja sa jedne strane se odnosi na nacionalno dostojanstvo apsolutno dobija svoju nadogradnju kroz jačanje Srbije, jer samo jaka Srbija je garant Srbima ma gde živeli. Hvala vam.

Nisam pričao o ideologijama. Kao što sam vam rekao, na glavi mog pradede nije stajala ni kokarda, ni petokraka. Nije stigao da stavi bilo šta na tu glavu, jer su ga pre toga, možda zato što je bio dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, a pre zato što je bio Srbin, skratili za glavu.

Kada već govorimo o tome, mi smo imali dva jugoslovenska pokreta otpora u Drugom svetskom ratu. Jedan je bio komunistički, drugi je bio liberalno-demokratski, jer su to bili sistemi koji su postojali u to vreme. Treći je bio fašističko-nacistički režim.

Taj fašističko-nacistički režim je poražen od strane koalicije liberalno-demokratskih i komunističkih režima. Nas je zapalo da je Jugoslavija posle toga postala komunistička. Da li je to imalo nekih dobrih posledica? Jeste. Da li je to dovelo do toga da su neki ljudi možda živeli bolje nego što su živeli u vreme kraljevine? Jeste. Jedini problem je u tome što mi malo poredimo babe i žabe. Treba da poredimo život u Jugoslaviji sa životom u drugim zemljama u okruženju u to vreme sa jednakim, istim brojem stanovnika, pa ćemo videti da li se ta država brzo ili se nije brzo razvijala.

Ono što ne mogu da prihvatim je to da se danas potpuno zaboravlja priroda tog režima, da su u tom režimu ponovo stradali Srbi, već 1948. godine na Golom otoku, gde su ih mlatili isti oni koji su ih mlatili i 1941. godine, samo što su tadašnje „U“ zamenili zvezdom petokrakom.

Zato ja prosto ne otvaram to kao ideološko pitanje, jer ja imam jedan potpuno drugačiji stav. Nekako mislim da je Drugi svetski rat završen. Komunistički period je sastavni deo istorije ovog naroda i ove države. Mi od toga, želeli, ne želeli, ne možemo da pobegnemo, ali je vreme da ga sagledamo krajnje objektivno, da ne pevamo pesme kojima veličamo ono što nije za veličanje, a da sa druge strane sa onim što je prljava voda ne bacimo i dete. Bojim se da smo i takve stvari radili početkom devedesetih godina.

Prema tome, da mi stavimo tačku na četrdesete godine i da ostavimo muzeju koji se otvara da se time bavi. Mi treba, i to je politika SNS, da gledamo ne u 1945. godinu, nego u 2045. godinu. Znači, nas interesuje 2045. godina, gde će Srbija biti 2045. godine, a to gde je bila 1945. godine neka odlučuju istoričari, neka oni objašnjavaju šta se dešavalo, da li bilo bolje i šta bi bilo kad bi bilo. O tome imam svoj stav. On se u velikoj meri ne poklapa sa onim što je vaš stav, ali to apsolutno ne menja činjenicu da ni vi ni ja ono što je rezultat svega toga što se tada događalo ne možemo da promenimo, jer još nismo izmislili vremeplov. Hvala vam.