Mi smo danas tokom cele rasprave čuli argumente za, a nismo čuli nijedan argument protiv izbora predloženog kandidata. Pratio sam i današnje medije koje su pomno pratile današnju sednicu, ni oni nisu izneli nijedan argument protiv izbora današnje kandidatkinje. Jedini argument koji je ostao da stoji od strane zaduženog u Đilasovom savezu za pravosuđe, dakle, od sudije Majića koji je u ovom njegovom intervjuu, koji kaže da je najvažniji argument protiv izbora kandidatkinje Vasović na ovu funkciju to što poznaje predsednika Republike. Dakle, ne da postoji nekakav uticaj, ne da postoji nekakva veza, već zato što ga poznaje. Ovo je toliko besmisleno i glupo da je očigledno Majić sam smislio.

Na kraju, budući da su tajkunski mediji ceo dan pomno pratili današnji rad Skupštine i beležili kako govorimo i o čemu pričamo, želim da im se od srca zahvalim na pažnji koju su nam ukazali i da ih sve pozdravim tradicionalnim narodnim pozdravom – hej, hej, Đilase, vrati pare lopove. Hvala vam.

Hvala najlepše.

Poštovane kolege, najpre ću da kažem nešto što možda ne znate, možda niste čuli, ali je moja dužnost i moja obaveza i kao potpredsednika SNS i kao čoveka koji dolazi iz Kikinde da upoznam i vas i javnost da je pre dva dana našoj koleginici iz Pokrajinske skupštine Stanislavi Hrnjak nepoznata osoba demolirala auto ispred zgrade u kojoj živi sa porodicom.

To samo po sebi, pitanje koliko bi i u kom pravcu vodilo razgovor, raspravu i analizu da se neke druge stvari nisu dogodile nekoliko dana pre. Naime, 17. marta ove godine četiri osobe je privela kikindska policija zbog ispisivanja grafita i deljenja nekih letaka u kojima je pisalo - Milenko Jovanov je sramota za Kikindu, potpisanih od strane Stranke slobode i pravde i to nije ništa sporno. Politička borba podrazumeva i tu vrstu komunikacije. Međutim sporno je nešto drugo. Od četiri osobe, tri su iz Beograda dovedene. Od te tri osobe dve su osobe koje su izvršile sledeća krivična dela: 2008. godine – razbojništvo, 2009. godine – pokušaj ubistva, 2013. godine – korišćenje opojnih droga, 2015. godine – razbojništvo i iznuda, 2016. godine – teška krađa, dva krivična dela, 2017. godine – teška krađa, dva krivična dela, 2018. godina – razbojnička krađa i ugrožavanje javnog saobraćaja. To su osobe koje je Dragan Đilas poslao da u ime njegove stranke u jednom mirnom gradu, u kome ovakvih kriminalaca, uveren sam, čak i da nema za njegov račun škrabaju parole i dele letke. Na vrata građana Kikinde doveo okorele kriminalce.

Stanislava Hrnjak, koleginica iz Pokrajinskog parlamenta i poverenica naše stranke u Kikindi, jedna hrabra i otresita žena je javno osudila ovo divljanje Đilasovih kriminalaca i u medijima i na konferenciji za štampu, na društvenim mrežama, a onda joj se gle čuda ispred kuće desilo to što se desilo.

Sada ja pitam, budući da za sva ova navedena krivična dela postoji samo jedna presuda na osam meseci kućnog pritvora – šta treba da rade i šta treba da urade kriminalci da bi bili osuđeni? Da li je ovaj koji je pokušao ubistvo treba i da izvrši ubistvo tamo gde ga Đilas pošalje i da li će i tada biti osuđen ili će opet biti nekih olakšavajućih okolnosti, pa će mu se dati da sedi kod kuće, da gleda televizor i gricka kokice i osam meseci izlazi samo u dvorište?

Mi nećemo prihvatiti model ponašanja Marinike Tepić iz Pančeva koja kriminalcima preti novinarima da će da ih iseljavaju. Nas iz Kikinde niko iseliti neće ni Đilasovi kriminalci, ni njegovi lokalne kriminalci poput Zorana Mileševića. Dakle, niko nas iz Kikinde iseliti neće. Neće nas zastrašiti i nastavićemo da se borimo za politiku Aleksandra Vučića i SNS i protiv Đilasa i protiv njegovih kriminalaca.

Danas biramo sudije koje će, kao što je i rečeno, otići na više pozicije, i ja sam prošli put kada smo govorili o sudijama rekao nešto što je posle toga tumačeno na način na koji ja to nisam rekao. Ja ću zbog toga da pročitam šta sam rekao, ali mi je zanimljivo kako su to protumačili. Dakle, ja sam rekao ovako – „Ja ne mogu da prihvatim da je sudska vlast nezavisna ako ne nezavisna od Vlade Srbije, ali je zato zavisna od stranih vlada. Ne mogu da prihvatim da je nezavisan sudija koji svakodnevno na medijima napada Vladu ili Vučića, a zato kao kuče stoji ispred stranih ambasada i maše repićem kada ga puste na prijem za tri kanapea i dva koktela“, kraj citata.

Kako su to sa tajkunske televizije Đilasa i Šolaka prepoznali sudiju Majića ja živ nisam da saznam? Da li su ga prepoznali u mahanju repićem ili u čekanju ispred stranih ambasada ili znaju da navali na kanapee i koktele čim uđe na prijem? Ja ne znam, ali ja čoveka spomenuo nisam u tom kontekstu.

Dakle, gospodin Majić, pošto se zbog toga silno uzrujao treba da se obratio Đilasu i Šolaku i njihovim urednicima oko toga što ga dovode u kontekst onoga što niko nije rekao i kako to oni baš u njemu prepoznaju ono što nije rečeno?

Međutim, rečeno je nešto drugo, a to je da postoji sprega između pojedinih sudija, pojedinih medija i pojedinih političara. I ta sprega je lepo dokazana osmog i devetog marta ove godine. Dakle, osmog marta, sve se dešava nakon one konferencije za novinare gde je predsednik Vučić objavio one strahovite slike o monstruoznim delima uhapšenog klana Veljka Belivuka, u osam sati negde izlazi vest na jednoj od tih tajkunskih televizija – fotografije nisu dovoljan dokaz protiv Belivukove grupe. Posle toga na istom mediju, televiziji – šta je sve Vučić prekršio na konferenciji za štampu, to je negde u 14 sati. Onda osmi mart u 16 sati – fotografije ubijenih mogu biti dokaz, ali teško do presude. Onda novine koje su nedavno kupili kažu – uznemirujući sadržaj koji je državni vrh objavio nije smeo da se prikazuje na nacionalnim frekvencijama.

Vidite i sami u kom pravcu stvari idu i šta mediji pokušavaju da urade, ali nedostaje kredibilitet i ko će da da kredibilitet? Naravno, sudija Majić. Na toj istoj televiziji on se pojavljuje u devet sati uveče da lupi pečat na celu priču i kaže – Vučićeva konferencija je degradacija pravosuđa. Eto vam sada. Da li postoji ta saradnja i ta simbioza između pojedinih medija, tajkunskih medija, pojedinih stranaka, tajkunskih stranaka, i pojedinih sudija koji učestvuju i saučestvuju u svemu ovome? Zaključite sami.

Ono što je moja želja to je da se sudije ne ponašaju onako kako se ponaša gospodin Majić i da on se zbog toga mnogo uzrujao, ali on jeste negativan primer svega onoga što jedan sudija može da bude, jer ko je ovlastio gospodina Majića da govori u ime pravosuđa Srbije kad nije pravosuđe Srbije on, nije pravosuđe Srbije čak ni njegov sud? Dakle, mi imamo sada već situaciju da neki ljudi zloupotrebljavaju činjenicu da su sudije ili predsednici sudova kao onaj Stefanović Aleksandar…

(Aleksandar Martinović: Zvani Stepa.)

… To će sada u nekom drugom postupku da se traži i nadimak i godište i sve ostalo.

Uzme čovek i potpiše saopštenje suda koje nije video niko osim njega i njegovih najbližih saradnika, a u tom sudu stoji dvadeset i nešto sudija. Na šta to liči? To je ono što smeta kada je pravosuđe u pitanju. Ne znam što im smeta kritika iz Skupštine. Ako su oni grana vlasti nezavisna i mi smo grana vlasti nezavisna. Ako oni kao grana vlasti nezavisna za sebe misle da imaju pravo da kritikuju i izvršnu i zakonodavnu vlasti i kako ko govori u Skupštini i šta su nam teme i zašto ovako nastupamo i zašto onako nastupamo i zašto spominjemo ovoga, a ne spominjemo onoga itd. onda i mi imamo puno pravo kao predstavnici zakonodavne vlasti da kritikujemo neku drugu granu vlasti, a pod tim podrazumevam i sudsku vlast i šta tu nije jasno? Ili oni ponovo idu sa tim da postoje neki ljudi koji su svete krave u ovoj zemlji, koji smeju da rade šta god hoće, da pričaju o kome god hoće, da iznose šta god hoće i da o njima niko ništa ne sme da bekne i da progovori.

Dakle, nastavićemo da govorimo o onome što su anomalije, želimo da sudovi rade brže i efikasnije, da nam se Đilasovi kriminalci ne šetaju po gradovima po Srbiji, da ih Đilas ne šalje po lokalnim samoupravama u kojima nije u stanju da napravi lokalne odbore, da ne kucaju ljudima na vrata. Sve to tražimo, a ne da osnovano sumnjamo da lupaju ljudima automobile, nego da sede iza rešetaka gde im je i mesto i naravno da se nađe neko ko će imati dovoljno hrabrosti i dovoljno nezavisnosti da nam kaže, kako čovek za života može da zaradi i iznese iz zemlje 67,8 miliona dolara.

Na koliko destinacija se nalaze svi ti računi? U koliko zemalja, u koliko valuta taj čovek sve drži pare i za to mora da se odgovara. Moguće je i razumem kao političar odluku Dragana Đilasa da ne odgovara novinarima. Šta bi im i odgovorio? Ali, Boga mi, državnim organima Dragane Đilas, moraćeš da odgovaraš. Hvala.

Član 107.

Samo jedna stvar, gospodine ministre, koju ste napomenuli, voleo bih samo da podvučete, kada ste već rekli, zbog poslanika i zbog javnosti.

U svih tih 1572 razgovora nije bilo slušanja lica bezbednosno interesantnih, a onda upadanja po nalogu suda u te razgovore, jer to je teza koju pojedini ljudi danima provlače, da je predsednik Republike Srbije razgovarao sa bezbednosno interesantnim licima i tako upao u praćenje. Ne, bez odluke suda, mimo svakog zakona, mimo svakog pravila i namerno i vrlo svesno je nezakonito prisluškivan i on i njegova porodica. Pa vas molim još jednom samo to, zbog javnosti i zbog poslanika, da se to dobro podvuče, da se zna kako je i šta je rađeno. Hvala.

Hvala, gospodine Orliću.

Pred nama je danas izbor sudija i Skupština će danas ovim izborom vršiti svoju funkciju, pored ostalih, važnu funkciju - izbor određenih organa.

Upravo je ta funkcija najžešće napadana, funkcija Skupštine, najžešće napadana u nekom prethodnom periodu. Napadana je, rekao bih, sa tri strane - od strane nekih sudija, od strane nekih medija i od strane nekih političara. Pa, hajde da vidimo koje to sudije, koji to mediji i koji to političari su napadali ovu funkciju Skupštine i po svaku cenu insistiraju da se Skupštini oduzme ovo pravo, pa da sudije same sebe biraju valjda po onom dečijem principu – Kolariću, Paniću, sami sebe zapilićemo, sami sebe rasplićemo, pa sami sebe sad malo biraju, sami sebe da postavljaju na određene funkcije. Pitanje je vremena kada će nekom drugom da padne na pamet, recimo, ne znam, što poslanici ne bi sami sebe birali za naredne mandate, pa tako onda redom da idemo do kraja, da očuvamo svu tu nezavisnost svake grane vlasti.

Suština problema je u tome što nas lažu, što lažu građane Srbije da tri grane vlasti, ili četiri, kako neki teoretičari kažu, ako upravu uzmemo posebno, moraju u praksi. To ne postoji nigde u svetu. Grane vlasti međusobno treba da se kontrolišu, međusobno da se dopunjuju, a ne da budu faktički, fizički i na svaki drugi način odvojene i antagonizovane, jer će to da dovede u kolaps sam sistem.

Međutim, postavlja se jedno interesantno pitanje, pošto nam oni stalno govore o tome kako sudska vlast mora po svaku cenu da bude nezavisna, što je tačno, ali se postavlja pitanje od koga nezavisna? Ja ne mogu da prihvatim da je sudska vlast nezavisna ako je nezavisna od Vlade Srbije, ali je zato zavisna od stranih vlada. Ne mogu da prihvatim da je nezavistan sudija koji svakodnevno na medijima napada Vladu ili Vučića, a zato kao kuče stoji ispred stranih ambasada i maše repićem kad ga puste na prijem za tri kanapea i dva koktela. Udara po Srbiji, udara po Vučiću i kaže - vidi ja sam nezavistan. Znate, to je kao kada bih ja sebe sad proglasio fudbalerom Barselone. Ko bi mi poverovao u to, neka poveruje i tim sudijama da su nezavisni.

Jedan od njih, često je spominjan ovde, sa razlogom je spominjan ovde, kritički je spominjan ovde, jer valjda i mi kao poslanici, kao nekakva grana vlasti, imamo pravo da kažemo svoju kritiku o nekome ili tu postoje neki ljudi za koje nas nisu obavestili, u Ustavu ne piše, ali ako je ustavna kategorija da o sudiji Majiću ne sme da se govori, ja vas molim da nas o tome informišete, da poslanici znaju da je sudija Majić Ustavom zaštićen i da ne sme da bude spomenut ni u kakvom kontekstu. Šta god radio, sve je dozvoljeno.

Pet dana je sprovođena anketa na jednom mediju, Šolakovom mediju. To je ovaj što čitamo sada kako je krao struju, pa postao tajkun. Trideset i pet miliona evra ukrao struje. Ej, ukrao struje 35 miliona evra? Dakle, sprovođena je anketa ko da bude idealan kandidat za predsednika Srbije i među tim kandidatima je jedan sudija. Da li je taj sudija rekao – izvinite, to utiče na moju nezavisnost, nemojte me svrstavati, ja sam nezavistan, ja se politikom ne bavim? Naravno da nije, on se politikom bavi. On je jedva dočekao što ga smatraju za predsedničkog kandidata. Neko računa na njega. Njegovi tvitovi su dali rezultata, sve ono što piše po Tviteru, po knjigama, po tribinama. Ej, sudija govori na tribinama političkih pokreta? Sudija govori na tribinama političkih stranaka? Sudija govori na tribinama, protestima i ne znam ni ja čemu sve, koji nemaju veze sa pravosuđem? Da li je to ta nezavisnost i opet pitam od koga nezavisnost? Nezavistan je od Vučića, ali je zavistan od Đilasa i Šolaka, pa je to kao nezavisno? Pa, nije nezavisno.

Ja očekujem da sve ove sudije na jedan drugačiji način pristupe svom poslu i da ne rade ovo što je radio sudija Majić, a ni ovaj koji se sada ovih dana spominje kao neko ko je imao interesantne kontakte sa interesantnim ljudima, bezbednosno interesantnim ljudima, pa onda kada mu kažu s kime je imao kontakte, onda njegov sud izda saopštenje da se on nije video sa onim sa kim je sedeo za stolom. Pa, šta je radio? Žmurio? Gledao na drugu stranu? Dakle, da li je to ta nezavisnost? Pa, nije ni to nezavisnost.

Dakle, pored tih sudija, imamo i određene medije koji to podržavaju, koji po svaku cenu insistiraju na tome da nikakve veze nijedna druga grana vlasti, u ovom slučaju zakonodavna, nema sa izborom sudija u Srbiji i to su ti mediji Šolakovi, Đilasovi portali, ta medijska imperija koja pokušava po svaku cenu da izvrši svoj uticaj na određene sudije, da zadrži onaj uticaj zasnovan još 2009. godine, nakon tog čuvenog reizbora Boška Ristića i DS, kada su, čuli smo sve, da ne ponavljam, na odborima svojih stranaka odlučivali ko jeste, a ko nije podoban da bude sudija u Srbiji i onda dolazimo do političara, a svi su iz tog žutog miljea, samo su se fragmentirali i delili ko amebe, pa sada umesto jedne stranke, kada su svi bili tamo, i Jeremić, i Đilas i svi kompletno, dakle i Tadić i ostali, sada svako ima svoju stranku – svaka vaška obaška. Sada oni nama drže predavanje o tome šta jeste, a šta nije nezavisno pravosuđe, jer kada oni na opštinskim odborima stranke biraju sudije, to je nezavisno pravosuđe, a kada sudije bira Skupština, to nije nezavisno pravosuđe, to je zavisno.

Na samom kraju dolazimo do nečega što je zloupotreba pravosuđa koja se vrši od strane nekih političara, a najviše u tome prednjači Dragan Đilas. Taj čovek zloupotrebljava pravosuđe podnošenjem ogromnog broja tužbi protiv svakoga ko se usudi da ga spomene. Mogu da se pohvalim da je mene dva puta optužio i mislim da je to čast. Ne bi bilo nešto drugo, ali, ovako, biti sa Đilasom i tu na drugoj strani je čast i zadovoljstvo. Međutim, nešto drugo je tu problem. Poenta je da se sa velikim brojem tužbi, sa medijima koji te tužbe i te procese prate, zapravo, stvara jedna drugačija atmosfera od one koja bi trebalo da bude u tim nezavisnim sudovima, da ti sudovi i sudije budu uplašene ili poplašene šta će biti, kako će biti i da se njima pošalje poruka na ovaj način otprilike kakva je direktno rečena onom policajcu – šta ćeš da radiš kada se promeni vlast? To je poruka koju Đilas šalje.

Međutim, ne treba da nas čudi što tuži političke protivnike. Preko sto tužbi je podneo. Da li je tako, Bakarec?

(Nebojša Bakarec: Četiristo.)

Četiri stotine. Eto, ja ga još častio. Dakle, četiri stotine tužbi je podneo, ali je kulminacija nešto drugo i to je nešto zbog čega treba da odam, jer sam dosta kritikovao pravosuđe, priznanje pravosuđu na onome što je uradilo, a to je da je gospodin Đilas na kraju tužio i državu Srbiju za milion dinara. Znači, malo je 619 miliona evra, malo je 35 stanova u centru Beograda, nego još milion dinara od države Srbije da uzme.

Onda ovih dana preti – ako ne uspeju razgovori, on će na ulicu. Bio si na ulici, kao što vidimo, ništa postigao nisi. Pravo je svakoga u ovoj zemlji da protestvuje kad ima, u skladu sa zakonom, prijavljen skup, itd. Što se nas tiče, može sutra odmah da krene da protestvuje, jer nas ucenama neće naterati ni na šta, a pri tom ne znamo ni kakve njegove zahteve da prihvatimo, pošto on zahteva i nema, jer ne mogud a se dogovore ni oko čega.

Ono što je bitno, i da time zaključim na kraju, ovo je, dragi građani Srbije, razlika između nas i njih. Mi državu Srbiju volimo, mi se za državu Srbiju borimo, podržavamo našeg predsednika koji svakog dana radi nešto da Srbiji bude bolje, da li su to nove fabrike, novi putevi, auto-putevi, da li su to vakcine i nove bolnice, da li je to bilo šta drugo. Suza nam bude u oku kada vidimo našu ponosnu trobojku istaknutu na nekom takmičenju, zadrhte nam grudi kad čujemo reči himne „Bože pravde“, a on tu državu tuži. E, to je razlika između nas i njih. I zato sam uveren da nikada neće dobiti poverenje da vodi državu koju tuži. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.

Poštovane koleginice i kolege, poštovana ministarka Kisić Tepavčević, ja moram na početku zaista da kažem da pomalo osećam i nelagodu što danas pričamo o temi koja nije nevažna naravno, ali poslovnički je to tako uređeno i žao mi je zbog toga što nemamo priliku da se malo više osvrnemo na ono što se dešava oko nas, a dešava se upravo ono što je predsednik Vučić najavio pre nekog vremena, a to je odlučan sukob države sa mafijom u Srbiji i udaranje maljem u glavu najvećeg mafijaša u ovoj zemlji, ljudi koji su činili nepojmljiva krivična dela, ali i osporavanje ugroženosti države i predsednika od strane dela bivšeg, dela opozicije, odnosno bivšeg režima koji svaku priliku iskoristi ne bi li suštinski dao političku podršku za ono što neki ljudi rade u nekim drugim oblastima života, ovo je u pitanju čist kriminal.

Ja bih, kada je ovaj zakon u pitanju, gospođo Kisić Tepavčević, vama prvo čestitao na hrabrosti. Vi ste se upustili u nešto što se slobodno može nazvati i čišćenjem Augijevih štala. Ovo je oblast u kojoj su toliko nagomilavani problemi da je jako veliko pitanje kako ćemo i na koji način izaći iz svih tih problema, a moramo da izađemo, jer ukoliko se stanje nastavi onako kako je danas neće biti dobro ni za državu ni za korisnike pomoći koju neki ljudi zaista očekuju i treba im.

Kažu da postoji nekoliko važnih koraka u iskorenjivanju siromaštva, da su to zapošljavanje, da je to samo zapošljavanje, da je to obrazovanje. Ova država je u svim ovim oblastima već radila i postigla ozbiljne rezultate. Dakle, podsetio bih da je stopa nezaposlenosti u Srbiji bila 24,1%, da je spušteno na 7, 3% čini mi se, i da smo i danas kada se zapravo borimo za očuvanje radnih mesta, a ne samo za novo zapošljavanje, a imamo i novih investitora, novih investicija, novih fabrika i novih radnih mesta, dakle na zadatku povećanja zaposlenosti i očuvanja stope zaposlenosti u Srbiji.

Upravo zato je važna vakcinacija koja se u Srbiji odvija. Upravo je zato važno ono kako se Aleksandar Vučić izborio na svetskom tržištu da Srbija dobije vakcine, jer mi smo imali prilike da vidimo neke druge političare, konkretno Dragana Đilasa, koji je govorio nećemo da dobijamo ni jednu vakcinu kakvu ne dobijaju građani, ne znam, Nemačke, Danske, Holandije itd, i danas vidimo da ti građani ne dobijaju nikakvu vakcinu i da je taj čovek nekom nesrećom na vlasti danas Srbija ne bi imala nikakvu vakcinu.

E zato je važno da se podrži ono što Aleksandar Vučić radi, zato što je to ne samo i to je najvažnije, naravno, očuvanje života građana i zdravlja građana, ali i očuvanje naše ekonomije, očuvanje radnih mesta i tako se borimo za smanjenje siromaštva u Srbiji.

Zato se grade putevi, zato se grade auto-putevi, zato se grade brze saobraćajnice da bi investitori imali bolju komunikaciju i lakše investirali u određene krajeve. Mi danas govorimo o tome da je podignuta fabrika, da „Džinsi“ radi u Krupnju. Mi danas pričamo o tome da je fabrika otvorena u Vladičinom Hanu, mi ne pričamo više o području između Novog Sada i Beograda, pa tu kao otvaramo fabrike. Pa tu ne treba biti Bizmark pa otvarati fabrike. Imate, ne znam, dva auto-puta koji tuda prolaze. Pa tu svako želi da otvori fabriku. Mi danas pričamo o tome da se fabrike otvaraju i siromaštvo time smanjuje u krajevima koji nisu na Koridoru 10 ili novom Koridoru 11.

Kada je u pitanju samo zapošljavanje i danas traju konkursi Fonda za razvoj, ministarstava za pokretanje biznisa mladih ljudi koji žele da otvore svoje firme, otvore svoje kompanije i da rade, i na tome radimo.

Što se obrazovanja tiče, namerni smo, želimo da u potpunosti usmerimo naše obrazovanje ka dualnom sistemu obrazovanja. Dakle, da mladi ljudi, da učenici uče nešto da rade dok idu u školu, da kada završe školu imaju nekakvo konkretno znanje koje mogu da primene.

U nekom prethodnom periodu, nažalost, došli smo dotle da je postalo sramota biti zanatlija, da roditelji svoju decu iz najbolje namere upućuju da završe bilo kakav fakultet, nema veze da li je ovakav ili onakav, šta sa time može da radi, da se negde zaposli u nekoj upravi i da tu dočeka penziju. Imaće manju platu nego da radi kao zanatlija bilo kakav. Nije posao roditelja da mu dete, to govorim kao roditelj, nije moj posao kao roditelja da mi dete bude obrazovano ili visokoobrazovano, moj posao je da mi dete bude dobar čovek, da živi od svog rada, da bude pošteno, vaspitano, kulturno. To je posao roditelja, a ne da dete po svaku cenu bude visokoobrazovano.

Mi smo tu malo neke stvari promenili i zato želim da podržim i to nastojanje i Vlade Republike Srbije, pre svega predsednika, da se dualno obrazovanje postavi kao važan instrument smanjenja nezaposlenosti i smanjenja siromaštva o kome govorimo. Onda dolazi na red zakon koji je danas pred nama. Dakle, da svi oni koji ne uspeju da se snađu u ovom sistemu, koji imaju određenih problema, budu pomognuti od strane države. To je ono što je zapravo suština i to je logičan korak u celoj ovoj priči, ali je važno da kažemo da ovo nije izolovan korak, da ovo nije samostalni korak koji stoji negde u vazduhu, nego korak koji stoji u nizu sa drugim koracima koje Vlada Republike Srbije preduzima.

Važno je krenuti. Postoje određene kritike koje se tiču zakona. Život je ono što će vam govoriti kako i u kom pravcu da menjate zakon, kako i u kom pravcu da donosite neke promene, neke izmene, kako, na koji način da dovedemo da ovo još bolje funkcioniše. Važno je, izuzetno je važno da raspodela ove pomoći bude pravedna.

Dakle, mi znamo, posebno u nekim, evo ja mogu da govorim u primerima iz grada u kome ja živim, u Kikindi, da ljudi dolaze po socijalnu pomoć u BMV nemačkih tablica, parkiraju ga 100 metara dalje i onda prošeta da pokupi ono što ima.

Verovali ili ne, neko će reći da karikiram, neko će reći da preuveličavam, ja vam govorim istinu. Time se šalje loša poruka, gubi se poverenje u državu, jer čovek kome ta pomoć treba kaže – čekajte, ako ovo ovako funkcioniše, šta se ovde dešava? Zato je važno da podržimo ovo što vi danas radite, da se uvede konačno red u to.

Zašto 30 godina, 20 godina što kaže Mirković, ovo nije bilo ovde pred poslanicima? Zato što nikog nije bilo briga. Zato što su se poslanici i Vlada bavili time kako da napišu zakone da tajkuni kradu u skladu sa zakonom. Baš ih je bilo briga za narod, baš ih je bilo briga za one koji nemaju od čega da žive. Važno je da tajkun može da kupi još nešto što je ovaj narod stvorio, da otme od ove države, da ne plati ništa, ali tako da ne ide sutra u zatvor. Tome su služili poslanici, ne da rade za narod, nego za tajkune.

Zato danas po prvi put možemo da govorimo od dolaska Aleksandra Vučića u Vladu Srbije do dana današnjeg, da narod Srbije ima vlast i predsednika koji je na njegovoj strani, koji ga razume i koji se bori za njega. Ovo je dokaz za to. Ovo je dokaz da sam u pravu. Ovo je dokaz da se i dalje borimo i zapošljavanjem i na svaki drugi način da narod u Srbiji živi bolje.

Zato nam je važno da ovaj zakon bude usvojen. Zato je važno da ovaj zakon stupi na snagu i počne da se primenjuje, da se malo raščiste stvari, da se zna ko je onaj ko može, a ko ne može da dobija socijalnu pomoć i pomoć od države.

Potpuno sam saglasan sa onim pravilom da je bolje da sto onih koji ne treba da dobiju – dobiju, a da jedan koji treba ne bude ispušten. Dajte to da svedemo u neke normalne mere i u neke pristojne mere, da ne dovodimo stvari do karikature.

Mi nemamo neograničene resurse. Nemoguće je da nakon perioda od 2008. godine do 2012. godine kada ste imali 500 hiljada otkaza, kada je uništena ekonomija, uništen privatni sektor u potpunosti, vi imate neograničene resurse u državi pa ćete da delite kako kome treba i onome kome treba i onome kome ne treba. Sramota je da neki ljudi dobiju socijalnu pomoć i potroše je za jedno popodne. Neko od toga živi mesec dana.

Mi moramo da se borimo za to da se broj korisnika smanji pre svega ovim merama koje radimo, a da oni koji dobiju zahvaljujući tome što ćemo da izbacimo one koji nisu pravi korisnici socijalne pomoći, dođemo do toga da možemo i da povećavamo sredstva onima koji dobijaju. To je ono što je suština.

Zato je važno da ovo podržimo, zato je važno da ovo izglasamo i svakako mi je drago što ću biti u prilici da podržim zakon koji ste predložili. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.

Ja bih najpre iskoristio priliku da kolegama, ali i svim građanima koji danas slave Badnji dan, a sutra Božić po Gregorijanskom kalendaru, da čestitam ovaj praznik i poželim da im praznik Hristovog rođenja donese mir, sreću i blagostanje u njihove domove.

Mi smo juče od kolega koji su dugo u skupštinskim klupama, od gospodina Rističevića, gospodina Arsića, gospodina Žarka Obradovića, čuli neke stvari koje su vezane za istoriju parlamentarizma u Srbiji. Neke od tih tema sežu bogami i u prethodni vek, a ne samo u prethodne mandate. To je važno, pre svega, zbog mlađih kolega, da čuju otprilike kako je izgledala Skupština i kako je funkcionisala Skupština dok su je vodili oni koji nam danas drže lekciju o tome šta je demokratija, kako demokratija treba da funkcioniše, šta je parlamentarizam i gde ono sve mi grešimo, a oni su bili tako divni i tako sjajni.

Dakle, neću se osvrtati mnogo na taj deo, ali ću ponoviti da smo mi imali situaciju da je ta parlamentarna većina sačinjena od ljudi koji se danas bave kritikom ovog kodeksa, iako ga nisu ni pročitali, oduzela 40 i nešto mandata Demokratske stranke Srbije i ubacila novih poslanika, pa je Skupština imala 290 i nešto poslanika u svom tom sazivu. Onda nisu hteli da sprovedu odluku Ustavnog suda da se ti mandati vrate itd. Da je to ista ona većina koja je celu jednu poslaničku grupu SRS izbacila iz ove sale. Nisu izbačeni samo oni koji nisu bili tog momenta u ovoj sali konkretno, izbacili ih sa zasedanja, nije im se sviđalo kako diskutuju ili šta već. O tome kako su tukli gospodina Đukanovića, to vi takođe vrlo dobro znate, kako su premlaćivali poslanike kada se isključe kamere, o tome je govorio gospodin Arsić juče. Dakle, kao u kaubojskim filmovima, zatvore se vrata, pogase se svetla, pa ko koga stigne. Jedina je razlika što se ovde i kamere isključe, prosto da niko to ne može da vidi.

Dakle, to je bila otprilike slika parlamentarizma u njihovo vreme i to je dokaz zašto, naravno, svako može da govori o bilo čemu, mi smo demokratsko i normalno društvo, ali oni nemaju legitimitet da govore o tome kako parlament treba da funkcioniše i šta je parlamentarizam i šta je demokratija.

Da, kod njih se glasalo karticama iz Bodruma, karticama iz Soluna, samo se to nije završilo na tome, nego je Bojan Pajtić u Skupštini, doduše u onoj drugoj zgradi, mahao nekakvim avionskim kartama i taksi računima navodnim Nede Arnerić, jer je ona uspela za neko kratko vreme da pređe veoma veliku kilomtražu, ali je to Bojan Pajtić sve lepo do detalja objašnjavao. Sada isti taj Bojan Pajtić, što sa tvitera, što sa određenih emisija na Đilasovim medijima, deli lekcije o tome kako parlamentarizam treba da funkcioniše. Opet kažem, njegovo je pravo da o tome govori, ali on za to nema apsolutno nikakav legitimitet.

Ono što ovaj kodeks nije ni na koji način regulisao, a realno nijedan akt ne može biti maštovitiji od života i zakonodavac kakav god akt napisao u životu će se pojaviti neki novi momenat, to je izum takođe ove grupe koji je počeo negde, recimo, 2005. godine, a to je da ne dolaze na sednice a uzimaju plate. Dakle, to su radili u jednom delu prethodnog mandata, ali taj izum njima traje već neko vreme. S tim da zaista ovo jeste pitanje morala više nego pitanje kodeksa. Ali, opet se postavlja pitanje legitimiteta onih koji nas kritikuju, koji su ovde uredno uzimali plate, a na posao dolazili nisu.

Ono sa čim mi u narednom periodu, na ovaj ili onaj način, moramo da se uhvatimo u koštac i ono što jeste problem, to je rijaliti politika. Mi danas živimo u vreme rijaliti politike i prethodni mandat vam je otprilike dokaz kako izgleda rijaliti politika. Ja nisam bio u Skupštini Srbije u prethodnom mandatu, prethodnih osam godina sam bio u Skupštini Vojvodine, ali su se neki ljudi i u Skupštini Vojvodine ponašali na isti način na koji su se ponašale njihove stranke u Skupštini Srbije.

Po nekim informacijama od ljudi koji su bili u prilici da gledaju i da slušaju događaje u prethodnom sazivu, jedan od poslanika, Boško Obradović je kroz ovu Skupštinu prolazio uvek u pratnji jednog kamermana, koji je redovno pratio sve što on radi da bi se to objavljivalo na društvenim mrežama, da bi se to objavljivalo na tviteru, na jutjub kanalima itd. Kada počnete da se bavite rijaliti politikom, vama su potrebni rijaliti događaji. Vi danas u ovom sazivu možete da vidite, ljudi koji su malo iskusniji u ovom poslu vrlo lako mogu da vide ko je onaj ko se obraća plenumu, ko se obraća građanima, a ko otprilike šalje poruku medijima – evo me, tu sam, vidite me, prenosite ono što sam govorio. To nije teško pronaći i to vrlo lako u svakom govoru svakog poslanika vrlo lako možete da otkrijete.

Međutim, ono što je problem, to je što je ta rijaliti politika dovela do nasilja, dovela do toga da na sednici odbora skupštinskog taj isti poslanik pred kamerama gađa mišem kompjuterskim drugog poslanika, konkretno kolegu Martinovića, koji se, i ja mu se na tome divim, izdigao iznad te situacije, jer ne znam ko bi tako reagovao, nije se spustio na nivo Boška Obradovića, mada je teško spustiti se na taj nivo.

Sa druge strane, ta rijaliti politika nam je unela kamenčugu u Skupštinu, kamen za kupus, što kaže Marijan Rističević. Ta rijaliti politika je unela gitaru u Skupštinu. Ta rijaliti politika je dovela do toga da mašu nekakvim zastavicama dok traje zasedanje, da sviraju i tamburaju dok se intonira himna. Ta rijaliti politika je dovela do toga da se izaziva incident, da se pokušava namerno proći ovuda, iako su vrata, kao što vidite, na svim stranama. Dakle, u želji da se napravi nekakav incident, da se dogodi nekakva situacija zbog koje ćete sutra biti u medijima.

To je, gospodine Martinoviću, nešto sa čime ćemo se suočavati. Vi i ja smo tu negde generacijski. Na drugačiji način se učila politika nekada, čitale su se knjige, pratile su se emisije, pratili su se govori nekih ljudi koje ste želeli da slušate, pa ste i od političkih protivnika i od onih koje podržavate krali neke cake i načine izlaganja.

Danas, nažalost, nama dolaze i neke nove generacije koje se politici uče na internetu, koji se politici uče na „Jutjubu“, nove generacije koje, neću da kažem da ništa ne čitaju, ali mnogo manje čitaju, ali u svakom slučaju, to su generacije koje prave lajvove po prodavnicama, prave događaje ni iz čega i važnije je napraviti događaj nego baviti se politikom i pričati o politici.

Zato su oni ljudi o kojima sam govorio na početku potpuno iskliznuli iz politike, u rijalitiju, u „Tviter“, u nešto što politika nije, oni su od politike odustali, političku sadržinu više nemaju i sada im je glavno pitanje kako i na koji način zaustaviti poslanike u ovom sazivu da govore o onome o čemu misle da treba da govore.

U tom kontekstu gledamo ove kritike koje su juče pročitane i na koje se juče osvrnuo i predsednik Skupštine, jer to nije, gospodine Dačiću, rečeno samo juče, tu informaciju ste imali pre 10 dana u jednom od njihovih tabloida, dnevnom tabloidu „Danas“, gde oni postavljaju pitanje i vajkaju se i jadikuju zašto poslanici ne mogu krivično da odgovaraju za ono što govore u ovoj sali.

Za one koji ne znaju, dakle, imunitet narodnog poslanika je uspostavljen zbog toga što bi vlast da tog imuniteta nema, uvek mogla da radi upravo ono što su oni radili samo na drugi način, represijom, hapšenjem poslanika koji vam se ne sviđaju, pa ti onda dokazuj u postupku, sedi u pritvoru dok te ne pustimo, a kako ćemo mi da radimo i šta ćemo mi da radimo za to vreme to je naša stvar.

Oni što su to radili oduzimanjem mandata, izbacivanjem iz sale itd, ali, očigledno da model ponašanja nisu promenili, da oni i dalje razmišljaju o tome kako da uvedu verbalni delikt ovde i kako da postane kažnjivo ako se spomene onaj za koga sud kaže da ne treba da se spominje, neki ga u nekim prijavama nazivaju NN licem, a zove se glavom i bradom Dragan Đilas.

Ja bih to razumeo, i iskreno rečeno, verovatno bih i kolegama rekao da zaista nema potrebe da se bavimo čovekom koji bi ti učestvovao na izborima i da je učestvovao na izbore, a pitanje da li bi ušao u ovu salu da isti taj čovek na svojim medijima 24 sata ne govori o ljudima koji, takođe, nisu tu.

Dvadeset i četiri sata prošle nedelje nekoliko dana su bavili Markom Atlagićem, ja nisam video Marka Atlagića u tim emisijama da odgovori na ono zašto ga optužuju. Dvadeset i četiri sata su se bavili poslanikom Kebarom, ali ga nisam video da su ga pozvali tamo da nešto odgovori, a dvadeset i četiri sata, sedam dana u nedelji se bave Aleksandrom Vučićem i njegovom porodicom i nikada ga nisu pozvali bilo šta da kaže i da odgovori.

Pa, znate, kada napravite određeni presedan, a oni su presedan napravili u prethodnom mandatu i podsetiću vas, gospodine Martinoviću, vi me ispravite ako grešim, taj mandat je započeo kao oni mafijaški obračuni kad najavljuju preko medija šta će jedan drugom da urade, a ovi su preko medija najavljivali kako će oni naprednjaci pokazati sad kad uđu u Skupštinu šta će da bude, jel tako bilo, a onda su u toj Skupštini prošli bosi po trnju.

Na svakom zasedanju su se bavili isključivo samo jedino Aleksandrom Vučićem koji nije bio u sali. Pa, kako to kad se vi bavite Vučićem koji nije u sali, to je u radu, a kada neko spomene Đilasa koji nije u sali, e to nije u redu. Da li vidite vi tu neku nelogičnost? Da li vidite vi da tu nešto nije u redu? Ili ćemo Đilasa da napravimo svetu kravu ili u ovom slučaju bi to bila muška krava, koja ne sme da se spomene, čije ime ne sme da se izgovori.

Onda, ne sme da se postavlja pitanje, izvini prijatelju odakle ti imovina koji si sam prijavio 20 i nešto miliona evra? Kako to da si se baš raspištoljio u biznisu i tako je krenulo u životu kad se postao vlast?

Znači, ne sme da se postavi pitanje. Zašto? Zato. Ne zna niko zašto, ali rekao je Đilas ne sme. To je kao u onom filmu Varljivo leto - rekao drug Tito da ne sme da se gleda televizor i ne sme da se gleda televizor. Kad drug Tito kaže da su studenti u pravo, onda može da se gleda televizor, e tako i ovo. Kada drug Đilas kaže da nešto može, onda može, kad drug Đilas kaže da ne može, ne smemo da ga spomenemo.

Malo im je to što na 24 sata prave emisije o tome kako je Skupština ovakva i onakva, nego će sad oni da nama urede šta mi i kako treba da govorimo u ovoj Skupštini. Naše govore i našu politiku će ocenjivati narod, baš kao i njihovu, i u tom smislu mogu da budu potpuno relaksirani, narod će reći šta misle i o njima, i o nama. Oni su ti koji su uveli u politiku stvari koje su se u ovoj Skupštini nikada nisu se dešavale, oni su ti koji su uveli u politiku napade na decu, oni su ti koji su uveli u politiku pretnje nasiljem.

Zamislite da je neki poslanik SNS rekao jurićemo vas po ulicama, kao što je rekao Jovo Bakić. Mislim, dobro, ja ne znam šta bi Jovo Bakić radio i da nekoga stigne, ali, u svakom slučaju, to jeste pretnja, ili plutaćete Savom i Dunavom. Zamislite da sada neko kaže obraćajući se opoziciji i obraćajući se njima, plutaćete Savom i Dunavom. To su njihove reči upućene nama.

Svakoga dana svako od nas dobija more pretnje i evo, meni juče neki idiot šalje, kaže – ti nećeš pobeći. Prijatelju, evo sada da ti se obratim, ja neću bežati nigde, a ti probaj da dođeš do mene, pokušaj da uradiš to što si naumio, samo te molim da pokušaš da uspeš iz prve, jer ako ne uspeš iz prve, ja ti u koži ne bi bio i nadam se da smo se razumeli.

Dakle, to su otprilike stvari koje su oni uveli u politički život Srbije, ali su tu da nam kažu kako parlament treba da izgleda, a vi ste pokazali prošlog puta kako doživljavate i parlament i parlamentarizam i borbu za svoje ideje ako ih uopšte imate i za bilo šta drugo. Jedino što su uradili konstantno i jedina što im je bila tema jeste kako zaštititi biznise svojih tajkuna u politici ili van nje i to je bilo jedino čime su se zanimali.

Prema tome, ovaj kodeks će u velikoj meri neke stvari rešiti, ono ne može da reši nešto što je duh vremena u kome živimo, a to je ta rijaliti politika. Neke stvari će možda biti svedene na nižu meru, neke stvari će biti podnošljivije, ali rijaliti politiku unošenje kamena i slične gluposti, realno teško da će da idu, iz prostog razloga što je to posledica vremena u kome živimo, a onda, malo nam je bilo naših tih, pa još Boško Obradović dovede Pernara u Skupštinu, malo nam je naših budala, nego da uvozimo budale iz Hrvatske, da dodatno začine politički život.

To je zaista nešto što je u čitavom regionu postala slika, dakle, i u parlamentu u Hrvatskoj, parlamentu Crne gore, parlamentu Republike Srpske, dakle, svugde se pojavljuju ti rijaliti političari koji se po ceo dan snimaju. Uvek je okrenut telefon i po ceo dan prenose ono što rade. To je nešto sa čim ćemo imati problem u narednom periodu, ali to nije predmet interesovanja kodeksa, niti to kodeks može da popravi. To je ono što mi je žao, ali to će vas čekati neke buduće generacije, u nekoj većoj meri, mi smo već polako u poziciji neki politički dinosaurusa koji će lagano na zasluženi odmor i u rashod, ali kako ćete vi mlađi sa time da se izborite ne znam.

Ono što ipak morate da znate i ono što je poruka svima koji prate ovu sednicu, nikada SNS nećete zabraniti da govori, nikada poslanicima SNS nećete zabraniti da se bore za politiku u koju veruju, nikada poslanicima SNS nećete zabraniti da brane i pokazuju poštovanje prema Aleksandru Vučiću kao predsedniku države i predsedniku stranke, nikada nećete dovesti dotle da pred gorima od nas saginjemo glavu i gledamo u pod i nikada nećemo prihvatiti da nam vi koji ste odavde izbacivali ljude, da vi koji ste otimali mandate, da vi koji ste branili tajkune, koji ste koristili skupštinu da donosite tajkunima zakone, da mogu legalno da pljačkaju ovu zemlju, držite lekcije. Te lekcije nas ne zanimaju, držite ih sebi.

Hvala vam.

Hvala predsedniče.

Poštovane koleginice i kolege poslanici, poštovani građani, moje pitanje danas će biti postavljeno ponovo istražnim organima države Srbije i policiji i tužilaštvu, ali i BIA i odnosi se na jednu temu koja nije toliko bila prisutna u javnosti, a mislim da je veoma važna, jer je direktno nanela štetu građanima Srbije, ali i kompaniji o kojoj se radi.

Naime, radi se o višegodišnjoj, a može se reći čak i višedecenijski smišljenoj, organizovanoj, planiranoj pljački „Telekoma Srbija“. Dakle, u ovom pitanju imamo tri važne tačke koje su se dešavale u ovom procesu.

Prva tačka je suštinsko uništavanje „Telekoma“ kroz loše upravljanje, ako se to može nazvati lošim upravljanjem.

Kao primer daću nekoliko podataka. „Telekom“ je svoju infrastrukturu za bagatelu prepuštao svojoj konkurenciji i sada se postavlja jedno logičko pitanje – zašto neko to radi? Zašto nešto što je vaše komparativna prednost vi za bagatelu prepustite direktno konkurentu?

U periodu od, recimo, 2006, 2007, 2008, 2009. godine, znači u tih nekoliko godina, kada su se na tržištu operatora kablovskih televizija dešavala ozbiljna previranja, ozbiljne promene „Telekom“ je spavao. Dok je SBB kupovao male operatere, „Telekom“ nije radio ništa. Posledica toga bila je ta što je SBB, kao direktni konkurent narastao na 54% tržišta.

Najgora situacija pljačke „Telekoma“ vidljiva je kroz pitanje interneta. Godine 2012. „Telekom“ je imao 331 hiljadu korisnika interneta više od SBB, već 2018. godine zato što „Telekom“ nije radio ništa, SBB da pretiče u broju korisnika interneta.

Sada se postavlja pitanje – zašto je to tako? Zato što je postojala politička i zato što je postojala menadžerska organizacija, organizovana grupa koja je uticala na to da se „Telekom“ ovako ponaša, da se „Telekomu“ u trci sa konkurencijom vežu i ruke i noge, da bi konkurencija rasla, „Telekom“ stagnirao i propadao i to se sve dešava do 2018.godine kada „Telekom“ konačno počinje da se ponaša normalno, počinje da se ponaša kako se ponaša ozbiljna kompanija, kupuje određene operatore, proširuje broj korisnika, ali tada u tom trenutku se dešava treći važan momenat, a to je da SBB formira svoje političko krilo.

Mi danas svedočimo o tome da političko krilo SBB na dnevnom nivou pokušava da ruši „Telekom“, pokušava da „Telekomu“ ospori pravo da se takmiči na tržištu, pokušava da „Telekomu“ ospori pravo da raste i razvija se, pokušava da uradi ono što su shvatili da moraju da urade. Da bi zaustavili rast „Telekoma“, da bi nastavili rad kompanije SBB, oni moraju da preuzmu političke poluge u ovoj zemlji da bi sprečili i zamenili strategiju razvoja „Telekoma“ razvojem privatne kompanija, tako što će menadžment „Telekoma“ raditi za privatnu kompaniju, a ne za sam „Telekom“.

Zato želim da pitam – ko su ti ljudi u „Telekomu“ koji su radili za SBB? Ko su ti ljudi koji su bili plaćeni od SBB da ne radi za kompaniju u kojoj vrše funkcije, nego za protivničku, odnosno konkurentsku kompaniju? Ko su ti ljudi koji su omogućili SBB da od 2012. do 2018. godine tri puta uveća vrednost kompanije, a u periodu od 2007. do 2018. godine za devet puta, ne za 9%, nego za devet puta uveća vrednost kompanije? Ko su ti ljudi koji su omogućili da SBB dođe na 2,6 milijardi evra vrednosti, a da „Telekom“ nije mogao da bude prodat ni za milijardu? Ko su ti ljudi koji su na taj način, građani Srbije, iz vašeg džepa izbijali pare, jer vi dobijate dividende od „Telekoma“? Ko su ti koji su iz budžeta države Srbije izbijali pare? Za ovu pljačku neko mora da odgovara. Ovo pitanje mora da se raspravi i želim odgovore na ova pitanja. Hvala vam.

Hvala predsedavajuća.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege i koleginice poslanici, poštovani ministre Vulin, mislim da je dobro i da je važno što ćemo danas da govorimo, a sutra da glasamo o ovom sporazumu koji predstavlja sprovođenje nečega što smo nazvali ili što je predsednik nazvao Mini Šengen. Važno je zato što ovih dana svedočimo interesantnim događajima koji nikako nemaju za cilj ono što je ideja Mini Šengena. Nemaju za cilj saradnju, nemaju za cilj razvoj ovog dela Evrope, nego imaju neke druge ciljeve i neke druge ideje koje žele da sprovedu pa upravo u tom kontekstu kao što one aveti i strašila izađu na pun mesec tako i na godišnjicu Dejtona svake godine, izađu neke aveti i strašila, da nas podsete da gubimo vreme, da se bavimo glupostima, da podižemo decu, pravimo fabrike, gradimo puteve, a možemo tako lepo da se ubijamo međusobno, da pravimo reke krvi, a oni sa strane lepo u tome da uživaju, da to gledaju, da posreduju i na tome da uzimaju debele plate. Otuda ideja da se dokument na kome danas stoji BiH 25 godina mira u BiH, kakvog takvog, nesavršenog, da li su svi zadovoljni, niko nije zadovoljan, ali mira, raspakuje, jer valja kada izmaknete nekome temelj on će ostati da visi u vazduhu, da lebdi u vazduhu i tako će da funkcioniše.

Ako sklonite dokument koji je doneo mir, dobićete ono što je pre mira postojalo. Kome je to u interesu? U interesu je svima onima kojima nije u interesu Mali Šengen. U interesu je svima onima kojima sve zajedno i Bošnjake i Srbe i Hrvate i Albance doživljavaju kao neka divlja plemena koja će da posmatraju kao u eksperimentu uživo šta jedni drugima rade, dok će oni da idu dalje, dok će oni da žive dobro. Dok majka Bošnjaka, majka Hrvata, majka Srbina ili majka Albanca, koji je nastradao u toj njihovoj igrici, kuka i nariče, njihove majke će mirno da čekaju svoje sinove, da ih mirno podižu, da uživaju u svojim potomcima, unucima itd.

Ništa se nije promenilo, dame i gospodo, od one čuvene Bizmarkove rečenice da ne vredi ceo Balkan koliko kosti jednog pomeranskog vojnika. Tako nas sve zajedno doživljavaju. Sad je ključno pitanje, za sve nas, posebno za mlađe generacije, da li ćemo i dalje da budemo budale koje stalno spotiču o isti kamen, ili ćemo konačno da izvučemo pouke iz svoje bolne i krvave prošlosti, da prestanemo sa onim što nas je zaustavilo i što je pretvorilo ovaj deo Evrope u crnu rupu sveta, dok oni pričaju o tome da će da prave, i prave, mostove pod morem, prave saobraćajnice nad zemljom, raspravljaju o tome gde će ko da kupi plac na Marsu, nas će da guraju da se hvatamo za vratove i da nikad ne stignemo razvoj koji oni imaju, jer to nije namenjeno nama. To je namenjeno njima.

Mi to želimo da promenimo. Mi želimo da promenimo suštinu i ono što je od ovog dela Evrope stvaralo poprište za krvave sukobe, koje su drugi, našom glupošću, potpirivali i smirivali, u skladu sa svojim interesima. Zato nijedno rešenje koje oni nude nije konačno rešenje. Evo, nađite jedno, u kome su oni posredovali, i koje je trajno. Ne postoji, jer ako rešenje nije konačno ono će vrlo lako, po vašoj potrebi da podignete temperaturu, ili da je spustite kad kažete – e, dosta ste se sad ubijali, sada ćete malo da budete mirni. Da li nam to treba, i u narednim godinama i u narednim vekovima? Naravno da ne treba.

Otuda ovaj Mini Šengen, kao protivteža i kao suprotna ideja onima koji su, evo sad vidim, potpisali neki apel da se raspakuje Dejton, isti oni koji su najgrublje lagali i optuživali Srbiju u onom Apelu 88, da se Srbija meša u unutrašnje stvari Crne Gore, sada potpisuju novi apel, kojim se oni direktno mešaju u unutrašnje stvari suverene BiH. Lepo su smislili da tamo ruše ono na čemu, kao što rekoh, ta današnja BiH stoji, s tim da, što bi rekli, da se ne lažemo, kraj je godine, prave se budžeti za sledeću godinu, idu grantovi, nije ovo apel, ovo je lista aktivista NVO, koja šalje poruku onima koji pišu te budžet i grantove računajte na nas. To je njihova poruka za jednu malu ropsku porciju čvaraka koju će da lapću u narednoj godini. Oni će da pljunu po svojoj zemlji, da je optuže za šta hoćete, šta poručite, to dobije, i to tako ide.

U svakom slučaju, ovo nije ideja kako je neki u svojim ludačkim napadima nazivaju ni velike Srbije, ni velike Albanije. Ovo je velika ideja koju mali mozgovi ne mogu da prihvate i da shvate. Uzgred, kada smo već kod te veliko srpske ideje, jel čuo neko skoro da postoji neka malosrpska ideja ili dovoljno srpska ideja? Pa, ne postoji ni malosrpska, ni dovoljno srpska iz prostog razloga što oni doživljavaju dovoljnim ili adekvatnim, nije srpsko uopšte i ne zastupa interese Srbije uopšte. Zato će napasti sve ono što predstavlja interes države Srbije, a posebno samu ideju da država Srbija uopšte ima bilo kakav interes, jer se sve može dozvoliti Srbiji, osim da ima svoj interes i da se za taj interes bori.

Isti ovi koji svaku ideju koja ide sa tim da zadovolji neki interes Srbije, nazivaju velikosrpskom, koji kukaju kada Vojska Srbije kupi par čizama, a ne nešto više od toga i od toga prave i predstavljaju kao najveći dokaz nove velikosrpske hegemonije u regionu, ćute kada, evo sada pre neki dan se objavi vest da je Hrvatska nabavila 76 borbenih vozila „Bredli“ sa velikom količinom raketa „Tov“, čini mi se da se tako čita. Nije im interesantno ni to što su ta oklopna vozila stacionirana kako kažu, za gardijsku oklopnu mehanizovanu brigadu razmeštena u Slavoniji. Jedino što ne kažu da je to u Vinkovcima, bar koliko sam ja uspeo da pronađem, što će dalje reći na samo sat i nešto do granice sa Srbijom. Ali, to ne predstavlja problem, samo par čizama za srpskog vojnika je mnogo veliki problem i ovo nije velikohrvatska politika itd.

Dakle, govorim samo o tom licemerju. Apsolutno me ne interesuje šta Hrvatska radi. To je njihova stvar, ja sam uveren da je Vojska Srbije spremna i sposobna da očuva vojnu neutralnost Srbije, njene granice i državne interese.

Ono što hoću da kažem je da mi danas kada govorimo o ovome i sutra kada za ovo budemo glasali, podržavamo ono o čemu je govorio ministar Vulin, a što je rekao predsednik Vučić septembra prošle godine u UN, a to je, dozvoliću sebi tako da kažem, u dosta velikom broju važnih govora predsednika možda i najjača i najhrabrija izjava, jer ko god je rekao Balkan balkanskim narodima, kasnije zbog te izjave je bio lomljen, tretiran na jedan način koji je kako i na koji način da se taj čovek izmesti iz politike, jer ne može kao što rekoh, Balkan balkanskim narodima.

Dakle, mi učešćem u ovoj raspravi, glasanjem za ovaj dokument zapravo šaljemo poruku regionu, Evropi, svetu, šta je zapravo politika Srbije. Prestanite da nam očitavate i da nam govorite šta je naša politika. Ovo vam je naša politika, saradnja, slobodan protok ljudi, roba i kapitala. Šta je tu problematično, šta je tu sporno, kome to ne odgovara? Onima koji žele da večno budemo zaostali, onima koji žele da živimo kao u „Travničkoj hronici“, zauvek zavađena plemena koja se raduju strancima, pa će jedni da se raduju jednim strancima, drugi će da se raduju drugim strancima. Ti stranci će međusobno da razgovaraju i da se dogovaraju iako se i oni međusobno ne razumeju, a mi ćemo međusobno da se hvatamo za vrat.

Mi želimo tome da stavimo tačku. Ovo je put u tom pravcu. Želim da kažem da sam posebno ponosan što ću biti u prilici da podržim dokument koji ide u pravcu apsolutne promene politike u ovom delu Evrope i sveta. Da li ćemo u tome uspeti svi zajedno, da li će u tome predsednik Vučić uspeti, iskreno, videćemo. Velike će biti prepreke i moćni će biti protivnici, jer se ovo kosi sa onim što je namenjeno ovom delu sveta i narodima koji ovde žive u proteklih iks vekova.

Teško će biti to promeniti, na nama je da se trudimo. Ovo će biti naš doprinos i biću posebno srećan, a nadam se i vi drage kolege, što ćemo u tome učestvovati. Hvala.

Hvala lepo, gospodine Orliću.

Već u uvodu ovog izveštaja negde na 11 strani, izveštaja Agencije za borbu protiv korupcije, odnosno sada Agencije za sprečavanje korupcije, mada je meni ovaj prvi naziv prihvatljiviji, lepši, protiv korupcije se treba boriti, jer je to pošast koja razbija svako društvo.

Dakle, u tom izveštaju se Agencija na neki način, ajde, ne mogu da kažem zahvaljuje, ali u svakom slučaju ukazuje da je država Srbija imala razumevanje za ono što su zahtevi Agencije i dozvolila zapošljavanje dodatnih ljudi. To pokazuje odnos države prema ovoj agenciji. Pokazuje da država Srbija ima ozbiljnu nameru, da ova vlast ima ozbiljnu nameru da se suprotstavi korupciji, suzbije je koliko je god to moguće i svede na najnižu moguću meru. Kao najbolji dokaz za to govori činjenica da nijedan osumnjičeni za korupcije u ime SNS, dakle, predstavnik SNS nije zaštićen i nije mu gledano kroz prste.

To je drastična promena u odnosu na neki period koji je bio pre nas. Ja znam da postoje ljudi koji se mnogo nerviraju kad kažu šta je bilo u prethodnom periodu, ali je to neophodno da bi se pokazala razlika, jer ako ne uporedite sa nečim ono što se dešava sad, neko bi pomislio da je to normalno da jedna vlast kada neki njih funkcioner na nekom nivou prekrši zakon ne reaguje, a u smislu da ga zaštiti i tako dalje ali to nije bilo normalno koliko juče. Ne da nije bilo normalno da su dozvoljavali da se njihovi funkcioneri krivično gone ili na drugi način sankcionišu nego su omogućavali svojim funkcionerima da postaju ne bogati, jer ovo što danas slušamo i o čemu govore moje kolege, a tiče se gospodina Dragana Đilasa, to nije bogatstvo, to je nešto što normalan čovek ne može da pojmi. Normalan čovek ne može da pojmi, prosečan građanin Srbije ne može da pojmi šta je to 619 miliona evra. Put od Kikinde do Sombora, od Nakova do Bačkog Brega košta oko 700 miliona, sa četiri trake, brza saobraćajnica, najmodernije izgrađena, košta onoliko koliko je Dragan Đilas, odnosno koliko su firme Dragana Đilasa prihodovale, što bi rekao kolega Atlagić – gle čuda, u vreme kada je gospodin Đilas obavljao političke funkcije.

Sada ja pitam i predstavnike agencije, pitam i nas i pitamo se svi, da li je to gospodin Đilas išao ispred vremena pa se bavio lobiranjem i kad nije bilo zakona. Pa, je Dragan Đilas političar lobirao za Dragana Đilasa privrednika, pa mu izlobirao 619 miliona evra. Da li je pronašao čarobnu lampu, pa mu je to neki duh donosio te pare ili je našao nekog vrlo darežljivog čoveka koji je to radio umesto njega. Odgovor je da je radio sam sa sobom, a onda se verovatno zbunio, delovalo mu je šizofreno ili šta već, pa je onda uključio i brata Gojka, ipak ovako u dvoje je lakše.

Neko je rekao ovde kod sankcionisanja funkcionera da treba da postoji namera, insistiram na toj reči, namera da se prikrije imovina. Vrlo često su kolege poslanici, neki drugi funkcioneri na lokalnom, pokrajinskom nivou sankcionisani prekršajno, ne zato što su imali nameru da prikriju svoju imovinu, nego zato što su zakasnili u dostavljanju izveštaja na koji su bili obavezni. Rokovi su jasni, nije ništa sporno, ali ako vas zanima šta je namera da prikrijete imovinu, onda poslušate ovo o čemu su govorile kolege Bakarec i Božić.

Kada osnujete firmu u Delaveru, kada osnujete firmu u Crnoj Gori, kada te firme osnivate po onom principu, kao Marko Bulat da ga je instruisao – prijatelji, braćo, kumovi, otprilike to su vlasnici firmi, a sve firme rade za njega, za Dragana Đilasa i ništa se na njega ne vodi i ništa on nema, a ima sve, a onda prijavi imovinu od 25 miliona evra, sam. To nisam rekao ja, to nije rekao Aleksandar Martinović, to nije rekao Aleksandar Vučić, to je rekao sam Dragan Đilas za sebe.

Onda postavljam pitanje, kako mi možemo da stavljamo u istu ravan onoga ko je dan ili dva kasnio sa prijavom i onog ko je sakrio 25 miliona evra imovine. To ne može biti isto, nikako.

Postoji i dalje ona igra, danas sam našao neku sliku na internetu, kad sam ja bio dete imao sam taj primerak igre „Monopol“, zvao se „Beogradski monopol“, pa su bile Terazije, Knez Mihajlova, e, sada je u tom monopolu bila glavna ideja da sagradite neku kuću, steknete nekretninu, pa kad onaj drugi stane na tu nekretninu, on plati nešto. Danas taj monopol kompletno drže braća Đilas. Na svakom tom polju oni imaju po neku nekretninu. Tako izgleda „Beogradski monopol“ danas. Ali, toga nema u izveštajima Agencije, toga nema u registrima Agencije.

Vi ćete reći, naravno, i tu ste potpuno u pravu, mi ne možemo da vršimo istrage. Ja se samo pitam ko će konačno da počne da vrši istragu u ovoj zemlji i hoće li neko najzad da odgovara za to što je 619 miliona evra para narodnih uzeo i strpao u svoj džep?

Kažu, kada su ovi spotovi, a ovo me jako zanima kako će biti predstavljeno u sledećem izveštaju Agencije, ovo je sada vrlo važno, desilo se ove godine, u izbornoj kampanji, to vam jeste u delokrugu poslova, to vam jeste nešto za šta ste nadležni i ja vas molim da na to obratite pažnju, a mene zanima kako će izgledati u sledećem izveštaju, već se radujem, ukoliko, naravno, ovaj saziv bude analizirao i raspravljao o vašem izveštaju, ili neki drugi, da vidim kako će to izgleda.

Kaže koleginica da se ova novinarka branila time – niko drugi nije hteo spotove, pa je uzeo baš Đilas. Verovatno niko drugi nije hteo ni stanove, pa uzeo Gojko Đilas. Šta ćete, kad čovek ima sreće u životu, svašta ga hoće.

Postoji još jedna stvar koja se desila prošle godine, takođe nije u izveštaju, i opet ćete reći – mi to ne možemo da istražimo – meni je jako interesantno, zato što može da govori o nekoliko stvari. Može da govori o nezakonitom lobiranju, može da govori o korupciji, može da govori o svemu. U poslednja tri meseca 2019. godine srpska namenska industrija je izgubila 30 miliona dolara. Imala je zaključene ugovore sa Saudijskom Arabijom. Od tih ugovora nije bilo ništa. Poslove srpske namenske industrije preuzele su tri bugarske kompanije, zovu se VMZ, „Arsenal“ i „Dunarit“. Mene sad zanima, ako neko vodi kampanju mesecima, besomučnu, zasnovanu na lažima, protiv srpske namenske industrije i ako rezultat tog delovanja bude gubitak za tu namensku industriju od 30 miliona dolara i korist za neku drugu namensku industriju od 30 miliona dolara, ima li tu elemenata za bilo šta? Ili ćemo morati čekati da i neko drugi ne prijavi svoju imovinu, pa ćemo onda reći – e, sad, vidite, ovaj stan je sumnjiv, pa ćemo sad da vidimo šta je.

Dakle, ključno pitanje koje su postavljali stari Rimljani koji su udarili temelj današnjeg evropskog kontinentalnog prava, nisu bili vrsni stručnjaci u krivičnom pravu, više su u građanskom pravu postavili faktički sve ono što su današnji pravni instituti, ali su u krivičnom pravu govorili da treba postavljati jedno pitanje, a to je – kvi bono, odnosno - kome korist?

Da li je ovo direktan rad nekih ljudi u srpskoj politici, Marinike Tepić, Dragana Đilasa ili koga već za neke strane kompanije? Da li je to koruptivni posao političara? Da li je to nezakonito lobiranje, gde ste vi time što ste bukvalno bacili sva moguća svetla i drvljem i kamenjem napali sopstvenu namensku industriju i time omogućili stranoj namenskoj industriji da ostvari prihod od 30 miliona dolara, da li ste time izvršili bilo kakve kršenje zakona u Srbiji?

Naravno, to su pitanja koja, nažalost, ostaju bez odgovora, kao što ostaju i pitanja bez odgovora kako u zemlji Srbiji uopšte, odakle pravo nekome ko osnuje na desetine, na stotine firmi i kompanija čiji je formalni ili neformalni vlasnik, da bi izbegao plaćanje poreza državi Srbiji, ima pravo da se uopšte bavi nekim javnim poslom u državi Srbiji? I još da prebacuje na dnevnom nivou šta se sve nije uradilo! Pa, plati porez, majstore, pa će se uraditi! Od poreza se puni budžet.

Da zaključim. Dakle, ono što piše u izveštaju je vrlo zanimljivo, ali je meni mnogo zanimljivije sve ono što ne piše u izveštaju. Ja se nadam da ćete u narednom periodu naći načina, na kraju krajeva i lobiranjem, zašto da ne, za promene zakona koje definišu vaše funkcionisanje i rad, da se zaista napravi jedna ozbiljna institucija koja će moći da radi, ne kažem da je ova neozbiljna, samo kažem sa širim opsegom delatnosti, i neke istražne radnje i koja će moći na osnovu onoga što svi vidimo svojim okom da reaguje. Da ne dođemo u situaciju da i danas, mi živimo ono što je bila sprdnja u filmovima „Tesna koža“ itd. Mi to živimo. Rečenicu Srećka Šojića – Mućkao sam, al u skladu s propisi, Dragan Đilas je sproveo u život. To mi gledamo svaki dan. Građanima Srbije je od toga muka.

Apelacioni sud svaku bitangu koju tamo dovedu oslobodi, pravosnažno. Svaka lopuža u ovoj zemlji ima papir da je nevin ko dečija suza. Građani Srbije to više ne mogu da trpe, jer znaju kakve su ništarije postali milioneri i znaju kad su postali milioneri – u ono vreme kad su oni siromašili, u ono vreme kad su njihove firme zatvarane. I čekaju odgovor na to! Čekaju dan kada će konačno imati priliku da vide da odgovaraju oni koji su mu uništili i prošlost i budućnost. Ja se nadam i uveren sam da će taj dan doći.

Na samom kraju, što se tiče sadašnjih funkcionera, da budem i tu potpuno jasan, apsolutno podržavam najoštrije mere protiv svakog člana i funkcionera i SNS i svih koalicionih partnera koji prekrše zakon. Nema veće bitange od onog ko se sakrio iza Aleksandra Vučića i dok Vučić radi za Srbiju on radi za sebe. Prema takvima budite najoštriji. Hvala vam.

Gospodin Milićević je naveo neke stvari koje bi mogle da posluže kao šlagvort za ono što ja želim da pitam i Državno tužilaštvo i Ministarstvo unutrašnjih poslova, ali i sve državne organe.

Ne bih se saglasio sa tim da je ovo samo kampanja isfrustriranih ljudi. Ovo najbolje pokazuje koliko smo se na tu kampanju navikli i koliko više nikome nije stalo do toga šta ko govori o porodici predsednika Republike. Ovo najbolje pokazuje da nam je to postalo normalno, da nam je to postalo svakodnevno.

Zašto mislim da nije ovo pitanje samo isfrustriranih političara, kao što je rekao kolega Milićević? Zato što smo, i Aleksandar Martinović mi je svedok, zvao sam ga u subotu, pre pet dana, da ga zamolim da postavim ovo pitanje, dakle pre pet dana je plaćeni ubica, Čaba Der čini mi se da se zove, rekao istražnim organima Mađarske da je od dva kriminalna klana dobio ponudu da izvrši atentat na predsednika Vučića. Ta vest je prošla potpuno ispod radara, potpuno neopaženo, potpuno bez komentara.

Nema, drage kolege, političkog ubistva bez političke pozadine. Nema atentata na predsednika države bez političke pozadine. Danas ja pitam i sebe i vas i javnost u Srbiji da li slučajno, gospodine Milićeviću, svedočimo ovim kampanjama napada na predsednika Vučića?

Ne želim da optužujem nikoga, ne želim da ukazujem prstom ni na koga, ali ne mogu da se otmem utisku da ni malo slučajno nije da je na naslovnoj strani jednog nedeljnika, otprilike prošle godine u ovo doba, snajper uperen u glavu Aleksandra Vučića. Da ni malo slučajno nije od onog njihovog najduhovitijeg, kako ga oni nazivaju, a u stvari nije duhovit, nego je smešan i tužan i jadan, karikaturiste 10, 15, 20 meta po telu Aleksandra Vučića. Da nisu slučajni napadi na društvenim mrežama na Aleksandra Vučića i njegovu porodicu od ljudi koje nazivamo „taj neki ludak, taj je za lečenje“. Ne, nije za lečenje. Ludak nema odgovornost, zato ga i nazivaju ludakom.

Kako to da sa lažnih naloga svi pišu isto i svi traže smrt Aleksandra Vučića i članova njegove porodice? Onda dolazimo do ovoga što ste rekli da se desilo juče, a desilo se i prekjuče. Desilo se i dva dana pre toga i dešava se svaki dan.

Šta je u pitanju? Po mom najdubljem uverenju pripremanje javnosti na ono što je trebalo da uradi Čaba Der ili će uraditi neki drugi Čaba Der.

To što je Aleksandar Vučić stao na žulj kriminalcima i objavio im rat. To je jedan deo priče. Ali, ti kriminalci uvek za svoje delovanje traže političku podršku. Meni se čini da im se politička podrška sama nudi, da neki ljudi sami izlaze u susret onome što oni žele da ostvare i stvaraju atmosferu time što crtaju metu na licu Aleksandra Vučića, na glavama njegove dece. Stvaraju atmosferu da sutra ako bi se tako nešto desilo svi slegnu ramenima i kažu – pa dobro, to je očekivano.

Zato ja pitam, misli li ko konačno da reaguje? Ja zato pitam šta još treba da se desi i da li treba da se desi nešto da bismo onda post festum reagovali ili ćemo probati da uradimo nešto da sprečimo ono što jedni priželjkuju, a drugi, čini se, žele da izvrše? Ili i jedni i drugi žele isto, kako vam volja?

Pet dana je prošlo od toga. Pet dana smo ovde slušali o ceni tovne teladi, pet dana smo slušali o tome gde i na kojoj televiziji je bio Predrag Kon, slušali smo razne govore i evo za pet dana niko Čabu Dera u ovom domu spomenuo nije do sada, čoveka koji je priznao da mu je nuđen novac da ubije Aleksandra Vučića.

Draga moja gospodo i dame, ovo je vreme da se svi mi zapitamo dokle je ova atmosfera došla kada nam ovakve stvari deluju tako da na njih nešto ne treba posebno ni reagovati. Hvala.

Hvala lepo.

Poštovana kandidatkinjo za Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, prva rečenica mi se odnosi na javnost, pa sam prebacio na nešto drugo, a tiče se ideje da se ospori, kao što je osporen, pokušan u stvari da se ospori legitimitet ove Skupštine, Vlade koja je proistekla iz ove Skupštine, tako je pokušano i da se osporava legitimitet izbora gospođe Janković time što je izmišljeno da je zakazana neka tajna sednica, a zatim i da je održana tajna sednica na kojoj je bilo šest kamera.

Dakle, na tajnoj sednici bilo je šest kamera, bila je prisutna i javnost, bili prisutni i poslanici. Tako da, ja samo mogu da se pitam – kako bi izgledala javna sednica, ako je ovo bila tajna, jel?

To je jedan plus, gospođo Janković, koji imate bar kod mene kao poslanika i funkcionera SNS, jer taj napad koji ste doživeli od jednog dela političke scene govori o tome da im vaš izbor iz nekog razloga ne odgovara. Šta je to neću da ulazim, ali što se mene tiče sve što oni tako žestoko napadnu verovatno je dobro za državu Srbiju. Jer, ono što su oni radili kada su imali prilike da odlučuju i o kadrovskim i o suštinskim pitanjima nije bilo dobro za državu Srbiju i prosto ne verujem da se nešto promenilo u međuvremenu, pa da su postali svesni i postali dovoljno odgovorni i sposobni da donesu bilo kakvu dobru odluku.

Što se tiče rada u narednom periodu, Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, moram da kažem nekoliko stvari. Vas čekaju ozbiljna iskušenja.

Mi smo ovde slušali o tome da su unapređena prava žena, ja se tome kao otac dve devojčice veoma radujem. Želim da posebno, znate i sami kakve očevi imaju odnose sa svojim ćerkama i kako ih doživljavaju i sve je malo kada su ženska deca u pitanju i kada je njihov muški roditelj u pitanju, kako kažu da će se ubuduće otac zvati, dakle, drago mi je zbog toga.

Međutim, mi ovde svedočimo nečemu drugom, a to je da se u našem društvu diskriminacija dešava na više nivoa i da nema reakcija toliko koliko bi, po mom najdubljem uverenju, trebalo.

Dakle, moje pitanje, pre svega vama, je pitanje hrabrosti i vaše odlučnosti da se upustite u ono što vas čeka u narednom periodu. Da li imate hrabrosti da kažete da je brat Aleksandra Vučića diskriminisan samo zato što je brat Aleksandra Vučića, da mu se pripisuje ono što nema, jer čovek živi u stanu na Novom Beogradu za koji otplaćuje kredit, i to od onih čiji stanove sad kad bih trebao da nabrajam verovatno bih potrošio vreme poslaničke grupe?

Dakle, mi ne znamo za brata Dragana Đilasa, evo, do danas. Mi ne znamo da Gojko Đilas ima nekretnine u hektarima u centru Beograda. Mi ne znamo ništa o tome, ali zato znamo za sve napade i optužbe, lažne optužbe za čoveka koga sam upoznao pre pet godina i koji je sušta suprotnost svemu onome kako ga predstavljaju. Sušta suprotnost, sve suprotno.

Dakle, imate li hrabrosti da u to uđete ili ne? To je jako važno pitanje.

Veliki broj ljudi koji obavljaju funkcije nezavisnih tela ili inokosnih organa, dakle ne mora biti kolegijalan, ne žele da se zameraju, ne žele da prolaze kroz toplog zeca na društvenim mrežama, na Tviteru, u njihovim medijima, da budu predmet sprdnje, da budu predmet napada, omalovažavanja itd, klone se toga. Moje pitanje je – da li ćete se boriti za tu ravnopravnost?

Dakle, ja ne želim da mi dođemo u situaciju u srpskom parlamentu u koju smo došli u nekim drugim oblastima života, recimo fudbalu, pa nam kažu – ovo prvenstvo je regularnije od prethodnog. Prvenstvo može da bude regularno ili neregularno, ne može biti regularnije, jer ako je regularnije od prethodnog, a ono bilo neregularno, znači i ovo je neregularno. Da li je tako?

Dakle, ravnopravnost ili postoji ili ne postoji. Ili smo ravnopravni ili nismo ravnopravni.

Ja vas sada pitam – hoćemo li se boriti? Pri tom, ne tražim od vas da vi branite politiku ili predsednika Republike zato što podržavate njegovu politiku. Da li njegovu politiku podržavate ili ne, to me apsolutno ne zanima. To nije stvar o kojoj vi treba da se izjašnjavate i ne interesuje me, nego da li branite princip.

Da li ćete na isti način da reagujete kada je u pitanju on, kada je u pitanju njegova porodica, kada je u pitanju pravo svakog člana SNS, koji su takođe provlačeni kroz blato gde god mogu da ih provuku, kao što se štite deca nekih drugih ljudi?

Treba da budu štićena deca i svako dete mora da se zaštiti, ali ne mogu deca Aleksandra Vučića da budu jedina deca bez zaštite u ovoj zemlji, jedina deca iza kojih niko neće da stane, jedina deca koja su osuđena na to da nemaju detinjstvo zato što su deca Aleksandra Vučića i zato što je prema njima apsolutno sve dozvoljeno.

Kada smo kod ljudskih prava - važe li ta ljudska prava za sve podjednako? Imamo li mi svi jednaka ljudska prava ili nemamo? Ako ih imamo, dajte onda da zaštitite i naša ljudska prava. Ne interesuje me ta priča - vlast ima odgovornost, ali valjda ima odgovornost i onaj sa druge strane.

Sa druge strane želim da znam i da mi se kaže koga je to i gde je to krenula hajka sa ove strane, ako ćemo već o tome da pričamo i o tim kategorijama, mada je to po malo infantilno.

Dakle, ne sme se ćutati na takve stvari. Ćutanje nije odraz neutralnosti u ovoj situaciji. Ćutanje je odraz usaglašavanja sa postojećim stanjem. Zato vas pitam - da li ste spremni da braneći princip, da braneći ravnopravnost preživite sve ono što su neke vaše kolege iz nekih drugih oblasti državne uprave preživljavali?

Mi sa druge strane ne možemo a da ne primetimo sve ovo o čemu smo govorili. Neko će možda reći evo opet govore o nečemu što nije tema ili jeste tema ili nije baš striktno vezano za nadležnost Poverenice ili ovako ili onako. Vi morate da razumete da sve nas na ovoj strani boli to što sa jedne strane cela država plače, kuka, ima razumevanja za sve ono što oni kaže da ih je mnogo povredilo ili uvredilo. Juče sam čitao i nisam mogao da verujem svojim očima da se Junajted grupa, zamislite, obratila EU - kaže oni su ovde ugroženi. Oni su ovde ugroženi? Oni koji funkcionišu i rade ne poštujući ni jedan jedini zakon ove zemlje? Na kraju krajeva, ne znam šta se žale EU, nek se žale Luksenburgu, odande su, pa ih nek ih zaštiti matična zemlja, sedišta firme i kompanije.

Dakle, na te njihove naučene po raznim seminarima reakcije gde odmah od sebe prave žrtvu, šta god bilo u pitanju, i kad nisu žrtva, na šta svi reaguju, prećutkuje se ono što doživljavaju pravu žrtvu, a prava žrtva jeste, i ono o čemu smo govorili ovih dana i danas, porodica Aleksandra Vučića. Gospođo Janković, nabrojana su poimenice deca predsednika Republike, poimenice roditelji predsednika Republike. I da nije predsednik Republike, to je nedopustivo.

Dakle, ako smo ravnopravni, dajte da budemo apsolutno ravnopravni, a ne da su jedni ravnopravniji od drugih. Neću imati apsolutno ništa protiv da prvo meni, koji vrlo često umem da budem i oštriji nego što možda i ponekad potrebno, skrenete pažnju i držite lekciju da sam preterao u nekim stvarima, ali vas molim da to uvek i na svakom mestu prema svakome. Tada ćete biti u potpunosti u skladu sa onim što od vas očekujem i u skladu što vam je, i na kraju krajeva, nadležnost i obaveza jer mi neke stvari u našem društvu predugo tolerišemo, predugo prihvatamo, jutros sam govorio o tome, i one na našu žalost postaju normalne. One ne smeju da postanu normalne, kao što ne sme da postane normalno i nije normalno i neće da bude normalno i treba da borimo protiv toga da kada je neko ljut ne znam zbog čega dođe kući pa izmaltretira ženu i decu, tako ne može da bude normalno ni ovo verbalno nasilje koje se provodi godinama.

Danas je tema Nogo. Juče je bio neki anonimni tviteraš koji je pisao ne znam šta, prekjuče je bio tema neko treći. Ne može da se isprati više ko preti toj deci, ko ih spominje. Za sve to vreme u miru i tišini neki tamo Gojko Đilas postaje kolekcionar stanova i dok je povika na Andreja, na Milicu, Danila i Vukana za to vreme neko drugi… Ne znam samo šta će mu toliki stanovi. Ne može istovremeno da bude u svim, ali očigledno da su to neki različiti univerzumi u kojima živimo.

Dakle, podržaću naravno vaš izbor. Kažem, činjenica je da su toliko skočili, da su se toliko pobunili zbog vašeg izbora govorimo mi da je taj izbor dobar za Srbiju. Imaćete apsolutnu podršku svih nas u tome da bude pravični, ne da budete na našoj strani, mi to ne tražimo i ne očekujemo, nego da budete pravični, da kažete popu pop, a bobu bob i da ocenjujete događaje onakvim kakvi jesu bez obzira sa koje strane neke stvari koje ne bi trebalo da se dešavaju dolaze. Hvala vam.

Hvala, gospodine Tvrdišiću.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mnogo toga je već rečeno i pokušaću da ne ponavljam stvari koje su rečene, prosto, nema ni potrebe, a želim da budem korektan i prema kolegama koje još žele da govore, pa ću svega nekoliko stvari napomenuti.

Prvo pitanje koje se tiče ovog rebalansa i koje se u javnosti pojavilo jeste pitanje deficita. Postavlja se pitanje – odakle deficit u budžetu? Dakle, nije ovaj deficit proizvod lošeg planiranja od strane Vlade, niti je ovaj deficit posledica preteranog trošenja. Ovaj deficit je zapravo rezultat toga što se Vlada Republike Srbije borila u okolnostima svetske pandemije za očuvanje života i očuvanje privrede, dakle, da se sačuvaju životi i da ljudi nakon pandemije nastave da žive, da privređuju, da rade itd. I u tome se uspelo.

Postoje dve dodatne kritike koje se često spominju i koje vidim da je i Fiskalni savet naveo. Kažu – nije trebalo usmeravati novac prema građanima, pre svega onih 100 evra koje su išle. Ali, tu se postavlja jedno ključno pitanje – ali, zašto radimo sve ovo onda? Zašto smo imali reforme? Zašto podižemo privredu? Zašto podižemo ekonomiju? Pa, valjda zbog građana. Valjda to ne radimo zbog statistike i zbog brojeva, pa da kažemo – statistika tako kaže, nego je poenta da ljudi osete da bolje žive, a u ovom slučaju da ljudi osete da njihova država stoji uz njih kad im je teško i kada im treba pomoći, da je država tu da pomogne, i građanima i privredi. Zato je to bio dobar potez. Zato ne da nije za kritiku, nego je za pohvalu.

Drugo pitanje, mnogo se ulagalo u zdravstveni sistem, a moje pitanje - zašto se ulagalo u zdravstveni sistem? Mi na dnevnom nivou slušamo kritike i pridike onih koji su imali prilike da taj zdravstveni sistem od temelja do krova poprave. Zar nije logično da su oni nešto uradili i ostavili iza sebe, kad već toliko kritikuju? Ispada da nisu uradili ništa. Imali ste bolnicu u Pančevu, tu je koleginica Božić, pa neka me ispravi ako grešim, u kojoj niste imali prozore, gde su golubovi uletali u bolnicu. To su ostavili iza sebe. Zato se ulagalo u zdravstveni sistem, i to je bila borba za živote građana.

Na kraju, ne treba se mnogo obazirati na kritike koje se tiču samog deficita kao takvog, jer mi smo prethodne četiri godine imali suficit, pa ni to nije valjalo, kritikovali, izgovorili – šta će vam suficit u budžetu, pa to treba da se potroši, ne možete tako da se ponašate, morate da date zamajac. Da li je tako bilo? Imali smo jednu godinu, čini mi se, koja je bila bez rebalansa, pa su rekli i to ne valja. Znači, apsolutna izbalansiranost prihoda i rashoda. Ni to nije valjalo. Tako da šta god da se desi, ne bi valjalo, oni bi našli razlog za kritiku.

Suština je u rezultatima. Rezultat rada vas, gospodine Mali, Vlade Republike Srbije, predsednika Republike Srbije, jer to sve gledam kao jedan tim, a o tome je govorila i predsednica Vlade, je taj da će Srbija imati najmanji pad BDP u Evropi i da ćemo u narednoj godini i onoj tamo imati i rast privrede. Faktički se vraćamo na ono što je redovno stanje. Dakle, kad je redovno stanje u Srbiji, Srbija ima rast BDP. To pokazuje da su sve mere koje su preduzete bile dobre, da su dale rezultate, da smo sačuvali ekonomiju, da smo se borili i sačuvali živote i trudili se da sačuvamo što je moguće više života, i pokazuje da su sve te mere bile, kažem, vrlo dobro osmišljene na korist građana Srbije.

Na kraju, kao poslanik iz Kikinde, a budući da ste govorili o tome da će i bolnica u Kikindi da se renovira, koja nije ozbiljno renovirana od kada je izgrađena, imam i kao član stranke koja podržava ovu Vladu i kao poslanik koji dolazi iz grada, koji će dobiti faktički novu bolnicu, nove aparate, bolju zdravstvenu uslugu, apsolutno ću podržati rebalans koji ste predložili, jer vam verujem. Hvala vam.

Jovanov, predsedniče.

Nije nikakav problem. Lako ćemo to da dogovorimo.

Dakle, povređeno je više tačaka Poslovnika, 107. - narušeno je dostojanstvo Narodne skupštine delom govora gospodina poslanika Kambrija, ali i član 106. stav 1. - da se govori o dnevnom redu, odnosno tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres. Dakle, ja ponovo izražavam apsolutnu podršku vašem načinu vođenja sednica Skupštine koji je tolerantan, koji dozvoljava širinu u izlaganju svakom poslaniku, ali sa druge strane, plašim se da ako ne budete reagovali ubuduće pretvorićemo ovu Skupštinu u "Hajd park" u kome će svako kome se uključi mikrofon, pričati ono prvo što mu padne na pamet.

Mi smo ovde slušali sve. Čovek je 33 puta spomenuo predsednika Vučića, ja nisam primetio da se predsednik Vučić kandidovao za predsednika Vlade, da je čitao ovde bilo kakav ekspoze. Priča o tome kako je ugrožen, priča o tome, dakle on u Skupštini Srbije, priča kako je ugrožen u Srbiji. Dakle, potpuno neverovatno. I od prvog dana ovog Saziva mi slušamo jedan te isti narativ od strane jednog broja poslanika o tobožnoj ugroženosti itd, itd.

Suština je u tome da ugroženosti apsolutno nikakve nema i molim vas da reagujete svaki put kada se pokuša stvarati slika Srbije koja ne odgovara realnosti. Jer, zaista ne vidim da sami govornici ne vide kontradikciju u koju upadaju, dakle, kao oni što govore u medijima da nemaju prostora u medijima, a sada imamo ove koji su u Skupštini Srbije pričaju kako su ugroženi i diskriminisani u Srbiji.

O drugim nekim kvalifikacijama, ne bih se izražavao, prosto nisu vredni komentara, ali želim da dodam samo jednu rečenicu i da završim.

Dakle, verujem da bi izlaganje gospodina Kamberija bilo mnogo bolje, mnogo interesantnije i mnogo više usmereno u podršci ovoj Vladi, da usliše njegov zahtev da on bude član Vlade i mi tu dolazimo uvek do iste situacije. Kada je tu fotelja Vlada se podržava, kada fotelje nema, onda na Vladu drvljem i kamenjem.

Gospodo, fotelja nema i pomirite se sa tim. Hvala.

Hvala najlepše.

Poštovani predsedniče Skupštine, dame i gospodo potpredsednici Skupštine, dame i gospodo poslanici, poštovana mandatarko, poštovani kandidati za članove Vlade Republike Srbije, neću mnoge iznenaditi ako kažem da će poslanička grupa „Aleksandar Vučić – Za našu decu“ svim srcem podržati izbor ove Vlade, program ove Vlade, ciljeve koje je pred sebe postavila, jer je to program koji je ova koalicija, dakle, „Aleksandar Vučić – Za našu decu“ izložila pred građanima Srbije i za taj program dobila ogromnu podršku naroda.

Želim, poštovana gospođo Brnabić, da vam se zahvalim na ozbiljnom i iscrpnom ekspozeu koji ste ovde podneli poslanicima, što pokazuje vaš odnos prema Skupštini, vaš odnos prema građanima, vaš odnos prema nama kao poslanicima. Posebno to želim da naglasim zato što su neki raniji slučajevi govorili da su ove ekspozei podnošeni u 20 minuta, verovali ili ne. Kakvi su bili ekspozei, takve su bile nažalost i vlade, a takvi su im bili i rezultati.

Postoji nešto što je u parlamentarnoj praksi i u nekom političkom, uslovno rečeno, bontonu poznato, a to je da se Vladi daje sto dana nakon formiranja da se ministri upoznaju malo sa konkretnim poslom koji će da rade, da vide kako stvari funkcionišu. Međutim, ovoj Vladi koja još nije ni izabrana niko nije dao ni sto sekundi, a ne sto dana i već od nedelje popodne, tamo negde oko pola 12, kada su bila objavljena imena ljudi koji će biti predloženi od strane SNS u Vladu Republike Srbije, počeli su strahoviti napadi lični na svakog od kandidata ponaosob. To pokazuje otprilike da neki ljudi apsolutno nemaju nameru da menjaju svoje ponašanje, da menjaju svoj način bavljenja politikom, nego će da nastave da ličnim optužbama zamenjuju, pritom netačnim, neistinitim, odvratnim, groznim, zamenjuju činjenicu da nemaju politiku, jer oni ni u jednom trenutku nisu napali Vlade, iz prostog razloga što, iako je tih šest ciljeva ranije bilo objavljeno, sama Vlada nije predložila svoju politiku i ta politika nije bila nigde prihvaćena.

Druga vrsta kritika bila je u pravcu da ova Vlada nema legitimitet. Kažu Skupština, u kojoj se nalazimo, nema legitimitet, pa iz takve nelegitimne Skupštine proizilazi Vlada koja takođe nema legitimitet. Jedini problem koji imaju je u tome što se legitimitet ne određuje saopštenjima političkih stranaka, nego odlukama naroda na slobodnim izborima, kakve smo imali.

Dakle, građani Srbije su vrlo jasno i nedvosmisleno dali podršku koaliciji Aleksandar Vučić – za našu decu, za program koji smo pred građane izneli. Toj koaliciji su se priključile i još neke stranke i koalicije koje su učestvovale na izborima, tako da je podrška Vladi i šira od one koju je nosila samo naša koalicija, što dovoljno govori koliki je to legitimitet i kolika je to podrška koju ova Vlada u ovom momentu ima u građanima Republike Srbije.

To je postojanje legitimiteta ili ne postojanje legitimiteta, podrška naroda, a ne saopštenja političkih stranaka, jer je to i logički i teorijski neobjašnjivo i nemoguće. Jer bi to dalo pravo svakoj političkoj stranci pravo veta na izbore na kojima ako bi učestvovala ne bi dobro prošla. Šta to treba da znači? Dobijem rezultate istraživanja, vidim na istraživanjima loše stojim, objavim bojkot izbora i kažem sve što se formira to je nelegitimno. To tako ne funkcioniše.

Veoma nam je važno što ste naglasili da će ovo biti Vlada kontinuiteta i političkog i ekonomskog. Posebno nam je važno što ste naglasili da će ovo biti Vlada kontinuiteta, ne samo sa prethodnom Vladom, nego sa Vladom od 2014. godine, prvom vladom Aleksandra Vučića. To nam je važno iz prostog razloga što je to Vlada koja je udarila temelje, čvrste i stabilne temelje politike koja se danas vodi a tada je formirana.

Vi ste nabrojali rezultate koji su proistekli iz te vlade, vi ste nabrojali rezultate koji su zabeleženi na tim temeljima i prošle i pretprošle godine. Ja bih, ako dozvolite, dodao samo još nekoliko stvari u vezi sa tim.

To je Vlada koja je posle dugo, dugo vremena vratila čoveka u centar političkih zbivanja. Mi smo se faktički, hajde uslovno rečeno, od 1945. godine bavili nekim velikim temama i imali smo velike ambicije na svetskom nivou. Srbija i tadašnja Jugoslavija bavile su se pokušajem da pobedi svetski komunizam, da se pobedi kapitalistički imperijalizam. Pa, smo se onda bavili samoupravnim socijalizmom, odnosno samoupravljanjem, onda smo se devedesetih bavili anti-globalizmom, a posle dvehiljadite verovatno anti-antiglobalizmom i u tim velikim temama zaboravili su ljude, obične ljude kojima treba da se reši običan problem, put, da mu dete ide u normalnu uređenu školu, da ima radno mesto, da se izgradi fabrika itd. Dakle, u tim velikim temama, zaboravili smo ono što je srž i suština politike, a to je da učinite da ljudi žive bolje.

Vlada, od 2014. godine vratila je čoveka, neki kažu običnog čoveka, ja nešto ne volim taj izraz jer bi to značilo da postoje i neobični ljudi, mada kad se setim, recimo, bivšeg poslanika Saše Radulovića, možda i postoje ali, dakle, vratila je čoveka u srž i u centar političkih zbivanja i odluka i sve se donosi i sve se radi u cilju pomoći i ostvarivanju boljeg života za pojedinca, čoveka, građanina ove zemlje.

To je bila politika koju ste vi kasnije nastavili, koja je na jedan mudar način pristupala međunarodnoj politici, regionalnoj politici, vodeći se interesima države Srbije i interes države Srbije je posle dugo vremena tada stavljen na najviši mogući nivo interesovanja svakog ko se u Srbiji bavi politikom.

Do tada čak ni vlade nisu bile formirane uvek u skladu sa onim što je interes države Srbije, a sigurno nisu bile formirane onako kako su građani Srbije glasali i želeli, nego su bile formirane u skladu sa interesima tajkuna i ambasada, tako da je to još jedna pobeda koja je za Srbiju izvojevana, a to je da je moć vraćena u ruke narodu, da narod Srbije na izborima kaže koga hoće na vlasti, a koga u opoziciji. To je nešto što mora da se čuva.

Najzad, ono što je za SNS posebno važno, to je da je u tom periodu počelo vraćanje nacionalnog dostojanstva. Nečega što je bilo davno zaboravljeno, nečega što je bilo prokazano u državi Srbiji, pa je ispalo da u državi Srbiji valjda je najvažnije smisliti što lepše i što milozvučnije izvinjenje svima i za sve. To je bila vlada koja je počela da menja onu ustaljenu priču u regionu, da je uvek i za sve i jedino kriva Srbija. Zato se ponosimo i time što je doneta odluka o danu srpskog jedinstva, zato se ponosimo i spomeniku koji će biti podignut Stefanu Nemanji. Ponosimo se i onom serijom o Nemanjićima koja je, pogledajte koliko je to interesantno, je na isti način, od istih ljudi napadana, sa istom argumentacijom, kvazi argumentacijom tačnije, kao što se danas napada ovaj spomenik, potpuno identično. Kome to smeta otac srpske države? Ali, i to je bio problem u tom i takvom vremenu.

Dakle, to su otprilike neke stvari koje su ostvarene u tom prethodnom periodu i koje želimo da nastavite i zato nam je važno što je to vlada kontinuiteta i što ćete blisko sarađivati, kako ste i rekli u ekspozeu sa predsednikom Republike, predsednikom naše stranke Aleksandrom Vučićem.

Ova Vlada je već postigla jednu pobedu, a to je da je po broju žena u Vladi od strane Blumberga, dakle, neće valjda neko reći i da su to Vučićevi botovi i nešto slično. Dakle, podigla Srbiju, odnosno sastav Vlade je podigao Srbiju na najviši svetski nivo u tom kontekstu, učešću žena u izvršnoj vlasti. Time smo još jednom pokazali razliku između onih koji pričaju i onih koji rade. Dakle, godine su prolazile na prazne priče, na nešto što nije davalo rezultate. Mi danas imamo konkretan rezultat koji pokazuje kako se ozbiljno i odgovorno pristupa tom pitanju i kako se pruža šansa, nažalost, manje zastupljenom polu u politici.

Izneli ste šest tačaka koje je predsednik definisao kao tačke sa kojima se ova Vlada saglasila i koji će biti i ciljevi ove Vlade. Apsolutno smo saglasni da borba protiv korupcije i kriminala mora da bude energično vođena, da ne može i ne sme da bude nikoga kome se gleda kroz prste, jer je to borba za državu Srbiju.

Dakle, ta pošast mora da dobije odgovor kakav zaslužuje i uveren sam da ćete raditi na tome da takav odgovor i usledi. Činjenica da je predsednik države stao na čelo te borbe, činjenica da Vlada Srbije to uzima kao jedan od svojih prioriteta, činjenica da smo mi u parlamentu nekoliko puta govorili o tome da će parlament biti saveznik u toj borbi, govori da smo svi na istom zadatku i govori da ćemo imati veće šanse da dođemo do onoga što nam je svima cilj, a to je da jednom stanemo toj pošasti u kraj.

Pitanje Kosova i Metohije je izuzetno bolna i teška tema za koju će nam trebati i strpljenje i snage na unutrašnjem i na spoljnom planu.

Na spoljnom da objasnite argumente Srbije za koje neki misle da ih nema uopšte, jer smo i sami to predstavljali da toga nema, jer smo imali ministra inostranih poslova koji je trčao okolo i molio da nas oslobode tog balasta, a sa druge strane da na unutrašnjem planu objasnite da stvari nisu često onakve kakve bismo želeli da budu, nego da realnost nekada mora da bude i onakva kakva nam se ne sviđa, da moramo da shvatimo da smo neke stvari pogrešno radili i da su neke stvari došle na naplatu zbog nekih naših pogrešnih odluka u prošlosti. Loše odluke za sobom uvek nose i posledice.

Posebno je važno da nastavimo borbu za zdravlje stanovništva. Posebno je važno da se nastave ekonomske reforme. Posebno je važno da se svih ovih šest ciljeva ostvari. Nisu to poređani ciljevi po prioritetima, to nisu ciljevi u vertikalnom redu nego u horizontalnom i tražiće se od vas kako bi stara srpska reč rekla - multitasking, da istovremeno nekoliko, odnosno ovih šest ciljeva realizujete da istovremeno radite na njima, i da istovremeno pokušate da ostvarite što više malih koraka u postizanju konačnog cilja.

Važno nam je što je plan razvoja Srbije 2025 sastavni deo vašeg programa i plana za naredni period. To je plan koji treba da izvrši potpuni preobražaj Srbije. Ta Srbija 2025. je nešto što svi želimo, nešto za šta se svi borimo. To je Srbija premrežena putevima, prugama, sa rešenom infrastrukturom, u selima. I to je nešto što kada govorimo o selu.

Selo jeste važna poljoprivreda, ljudi na selu od toga žive, ali čovek na selu želi da ima sve uslove za život kao oni koji žive u gradu. Žele da imaju kanalizaciju, žele da imaju vodovod, žele da imaju internet, žele da imaju sve to. Dakle, zato nam je važno i to što ste na poseban način definisali ministarstvo koje će se time baviti.

Kod ta tri ministarstva postoji nešto interesantno. Dakle, kao i kod nekih drugih situacija koje su se dešavale u prošlosti.

Postoji nekakav problem u društvu. Svi o tom problemu govore, a kad neko krene da rešava taj problem, onda udari tog što rešava taj problem. Tako je bilo sa Beogradom na vodi, neko ga je danas pomenuo. Dakle, svi su znali da je to problem, svi su znali da je to stecište narkomana, svi su znali da je to najružniji deo ovog grada, a onda kada je neko taj problem rešio, kada od toga pravi najlepši deo Beograda, najmoderniji deo Beograda, e onda je to problem. E, sad je tako i u ovom slučaju.

Pričalo se o tome da je problem što nema dijaloga, što se postavlja pitanje ljudskih prava, itd. Pa, se postavilo pitanje razvoja na selu, postavlja se pitanje nataliteta i borbe za veći prirodni priraštaj. A onda, kada je neko krenuo te probleme da rešava, e sad ćemo da napadnemo, šta će nam ta ministarstva? Ljudi, da li je to problem ili nije problem? Da se dogovorimo za početak.

Dakle, ovo garantuje da će se na jedan ozbiljan i sistematičan način raditi, da će se pristupiti ovim problemima sa idejom da se problem reši, a ne da se o problemu priča. I to je iskorak veliki u odnosu na neki prethodni period.

Posebno mi je drago da ste spomenuli nešto u vašem ekspozeu što se zove veštačka inteligencija koja je važan prioritet za Vladu.

Zašto to govorim? Srbija je, nažalost, u poslednjih 30 godina gubila korak sa svetom. U najgorem periodu za nas, dakle, od početka devedesetih, pa do 2012. godine, svet je odmicao vrlo brzo, a mi smo u tom periodu imali ratove, bombardovanje, uništavanje privrede kroz sankcije, kroz nekonkurenciju, zastarelu tehnologiju, zastareo način funkcionisanja, a onda smo i to malo privrede što je preteklo uništili, rasprodali i prepustili tajkunima da zbog tri lokala u Beogradu zatvaraju firme po unutrašnjosti. Mi moramo da stignemo svet, jer ako nam odmaknu nikada ih nećemo stići.

Pokazalo se da naša pamet, kroz IT tehnologije i te kako može da bude konkurentna u svetu. Zato je ovo važno, da pokušamo da kroz ove oblasti uhvatimo korak sa tom četvrtom industrijskom revolucijom, iako smo već ovu nekako prošli, kao loš đak kad se provuče, hajde sad u ovom novom dobu da uhvatimo korak sa svetom i da možda budemo, zašto da ne, i neki lideri, makar regionalni, ako ne i šire? Pokazali smo da možemo. Pokazali smo da možemo u sportu. Evo, sad pokazujemo da može i u ekonomiji. Pokazali smo da možemo po broju žena u Vladi, pa dajte da možda možemo i u ovome nešto uradimo u tom pravcu.

Dakle, pred vama su jasni ciljevi, pred vama su jasni zadaci, program imate, plan imate, široku podršku imate. Dame i gospodo, služite Srbiji. Hvala vam.