Poštovani predsedniče, poštovane kolege i koleginice, SPO i DHSS podržavaju ovakav vid parlamentarnog delovanja, jačanje nezavisnih regulatornih tela, jer mislimo da snaga institucije Zaštitnika građana mora jačati, ako stremimo vrednostima savremenih zapadnih demokratija.
Samo mali ljudi misle da istorija počinje od njih. U tom smislu, problemi koji su nasleđeni nekako su posle 20 veka ili u poslednjoj deceniji 20 veka bačeni pod tepih, njihovo nasleđe i sve ono što je inpliciralo ružnu sadašnjost.
Mi pozdravljamo to što je Zaštitnik građana,Saša Janković, podržao usvajanje u ovom parlamentu zakona o otvaranju dosijea, jer je nekoliko puta SPO, a poslednji put zajedno sa DHSS pokušao da uvrsti u dnevni red zasedanja ovog parlamenta, jedan takav zakon.
Mi smo, smatrajući da je to neophodna pretpostavka kako bi smo sve one nasleđene probleme počeli da rešavamo, tražili u nekoliko navrata od ljudi koji su se borili za demokratske vrednosti, od ljudi koji su 5. oktobra obećali, kao jedan od glavnih zadataka, otvaranje dosijea. Dakle, jedno od 10 obećanja, ili jedno od 10 stavki ugovora sa narodom DOS 5. oktobra, bilo je otvaranje dosijea. Do dana današnjeg to nije učinjeno. Nije učinjeno iz mnogo razloga.
Oni koji kažu da se u dosijeima ništa ne nalazi, moraju odgovoriti na pitanje – otkud toliki otpor otvaranju dosijea? Oni koji kažu da je uništena dokumentacija ili da je uništavana, to dobro znamo od strane ondašnjeg DB posle 5. oktobra, mesecima na poligonu kod VMA, moraju odgovarati za to. Kako su agenti Štazija u istočnoj Nemačkoj odgovarali zbog uništavanja dokumentacije njihove tajne službe?
Mi zaboravljamo da živimo upravo to nasleđe, da nam se u državnim službama, državnim strukturama nalaze ljudi koji su naslednici ili koji su sve činili kako bi određene političko-tajkunske, političko-poslovne strukture, zagrabile što više vlasti i što više državnog novca.
Od 12. septembra 1944. godine, namerno obuhvatam period od osnivanja OZNA, do dana današnjeg, jer je to predmet svega onoga što se nalazi u dosijeima, od 12. septembra 1944. godine, od momenta osnivanja OZNA, do 1946. godine, ubijeno negde oko 100.000 ljudi i pobacano u masovne grobnice širom Srbije, samo zato što su bili drugačijeg političkog opredeljenja.
Parlamentarna skupština Saveta Evrope, Rezolucijom 1481, tražila je od svih bivših komunističkih zemalja, zahtevala, da donesu u svojim parlamentima rezolucije kojima bi se usudili zločini totalitarnih komunističkih režima. To nije učinjeno u Srbiji, učinjeno je recimo u Mađarskoj, pa smo mi pre nekoliko dana donosili parcijalnu, što su SPO i DHSS podržali kao poslanički klub, osudu zločina partizana ili pripadnika partizanskog pokreta na teritoriji Vojvodine nad mađarskim stanovništvom.
Dakle, u Srbiji je ubijeno i već postoji popisano, samo za tri godine, od komisije koja se bavi ispitivanjem tih zločina, 60.000 imena i prezimena rodoljuba, čiji se grob ne zna. Da li su to osnovna ljudska prava kojima bi trebalo da se bavi Zaštitnik građana i ova država? Nemačka se neće umiriti dok ne bude popisala svoje žrtve i sve ozbiljne države na taj način tretiraju svoje žrtve.
Evropa je od nas tražila da mi donesemo jednu takvu rezoluciju, zato što je nasleđe veoma jako, zato što sam u nekoliko navrata o tome govorio i reći ću opet, da su potomci onih koji su zauzeli vile na Dedinju posle 1945. godine, a koji su pomislili da se zločin isplati, duboko se ukorenili u svim državnim strukturama od posle Drugog svetskog rata do dana današnjeg. Oni su i najveći protivnici Evrope. Evropska komisija je rekla da Srbija neće postati članica EU do onog momenta dok se ne otvore tajni dosijei. Šta je zadatak tih ljudi koji se nalaze u državnim službama? Upravo da ukoče put Srbije u EU jer je ulazak Srbije u EU faktički ogledalo u kome će se oni naći, njihovi zločini, njihove veze i njihovi koraci, kako bi Srbiju osramotili, obogaljili, napravili nesretnijom zemljom. Jer, oni žive po principu – što je Srbiji lošije, njima je bolje.
Mi moramo videti, a ja pretpostavljam da se to nalazi u tim dosijeima, i tragove krvavog koraka, tragove krvavog novca, ubistva novinara, političkih neistomišljenika 90-ih godina 20. veka. Nemoguće je da Državna bezbednost posle 5. oktobra pali svoje arhive, a da se upravo ti tragovi ne nalaze u dosijeima.
U Bugarskoj, podsetiću, pre dve godine, parlamentarna komisija za otvaranje dosijea ustanovila je da su četiri bivša ministra, jedan potpredsednik Vlade i 15 bugarskih vladika, bili saradnici njihovih tajnih službi. Bili bismo naivni ako bismo pomislili da u Srbiji situacija nije slična.
Mi moramo otkriti i to u predlogu zakona koji je SPO dostavio pisarnici, u proceduri je, podnet je na usvajanje ovom parlamentu u nekoliko navrata, u tom zakonu koji je pisan po iskustvima savremenih, sada već zemalja članica EU, bivših komunističkih zemalja, dakle, ljudi koji su priznali na kakvim osnovama je građena istorija druge polovine 20. veka u njihovim državama, dakle, moraju postojati i imena onih ljudi, i to je osnova ljudskih prava, koji su uhodili svoje žrtve i čije uhođenje je proizvelo smrtne posledice i veliku nesreću po one ljude koji su uhođeni.
Dakle, ne mora jedino SPO svaki put da opominje ovaj parlament šta je preko potrebno da se uradi. I premijer je u svom ekspozeu, prilikom formiranja ove vlade, takođe rekao da će za ovoga mandata otvoriti dosijea a mi ne vidimo ni naznake ka jednom takvom koraku.
Smatram da je najveća vrednost i svaki hrišćanin to smatra, svaki čovek koji je pripadnik civilizacije a ne anticivilizacije, da je najveća vrednost ljudski život. Mislim da su ogromne žrtve iza nas, da su mnogi ljudi prošli nekažnjeno, da nam se istorija ponovila upravo zbog toga što su neki smatrali da se zločin isplati, jer su bili nagrađivani za svoje zločine tokom Drugog svetskog rata koji su činjeni u Maglajskoj, recimo, to je ulica ovde u Beogradu, ili, recimo, na stadionu "Borca" kraj Morave, gde je ubijen i moj pradeda i mnogi očevi i dedovi, ili, recimo, da pročitate svedočenje Milana Trešnjića, koji je učestvovao u svemu tome, ili da pogledate imena ubijenih domaćina koji su bili krivi samo zato što su drugačije mislili, a njihov spisak je već dosegao negde oko 60 hiljada imena, da pogledate sve ono unazad što nam se dešavalo, pa onda neke organizacije ne bi tražile da se opet slavi 7. jul, nego bismo zauvek kroz rehabilitaciju, kroz vraćanje imovine tim ljudima, zakopali sve one rane iz prošlosti i pokušali da gradimo jednu svetlu i izvesno bolju budućnost.
Ni protiv koga nemam ništa. Ne pričam ovde protiv tekovina partizanskog pokreta, jer mislim da je Srbija zemlja čija je antifašistička uloga nedvosmislena. Za razliku od mnogih, mi smo imali dva antifašistička pokreta. Mnoge zemlje koje su na bilo koji način šurovale sa fašizmom pokušavaju da minimalizuju svoju ulogu u Drugom svetskom ratu ili da to iz svoje istorije izbrišu.
Mislim da Srbija treba da bude ponosna i na partizanski i na ravnogorski pokret i na sve one ljude koji su dali svoje živote u borbi protiv fašizma. Ali, da bi istorija bila kompletna, a da bismo mogli da krenemo napred i da bismo i u 21. veku znali koje su to ruke koje su uspele da nekažnjeno pređu u savremeno društvo, a da nose svoje krvave tragove iz prošlosti, mislim da je potrebno odlučiti se na ovakve korake.
Još jednom bih se zahvalio Zaštitniku građana zato što je podržao donošenje jednog ovakvog zakona i zato što mislim da bismo mogli da sarađujemo u narednoj godini i sve parlamentarne stranke da se udruže, da donesemo najbolji mogući zakon koji bi ovo pitanje rešio. Hvala vam puno.