Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, potrebno je urediti izborni sistem i na lokalnom i na republičkom nivou, kako bismo na evropski način obezbedili dalje funkcionisanje države. Po sadašnjem izbornom zakonu, a svi govorimo o decentralizaciji, moguće je, govorim o republičkom parlamentu, da svih 250 poslanika bude, recimo, teoretski iz jednog beogradskog solitera.

Ono što bi bio racionalan predlog kada je u pitanju decentralizacija, a ona se mora vršiti reformom izbornog sistema, to je da Srbija bude podeljena na izborne jedinice, kako bi svaka regionalna stranka ili ona grupa građana ili stranka, koja ima potrebu da štiti svoje interese u okviru jednog dela Srbije, mogla da ima

svoje predstavnike u parlamentu. Mi sada u srpskom parlamentu nemamo predstavnike trideset opština i gradova iz Srbije, iako je broj opština u Srbiji mnogo manji nego što je broj poslanika.

Ko su regionalni lideri, ko su lokalni lideri? To su uglavnom ljudi koji su u proteklim godinama na sumnjiv način došli do određenog kapitala. Osnivajući grupe građana, oni štite svoje a ne interese svoje sredine ili lokalne samouprave. Niko mi ne može reći da će oni biti u stanju da štite interese građana, jer svojim ponašanjem i poslovanjem u prethodnom periodu nisu pokazali saosećajnost za stanje u kome se nalazi svaki građanin Srbije i za njegovu egzistenciju. Mi moramo pronaći mehanizme ali, pre svega, mislim da je tu u pitanju podizanje političke svesti kako ukidanjem blanko ostavki ne bismo došli u situaciju da budu kupovani odbornici, kao što su u prethodnom periodu kupovani poslanici.

Srpski pokret obnove ima apsolutno pravo da govori o tome, jer je 2004. godine, kada smo podneli zahtev o otvaranju tajnih policijskih dosijea, dosijea tajnih službi, ona vlast, "demokratska vlast" u oličenju ondašnjeg premijera, otela SPO deset mandata i na taj način stavila jasno do znanja da uticaj tajkuna, paralelnih struktura vlasti, paralelnih struktura službe bezbednosti i dalje ima uticaj na poslanike, a samim tim i na izborno zakonodavstvo.

Srbija je mlada demokratija. U Srbiji odbornički mandat, poslanički mandat smatra se predmetom trgovine, pa imamo jednu političku partiju koja nije ni izašla na izbore, ali licemerno uporno predstavlja "preletače" kao nekakva pojačanja, kao da je prelazni rok a da se na političkoj sceni Srbije bore fudbalski klubovi. Ovo su neke od smernica kako bi se daljom reformom izbornog sistema Srbija približila nekim evropskim standardima i normama i kako bi na neki način uspela da prevaziđe sve poteškoće koje su donela vremena koja su iza nje.

Pre svega, moramo podići nivo političke svesti. U visoko razvijenim zemljama prelazak jednog poslanika, odbornika iz jedne političke partije u drugu političku partiju nosi moralnu osudu i taj čovek, koji je promenio politički dres, više ne mora da se bavi politikom jer na sledećim izborima može da doživi jedino političku bruku, jer je broj glasova koji će on osvojiti sigurno i zagarantovano mali.

Kod nas mediji, funkcioneri političkih stranaka, samo govore o tome da je upravo zbog ovog izbornog sistema, upravo zbog ovog zakona o lokalnim izborima koji je preslikan i sa republičkog nivoa, koji je kompatibilan sa tim zakonom govore kako su dobili pojačanja, dobili poslanike i sada u parlamentu Srbije imamo jednu političku stranku koja nije učestvovala na izborima ali zato ima svoje poslanike. Po kom izbornom zakonu su oni usvojili mandate? Proporcionalnom, većinskom, voleo bih da nam to objasne. Hvale se kako su pojedini članovi i moje političke stranke prešli u njihove redove, verovatno iz ideologije pošto smo se mi 20 godina borili za evropske vrednosti borili upravo protiv politike koju oličava izjava da će Srbija biti persijski tepih, rupa na persijskom tepihu EU, izjava, nuđenje sigurne kuće za Ratka Mladića, upravo su se 20 godina borili protiv ljudi koji su sve činili kako Srbija ne bi postala članica EU.

Ljudi iz moje političke stranke i ostalih političkih stranaka koji su prešli u tu političku partiju, to sigurno nisu uradili iz ideologije. Sada se vodi kampanja na taj način što politički istraživači javnog mnjenja, anketari, verovatno dobijajući velike pare za taj posao koji čini, političku partiju koja nije ni izašla na izbore predstavljaju kao najjaču političku partiju.

Mislim da su izbori jedini kriterijumi o jačini političke partije i o podršci birača. Podsetiću vas da je od 1990. do 2000. godine SPO u svim istraživanjima dobijao najviše 2% glasova, a kada smo izlazili na izbore bili smo najjača opoziciona partija.

Sve to govori da sistemska korupcija mora biti uklonjena iz svih sfera: političkih, društvenih, pa tako i kada su u pitanju lažne ankete.

Još nešto što smatram da nije dobro kada je u pitanju ovaj zakon, a pošto je on kompatibilan sa zakonom koji je usvojen na republičkom nivou i pošto je to preporuka Venecijanske komisije, SPO će ga podržati, a to je da će oni koji budu bili nisko pozicionirani na izbornim listama biti demotivisani da se bore, da predstavljaju svoj politički program i na taj način ćemo isključiti pojedine političke aktere iz jednog života koji bi trebalo, kroz političke aktivnosti, da donese poboljšanje egzistencijalnih kvaliteta u njihovim sredinama.

Dalje, u lokalne parlamente neće ulaziti najbolji kandidati. Moći će da se desi da pojedini kandidati koji su u svojim sredinama uzeli veliki broj glasova, budu nisko pozicionirani na izbornim listama i da to bude razlog zbog koga će oni izostati iz političkog života, a oni koji imaju najviše glasova, verovatno zbog poverenja koje dobijaju od svojih sugrađana za rešavanje problema lokalnih sredina, bi trebalo da predstavljaju te svoje sugrađane u lokalnim parlamentima, ali će im ovim zakonom to biti onemogućeno.

Zato još jednom upozoravam da moramo podizati moral, političku svest, da moramo na sve moguće načine, apelujem i na medije, ukazivati na to da, ukoliko neko promeni političku partiju, to ne znači da je on učinio vrhunsko etičko delo, to znači da će on i tu drugu političku partiju jednoga dana napustiti, ali i znači da je on u politici samo da bi rešavao svoje egzistencijalne probleme.

Vidimo da ovde u parlamentu imamo mnoge poslanike, pogotovo jedne političke grupacije koji bi se, fudbalskim žargonom nazvali reprezentativci pustih ostrva. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, ministri, poštovane kolege, pošto vidim da današnja dva ministra znaju mnogo odgovora na pitanja upućena drugim ministarstvima, ja ću biti malo bezobrazan, pa ću pitati gospodina Žarka Obradovića nešto iz njegovog resora. Pošto je ovaj parlament doneo Zakon o izjednačavanju prava pripadnika Ravnogorskog pokreta i partizana, pošto su utvrđene istorijske činjenice koje govore o antifašističkoj ulozi prvog antifašističkog gerilca u Evropi, tako ga naziva i ministar spoljnih poslova Velike Britanije Entoni Idn.
Pitam vas, da li će se u istorijskim udžbenicima, da li vi smatrate da je potrebno, da se u istorijskim udžbenicima nađe revidirana objektivna realna slika o generalu Mihajloviću i stotinama hiljada njegovih saboraca, koji su od 1944. do 1946. godine bar sto hiljada njih pobacano po masovnim grobnicama širom Srbije od strane crvenih dželata. Kad je Draža, to ću vas podsetiti, Mihajlović ubijen, u francuskim školama minutom ćutanja odana je pošta toj velikoj žrtvi i velikom antifašističkom borcu, a Srbija ni dan danas nije spremna da prizna ulogu pokreta generala Mihajlovića i da prizna u istorijskim udžbenicima na jednim drugim osnovama, da generacije ne mogu da se vaspitavaju tako kako su se do sad vaspitavale.
Mi bi trebalo da se ponosimo time što imamo dva antifašistička pokreta, jedan partizanski, a drugi ravnogorski. Sve zemlje koje su na bilo koji način šurovale sa fašizmom ili koje su imale fašističku ulogu u Drugom svetskom ratu, na sve moguće načine pokušavaju da opravdaju svoju ulogu da zataškaju istoriju, kako bi pred licem sveta imale nekakvu drugu sliku. Međutim, postoje ljudi u Srbiji koji uporno guraju jedan antifašistički pokret ka fašizmu i samim tim negirajući i antifašističku ulogu Srbije od 1941. do recimo Teheranske konferencije. Dobro znamo da u tom periodu komunisti u Srbiji nisu postojali. Dakle, pitam vas, da li će se nastaviti praksa da falsifikovana istorija i evo približava nam se 7. juli, koji će opet možda i predsednica Parlamenta, kao i ranijih godina, otići u Belu Crkvu pa položiti venac ubici, umesto da položi venac ubijenima. Ne verujem da iko u ovoj sali smatra da je antifašistička borba ubistvo dvojice Srba Bogdana Lončara i Milenka Brakovića. Oni nemaju fašistička imena. To su Srbi koji su ubijeni i koji su predstavljeni u istorijskim udžbenicima u Srbiji, mladim generacijama kao nekakvi fašisti ili neki ljudi koji su se borili u Srbiji antifašisti.

Kada govorimo o ostrašćenosti, kada govorimo o pristrasnosti, ne mogu da ne primetim da ste se vi stavili na jednu stranu koja nikako nije dobra. Stavili ste se u ulogu istoričara nekoga ko hoće da kaže kako on više zna od nekoga drugog ko je poslanik u ovom parlamentu.
Mislim da je, pre svega, veoma bitno da ministar u Vladi Republike Srbije poštuje zakone koje je doneo republički parlament, a to je, pre svega, zakon, mislim da ste vi tada bili poslanik, koji je donet u Domu Skupštine Republike Srbije kojima su izjednačena prava ravnogoraca i partizana. Prema tome, moramo sve svoje snage staviti u službu pomirenja, pre svega staviti u službu istorijskih činjenica koje će voditi u tom pravcu. Ukoliko je jedna strana, u ovom slučaju, to je pokret generala Mihajlovića, od druge strane 50 godina konstantno, kao i istina, zatrpavana, ubijana, ukoliko su 50 godina ljudi koji su bili antifašisti, ali nisu bili na strani pobednika, živeli u strahu, bez prava, bez mogućnosti na zaposlenje, a 50 godina oni koji su ih ubijali, koji su ih hapsili zajedno sa njihovom decom uživali sve benefite i političkih ubistava i hapšenja i svega. Zato se SPO zalaže za otvaranje dosijea. Onda je loša poruka, ukoliko nismo spremni da promenimo, da ispitamo sve to što se dešavalo i da 50-godišnja istorija, za koju morate priznati da je jednostrane, ne može nikada biti kriterijum za određivanje prave istine.
Sada u Srbiji možemo naći preko 200 lokacija sa stotinama ljudi koji su pobacani u masovne grobnice samo zato što su drugačije mislili, od 1944. do 1946. godine. Šta mislite, kako izgleda istorija koju su ubice pisale? Da li ona može biti na strani žrtve? Naravno da ne može. Sve su to stvari koje iziskuju jednu veliku analizu, veliku debatu i prostor za one ljude koji žele da isprave istorijske nepravde. Nas danas Evropa uči, tera da donosimo zakone o restituciji. Nas Evropa tera na određen način da donesemo zakon o otvaranju tajnih policijskih dosijea i dosijea svih službi. Zbog čega? Zato što moramo da se suočimo sa prošlošću.
Savet Evrope je doneo Rezoluciju kojom poziva sve bivše komunističke zemlje da donesu rezoluciju o osudi zločina komunističkog terora i mnoge zapadnoevropske zemlje su donele tu rezoluciju. To je potreba ovog parlamenta, Vlade Republike Srbije…
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
… kako bi se istorijske nepravde zauvek zakopale.

Nisam rekao da vi pišete istorijski udžbenik, jer smatram da bi on bio pristrasan. Pitao sam vas da li smatrate da treba u istorijskom udžbeniku da bude revidirana istorija i da se otkrije istina o Drugom svetskom ratu, svim dešavanjima nakon Drugog svetskog rata. Da li vi smatrate, kada pominjete izvore, da je 100.000 ljudi pobijenih i pobacanih po masovnim grobnicama širom Srbije, da li je to činjenica, da li su to žrtve? Naravno da jesu.
Kada govorimo o 9. martu, hajde od 1990. godine na ovamo da otvorimo dosijee, da vidimo šta se sve dešavalo, čija i kakva uloga je bila od 90. godine do 2000, pa i posle toga, u svim dešavanjima i u svemu onome u čemu ste učestvovali i vi kao politička partija ili član političke partije i sam SPO. Zbog toga je potrebno otvoriti dosijee.
Da li, kada pogledate ubistvo Ivana Stambolića na Fruškoj Gori i kada pogledate ubistvo Draže Mihajlovića na Adi Ciganliji, ista ruka, isti rukopis, ista služba ubila je i jednog i drugog na isti način, ubijen, bačen u tajnu grobnicu, posut živim krečom i jedan i drugi. Ima sličnosti, doduše, i između sahrane prijatelja i neprijatelja od strane komunista, to se obično radi noću, po mraku, krišom, pa je tako i bivši lider SPS u dvorištu svoje kuće u Požarevcu, krišom, po mraku sahranjen, a neprijatelji su ubijani po mraku, krišom, na Adi ili, recimo, na Fruškoj Gori. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovane kolege poslanici, postavio bih pitanje Ministarstvu pravde, da li će konačno sa mrtve tačke krenuti istraga u vezi sa ubistvom sudije Nebojše Simeunovića? Taj čovek je, da podsetim pronađen mrtav odmah posle ubijanja.

Da uhapsi štrajkački odbor Kolubare u septembru 2000. godine, kao i lidere DOS Borisa Tadića i Nebojšu Čovića zbog lažnih optužbi da su rušili državni poredak.

Punomoćnik sestre pokojnog istražnog sudije, Nebojše Simeunovića, advokat Milorad Panjević, podneo je po drugi put zahtev Višem tužilaštvu u Beogradu da mu se omogući uvid u izveštaj Generalnog inspektorata MUP i komisije koju je formirao tadašnji ministar MUP Dušan Mihajlović. Taj zahtev je prvobitno 30. maja 2006. godine upućen.

Citirao bih i gospođu Zagorku Dolovac, republičkog javnog tužioca koju izuzetno poštujem, koja kaže da se uveliko radi na ovom predmetu i da se ubrzo očekuje konkretniji rezultati. Prema njenim rečima, javnost treba da bude svesna da je u vreme kada je sudija nastradao bilo propusta u istražnim radnjama kao i da su rad na ovom slučaju opstruisali ostaci prethodnog režima koji su na razne načine stopirali rasvetljavanje slučaja.

Sada dolazimo do ključne tačke, do otvaranja tajnog dosijea jer ova izjava govori da postoje ostaci bivšeg režima, ova izjava govori da postoje opstrukcije. Veoma je bitno utvrditi ko je opstruirao, koji su to ostaci i ko je naredio opstruiranje utvrđivanja istine u vezi sa ovim ubistvom. I to bih pitao takođe Ministarstvo pravde kada planira da na dnevni red dostavi svoj predlog zakona o otvaranju dosijea jer bez tog demokratskog koraka čini mi se da ćemo uvek biti osuđeni da se samo sećamo ubistava novinara, ali i ne da pronalazimo njihove ubice i mislim da je to demokratski korak koji nam je prvi sledeći, koji moramo što pre učiniti. Hvala.

Slažem se sa gospodinom Jovanovićem, međutim, LDP nije politička partija koja ima tapiju na moral, tapiju na to da određuje ko i iz čega izvlači politički profit. U pravu je gospodin Jovanović kada je rekao da  se na grbači, na žrtvama Srpskog pokreta obnove, da su se stvorile mnoge političke partije i da su mnogi izvukli politički profit.
Međutim, kada je u pitanju decentralizacija Srbije, mi ne smatramo da je Zakon o finansiranju lokalnih samouprava, odnosno izmene toga zakona da je to neki vid decentralizacije.
Decentralizacija mora biti sistemska, decentralizacija podrazumeva promenu Ustava, decentralizacija podrazumeva Evropski moderne centralizacije, a vi ste imali priliku posle 2000. godine da decentralizujete Srbiju, imali ste mnogo veći politički uticaj nego što je SPO 2000. godine na ovamo imao i mislim da onog momenta ukoliko bismo došli u situaciju da sprovedemo program, programsku platformu koja je usvojena još 2007. godine i koja sistemski rešava problem decentralizacije Srbije, da bismo krenuli pravim putem.
Govoriti o decentralizaciji, a ne govoriti recimo o promeni izbornog zakona takođe je licemerno, jer sada u ovom parlamentu preko 30 opština Srbije nema svoje predstavnike, po ovom izbornom zakonu svi poslanici u ovom parlamentu mogu biti iz jednog beogradskog solitera, trebalo bi posmatrati problem decentralizacije na drugi način, sistemski uz korenite promene. Tu podrazumevam i agrarne reforme, naseljavanje Srbije u rubnim krajevima, podrazumevam stvaranje balansa između dve regije koje mogu da se nazovu evropski između Beograda i Vojvodine i Srbije, koja južno umire.
Ako vam kažem podatak i time se treba baviti u Srbiji za poslednjih 10 godina nestalo 500.000 ljudi, ne znam kakav rat da je vođen, toliko ljudi ne bi nestalo da svake godine jedan grad umire od 30.000 stanovnika…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
treba posmatrati sam sistem decentralizacije sasvim drugačije, a ne kroz jedan zakon o finansiranju lokalnih samouprava.

Ovde se pogrešno stvara slika da se govori o decentralizaciji. Opet kažem da je decentralizacija sistemski pojam i moram vam reći da ne možete govoriti o decentralizaciji vi koji ste doneli Ustav koji na svaki mogući način koči decentralizaciju.
Pogledajte vaš ustav, jedva čekam da bude promenjen, koji nigde ne pominje ni regione, nigde ne pominje srednji nivo vlasti. O čemu to govori? Da vi nemate pravo da pričate o decentralizaciji jer vi ne zagovarate taj aspekt budućeg državnog uređenja.
Ono što je veoma bitno, ne može se govoriti o decentralizaciji, pogotovo o fiskalnoj decentralizaciji u jednom sistemu gde nije usvojen zakon o javnoj svojini. Veoma je bitno da lekcije o moralu, o dostojnosti u politici, o glasanju, o doslednosti u zalaganju, da lekcije o tome ne deli DSS koja se stalno borila protiv saradnje sa Haškim tribunalom, a znamo da je najviše generala, u čemu se slažem sa njima, isporučila Hagu.

Odgovorio sam argumentovano na pitanje zbog čega ćemo mi podržati ovaj zakon.

Uopšte nije sporno što vas građani Srbije više ne razumeju, ali je sporno što vi ne razumete argumente drugih političkih partija. Hoću vam reći da je SPO prvi doneo programsku platformu, još 2007. godine, o decentralizaciji vlasti u Srbiji. Mi bismo zbunili naše birače ukoliko ne bismo podržali bilo kakav vid decentralizacije i ukoliko ne bismo stali na stranu procesa decentralizacije. To bi trebalo da razumete.

Ne čudi me što gospodin Aligrudić ne zna mnogo o decentralizaciji i o evropskom uređenju modernih država, s obzirom da pripada političkoj partiji antievropskog opredeljenja. Ali, čudi me kako malo zna o Ustavu.

Dame i gospodo, poštovani poslanici, predsednice parlamenta, mislim da je dobro što donosimo ovaj zakon koji će urediti materiju finansiranja političkih aktivnosti. Međutim, on nas neće opredeliti u tom smeru da uticaj tajkuna više neće postojati. Bilo je potrebno pre ovog zakona doneti zakon o otvaranju dosijea, na čemu je SPO insistirao, da bismo videli u državnim strukturama gde se nalaze ljudi koji su kao saradnici Službe bezbednosti, a znamo da je za vreme Miloševićevog perioda upravo iz te službe došlo do finansiranja političkih partija koje su bile retrogradne i koje su se zalagale za ratove na prostoru bivše Jugoslavije.
Mislim da bi bilo potrebno, pre svega, doneti jedan takav zakon, jer se pokazalo u svim istočnim zemljama, istočno-komunističkog bloka, da su mnogi ljudi koji su sedeli u državnim strukturama bili saradnici Službe DB, pa tako u Bugarskoj znamo da su tri ministra i nekoliko stotina diplomata bili agenti njihove tajne službe. Nemoguće je očekivati da u Srbiji nešto tako nije moguće.
Potrebno je bilo doneti i zakon o lustraciji, jer bi mnogi ljudi koji su finansirani opet preko Službe DB, preko kriminala, nelegalnim tokovima novca, švercom cigareta, bili raščinjeni sa političke scene Srbije i ne bi bili ona kočnica ili prepreka na putu Srbije ka EU.
Zakon o finansiranju političkih aktivnosti mora biti polazna osnova u raskidanju svih veza države, koje su nasleđene, sa tajkunima. Iz Miloševićeve političke nomenklature, mnogi su bili i ministri, izrasli su tajkuni koji, po pisanju naših medija, kontrolišu 80% srpske privrede. To su ujedno i grobari srpske privrede i jasno je da njihov uticaj i dan-danas postoji, na to ukazuje podatak da trenutno duguju 170 milijardi dinara za doprinose i poreze samo tri tajkuna, Mišković, Beko i Drakulić, a da je ukupna njihova obaveza prema državi, negde, oko 500 milijardi dinara, to je, negde, oko pet milijardi eura.
I onda se postavlja pitanje zbog čega srednja preduzetnička klasa ili zbog čega ono što bi trebalo da bude motor srpske privrede, motor oporavka srpske ekonomije, ne može u ovom društvu da profitira, pa, zbog monopolskog i bahatog ponašanja pojedinih ljudi koji su privilegovani već dve decenije oni su u zapećku i ne mogu da sastave kraj sa krajem. Verujte mi da nijedno preduzeće, ukoliko ne uplati doprinose, ne može da isplati plate, da ih jure raznorazne policije, raznorazne inspekcije. A vidimo kada su u pitanju srpski tajkuni da to nije tako.
Onda se postavlja pitanje, ovo je sve vezano za finansiranje političkih partija, zbog čega se ne ispitaju afere koje Verica Barać već godinama unazad otvara, zbog čega se ne provere sve nezakonitosti prilikom privatizacija, da je od 2.280 ugovora 627 raskinuto?!
Zbog toga će SPO insistirati, a mi dobro znamo na koji su način kupovana preduzeća, da su pojedine firme koje na računu nisu imale ni 30 hiljada dolara kupovale preduzeća u Srbiji, plaćale ih 45 miliona eura, i zbog toga će SPO tražiti prilikom izmene Krivičnog zakona da se, kao u Hrvatskoj, krivično delo prilikom privatizacije ne može smatrati zastarelim.
Na kraju krajeva, postoji preporuka Evropske komisije i GREKA i tačno će se odrediti koja su krivična dela, koja su i ukoliko su izvršena, koja će se morati tretirati u ovom zakonu.
Poslednjih meseci imamo najave ljudi koji koriste politički uticaj i znaju šta će se dešavati u budućnosti, da će preorijentisati svoje privređivanje, svoju privrednu delatnost, na jedinu privrednu granu koja nam donosi siguran profit – na poljoprivredu. Bojim se da je to možda jedini segment našeg ekonomskog delovanja u koji još uvek nisu debelo zavukli prste, ali oni znaju da će onoga momenta kada Srbija bude postala kandidat dobijati pare iz pretpristupnih fondova i da će ih moći koristiti.
Stoga molim državu da pre svega ispita poslovanje svih tih ljudi koji se monopolski, bahato, sumnjivo bogate, koji uništavaju srpsku privredu i na taj način ćemo najbolje smanjiti njihov uticaj u politici. Posle donošenja Zakona o izboru narodnih poslanika naša obaveza je veća da uredimo naše društvo kako nam se više nikada ne bi desilo da se pojavljuju Karići koji kupuju poslanike, da neki novi tajkuni kupuju poslanike u srpskom parlamentu i na taj način obezbeđuju donošenje nekih zakona koji su u njihovu korist.
Na kraju ću reći, ovo nije kritika Vlade, znam da je ova vlada spremna da se obračuna sa svim onim nasleđima iz prošlosti, ako govorimo o nekoj prethodnoj, možemo govoriti o „C marketu”, možemo govoriti na koji način je dogovarana prodaja "C marketa" u kom kabinetu i kada. Ali, isto tako nikada neću prihvatiti da će onaj čovek koji kada je štrajkovao glađu kao glavnog gosta imao Milana Beka, nikada neću prihvatiti da će se on boriti na valjan način protiv korupcije. Hvala.

Poštovana predsednice, kolege poslanici, iskoristio bih priliku kada se govori o kandidatu za Nacionalni prosvetni savet da, kao bivši prosvetni radnik, iznesem neka svoja razmišljanja, da iznesem izvesne probleme koje moramo rešavati u obrazovanju.
Srbija umire južno od Beograda, za poslednjih 10 godina ugasilo se 1.200 naselja. Verujem da je približan broj škola, ali mislim da je osnovna obaveza u državi svih državnih resursa da na sve moguće načine obezbede uslove života na selu kako bismo zadržali mlade ljude, a pre svega mislim na one kojima je obrazovanje preko potrebno.
Podsetiću vas da sve moderne evropske zemlje, a govoriću o jednoj koja je do juče bila u sastavu jedne velike države gde je bila i Srbija, izuzetno vodi računa o obrazovnom sistemu i smatraju da je on jedan od načina gde se ljudi mogu zadržati u nerazvijenim i nenaseljenim područjima, pa tako jedan profesor ili nastavnik u Sloveniji po nekoj stepenastoj gradaciji, ukoliko je njegovo radno mesto udaljenije od Maribora, ima neuporedivo veću platu od njegovog kolege koji se nalazi u gradu.
To sam dobro video, osetio i sa svojim kolegama podelio. Prosvetni radnik je degradiran u svakom pogledu. Mi sad imamo situaciju da nam pola godine prosvetni radnici štrajkuju, a pola godine nam štrajkuju studenti, opet zbog pogrešne politike koju smo nasledili iz prethodnih vremena, koja se tiče obrazovnog programa i obrazovanja uopšte.
Ranije je prosvetni radnik bio priznat i kao vaspitač i kao intelektualac, poštovan, a sada, i to smo videli u dosta slučajeva, gotovo svaki dan, on je vreća za lupanje obesnih đaka ili moneta za potkusurivanje obesnih roditelja. Sistem se mora posmatrati u jednom obliku, gde vidimo da od samih početaka, kada dete stupi u prvi razred osnovne škole, pa do kraja svog obrazovanja, postoje veliki nedostaci.
Pre svega, tu mislim, kada govorim o visokom školstvu, malopre sam govorio o osnovnom i srednjem školstvu, da ovoliki broj privatnih fakulteta i ljudi koji stoje iza fakulteta nije nikako garant da ćemo dobiti kadrove koji će na pravi i valjan način moći da upravljaju svojim firmama.
Mislim da politička podobnost i poslovne veze otprilike određuju one ljude koji završavaju fakultete bez ikakvog znanja, i to odgovorno tvrdim, na privatnim fakultetima, da preuzmu veoma važne funkcije u državi i na taj način se urušava ceo sistem, urušava se cela država.
Zbog toga smatram da je visoko školstvo možda i u najlošijem sistemu, jer studenti ne idu na fakultete kako bi stekli neko znanje, već više iz razloga da bi doneli novac tim privatnicima koji drže te privatne fakultete. Bogati roditelji verovatno kupuju na raznorazne načine diplome za svoju decu, a zatim svoju decu predstavljaju kao intelektualce i obezbeđuju im posao. Imao sam prilike da upoznam bivše fudbalere koji su direktori banaka.
U svemu ovome jasno moramo staviti do znanja da hoćemo da promenimo politiku prema školstvu, da hoćemo da uvedemo neka nova pravila, gde će oni ljudi koji se nalaze u tim sredinama gde se nalaze i škole biti odgovorni za to dobro koje poseduju.
Tako možemo da krenemo od Nacrta zakona o javnoj svojini, gde je u Nacrtu zakona školski objekat je u upravi ili korišćenju Republičke direkcije za imovinu, što mislim da je katastrofalno iz razloga što do sada imamo na hiljade zahteva u Republičkoj direkciji za imovinu, a nemamo nijedan odgovor ni za jednu školu, niti za jedan subjekt koji je tražio određene odgovore.
Mislim da opštine moraju upravljati svojim školama, ukoliko već i sredstva obezbeđuju da bi te škole mogle da funkcionišu na najbolji mogući način. Opet se vraćamo uslovu svih uslova, a to je decentralizacija vlasti u Srbiji, gde bi građani iz opština, iz svojih sredina neposredno vršili kontrolu i kada je u pitanju školstvo i kada je u pitanju trošenje sredstava, njihovih sredstava koja su oni zaradili, koja su sami doprineli da bi budžet te opštine bio veći.
Mogao bih da pričam o problemima u školstvu kao bivši prosvetni radnik satima, međutim, mislim da bi bilo dovoljno bar nešto od ovoga što sam rekao učiniti da bi se postigao određeni pozitivni pomak i da bismo na taj način pokazali svima da želimo da mislimo možda o najbitnijoj grani državnog sistema.

Dame i gospodo, poštovane koleginice, poštovane kolege poslanici, predsednice, nisam baš siguran da je srpsko demokratsko društvo spremno da se suoči sa problemom nemorala i tajkunskih interesa u situaciji gde bi poslanik mogao da bude roba na prodaju.
Ne želim nikoga da uvredim, ali skora prošlost ovu moju tvrdnju dokazuje. Setite se kako je Karić napravio parlamentarnu stranku, a na izborima nije ni učestvovao. Pogubno po demokratiju deluje činjenica da ljudi koji sede u ovom parlamentu u predizbornoj kampanji kao program ističu antievropska uverenja, a zatim, kada naprave svoju novu partiju zalažu se, i to samo verbalno, za Evropu. To je varanje birača. U savremenim demokratijama takvi ljudi, prevrtljivci, ne ostaju bez mandata, to je tačno, ali njihovo bavljenje politikom gubi svakakav smisao jer bivaju prezreni i odbačeni pa se njihovo pojavljivanje na bilo kojim sledećim izborima pretvara u blamažu.
Srpski pokret obnove je prošao kroz izuzetno težak period u svom političkom delovanju: zločin na Ibarskoj magistrali, atentat u Budvi, hapšenja i premlaćivanja. Nismo mogli ni sanjati da će nas posle 5. oktobra zadesiti prljav udarac tadašnjih koalicionih partnera: odgovor tadašnjeg državnog vrha na zahtev Srpskog pokreta obnove da preuzme BIA i da otvori dosijee bio je veoma brz, i po SPO pomalo poguban – oteto nam je deset poslanika i sve je učinjeno od strane tajnih struktura da se SPO politički marginalizuje.
Jasno je da poslanici mogu biti oruđe za ciljeve određenih interesnih grupa. Tu su na prvom mestu tajkuni, koji bi jako voleli da pojedini zakoni u Skupštini budu donošeni u njihovu korist i radi njihovog interesa. Iz ovoga proističe da bi, ukoliko želimo da poslanik bude apsolutni vlasnik svog mandata, bilo potrebno otvoriti tajne policijske dosijee i izvršiti istragu o nelegalno stečenom bogatstvu srpskih tajkuna. Potrebno je rasformirati i paralelne strukture tajnih policija.
Ono od čega Srbiju pre svega moramo izlečiti, to je deklarativno i jeftino zalaganje pojedinih političkih partija za programske platforme kojih se nikako ne drže. Ne može se ni zamisliti decentralizacija ukoliko u parlamentu nema poslanika pojedinih gradova ili opština. Danas u srpskom parlamentu preko 30 opština nema svoje predstavnike.
Mi u Srpskom pokretu obnove najbolje znamo šta znači politički udarac preko otimanja naših ljudi, kadrova i poslanika. Mnogi poslanici u ovom parlamentu nekada su bili u Srpskom pokretu obnove. Kada bi postojala obaveza da poslanici u parlament dolaze u bermudama, i to oni koji su promenili političke partije, čini mi se da bi parlament ličio na plažu.
Srpski pokret obnove će podržati ove izmene zakona, po preporuci Venecijanske komisije, iz ubeđenja da će nas bar to naterati da izvršimo i neke druge reforme koje bi suštinski promenile naš odnos i obavezu prema državi. Da kojim slučajem nema Akcionog plana Vlade, koji je uslovljen od EU, čini mi se da nam nikada ne bi palo na pamet ni da razmišljamo o zakonu o restituciji. Dakle, moramo evropeizovati Srbiju iznutra da nas Evropa ne bi doživljavala kao siroče kome je dovoljan nekakav kredit ili pomoć. Na taj način niko nas neće tretirati kao partnera. Hvala.

Javljam se, poštovana predsednice, poštovane kolege, u vezi sa replikom gospodinu Nikoliću, jer zabraniti Tomislavu Nikoliću da laže znači zabraniti mu da se bavi politikom uopšte.
Ne može svako ko se preziva Bošković da bude rođak Danice Drašković i to je još jedna u nizu notornih laži, kao što bih ja mogao da kažem, ali to ne bi bila istina, da je Ivan Nikolić, koji je optužen za ratni zločin, rođak Tomislava Nikolića. Žao mi je što se politika u Srbiji vodi na taj način, gde laž dobija, eto, toliku podršku i žao mi je što ovde sede ljudi koji ne mogu istinu da kažu ni iz nehata. Hvala.

Poštovani premijeru, ministri, predsednice, poštovane kolege, slažem se da je rekonstrukcija Vlade korak ka ekonomičnosti i efikasnosti funkcionisanja državne uprave i slažem se da ribu treba čistiti od glave. Međutim, smatram da, ukoliko ne budemo reorganizovali i izvršili duboku analizu potrebe postojanja stotinak agencija i direkcija, nećemo daleko odmaći na putu efikasnosti državne uprave.
Veoma je bitno naći opravdanje za postojanje toliko agencija, pogotovu što svi znamo da su agencije utočište partijskih kadrova, i mislim da je jedna analiza koja bi ukazala na potrebu i sredstva koja bi trebalo opredeljivati agencijama, bila preko potrebna.
Dalje, interesuje me politika Vlade u budućnosti. Mi smo, i to nije specijalitet Petog oktobra, devedesetih godina proizveli kontroverzne biznismene, koji su posle 5. oktobra postali tajkuni. Hoću da pitam da li će politika Vlade biti usmerena na one koji su na nesreći naroda i one koji su se, može se reći, koristeći rupe u sistemu i zakonu ove države, obogatili, da li će oni podneti najveći teret ekonomske krize u kojoj se nalazimo, znajući da su na raznorazne načine izbegavali plaćanje poreza i znajući da su bili privilegovani u prethodnom periodu.
Reći ću primer Finske. Tamo ukoliko napravi prekršaj običan građanin, koji prima običnu platu, ne plaća istu kaznu kao kada prekršaj napravi izuzetno imućan čovek, već plaća mnogo manju kaznu. Dakle, onaj ko je bogatiji, mora opredeliti i veća sredstva za punjenje državnog budžeta.
Veoma je bitno, dakle, da jasna politika Vlade u budućnosti obezbedi da oni koji su, koristeći privilegovan položaj, a znamo ko su to bili, raznorazni ministri iz Miloševićevog establišmenta, plaćaju najveći teret ove ekonomske krize.