Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, uz najbolju volju nisam mogao da razumem obrazloženje kolege Veselinovića zato što amandman narodnih poslanika Snežane Malović i Biljane Hasanović Korać na član 130. Predloga zakona glasi, da ne citiram ceo amandman, da žalba na odluku direktora uprave ne odlaže izvršenje rešenja, a kolega je pričao o tome da ministar pravde i direktor uprave za izvršenje zavodskih sankcija trebaju da vode računa da upravnici zatvora, odnosno institucija za izvršenje zavodskih sankcija moraju da budu ljudi od integriteta. Sa tim se slažem, ali ne vidim kakva je veza između obrazloženja amandmana i samog teksta amandmana. To je jedna stvar.
Druga stvar, mislim da su obrazloženja Vlade veoma logična. Čini mi se da su kolege iz opozicije pokušale da pišući amandmane stvore utisak da više vode brigu o uslovima u srpskim zatvorim nego što to čini resorno Ministarstvo i nego što to čini Vlada RS i onda su jednom veštom, više ili manje veštom, tehnikom pisanja amandmana pokušali da stvore utisak kod građana da u Predlogu zakona nešto ne piše, a u stvari piše.
Mislim da je Vlada na veoma precizan način to objasnila. Dakle, nema potrebe da se u članu 130. iza stava 3. dodaje novi član 4. koji glasi: „Žalba na odluku direktora uprave ne odlaže izvršenja rešenja“, kada prethodno u članu 40. stav 3. Predloga zakona se već predviđa da blagovremeno izjavljena žalba na odluku, na odluku u smislu rešenja kao pojedinačnog akta, upravnika zavoda ili direktora uprave ne zadržava izvršenje odluke.
Javio sam se za reč prosto zato da se ne stvori pogrešan utisak u javnosti da kolege iz opozicije više brinu o generalnoj i specijalnoj prevenciji kriminaliteta, da više brinu o uslovima u našim zatvorima, da više brinu o resocijalizaciji učinilaca krivičnih dela, nego što to čini Ministarstvo pravde ili što to čini Vlada RS. Naravno, SNS ni na koji način ne dovodi u pitanje pravo poslanika iz opozicije da pišu amandmane, ali čini mi se da im je obrazloženje suviše nategnuto, suviše veštački, i da sam tekst amandmana suštinski nema veze sa obrazloženjem.
Ja ću iskoristiti ovu priliku da kažem da poslanička grupa SNS smatra da je Predlog zakona o izvršenju krivičnih sankcija zaista pisan veoma kvalitetno, da će njegove odredbe apsolutno da postignu svrhu onoga što ovaj zakon i treba da postigne, a to je prevencija i opšta i pojedinačna…

Pa pričam o amandmanu, gospodine predsedavajući.

Mislim da je Predlog zakona dobro napisan i da se njime postiže ono što ovakvim tipom zakona i treba da se postiže, a to je prevencija izvršenja krivičnih dela uopšte i naravno u pojedinačnim slučajevima, a to znači u krajnjoj liniji sprečavanje povratka u izvršenju krivičnih dela.
Samo još jednu stvar želim da naglasim, da se ne bi stvorio pogrešan utisak u javnosti. Dakle, ovde je danas bilo reči o tome da je predsednik Republike dao amnestiju određenim osuđenicima, odnosno izvršiocima krivičnih dela. Čisto pravnički posmatrano, niste u pravu. Amnestiju daje Narodna skupština putem zakona, predsednik Republike je izvršio pomilovanje određenog broja osuđenika. Ali, SNS ne vidi kakva je veza između toga što je predsednik Republike određeni broj osuđenika pomilovao sa činjenicom da je neko od njih ponovo izvršio krivično delo. Zašto to kažem? Zato što ne postoji apsolutna garancija da kada nekoga pomilujete da on u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti neće ponovo da učini isto ili neko drugo krivično delo. Kada bi takva garancija postojala da će onaj ko je pomilovan ponovo da izvrši krivično delo, onda ja mislim da Ustav i zakoni bilo koje civilizovane i demokratske države ne bi poznavali ni institut amnestije ni institut pomilovanja.
Opet mi se čini, kada govorimo o tom činu predsednika Republike koji se odnosio na pomilovanje, ne na amnestiju, da se na neki način krivica za to što u Srbiji evidentno postoji problem sa visokom stopom kriminaliteta na neki način prebacuje na nekoga ko, praktično, u toj borbi protiv kriminala ima po Ustavu najmanju ulogu, a to je predsednik Republike.
Ponoviću još jedanput i time ću da završavam.

Evo završavam, gospodine predsedavajući, ne morate da budete mnogo ljuti na mene. Neću vam više oduzimati vreme.
Ponavljam još jedanput, Predlog zakona je dobar. Na kraju krajeva i kolege iz poslaničkih grupa koje su deo, da kažem vladajuće koalicije sa SNS. Ako ste malo pratili obrazlaganje njihovih amandmana, između redova može da se pročita da je Vlada bila u pravu kada je odbila njihove amandmane. Suštinski Predlogu zakona nema šta da se prigovori i SNS će u Danu za glasanje ovaj Predlog zakona da podrži.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo nisam se, bar ja tako mislim, podsmešljivo i sa podsmehom odnosio prema bilo kome i prema bilo kom podnosiocu amandmana i trudio sam se, koliko ja umem i znam, da na ozbiljan način pristupim ovoj temi.
Što se tiče resocijalizacije, o kojoj je govorio moj uvaženi kolega Veselinović, ja sam na Pravnom fakultetu u Novom Sadu polagao ispit koji se zvao „Politika suzbijanja kriminaliteta“. Učeći i spremajući ispit iz tog predmeta saznao sam da resocijalizacija ličnosti koja je izvršila krivično delo nije samo problem Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, da to nije samo problem upravnika zatvora, da to nije samo problem, na kraju krajeva, države. U suzbijanju kriminaliteta s jedne strane, a sa druge strane u resocijalizaciji ličnosti svoju ulogu imaju i mnogi drugi društveni činioci. Pre svega, porodica, škola, crkve i verske zajednice, mediji, sve te institucije, svi ti subjekti društvenog života imaju svoju ulogu u resocijalizaciji.
Ne slažem se sa vašim generalnim stavom da resocijalizacija osuđenih ličnosti u Srbiji je apsolutno neuspešna. To ne može da se kaže uopšte. Možemo da govorimo o pojedinačnim situacijama. U nekim slučajevima do resocijalizacije zaista nije došlo, ali u mnogim slučajevima jeste. Ako bismo rekli da apsolutno ni u jednom slučaju nije došlo do resocijalizacije lica koja su izvršila neko krivično delo, to bi onda značilo da naš ne samo sistem izvršenja krivičnih sankcija, ceo krivično-pravni sistem, da ne kažem ceo društveni sistem, apsolutno ne funkcioniše, što je jedna ocena, koja uz svo uvažavanje vašeg prava da budete opoziciono nastrojeni prema Vladi Republike Srbije, naprosto ne može da se da.
Ono što hoću da kažem to je da problemu suzbijanja kriminaliteta, a sa druge strane sprečavanja, odnosno sprečavanja ponavljanja izvršenja krivičnih dela, a to znači u stvari resocijalizacija lica koja su izvršila krivična dela, da toj problematici mora da se pristupi dubinski, sistemski…
(Predsedavajući: Molim vas, isteklo je vreme za repliku.)
… i da to nije samo predmet ovog zakona. Problem je mnogo složeniji nego što sad na prvi pogled izgleda.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pre svega mislim da je argumentacija kolege Rističevića apsolutno na mestu, kao što je na mestu i obrazloženje Vlade zašto se ne prihvata ovaj amandman.
Samo bih dodao ovoj argumentaciji još nekoliko mojih viđenja zašto ovaj amandman ne treba prihvatiti. Prvo, Vlada je potpuno u pravu kada kaže da izraz tela koji se koristi u formulaciji amandmana na član 9. stav 1. nije dovoljno precizan. Nadam se da me niko neće pogrešno razumeti i da ove moje reči neće istrgnuti iz konteksta diskusije o predlogu zakona, ali čini mi se da je upotreba reči „telo“ kada je reč o državnom aparatu jedna ne baš srećno pozajmljena iz državno-pravnog i političkog rečnika Hrvatske. Naime, tamo se od 1990. godine koristi reč „državna tijela“. Ne znam da li vam je Hrvatski pravni sistem bio motiv da i vi unesete ovakvu formulaciju u ovaj vaš amandman, ali Vlada je zaista u pravu kada je rekla da taj izraz nije precizan.
Ako želite da se vratimo malo u istoriju, postoji još jedan razlog zašto vaš amandman ne treba prihvatiti, odnosno još jedan argument u prilog tome da je Vlada pravilno postupila kada je odbila vaš amandman. Reč „telo“ se u pravnom jeziku i to u jeziku javnog prava koristi od 17. veka, tačnije od 1679. godine kada je engleski parlament doneo čuveni „habe askorpus akt“. Habe askorpus na latinskom bukvalno znači – imaš telo, u širem smislu – imaš slobodno telo. Dakle, reč „telo“ u javnom pravu označava fizičko lice čija se sloboda ne može dovesti u pitanje bez odgovarajućeg sudskog naloga. Drugim rečima, habe askorpus akt je u stvari akt koji sadržinski postoji u svim civilizovanim i demokratskim državama, postoji i kod nas, a u stvari znači zabranu da neko bude protiv pravno lišen slobode. I ako posmatramo pravno i istorijski, reč „telo“ može da se odnosi isključivo na fizičko lice, ne može da se odnosi na državni organ, to je jedna stvar.
Druga stvar, što se tiče ovih vaših konstatacija vezano za agencije kao po vama nadležne državne organe. Morate da znate da nemaju sve agencije u Republici Srbiji jednak pravni status. Neke agencije su naprosto javne agencije, shodno Zakonu o javnim agencijama, neke agencije su državni organi. Na primer, Agencija za borbu protiv korupcije je definisana kao državni organ. Neke agencije su organi uprave u sastavu odgovarajućih ministarstava, neke agencije su javne službe. Dakle, imaju raznorodnu pravnu prirodu.
Prosto, ne samo zbog vas i ne samo zbog narodnih poslanika, nego i zbog građana, jer je tema agencija veoma zanimljiva tema i za medije i za građane, važno je znati da nemaju sve agencije u Republici Srbiji istu pravnu prirodu i ne mogu sve da se podvedu u taj korpus državnih organa. Neke agencije jesu državni organi, ali jedan dobar deo agencija nisu državni organi, nego imaju status ili javne agencije ili javne službe.
Ono što je rekao gospodin Rističević je potpuno tačno. Pravno-tehnički, odnosno, bolje rečeno nomotehnički, je mnogo pravilnija formulacija koju je koristila Vlada kada kaže – nadležni organi. Vi insistirate na toj sintagmi „nadležni državni organi“. Državno pravobranilaštvo može da dođe u potrebu da pribavi pismeno od organa koji nisu državni organi. Podsetiću vas, organi autonomne pokrajine nisu državni organi, organi jedinica lokalne samouprave nisu državni organi, ali se u pravnom jeziku za sve te subjekte koristi reč „organ“, pri čemu oni nisu državni organi. Dakle, organi pokrajine su organi teritorijalne autonomije. Teritorijalna autonomija nije država, kao što ni jedinice lokalne samouprave, iako jesu pravna lica, njihovi organi nisu državni organi.
U tom smislu, mislim da je argumentacija Vlade, koju je dodatno potkrepio moj kolega Marijan Rističević, apsolutno na mestu i da zaista ovaj amandman iz svih ovih razloga ne treba prihvatiti.

Dame i gospodo poslanici, poštovani ministri, nadam se da mi kolege iz opozicije neće uzeti za zlo, jer smatram da imam pravo da branim stavove Vlade u Narodnoj skupštini.
Mislim da intencija Vlade prilikom odbijanja ovog amandmana jeste bila u tome da se proširi krug subjekata koje zastupa Državno pravobranilaštvo.
Vaš amandman ide u jednom drugom smeru, da se krug tih subjekata koji trebaju da budu zastupani od strane Državnog pravobranilaštva, suzi.
Mi kao poslanička grupa smatramo da je Vlada u pravu što je odbila ovaj amandman, jer se postavlja pitanje šta je alternativa da je vaš amandman prihvaćen.
Dakle, da se sužava krug subjekata koji su zastupani od strane državnog pravobranilaštva i da će onda sve one javne ustanove, posebne organizacije itd. koje se pretežnim delom ne finansiraju iz budžeta Republike Srbije, biti zastupane, od koga.
Upravo od strane onih koje je navodio i gospodin Selaković, a to su privatne advokatske kancelarije.
Samo želim da vam kažem i vama i drugim kolegama narodnim poslanicima i građanima, kada biste malo zavirili u bilanse Agencije za privatizaciju, videli biste koliko je para, narodnih para potrošeno u zastupanje Agencije za privatizaciju, koja ima čitav pravni sektor, koji se bavi tim poslovima, ogromna količina narodnog novca je otišla privatnim advokatskim kancelarijama koje su zastupale Agenciju za privatizaciju, u postupcima pred sudovima i drugim državnim organima, čak i pred međunarodnim arbitražama.
Šta mi u stvari hoćemo. Mi hoćemo da pokrijemo što širi krug subjekata koji, ako dođu u situaciju da vode spor pred sudom, da dođu u situaciju da zastupaju imovinsko pravne interese Republike Srbije, odnosno drugih nadležnih subjekata, da budu zastupani od strane Državnog pravobranilaštva, da ne moraju da se obraćaju privatnim advokatskim kancelarijama ili ono što je još skuplje, privatnim advokatskim kancelarijama iz drugih država, što je bio slučaj.
Dakle, ja sam vam naveo samo primer Agencije za privatizaciju, a takvih slučajeva imate koliko hoćete. Dakle, delovi državnog aparata, koji su po definiciji trebali da budu zastupani od strane Republičkog javnog pravobranilaštva, bili su zastupani od privatnih advokatskih kancelarija po cenama koje su bile astronomske i gde je ogromna količina budžetskog novca odlazila. Hajde što je odlazilo privatnim advokatskim kancelarijama, nego što su te privatne advokatske kancelarije masovno gubile sporove i to vrlo verovatno namerno, zato što je postojala neka vrsta dogovora između subjekata u sporu – hajde vi da izgubite u sporu, država će iz budžeta da plati štetu zato što je nadležni sud procenio da je pričinjena šteta, pa ćemo mi da se dogovorimo koji procenat ide nama. Kada kažem nama, mislim na privatne advokatske kancelarije, a država od toga nije imala bilo kakve koristi.
Mislim da je to bila intencija Vlade zašto vaš amandman nije prihvaćen, jer ako sužavate krug subjekata koji će biti zastupani od strane državnog pravobranilaštva, onda se postavlja pitanje ko će da ih zastupa.
Imamo vrlo negativna iskustva iz naše ne tako davne pravne i političke prošlosti, kada pored pravnika koji su radili u državnim organima, u posebnim organizacijama, u javnim ustanovama itd, niste angažovali ni Republičko javno pravobranilaštvo, ni javno pravobranilaštvo autonomnih pokrajina, ni javno pravobranilaštvo opština i gradova, nego ste angažovali privatne advokate koji su vam papreno naplaćivali njihove usluge i masovno gubili sporove.
Ako hoćemo sa tom praksom da nastavimo, odnosno ako vi mislite da je ta praksa bila dobra, to je vaše pravo, a li Vlada Republike Srbije mislim da hoće nešto drugo. Mi hoćemo maksimalno da redukujemo broj slučajeva gde će subjekti javne vlasti biti zastupani od strane nekog drugog, a ne od strane državnog pravobranilaštva. Dakle, to je ono što je intencija Vlade. Zato mislim da je vaš amandman zaista sa razlogom odbijen.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska napredna stranka, kao državotvorna, kao nacionalno odgovorna stranka, kao stranka koja je dobila mandat od građana Republike Srbije da vodi ovu državu, na kraju krajeva i ovu Narodnu skupštinu u naredne četiri godine, podržaće, tj. glasaće za Predlog odluke o davanju prethodne saglasnosti na Predlog Statuta AP Vojvodine, da se izrazim potpuno precizno, zato što mi danas u stvari ne raspravljamo o sadržini Statuta, o tome je raspravljala Skupština AP Vojvodine, a na nama je danas samo da glasamo za ili protiv odluke o davanju prethodne saglasnosti na Predlog Statuta AP Vojvodine. Ako glasamo za, poslednji čin u donošenju novog, sa Ustavom usklađenog Statuta AP Vojvodine, biće njegovo proglašenje u Skupštini AP Vojvodine.
O Vojvodini i o Statutu Vojvodine, bolje rečeno o statutima Vojvodine koji su donošeni u periodu od 1991. godine do danas moglo bi mnogo toga da se kaže. Imajući u vidu izuzetno tešku situaciju u kojoj se, nažalost, većina građana Srbija danas nalazi zbog jedne kataklizmične elementarne nepogode koja nas je pogodila, imajući u vidu činjenicu da je već postignut taj toliko pominjani konsenzus u Skupštini AP Vojvodine, SNS je odlučila da diskusija o Predlogu odluke o davanju prethodne saglasnosti na Statut AP Vojvodine bude lišena bilo kakvih dnevnopolitičkih elemenata. Ne želimo ni na koji način, zbog mnogo razloga o kojima smo danas govorili, da usijavamo političku atmosferu u Srbiji.
Ono što želimo da naglasimo je sledeće. Srpska napredna stranka se dosledno zalaže za princip vladavine prava. Jedan od osnovnih principa vladavine prava je da svi državni organi moraju da poštuju odluke Ustavnog suda, bez obzira na to šta o tim odlukama mi kao pojedinci, bili pravnici ili ne bili, mislimo, da li ih intimno podržavamo ili ne. Dakle, ovde se ne radi o našim subjektivnim osećanjima, o našim subjektivnim emocijama, o tome šta mi mislimo šta bi Ustavni sud trebao da radi i kakve bi odluke trebao da donosi.
Danas se pričalo mnogo o potrebama da se menja Ustav, da važeći Ustav nije dobar, da odluka Ustavnog suda nije dobra. Ono što SNS ističe, to je da mi smatramo da je naša ustavna obaveza da poštujemo odluku Ustavnog suda. Ustavni sud je procenio da Statut koji je donela Skupština AP Vojvodine, a na koji je prethodno saglasnost dala Narodna skupština Republike Srbije, nije bio u skladu sa Ustavom Republike Srbije i da je nastala potreba da se u roku od šest meseci Statut AP Vojvodine uskladi sa važećim Ustavom Republike Srbije, ma šta mi o tom Ustavu mislili, bez obzira na to da li smatramo da je taj Ustav dobar ili loš i bez obzira na to šta mi mislimo o tome kakva je bila politička atmosfera u kojoj je donet važeći Ustav od 2006. godine.
Mi ćemo podržati, odnosno glasaćemo za odluku o davanju prethodne saglasnosti na Predlog Statuta AP Vojvodine, zato što smatramo da ovakav predlog Statuta koji se danas nalazi pred nama s jedne strane jeste posledica političkog dogovora koji je postignut u Skupštini AP Vojvodine, a sa druge strane da se položaj AP Vojvodine ovim predlogom Statuta vraća u ustavne okvire.
Ono što SNS zamera strankama koje su učestvovale u donošenju prethodnog Statuta, a da vas podsetim, Nacrt tog statuta je usvojen, tj. napisan 2008. godine, pa je onda izglasan Predlog Statuta u Skupštini AP Vojvodine, pa je, kao što je rekao i gospodin Pastor, dugo čekao da dođe u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije, da bi ga Narodna skupština konačno potvrdila, odnosno dala prethodnu saglasnost na njegovu sadržinu. Dakle, ono što SNS zamera strankama koje su tada učestvovale u pisanju i u donošenju tog i takvog Statuta AP Vojvodine je - zašto te stranke nisu pokušale, kao što smo mi danas uspeli da postignemo konsenzus oko sadržine tog statuta? Zašto je Statut morao, da upotrebim jedan starinski izraz, na silu Boga da bude baš onakav kakvog su ga zamislili pojedinci u Novom Sadu, ne uvažavajući apsolutno argumente ni stručne javnosti koja ga je već tada osporavala, akademske javnosti, eksperata za ustavno pravo koji nisu bili članovi nijedne političke stranke, koja nije imala sluha ni za veoma ozbiljne primedbe na taj statut koje su dolazile od strane tada opozicionih stranaka?
Tadašnja vlast se, čini mi se, ponašala suviše bahato, smatrala je da je nedodirljiva, da je njena vlast večita, da joj niko ništa ne može, da ih Ustav ne obavezuje, pa i ako se postavi pitanje ustavnosti Statuta, da će Ustavni sud morati da ga proglasi ustavnim, zato što će neko nekome da naredi da tako postupi. Dakle, da je bilo više mudrosti, da je bilo više političkog takta za donošenje Statuta AP Vojvodine te 2008, odnosno 2009. godine, mi se u ovoj situaciji sada u maju 2014. godine ne bi ni našli, ali našli smo se, ne krivicom SNS.
Ono što želim da istaknem, to je da bez dobre političke volje SNS ne bi bilo ni ovakvog statuta, tj. Predloga Statuta koji je danas pred nama. Da nema dobre političke volje na ovakav predlog Statuta AP Vojvodine, ne bi bilo moguće da se da prethodna saglasnost.
Da ponovim još jedanput, SNS polazi od činjenice da u Srbiji važi princip vladavine prava, da u Srbiji važi Ustav. Neko je rekao da nije tačno da je AP Vojvodina tvorevina Ustava. Formalno-pravno jeste, jer je Ustav Republike Srbije od 2006. godine predvideo i propisao da se u sastavu Republike Srbije nalaze dve autonomne pokrajine, AP Vojvodina i AP Kosovo i Metohija. Dakle, formalno-pravno AP Vojvodina jeste tvorevina važećeg Ustava Republike Srbije. Naravno, to je sa pravne tačke gledišta.
Sa istorijske tačke gledišta, sa tradicionalne tačke gledišta u pravu je kolega koji je malo čas izašao, mislim da nema razloga da se ljuti, zaista nemam nameru o bilo kome danas, bilo šta loše da kažem. Dakle, sa te tradicionalne i sa istorijske tačke gledišta naravno da je ideja o autonomiji Vojvodine nastala mnogo pre Ustava i od 2006. godine i od Ustava od 1990. godine, i od Ustava od 1974. godine
Bilo je reči i o tim tzv. tradicionalnim simbolima AP Vojvodine i kada je već bilo reči o istoriji i o tradiciji, evo i da SNS kaže nekoliko rečenica na tu temu. Dakle, ideja o autonomiji Srba u južnoj Ugarskoj nastala je u vreme kada je srpski narod živeo u okvirima Austrijske carevine, te 1848. godine, prosto zbog istorijskih činjenica, da ne bi bilo nikakvih zabuna, ako već želimo da se dosledno držimo istorije, dakle, te 1848. godine nije postojala Austrougarska monarhija. Mi volimo vrlo često da upotrebljavamo taj termin Austrougarska monarhija i za period kada nje nije bilo. Dakle, formalno-pravno postojala Austrijska carevina u čijem sastavu je bila i Ugarska. Neke kolege se smeju, ali ovo je zaista tačno, gospodin Pastor može da potvrdi.
Dakle, Austrougarska je nastala 1867. godine čuvenom austrougarskom nagodbom, odnosno nagodbom između dvora u Beču i Ugarske aristrokratije u Pešti, do tada je postojala samo Austrijska carevina. Ta ideja o autonomiji Srba nastala je u vreme kada su Srbi živeli na teritoriji ondašnje južne Ugarske i ta ideja je nastala da bi srpski narod koji je došao na te prostore najvećim delom u onoj velikoj seobi posle velikog austrijsko-turskog rata sačuvao svoj nacionalni, verski i duhovni identitet na tim prostorima. Crkvenu, prosvetnu, kulturnu autonomiju Srbima u južnoj Ugarskoj i pre 1848. godine garantovao je najpre austrijski car o kome je danas bilo reči, Leopold I. Kasnije su te povlastice malo davane, malo ukidane i 1848. godine, te burne 1848. godine kada je cela Evropa bila u plamenu različitih političkih i socijalnih revolucija. Proglašeno je srpsko vojvodstvo uz jednu prećutnu podršku, moram da kažem, austrijskog dvora.
Neko se čudio zašto se pominju tradicionalni simboli AP Vojvodine. Zašto se kao tradicionalni simboli AP Vojvodine pominju simboli koji su u stvari bili simboli ondašnje Kneževine Srbije koja je još uvek nije bila formalno nezavisna država, nego se formalno nalazila u sastavu Otomanske imperije, ali je uživala visok stepen političke autonomije. Vrlo jednostavno, dakle, prvi vojvoda tog srpskog vojvodstva bio je jedna Srbin iz Srbije, a ne Srbin iz južne Ugarske, Stevan Šupljikac koga je knez Miloš, odnosno knez Aleksandar Karađorđević poslao u južnu Ugarsku da pomogne srpskim dobrovoljcima, odnosno srpskim dobrovoljačkim četama koje su tada formirane, a bečki dvor je zvanično priznao autonomiju koja je proglašena 1848. godine u novembru 1849. godine pod nazivom Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Ali, da bi nekako otupio tu nacionalnu oštricu u južnoj Ugarskoj on je doneo odluku da sedište tog srpskog vojvodstva bude u Temišvaru, a da vojvoda više ne bude Stevan Šupljikac, nego sam, ne znam da li to znate drage kolege narodni poslanici, dakle, vojvoda tog srpskog vojvodstva je bio sam austrijski car.
Što se tiče zastave, tradicionalne zastave AP Vojvodine i tradicionalne zastave Kneževine Srbije, nije tačno ono što je rekao jedan od mojih kolega, knez Miloš je poslao jednu delegaciju na turski dvor i turski car je pitao srpsku delegaciju s obzirom da već imate političku autonomiju kakvu zastavu hoćete da imate. Vođa srpske delegacije, ako se ne varam, Avram Petronijević rekao je – hoćemo zastavu ista kakva je ruska. Turski car je rekao – ne može, ruska zastava, morate nešto da promenite. Oni su na licu mesta promenili raspored boja na zastavi i mi sada imamo ovu zastavu koja je državna i narodna zastava Republike Srbije. Dakle, crvena, plava i bela. Ta zastava je nastala igrom slučaja nije nastala kabinetski, nije je niko osmišljavao, nisu heraldičari mnogo upuštali u to kako da izgleda zastava, nego je prosto nastala na licu mesta.
To je istorija i to je za neke akademske rasprave. Imao sam prosto ovu potrebu da kažem zato da ne bi bilo nedoumica oko toga da li SNS poznaje ili ne poznaje istoriju Vojvodine, istoriju Srba u Vojvodini i istoriju drugih naroda koji žive na teritoriji AP Vojvodine.
Ono što je mnogo važnije od ovih istorijskih činjenica jesu sledeće stvari. Prvo, mi ne vidimo ništa sporno u tome što je postignut politički konsenzus u Skupštini AP Vojvodine, kamo lepe sreće da je taj konsenzus postignut mnogo ranije i kamo lepe sreće da mi kao građani smo malo skloni postizanju tih političkih konsenzusa i po nekim drugim pitanjima. Kao narod, kao država, mi ne možemo da krenemo napred ako budemo neprestano u rovovima prošlosti, ako stalno budemo podsećali jedni druge na neke davne epizode iz naše prošlosti. Ako stalno jedni drugima budemo prebacivali krivicu za nešto što se desilo pre 50, 100, 200 ili više godina. Dakle, mi iz tih rovova moramo da izađemo. Iz tih rovova pre svega moraju da izađu sami Srbi.
U Srbiji mora da prestane taj, možda je malo teška reč, ali taj u političkom smislu građanski rat između Srba i Srba, to je jedna stvar. Druga stvar, definitivno mora da prestane, a ja mislim da je prestao, mora da prestane stvaranje tenzija oko toga da su Srbima koji žive u Vojvodini neprijatelji pripadnici nacionalnih manjina, a da su pripadnicima nacionalnih manjina koji žive u Vojvodini neprijatelji Srbi. To nije tačno i SNS želi sa ovoga mesta da poruči da dok mi budemo snosili odgovornost za vođenje države da to tako neće biti.
Mi naravno čisto pravnički posmatramo mogli bismo na pravnički i jezički i politički, na ovakav predlog statuta da iznesemo više kritičkih primedbi i opaski. Znate, kada postignete konsenzus, mada ovo nije konsenzus u bukvalnom smislu te reči, jer konsenzus znači jednoglasno. Predlog statuta AP Vojvodine nije baš jednoglasno izglasan u Skupštini AP Vojvodine ali jeste jednom ubedljivom većinom. Ono što je bitno to je da su u tom konsenzusu učestvovale SNS koja je trenutno opozicija u Skupštini AP Vojvodine, da je u tome učestvovala DS, da je u tome učestvovao SVM i naravno pozdravljamo i činjenicu da je u tom postizanju političkog sporazuma, da kažem, da su svoj doprinos dale i druge političke stranke. Znate, kada donosite tako važne akte kao što je Statut AP Vojvodine nemoguće ga je doneti bez političkog dogovora. U tom smislu što je postignut politički dogovor ne vidim ništa sporno i SNS želi da mi u Srbiji postignemo političke dogovore i oko nekih drugih stvari oko kojih se još uvek nismo dogovorili.
Što se tiče ekonomskog razvoja Vojvodine, o kome je bilo mnogo reči na današnjoj sednici…
(Predsednik. Vreme.)
… Evo, završavam.
Ekonomskog razvoja Vojvodine nema bez ekonomskog razvoja Srbije. Ekonomskog razvoja Srbije nema ako se u naredne četiri godine dosledno ne sprovede ekonomski program Vlade Republike Srbije i ekonomski program koga nam je detaljno obrazložio premijer Aleksandar Vučić. Hvala.

Zahvaljujem se, gospođo predsednice.
Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Živković i gospodin Pavićević duboko nisu u pravu i to po više osnova.
Prvo, sa stanovišta Srpske napredne stranke ovaj amandman je neprihvatljiv zato što se njime potpuno narušava koncepcija Predloga zakona koji je podnela Vlada. Dakle, kada bi se usvojio amandman gospodina Živkovića i gospodina Pavićevića, sva preduzeća u restrukturiranju, a ima ih 162, odnosno po nekim podacima 164, našla bi se u izuzetno velikom problemu. Taj problem se zove prinudna naplata potraživanja, što bi praktično značilo da bi istog dana sva ta preduzeća došla u blokadu. To bi značilo da bi za nekoliko dana, vrlo verovatno, u svim tim preduzećima stala proizvodnja i da bismo imali izuzetno veliki problem u državi, imajući u vidu činjenicu da jedan broj ovih preduzeća u restrukturiranju obavlja delatnost koja je od strateškog značaja za Republiku Srbiju i za njene građane. Mi smo o tome već pričali.
Ne možete da me ubedite da preduzeća poput „Galenike“, poput RTB Bor itd, mogu da imaju isti status kao zanatsko trgovinske radnje, kao pekare, kao buregdžinice, itd. Problem je izuzetno veliki. Taj problem ne može da se reši tako što biste vi sva ta preduzeća koja se nalaze u restrukturiranju izložili mogućnosti prinudne naplate 14. maja od strane državnih poverilaca.
Što se tiče samih državnih poverilaca, misli se, naravno, pre svega na potraživanja koja prema preduzećima u restrukturiranju imaju ili pojedina javna preduzeća ili pojedina privredna društva sa većinskim državnim kapitalom.
Mislim da će ministar da se složi sa mnom. Postoji jedan broj javnih preduzeća i jedan broj privrednih društava sa većinskim državnim kapitalom koji su poverioci preduzeća u restrukturiranju, a kojima je i sama potrebna jedna temeljna reorganizacija.
Dakle, pre nego što naplate svoja potraživanja od ovih preduzeća u restrukturiranju bilo bidobro da se vidi šta je to što se unutar samih tih javnih preduzeća, odnosno privrednih društava može uraditi da bi ta preduzeća bolje poslovala. To je takođe jedan važan problem koji čini mi se izmiče tekstu i suštini vašeg amandmana.
Što se tiče onoga što je govorio gospodin Živković, izgleda da me, gospodine Živkoviću, niste dobro razumeli u subotu, kada smo pričali o tome koje su privatizacije uspešne, koje nisu uspešne i koliko uspešnih privatizacija ima.
Rekao sam vam, prema podacima Agencije za privatizaciju, uslovno rečeno uspešnih privatizacija ima 28. Kada kažem uslovno uspešnih, to znači da su to privatizacije koje su dovele do toga da preduzeća koja su kupljena, odnosno gde je zaključen ugovor o prodaji društvenog kapitala, rade, da su nastavila svoju osnovnu delatnost i da radnici u tim preduzećima primaju plate. To je osnovni kriterijum da li je privatizacija bila uspešna.
Vi ste govorili o nečem sasvim drugom. Vi ste govorili o 1.583 preduzeća gde nije raskinut ugovor o privatizaciji. Nemojte da mislite da u svim tim slučajevima gde nije bilo raskida ugovora o privatizaciji, da su sve privatizacije bile uspešne. Nažalost, nisu. Govorim sa stanovišta ekonomske uspešnosti.
Dakle, nisu bila sva preduzeća, koja su privatizovana, uspešno privatizovana samo zato što privatizacija nije raskinuta. Podaci o tome su vrlo jednostavni. Dakle, cifru koju ste vi izneli dobili ste tako što ste broj ukupno privatizovanih preduzeća, a ima ih 2.266, od tog broja oduzeli ste broj raskida privatizacionih ugovora o prodaji društvenog kapitala i to je 683 i onda se dobije cifra od 1.583 preduzeća. Po toj vašoj logici, sva preduzeća gde nije raskinuta privatizacija su bile uspešne privatizacije. Nisu. Da li treba da vam navodim slučaj „Krušik akumulatori“ Valjevo i stotine drugih preduzeća gde nije raskinut ugovor o privatizaciji, gde radnici ne rade, gde radnici ne dobijaju plate i gde ugovori o privatizaciji, da budemo sasvim iskreni, nisu raskinuti ne zato što nije bilo pravog osnova, nego zato što je bilo mnogo kriminala unutar same Agencije za privatizaciju u proteklih desetak i više godina? To je poseban problem sa kojim će da se izbore, nadam se, nadležni državni organi, kao što će prema novom Zakonu o privatizaciji malo da se pretresu stvari unutar same Agencije za privatizaciju.
Ono što želim takođe da naglasim vezano za stav gospodina Pavićevića, on vrlo žučno brani svoje mišljenje da je Predlog zakona koji nam je podnela Vlada neustavan. Mi smo na više načina dokazali da to nije tačno, odnosno da je Predlog zakona ustavan.
Gospodine Pavićeviću, mislim da suštinski ne razumete Odluku Ustavnog suda. Dakle, Ustavni sud nije obavezao Vladu Republike Srbije, odnosno Narodnu skupštinu da u roku od šest meseci nađu problem za preduzeća koja se nalaze u restrukturiranju, nego da zakonske norme upodobe Odluci Ustavnog suda. Mi ovim predlogom Vlade, odnosno zakonom koji ćemo danas doneti to upravo i činimo. Vladi ostavljamo naknadni rok od pet meseci, što je veoma teško, rešenje za sva ta 164 preduzeća koja su u restrukturiranju.
Naravno, sa stanovišta vas koji ste u opoziciji, a koji ste nekada imali odgovornost za vođenje ove države, tu ne mislim samo na vas lično, daleko od toga, milim i na DS i na neke druge, znate, veoma je lako postavljati pitanja na koje je jako teško dati brza i jednostavna rešenja, odnosno brze i jednostavne odgovore. Da je bilo lako naći rešenje za 164 preduzeća u restrukturiranju, verujte mi da bi to rešenje bilo nađeno ne samo od ove vlade ili prethodne, nego i od nekih vlada koje su bile i 2007. i 2008. godine itd.
Još jednu stvar koju želim da kažem podnosiocima ovog amandmana. Sa stanovišta ustavnog prava, evo, da se zadržimo samo na terenu prava, znate, ceo ovaj problem nije baš tako jednostavan kao što vama sada izgleda.
Vi pominjete odluku Ustavnog suda koja je doneta 14. novembra 2013. godine. Ispred sebe imam saopštenje sa te 34. sednice Ustavnog suda, kojom je predsedavao Dragiša Slijepčević, predsednik Ustavnog suda. Na toj 34. sednici raspravljalo se o ukupno osam predmeta, između ostalog i o ustavnosti ovog famoznog člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji.
Međutim, za vašu informaciju, za informaciju ostalim narodnim poslanicima i za informaciju građanima Republike Srbije, koliko je ovaj problem sa stanovišta ustavnog prava složen. Želim da vam skrenem pažnju na jedan stav koji je iznet u predmetu kojim se bavio Ustavni sud Republike Srbije. Oznaka je IUZ–98/2009. Nije se Ustavni sud bavio problemom preduzeća u restrukturiranju samo u novembru prošle godine. Bavio se i 2009. godine. Da vam ne čitam sve.
U tom stavu koji je iznet u ovom predmetu iz 2009. godine kaže se, između ostalog, da odluka o restrukturiranju, a inače odnosi se takođe na član 20ž Zakona o privatizaciji, ne dovodi u pitanje prava imalaca izvršnih isprava na potraživanje prema subjektu privatizacije, niti je cilj ove mere ograničavanje prava poverilaca, već se postojanje i ostvarivanje ovih prava vezuju za ostvarivanje opšteg interesa izraženog kroz privatizaciju tih subjekata. Time se samo privremeno suspenduje mogućnost prinudnog izvršenja, ali se ne zadire u imovinska prava pojedinaca utvrđena pravosnažnom sudskom odlukom. Kaže se da je ovakvo ograničenje imovinskih prava opredeljeno zakonom, utvrđeno opštim interesom pretvaranja društvene svojine u privatnu.
Kao što vidite, postoje dva stava Ustavnog suda vezano za restrukturiranje. Čini mi se da ste zaboravili na ovaj stav koji je iznet 2009. godine, da se merom restrukturiranja ne ograničavaju prava poverilaca, nego da se ona samo privremeno suspenduju, ali ne zato što je to nečiji hir, nego zato što je to opšti interes.
Mislim da se Vlada Republike Srbije, predlažući ovaj zakon, rukovodila isključivo time da zaštiti opšti interes, jer je u opštem interesu da 14, odnosno 15. maja sva 164 preduzeća u restrukturiranju, od kojih neka obavljaju delatnost koja je od strateškog značaja za Republiku Srbiju ne dođu u kolaps, pri čemu, mislim da je to bila intencija Vlade, nije bila namera da se trajno ograniče prava i državnih i drugih poverilaca prema subjektima privatizacije koja se nalaze u restrukturiranju, nego da se ta prava samo privremeno odlože, a rokovi za privremeno odlaganje prinudne naplate, odnosno prinudnog izvršenja su definisani Predlogom zakona o izmenama Zakona o privatizaciji.
Sa stanovišta Ustava Republike Srbije nije ništa sporno. Predlog zakona koji nam je podnela Vlada je u opštem interesu. Mi zbog opšteg interesa ovaj predlog zakona danas treba da usvojimo. Podržaćemo Vladu, učinićemo sve, bar mi iz SNS, a nadam se i vi iz opozicije, ako ste zaista posvećeni ostvarivanju opšteg interesa, da se nađe konačno i definitivno održivo rešenje za preduzeća koja se nalaze u restrukturiranju.
Najlakše je sada reći – šta ste uradili za poslednjih šest meseci da se nađe rešenje? Rešenja su za neka preduzeća gotovo nađena, za neka će se naći. Možda se za neka preduzeća i neće naći rešenja, zato što je to nemoguće, ali čini mi se da imate prilično komotnu poziciju, sediti u opoziciji, ne snosite odgovornost, sada, ali ste pre desetak, 15 godina i te kako snosili odgovornost zbog situacije u kojoj se država nalazi danas i kažete – izvinite, gospodo iz Vlade, šta ste vi uradili za poslednjih šest meseci da se nađe rešenje za problem preduzeća u restrukturiranju?
Vlada je učinila mnogo i u narednih pet meseci sigurno je da će učiniti još više, ali problem je do te mere dubinski, do te mere strukturni, da brzih i jednostavnih rešenja nema, jer da ih ima, mi danas ne bismo pričali o ovoj temi. Verovatno bismo pričali o nekom drugom zakonu.
Sa stanovišta poslaničke grupe SNS obrazloženje koje je dala Vlada Republike Srbije zašto ne prihvata ovaj amandman apsolutno ima osnova. Mislim da amandman apsolutno odudara od koncepcije Predloga zakona.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SNS će podržati Predlog zakona o izmenama Zakona o privatizaciji zato što se ova Vlada nalazi u situaciji koja najbolje može da se opiše jednim stihom starozavetnog proroka Jezekilja - da je neko jeo kiselo grožđe, a da sada ovoj Vladi trnu zubi.
Dakle, ovaj predlog zakona je jedini način da se reši konačno problem preduzeća koja se nalaze u restrukturiranju, ali da se taj problem reši tako što 14. maja 2014. godine se 57.000 ljudi neće naći na ulici, nego će se u tom dodatnom vremenu od pet meseci tražiti rešenje, konačno i definitivno rešenje, za preduzeća koja se nalaze u restrukturiranju.
Bilo bi dobro, pre svega zbog pojedinih kolega iz opozicije koji kritikuju ovaj predlog zakona, koji kritikuju Vladu Republike Srbije, koji kažu da nije dovoljno reformska, koji kažu da nije dovoljno učinila da bi se konačno završio postupak privatizacije u Srbiji, da se i mi narodni poslanici, a i građani Republike Srbije podsete otprilike kako je sve počelo, odnosno da se vratimo na izvor problema sa kojima se danas suočavamo svi mi, pre svega Vlada Republike Srbije, odnosno Ministarstvo privrede.
Veliki problem u Srbiji počeo je sa jednim konceptom privatizacije koji je, ispostavilo se, bio loš i koji je srpsku privredu i doveo u ovako tešku situaciju u kojoj se ona sada nalazi.
Kada govorimo o privatizaciji, mislim da ćete se složiti da je, gospodine ministre, a i vi, kolege narodni poslanici, najbolje govoriti jezikom brojki, ne jezikom fraza, ne jezikom lepih želja i ne jezikom kritike istih onih koji su do juče bili na vlasti, a koji nisu ništa uradili da se situacija u srpskoj ekonomiji popravi.
Dakle, 2002. godine, to je godinu dana nakon donošenja Zakona o privatizaciji, prodato je, kada kažem prodato, prodat je društveni kapital, on je bio predmet transformacije, 220 preduzeća, 2003. godine - 709 preduzeća, 2004. godine - 238 preduzeća, 2005. godine - 221 preduzeća, 2006. godine - 235 preduzeća, 2007. godine - 294 preduzeća. Inače, cifre su, gospodine ministre, veoma indikativne zato što se neki hvale kako je u vreme njihove vlade teklo med i mleko. Evo kako su tekli med i mleko – prodajom društvenog kapitala punio se budžet. Kratkoročno je to imalo efekta, ali dugoročno smo dovedeni u situaciju da danas moramo da donosimo izmene Zakona o privatizaciji. Dakle, 2007. godine - 294 preduzeća, 2008. godine - 240 preduzeća, 2009. godine - 76 preduzeća, 2010. godine - 27 preduzeća, 2011. godine - tri preduzeća, 2012. godine - tri preduzeća. U 2013. godini, odnosno u 2014. godini nije bilo privatizacija.
Ukupno od 2002. do 2012. godine, za 10 godina, prodato je 2.266 nekadašnjih društvenih preduzeća u Republici Srbiji, u kojima je radilo 229.329 ljudi. Ostvareni prihodi od privatizacije u neto iznosu iznosili su 177.773.911.659,00 dinara.
Šta je onda nastalo kao problem? Ispostavilo se da je veliki broj privatizacija bio loš, neuspešan, odnosno da kupci društvenog kapitala nisu ispunjavali neke od svojih obaveza koje su bile predviđene ugovorom o prodaji kapitala, pa je u 2003. godini raskinuto 24 privatizacije, u 2004. godini 90, u 2005. godini 75, u 2006. godini 56, u 2007. godini 69, u 2008. godini 73, u 2009. godini 90, u 2010. godini 128, u 2011. godini 41, u 2012. godini 25, u 2013. godini 12 i u 2014. godini jedna. Ukupno je raskinuto 683 ugovora o privatizaciji.
Šta je dalje zanimljivo? Gospodine ministre, to se pre svega odnosi na one koji vas kritikuju i koji kažu – zašto je došao ministar pravde u subotu, 10. maja, da obrazlaže izmene Zakona o privatizaciji, kada smo mi politički i ekonomski gencijalci sve super radili i nismo napravili nijedan problem? Sad vi, gospodine Selakoviću, treba da se u ime Vlade Republike Srbije, a čudi me da to nije uradio i premijer Vučić, izvinite onima koji su do juče sedeli na vlasti zato što za godinu i po dana niste uspeli, na našu veliku žalost, da ispravite sve krive Drine u Srbiji koje su oni napravili od 2000, odnosno od 2001. godine.
Dakle, ko je doveo najveći broj preduzeća u postupak restrukturiranja još pre 10 i više godina i u međuvremenu ništa nije uradio da reši problem tih preduzeća? Sada su došli u Narodnu skupštinu i pitaju vas, ministra pravde, koji je prvi put izabran 2012. godine, a drugi put sad, 2014. godine, šta je to, gospodine Selakoviću, što ste vi uradili da se reši problem preduzeća u restrukturiranju?
Evo, cifre govore same za sebe. Godine 2002. uvedeno je u restrukturiranje četiri preduzeća, 2003. godine 21, 2004. godine 16 preduzeća, 2005. godine 14 preduzeća, 2006. godine sedam, 2007. godine dva, 2008. godine osam, 2009. godine 14 i sad, molim vas, obratite pažnju, 2010. godine 82 preduzeća je dovedeno u postupak restrukturiranja, 2011. godine, koju je spominjao gospodin Šutanovac kao godinu velike investicije, a investicija se sastojala u tome što je jedna privatna kompanija prodala svoj kapital drugoj privatnoj kompaniji, jedna je bila srpska, druga je bila belgijska, a država od toga nije imala nikakvu korist. Dakle, u toj famoznoj velikoj investicionoj godini, po mišljenju DS, u 2011. godini stavljeno je u postupak restrukturiranja 28 preduzeća, u 2012. godini 10 i, sad pazite, u 2013. i u 2014. godini ukupno četiri. Dakle, u 2013. godini dva preduzeća, u 2014. godini dva preduzeća, ukupno 217 preduzeća.
Prema portfoliju Agencije za privatizaciju, trenutno se u postupku restrukturiranja nalazi 162 preduzeća koja zapošljavaju 57.205 ljudi. Ako se ovom broju od 57 hiljada doda broj od 35.466 ljudi, odnosno radnika koji rade u preduzećima koja se nalaze u, da kažem, pripremnom postupku za privatizaciju, dakle, gde je u toku priprema za privatizaciju postupaka aukcije ili postupak tendera i ako ovom broju dodamo broj od 7.469 ljudi koji rade u preduzećima koja se nalaze u postupku kontrole kupoprodajnih ugovora, a postupak kontrole kupoprodajnih ugovora vrši Agencija za privatizaciju, dobija se jedan frapantan podatak, a to je da u svim ovim preduzećima radi ravno 100.140 ljudi. Dakle, to su cifre.
Sad, SNS pita kolege iz opozicije – šta je to što su oni uradili da ova Vlada Republike Srbije i gospodin ministar Selaković ne dođu u situaciju da 10. maja 2014. godine zajedno sa nama pronalaze rešenje za jednu gotovo nemoguću pravnu i ekonomsku situaciju, a to je da se ovih 100 hiljada ljudi 14. maja ne nađe na ulici?
Ono što nama preti, ono što preti svim ovim preduzećima koja se nalaze u restrukturiranju, jeste da se iznad njih tog 14. maja skloni, uslovno rečeno, taj ekonomski kišobran i da sva ta preduzeća budu izložena postupku prinudne naplate. To znači da će istog dana sva ova preduzeća biti blokirana. To znači da će sva ova preduzeća prestati da rade i to znači da će svi ovi ljudi, odnosno radnici koji rade u ovim preduzećima, prestati da primaju ionako skromne plate.
O kakvim preduzećima se radi? Kad bi se radilo o pekarama, o zanatsko-trgovinskim radnjama, što bi rekao naš narod – ni po jada. Radi se o preduzećima koja su od strateškog interesa za državu Srbiju.
Sada vas pitam – šta je alternativa ovom predlogu zakona, ako imate u vidu činjenicu da su u pitanju nekada veliki, nažalost, u međuvremenu devastirani, opljačkani ekonomski sistemi, poput „Galenike“, poput RTB „Bor“ i poput mnogih drugih od ovih 162 ili 164 preduzeća koja se nalaze u postupku restrukturiranja? Dakle, šta je alternativa ovome što je ponudila Vlada Republike Srbije, a što danas zdušno kritikuju kolege, pre svega iz DS i Nove demokratske stranke i bacaju se kamenom na Vladu Republike Srbije zato što po njihovom skromnom mišljenju nije uradila dovoljno da se reši problem svih ovih preduzeća?
Dakle, šta je alternativa? Alternativa je da se 100 hiljada ljudi istog dana nađe na ulici, da istog dana stane privredni život u Srbiji. Zamislite samo, poštovane kolege i građani Srbije, šta bi bilo da 14. maja stane sa proizvodnjom, recimo, „Galenika“, koja se takođe nalazi u postupku restrukturiranja, „Galenika“ koja je sistematski opljačkana u proteklom periodu i koja je uprkos toj pljački uspela da sačuva veliki broj stručnih kadrova i zahvaljujući tome što je Vlada Republike Srbije, odnosno što je Agencija za privatizaciju na preporuku Vlade Republike Srbije krajem prošle godine stavila „Galeniku“ u postupak restrukturiranja, u toj fabrici se i dalje odvija proizvodnja, odvija se proizvodnja lekova koji su jeftini, dostupni građanima Srbije, a koji su neophodni za, nažalost, sve veći broj građana Republike Srbije koji boluju od malignih oboljenja, od kardiovaskularnih oboljenja itd.
Šta je alternativa? Alternativa, naravno, postoji, ali ta alternativa je preskupa za građane Srbije. Najveći broj građana Srbije sebi ne može da priušti lekove inostranih farmaceutskih kompanija zato što su mnogo skuplji nego što su, recimo, lekovi koje proizvodi naša „Galenika“.
Suština onoga što SNS hoće da kaže je da je rešenje koje je ponudila Vlada Republike Srbije u ovom trenutku jedino moguće. Drugog rešenja nema.
Naravno, svi bi mi bili srećni da nemamo nijedno preduzeće u restrukturiranju, da su sve privatizacije u Srbiji sprovedene uspešno. Kada kažem uspešno, to znači da su kupci društvenog kapitala ta preduzeća kupili da bi nastavili proizvodnju, da bi je proširili, da bi zaposlili novi broj ljudi, a ne da bi kupili puku imovinu, da bi negde u krug fabrike doneli pet, šest starih mašina i to prikazali kao investiciju, a najveći broj ljudi otpustili.
Za informaciju kolegama iz opozicije koji tako zdušno kritikuju Vladu RS, koji kritikuju Aleksandra Vučića, koji kritikuju ministra Selakovića, koji kažu da nismo ništa uradili od 2012. godine, da su oni očekivali posle sedam dana od ekspozea novog premijera Vučića da će da reši problem svih 162 preduzeća. Evo, gospodine ministre, možda će vam pomoći ovaj podatak.
Dakle, od 2002. godine, kao što sam rekao, privatizovano je u Srbiji 2266 preduzeća sa ukupno 229.329 radnika, prema podacima Agencije za privatizaciju. Znate koliko je od tih 2266 privatizacija bilo uspešno? Slovom i brojem bilo je uspešno 28 privatizacija.
Od 2001. godine mi imamo 28, uslovno rečeno i to vrlo uslovno rečeno, uspešnih privatizacija. Kada kažem uslovno rečeno, moram da upotrebnim taj prefiks uslovno, zato što u svim ovim preduzećima koja su privatizovana, uglavnom metodom javnog tendera, nakon privatizacije radi manji broj radnika, nego što je radio pre privatizacije, ali šta je uspešno u ovim privatizacijama? Uspešno je to što ta preduzeća uopšte rade, što je veliki uspeh, imajući u vidu sve ono što nam se dešavalo od 2001. do 2012. godine, uspešno je to što ti radnici primaju neke plate. Te plate nisu velike, ali su makar uredne. Da vam sad ne nabrajam svih ovih 28 preduzeća: „Impol Seval“ Sevojno, „Zdravlje a.d. Leskovac“, „Južni Banat d.o. Bela Crkva“, cementara „Kosjerić“ Kosjerić, to je inače jedina firma koja u ovoj opštini radi, cementara Novi Popovac, Duvanska industrija Vranje, DIN fabrika duvana Niš, industrija smrznute hrane „Frikom a.d. Padinska Skela“ Beograd, „Merima a.d. Kruševac“, „Goša“ fabrika opreme i mašina Smederevska Palanka itd.
Dakle, genijalci koji su vodili Srbiju od 2001. godine su, gospodine ministre, privatizovali više od 2000 preduzeća i tako su ih uspešno privatizovali da nam je Agencija za privatizaciju sa stanjem na mesec maj 2014. godine dostavila izveštaj, kao narodnim poslanicima, da je od svih tih privatizacija uspešno bilo svega 28. Sada se postavlja pitanje – ko je odgovoran i ko je kriv za situaciju u kojoj se Srbija našla? Naravno, nije kriv Aleksandar Vučić, ni Tomislav Nikolić, ni Nikola Selaković, niti je kriva SNS. Krivi su oni koji su sprovodili nakaradne i naopake postupke privatizacija u Srbiji od 2001. do 2012. godine, koji su veliki broj preduzeća sistematski upropastili, opljačkali, prodali ispod svake tržišne cene, najveći broj radnika ostavili na ulici. Sada ti isti pitaju Vladu RS zašto nije brže i efikasnije rešila problem koji je u Srbiji gomila od 2001. godine. Prosto, brže ne može.
U ovoj situaciji, pravno posmatrano, ovo je jedino moguće rešenje, da budemo u duhu odluke Ustavnog suda, jer su odluke Ustavnog suda izvršne, konačne i opšte obavezujuće i SNS, kao vladajuća i najveća partija u Srbiji, poštuje odluku Ustavnog suda. Istovremeno, Vlada RS i poslanička grupa SNS ne mogu da ostanu gluvi i slepi na činjenicu da se u Srbiji odvija neki život, da se odvija neki ekonomski život, da postoje neki živi ljudi kojima je potreban posao, kojima je potrebno da primaju platu, da postoje neka preduzeća koja su od vitalnog interesa za državu Srbiju. Vlada RS je u tom, uslovno rečeno, sukobu između pravne forme i društvene suštine izabrala idealnu sredinu. Dakle, poštujemo odluku Ustavnog suda.
Ona će stupiti na snagu 14. maja, a mi joj danas, odnosno u ponedeljak kada budemo izglasavali zakon o izmeni Zakona o privatizaciji, idemo u susret i sprečavamo kolaps srpske privrede koji bi se desio 14. maja da nije ovog predloga zakona. Zbog toga će poslanička grupa SNS da podrži izmene ovog zakona.

Hvala gospodine predsedavajući. Mislim da kolege iz opozicije nisu u pravu, ni gospodin Ćirić, ni gospodin Pavićević. Dakle, nećemo se vraćati u prošlost i ko je za šta kriv. Ono što je rekao gospodin ministar je potpuno tačno.
Dakle, da biste cenili ustavnost jednog akta morate da ga tumačite u celini. Državni poverioci se ne isključuju iz svog prava da naplate svoja potraživanja. Oni će svoja potraživanja da naplate, kao što piše u članu 1. kojim se menja član 20ž po okončanju restrukturiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, tako što će agencija da obavesti sudove i druge organe nadležne za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu po uplati prodajne cene i o poveriocima koji svoje potraživanje namiruju iz te cene. Dakle, to je što se tiče državnih poverioca. Oni će biti namireni na način kako je predviđeno u članu 1. Predloga zakona o izmeni Zakona o privatizaciji.
Što se tiče argumentacije koju je izneo gospodin Ćirić. Nije tačno gospodine Ćiriću da će poverioci subjekata privatizacije koji su u restrukturiranju morati da ponovo dokazuju osnovanost svoga potraživanja. Dakle, u članu 2. lepo piše – u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona poverioci subjekta privatizacije u restrukturiranju dužni su da agenciji dostave zahtev za isplatu potraživanja sa rešenjem o izvršenju. Dakle, rešenjem o izvršenju se donosi nakon što je doneta sudska presuda. Izvršnom ispravom tj. sudskom presudom i drugim dokumentima kojima dokazuju svoje potraživanje prema subjektu privatizacije u restrukturiranju radi evidentiranja potraživanja. Dakle, oni ne dokazuju osnovanost svog potraživanja, to je već dokazano zato što postoji sudska presuda, odnosno postoji rešenje o izvršenju. Oni treba samo da tu dokumentaciju dostave Agenciji za privatizaciju radi evidentiranja potraživanja.
Ako dozvolite samo još jednu rečenicu, a mislim da ide u prilog kvalitetu ove rasprave. Budući da su kolege iz opozicije hvalile bivšeg ministra privrede Radulovića. Čini mi se da smo potrošili mnogo vremena tj. preduzeća u restrukturiranju su potrošila mnogo vremena u popunjavanju tzv. ličnih karata preduzeća koja su u većinskom državnom vlasništvu i gotovo svakoga dana je to preduzeće, odnosno svako od tih preduzeća se suočavala sa nekim novim formatom tj. novom formom lične karte. Četiri, pet meseci je prošlo zato što su preduzeća umesto da rade popunjavala lične karte. Mislim da je to bio veliki propust.
Ova vlada sada čini jedan veliki iskorak u tom pravcu u tom smislu što će Agencija za privatizaciju da evidentira konačno sva potraživanja koja imaju svi poverioci prema subjektima privatizacije u restrukturiranju kako državni tako i nedržavni poverioci. Dakle, ovaj zakon nema samo tehnički karakter nego i suštinski. On će da omogući da se sva potraživanja prema subjektima privatizacije u restrukturiranju konačno nađu na jedom mestu, ovoga puta u Agenciji za privatizaciju.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo jedna mala korekcija onoga što je rekao uvaženi kolega Pavićević.
Dakle, gospodine Pavićeviću, Ustavni sud ne ceni ustavnost, kako vi kažete, principa li ustavnost načela, nego ustavnost pravnih normi iz zakona.
Vlada Republike Srbije je suštinski izmenila ovim predlogom zakona pravne norme koje se odnose na taj famozni član 20ž tako što je predložila da će državni poverioci da naplate svoja potraživanja od subjekata koji se privatizuju metodom javnog tendera, odnosno javne aukcije nakon što se završi restrukturiranje, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom tako što će agencija da obavesti sudove i druge organe nadležne za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu o uplati prodajne cene i o poveriocima koje svoje potraživanje namiruju iz te cene. O tome mora da se vodi računa.
Dakle, Ustavni sud ne može da ceni principe. Znate, principi su nešto ne određeno. Ono što je za vas možda princip, za mene nije. Ustavni sud se bavi vrlo egzaktnom materijom koja je nesumnjiva. To su pravne norme. On je ocenio da pravna norma koja je sadržana u članu 20ž postojećeg Zakona privatizaciji, nije ustavna. Vlada Republike Srbije je, poštujući odluku Ustavnog suda, izmenila taj član 20ž koji glasi ovako kao što ga je citirao ministar Selaković i kao što smo ga citirali mi danas mnogo puta.
U hijerarhiji državnih organa, Narodna skupština je starija od Ustavnog suda. O tome takođe morate da vodite računa.

Hvala, gospodine Bečiću, što ste mi dali priliku da repliciram gospodinu Pavićeviću.
Gospodine Pavićeviću, izgleda da vi i ja ne čitamo isti tekst Predloga zakona. U razlozima za donošenje zakona u stavu 2. lepo stoji: „Odlukom Ustavnog suda, broj taj i taj, od 14. novembra 2013. godine utvrđeno je da odredba člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji nije u saglasnosti sa Ustavom, imajući u vidu najpre da je imaocima potraživanja prema subjektima privatizacije u restrukturiranju nesumnjivo ograničeno pravo na imovinu u smislu odredaba člana 58. Ustava Republike Srbije.“
Dakle, pronađite gde stoji reč – princip ili načelo. Možete da se smejete koliko hoćete, to vam izgleda ide dobro od ruke.
(Predsedavajući: Molim vas, nemojte da se obraćate drugom poslaniku.)
Ustavni sud ceni ustavnost pravnih normi, ne ustavnost vaših ili mojih principa, nego ustavnost pravnih normi. Dakle, Ustavni sud je konstatovao da odredba, ne princip, odredba člana 20ž stav 1. nije u saglasnosti sa članom 58. Ustava Republike Srbije. Vlada Republike Srbije, poštujući odluku Ustavnog suda, menja taj član 20ž tako što oročava do kad državni poverioci ne mogu da naplate svoja potraživanja od subjekata privatizacije u restrukturiranju. Taj rok je kada se okonča postupak restrukturiranja, odnosno kada se završi postupak prodaje javnim tenderom, odnosno javnom aukcijom.
U tom smislu je Vlada Republike Srbije apsolutno poštovala odluku Ustavnog suda. Zaista nema nikakvog smisla prebacivati Vladi da ovim predlogom zakona izigrava odluku Ustavnog suda ili da krši Ustav Republike Srbije. Ne, mi ovim predlogom zakona sprovodimo u život odluku Ustavnog suda i mi ovim predlogom zakona branimo Ustav Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman gospodina Pavićevića nije prihvatljiv iz više razloga. Pre svega oblasti kao što su pravda na jednoj strani, odnosno pravosuđe i državna i lokalna samouprava na drugoj strani su dve potpuno odvojene oblasti društvenog života zato što su pravosuđe i uprava dve različite funkcije državne vlasti. Budući da Ustav RS počiva na principu podele državne vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku nema onda logike da se te dve funkcije spajaju u okviru istog ministarstva.
Što se tiče vašeg predloga da se u naziv ministarstva unese sintagma ljudska prava, onda po toj logici ispada da se ljudskim pravima bavi samo to jedno ministarstvo. Svako ministarstvo u Republici Srbiji ima pravo i obavezu da se stara o zaštiti ljudskih prava i sloboda u onim oblastima za koju je nadležno. Dakle, ne samo ministarstvo pravde, kako vi to predlažete, nego svih 16 ministarstava su dužna da se staraju o ljudskim pravima i slobodama u onim oblastima za koja su ta ministarstva nadležna.
Konačno, to što veštački spajate više različitih resora u okviru jednog ministarstva ne znači da će to dovesti do racionalizacije državne uprave. Naprotiv, može samo da dovede do povećanja broja državnih službenika, odnosno funkcionera u ministarstvima kada spojite pravdu, ljudska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu u okviru jednog ministarstva. Zamislite gospodine Pavićeviću, koliko državnih sekretara treba, pomoćnika ministra da se bave svim tim potpuno različitim oblastima društvenog života.
Kada se kaže Vlada u širem smislu, ne misli se samo na predsednika Vlade i na ministre. Vlada je u stvari izvršna vlast. Vlada vam je u širem smislu i državni sekretari i pomoćnici ministara itd.
Kada se detaljno analizira vaš predlog, kada bi se usvojio, a mi ga ne prihvatamo, ne da neće da dovede do smanjivanja obima državne uprave, nego će naprotiv dovesti do njenog povećanja. Vaš amandman bi izazvao kontra efekat. Ne da ne bismo štedeli, nego bismo dodatno trošili, što nije dobro.

Kolega predsedavajući, povređen je član 107.
Mislim da nije korektno da se gospodin Zoran Živković, koji je bio ministar unutrašnjih poslova, ružno izražava o kandidatu za novog ministra unutrašnjih poslova. S druge strane, pošto su upravo oni insistirali, on i njegov kolega Pavićević, da se priča o onome što je tema dnevnog reda, tema dnevnog reda su amandmani na Predlog zakona o ministarstvima. Sutra, ako mu se bude svideo ili mu se ne bude svideo kandidat za ministra unutrašnjih poslova, neka priča o njemu, ali danas ne može da priča o kandidatu za ministra unutrašnjih poslova, a pogotovo ne može da daje lične kvalifikacije o kandidatu za ministra unutrašnjih poslova neko ko je bio predsednik Vlade u vreme kada je u akciji „Sablja“ preko 10 hiljada ljudi uhapšeno, pa se posle ispostavilo da su ti ljudi uhapšeni bez pravnog osnova i onda je država Srbija milione i milione dinara morala da isplati naknade štete neopravdano uhapšenim licima.