Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 27. Gospođo Đukić Dejanović, vi niste advokat gospođe Nade Kolundžije. Ako gospođa Nada Kolundžija smatra da nisam u pravu, ona ima pravo kao predstavnik predlagača da to i kaže. Nemojte vi sada da budete tumač toga što je gospođa Nada Kolundžija htela da kaže.
Sada ste prekršili Poslovnik time što ste izašli iz uloge spikera parlamenta i postali govornik. Nemam ništa protiv da govorite o Predlogu zakona, ali onda morate da budete na listi govornika. Nemate pravo da sa mesta predsedavajućeg meritorno ulazite u suštinu rasprave. Možete imati suprotno mišljenje od mog, ali se onda ne govori sa mesta predsedavajućeg, nego sednete u klupu i onda možemo da polemišemo. Ovako, čini mi se da na jedan zaista drastičan način zloupotrebljavate Poslovnik.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da repliciram uvaženom profesoru Šamiju. On verovatno nije imao lošu nameru, ali je možda nespretno formulisao ono što je hteo da kaže. Rekao je, zašto smo kolega Aligrudić i ja zapeli za poštovanje Ustava. Zapeli smo, gospodine Šami, jer ako mi narodni poslanici u Skupštini Republike Srbije ne zapinjemo za taj Ustav, onda ne znam ko će drugi to da radi umesto nas.
Mi smo i danas, ali ne samo danas, čuli argument da naše zakonodavstvo treba da se menja jer je, bože moj, doneto još, zamislite, davne 2000. godine! Evo, navešću vam sada nekoliko primera ozbiljnih demokratskih država, članica EU, koje ne razmišljaju na taj način. U Velikoj Britaniji imate određene pravne i političke dokumente i određene ustavne konvencije koje važe od 13. veka. Tada je Sveti Sava bio živ. Imate Ustav Holandije, koji je donet 1815. godine. Imate Ustav Belgije, koji je donet 1831. godine. Nikome u tim državama ne pada na pamet da kažu – znate kad je bio početak 19. veka? Taj Ustav iz 1815. godine je zapamtio Karađorđa. Onaj iz 1831. godine zapamtio je kneza Miloša. Kod nas, ako se zakon donese pre dve godine, donet je davne 2009. godine. To je neozbiljno, to je poigravanje sa državom.
Pitam vas, gospodo iz Demokratske stranke, kako niste 2008. godine usklađivali Zakon o izboru narodnih poslanika sa Ustavom koji je donet 2006. godine, nego to radite u 2011. godini?
Kako vam tada nije smetalo? Kako tada niste primetili da navodno ne valja član 84. Zakona o izboru narodnih poslanika, da je navodno u neskladu sa Ustavom, nego je trebalo da prođu još tri godine da biste to shvatili?
Vaša argumentacija je vrlo naivna, vrlo providna. Vi, u stvari, pokušavate da sakrijete prostu činjenicu da je sve ovo što mi danas radimo i o čemu danas pričamo plod pritisaka umišljenih stručnjaka, čak ne iz EU, iz nekakve navodne Venecijanske komisije. Mi se ne bavimo standardima, mi se bavimo mišljenjem pojedinačnih lica koja za sebe smatraju da su eksperti za ustavno pravo i za politički sistem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Kolundžija, stvar je vrlo jednostavna, od dve stvari jedna je tačna: ili je član 84. Zakona o izboru narodnih poslanika bio neustavan i 2008. godine kada je važio Ustav Republike Srbije iz 2006. godine, koji i sada važi, ili nije bio neustavan. Ako je bio neustavan, onda to znači da je bio neustavan i 2008. godine kada ste vi konstituisali parlamentarnu većinu. Šta neki običan pravnik može da zaključi? Pa, da je parlamentarna većina konstituisana na način koji je suprotan Ustavu, jer je obrazovana shodno zakonu za koji se naknadno ispostavilo da je suprotan Ustavu Republike Srbije.
Naravno da zakon nije neustavan. Ovde se radi o tome da vi uopšte niste imali potrebu da ovaj zakon usklađujete sa Ustavom Republike Srbije, on je apsolutno usklađen. Samo je trebalo da propišete uslove, to je bila jedina vaša obaveza po Ustavu, pod kojima je poslanik slobodan da svoj mandat stavi na raspolaganje političkoj stranci sa čije je izborne liste izabran. To je proizlazilo iz člana 102. Ustava RS. Međutim, vi ste se dosetili ne da propišete uslove, nego da suspendujete slobodu narodnih poslanika.
Sad ispada, kad čovek posmatra zdravorazumski, da država Srbija nema nijedan drugi problem nego kako će se birati narodni poslanici. Nije problem ni što imamo ogroman broj nezaposlenih, ni što mladi ljudi koji nemaju novca ne mogu da se školuju, ni što bolesni ljudi, ako nemaju para, ne mogu da se leče. Ništa od toga u Srbiji nije problem, nego po kom sistemu će se dodeljivati mandati. Izvinite, to nije tačno. Ovo su suštinski problemi koji zanimaju građane. Vi na te probleme niste dali odgovor. Vi se bavite spinovanjem javnosti. Narod kaže: „Nemamo hleba“, vi mu kažete: „Dobro, ali imaćete pravo da na drugačiji način birate narodne poslanike“. Studenti vam kažu: „Visoke su školarine, ne možemo da ih plaćamo“, a vi kažete: „Okej, uskladićemo zakon sa mišljenjem Venecijanske komisije“.
Kako to da u nekim situacijama poštujete odluku Ustavnog suda i drugih nezavisnih institucija, a u nekim drugim situacijama ne? Kada vam Agencija za borbu protiv korupcije kaže da poslanik ne može da bude predsednik opštine vi kažete da nema veze, a sad moramo da poštujemo odluku Ustavnog suda.

Hvala, gospođo Đukić Dejanović. Imam samo jednu malu intervenciju, bez želje da ponavljam sve ono što sam rekao.
Gospodine Stanimiroviću, mi već sada imamo, po Ustavu i po važećem Zakonu o izboru narodnih poslanika, slobodan mandat. Kada se kaže da je mandat slobodan, onda se misli na to kakav je odnos između birača i poslanika. Čim birači nemaju pravo da opozovu narodnog poslanika znači da je njegov mandat slobodan. To niko ne dovodi u pitanje. Dakle, nije da je sad postojao imperativni mandat, a vi sada uvodite slobodan mandat. Slobodan mandat je bio i po Ustavu iz 2006. godine i po Zakonu o izboru narodnih poslanika iz 2000. godine. Ništa se u tom pogledu ne menja.
Ono što vi hoćete da promenite i ono na šta vi želite da ukažete, to je da poslanik treba da bude što manje zavisan od političke stranke koja ga je kandidovala. Vi ćete to nesumnjivo postići, ali time što će poslanik biti nezavisan od svoje stranke on će doći u poziciju da bude zavisan od nekih drugih faktora koji nisu ovde u Narodnoj skupštini. Imaćete pojavu na koju politikolozi ukazuju da postoji u Republici Srbiji, ali i u nekim drugim tranzicionim državama, a to je tzv. vanizborna parlamentarizacija – da neka stranka koja nije učestvovala na izborima postane parlamentarna. To je, gospodine Stanimiroviću, anomalija u jednom demokratskom političkom sistemu.
Želim da vas podsetim da je od te anomalije bolovao i prvi, kako vi kažete, demokratski parlament koji je izabran u decembru 2000. godine. Kada je završen mandat tog parlamenta u njemu je bilo 16 političkih stranaka. Od tih 16 političkih stranaka šest političkih stranaka nisu postojale te 2000. godine kada su održani izbori u Republici Srbiji.
Što se tiče overene ostavke, izvinite, ali vi iz Demokratske stranke…
(Predsednik: Vreme.)
… završavam, postupate na dva različita načina. Sad poslanik mora da overava ostavku, a prihvatili ste potpise ove stranke koju ste formirali za promenu Ustava, gde nijedan potpis nije bio overen. Šta ima veću težinu, kad poslanik podnese ostavku ili kada ljudi traže promenu Ustava?

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče osude zločina, SRS smatra da u jednoj demokratskoj državi, gde se poštuje princip podele vlasti, zločine treba da osuđuju sudovi, a ne parlament.
Što se tiče onoga što je govorila gospođa Nada Kolundžija, vezano za loša zakonodavna rešenja, mi, gospođo Kolundžija, nismo imali pojavu političke korupcije zbog zakona, nego zbog nepoštovanja zakona, zbog toga što je Demokratska stranka isti zakon u istoj situaciji primenjivala na dva različita načina, u zavisnosti od toga kakav je bio njen politički interes u tom momentu.
Nije postojeći Zakon o izboru narodnih poslanika omogućavao korupciju, nego vi koji ste zakon kršili. I ne treba da se menja zakon, nego mora da se menja praksa u Republici Srbiji i da se jedan zakon u suštinski istoj situaciji primenjuje na identičan način, a ne u zavisnosti od političke volje i političkog interesa onoga koji treba da taj zakon primeni.
Ovde se radi o tome, gospođo Kolundžija, da je Srpska radikalna stranka tužilaštvu ponudila audio-snimak gde čovek iz Srpske napredne stranke po nalogu Tomislava Nikolića nudi mito jednom odborniku Srpske radikalne stranke u SO Zemun da napusti SRS. Tužilaštvo kaže da ne postoje dokazi. Izvinite, kojoj instituciji u ovoj državi da se obratimo, ako tužilaštvo ne uvažava tu vrstu dokaza? Pri tome nudi čoveku 100.000 evra. I vi sada kažete – obratite se sudovima. Izvinite, sudovi ne postupaju po zakonu u ovakvim situacijama, nego sude po političkim nalozima.
Nisu krivi zakoni, gospođo Kolundžija, krivi su oni koji te zakone treba da primene. O tome se radi. Vi morate da se menjate, vašu političku praksu morate da menjate. Zakoni su dobri.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da je povređen član 27. Poslovnika Narodne skupštine, iz sledećeg razloga: u holu Narodne skupštine izložene su umetničke fotografije sa motivima iz zemalja u regionu i na jednoj od tih fotografija kao zemlja porekla navodi se Kosovo.
Srpska radikalna stranka smatra da je to velika uvreda za sve narodne poslanike, bez obzira na to kojoj poslaničkoj grupi pripadaju. Sa stanovišta Ustava, kao i sa stanovišta ovog poslovnika, Kosovo i Metohija je sastavni deo Republike Srbije i ne može da se tretira ni na koji način, pa čak ni kao vid nekog umetničkog izraza, kao zemlja u regionu.
Shodno tome, Poslanička grupa SRS apeluje na predsednicu Narodne skupštine da učini sve da se slika sa tim tekstom što pre ukloni iz hola Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, koristim priliku da pozdravim goste na galeriji. Dobro je što su baš polaznici Diplomatske akademije tu da čuju ono što se danas govori u Narodnoj skupštini.
Gospođo Đukić Dejanović, zaista sam neprijatno iznenađen vašom konstatacijom da je u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom 1244 da se Kosovo (dakle, ne Kosovo i Metohija, nego Kosovo!) tretira kao zemlja u regionu. Izvinite, to nije tačno. Prema Rezoluciji 1244, ono što Kosovo i Metohija može da dobije jeste, citiram odredbe te rezolucije, „status široke autonomije u sastavu Republike Srbije“, a ne da bude zemlja u regionu.
Šta to znači? Da ćemo sutra imati motive iz Vojvodine i pisaće – Vojvodina? Imaćemo motive iz južne Srbije, pisaće – južna Srbija? Na kraju će pisati – Beograd. Pa ćemo da idemo dalje, pisaće – Savski venac, pisaće – Rakovica itd. Šta će ostati od Srbije?
Dakle, apelujem na vas da uklonite tu sliku. Ta slika je velika sramota, ne zbog motiva, nego zbog teksta koji se tu navodi. Dakle, ili uklonite sliku ili uklonite tekst, promenite, neka piše – AP Kosovo i Metohija, to bih nekako i mogao da razumem, ali da piše „Kosovo“, kao zemlja u regionu, to je zaista skandalozno! To zaista nema nikakvog smisla.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Šormaz je povredio član 107. Poslovnika tako što je ugrozio dostojanstvo Narodne skupštine.
Pre svega, on je postavljao pitanja ko je kriv za ovo, a ko za ono. Želim da podsetim gospodina Šormaza i ostale narodne poslanike da je do pre nekoliko meseci bio visoki funkcioner stranke koja je od 2004. do 2008. godine držala u svojim rukama Vladu Republike Srbije.
Ugrožavanje je dostojanstva Narodne skupštine kada gospodin Šormaz kao novopečeni poslanik tzv. SNS traži da se pronađu ubice Ranka Panića, čoveka koji je protestovao protiv hapšenja Radovana Karadžića, a pripadnik je partije koja bi danas uradila to isto, jer je taj isti Tomislav Nikolić rekao da bi uhapsio Ratka Mladića.
Dalje, što se tiče tog ekspertskog tima koji leči i navodno se brine o Tomislavu Nikoliću, koji pred TV kamerama glumi štrajk glađu i žeđu, a je l' znate ko je član ekspertskog tima lekara? Jedan je specijalista socijalne medicine, a drugi je, neka me dame izvine, seksolog. Koliko znam, Jovan Marić je seksolog. Kakve to veze ima s čovekom koji navodno štrajkuje glađu i žeđu? To nema nikakve veze.
Kažite mi ko to štrajkuje glađu i žeđu tri dana, a u stanju je da razgovara, kao što kaže gospodin Šormaz, s vladikama, s novinarima? Za danas je najavljeno da će u 13.00 časova navodno polumrtav čovek da se obrati javnosti. Još u životu nisam čuo za takav štrajk glađu i žeđu.
Svi smo mi sad u Srbiji nenormalni, nepristojni, lažovi, bitange, svi radimo za režim – samo jedan čovek sve suprotno od toga. Izvinite, dajte da malo budem progonjen od režima, kao što je progonjen Aleksandar Vučić, pa da se ne skidam s Radio-televizije Srbije, sa Pinka, sa B 92. Hajde malo tako proganjajte nas.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista nije u redu prozivati nekoga za ubistvo Ranka Panića zato što je čovek protestovao protiv hapšenja Radovana Karadžića i njegove isporuke Haškom tribunalu i biti član stranke koja je danas, da je u mogućnosti, uradila to isto.
Vi, gospodine Šormaz, imate problem što ste član stranke koja bi danas, 2011. godine, uradila isto ono što je DS uradila 2008. godine s Radovanom Karadžićem. Nemate pravo da bilo koga prozivate vi, koji ste član te stranke, za ubistvo Ranka Panića.
Otkad ste vi to, gospodine Šormaz, postali tako gadljivi na DS? Bili ste visoki funkcioner stranke koja je zajedno sa DS sedela u Vladi Srbije. Nisam ja sedeo u toj vladi. Nije sedeo Dragan Stevanović. Nije sedeo Dragan Todorović. Vi ste tu vladu podržavali, vi i vaša nova stranka.
Ne znam da li je poslednja u vašoj političkoj karijeri, ali trenutna stranka ima formalno potpisan koalicioni sporazum sa DS u Prijepolju. Tamo ste zajedno sa DS glasali da je bošnjački jezik jedan od službenih jezika u opštini Prijepolje. U SO Ruma ste glasali da čovek iz DS bude predsednik SO. Sad nama spočitavate kako smo mi navodno stranka koja podržava DS.
Izvinite, gospodine Šormaz, jeste li vi ili neko iz SRS 2000. godine bio deo one mamutske koalicije zvane DOS, koja je brojala 18 političkih stranaka? Otkada ste vi to odjednom postali veliki protivnik DS? Vama je DS sačuvala mandate. Vi da ste suštinski protivnik ovog režima, oni bi jedva čekali da vam vide leđa iz ovog parlamenta. Ostavili su vas ovde zato što i vi i oni imate istog političkog gazdu i uradićete ono što vam politički gazda kaže. Vi više ne odlučujete sami o sebi.

Vi ste, gospodine Šormaz, tu informaciju da sam navodno rekao da je SRS za koaliciju sa DS pročitali u vašem partijskom listu "Pravda", u kome se inače, gospodine Šormaz, objavljuju svi oglasi grada Beograda i Skupštine grada Beograda. Čovek koga toliko napadate, Dragan Đilas, jeste taj koji u stvari finansira vaš partijski list.
Sada mi uopšte nije jasno kome vi bilo šta spočitavate. Vama je savest čista i kada ste bili u DOS i sad kad ste u SNS. Vama je savest čista i kad ste isporučivali generale u Hag i kada je čovek poginuo protestujući protiv toga, a i danas vam je savest čista kada biste vi uradili to isto.
Ne želim da se bavim pitanjem savesti, nisam ekspert kao ovaj seksolog što leči vašeg predsednika od ne znam čega, ali vi zaista imate problem s vašim pozicioniranjem na političkoj sceni Srbije.
Kažite mi da li ste vi bili u pravu 2000. godine kada ste bili u DOS? Da li ste bili u pravu pre nekoliko meseci kada ste bili visoki funkcioner DSS? Ili ste sada u pravu kada ste poslanik SNS? Kako ste to vi uvek u pravu, promenili ste toliko stranaka, a mi koji nismo menjali stranku, nismo menjali ideologiju, nismo menjali svoj program, mi nikada nismo u pravu? Meni to, verujte, ne deluje nimalo logično.
Nemojte vi nama da govorite da li je dobra ili nije dobra koalicija sa DS. Mi u toj koaliciji nismo bili, za razliku od vas, gospodine Šormaz, koji ste bili i koji ste suštinski i danas, jer će vaš predsednik, novi predsednik, ne znam da li i poslednji, ali trenutni predsednik, da uradi ono što mu kaže gospođa Ketrin Ešton, ono što mu kaže Štefan File, on će tako da postupi. (Predsedavajuća: Dva minuta.) Završavam.
Ovde glumite nekog mučenika, nekakvu žrtvu koja pred televizijskim kamerama glumi da se zalaže za promene. Kakve su to promene, kad i vi i oni imate istu politiku – EU nema alternativu?

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, prosto da ne bi bilo nikakve zabune, sada ću da pročitam nalaze krvi gospodina Tomislava Nikolića, u pitanju je institucija koja se zove Kliničko-bolnički centar "Beogradski", prezime i ime Nikolić Tomislav, broj protokola 1807-107-1807.

Dakle, ako je neko javna ličnost ko je stupio i stupa u štrajk glađu i žeđu da bi navodno oborio mrski režim Borisa Tadića, izvinite, građani Srbije su onda dužni da znaju istinu.
Dakle, rezultati su urađeni 17. aprila 2011. godine, u 20.26 časova, to je sinoć. Natrijum, referentna vrednost 135-145, rezultat 140.

Ako mogu samo da pročitam, što se tiče hlorida 98-107, on ima 103. Dakle, kamo sreće sada ja da odem u taj Kliničko-bolnički centar "Beogradski", iako sam 25 godina mlađi od Tomislava Nikolića, dragi građani Srbije, daj bože da imam ovakve rezultate kao što ima čovek koji navodno tri dana ne jede i ne pije.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da Narodna skupština Republike Srbije ne treba da donese Zakon o potvrđivanju ugovora između Vlade Srbije i Grupe nacionalnih direktora NATO za kodifikaciju – Saveznički odbor 135, o usvajanju NATO kodifikacionog sistema, zato što smatramo da je to jedan od skrivenih načina tihog i postepenog uvođenja Srbije u jednu međunarodnu vojnu organizaciju koja je sve, samo ne miroljubiva, i sve, samo ne demokratska.
Da je to tako, to smo osetili ne samo mi u Srbiji i u Crnoj Gori, to su osetili ne samo Srbi u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, to su osetili ne samo građani Avganistana i Iraka, to i dan danas na svojoj koži osećaju i građani Libije.
Samo je pitanje, sada već možete da stavite i na kladionicu – koja je sledeća država u svetu koja će da bude napadnuta od strane NATO-a?
Ono što je neverovatno, to je da NATO deluje čak i suprotno svom osnivačkom aktu u kome se poziva na povelju UN, na kolektivnu bezbednost, na mir u svetu, na dobre odnose među državama i narodima.
Međutim, praksa pokazuje da se NATO ponaša sasvim suprotno od toga i onda se postavlja elementarno pitanje – zašto Narodna skupština Republike Srbije treba kroz ratifikaciju jednog ovakvog sporazuma da na neki način uvede Srbiju u predvorje jedne međunarodne vojne alijanse, iako joj tamo uopšte nije mesto?
Ako sam dobro razumeo gospodina ministra, treba da donesemo, odnosno da ratifikujemo ovaj ugovor, zato što ćemo nakon njegove ratifikacije navodno da prodajemo naše naoružanje i našu vojnu opremu, valjda, Amerikancima, Nemcima, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Italiji i ko zna kojoj drugoj zemlji NATO-a. To uopšte nije tačno. Verovatnoća da se naša namenska industrija pojavi na tržištu koje je izuzetno kontrolisano, koje je monopolisano od strane država NATO a, jeste gotovo ravno nuli.
Dalje, postavlja se pitanje – kako je to naša namenska industrija do sada bila uspešna i mogla da izvozi naoružanje i vojnu opremu, a nismo bili u NATO kodifikacionom sistemu?
SRS ne vidi da je zbog toga naša namenska industrija pretrpela bilo kakvu štetu. SRS smatra da je Republika Srbija načinila katastrofalnu grešku i političku i ekonomsku, kada je među prvima u svetu, a po nalogu tog istog NATO-a, zavela trgovinske sankcije Libiji. Koliko znam, mi smo upravo zemljama poput Libije prodavali naše naoružanje i našu vojnu opremu. Libijci nisu tražili da naša vojna industrija bude u NATO kodifikacionom sistemu. To nisu tražile ni mnoge države u svetu.
Umesto da Srbija bude poslednja zemlja u svetu koja će da uvede sankcije Libiji, ne samo zato što smo mi sami na svojoj koži pretrpeli nepravedne sankcije UN i EU nego i zato što je Libija oduvek prema nama imala tradicionalne prijateljske odnose; zemlja koja nije priznala nezavisnost KiM.
Videli ste, udarna vest je bila kada je gospodin Boris Tadić išao u posetu Kuvajtu, da u toj poseti nema ničega spornog, zato što Kuvajt nije priznao nezavisnost KiM. To je lepo, ali zašto onda ti isti mediji koji su pod kontrolom vlasti ne kažu da smo uveli trgovinske sankcije zemlji koja je izložena NATO agresiji i koja je odbila da prizna nezavisnost KiM?
Ne samo to, uveli smo trgovinske sankcije zemlji koja je 1992. godine pružila podršku Srbiji i srpskom narodu, jer je taj isti Gadafi tražio od Alije Izetbegovića da ne zaključuje poguban, pre svega po muslimane u BiH, politički sporazum sa Hrvatima i Amerikancima, nego da se odrekne saradnji sa Srbima. Da ga je Alija Izetbegović poslušao, ne bi bilo rata u BiH, i ne bi bilo masovnih zločina u BiH.
Sada se postavlja pitanje – koji su to razlozi nagnali državu Srbiju da ona uvede trgovinske sankcije jednoj prijateljskoj zemlji, jednoj zemlji gde se vodi očigledno oružana pobuna i gde se NATO pojavljuje kao neko ko podržava oružanu pobunu u Libiji.
Ono što takođe nije jasno i što je gospodin Šutanovac propustio da kaže, vezano za ovu policijsku saradnju, kakav je stav države Srbije, kada je reč o policijskoj saradnji sa susednim državama, pre svega sa Hrvatskom i sa BiH?
Bili smo svedoci činjenice da je Republika Srbija, pod pritiskom Hrvatske i pod pritiskom EU, pustila na slobodu čoveka za koga postoje belodani dokazi da je 1991. godine učestvovao u zločinima nad Srbima u Vukovaru. Tu mislim na Tihomira Purdu. Kako je moguće da Vlast u Srbiji iz dana u dana, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, dobija vruće šamare od tih svojih prijatelja iz EU?
Deset godina slušamo priče kako nije valjala politika 90-ih godina, bili smo navodno ratoborni, agresivni, nismo umeli da razgovaramo sa svetom, pa nas svet nije razumeo. Evo, deset godina smo miroljubivi, slušamo sve šta nam taj isti svet kaže, pa ne vidim da imamo bilo kakve koristi, mi građani i cela država, od takve jedne politike. Sada smo dobri, sada smo kompatibilni sa standardima, sada sarađujemo, ali oni, iz meseca u mesec, puštaju na slobodu zločince koji su ubijali Srbe, najpre Ejupa Ganića, pa Jovana Divjaka, pa smo onda sami pustili na slobodu Tihomira Purdu.
Da sramota bude najveća, nedavno je MUP Srbije uhapsio, kako se kaže u režimskim medijima, ratnog gradonačelnika Trebinja, Božidara Vučurovića, po optužnici Hrvatske, zato što je on navodno, pazite, kao predsednik opštine, što je suludo, to se nije moglo desiti ni u jednoj vojsci na svetu, a pogotovo ne u jednoj komunističkoj JNA, koja je školovana po nekim brozovskim standardima i gde je niža komanda isključivo izvršavala nalog više komande; kažite mi, kad je to JNA, kad je to bilo koja vojska na svetu slušala šta će joj reći neki predsednik opštine i kad je to neki predsednik opštine određivao legitimne ciljeve jedne vojske? To se nije desilo ni u jednoj vojsci na svetu, pa se nije moglo desiti ni u JNA.
Međutim, evo, mi smo sada svedoci da Republika Srbija, po poternici Hrvatske, iste one Hrvatske koja je počinila genocid, od 1991. do 1995. godine, ne samo u akcijama „Bljesak” i „Oluja” nego u nekim drugim akcijama, hapsimo bivšeg predsednika opštine Trebinje, zato što je on navodno komandovao artiljerijom JNA koja je dejstvovala po Dubrovniku.
Pri tome, u Srbiji se ne nađe niko da pita tu istu Hrvatsku šta je tražila hrvatska artiljerija u Dubrovniku, i to je ista ona logika delovanja koju su primenjivale, kao što reče moj kolega Petar Jojić, ustaše u Drugom svetskom ratu. Postave mitraljez na katoličku crkvu i pucaju, i kada partizani ili četnici poruše tu crkvu, odnosno crkveni toranj, digne se Vatikan i kaže – evo, odmetnici uništavaju katoličke crkve.
Zašto niste pitali tu istu Hrvatsku, tu istu gospođu Jadranku Kosor, kojoj nameravate da kumujete, šta su tražili hrvatski topovi u Dubrovniku 1991. godine? Ako je Dubrovnik bio istorijski spomenik, kulturni spomenik, šta će u kulturnom spomeniku teška artiljerija, koja je dejstvovala po položajima JNA?
Kada je JNA uzvratila, onda je Hrvatska, uz zdušnu podršku tog istog NATO-a i većina članica EU, rekla kako navodno JNA uništava biser Mediterana – Dubrovnik, i mi kao da smo slepi, kao da smo gluvi, kao da nam se nije desilo veliko zlo u proteklih 20 godina, ponašamo se kao da ništa ne znamo, kao da nemamo nimalo nacionalnog dostojanstva, nimalo nacionalnog ponosa, nimalo nacionalnog sećanja, hapsimo bivšeg predsednika opštine Trebinje.
Ne znam šta dokazujemo? Da smo u skladu sa evropskim standardima, da hoćemo brže-bolje u NATO, da smo spremni da Hrvatskoj ustupimo sve što ona od nas traži, da svaki hir ljudi koji vode današnju Hrvatsku mi želimo da ispunimo, ali onda se postavlja pitanje – kuda to vodi?
Elementarna je stvar, pa to zna svaki student koji studira na Pravnom fakultetu, koji i najmanje poznaje međunarodno pravo, da je osnovni princip u međunarodnim odnosima princip reciprociteta. Kažite mi kakav je to reciprocitet gde na jednoj strani što više Srba ubijete, to imate veću zaštitu međunarodne zajednice?
Izgleda da je Ejup Ganić malo Srba ubio u Sarajevu 1992. godine. Šteta što nije poginulo hiljadu vojnika JNA. Tek tad niko ne bi smeo da ga uhapsi. Šteta je to.
Jovan Divjak nije naredio da se pobije još deset hiljada sarajevskih Srba, malo su im odsekle glave na Igmanu i na Trebeviću, trebalo je još, jer očigledno je - što su ih više ubijali, to ste više prijatelji EU i NATO-a. Dakle, nema reciprociteta.
Mi moramo sve, koga god označi Hrvatska, koga god označi BiH, mi moramo da uhapsimo, mi moramo da procesuiramo, navodno je to naša međunarodna obaveza, ali kad pogledate na drugoj strani šta se dešava, vi ste videli da je Srbija morala da podlegne pritisku prvo ustaških organizacija iz Hrvatske koji su protestovali protiv hapšenja Tihomira Purde, i ovo što vam je rekao gospodin Petar Jojić je živa istina, između ostalog, noseći slike Ante Pavelića, Srbija je pristala da pusti na slobodu takvog čoveka ...

Gospođo Čomić, nema potrebe da me molite, ali to je  istina.