Dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo ono što se na Univerzitetu zove "numerus klauzus". Imamo jedan zatvoreni broj imena koje Narodna skupština Republike Srbije treba, uslovno rečeno, da izabere za članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Kao što su primetile moje uvažene kolege, Narodna skupština u stvari neće vršiti pravi i puni izbor članova Nacionalnog prosvetnog saveta, odnosno Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, nego je u situaciji da ili primi ili odbije onu zbirnu listu koju su predložile ovlašćene institucije. Tu nekog pravog izbora nema. Tu mogućnost da Narodna skupština zaista bira između onog broja kandidata koji je veći od broja kandidata koji treba da bude izabran, tu mogućnost neće imati. Njena mogućnost izbora je prilično sužena, odnosno pravnim jezikom rečeno, autonomija političke volje Narodne skupštine Republike Srbije je prilikom izbora Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, biće praktično svedena na minimum.
Što se tiče kandidata koji se nalaze na ovoj zbirnoj listi, ako pogledate njihove biografije, manje više sve te biografije su impresivne. U njima se nalaze podaci koji govore o tome da je reč o ljudima koji zaista dobro poznaju nauku, odnosno umetnost kojom se bave.
Posmatrano čisto biografski, teško da bi se bilo kome od ovih kandidata moglo bilo šta prigovoriti, još ako se setimo one mudre izreke engleskog političkog filozofa Tomasa Hobsa, da u stvari prave istorije i nema mimo životopisa, odnosno biografije, onda zaista možemo da kažemo da su kandidati za članove Visokog saveta za visoko obrazovanje dobri.
Moram samo da se zaustavim kod jednog imena, ne zato što je njegova naučna, odnosno stručna delatnost problematična, već zato što je bila problematična delatnost njegova, kao bivšeg ministra prosvete Republike Srbije, u pitanju je gospodin Gašo Knežević.
Gašo Knežević je 2001. i 2002. godine pokušao da sprovede jedan koncept reforme visokog obrazovanja kroz tzv. Nacrt zakona o visokom obrazovanju, koji je bio prilično oštro kritikovan u naučnoj i stručnoj javnosti Srbije, a posebno među ljudima koji se bave univerzitetskim obrazovanjem u Srbiji.
Gašo Knežević, iako je doktor pravnih nauka, ostao je upamćen u toj našoj prosvetnoj istoriji Srbije kao čovek koji je doneo jedno rešenje, dakle, jedan upravni akt, pojedinačan pravni akt, u kojem se nije pozvao na Zakon, nego se pozvao na Nacrt zakona. Da to kaže neki student koji polaže ispit iz upravnog prava, teško da bi ispit položio, ali Gašo Knežević je sebi dao za pravo da se u jednom rešenju, u jednom pojedinačnom pravnom aktu, pozove, ne na zakon, nego na jedan nacrt zakona, i to na neki način čak dovodi u pitanje i njegovu kredibilnost, kao budućeg člana Nacionalnog saveta za visoko obrazovanja iz reda pravnih fakulteta.
Inače, način na koji je vodio Ministarstvo prosvete ne preporučuje gospodina Gašu Kneževića da bude član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, zato što mislim da pravni fakulteti u Srbiji imaju mnogo kvalitetnije kadrove za ovu renomiranu instituciju, na kraju krajeva, imaju kadrove koji nisu kompromitovani.
Teško da ćete nekoga u Srbiji danas da ubedite da gospodin Gašo Knežević, kao bivši ministar prosvete, odnosno ministar prosvete u onoj prvoj Đinđićevoj Vladi, pa do formiranja prve Vlade Vojislava Koštunice, dakle, nije baš bio najsrećnije rešenje. Čak i njegove partijske kolege, čak i oni koji su politički podržavali tu vladu imali su velike primedbe na rad baš Gaše Kneževića, kao ministra prosvete.
Moram da vas podsetim da su u tom Nacrtu zakona o univerzitetu iz 2002. godine stajale brojne odredbe koje jednostavno nisu mogle da se sprovedu u pravnom sistemu Republike Srbije. Korišćeni su, ali u autentičnoj, u originalnoj verziji, pojedini engleski izrazi i Nacrt zakona o univerzitetu iz 2002. godine bio je u stvari prepisan koncept visokog obrazovanja koji se primenjuje na američkim privatnim fakultetima, odnosno univerzitetima i zbog toga je ceo taj postupak, odnosno pokušaj reforme visokog obrazovanja u režiji gospodina Gaše Kneževića propao.
Ono što je takođe impresija SRS, kada je reč o ovoj zatvorenoj listi kandidata za članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, jeste da ovde uglavnom dominiraju ljudi iz sveta prirodnih, tehničkih i medicinskih nauka. Ne mogu se oteti utisku da ljudi iz sveta društvenih, odnosno humanističkih nauka, da će biti zapostavljeni u radu Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Mislim da to nije slučajno.
Ako dubinski izvršite analizu Zakona o visokom obrazovanju koji je donela Narodna skupština još 2005. godine i koji je više puta posle toga menjan i dopunjavan, videćete da je koncept Zakona o visokom obrazovanju pre svega pisan prema onim fakultetima koji se bave prirodnim, tehničkim i medicinskim naukama, a da vrlo često u njegovoj primeni dolazi do problema kada je reč o društvenim, odnosno humanističkim fakultetima.
Zašto je to tako? Verovatno zato što su u izradi Nacrta zakona o visokom obrazovanju uglavnom dominirali stručnjaci iz reda prirodnih, tehničkih i medicinskih nauka. Mislim da takav koncept reforme visokog obrazovanja nije dobar.
Naravno, ni na koji način ne želim da dovedem u pitanje značaj ni prirodnih, ni tehničkih, ni medicinskih nauka za naučni i tehnološki razvoj Republike Srbije, daleko od toga, te nauke su nam i te kako potrebne, ali jedna ubedljiva dominacija stručnjaka iz tih oblasti, a jedno vidno zapostavljanje ljudi iz oblasti društvenih, odnosno humanističkih nauka.
Plašim se da će od Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje da napravi jednu tehnokratsku instituciju koja neće biti dovoljno spremna da odgovori izazovima koji se postavljaju pred fakultete koji se bave društvenim i humanističkim naukama. Zašto to kažem?
Zato što je posle pet godina od donošenja Zakona o visokom obrazovanju postalo jasno da mnoge njegove odredbe jednostavno nisu sprovedene u praksi do kraja i da sve ono što je najavljivano kao bitna novina u Zakonu o visokom obrazovanju jednostavno se nije obistinilo.
Ne znam da li ministar prosvete gospodin Žarko Obradović raspolaže podacima o tome kolika je fluktuacija studenata između fakulteta u Srbiji i pravnih fakulteta van Republike Srbije. Sumnjam da je velika. Uglavnom je reč o studentima koji opet dolaze iz reda prirodnih, tehničkih i medicinskih nauka, a da je mnogo manja fluktuacija studenata koji dolaze iz tih fakulteta koji se bave društvenim i humanističkim naukama.
To je na neki način razumljivo zato što, kao što je primetio i gospodin Šami, postoje nauke koje su nacionalno određene. Znate, pravni sistem Republike Srbije je nacionalno određen. Teško da neki student koji studira pravni fakultet u Srbiji može da nauči nešto o pravnom sistemu Finske i da se vrati u Srbiju i da bude dobar pravnik u Srbiji. Nacionalna istorija je opet nešto što je, po definiciji, nacionalno određeno. Srpski jezik je nešto što je, po definiciji, nacionalno određeno.
Dakle, postoji čitav niz nauka, postoji čitav niz naučnih disciplina gde fluktuacija studenata na evropskom, pa i svetskom nivou prosto nema nekog velikog smisla, naravno, sem ako želite da naučite na neki efikasniji i brži način neki strani jezik, ali da naučna dostignuća sa društvenih fakulteta u inostranstvu prenesete u Republiku Srbiju i da to ima nekih vidljivih rezultata na naučni razvoj Republike Srbije, to je već nešto što je problematično.
Posle pet godina od donošenja Zakona o visokom obrazovanju, mislim da je došlo krajnje vreme da se postavi pitanje – da li je koncept tzv. reforme visokog obrazovanja po bolonjskim principima uspeo ili nije uspeo?
Duboko uverenje SRS je da taj koncept apsolutno nije uspeo, da je Republika Srbija suviše brzo, suviše naglo i bez mnogo razmišljanja ušla u ceo taj projekat i sada posle pet godina mi otprilike možemo da vidimo prilično žalosne rezultate te reforme.
Naime, ako zanemarimo ovu dnevno-političku verbalistiku oko toga da moramo da uđemo u EU, da moramo da poštujemo evroatlanske integrativne procese itd, koji je osnovni kriterijum da bi se utvrdilo da li je jedna škola, odnosno da li je jedan univerzitet dobar ili ne, po kvalitetu i stepenu znanja koji pruža svojim učenicima i studentima.
Da li smo mi imali srednjoškolski i vosokoškolski sistem koji je bio dobar? Mislim da smo imali. Da li su naše škole i fakulteti pružali jednu široku lepezu znanja učenicima i studentima? Jesu. Da li je u toj lepezi znanja bilo i nečega što je nepotrebno, nečega što zaista opterećuje mlade ljude? Bilo je. To što opterećuje zaista je trebalo odbaciti. Plašim se da smo mi, kako bi rekao Frensis Bejkon, sa prljavom vodom bacili i zdravo dete.
Sada imamo čitav niz, kako srednjih škola, a pogotovo fakulteta, što je mnogo veća opasnost, koji navodno školuju mlade ljude u Srbiji i ti mladi ljudi dobijaju diplome visokoškolskih ustanova, ali stepen njihovog znanja je prilično mali i njihovo znanje je praktično neupotrebljivo ili je jako malo upotrebljivo u bilo kojoj instituciji u Republici Srbiji. Znate, za mene je neshvatljivo da student na pravnom fakultetu bilo gde u Srbiji na prvoj godini izučava ustavno pravo u jednom semestru. Ustavno pravo je kapitalna naučna disciplina za pravnike.
Zamislite da dođe mlad čovek od 18-19 godina na Pravni fakultet, u zbrci, u haosu, ne zna ni šta je država, ni šta je pravo, i on treba za jedan semestar da savlada ustavno pravo. To je nemoguće. On od ustavnog prava može da savlada uvodne napomene. To je problem. Takvih primera imate koliko hoćete. Ni za dva semestra ustavno pravo ne može da se ispredaje i da student zaista zna ustavni sistem Republike Srbije, a da o uporednim ustavnim sistemima i ne govorimo.
Dakle, dva semestra nisu dovoljna, a kamoli jedan semestar koji traje od prilike dva i po do tri meseca. To su sve posledice reforme po konceptu koji se kolokvijalno naziva "bolonjski proces".
Šta su dobili studenti još sa "bolonjski proces"? To smo mogli da vidimo pre nekoliko dana. Dobili su to da sad moraju da plaćaju jako visoke školarine za svoje studije, da su mnogi ministri u sadašnjoj Vladi Srbije, da su mnogi narodni poslanici, a tu uključujem i moju malenkost, morali da plate za svoje visokoškolsko obrazovanje.
Mislim da većina od nas ne bi danas posedovala diplomu bilo kog fakulteta, prosto zato što ne bismo bili u mogućnosti da te školarine platimo. Danas su mladi ljudi prinuđeni da plaćaju prilično visoke školarine, koje apsolutno nisu kompatibilne sa standardom ni njihovim, a ni sa standardom njihovih roditelja.
Problem sa kojim se suočava i Ministarstvo prosvete jeste jedna poplava takozvanih privatnih fakulteta. U toj oblasti država apsolutno nije uspela da zavede bilo kakav red. Postupak akreditacije visokoškolskih ustanova, koji je trebalo da bude strog, da zaista utvrdi da li postoje elementarni standardi za sprovođenje naučno-nastavnog procesa na tim visokoškolskim ustanovama, pokazao se kao jedan pro forma postupak, koji se završi za pet, deset ili petnaest minuta, popune se potrebni obrasci i, naravno, takve visokoškolske ustanove dobijaju dozvolu za rad.
Stvarni kvalitet ovih visokoškolskih ustanova je na prilično niskom nivou. Tu vam predaju ljudi za koje niko živ u naučnoj jasnosti Srbije, nije čuo. Tu su vam redovni profesori ljudi koji iza sebe nemaju nijedan kvalitetniji udžbenik. Čak nijedan kvalitetni naučni rad. Pitajte dragog boga gde su stekli magistarske, odnosno doktorske titule. Ne želim da kažem da su svi takvi, ali da ima i takvih mislim da će sa tim da se složi i ministar prosvete.
Imate fakultete koji su po svom nazivu besmisleni. O tome sam više puta govorio. U Novom Sadu ste do pre, mislim, dve godine imali fakultet koji se zvao Direktorski fakultet. Zdravorazumski posmatrano, kakvo zvanje dobija mlad čovek koji završi direktorski fakultet? Diplomirani direktor. To znači da on sutra ne može da radi ni jedan drugi posao sem da bude direktor. Kažite mi u kojoj civilizovanoj, dobro uređenoj državi to ima? Nema nigde. Ima u Republici Srbiji.
Dakle, Zakon o viskom obrazovanju, koji je trebalo da postavi visoke standarde, da bi uopšte mogla da funkcioniše neka visokoškolska ustanova, pao je na ispitu zato što je postupak akreditacije traljavo sproveden, nesavesno. Da li je bilo slučajeva korupcije? U to ne želim da ulazim, neka se time bave nadležni organi, ali ima indicija da jeste.
Ne mogu da razumem da dozvolu za rad dobije navodno visokoškolska ustanova u kojoj se izvodi nastava na gajbama od piva, u šupama nekim, u napuštenim magacinima itd. Takvih pojava ima samo u Republici Srbiji. Takvih pojava nema čak ni u zemljama okruženja RS, a o visoko razvijenim zemljama Zapada da i ne govorim.
Dakle, mislim da je zaista došlo vreme i SRS je duboko ubeđena da država treba da se suoči sa problemom lošeg Zakona o visokom obrazovanju i još lošijih posledica njegove primene. Mi moramo sebi da priznamo da koncept reforme univerziteta, po takozvanoj Bolonjskoj deklaraciji, nije dao očekivane rezultate, da je Republika Srbija suviše brzo ušla u ceo taj proces, čak i brže nego neke zemlje koje imaju daleko bogatiju univerzitetsku istoriju i tradiciju od Srbije. Neću da govorim o slučaju Francuske, Belgije, Engleske itd.
Dakle, jasno je da nešto nije u redu sa konceptom visokog obrazovanja u Srbiji. Jasno je da smo se mi suviše olako odrekli nekih dobrih tradicija u visokom školskom obrazovanju. Naš univerzitet je bio dobar. Naš univerzitet je školovao ljude koji su mogli mirne duše da budu stručnjaci na svim meridijanima sveta, a danas to već nije slučaj.
Mi danas imamo na delu pokušaj da se mladi ljudi u Srbiji svedu na vrlo jeftinu radnu snagu, da imamo što manje zaista i suštinski visokoobrazovanih ljudi, a i to malo što ima visokoobrazovanih ljudi da bude što više iz oblasti prirodnih i tehničkih nauka, i po mogućnosti da ti ljudi kada steknu diplome na našim fakultetima napuste Srbiju i onda umesto da od njihovog procesa obrazovanja korist ima Republika Srbija, imaće SAD, imaće Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Italija, Australija, Kanada itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista mi je žao što u sali nije prisutan gospodin Žarko Obradović, zato što je, između ostalog, rekao u svojoj jutrošnjoj diskusiji da je jedna važna tekovina njegovog Ministarstva, od kako je on ministar od 2008. godine, i to što su pojedine društvene grupe uključene u obrazovni sistem Republike Srbije, odnosno što im je pružena mogućnost da se školuju u Republici Srbiji u mnogo većoj meri nego što je to bilo prisutno do sada, pa je, između ostalog, u okviru tih ugroženih, odnosno osetljivih društvenih grupa pomenuo i Rome.
Pokazaću vam jedan dokument koji govori o tome do koje mere vlast u Srbiji, i to pre svega DS, kao glavni nosilac vlasti u Srbiji, zloupotrebljava romsku nacionalnu manjinu, kako politički instrumentalizuje tu famoznu inkluziju Roma i kako se, u stvari, ljudi koji vode ovu državu i ljudi koji vode pojedine lokalne samouprave u Srbiji, brutalno poigravaju sa sudbinom ljudi koji zaista teško žive i čija je egzistencija ugrožena. Ovih dana, u stvari danas pojedini dnevni listovi pišu o tome da se jedna romska beba bukvalno smrzla.
Sad ćete videti iz ovog dokumenta čemu služe ti tzv. romski koordinatori i čemu u stvari treba da služi ta famozna inkluzija Roma. Dokument je originalan. Dokument je apsolutno verodostojan. Kada gospodin Žarko Obradović dođe u salu, ako danas uopšte i dođe, pokazaću mu ovaj dokument. Ako on kao i čestit i moralan čovek može ovakve stvari da spreči, mislim da bi mu svi građani Srbije, a posebno pripadnici romske nacionalne manjine, bili zaista zahvalni.
"Republika Srbija, AP Vojvodina, Opštinska uprava opštine Odžaci, Romska kancelarija, Broj 02/10, datum 21. januar 2010. godine, Odžaci", dopis je upućen "Sportsko-poslovnom centru 'Odžaci' u Odžacima", piše: "Predmet: Dopis, Poštovani, Romska kancelarija opštine Odžaci će u saradnji sa Kancelarijom za inkluziju Roma iz Novog Sada u subotu, u 18.00 časova, održati promociju Demokratske stranke, kao i promociju dosadašnjeg rada Kancelarije. Stoga vas molim da nam u pomenutom omogućite korišćenje vašeg poslovnog prostora. U nadi da ćete nam izaći u susret, srdačan pozdrav. Romski koordinator Jelica Mišković."
Ovakvih primera, dame i gospodo narodni poslanici i poštovani građani Republike Srbije, u celoj Srbiji imate koliko hoćete. Iz ovoga se najbolje vidi da nije briga ljude koji vode državu Srbiju da zaista reše problem koji imaju pojedine ugrožene društvene grupacije, pa između ostalog i Romi, nego da se određene društvene grupe na najbrutalniji mogući način zloupotrebe u svrhu promovisanja pojedinih vladajućih partija.
Da li je Romima u Vojvodini i da li je Romima bilo gde u Srbiji bolje zato što je Srbija u tzv. inkluziji Roma, zato što postoje tzv. romski koordinatori, zato što postoje tzv. romske kancelarije? Da li im je zbog toga bolje? Nije. Da li je bolje romskoj deci? Nije. Da li romska deca ne moraju više da kopaju po kontejnerima i da prosjače? Nažalost moraju. Zašto?
Iz jednog prostog razloga - zato što tela koja je stvorila ova država i koje finansira ova država ne služe da bi pomogli Romima u pravom smislu te reči, nego videli ste čemu služe, da bi Romska kancelarija u vreme, inače datum je vrlo indikativan, to je tri dana pred ovogodišnje lokalne izbore u Odžacima, da bi, dakle, ta Romska kancelarija promovisala DS. Kakve veze ima romska kancelarija sa bilo kojom političkom strankom u Srbiji?
Nema nikakve. Romske kancelarije i romski koordinatori služe tome da pridobiju romske glasove za jednu političku stranku, za DS. Ako ovakav primer postoji bilo gde u bilo kojoj civilizovanoj zemlji na svetu, uključujući i države članice EU, evo, kažite mi, biću vam zaista zahvalan na tom saznanju. Ali, ovo što se dešava u državi Srbiji, nažalost, ne dešava se nigde.
Bilo bi dobro da se gospodin Žarko Obradović pozabavi ovim pitanjem, jer, znate, Romska kancelarija se bavi i pitanjem romske dece. U kategoriji romske dece imate i one koji idu u osnovnu i srednju školu. Zar je država Srbija do te mere ugrizla u nemoral da koristi…

Gospođo Čomić, upravo govorim o temi dnevnog reda, zato što je uvaženi gospodin  ministar rekao da je jedno važno dostignuće njegovog ministarstva i to što su obezbeđena dovoljna sredstva, resursi, kapaciteti da se romska deca uključe u obrazovni sistem Republike Srbije, i to je lepo i SRS to pozdravlja, ali, pošto je takođe uvaženi gospodin ministar rekao da bi bilo dobro da se čuje i druga strana, kada je reč o odnosu države prema Romima…

Hvala, gospođo Čomić. Sledeća stvar koja je problematična sa stanovišta Ministarstva prosvete, naravno, ne mislim da je Ministarstvo prosvete za to odgovorno, ali nema sumnje da ono kao deo Vlade Republike Srbije snosi jedan deo odgovornosti, danas smo mogli da čujemo od gospodina Žarka Obradovića da je mnogo toga urađeno na edukaciji dece u Srbiji, kako u osnovnim, tako i u srednjim školama, kada je u pitanju matematička pismenost, a deo te matematičke pismenosti predstavlja i potreba da se koriste računari i računarska oprema.
Odluka Vlade Republike Srbije, sadržana u novom Zakonu o budžetu Republike Srbije, odnosno u setu ovih poreskih zakona, o kojima smo juče raspravljali, da se poveća porez na dodatu vrednost, kada je u pitanju…

Gospođo Čomić, duboko sam ubeđen da prosveta u Srbiji i te kako ima veze sa činjenicom da će od 1. januara 2011. godine računari u Srbiji biti skuplji nego…

Zaista se trudim da govorim o temi dnevnog reda i kao što vidite, trudim se da se izražavam vrlo biranim rečima, posebno o uvaženom gospodinu ministru. Mislim da nisam nikoga uvredio i ono što je najvažnije…

Sada ne znam da li smo vi i ja prisutni u istoj prostoriji. Kažite mi, kada sam u toku mog izlaganja tražio da gospodin Žarko Obradović bude prisutan u sali Narodne skupštine? Nisam tražio.
Možda nije njegova poslovnička obaveza, bilo bi lepo da sedi, ali kad već ne sedi…

Pošto očigledno nisam toliko talentovan…

Dakle, pošto očigledno nisam toliko talentovan da utvrdim šta je u stvari tema dnevnog reda, bilo bi dobro, gospođo Čomić, da nam pre nego što se javimo za reč napišete sinopsis o tome šta mi treba da govorimo, koje reči smemo, a koje ne smemo da upotrebljavamo, odnosno koje su to društvene teme o kojima može, a o kojima ne može da se govori.
Pokušaću da kažem još nekoliko reči vezano za problematiku Nacionalnog prosvetnog saveta, ako mi gospođo Čomić bude to omogućila, ako ne - nikom ništa, nekom drugom prilikom.
Dakle, mislim da bi Nacionalni prosvetni savet, i to je stav SRS, morao da se pozabavi jednim važnim pitanjem. To nije naravno tema samo za Nacionalni prosvetni savet, to je tema za državu Srbiju i za njene najviše naučne i kulturne institucije.
Radi se o tome da je pre nekoliko dana svetlost dana ugledalo nešto što se zove prevod "Gorskog vijenca" sa srpskog na crnogorski jezik. Mislim da takva pojava nije zabeležena u modernom svetu. Dakle, da se…

Dakle, gospođo Čomić, ako ste me pažljivo slušali govorio sam o prevodu jednog književnog dela. Reč je o jednom kulturnom fenomenu koji nema veze sa državom, koji nema veze sa parlamentom ni sa Vladom.

Priznajem da zaista ne znam mnogo o parlamentarizmu i o parlamentarnoj praksi. Verovatno neko ko je fizičar bolje poznaje tu materiju od nekoga ko je magistar pravnih nauka, ali ću pokušati da završim ovu moju misao uz rizik da dobijem opomenu ili da možda budem streljan danas, ko zna.
Radi se o jednoj pojavi koja je zaista skandalozna i Nacionalni prosvetni savet, kao i neke druge institucije u Srbiji i u srpskom narodu, jer da znate da jedan jezik nije omeđen državnim granicama, srpski jezik se govori i u Srbiji i u Crnoj Gori i u Republici Srpskoj i u Republici Srpskoj Krajini i na meridijanima sveta koji su daleko udaljeni od Beograda.
Dakle, da se delo jednog od najvećih srpskih pesnika prevede sa srpskog jezika, na kome je pisan, na izmišljeni, politizovani…

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pošto ne želim da učestvujem u predstavi koja se zove urušavanje dostojanstva Narodne skupštine, svoje izlaganje ću da završim. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, o prvoj tački dnevnog reda, odnosu o setu predloga zakona iz prve tačke dnevnog reda, može mnogo toga da se kaže. Počeću sa nečim na šta su već ukazale neke moje kolege, a to su neki proceduralni propusti vezani za današnju sednicu.
Naime, ako pogledate predloge zakona koje nam je uputila Vlada Republike Srbije, videćete po prijemnim pečatima pisarnice Narodne skupštine da su zaprimljeni 21. decembra 2010. godine, dakle, juče i svi su, gle čuda, zaprimljeni u isto vreme, u 13.00 časova. U 13.00 časova je zaprimljen Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Državnom veću tužilaca, u 13.00 časova je zaprimljen Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, u 13.00 časova je zaprimljen Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Visokom savetu sudstva, u 13.00 časova je zaprimljen Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu.
Smatramo da nije moguće, po važećim propisima, da se svi ovi predlozi zakona u pisarnici Narodne skupštine zaprime bukvalno u isto vreme. To nije moguće ni pravno, to nije moguće ni po računanju rokova u pravu, odnosno nije moguće po nekim astronomskih, odnosno kalendarskim kriterijumima. Razmak između primanja ovih predloga zakona u skupštinsku proceduru morao je da iznosi najmanje jedan minut.
Šta je dalje čudno? Čudno je to da je gospođa Gordana Čomić tog istog 21. decembra 2010. godine predložila predsedniku Narodne skupštine promenu redosleda tačaka dnevnog reda. Znate u koliko časova? U 13.45 časova, znači 45 minuta nakon što su ovi predlozi zakona, navodno svi bukvalno u isto vreme, zaprimljeni na pisarnicu Narodne skupštine, a narodni poslanici, govorim u ime poslaničke grupe SRS, dobili su sve ove predloge zakona tek sinoć negde posle 21.00 čas, bolje rečeno, predlozi zakona su primljeni u poslanički klub, a poslanici SRS su sa ovim predlozima zakona mogli da se upoznaju tek jutros.
Sada se postavlja pitanje da li u Narodnoj skupštini postoje privilegovani narodni poslanici, odnosno poslanici prvog reda i poslanici drugog reda, pa oni poslanici prvog reda dobiju predloge zakona koji dolaze iz Vlade odmah, odnosno nakon što protekne 45 minuta, a svi drugi dobiju sa nekih osam, 12, pa i 16 časova kasnije? To nije korektno.
Ako uzmete bilo kog teoretičara države i prava, bilo kog pisca ustavnog prava, čitajte Slobodana Jovanovića, čitajte sve druge velike pravne teoretičare, tamo piše kako treba da izgleda parlamentarni postupak i niko od njih ne kaže da parlamentarni postupak treba da bude brzoplet, da se desetine zakona moraju usvojiti u roku od jednog dana, da poslanici imaju dva sata za pisanje amandmana. To ne piše nigde. Koji god dobar udžbenik prava da uzmete u ruke, oni će vam reći isto: parlamentarni postupak treba da bude spor, narodni poslanici moraju sa raznih strana, sa različitih aspekata da osvetle ono što je na dnevnom redu.
Mi fizički nismo bili u mogućnosti da se upoznamo sa sadržinom predloga zakona, a kamoli da napišemo iole kvalitetnije amandmane. To nije dobro. U Narodnu skupštinu je ušao, kako bi rekli neki istoričari, "kubikaški duh iz perioda posle Drugog svetskog rata".
Nekada su se komunist hvalili koliko kubika mogu da natovare peska, šljunka i asfalta, a mi se sad hvalimo, kad kažem mi, mislim na vladajuću koaliciju, koliko smo zakona po tom kubikaškom principu usvojili. Kakvi su nam zakoni? Loši. U jednoj godini po pet puta menjamo jedan te isti zakon, zato što zakone usvajamo brzopleto, na brzinu, bez da smo ostavili narodnim poslanicima dovoljno vremena da se upoznaju sa njihovom sadržinom.
I Vlada Srbije takođe radi brzopleto, šalje u skupštinsku proceduru nedorečene tekstove zakona, neprecizne, nejasne, sa materijalnim greškama, sa obiljem jezičkih grešaka itd. Kakav nam je pravni sistem? Loš.
Što se tiče ovih predloga zakona o kojima danas raspravljamo, za 20 minuta je jako teško reći sve nedostatke ovih predloga zakona. Ukazaću na nekoliko stvari. Za SRS je problematičan član 5. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudovima. U članu 5. stav 2. se kaže: "Postupci po žalbama, odnosno po ustavnim žalbama, koje su sudije iz stava 1. ovog člana podnele Ustavnom sudu, okončavaju se stupanjem na snagu ovog zakona i predmeti se ustupaju VSS".
Po mišljenju SRS, to nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, jer se na taj način suspenduje pravo građana da podnose ustavnu žalbu Ustavnom sudu, i ne samo da podnose nego da imaju pravo da dobiju odluku Ustavnog suda po toj ustavnoj žalbi. Da li će ove sudije imati pravo da dobiju odluku Ustavnog suda po svojim ustavnim žalbama?
Neće, zato što će postupak po ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom po sili zakona biti prekinut i onda će doći do jedne supstitucije nadležnosti, umesto da bude nadležan Ustavni sud, kao što je bio na početku postupka, sada će to biti Visoki savet sudstva i praktično se na ovaj način za jednu kategoriju građana Srbije, a to su sve one nezadovoljne sudije koje nisu bile zadovoljne onim prvim izborom od strane Visokog saveta sudstva, biti onemogućene da dobiju konačnu odluku Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi.
Ovde je problematična još jedna stvar. Juče su mediji objavili da je Ustavni sud Republike Srbije doneo jednu odluku po ustavnoj žalbi jednog sudije koji nije izabran u postupku ponovnog izbora. Jedan sudija je dobio odluku po svojoj ustavnoj žalbi od strane Ustavnog suda.
Kada ovaj zakon stupi na snagu, druge sudije koje nisu bile zadovoljne neće moći da dobiju odluku Ustavnog suda, nego će dobiti novu odluku Visokog saveta sudstva. Šta to znači? To znači da u istoj pravnoj stvari odlučuju dva različita organa, sa jedne strane Ustavni sud, a sa druge strane Visoki savet sudstva. To niti je u skladu sa Ustavom Republike Srbije, niti je u skladu sa nekim elementarnim pravnim načelima.
Šta je ovde još sporno? Vi ste, gospođo Malović, kao Vlada dovedeni u jednu vrlo čudnu situaciju, dovedeni ste u situaciju da vam nepoštovanje evropskih standarda u oblasti reforme pravosuđa iznose oni koji podnose američkom ambasadoru na uvid stenograme sa svojih konferencija za štampu. Doživeli ste da vas ljudi koji su tvrdili da je EU satanistička tvorevina danas optužuju da ne poštujete te iste standarde EU.
Šta SRS ima da kaže po ovom pitanju? Niti ste u pravu vi, a pogotovo nisu u pravu ovi koji vas kritikuju. Zašto? Ovde se postavlja jedno elementarno pitanje – da li je Srbija suverena država? Po ovome što vidimo u obrazloženju ovih predloga zakona, ispada da nije, ispada da se ovi zakoni donose po hitnom postupku, na brzinu, zato što to EU tako smatra da treba da se uradi i ta tzv. Venecijanska komisija, to je jedan žargonski izraz, a njen puni naziv je Evropski odbor za demokratiju putem prava.
Sada moram da vam kažem, gospođo Malović, da su razna evropska tela koja se bave pravom pala na ispitu upravo ovih dana. Ovih dana i domaći, pa i svetski mediji, objavljuju da je Euleks znao za to da Hašim Tači trguje organima Srba koji su oteti na KiM u periodu od 1998. do 2000. godine. Kad kažem da je znao Euleks, onda to znači da je znala EU, to je znao i Bernard Kušner, to su znali i mnogi koji se navodno pozivaju na te evropske standarde.
Ako je EU znala i ako je ta Venecijanska komisija znala i ako je Euleks znao da se trguje organima na KiM, odnosno u Albaniji, onda se postavlja pitanje – zašto bi bilo ko u Srbiji bilo šta radio zato što to tako misli Evropska komisija ili Venecijanska komisija ili bilo koje drugo telo van ove države?
Ako uzmete Ustav Srbije, tamo nigde ne piše da Narodna skupština donosi zakone zbog toga što Evropska komisija misli ovo ili ono. Prosto, sami sebi uskraćujemo suverenitet.
Da li su zakoni iz oblasti pravosuđa dobri? Nisu dobri. To je praksa pokazala i to vam je SRS rekla i 2008. godine, kada ste se pravosudnih zakona usvajali, ali se nismo pozivali na mišljenje Evropske komisije, nismo se pozivali na mišljenje Venecijanske komisije. Rekli smo vam da reforma pravosuđa nije dobra iz više razloga. Prvi i osnovni razlog – oni koji su ušli u reformu pravosuđa nisu znali šta žele tom reformom da postignu. Zato su zakoni nejasni, nedorečeni. Zato su naši zakoni iz oblasti pravosuđa suprotni jedan drugom.
Kao što je rekao veliki nemački pesnik Gete, ne može biti jasno na papiru, ako vam prethodno nije jasno u glavi šta želite da kažete. To je Vlada Srbije na jedan vrlo dramatičan način manifestovala u protekle dve godine.
Što se tiče ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala, nismo dobili odgovor na jedno prosto pitanje – da li ova država ima problem sa činjenicom da niko u Srbiji neće da čuva Legiju? Ispada da se Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala donosi zbog Legije. Niko neće da ga čuva.
Vi ste to kao Vlada u obrazloženju ovog predloga zakona na indirektan način i priznali – nema dovoljno ljudi koji će da rade u posebnom odeljenju Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, a to znači u onom odeljenju koje čuva ljude koji su osuđeni zbog krivičnih dela iz oblasti organizovanog kriminala, njihova personifikacija, personifikacija svih tih osuđenika jeste Milorad Ulemek Legija, heroj 5. oktobra, to moram da vas podsetim.
Milorad Ulemek Legija 5. oktobra nije bio terorista, nije bio kriminalac, nije bio mafijaš, nije bio pripadnik bilo kog zemunskog klana. Milorad Ulemek Legija je bio heroj zato što je otkazao poslušnost svom gazdi Slobodanu Miloševiću i zato što je omogućio time što nije dejstvovao u skladu sa važećim propisima da DOS na neustavan način preuzme vlast. Taj isti Milorad Ulemek Legija postaje državni neprijatelj broj jedan tek nepune tri godine nakon 5. oktobra 2000. godine.
Zašto ovo govorim? Da bih vam pokazao na primeru, vrlo plastičnom, da vlast u Srbiji od 2000. godine ne vodi konzistentnu, ujednačenu i poštenu borbu protiv organizovanog kriminala. Vi kriminalcem, a i kriminalcem iz sveta organizovanog kriminala, proglašavate čoveka tek onda kada se zameri Vladi Srbije. Dok sluša Vladu, dok sa Vladom ulazi u razne vrste sporazuma, javnih i tajnih, transakcija itd, on je privrednik, ne može mu niko ništa, on je uvaženi građanin Republike Srbije. Kad uđe u sukob sa Vladom, tek tog momenta on dolazi pod udar krivičnih sankcija u Republici Srbiji.
Hoćete li još jedan primer? Kada je Vojislav Šešelj 2002. godine objavio svoju čuvenu knjigu "Stanko Subotić Cane – Cane Žabac kralj duvanske mafije", svi lideri DOS-a su tvrdili da to nije tačno, da Vojislav Šešelj laže, da obmanjuje javnost, da iznosi neistine, da širi paniku, da hoće da diskredituje novu demokratsku vlast koja je uspostavljena 5. oktobra 2000. godine.
Danas 2010. godine taj isti Cane Žabac ne sme u Srbiji da da intervju bilo kojoj radio-televizijskoj stanici, nego to čini u Švajcarskoj. Pitanje je – zašto? Kako je moguće da 2002. godine taj čovek ne bude kriminalac, a da u 2010. godini bude kriminalac, iako se u međuvremenu ništa nije promenilo? Sve ono što je Cane Žabac radio 2002. godine, to radi i u 2010. godini.
Ko je taj ko u Srbiji pravi selekciju među kriminalcima? Ko je taj ko ima pravo da kaže – postoje naši kriminalci i oni koji nisu naši, postoje podobni i nepodobni kriminalci. Dok su naši, dok nas slušaju, dok nam obezbeđuju veliku količinu novca, ne sme im niko ništa. Kad nam se zamere, onda zbog njih donosimo specijalne zakone, formiramo specijalne sudove i njih krivično gone specijalni tužioci. Tako stoje stvari danas kada je reč o borbi protiv organizovanog kriminala u Srbiji.
Da u Srbiji ne da nije iskorenjen organizovani kriminal, nego da on cveta, posebno u gradu Beogradu, evo sada ću vam, gospođo Malović, pokazati na primeru jedne firme iz Beograda. Radi se o firmi "Montera". Naime, 29. juna ove godine Narodna skupština je usvojila famozni zakon o podsticaju građevinske industrije u Srbiji u vreme ekonomske krize. Obavljene su sve administrativne procedure da bi se započelo sa izgradnjom 400 stanova, od ukupno 58.000 kvadratnih metara na teritoriji beogradske opštine Voždovac, odnosno na području bivše kasarne "Stepa Stepanović". Građevinska direkcija Srbije koja je bila nosilac celokupnog posla je saopštila da su na tenderu pobedile tri firme – "Montera" iz Beograda, "Ratko Mitrović – Dedinje" iz Beograda i firma "Banković" iz Crne Trave.
Ko je vlasnik "Montere", gospođo Malović? Vlasnik "Montere" je Goran Kopčalić, inače nekadašnji predsednik Gradskog odbora DS i bivši potpredsednik opštine Zvezdara. On je kum doskorašnjeg gradskog menadžera Bojana Stanojevića, koji je bio alfa i omega za mnoge profitabilne projekte u Beogradu i koji se naprasno iz politike povukao u privatni biznis.
Kopčalić inače ima veze i sa nelegalnom privatizacijom "Trudbenika". Danas su radnici "Trudbenika" protestovali, odnosno štrajkovali ispred Dinkićevog Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj.
Šta je problem sa ovom firmom? Srpska radikalna stranka je došla do ugovora koji je "Montera" zaključila sa Građevinskom direkcijom Srbije. To je ugovor koji nosi broj 113.754 od 22. novembra 2010. godine. Vrednost ugovora 862.750.000 dinara, odnosno sa PDV-om više od milijardu dinara. Šta je problem?
Poreska policija je 7. jula 2010. godine podnela krivičnu prijavu protiv Kopčalića i njegovih najbližih saradnika zbog sumnje da su izvršili, kako se navodi, krivično delo poreske utaje, neosnovanog usklađivanja iznosa za povraćaj poreza, poreskog kredita i neuplaćivanje poreza po odbitku, čime su po navodima iz krivične prijave oštetili budžet Republike Srbije za 404.000.000 dinara poreza, odnosno oko 4 miliona evra.
Računi firme "Montera" su, gospođo Malović, konstantno u blokadi. U 2010. godini ova firma je bila blokirana 162 dana. Ovo sve možete da proverite na sajtu Narodne banke Srbije. Dakle, firma koja u 2010. godini, u godini u kojoj dobija ugovor za izgradnju stanova, u blokadi 162 dana, potpisuje ugovor sa Građevinskom direkcijom Srbije. To je suprotno elementarnim pravnim principima. To je apsolutno štetno po državu Srbiju.
Da li postoji bilo koji primer iz Evropske unije, gde građevinska firma koja je u blokadi 162 dana, a to znači da je u 2010. godini bila u blokadi svaki drugi dan, dobije posao koji vredi više od milijardu dinara? Takvog primera u Evropskoj uniji nema, a vi se za Evropsku uniju makar deklarativno zalažete.
U Zakonu o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala stavili ste, između ostalog, da se imovinske kartice ljudi koji rade u posebnom odeljenju Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, između ostalog, dostavljaju, kako vi kažete, u članu 3. zakona o izmenama i dopunama, Agenciji za borbu protiv korupcije.
Da li Vlada Republike Srbije poštuje odluke i preporuke Agencije za borbu protiv korupcije? Ne poštuje. Da li poštuje odluke ove agencije, svi oni republički i svi oni pokrajinski poslanici iz Vojvodine koji su u sukobu interesa? Ne poštuju.
Vi imate danas preko 30, što narodnih, što pokrajinskih poslanika koji su u sukobu interesa zato što neki vrše dve, tri, neki čak šest pa i više funkcija, koje su međusobno nespojive jedna s drugom.
Kakva je uloga Agencije za borbu protiv korupcije, kada je reč o postupku izvršenja kazne zatvora za krivično delo organizovanog kriminala, ako Vlada Republike Srbije i ako skupštinska većina i u Skupštini Srbije i u Skupštini Vojvodine čini sve da diskredituje tu istu agenciju?
Zbog nedostatka vremena ću da završim, ali pre nego što završim želim da kažem da zbog toga što se u državi Srbiji punih 10 godina vodi jedna nepoštena, jedna selektivna, jedna mestimična borba protiv organizovanog kriminala, zato što je reforma pravosuđa izvršena na brzinu i zato što se sada čine promene u pravosudnim zakonima, a ne zato što to odgovara državi Srbiji, nego po nalogu Evropske unije, Srpska radikalna stranka neće podržati nijedan Predlog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 271. Poslovnika Narodne skupštine. Pravo i dužnost predstavljanja Vlade u Narodnoj skupštini prilikom razmatranja svih pitanja iz njene nadležnosti ima predsednik Vlade. Vlada određuje članove Vlade koji je predstavljaju po pojedinom pitanju, koje je na dnevnom redu sednice Narodne skupštine, odnosno na sednici njenog odbora.
Želim da vas podsetim, gospodine Novakoviću, da je današnja sednica Narodne skupštine počela sa dva sata zakašnjenja, zato što se Vlada Republike Srbije nije udostojila da pošalje ovlašćenog predstavnika na sednicu Narodne skupštine. Nakon dva sata, uvaženi gospodin ministar je blago izvoleo doći na sednicu Narodne skupštine, ali je posle nekih pola sata napustio istu i skoro već sat vremena raspravljamo o amandmanima na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, a da ovlašćeni predstavnik Vlade nije prisutan na sednici Narodne skupštine.
SRS vas pita – da li je ovo drumska mehana, supermarket, fudbalski stadion, kafić, restoran, splav ili je ovo Narodna skupština Republike Srbije u kojoj svi koji učestvuju u njenom radu imaju podjednaka prava i obaveze definisana Poslovnikom?
S kojim pravom bilo ko ko predsedava sednicom Narodne skupštine ima pravo da kaže bilo šta i bilo kom narodnom poslaniku u vezi sa povredom Poslovnika, ako ćutite na činjenicu da Vlada Republike Srbije ne samo da ne poštuje Poslovnik Narodne skupštine, nego čini sve da uruši i ono malo dostojanstvo koje Narodna skupština ima u srpskoj javnosti?
Pitamo vas – gde je ministar, kada će da se pojavi i zašto vi kao predsedavajući tolerišete činjenicu da Vlada Republike Srbiji niti uvažava nas koji sedimo ovde, a ni vas koji predsedavate sednicom?

Dame i gospodo narodni poslanici, sa ovim, inače kratkim, predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnoj upravi SRS nije mogla da se složi, odnosno mi smo podneli amandman na član 1. Predloga zakona, zato što smatramo da je Predlog zakona nedorečen, nejasan i da se u stvari ne vidi koji je racio legis za donošenje baš ovakvog zakona.
Naime, Vlada Republike Srbije je u obrazloženju pokušala da istakne značaj informacionih tehnologija u postupku rešavanja o pravima i obavezama pravnih i fizičkih lica i neko ko nije dovoljno upućen u ovu materiju mogao bi da pomisli da je suština zakona da Vlada Republike Srbije omogućava organima državne uprave da koriste kompjutere, odnosno da koriste odgovarajuću informatičku tehnologiju, a u stvari suština zakona je nešto drugo.
Prvo, gospodine ministre, ono što mora da se istakne u vezi sa ovim predlogom zakona jeste da ovoj ovakvoj odredbi nije mesto u Zakonu o državnoj upravi, nego u Zakonu o opštem upravnom postupku.
Naime, član 75a glasiće – organ državne uprave u postupku rešavanja o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke itd. Taj postupak u kome se rešava o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog ili pravnog lica ili druge stranke od strane organa državne uprave jeste upravni postupak.
Budući da se radi o upravnom postupku i budući da Republika Srbija već ima Zakon o opštem upravnom postupku, onda bi bilo logično da ste odredbu ovu, ali naravno da ste prihvatili interpretaciju i tumačenje SRS, stavili u odgovarajući član Zakona o opštem upravnom postupku.
Vi to niste uradili, vi ste se opredelili da dodate novi član u Zakonu o državnoj upravi, koji je inače donet 2005. godine, a do sada je menjan više puta. Iako je donet pre pet godina, još uvek nije zaživeo u punoj meri, kao što u punoj meri nije zaživeo ni Zakon o državnim službenicima i nameštenicima, pa će sada Vlada Republike Srbije, kada bude odgovarala na onaj famozni upitnik EU, imati dosta problema da objasni kakav je upravni, odnosno administrativni kapacitet države Srbije i da li ta i takva državna uprava može da iznese sve one reforme koje EU od vas očekuje.
Inače, ovaj upitnik je definitivno pokazao da nisu u pravu predstavnici vladajuće koalicije kada su tvrdili da su pitanje KiM i pitanje EU dva potpuno odvojena procesa. Iz upitnika se vidi da to nije tačno.
Jedno od pitanja u upitniku jeste da li je Republika Srbija spremna i na koji način da uspostavi dobrosusedske odnose sa susednim državama, uključujući tu i Kosovo? Tako piše: Kosovo. Ako niste spremni da uspostavite dobrosusedske odnose sa Kosovom, tzv. Kosovom, onda to znači da nećete ispuniti sve kriterijume za ulazak u EU.
Dakle, stvar je vrlo jednostavna. Nemojte ni da se trudite da ispunjavate hiljadu onih drugih pitanja, samo kažite da niste spremni da uspostavite dobrosusedske odnose sa Kosovom, pa ćete taj upitnik vratiti Evropskoj komisiji pre 1. februara 2011. godine, a to je datum koji ste vi odredili kao datum kada ćete vratiti popunjeni upitnik onome ko vam je taj upitnik i poslao.
Inače, kada je u pitanju upitnik EU, na vašu veliku žalost, našao se neko da objavi tajna dokumenta američke diplomatije, pa se, između ostalog, vidi da je zvaničan stav Francuske, pre neto što Srbija uđe u EU, da joj se postavi zvaničan uslov da mora da prizna nezavisnost tzv. republike Kosovo. Sada vi, gospodo iz vladajuće koalicije, možete da se otimate koliko hoćete, EU je svoj stav rekla.
Što se tiče samog Predloga zakona, ovde je, gospodine ministre, nejasno, prvo, zašto ovo ne stoji u Zakonu o opštem upravnom postupku, a treba da stoji, jer se u suštini odnosi na opšti upravni postupak i na postupanje organa državne uprave kada rešavaju o pravima i obavezama fizičkih i pravnih lica, odnosno drugih stranaka. To je pod broj jedan.
Pod broj dva, potpuno je nejasno u kojim će to procesnim situacijama organ državne uprave da, kako vi kažete, vrši uvid i pribavlja podatke iz evidencije, odnosno registra koji u skladu sa posebnim propisima vode drugi organi državne uprave, odnosno drugi državni organi, organi jedinica teritorijalne autonomije, jedinica lokalne samouprave i imaoci javnih ovlašćenja.
Moram da vas podsetim, gospodine ministre, da je upravni postupak u 99% slučajeva jednostranački postupak. Dakle, postoji jedna stranka u postupku i po pravilu se upravni postupak vodi tako što ili organ uprave pokrene upravni postupak po sopstvenoj inicijativi ili na zahtev stranke. U svakom slučaju, upravni postupak ne može da se pokrene bez odgovarajućeg organa državne uprave.
Vrlo često su svi oni elementi koji su neophodni za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja već poznati organu uprave koji vode postupak. Poreska uprava, kada vodi poreski postupak, koji je jedna vrsta upravnog postupka, ona već ima sve potrebne podatke i na osnovu tih podataka utvrđuje odgovarajući iznos poreza koji poreski obveznik treba da plati. Isto tako je i u mnogim drugim upravnim postupcima.
Sada se postavlja pitanje – u kojim će to situacijama jedan organ državne uprave da bude u situaciji da vrši uvid u neke baze podataka koje vodi u elektronskoj formi neki drugi organ državne uprave? Dakle, ne taj organ koji treba da donosi upravni akt, odnosno rešenje u upravnoj stvari.
Mi o tome ništa nismo mogli da saznamo iz Predloga zakona. U Predlogu zakona samo piše da on vrši uvid. Ono što SRS pita to je – kad vrši uvid? Mi smo vam predložili, našim amandmanom, da član 75a glasi drugačije nego što ste ga vi predložili, tako što bi on glasio ovako: "Organ državne uprave u postupku rešavanja o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke, po službenoj dužnosti, u skladu sa zakonom, vrši uvid i pribavlja podatke iz evidencija, odnosno registara koje u skladu sa posebnim propisima vode drugi organi državne uprave, odnosno drugi državni organi, organi jedinica teritorijalne autonomije itd. ako se time omogućava brže i efikasnije rešavanje u upravnoj stvari, odnosno ako se na taj način mogu lakše i ekonomičnije pribaviti dokazi od kojih zavisi zakonito i pravilno rešenje u upravnoj stvari."
Vi ovaj amandman kao Vlada niste prihvatili iz sledećeg razloga: "Amandman ste ne prihvata iz razloga što rešenje iz amandmana dozvoljava arbitrernost i subjektivnost u proceni organa koji odlučuje da li će sam pribavljati neophodne podatke ili će na to obavezati stranku, čime se obaveza organa relativizuje i stranka stavlja u nepovoljniji položaj, a što je suprotno ideji predložene dopune zakona.
Takođe, kroz podneti amandman Vlade brisano je ovlašćenje Vlade da uredi način i bliže uslove pod kojima se vrši uvid i pribavljaju podaci iz evidencije i registara koji se vodi u elektronskom obliku".
Moram da vam kažem, gospodine ministre, da niste u pravu. U nekim situacijama će biti lakše da stranka sama pribavi neki podatak ili neku javnu ispravu koja se vodi u nekoj elektronskoj bazi podataka, nego da to čini neki drugi organ državne uprave, organ teritorijalne autonomije ili organ lokalne samouprave.
Gospodine ministre, vi polazite od jedne pogrešne premise, a to je da je cela državna uprava i cela lokalna samouprava u Republici Srbiji snabdevena odgovarajućom informacionom mrežom. Nije. Ako bude ostala odredba kako ste je vi predložili, ova odredba neće moći da se primeni u jednom broju opština u Srbiji, ne zato što ljudi ne žele da pomognu strankama koje učestvuju u upravnom postupku, nego prosto ne raspolažu odgovarajućom informatičkom opremom.
Gospodine ministre, kažite mi kako će to organ državne uprave da izvrši uvid u elektronsku bazu podataka u Crnoj Travi, Trgovištu, Babušnici ili u nekim drugim opštinama koje još uvek izrađuju upravne akte tako što koriste pisaće mašine? Prosto, ljudi neće biti u mogućnosti da tako nešto urade. To je pod broj jedan.
Pod broj dva, otkud vi znate da je nekad lakše organu da pribavi podatke nego samoj stranci. Recimo, nekad treba da se pribavi izvod iz matične knjige rođenih, umrlih, venčanih ili već neki drugi podataka koji je sličan onim podacima koji se vode u matičnim knjigama.
Zamislite da je stranka u jednom upravnom postupku matičar, a da se postupak vodi u Subotici, a treba da se pribavi izvod iz matične knjige iz Niša, a čovek radi u Nišu kao matičar. Šta mislite, da li je njemu lakše da pribavi taj podatak ili je lakše organu uprave iz Subotice? Pa, njemu je lakše. Dakle, ne možete vi unapred da kažete da je organima uprave lakše da pribave podatke i javne isprave iz elektronskih baza podataka.
Mi smo amandmanom predložili da organ uprave vrši uvid i pribavlja javne isprave iz tih vaših elektronskih baza podataka, ali samo ako se time omogućava brže i efikasnije rešavanje upravne stvari, odnosno ako se na taj način mogu ekonomičnije i lakše pribaviti dokazi od kojih zavisi zakonito i pravilno rešenje upravne stvari. Tu nema apsolutno bilo kakve arbitrarnosti, nema bilo kakve samovolje.
Ko od ministara, ko od bilo kojih drugih funkcionera koji vode upravni postupak, bi želeo da mu upravni postupak traje duže, a ne kraće? Valjda je i vama kao ministru u interesu da vam postupak koji vodite traje kraće. Valjda je i načelniku opštinske uprave u interesu da mu postupak traje kraće, a ne duže.
Zaista, postavlja se pitanje zašto bi bilo koji organ obavezivao stranku da pribavlja podatke, ako organ uprave to može da učini na lakši, ekonomičniji i jeftiniji način?
Dakle, naš amandman je dobar. Ono što ne valja u vašem predlogu zakona, to je da se ne vidi u kojim će to situacijama organ uprave uopšte biti u poziciji i u prilici da pribavlja podatke iz odgovarajućih baza podataka. Ispada, ako čitate vaš predlog zakona, da on to mora da čini u svakom pojedinačnom slučaju. Ne mora. Kažem vam, u mnogim situacijama organ uprave već raspolaže svim potrebnim podacima i nema potrebe da vrši uvid u podatke koje vode neki drugi organi.
Sa druge strane, imate organe uprave, pre svega se misli na lokalnu samoupravu, u pojedinim delovima Srbije ljudi nemaju odgovarajuću informatičku opremu i ova odredba Zakona od državnoj upravi neće moći da bude sprovedena. Inače, vi ste se, gospodine ministre, poslužili jednim, moram da kažem političkim lukavstvom.
Mi smo našim amandmanom predvideli da način i uslove pod kojima se vrši uvid i pribavljaju podaci iz stava 2. ovog člana, uređuju se zakonom kojim je regulisan opšti upravni postupak i zakonom kojim je regulisana zaštita podataka od ličnosti.
U vašem prvobitnom predlogu zakona je stajalo da se taj postupak uređuje aktom Vlade. Mi smo vam u obrazloženju našeg amandmana jasno stavili do znanja da to ne može da se čini aktom Vlade, zato što svaka faza i svaki element upravnog postupka mora da bude regulisan zakonom, Zakonom o opštem upravnom postupku, tako je propisano Ustavom Republike Srbije. Onda ste vi, da ne biste prihvatili amandman SRS, odlučili da izmenite svoj prvobitni predlog zakona, time što ste ovu odredbu izbrisali i u stvari, na indirektan način priznali da smo mi u pravu.
Jedino što vam zameram gospodine ministre i što vam zamera poslanička grupa SRS - zašto niste imali hrabrosti da prihvatite amandman? On je i u pravnom i u jezičkom smislu i u smislu saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije mnogo bolji nego Predlog zakona koji ste nam vi predložili.
Ono što se, naravno, dalje postavlja kao problem jeste to, gospodine ministre, što vi čestim izmenama Zakona o državnoj upravi, u stvari pokušavate da prikrijete jednu prostu činjenicu, a to je mnogi principi i Strategije reforme državne uprave, koja je usvojena još 2004. godine, niste sproveli u praksi. Mi još uvek nemamo depolitizovanu i nemamo u velikoj meri profesionalnu državnu upravu.
Još uvek pomoćnici ministara dolaze na te položaje, ne po konkursima, nego po osnovu određene partijske pripadnosti. Imate u pojedinim ministarstvima situaciju da pojedini ministri imaju od tri pa do 10, ako ne i više pomoćnika ministara, iako ste se obavezali 2004. godine da ćete da smanjite broj funkcionera u ministarstvima i broj državnih službenika na položajima. Vi to niste uradili ni posle pet godina od donošenja Zakona o državnoj upravi.
Naravno, problem kako ćete vi odgovoriti na upitnik EU nije problem SRS, to je vaš problem, kao Vlade i vladajuće koalicije, ali ja vam kažem, objektivno ćete imati problem da odgovorite… Ne znam zašto pogledavate non-stop na sat gospodine ministre? Dužni ste da saslušate narodne poslanike. Dakle, imaćete problem da odgovorite na one delove upitnika, koji se tiču ne samo toga da li ste spremni da uspostavite dobrosusedske odnose sa tzv. Kosovom, nego da li je naša državna uprava kompatibilna sa standardima EU? Nije kompatibilna i to EU vrlo dobro zna.
Ako uzmete izveštaj Evropske komisije o stanju reformi u Srbiji u proteklih nekoliko godina unazad, videćete da Evropska komisija ima upravo najveće primedbe kada je u pitanju državna uprava, kad su u pitanju Agencije koje ste osnovali od 2001. godine, a koje većem broju slučajeva postoje samo na papiru, koje ne rade ništa, ali zato uzimaju ogroman deo budžetskih sredstava.
Da je ostao gospodin ministar tu, nažalost, nije, otišao je, valjda ima neka preča posla, pitao bih ga – da li on zna koliko ima agencija npr. u Republici Srbiji? On je najkompetentniji i najpozvaniji da kaže – agencija ima toliko i toliko i agencija se bavi tim i tim.
Mislim da niko ko rukovodi državnom upravom u Srbiji, uključujući i ministra, koji je najpozvaniji za tu oblast, ne zna koje sve agencije postoje u Republici Srbiji kojim zakonima su osnovane, šta rade i kakva im je pravna priroda.
Pošto ministar nije tu, evo, reći ću ovoj uvaženoj dami iz ministarstva, recimo na pravnim fakultetima studenti kada uče upravno pravo imaju jedan objektivan problem, ne može na adekvatan način da im se objasni šta su to agencije u pravnom sistemu Republike Srbije. Oni to moraju da uče i to je deo obavezne literature, ali profesorima je jako teško da shvate šta su agencije. Zamislite kako je tek studentima.
Kada izvršite analizu svih propisa u Republici Srbiji koji se odnose na te tzv. agencije, onda možete da vidite da su neke agencije organi uprave, da su neke agencije posebne organizacije, da su neke agencije javne službe, a da su neke agencije, taj četvrti tip agencija, tzv. javne agencije.
Od 2005. godine u Republici Srbiji imate zakon koji se zove Zakon o javnim agencijama. Uzmite član 1. tog zakona, pa pogledajte kako glasi definicija javnih agencija. Definicija glasi otprilike ovako – javna agencija je javna agencija. Nema nikakvih bližih određenja u koju kategoriju državnih subjekata ona spada.
Objektivno imamo problem sa jednom preglomaznom, neprofesionalnom u velikoj meri, ispolitizovanom državnom upravom i imamo definitivno problem, to morate i vi sami da priznate, to je već uvidela EU, pitanje je samo kada ćete i vi to da shvatite, imamo problem sa tim tzv. agencijama.
Vas je 2001. godine, kada kažem vas, mislim na prvobitni DOS, vas je neko prevario 2001. godine i rekao vam da, da bi ste valjda lakše ušli u EU, prihvatite američku pravnu terminologiju. Tamo je sve što je organ državne uprave agencija, od onoga što su kod nas ministarstva i posebne organizacije, do NASA-e, do organizacije koja se bavi letovima u svemiru, to je sve agencija u SAD.
Vi ste to prihvatili kod nas. Kad god formirate neki novi organ, a ne znate šta ćete sa njim, sem što znate da ćete da mu dajete pare, jer su tu partijski kadrovi, vi ga nazovete agencijom. Sada je u Srbiji sve i svašta agencija. Ima ih sigurno više od 30. Neke agencije su čak formirane i podzakonskim aktima Vlade, što je suprotno Ustavu i onom iz 1990. godine i ovom novom iz 2006. godine.
Definitivno postoji problem državne uprave. Čak i da nemamo problem tih tzv. dobrosusedskih odnosa sa Kosovom, čak i da nemamo problem sa kriminalom i korupcijom, čak da imamo idealno stanje u svim oblastima države, imamo loše stanje u državnoj upravi. To je jedna od objektivnih prepreka na putu Srbije, kako vi kažete, u EU. To su oni sami konstatovali i država Srbija će sa tim imati problem.
SRS ne zanima to što ćemo imati problem sa EU, nego definitivno da građani koji žive u Srbiji imaju problem sa ovom i ovakvom državnom upravom.
Ako se na celu ovu priču doda činjenica da jedan deo vladajuće koalicije razmišlja o promeni Ustava, razmišlja da se u Ustav uvedu regioni kao forme teritorijalnog organizovanja, pa ako i ti regioni budu još imali svoje neke organe uprave, upravne organizacije i uopšte administrativni aparat, zamislite, uvažena gospođo iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, u kakvom problemu će biti građani Srbije.
Siromaštvo sve veće i veće, sve veći broj ljudi u Srbiji ostaje bez posla, mladi beže iz Srbije, kao da su te famozne devedesete godine i dalje prisutne u Srbiji, a vi umesto da radite na poboljšanju državne uprave, suštinskom poboljšanju, čak razmišljate o tome da državni sistem, kada je u pitanju uprava, učinite još komplikovanijim nego što jeste, pa i ovu ovako malo Srbijicu, koju očigledno vaši prijatelji iz EU žele da svedu na granice Beogradskom pašaluka, nije nam ni ona dovoljno mala.
Hajde da je još više umanjimo, hajde da je atomizujemo, hajde da je podelimo na nahije, na spahiluke, na regione, pa da svaka nahija ima svog nahijskog kneza, pa da nahijski knez ima svoje činovnike.
Sve je to lepo, sve je to krasno. To je u duhu Otomanske imperije. To samo znači da ste vi sve bliže Turskoj. Zato joj se tako približavate. Žalite za turskim zemanom u Srbiji, kada je Srbija bila podeljena na nahije. Jeste da se Karađorđe borio protiv nahija i za jedinstvenu Srbiju, ali on nije kompatibilan sa standardima EU. Vi ste kompatibilni. Vi znate šta je fensi, šta je evropski.
Gospođo Čomić, ovo i te kako ima veze sa aktuelnim stanjem u Srbiji i aktuelnim stanjem u državnoj upravi. Uveravam vas da ima i uveravam vas da je sve veći broj stranaka u Srbiji koje se zalažu za promenu Ustava.
Jeste li čuli juče konferenciju za štampu ovih vaših prijatelja kojima ste sačuvali mandate? Promena Ustava. Jeste li čuli Dinkića - Promena Ustava. Jeste čuli Vuka Draškovića - Promena Ustava. Dakle i te kako ovo ima veze sa aktuelnom političkom situacijom u Srbiji.
Žao mi je što gospodin ministar nije tu, valjda ima preča posla, hladi mu se kafa. Državnu upravu treba poboljšati. Državna uprava je u lošem stanju, ali državnu upravu nećete poboljšati tako što ćete se baviti fikcijama i zauzeti stav da u Trgovištu postoje kompjuteri u opštinskoj upravi, da ih ima u Crnoj Travi, da ih ima u Bosilegradu, da ih ima u Preševu, Medveđi itd. Nema ih.
Dakle, najpre nabavite kompjutere, obučite ljude da ih koriste, pa onda pokušajte da uvedete nešto što se zovu informacione tehnologije. Pored svega toga, predvidite u kojim situacijama, organ uprave sam vrši uvid u elektronske baze podataka, a u kojim situacijama to čini sama stranka, ne zbog arbitrarnosti i samovolje, nego baš zato da bi se stranci olakšalo rešavanje njenih prava i obaveza u upravnom postupku i zato ponavljamo još jedanput, ovo je materija ZUP-a, a ne zakona o državnoj upravi.