Dame i gospodo narodni poslanici, na večito pitanje šta je pravda, stari grčki filozofi su rekli – pravda se sastoji u tome da svako dobije ono što mu pripada.
Sada vas pitam, gospodo iz vladajuće koalicije, da li je moguće da Srbima pripada 1000 godina robije, Hrvatima da pripada oko 150 godina robije, a Albancima 20 godina robije?
Da li je moguće da se na bazi takvih presuda ne može doneti politički zaključak o tome ko je u stvari odgovoran za raspad bivše Jugoslavije?
Gospođo Kolundžija, ne znam da li ste pratili suđenje pokojnom predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću, zastupnik tužilaštva gospodin Džefri Najs je kao dokazni materijal protiv Slobodana Miloševića pustio snimak sa skupa na Gazimestanu i pesmu "Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala". Dakle, kao dokaz da je Slobodan Milošević imao plan da stvori etnički čistu veliku Srbiju.
Da li vam toliki broj godina zatvora za Srbe ne govori o tome da je za međunarodnu zajednicu srpski narod odgovoran za raspad bivše Jugoslavije, jer priznaćete nije isto kada sudite čuvarima zatvora, kada sudite običnim vojnicima i kada sudite predsednicima država, predsednicima vlada, ministrima i načelnicima. Zar se ne pitate, gospođo Kolundžija, kako je moguće da se samo na strani srpskog naroda sudi najvišim državnim i vojnim zvaničnicima, a ne sudi se hrvatskim, muslimanskim ili albanskim?
Kako je moguće da nijedan predsednik Hrvatske nije optužen pred Haškim tribunalom ili neki hrvatski ministar ili načelnik Generalštaba hrvatske vojske, a isto to može da se kaže za muslimanske političare iz BiH, ali Tužilaštvo Haškog tribunala nije časilo časa da optuži ljude poput Slobodana Miloševića, Milana Milutinovića, Radovana Karadžića itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 107. Poslovnika Narodne skupštine i uopšte ne razumem vas, gospođo Kolundžija, koja insistirate na početku vašeg izlaganja koji civilizovano i razumno…
(Predsedavajući: Gospodine Martinović, molim vas da se ne obraćate narodnim poslanicima. Povredu Poslovnika mogu da učinim samo ja, pa vas molim da se obraćate meni. Hvala.)
Dakle, zaista ne znam zašto oni koji govore u ime vladajuće koalicije imaju potrebu da potpuno izokreću reči koje iznose poslanici SRS i ne znam s kojim pravom bilo ko u ovoj Narodnoj skupštini može da optuži SRS za, kako oni kažu, stotine hiljada mrtvih, za raspad države itd.
Ako se ne varam i dve države su sahranjene otkako je DOS preuzeo vlast, to je Savezna Republika Jugoslavija i Državna zajednica Srbija i Crna Gora, a sad se spremate da sahranite i Republiku Srbiju, jer kako sam razumeo pristajete na razgovore sa takozvanom državom Kosovo iako vam je Hilari Klinton rekla da razgovori ne mogu da se vode o statusu.
Onda ne znam o čemu ćete da razgovarate i nemojte da se hvalite time kao niste de jure priznali Kosovo, to niko od vas i ne traži. Priznali ste ga samom činjenicom da pristajete na razgovore sa lažnom državom Kosovo o svemu, samo ne o statusu. To znači da vi ne poštujete sopstveni Ustav, jer je status rešen Ustavom Srbije i rešen je Rezolucijom 1244.
Želim da podsetim predstavnike vladajuće koalicije da je SRS bila na vlasti u Republici Srbiji dve godine, od 1998. do 2000. godine. U tom periodu snosimo odgovornost za vođenje države, ni pre toga, no posle toga.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista ne znam zašto predstavnici vladajuće koalicije uvek imaju potrebu da SRS dovode u kontekst bacanja bombi i proterivanja, stotine hiljada leševa itd. Prvo, ne razumem vas, gospodine Novakoviću, zašto uopšte dozvoljavate takav ton u Narodnoj skupštini.
Pitam gospodina Čanka – da li on ima neku sudsku presudu, bilo kakav dokaz da je bilo koji član SRS bacio nekome bombu u dvorište i da je taj zbog toga napustio teritoriju Republike Srbije? Ako poštujemo princip vladavine prava, ako se zalažemo za to da Srbija treba da bude pravna država, s kojim pravom vi onda možete nekoga paušalno da optužujete?
Što se tiče Ustava, na koji se pozivate na jedan prilično ciničan i ironičan način, za taj Ustav nije glasala samo SRS, glasali su i vaši koalicioni partneri iz DS i ne znam šta je tu problem.
Takođe, gospodine Čanak, vi niste pažljivo čitali Predlog deklaracije koji ste potpisali. Ovde se osuđuju zločini počinjeni nad srpskim narodom i građanima Srbije van Republike Srbije, u Hrvatskoj, u BiH, odnosno na teritoriji Kosova i Metohije. Ovde se ne radi o Vojvodini, ovde se ne radi o Beogradu.
Ono što je SRS htela da naglasi, naravno da su svi građani Srbije ravnopravni i naravno da je Srbija država i srpskog naroda i svih drugih građana koji u njoj žive, ali ovde se radi o tome da su u 99,9% slučajeva žrtve u Hrvatskoj, u BiH i na KiM podneli pripadnici srpskog naroda, a da je vama trebala ta klauzula "građani Srbije" da biste se stranim mentorima opravdali da niste baš jako veliki nacionalisti.
(Predsedavajući: Dva minuta.)
Inače, da nije tako, pitam vas – kada ste doneli Rezoluciju o Srebrenici, zašto u toj rezoluciji niste napisali da su zločini počinjeni nad muslimanskim stanovništvom i drugim građanima Srebrenice…

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da sam bio potpuno jasan. Gospodine Čanak, kažite mi imenom i prezimenom ko je to iz SRS bacao bombe i ko je to iseljavao Hrvate iz 27 sela? Ako možete da mi navedete ime i prezime, bio bih vam duboko zahvalan.
Što se tiče, a to sam rekao i u polemici sa vašom stranačkom koleginicom, uvaženom gospođicom Jerkov, 1991. i 1992. godine, gospodine Čanak, Srbi koji su proterani iz Tuđmanove Hrvatske razmenili su svoje stanove i kuće sa Hrvatima koji su živeli u Sremu i u toj razmeni nekretnina srpski narod je prošao, u 99% slučajeva, gore i lošije nego pripadnici hrvatskog naroda.
Znate i sami koliko su te godine mogle da vrede kuće u Hrtkovcima, Kukujevcima, Golubincima, u Slankamenu, i kuće u Zagrebu, Osijeku, Rijeci, Splitu, Dubrovniku itd. Ljudi su ostavljali kuće koje su tada vredele po nekoliko stotina hiljada nemačkih maraka i razmenjivali kuće koje su u Sremu vredele možda nekoliko hiljada nemačkih maraka. Nije se radilo ni o kakvom proterivanju.
Na kraju krajeva, imali ste primer u toku postupka protiv Vojislava Šešelja, onog lažnog veštaka Eve Tabu, koja je tvrdila da su iz Srema proterani ljudi koji su umrli davno pre 1990. godine i po nekim ludačkim spiskovima ti ljudi su vođeni da ih je proterao Vojislav Šešelj. Vojislav Šešelj je dokazao da to nije tako. Ako se već zalažete za saradnju sa Haškim tribunalom, onda uvažavajte rezultate postupka protiv Vojislava Šešelja u tom istom tribunalu.
Kad sam to rekao da KiM nije sastavni deo Srbije?

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 27.
Dakle, gospođo Čomić, meni zaista nije jasno postoje li granice u toj dvostrukoj primeni odredaba Poslovnika.
Da vas podsetim, danas je gospođa Nada Kolundžija, koja je na početku rasprave apelovala na sve narodne poslanike da budu civilizovani, tolerantni, da ovu raspravu ne koriste u dnevno-političke svrhe, za poslanike SRS rekla sledeće – da su iščašeni, da su jadni, da smo odgovorni za smrt stotina hiljada ljudi, za proterivanje. Gospodin Nenad Čanak nas je optužio, bez bilo kakvog dokaza, da smo bacali bombe ljudima u kuće i da smo ih proterivali iz Vojvodine.
Da su te reči potekle od nekog od mojih kolega iz poslaničkog kluba SRS, mi bismo verovatno zaradili neku disciplinsku meru. Ovde kako kome padne na pamet udara po SRS kao po nekoj vreći peska, bez bilo kakvih sankcija.
Dakle, ako ćemo da vodimo civilizovanu raspravu, hajde da je vodimo. Ako ćemo da se vređamo, da li to znači da samo gospođa koja je predstavnik predlagača ima pravo nas da vređa, a mi nemamo pravo da kažemo bilo šta?
Gospodin Nemanja Šarović je na osnovu argumenata, na osnovu dokaza iznosio stavove poslaničke grupe SRS. Niti je rekao za gospođu Kolundžiju da je jadna, ni da je iščašena, ni da je promenila 10 partija od 1990. godine i da je možda ona jedna od onih koji su odgovorni za ono što nam se dešavalo tokom 90-ih godina. Ne, čovek je izneo činjenice, izneo je dokaze na najučtiviji, na najkulturniji, na najcivilizovaniji mogući način.
Dakle, mi ne vređamo nikoga, klanjamo se senima svih koji su postradali na prostorima bivše Jugoslavije, naravno, najviše nas bole žrtve srpskog naroda, ali ovu raspravu danas nismo iskoristili ni u jednom momentu da vređamo bilo kog kolegu iz bilo koje poslaničke grupe koja je predložila ovaj predlog… (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, po ko zna koji put je povređen član 27. Poslovnika Narodne skupštine, zato što je gospođa Nada Kolundžija, mimo bilo koje odredbe Poslovnika, dobila pravo na repliku na izlaganje gospodina Zorana Krasića, koji se javio za povredu Poslovnika.

Hvala.
(Dragan Todorović, sa mesta: Koknu i tebe.)
Narodni poslanik Zoran Ostojić ima reč, posle njega narodni poslanik Vlatko Ratković.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 27. Poslovnika Narodne skupštine. Nijedan narodni poslanik SRS od kada je počela današnja sednica nije ni na koji način kršila red u Narodnoj skupštini, niti je povredila bilo koju odredbu Poslovnika Narodne skupštine.
Gospodin Dragan Todorović je na najljubazniji, na najučtiviji način postavio pitanje u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine, a onda je gospođa Gordana Čomić bez bilo kakvog pravnog osnova u Poslovniku pokušala da po ko zna koji put sprovede politički teror u Narodnoj skupštini i da zabrani poslanicima SRS da na najlegitimniji mogući način, upute poruku domaćoj i svetskoj javnosti da se u Haškom tribunalu priprema novo ubistvo jednog Srbina.
Ja vas molim gospođo Čomić, nađite mi u Poslovniku, gde piše da je ovo što je uradila SRS zabranjeno? Takođe, pitam vas, s kojim pravom primenjujete dvostruke aršine u Narodnoj skupštini?
Ima jedan poslanik iz DS koji, kada otvori svoj laptop, na poleđini tog laptopa je slika bivšeg predsednika DS. Da li je to kršenje reda u Narodnoj skupštini? Da li je jedan poslanik SRS protiv toga protestovao? Nije.
Zašto onda vi sprečavate poslanike SRS da na civilizovan način, na demokratski način, na human, na ljudski, na hrišćanski način pokušaju da predoče Vladi Srbije, njenim predstavnicima, kolegama narodnim poslanicima, sredstvima javnog informisanja da se zaista Vojislavu Šešelju radi o glavi u Haškom tribunalu i da se krši njegovo osnovno ljudsko pravo da se leči i da ima adekvatnu zdravstvenu zaštitu.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS zaista najoštrije osuđuje relativizaciju, kako su rekla gospoda iz vladajuće koalicije, političkog nasilja i pozivam se na član 107. Poslovnika Narodne skupštine.
Gospodine Mićunoviću, kako je moguće da je 5. oktobra…
(Predsednik: Molim vas, nemojte se obraćati gospodinu Mićunoviću, nego parlamentu i meni.)
Dobro, obraćam se narodnim poslanicima, obraćam se građanima Srbije. Kako je moguće da je 5. oktobra bilo legitimno ne samo zapaliti Skupštinu, nego odnositi TV, umetničke slike, stolice, oružje itd. Ne znam da li ste videli, gospodo iz vladajuće koalicije, transparent na gej paradi, gde se vidi gospodin Dežer iz Evropske komisije, gospodin Čiplić i ovaj sramni transparent, na kome piše – "Smrt državi".
Šta mislite o kojoj državi se radi, gospodine Mićunoviću? Da li je ovo smrt SAD, Saveznoj Republici Nemačkoj ili Republici Srbiji? Kažite mi, kad ste već govorili o toleranciji i trpljenju, gde su granice poniženja srpskog naroda i građana Srbije? Kažite mi, koja je to donja granica do koje ćete srpski narod bacati u blato.
Ovo je sramota za državu Srbiju. Ovde piše, gospodine Mićunoviću, između ostalog i – "smrt gospodinu Čipliću", jer je on predstavnik države u Republici Srbiji. Kažite mi gde se ovo dešava u demokratskom i civilizovanom svetu? Da li Amerikanci, Francuzi, Nemci tolerišu transparente na kojima piše – "Smrt SAD", "Smrt Nemačkoj", "smrt Francuskoj"?

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću bez podizanja bilo kakve temperature da ovo vreme iskoristim da gospodi iz vladajuće koalicije ukažem da su zaista u jednoj velikoj zabludi.
Nema razlike između ubijanja, između nasilja i kada javno ističete parolu "smrt državi".

Gospođo Đukić Dejanović, javio sam se na osnovu prava na repliku. Po istom pravu je dobio reč i gospodin Mićunović.
Ovde se radi o tome da onaj ko poziva na nasilje, a transparent "smrt državi" je eklatantan poziv na nasilje, nije ništa bolji od onog ko to nasilje fizički izvršava.
Zaista moram da postavim pitanje kao čovek, ne samo kao poslanik SRS – da li smo mi Srbi postali uljezi u rođenoj državi? Iselite nas u Mongoliju, negde daleko na neke meridijane, pa proglasite Srbiju državom homoseksualaca, neka muftija bude predsednik države, ionako ste mu dali pravo da se kandiduje na izborima. Da je to učinio neki episkop SPC ko zna kakvu biste mu etiketu prikačili.
Dakle, šta se ovde dešava sa državom Srbijom? Jesu li za ovakvu državu ginuli Karađorđe, njegovi junaci, knez Miloš Obrenović? Da li se za ovakvu državu borila srpska vojska na Solunskom frontu?
Pitam vas, gospodine Mrkonjiću. Vi ste čovek od iskustva. Da li je ovo država Srbija koju treba da ostavimo budućim generacijama, da pedofili kažu šta treba da radimo u našoj rođenoj državi? Vi niste mogli da dobijete veći šamar od nemačkog ministra spoljnih poslova koji vam u lice kaže – zaboravite da je Kosovo Srbija, a na pitanje novinara da li namerava da zaključi brak sa svojim partnerom, on kaže – sada ne, zato što sada ne živimo u istom gradu.
Gospodine Mrkonjiću, ima li granica poniženju srpskog naroda? Da li zbog EU treba da izbrišemo našu istoriju, našu religiju, naš moral? Da li ćete nas pretvoriti u gomilu robota, bez prošlosti…

Dame i gospodo narodni poslanici, otvorene su ovde sada brojne teme.
Što se tiče gospođice Jerkov, ona je citirala moje reči da se u Sremu i u Vojvodini početkom devedesetih godina nije desio progon nad Hrvatima, nego se desila razmena nekretnina i to tvrdim i dalje.
Gospođice Jerkov, ako želite odvešću vas u Hrtkovce, u Kukujevce, u Golubince, u Slankamen, pa da vidite kuće koje su Srbi iz Zagreba, Osijeka, Splita, Dubrovnika, Rijeke zamenili sa kućama iz tih sela. Ostavili su kuće koje vrede, tada su vredele po nekoliko stotina hiljada nemačkih maraka, a bogami neke su vredele i preko milion, da bi se, recimo, u Hrtkovcima uselili u kuće koje su pravljene od blata pre sto ili dvesta godina.
Što se tiče gospodina Hajdarevića, gospodine Hajdareviću, nema SRS ništa protiv kada su u pitanju Muslimani, odnosno kako vi kažete Bošnjaci u Sandžaku. Bili bismo najveći licemeri na svetu, kada bismo pričali protiv Muslimana, a imamo u našim redovima narodnog poslanika Sulejmana Spahu koji je Srbi muslimanske veroispovesti.
Nemamo mi ništa protiv običnog muslimanskog stanovništva, to su naše komšije, to su naši prijatelji. Kakve veze ima običan Musliman u Novom Pazaru, u Sjenici, Tutinu sa činjenicom da taj vaš muftija ima skladište oružja, da je glavni narkodiler, da je Talibane…
(Predsednik: Sada ću vas zaista zamoliti da se usmerite na sadržaj koji je vezan za parlament. Molim vas, procenite kakve posledice takve vaše konstatacije i rečenice mogu imati, a dogovorili smo se da radimo na stabilizaciji atmosfere i da pređemo na rad po amandmanima. Zahvaljujem, gospodine Martinoviću.)
Gospođo, ako mogu samo da završim.
(Predsednik: Završite.)
Dakle, gospođo Đukić Dejanović, zaista želim da se stabilizuje stanje u parlamentu i u državi, ali se to stanje neće smiriti ako vi gurate istinu pod tepih. To što znam ja i to što su rekli poslanici SRS, to zna i ministar unutrašnjih poslova. Druga je stvar zašto MUP na jedan način reaguje u Novom Pazaru, a na drugi način reaguje na ulicama Beograda.
Javio sam se za reč da bih objasnio gospodinu Hajdareviću, mom kolegi i mom prijatelju, da SRS nema ništa protiv Muslimana, ali imamo protiv toga da se zvecka oružjem i da se država Srbija lažno optužuje da krši ljudska prava Muslimana, iako se u stvari o tome ne radi. Vi ste prvi, gospođo Đukić-Dejanović, koji ste trebali na to da reagujete. Ovde se ne optužuje SRS da štiti prava Muslimana u Raškoj oblasti, nego država Srbija. Sada vas pitam – koji je to čin, potez, postupak države Srbije gde je povređeno neko ljudsko, manjinsko, versko pravo bilo kog Muslimana u Raškoj oblasti.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, moje kolege, ne samo iz poslaničke grupe SRS, već i iz drugih poslaničkih grupa, govorile su o tome da je zakon o zaštiti potrošača, koji navodno treba da bude usaglašen sa evropskim standardima, manjkav i nepotpun po mnogim pitanjima, između ostalog, i kad su u pitanju ti famozni potrošački krediti.
Vama je sigurno poznato, gospodine ministre, da su građani Republike Srbije unazad nekoliko godina, tačnije od 2001. i 2002. godine, kada je urušen domaći bankarski sistem, kada je domaće finansijsko tržište širom otvoreno za strane banke, ali i privreda Republike Srbije, izloženi nezapamćenoj pljački.
Želim da vam stavim do znanja da SAD, tačnije u pojedinim federalnim jedinicama SAD, krivično se gone odgovorna lica u bankama koje naplaćuju kredite po kamatnim stopama koje su inače važeće u Republici Srbiji. U SAD takve kamatne stope se smatraju zelenaškim. Oni koji naplaćuju takve kredite, a uračunavaju takve kamatne stope, gone se za teška krivična dela.
U Republici Srbiji je sasvim normalno da kamatne stope iznose 10%, 12%, 15%, 20% ili više procenata, što je nezabeleženo u bilo kojoj državi članici EU. Postavlja se pitanje – kako vi to usaglašavate pitanja zaštite potrošača sa evropskim standardima, kada su evropski standardi nešto sasvim drugo, nešto čega zaista nema u ovom predlogu zakona?
Pitanje tzv. potrošačkih kredita trenutno je u Srbiji potpuno pravno neregulisano. Zakon o obligacionim odnosima ne poznaje termin, ni pojam potrošački kredit, a nijedan drugi zakon to pitanje ne reguliše.
SRS je očekivala, a vidim da su očekivale i druge poslaničke grupe, da zakon o zaštiti potrošača bude taj zakon koji će da reguliše pod kojim uslovima i na koji način banke, odnosno drugi finansijski subjekti mogu da odobravaju građanima potrošačke kredite. Umesto toga, imamo situaciju da građanin u stvari ne zna koji iznos kredita treba da vrati.
Imamo situaciju za koju mislim da nije zabeležena u bilo kojoj civilizovanoj zemlji, da banka naplaćuje kamatu na dospelu, a nenaplaćenu kamatu. To je zabranjeno u svim demokratskim državama. U Republici Srbiji se to dešava. Ugovaraju se neke klauzule, gde čovek uzme kredit u jednom iznosu, pa kada treba da ga vrati, onda to ispadne tri puta veće.
Da ne govorim o tim banalnim stvarima, za koje ste i vi sigurno čuli, gospodine ministre, da je osnovni tekst pisan fontom, recimo, dvanaest, a recimo one najškakljivije stvari, koje najviše tangiraju običnog građanina, pisane su fontom šest. Čovek treba da uzme lupu kada čita taj ugovor, inače tipski ugovor, gde je autonomija volje, praktično, svedena na minimum, da bi saznao šta ga sve čeka, ako uđe u jedan takav kreditni aranžman.
Što se tiče samog amandmana, pokušali smo da vam skrenemo pažnju, ali izgleda bezuspešno. Kada donosite jedan zakon i, ako zaista želite harmonizaciju pravnog sistema, onda morate da vodite računa o pojmovima koje koriste već važeći zakoni u Republici Srbiji.
Zakon o komunalnim delatnostima, Zakon o javnim preduzećima i delatnostima od opšteg interesa koriste pojam opšti interes. Opšti interes je po definiciji javan interes. To je opšti društveni interes. To znači da je on i ekonomski interes, politički interes, socijalni interes i svaki drugi interes.
SRS je imala intenciju kroz ovaj i kroz amandmane koje su podnele druge moje kolege da zakon o zaštiti potrošača u pojmovnom, terminološkom smislu, bude usaglašen sa zakonima koji već važe u Republici Srbiji. To niste hteli da uvažite i sada imamo jednu nemoguću situaciju, da Vlada Republike Srbije hoće da usaglasi zakone koje donosi Narodna skupština sa evropskim propisima, a imamo zakone koji su neusaglašeni sa propisima same Republike Srbije.
Sada imate jedan pojmovni aparat u zakonima, kao što su Zakon o komunalnim delatnostima, Zakon o javnim preduzećima i delatnostima od opšteg interesa. Dakle, nota bene, ministre, opšteg interesa, a ne opšteg ekonomskog interesa.
Sada imate potpuno novu pojmovnu kategoriju koja je data u zakonu o zaštiti potrošača. Smatramo da za tim nema potrebe, da treba voditi računa o tome, da svi zakoni u Republici Srbiji budu između sebe harmonizovani, pa kada vam to pođe za rukom, onda tek možemo da govorimo o tome, da eventualne zakone Republike Srbije usaglašavamo sa nekim međunarodnim standardima.
Ono što takođe SRS želi da vam poruči u vreme ove velike ekonomske krize i u vreme kada Vlada Srbije očigledno namerava da da saglasnost na poskupljenje cene gasa, da se već sada po važećoj ceni gasa vrši jedna svojevrsna pljačka građana Srbije.
Naime, gospodine ministre, ne znam da li vam je poznata činjenica da danas javno preduzeće "Srbijagas" fakturiše građanima koji su potrošači gasa jedno stanje, a naplaćuje neko drugo i to više stanje. Drugim rečima, potrošači gasa u Republici Srbiji plaćaju više nego što su zaista i potrošili.
Mislim da je to nešto čega nema nigde u demokratskom svetu. Bilo bi dobro da se Vlada Srbije najpre pozabavi ovim pitanjima. Ukoliko dozvolite da poskupi gas, da li za 10%, 15% ili 20%, a da prethodno niste raščistili tu situaciju, koje stanje u stvari građani plaćaju – da li ono koje im fakturiše ovo javno preduzeće ili stvarno utrošenu količinu gasa?
Onda će to zaista biti atak ne samo na standard građana Srbije, nego i na pravni poredak Republike Srbije. Gospodine ministre, to bi bilo isto kao kada biste vi došli na benzinsku pumpu, nasuli gorivo za 1.000 dinara, a prodavac vam naplatio 1.500 dinara. Otprilike, to se sada dešava sa računima za gas.
Moje koleginice Nataša Jovanović i Vjerica Radeta su pokušale da vam dočaraju, a i vi to sigurno znate pošto ste potrošač u Republici Srbiji, da biste izvršili analizu računa za utrošenu električnu energiju zaista vam je potrebno neko natprosečno znanje, kojim običan građani Srbije ne raspolaže.
Prvo se koriste neki pojmovi koji su običnim građanima potpuno neshvatljivi. Kada uzmete papir i olovku, vi u stvari ne znate šta plaćate. Koliko ste stvarno struje potrošili, kolika je njena osnovna cena, šta sve ulazi od elemenata u cenu električne energije?
Gospodine ministre, najavljuje se, juče sam gledao generalnog direktora JP "EPS", kako mi već do petka moramo da uvezemo novu količinu električne energije jer je temperatura minus 50, a pri tome imamo račune za električnu energiju koje niko živ u Srbiji ne razume.
Nama zaista nije jasno kako je to sad sve usaglašeno sa evropskim standardima. Gde se to gas u EU naplaćuje kao što se naplaćuje u Srbiji? Gde se to u EU električna energija naplaćuje kao što se naplaćuje u Srbiji? Nigde. Dakle, ovo nije nikakvo usaglašavanje sa evropskim standardima, ovo je donošenje jednog zakona koji ni na koji način neće poboljšati položaj potrošača.
Na kraju svih krajeva, ovo je zakon koji je u situaciji u kojoj se nalaze građani Srbije potpuno nepotreban. Građani Srbije koji žive teško, živeće podjednako teško i sa ovim i bez ovog zakona.
Vlada Srbije, to je naša poruka za građane Srbije, ima stalnu potrebu da javnost Srbije opterećuje temama koje nisu aktuelne i koje nisu najvažnije. U uslovima kada imate očigledan rast svih cena osnovnih životnih namirnica, osnovnih proizvoda i usluga koje su neophodne za normalnu egzistenciju ljudi, kada je očigledno da nema ništa od brzog ulaska u EU, kada je očigledno da će veliki broj građana Srbije u narednom periodu da ostane bez posla, kada je očigledno da i oni koji rade u Republici Srbiji rade za neke nadnice i najamnice koje su potpuno ispod tržišne vrednosti rada, a to vam štrajk zaposlenih u pravosuđu najbolje dokazuje, kada sve to i mnogo štošta drugo imate u vidu, onda vam je potpuno jasno da je ovaj zakon o zaštiti potrošača nešto sa čim sada narodni poslanici treba da se igraju i građani Srbije da se zamajavaju.
Suštinske, one najvažnije teme za život građana nekako odlaze mimo njih. To je razlog, jedan od razloga, zašto SRS ne podržava zakon o zaštiti potrošača, koji je manjkav, koji je prepun rupa i koji na suštinski način uopšte neće moći da popravi ionako težak položaj potrošača, inače, građana Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo Đukić Dejanović, pošto se već nekoliko sati vodi žučna rasprava o tome da li je ovaj predlog odluke u skladu sa Poslovnikom ili ne, a vi ste rekli maločas da je opozicija mogla da podnese amandman na ovaj predlog odluke, moram da vam kažem da niste u pravu i da Poslovnik, koji ste vi usvojili krajem jula, onemogućava da se na ovakav predlog akta podnese amandman.
Da je to tako, vidi se iz člana 161: "Amandman je predlog za izmenu i dopunu predloga zakona". Ovo nije zakon. I sad se postavlja pitanje kako opozicija koja je nezadovoljna može da interveniše da se predlog odluke dovede u sklad sa Poslovnikom Narodne skupštine.
Ovo je jedna intervencija koja samo govori o tome do koje mere je rasprava, u kojoj učestvuju predstavnici vladajuće koalicije, u velikoj meri obesmišljena samom činjenicom da je predlog odluke suprotan Poslovniku. Onda vi iz jedne povrede Poslovnika uskačete u drugu i onda ulazite u jedan lanac povrede Poslovnika i onda se postavlja pitanje kakav je smisao ovoga što Parlament danas radi.
Smisla nema nikakvog, sem da se verovatno ''spinuje'' javno mnjenje Srbije, da se potpuno skrene pažnja sa zaista ogromnih problema koje država Srbija ima, i onda, evo, neka narod ceo dan gleda da li je u pravu vlast ili opozicija kad je u pitanju članstvo u odborima.
Nije problem ni Kosovo i Metohija, ni nezaposlenost, ni socijalna beda, ni to što se zvecka oružjem u Raškoj oblasti. Ništa to nije problem, problem je da li je do kraja sprovedena proporcija u odborima. Nije, i vi znate da nije, ali mi onda nije jasno zbog čega vodite ovu raspravu. Onda ćutite, pustite neka opozicija kaže to što ima i danas ćete verovatno to izglasati.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da, pre svega, treba da se vratimo na početak ovog zakona, a to je etimološko značenje reči korupcija. Dakle, "korupcija" je reč latinskog porekla i znači kvarenje, znači pokvarenost.
Vi se ovih dana, gospodo iz vladajuće koalicije, hvalite da ste doneli nekoliko stotina zakona, a moram da vas podsetim da su još rimski pravnici i filozofi rekli i postoji jedna latinska sentenca na tu temu, da "najpokvarenija država na svetu ima najviše zakona", corruptissima in re publica plurimae leges.
To danas uče srednjoškolci u gimnazijama, vi se hvalite time da ste doneli veliki broj zakona, a mi vas sad pitamo, izvinite, kakvu korist država Srbija i njeni građani imaju od tih silnih zakona. Nikad više zakona u Srbiji i nikad više pokvarenosti u tom najširem društvenom smislu te reči.
SRS ne može da se složi sa onim što je rekla gospođa Nada Kolundžija da je ovaj zakon suviše strog. Ne, ovaj zakon je suviše blag. Ovaj zakon postoji reda radi, da bi se reklo, eto, ispunili smo još jedan uslov za ulazak u EU time što imamo Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, ali suštinski ovaj zakon nikog u Srbiji, a kad kažem – nikog u Srbiji, mislim naravno na moćnike iz vladajuće koalicije, neće da spreči ne samo da vrše više javnih funkcija, nego da te javne funkcije na najdrastičniji mogući način zloupotrebljavaju.
Najbolji dokaz za to su vam lokalni izbori. Nema lokalnih izbora, gospođo Malović, u to vas uveravam, koji su održani u Republici Srbiji, da ne idemo dalje u prošlost, od 2008. godine pa do danas, svi vanredni lokalni izbori u Srbiji, bilo gde da se održavaju, održavaju se u potpuno neregularnim uslovima.
Tu imate jednu pojavu koju ovaj zakon čak i ne tretira, a to je korupcija biračkog tela. To je pojava da stranke vladajuće koalicije, ali bogami i ova novoformirana evropska stranka, koja se hvali time da Kosovo nije prepreka za ulazak Srbije u EU, služe se takvim sredstvima kojima se ne služi apsolutno niko upravo u toj EU.
Ako mi navedete primer ijedne države članice EU gde se biračima, da bi glasali za partiju kojoj pripadam, daje gotov novac, veštačko đubre, štapovi za pecanje, kineski mobilni telefoni, gde se ljudi mame da glasaju za jednu političku stranku time što im se asfaltira put do kuće ili im se tri dana pred izbore postavi bandera.
Ili, gospođo Malović, imate neviđeni primer ponižavanja ljudi u Srbiji gde se kaže – da, dobićeš tih 50 evra ako glasaš za ovu ili onu stranku, ali moraš da uđeš na biračko mesto sa mobilnim telefonom i da uslikaš mobilnim telefonom glasački listić. Ako vidim da si zaokružio broj ispred naziva moje političke stranke, onda ćeš dobiti tih 50 evra. To ste imali u Vrbasu, to ste imali u Odžacima, to ste imali u Boru, to ste imali u Negotinu, to ste imali u Aranđelovcu.
Nije suština ovde samo šta piše u zakonu, nego postoji li politička volja da se zakon sprovodi. A izvinite, ko će da ga sprovodi? Isti oni koji korumpiraju te ljude, koji brutalno zloupotrebljavaju činjenicu da građani u Srbiji teško žive, da ima mnogo nezaposlenih, da ima mnogo socijalnih problema, i onda ti koji će navodno da primenjuju zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, na dan izbora ili neposredno uoči izbora dolaze u jednu opštinu sa kamionima, sa bagerima, sa parama.
Imali ste u Negotinu slučaj, ljudi bre delili farmerice iz Novog Pazara i šporete za grejanje i na osnovu toga dobijali izbore. I kad se završe izbori, o tome nema ni jedne jedine reči, nego – ja sam osvojio 25%, ja sam osvojio 26% itd. Kako sam ih osvojio? Da li vas to neko u Srbiji pita? Ne.
Dakle, to je osnovni problem s kojim se država Srbija suočava. Ako zaista imate iskrenu nameru da pristupite EU, ne vredi da govorite po sto puta – mi smo za Evropsku uniju. Ponašajte se malo kao što se ponašaju oni tamo. Kažite mi da li je u Francuskoj normalno da ministar na dan izbora deli farmerke u nekoj opštini, recimo u Tuluzu, u Nici itd? Je l' ste čuli da se to negde dešava? Ja nisam čuo.
Ili da nemački ministar finansija deli šporete po Drezdenu, Bremenu, Minhenu itd? Ja nisam čuo. Možda ste vi čuli? To se u državi Srbiji dešava. I to se dešava na jedan tako ogoljen način da se to prosto kosi sa elementarnim moralom.
Gospođa Kolundžija potpuno previđa jednu činjenicu. Ovim zakonom, gospođo Kolundžija, vi ne da ne sankcionišete, vi stimulišete ljude da se upuštaju u razne vidove korupcije. Kažite mi koja je sankcija za one koji, po važećem Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije, nisu do 1. aprila 2010. godine se izjasnili koju javnu funkciju zadržavaju? Ima li neke sankcije za njih? Nema. Hajde probajte da se u Beogradu parkirate tamo gde nije dozvoljeno. Platićete kaznu od 10.000 dinara.
U državi Srbiji sistem moralnih vrednosti je sledeći: možeš da vršiš sto funkcija, ne moraš da poštuješ Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, ali nemoj slučajno da si se parkirao tamo gde nije propisano, odmah ćeš da platiš kaznu. Kažite mi, u takvom sistemu moralnih vrednosti, ko će da se izbori sa korupcijom? Neće niko.
Po ovoj varijanti zakona, po izmenama i dopunama, produžavate rok sa 1. aprila do 1. septembra. U postojećem zakonu, do 1. aprila je funkcioner trebalo da se izjasni koju funkciju zadržava, a sad do 1. septembra samo treba da obavesti Agenciju koje funkcije vrši. To je besmisleno.
Koje funkcije javne neko vrši, to je, gospođo Kolundžija, notorna stvar. Zna gospođa Malović šta to znači, notorna činjenica. To je činjenica koja se ne dokazuje, koja je svima poznata. Svima je poznato da je danas 21. jul, da sija sunce, da nije nedelja itd. Vi ćete o notornim činjenicama da obaveštavate Agenciju za borbu protiv korupcije? Valjda ona to zna.
Šta se onda dešava kad je obavestite? Onda ona procenjuje dve stvari: da li postoji sukob dve javne funkcije i da li postoji sukob javne funkcije i privatnog interesa.
U zakonu je definisano kad postoji sukob privatnog interesa i javne funkcije. To je ono što se u zakonu naznačava kao sukob interesa i to nije sporno. Ono što jeste sporno i ono što će u praksi da izazove brojne zloupotrebe, jeste što zakonom nije definisano u kojim situacijama postoji sukob dve javne funkcije.
Jer, u izmenama i dopunama Zakona piše da Agencija procenjuje u kojim situacijama postoji sukob dve javne funkcije, ali nigde ne piše kad se ima smatrati da postoji taj sukob, nego će Agencija od slučaja do slučaja da kaže – ovde postoji sukob dve javne funkcije, a ovde ne postoji. Čim Agenciji dajete pravo da ona arbitrarno procenjuje ima li sukoba dve javne funkcije ili ne, to znači da nema dosledne primene zakona, to znači da u praksi zakon može da se tumači i da se primenjuje od slučaja do slučaja. Umesto da zakon spreči korupciju, zakon će korupciju da stimuliše.
I šta se onda dešava kada taj vajni funkcioner do 1. septembra obavesti Agenciju da ima dve javne funkcije? Onda Agencija procenjuje da li su dve javne funkcije u sukobu, pa ako su u sukobu, ostavlja mu rok od 30 dana da se on izjasni koju javnu funkciju zadržava, pa ako se ne izjasni, onda Agencija sprovodi postupak da se utvrdi da ne može da vrši dve funkcije. Znate li koliko će to vremenski da traje? Do sledećih izbora. I ovaj zakon će ostati mrtvo slovo na hartiji.
Evo, sada je jul 2010. godine, bude li se ovo sprovodilo ovako kao što je napisano, teško da će do kraja 2011. godine bilo ko biti u prilici da se odrekne neke svoje javne funkcije, prosto zato što neće imati vremena. Ovo će prilično da potraje.
Gde su vam ovde garancije da će da se primenjuje princip – jedan čovek, jedna funkcija? Na to smo vam ukazali u načelnoj raspravi. Temelj moderne demokratije jeste princip da jedan čovek može da ima samo jedan glas, bez obzira na to koje je nacije, koje vere, koje je rase, kog je pola, koliko je obrazovan, koliko je bogat.
Nastavak, logički nastavak, filozofski nastavak tog principa jeste princip da jedan čovek može da obavlja samo jednu funkciju, osim u retkim izuzetnim situacijama.
Kod nas ono što treba da bude izuzetak postaje pravilo. Po ovom izmenjenom zakonu postaće izuzetak da čovek može da vrši samo jednu funkciju, a pravilo da može da vrši dve ili više javnih funkcija. I onda će nam se desiti ono što je Njegoš lepo rekao – za pravilo ludost izabraše. Onda od tog principa da jedan čovek može da obavlja samo jednu funkciju neće ostati ništa.
S jedne strane, omogućavate potpunu patološku kumulaciju društvene i političke moći. Govorili ste o mogućim zloupotrebama javnih preduzeća i to ne samo da je mogućnost, to je praksa u Srbiji.
Vi znate kako se danas dobijaju glasovi, time što se nazove neki direktor javnog preduzeća i kaže – ima da spremiš toliko i toliko para za izbore, jer nama treba toliki i toliki broj glasova. Unapred se proceni koji je to broj glasova koji je potreban da se pobedi u jednoj opštini. Jedan deo glasova ćemo da dobijemo na legalan način, a veći deo na nelegalan način, kupovinom i to svi znaju.
Nema poslanika vladajuće koalicije koji ne zna da se to radi u Srbiji i to je već sad postala javna tajna. To što mediji o tome ćute, to je nešto drugo, ali vi koji ćete glasati za ovaj zakon, vi znate da se to radi. Možda su neki od vas u tome učestvovali.
Postavlja se pitanje iz kojih izvora potiče novac, iz kojih izvora potiču te materijalne vrednosti iz kojih se kupuju glasovi, bolje rečeno ljudske duše danas u Srbiji. Je l' ministri sami daju po 50 ili 100 evra iz svog džepa, odvajaju od usta svoje dece. Da li ministri sami kupuju te paketiće, sami kupuju novopazarske farmerice i smederevce ili se novac uzima iz državnih izvora? Uzima se iz državnih izvora.
Sumnjam da je neko, tako da kažem, human pa da sve to radi o sopstvenom trošku. Takvog u Srbiji nema, ja bar nisam čuo ni za jednog takvog ministra, ni za jednog takvog poslanika, ni za jednog pokrajinskog sekretara.
Gospođo Malović, ovim zakonom, između ostalog, amnestirate, pre svega, pokrajinske poslanike Demokratske stranke, G17 plus i Socijalističke partije Srbije, koji su bili u obavezi, budući da su istovremeno i predsednici opština i pokrajinski poslanici, da se izjasne do 1. aprila koju funkciju zadržavaju. Od njih 20 i nešto ne znam da li postoje dvojica koji su rekli evo ja se odričem jedne od funkcija.
Imali ste čak primere gde se neki moćnici u Vojvodini, recimo Goran Ješić, javno hvale, kakav zakon, kakva Agencija za borbu protiv korupcije, ja ću biti na funkciji na koju su me izabrali građani, ne pada mi na pamet da se odričem bilo koje funkcije.
U Vojvodini je to, gospođo Malović, jedan dodatni problem zato što u Vojvodini imate jednu instituciju koja se zove Fond za investicije, Fond za kapitalna ulaganja u Novom Sadu. Tu imate takvu situaciju da su predsednici opština članovi Upravnog odbora Fonda za kapitalna ulaganja.
Naravno, po principu košulja je bliža od kaputa, pa pre će čovek da usmeri sredstva u svoju opštinu nego u neku drugu, čak i onda kada za tim ne postoji objektivna potreba. Da ne govorimo o tome koliko se para o iz Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine daje da bi se duvalo u jedra Demokratskoj stranci ili G17 plus da bi oni pobedili u izborima u nekoj opštini.
Svojim sam očima video, pričao, rukova se s čovekom, gde smo bili, u Odžacima, kada je u nedelju, na dan izbora, došao direktor Fonda za kapitalna ulaganja iz Novog Sada i hvali se, eto, došao sam da pomognem svojima. Ne da im pogura kola, ne da obilazi birače, nego da donosi novac. Gospodin Novaković kaže da to nije tačno. Evo, kažem da je tačno.
Gospođo Malović, to su sve praktični problemi koji danas u Srbiji postoje. Da li ćete ih ovim zakonom rešiti? Nećete. Možda imate dobru volju. U vašu dobru volju ne sumnjam, ali praksa vas demantuje.
Žao mi je što ovde nije gospođa Nada Kolundžija. Ona je navela primer iz engleske prakse. Moram da vam navedem primer iz naše prakse, političke prakse Kraljevine Srbije, kada tadašnja opozicija nije mogla da zameri ništa tadašnjem predsedniku srpske Vlade, Nikoli Pašiću, u načinu na koji vodi svoju Vladu, u načinu na koji vodi državu, odnosno tadašnju Kraljevinu Srbiju.
Ali, uhvatili su se za jedan detalj. Nikola Pašić je imao problematičnog sina, Radomira, Radu Pašića, i dok je otac bio nacionalni entuzijasta, dok se borio za to da država Srbija bude što jača i što bolja, sin Radomir je obilazio kafane po Skadarliji, voleo je kažu i da se napije, i da se kocka i to je jedina stvar koju je tadašnja opozicija imala da prigovori Nikoli Pašiću.
Danas u Srbiji niko o tome i ne govori. Danas je to minorna stvar. Danas je elementarna stvar da se službeni automobili koriste u privatne svrhe. Danas na dan izbora više možete da vidite službenih automobili iz Beograda i Novog Sada nego automobile sa registarskim oznakama te opštine.
Nekada je opozicija u srpskom parlamentu vodila debatu s Nikolom Pašićem, sme li žena Nikole Pašića da se vozi u državnom fijakeru. I odatle imate onu čuvenu anegdotu, jedan poslanik opozicije je rekao – gospodine Pašiću, vaša žena nema pravo da se vozi u državnom fijakeru, a Baja je onako mudar, lucidan, izašao za govornicu i rekao – u pravu ste. Onda je izašao jedan radikalski poslanik i rekao – niste u pravu vi, žena gospodina Pašića ima pravo da se vozi državnim fijakerom. Baja je i njemu reko – i vi ste u pravu.
Hoću da kažem da se nekad u Srbiji o tome izuzetno vodilo računa. Danas možete da potrošite milione evra narodnog novca da vas niko ne pita zašto i zbog čega. Danas možete, u vreme ekonomske krize, tako brutalno da zloupotrebljavate državni budžet, pokrajinski budžet, opštinski budžete, budžete javnih preduzeća, da je to praksa koja ne znam da li postoji danas u nekoj najzaostalijoj državi, negde na dalekim meridijanima Azije ili u Africi. To su problemi, gospođo Malović, s kojim ćete morati da se suočite.
Ili, još jedan primer iz malo bliže prakse. Znate da je gospodin Mirko Cvetković, aktuelni predsednik Vlade Srbije, na mesto direktora Agencije za privatizaciju došao sa mesta izvršnog direktora konsultantske kuće "Ces Mekon". Šta se desilo posle toga? Kada je postao direktor Agencije za privatizaciju, on je zaključio 14 konsultantskih ugovora sa firmom u kojoj je do tada radio. Ukupna vrednost ugovora 455 miliona dinara. To je vreme kada je dinar vredeo nego što vredi danas. Da li je taj čovek sankcionisan?
Nekad je vođena rasprava u srpskom parlamentu sme li žena predsednika Vlade da se vozi državnim fijakerom. Da li ste čuli nekad raspravu ovde da li je pogrešio možda Mirko Cvetković? Da li je prekršio neku zakonsku ili moralnu normu? Ne, taj čovek je nagrađen time što je nakon toga postao ministar finansija, danas je predsednik Vlade.
Onda vi iz vladajuće koalicije se pozivate na praksu iz Engleske, iz ko zna gde. Nema potrebe da idete u Englesku, to je jedna dobro uređena država, bez svake sumnje, ali imali ste primer nekadašnje Srbije, pre nego što je zavladao komunizam, gde su takođe važili ti principi.
Jeste li ste čuli da je neko nekad zamerao ljudima poput Nikole Pašića, poput Milovana Milovanovića, poput Stojana Protića da su nemoralni zato što vrše dve, tri ili pet funkcija. Ne, tim ljudima nije padalo na pamet, iako nisu imali Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, da vrše dve ili više funkcija.
Tada se znalo – predsednik vlade je predsednik vlade i ništa drugo. On je morao da stavi prst na čelo pre nego što stavi svoju ženu u fijaker da mu opozicija to ne bi zamerila. Danas možete da budete ministar, možete da budete konsultant, možete da budete poslanik, direktor javnog preduzeća, možete da budete gradonačelnik, narodni poslanik, pokrajinski poslanik, pokrajinski sekretar, član upravnog odbora Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodina, za sve vas je majka rodila, sve umete super da radite, mnogo ste pametni.
I onda se na celu tu situaciju kao kruna donosi zakon o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije kojim se ne sankcionišu ljudi koji na očigledan način se bave korupcijom u Srbiji, nego im se daje jedna široka amnestija. Nema veze to što niste poštovali 1. april kao rok. Gospodo, imate novi rok do 1. septembra, ali ne da se izjasnite koju funkciju zadržavate, nego samo da obavestite Agenciju o notornoj stvari, o tome koje funkcije vršite.
Sada vas pitam, gospođo Malović, kao pravnik – šta će biti sa građanima Srbije koji nisu u roku platili porez na imovinu, porez na dohodak građana, bilo koju drugu fiskalnu obavezu državi? Ima li nekoga u državi Srbiji ko će te građane da amnestira? Ne, poslaćete im poreske izvršitelje. Da li je moralno da jedan standard važi za običnog čoveka, a drugi standardi da važe za javne funkcionere.