Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, gospodine Seniću, da ni na koji način nisam doveo u pitanje vaše pravo da upotrebite svoj politički stil u obrazlaganju političkih stavova svoje stranke, dakle, to je potpuno legitimno i naravno da se ne ljutim. Nemojte da mislite da ja ili bilo ko iz SRS priziva bilo kakve ratove. Naš narod kaže – ko hteo rat, im'o ga u svojoj sopstvenoj kući. Nažalost, rat je realnost savremenog sveta, a sve tendencije govore da će on izgleda biti realnost i nekog budućeg vremena, ma koliko stratezi novog svetskog poretka uporno pričali o miru. Setite se onih biblijskih stihova, ''govore narodu mome – mir, mir, ali mira nema''.
Nažalost, gospodine Seniću, od 1945. godine govore o miru, ali ne prestaju da ratuju. Mislim da je Amerika jedina zemlja na svetu koja je u permanentnom ratnom stanju, nekada otvorenom, nekad prikrivenom. Hoću da vam ukažem, za ovo kratko vreme, na jednu nelogičnost koja stoji u srži svih onih koji se zalažu za učlanjenje Srbije u NATO, direktno, indirektno, prikriveno ili na način da mi učestvujemo u onim takozvanim mirovnim operacijama koje su pod kontrolom NATO.
Vidite, gospodine Seniću, mislim da bi Srbija bila jedina država u svetu koja ima svoje vojnike na nekim dalekim, udaljenim meridijanima sveta, ali nema svoje vojnike na jednom delu svoje sopstvene državne teritorije. Besmisleno je, gospodine Seniću, da pričamo o učešću srpskih vojnika u bilo kakvim mirovnim operacijama i pod kontrolom UN, a pogotovo pod kontrolom NATO, u situaciji kada srpski vojnik i srpski policajac nije u Prištini, nije u Peći, nije u Dečanima, nije u Kosovskoj Mitrovici.
Hajde da učinimo sve…(nemojte da dobacujete, gospodine Šutanovac. Vi se ljutite kada neko vama dobacuje, ali sebi dajete pravo da vi dobacujete.)
Dakle, hajde da učinimo sve da primenimo do kraja Rezoluciju 1244 koja garantuje da će određeni kontingent srpskih vojnika i policajaca da se vrati na Kosovo i Metohiju, da štiti državne granice Srbije prema Crnoj Gori, Albaniji i Makedoniji, da štiti preostali srpski narod na KiM i, naravno, srpsko duhovno i kulturno nasleđe. Kada to postignemo, gospodine Seniću, onda se kao legitimno pitanje na političkoj sceni Srbije otvara to pitanje da li Srbija treba ili ne treba da učestvuje u mirovnim operacijama. Ovako, to je potpuno besmisleno.
Srpski narod, ne kažem da ste vi za to krivi, daleko od toga, ali, prosto, činjenica je, koji danas živi na KiM je jedini evropski narod za koji institucije poput Aušvica, Dahaua, Mathauzena nisu prošlost, nego, nažalost, svakodnevni život. Srpski narod na KiM, ali mislim i mnogi pošteni Albanci na KiM žive u uslovima koncentracionog logora. Nemoguće je da ne znate?! Zahvaljujem. (Aplauz)

Vaša greška je gospodine Seniću u tome što vi kažete da postoje samo dva puta da se srpska vojska vrati na Kosovo i Metohiju: ili ratom ili tako što ćemo postati deo NATO saveza. Moram da vas podsetim na ono što piše u Rezoluciji 1244, a ne piše da je uslov da se srpski vojnik i policajac vrate na Kosovo i Metohiju, da obuku NATO uniforme i da se vrate pod zastavom NATO pakta nego pod zastavom Srbije koja je članica UN.
Dakle, ono što naša država ne radi, a treba da radi, jeste da se insistira i u UN i, naravno, pri NATO da se omogući da se do kraja sprovede Rezolucija 1244 i da se omogući tom kontingentu srpske vojske i policije da se vrati na Kosovo i Metohiju.
I, ponovo moram da istaknem nešto što piše u Rezoluciji 1244 – Pravo je Srbije da vrati svoju vojsku i policiju na Kosovo i Metohiju, ali nigde ne piše da to može da se učini samo tako što ćemo postati deo NATO. Nažalost, ja nisam čuo od 2000. godine, a sumnjam da je bilo ko čuo, da je bilo koji srpski državni funkcioner tražio da se sprovede Rezolucija 1244 i da se omogući srpskim vojnicima i policajcima da se u tom broju koji je predviđen Rezolucijom vrate u južnu srpsku pokrajinu. Umesto te teme, ovde se veštački otvara tema da li da uđemo u NATO pakt ili ne, pri čemu režim, kao glasnogovornike stava da treba da se uđe u NATO pakt, koristi neke političke stranke koje su deo vladajuće koalicije. Tu pre svega mislim na G17 plus i na SPO. Pri tome, naravno, uopšte ne mislim da to nije stav svih manje-više političkih stranaka koje danas čine ili podržavaju Vladu Srbije. Ali, prosto, zato što znate da je najveći deo građana Srbije protiv toga, nemate svi hrabrosti to otvoreno da kažete.
Gospodine Seniću, niti se SRS zalaže za to da se srpska vojska ratom vrati na Kosovo, a pogotovo se ne zalažemo za to da se vratimo pod zastavom NATO, nego se zalažemo za treći i jedini mogući put – za put koji je utvrđen Rezolucijom 1244, da se sprovede slovo Rezolucije 1244, odnosno jednog njenog aneksa i da se omogući kontingentu srpske vojske i policije, mislim da stoji: "ne više od 1.000", da se vrati na Kosovo i Metohiju. Samo se postavlja pitanje zašto predstavnici vaše političke stranke, zašto predstavnici bilo koje druge političke stranke koje danas čine ili podržavaju Vladu Srbije, nikada nisu uputile ni jedan jedini zahtev, nijednu molbu, nijednu reč u UN da se Rezolucija 1244 sprovede do kraja? To nije nikakav benefit Srbije, to je njeno pravo. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, gospodine ministre, ne znam gde ste u mojim rečima pronašli bilo kakvu mržnju? Niti ja bilo koga mrzim, niti SRS bilo koga mrzi, niti sam ovo rekao zato što mrzim vas, vašu političku stranku, pokojnog Zorana Đinđića ili bilo koga drugog. Problem je u tome što vi niste dobro slušali ono što smo mi rekli.
Bio sam vrlo precizan. Rekao sam da ne postoji nijedan formalni zahtev bilo kog srpskog funkcionera od 2000. godine upućen UN da se omogući srpskoj vojsci i policiji da se vrate na Kosovo i Metohiju. To šta je Zoran Đinđić pričao na sastancima Demokratske stranke, ili na mitinzima, ili na tribinama, to nije zvanična politika. To je stranačka politika.
Ja vas pitam – imate li jedan papir sa zvaničnim pečatom bilo kog srpskog državnog organa, Vlade Srbije, Narodne skupštine, Ministarstva odbrane, Ministarstva inostranih poslova, u kome se traži od UN da se omogući da se sprovede Rezolucija 1244 do kraja? Kažete da niste dobili poziv od komandanta KFOR-a. Pa, gospodine Šutanovac, da je KFOR mislio da ozbiljno poštuje teritorijalni integritet Srbije, zar mislite da bi bilo NATO intervencije, odnosno NATO agresije u proleće 1999. godine? Da li ste nekada došli na ideju da tražite od UN, koje formalno imaju primat na Kosovu i Metohiji i pod čijim mandatom se sprovodi Misija KFOR-a na Kosovu i Metohiji, da pitate ima li potrebe da se vrati srpska vojska i policija na Kosovo i Metohiju?
Ono što mi, takođe, nije jasno jeste ono kad vi kažete da nigde ne piše vojska i policija nego srpski personalitet. Valjda ne mislite da se dole vraćaju kafe-kuvarice, portiri, vozači, balerine, fudbaleri itd. Dakle, to je nešto što jednostavno ne stoji.
I, konačno, gospodine Šutanovac, mislim da ste vi potpuno prevideli jednu jako važnu stvar. Sve političke stranke u ovom parlamentu glasale su za to da se prihvati Sporazum Ahtisari-Černomirdin, izuzev SRS. Vi ste u koaliciji sa partijom čiji je predsednik tada zdušno podržao potpisivanje tog sporazuma. Vi ste u koaliciji sa SPS, sa SPO, a koliko se sećam, Vuk Drašković je bio ministar spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije u vreme NATO bombardovanja. Pa, je l' moguće da niko živi u Srbiji nije više odgovoran ni za šta sem SRS? Da li je postojala SPS tih devedesetih godina? Da li je postojao SPO? Da li je, na kraju krajeva, postojala i DS? Postojala je! (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista ne razumem zašto predstavnici vladajuće koalicije kad god govore o nekim tačkama dnevnog reda koje obrazlaže gospodin Šutanovac imaju potrebu da se obračunavaju sa SRS?
Dakle, gospodina Samofalova izuzetno cenim i uvažavam, ali uopšte ga nisam uzeo u usta, ali pošto je gospodin Samofalov već iskoristio pravo koje je dao sam sebi da mene prozove i SRS moram da kažem i njemu i gospodinu Šutanovcu da ja lično nikad nisam bio na vlasti, kao što mi se ovde spočitava, dakle, nikada u životu nisam bio ministar, ne znam da li ću biti, dobro gospodine Šutanovac, možda nikada neću biti ministar, ali, takođe, sam siguran da nikad neću biti u obezbeđenju Mirjane Marković, kao što ste vi bili, pa, možda vam je ona pričala detalje o tome kako je potpisan Sporazum Černomirdin - Ahtisari, ko je za šta glasao.
Što se tiče vas, gospodine Samofalov, ne znam da li vam je poznata činjenica, kad već pričate o trgovini narkoticima kao bezbednosnom izazovu, a to zaista jeste bezbednosni izazov, da je američka DEA tražila od vlasti u Srbiji da počnu akciju protiv Darka Šarića, ali ne zato što mnogo vole srpsku decu i zato što žele da zaštite građane Srbije od te pošasti koja se zove droga, nego zato što ta američka tajna služba ima svoj interes u trgovini narkoticima i na Balkanu i u Avganistanu i mnogim drugim delovima sveta?
Bio sam vrlo precizan, postoje izveštaji ruskih bezbednosnih službi, mogu i da vam ih pokažem, gde se taksativno navodi da je od 2001. godine pa do danas deset puta povećana proizvodnja opijata u Avganistanu otkako su tamo prisutni Amerikanci, Britanci, odnosno trupe NATO pakta.
Zaista mi nije jasno, možda je potpuno u pravu gospodin Šutanovac, možda sam ja stvarno glup čovek, ali ne mogu da razumem da se zalažete za učlanjenje Srbije u jednu takvu organizaciju koja otvoreno podržava proizvodnju narkotika.
Da li vam je poznato da NATO vojnici u Avganistanu, bukvalno, sa oružjem stražare ispred polja maka onih snaga koje su lojalne režimu u Kablu? Uništavaju se polja maka, ali samo Talibana, polja maka koja su zasejali ljudi koji podržavaju vladu u Kabulu čuvaju se, njih čuvaju vojnici NATO u Avganistanu. Kako sada da se borimo protiv narkotika, a NATO pakt čuva polja maka u Avganistanu?
Gospodine Samofalov, kako to da ćemo sada učlanjenjem u NATO ili slanjem svojih vojnika u takozvane međunarodne mirovne misije da se borimo protiv organizovanog kriminala, a postoji organizovani kriminal u našoj sopstvenoj zemlji? Time nije potreban…(Aplauz)

Hvala, gospođo Čomić. Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je neprimereno da bilo koji ministar, bez obzira kojoj stranci pripada, bez obzira na sav antagonizam koji ima prema SRS, dođe u Narodnu skupštinu i kaže – evo, ovi ljudi koji ovde sede ne predstavljaju nikoga, oni nisu narod.
Izvinite, koga onda predstavljamo? Mislim da se ovaj dom zove Narodna skupština Republike Srbije i da svih 250 ljudi koji ovde sede, predstavljaju narod. Mislim da ste vi, gospođo Čomić, morali na ovakvu uvredu, ne mene lično, i ne samo poslanika SRS, nego svih poslanika koji ovde sede, da reagujete i da zaštite dignitet, opet, kažem – ne, moj, nego dignitet Narodne skupštine Republike Srbije.
Takođe, želim da istaknem, gospodine Šutanovac, da ne primam platu u Narodnoj skupštini, a mogu da dam para za siromašnu decu koliko god treba, imam troje dece, i što se mene tiče, spreman sam uvek da pomognem, kad god treba. Ali, za razliku od vas koji pomažete tuđim parama, spreman sam da pomognem svojim. (Aplauz)
Takođe, gospodine Šutanovac, 'ajde da sad zanemarimo sve te velike priče, vi radikali ste ovakvi, onakvi, NATO pakt itd, 'ajde da se pozabavimo problemima koje imamo u našoj sopstvenoj kući. Treba da učestvujemo u međunarodnim misijama, navodno, da bi se borili protiv organizovanog kriminala, a imamo organizovani kriminal u našoj sopstvenoj otadžbini. Kako je moguće da jedna firma "Jugohemija" nabavlja sve, od vakcina protiv svinjskog gripa, pa do poslova kao što su remonti aviona, koji malo, malo, pa padaju? Hajde malo da se bavimo tim životnim pitanjima, pustite to što je bilo 1999, 2000, 2001. godine, znate vi to verovatno bolje od mene, jer ste tad bili aktivni u politici, za razliku od mene...
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
dakle, samo gospođo Čomić, zaista vas molim, vaš zadatak nije da branite ministra od mene ili od poslanika SRS, nego da omogućite svima da koriste svoje poslaničko pravo. ...

Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bi bilo nikakve dileme, iako gospodin Šutanovac očigledno nema nameru da sluša ovu raspravu, ali zbog građana Srbije i drugih narodnih poslanika, imam obavezu da razjasnim jedan nesporazum koji je izbio između gospodina Šutanovca, gospodina Vlajka Senića i mene.
Dakle, evo šta piše u toj famoznoj Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN od 10. juna 1999. godine: "Savet bezbednosti"…pa da ne citiram sve, "potvrđuje da će posle povlačenja dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo, radi obavljanja dužnosti u skladu sa Aneksom 2". Dakle, gospodin Šutanovac je spočitavao poslanicima SRS da ne znaju šta piše u Rezoluciji 1244. Međutim, iz ovoga što sam pročitao može da se izvuče sasvim suprotan zaključak, da nažalost ministar odbrane Republike Srbije…

Hvala, gospođo Čomić, na intervenciji, ali, nadam se da ćete se složiti sa mnom da je ovo jako važna stvar.
Gospodin ministar je tvrdio da u Rezoluciji 1244 nigde ne piše – srpska vojska i policija. Evo, sada sam vam pročitao da piše. Ono na čemu je SRS insistirala i ono na čemu danas insistira jeste da aktuelni režim u Srbiji zatraži od UN, inače, u Rezoluciji 1244 nigde ne piše, i to mogu da citiram ako mi gospođa Čomić dozvoli, nigde se ne traži da komandant KFOR nas pozove da mi sa vojskom i policijom dođemo na KiM…

Uz rizik da možda i dobijem neku opomenu ili neku drugu sankciju, gospođo Čomić, dozvolite, ovo je izuzetno važna stvar, kada se govori o upotrebi Vojske Srbije u međunarodnim multinacionalnim operacijama, dakle, ne može a da se ne kaže da jedan deo teritorije Republike Srbije, naše države, nije pokriven sa srpskim vojnim i policijskim osobljem, kako stoji u Rezoluciji 1244, i da je bespredmetno, Srbija bi bila presedan u međunarodnoj zajednici da ima svoje vojnike u Kongu, Avganistanu, na Haitiju ili bilo gde, a da srpskog vojnika ili policajca nema u mestima, u gradovima, i selima na KiM.
Ako mi nađete ijednu državu na svetu koja učestvuje ili pod zastavom UN ili pod zastavom NATO u nekoj međunarodnoj mirovnoj ili kvazimirovnoj operaciji a da njena vojska ili policija nije prisutna na celokupnoj državnoj teritoriji, biću vam duboko zahvalan. Nažalost ili na sreću, takve države sem Republike Srbije nema.
Sada postavljam jedno pitanje, pitanje koje je postavio i moj uvaženi kolega gospodin Krasić – koja je svrha toga da imamo nekoliko lekara ili nekoliko vojnih posmatrača na Haitiju, Libanu ili bilo gde u svetu, a da srpski narod na KiM živi u uslovima koncentracionog logora, a da pri tom nijedan državni organ, uključujući Narodnu skupštinu Republike Srbije, Vladu, nikada ni na koji način nisu zahtevali od UN da omogući da se do kraja sprovede Rezolucija 1244?
Gospodin Vlajko Senić je rekao da postoje samo dva puta kada je reč o povratku srpske vojske i policije na KiM, a imajući pri tom u vidu i širi kontekst učešća Srbije u međunarodnim multinacionalnim operacijama, pa je onda rekao – ili rat ili da budemo deo NATO.
SRS je rekla da postoji i treći put, to ponavljamo i ovom prilikom, dakle, postoji i treći put. Treći put je poštovanje Povelje UN, poštovanje međunarodnog prava i poštovanje jedne inicijative koja je došla sa Istoka, jedne bratske i prijateljske zemlje, a to je inicijativa ruskog predsednika iz 2009. godine, da se potpiše ugovor o evropskoj bezbednosti.
Dakle, ta inicijativa je potekla prošle godine i ona je stavljena na sto praktično svih evropskih država, uključujući tu i države koje su članice NATO. U čemu je suština te inicijative?
Ruska Federacija u liku svog predsednika nudi svim državama u Evropi, ponavljam, i državama članicama NATO, da se potpiše ''ugovor o evropskoj bezbednosti'', koji će da počiva na principima Povelje UN. To znači – poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta svih država potpisnica tog novog ''ugovora o evropskoj bezbednosti''. To je miroljubiva politika. To su mehanizmi da se sporovi među državama reše na miran način, konferencijama, konsultacijama, svim mogućim sredstvima, samo ne oružjem.
Nedavno je ova inicijativa došla i u Narodnu skupštinu Republike Srbije i sa ovom inicijativom upoznate su sve poslaničke grupe u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Nedavno je održan i jedan okrugli sto, 24. aprila ove godine, koji se bavio svim onim pitanjima koja su vezana za inicijativu Ruske Federacije, a to je da se uspostavi novi sistem kolektivne bezbednosti u Evropi koji će apsolutno da bude u skladu sa principima, sa načelima, sa normama iz Povelje UN.
Pitanje koje postavlja SRS jeste sledeće – zašto predsednik Republike Srbije o tome ćuti? Zašto o tome ćuti Vlada Srbije? Zašto o tome ćuti Ministarstvo odbrane? Zašto ćute poslanici vladajuće koalicije? Zašto ne kažu da postoji i neki drugi put da se očuva bezbednost Republike Srbije u vrlo nestabilnim međunarodnim političkim prilikama, a koji ne podrazumeva direktno ili indirektno uključivanje Srbije…

Gospođo Čomić, koliko mi moja skromna pamet dopušta, zaista se trudim da govorim o tačkama koje su na dnevnom redu. Ali, pošto vi, očigledno, insistirate na tome da se ovde ne sme govoriti o takozvanim zabranjenim temama, postoje tabu teme i jedna tabu tema je – nemojte slučajno da neko kaže da postoji zahtev, odnosno inicijativa Rusije za uspostavljanje…

Dragi građani Republike Srbije, držaću se teme dnevnog reda na način kako to podržava gospođa Čomić. Evo, dragi građani Republike Srbije šta piše u odluci o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2010. godini: ''Odobrava se učešće pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama tokom 2010. godine i to: – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Demokratskoj  Republici Kongo (MONUC); – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Liberiji (UNMIL); – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Obala Slonovače (UNOCI); – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Čad i Centralno Afričkoj Republici (MINUCRAT); – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Liban (UNIFIL); u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Kipar (UNFICYP). Kao što vidite, u tački 1. Predloga odluke isključivo se spominju mirovne operacije UN.
Poštovani građani Republike Srbije, preći ću sada na obrazloženje, pa ćete videti da priča o NATO i te kako ima smisla u kontekstu rasprave ove dve tačke dnevnog reda. Evo šta je napisala Vlada Srbije u obrazloženju zašto treba izglasati ove dve odluke. Kaže ovako – ''članstvo Republike Srbije u Partnerstvu za mir otvara dodatne mogućnosti za njeno aktivnije uključivanje u multinacionalne operacije pod okriljem Ujedinjenih nacija i Evropske unije.'' Sada ja vas pitam, gospođo Čomić, nađite mi vezu između teksta Predloga odluke i obrazloženja?
Opet ponavljam, koliko mi moja skromna neministarska pamet dozvoljava, ovde se spominju samo UN. Kako to da se u tekstu Predloga odluke spominju UN, a u obrazloženju zašto odluku treba usvojiti odjedanput isplivava Partnerstvo za mir? Koliko znam, Partnerstvo za mir je vojnopolitički program NATO pakta, nije vojnopolitički program UN, pa, ako su ovo mirovne operacije pod zastavom UN i sa mandatom UN, možda ja ne razumem, ali onda molim predstavnike Vlade ili predstavnike vladajuće koalicije da nam objasne kakve veze imaju UN i njihove misije u svim nabrojanim zemljama sa Partnerstvom za mir i kakve veze imaju te mirovne operacije pod kontrolom i pod mandatom UN sa EU?
Koliko znam, EU je prevashodno ekonomska organizacija evropskih država. Kako sad, odjedanput, mirovna misija na Kipru i u Libanu ima neke veze sa Partnerstvom za mir i sa EU? Kada Vlada Srbije napravi vezu između UN i Partnerstva za mir, onda je to legitimno. Kada poslanici SRS kažu da se pod firmom UN u stvari krije direktno ili indirektno učešće Vojske Srbije pod komandom NATO u operacijama po svetu, koje su sve, samo ne mirovne, onda – gospodine poslaniče, ne možete to da kažete. Onda Vlada Srbije treba da povuče ovaj predlog odluke i isključivo treba da se govori o UN. Nema govora o Partnerstvu za mir, nema govora o EU, nema govora o NATO.
Ispada da samo Vlada Srbije ima pravo na neke teme. Kada te teme otvore poslanici SRS ili neke druge političke stranke koja nije deo vladajuće koalicije, onda o tome ne možete da govorite. Dakle, sve je ovo, dragi građani, i te kako povezano. Vama je to vrlo dobro jasno, ma koliko, da oni koji vode sednicu Narodne skupštine imaju zadatak ili su sebi sami nametnuli obavezu da zabrane da se o nekim temama govori.
Inicijativa Ruske Federacije je nešto što zaista doprinosi miroljubivoj politici u Evropi. Ma koliko da se predstavnici Vlade ili pojedini predstavnici vladajuće koalicije trude da nas uvere da je NATO pakt humanitarna, miroljubiva, čovekoljubiva organizacija, mi u to ne verujemo i nismo mi ti koji smo napali NATO pakt, nego je NATO pakt taj koji je napao srpski narod, ne samo u SRJ, nego i u Republici Srpskoj Krajini i u Republici Srpskoj.
Takođe, nešto što se podmeće SRS jeste to da mi kad govorimo o tome da je NATO pakt jedna ofanzivna, agresivna, međunarodna vojna organizacija, koja nikakve suštinske veze nema sa duhom Povelje UN, onda nam se kaže – onda, vi napadate našu braću Grke, naše prijatelje Špance i sve ostale zemlje članice NATO, a koje nisu priznale nezavisnost KiM. Izvinite, ali to nije tačno. Pa, nisu Grci došli na ideju da bombarduju SRJ, niti su došli na ideju da bombarduju Republiku Srpsku ili Republiku Srpsku Krajinu. Sumnjam da je, baš, Špancima palo na pamet da 2001. godine izvrše okupaciju Avganistana. Sumnjam da, baš, Slovaci nemaju šta drugo da rade u svom životu, nego da čuvaju polja maka u Avganistanu, ali to su sve činjenice.
Bio sam vrlo precizan i svi poslanici SRS su bili vrlo precizni kada su govorili o tome koja je uloga NATO u kriznim situacijama u svetu i na kriznim mestima. Pa, naravno, svima je jasno, maloj deci je jasno, da u jednom savezu kao što je NATO, SAD i Rumunija, recimo, apsolutno nisu ravnopravne i da se za sve pitaju Amerikanci.
Idite u Grčku, nadam se da ste tamo letovali, pitajte bilo kog grčkog oficira sme li da ode u toalet da opere ruke, a da prethodno ne pita američkog oficira za vezu, da li to sme da učini ili ne.
Onda nam se dođe ovde u Narodnu skupštinu i kaže – da, sada napadate Grke, napadate Rumune, Špance itd. Ne napadamo te zemlje, samo kažemo da su oni koji su kreirali agresiju na SRJ, na Republike Srpsku Krajinu, na Republike Srpsku, na Irak, na Avganistan, koji sada planiraju neko novo žarište, da su to pre svega SAD i Velika Britanija, pri tom uopšte nismo želeli ni na koji način da kažemo da nam je neprijatelj ceo američki narod ili da su nam neprijatelji svi građani Velike Britanije. Naravno da nisu, ali da rukovodstvo tih država tokom devedesetih godina, pa i sada, vodi jednu politiku koja je sve samo ne miroljubiva, koja je sve samo ne usklađena sa međunarodnim pravom, to je činjenica.
Na kraju krajeva, ako su nam i SAD i Velika Britanija tako veliki prijatelji, kao što nam se ovde maločas reklo, kako to da od 200. godine ne naprave, ama, baš, nijedan potez koji je u interesu Srbije i srpskog naroda, tako veliki prijatelji, a ništa da učine za Srbiju? Kako to odjedanput da su Hašim Tači, Haradinaj narko-dileri, ubice, siledžije, odjedanput, za te iste SAD i Veliku Britaniju borci za ljudska prava, za demokratiju, za slobodu? Njih primaju u zvanične posete, daju im se neka odlikovanja, politički legitimitet.
Ceo srpski, državni, politički vojni i policijski vrh je isporučen Haškom tribunalu i onda se kaže – to su naši prijatelji, oni nam žele dobro. Izvinite, oni koju omogućuju trgovinu narkoticima iz Avganistana, do Srbije, do Južne Amerike, nisu prijatelji nikome, ni američkim građanima, ni britanskim, a pogotovo ne srpskim građanima.
I, neka nas niko ne ubeđuje da stotine tona heroina i drugih opijata koji dolaze iz Avganistana mogu da dođu u Srbiju ili mogu da dođu u bilo koju drugu državu na svetu, a da za to znaju NATO trupe i NATO komanda u Avganistanu.
Dakle, ovde je potpuno jasno, završiću da bi moje kolege mogle da kažu nešto o ovim tačkama dnevnog reda, apsolutno je jasno, kad god Vlada Srbije kaže – treba da učestvujemo u međunarodnim mirovnim operacijama pod UN, građani Republike Srbije, shvatite to kao jedan implicitni poziv da Srbija mora, zato što je to navodno imperativ vremena, da uđe u NATO.
Ko pročita Rezoluciju 1244, ko se upozna sa inicijativom Ruske Federacije o potpisivanju ugovora o evropskoj bezbednosti, videće da to nije, jednostavno, tačno. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista ne razumem zašto vi, gospođo Čomić, dozvoljavate ovakav ton u Narodnoj skupštini i zašto dozvoljavate da se vređaju narodni poslanici koji imaju suprotan stav od gospodina ministra?

Dragi građani Srbije, ministar odbrane je rekao – šta će sada da pomisli tamo ''neki'' naš vojnik u Čadu kada čuje preko radija da tamo ''neki'' poslanik Savić kaže ovo ili ono.
Zamislite, građani Srbije, šta će da kaže taj isti vojnik u Čadu kada čuje da tamo ''neki'' ministar odbrane njega šalje u Čad, a malo, malo, padaju mu avioni u Srbiji. Dvoje ljudi se udavilo u Trgovištu i niko nije reagovao ... (isključen mikrofon)

Dobro, gospođo Čomić, pošto je bilo reči o gospodinu  Sulejmanu Tihiću u BiH, ako dozvolite, gospodin Šutanovac je ministar u Vladi koja je pre nekoliko dana uputila podnesak sudu u Londonu u postupku izručenja Ejupa Ganića Republici Srbiji, u kome se priznaje da je u BiH pre 19. maja ... (isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pre nego što kažem nešto o izmenama Zakona o visokom obrazovanju, dozvolite mi samo jednu malu digresiju.
Pre nekoliko trenutaka u Haškom tribunalu saopštena je presuda sedmorici oficira Vojske Republike Srpske. Dva oficira dobila su doživotnu kaznu zatvora, a pet oficira je dobilo ukupno 89 godina zatvora, zbog navodnog učestvovanja u genocidu u Srebrenici.
To su, poštovani građani Republike Srbije, prvi gorki plodovi Deklaracije koju je usvojila Narodna skupština Republike Srbije, koja je preuzela odgovornost na Republiku Srbiju za nešto što se u Srebrenici nije dogodilo.
Možemo da očekujemo i u narednom periodu da će biti sličnih odluka, vrlo nepovoljnih i po Republiku Srbiju i po Republiku Srpsku.

Evo, gospođo Đukić-Dejanović, vraćam se na temu.
Poštovani gospodine ministre, mislim da je vama poznato da je koncept visokog obrazovanja, koji je usvojen Zakonom o visokom obrazovanju 2005. godine, u stvari koncept visokog obrazovanja koji postoji na američkim privatnim fakultetima.
U junu 1999. godine održana je ta čuvena sednica, odnosno čuveni sastanak ministara obrazovanja EU. Kao plod tog sastanka donet je jedan dokument koji sada u Republici Srbiji, kada je u pitanju oblast visokog obrazovanja ima, maltene, status svete knjige, a to je famozna Bolonjska deklaracija. Na osnovu tih principa iz Bolonjske deklaracije, 2005. godine Narodna skupština je donela Zakon o visokom obrazovanju, pri čemu, mnoga rešenja koja su sadržana u Zakonu o visokom obrazovanju ni direktno ni indirektno, uopšte nisu pomenuta, niti su tretirana Bolonjskom deklaracijom.
Mnogo toga što danas postoji u sistemu visokog obrazovanja Republike Srbije nema direktne veze sa principima sadržanim u Bolonjskoj deklaraciji, ali je postalo moderno svaku novinu, pa bila ona pozitivna ili negativna, u sistemu visokog obrazovanja Republike Srbije nazivati ''bolonjskom'' novinom.
Kao što je rekao moj uvaženi kolega Goran Mihajlović, kada se saberu i oduzmu svi rezultati ove reforme našeg univerziteta od 2005. godine, može da se izvuče jedan jedini zaključak, a to je da su sve te reforme donele više štete neko koristi.
Što se tiče izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju o kojima danas govorimo, neshvatljivo je da se menja formulacija u članu 4. Zakona o visokom obrazovanju, pa se kaže da je jedan od principa visokog obrazovanja – uvažavanje humanističkih i demokratskih univerzalnih vrednosti kulturnog nasleđa. Smatramo da je bila mnogo bolja prethodna formulacija, a to je, uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije.
Nemojte da zaboravite, gospodine ministre, donosimo Zakon o visokom obrazovanju Republike Srbije. Neophodno je u zakonu precizirati da se radi o humanističkim tradicijama, pre svega nacionalnim i pre svega evropskim, jer je srpski narod bio i ostao evropski narod, a njegova kultura i njegovo kulturno nasleđe sastavni deo evropske tradicije i evropskog kulturnog nasleđa.
Ono što je, takođe, problematično u izmenama Zakona o visokom obrazovanju jeste član 16. Sada u izvesnoj meri liberalizujete broj nastavnika koji je potreban da bi jedna visokoškolska ustanova mogla da radi. Do sada je postojao princip, u dosadašnjem Zakonu o visokom obrazovanju, da visokoškolska ustanova može da funkcioniše ako ima nastavnike koji rade 70% radnog vremena u odnosu na broj predmeta na toj visokoškolskoj ustanovi. Sada se taj princip menja, pa se kaže da visokoškolska ustanova ispunjava zakonom propisane uslove ako ima nastavnike u radnom odnosu sa punim radnim vremenom za izvođenje najmanje 70% časova aktivne nastave na studijskom programu.
Do sada je traženo u odnosu na ukupan broj predmeta, a sada se insistira na aktivnoj nastavi na studijskom programu. Šta u praksi ova odredba može da izazove? Može da dovede do toga da pojedine visokoškolske ustanove imaju skandalozno mali broj nastavnika, da imaju manji broj nastavnika, recimo, nego u nekoj osnovnoj ili srednjoj školi. Možda bi bilo dobro, gospodine ministre, da razmislite da se zakonom precizira fiksni broj, minimalni fiksni broj nastavnika koji jedna visokoškolska ustanova mora da ima zaposlenih sa punim radnim vremenom, da nam se ne desi da imamo visokoškolske ustanove sa pet, tri, sedam nastavnika. Onda se u velikoj meri dovodi u pitanje kredibilitet nastavnog procesa na jednoj takvoj visokoškolskoj ustanovi.
Takođe, bilo bi dobro, gospodine ministre, da razmislite o nečemu što postoji u EU. Radi se o jednoj direktivi Evropskog parlamenta iz 2005. godine, koja nalaže nacionalnim zakonodavstvima članicama EU da donesu zakon o takozvanim regulisanim profesijama. O čemu se radi? Kada su u pitanju pojedine nauke, države članice EU za visokoškolske ustanove koje obrazuju kadrove iz tih naučnih oblasti propisuju strože uslove za izvođenje nastave, nego kada su u pitanju neke druge naučne oblasti, konkretno, u EU propisuju se stroži uslovi za rad visokoškolskih ustanova iz oblasti, recimo, pravnih nauka, pedagogije i medicine.
U Republici Srbiji po ovom zakonu i po postojećem zakonu iz 2005. godine sve visokoškolske ustanove su izjednačene u pogledu uslova koje moraju da ispunjavaju, bez obzira na to kojom naučnom delatnošću, odnosno iz kojih oblasti školuju kadrove.
Imate jedan drugi slučaj, recimo, u SAD. I tamo postoje privatni fakulteti, postoje privatni pravni fakulteti, ali ne možete da budete upisani u imenik Američke advokatske komore ako niste završili nekoliko najprestižnijih, pre svega, državnih pravnih fakulteta. Vi sada završite koji god hoćete, ali ako hoćete da budete advokat u SAD morate da završite tačno određeni fakultet.
Bilo bi dobro, gospodine ministre, da usvojite takvu pozitivnu praksu koja postoji i u EU i SAD. Naročito je to važno kada je u pitanju medicina. Nemojte da nam se desi da školujemo ljude koji će formalno biti lekari, koji će formalno imati diplomu da su završili neki medicinski fakultet, a koji sutra neće znati gde je bubreg a gde je slepo crevo.
Sve ovo može da se ispravi, i greške u suđenju, i greške u procesu obrazovanja dece itd, ali te greške lekara teško mogu da se isprave i vrlo često te lekarske greške mogu da imaju kobne posledice. Ako ste primetili u poslednjih nekoliko godina, te lekarske greške su, nažalost, sve češće u Republici Srbiji. Neću da kažem da je to posledica samo obrazovnog procesa. Imamo dobre medicinske fakultete. Verovatno da postoje i neki drugi dobri razlozi, ali se plašim da će tih lekarskih grešaka biti mnogo više, budemo li imali hiperprodukciju, recimo, lekara koji će završavati medicinske nauke po kojekakvim privatnim fakultetima. Sutra da im dođete u ruke, možete samo da molite Boga da izađete živi iz te njihove ordinacije. Bilo bi dobro da porazmislite o usvajanju te direktive Evropskog parlamenta i u pravni sistem Republike Srbije.
Zbog nedostatka vremena, teško je elaborirati sve nedostatke postojećih izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju. Samo jedan mali detalj – kada je u pitanju davanje zvanja profesora emeritusa, ono što može da se desi sada pri ovom rešenju koje je usvojeno u izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju jeste sledeće: čovek, istaknuti profesor, nastavnik, naučni radnik, godinama radi na jednom fakultetu ili na nekom institutu i zaista podigne ugled te visokoškolske ustanove i postane poznat u naučnim krugovima i u Republici Srbiji i van Republike Srbije, možda godinu dana pre penzionisanja zaposli se na nekom, recimo, privatnom fakultetu. Sada taj privatni fakultet polaže pravo na to da takvog čoveka proglasi profesorom emeritusom i praktično, kapitalizuje ceo nastavni i naučni rad tog čoveka koji se desio i koji se ostvario u nekoj drugoj visokoškolskoj ustanovi, po pravilu, državnoj.
Mislimo da to nije pravično rešenje. Mora da se propiše da taj koji se imenuje, odnosno proglašava za profesora emeritusa, mora da radi određeni broj godina u ustanovi koja ga proglašava profesorom emeritusom, da se ne bi desilo da neki novokomponovani privatni fakultet kaže – evo, imamo profesora emeritusa. To što je on 40-50 godina radio na nekom prestižnom državnom fakultetu, to više uopšte nije bitno. Sada, oni njega prisvajaju i kažu – evo kakve kadrove mi imamo. Time, naravno, studenti, naučna javnost može da se dovede u zabludu.
Ono što je, takođe, jedan problem, kada su u pitanju asistenti, predlažete sledeće – visokoškolska ustanova bira u zvanje asistenta studenta doktorskih studija koji je prethodne nivoe studija završio sa ukupnom prosečnom ocenom najmanje osam i koji pokazuje smisao za nastavni rad. Onda, menjate stav 2 – pod uslovom iz stava 1. ovog člana, visokoškolska ustanova može izabrati u zvanje asistenta i magistra nauka, odnosno magistra umetnosti kome je prihvaćena tema doktorske disertacije. To je, u stvari, jedan te isti slučaj. Onaj kome je prihvaćena tema doktorske disertacije, a koji je prethodno stekao akademski stepen magistra nauka, on je student doktorskih studija. Nema potrebe razdvajati ova dva slučaja, zato što se radi o potpuno istovetnoj situaciji.
Kada su u pitanju ispiti, u članu 90. kažete – ispit je jedinstven i polaže se usmeno, pismeno, odnosno praktično. Ovo u praksi može da dovede do različitih tumačenja. Da li to znači da će se ispiti polagati samo usmeno, samo pismeno ili samo praktično? Ili, pak, fakultet može da bira, pa da kaže – polagaće se i usmeno i pismeno i praktično? Ove zapete između ovih reči: "usmeno, pismeno, odnosno praktično", u praksi zaista mogu da dovedu do različitih tumačenja.
Sve u svemu, gospodine ministre, zbog nedostatka vremena, ono što može da se kaže jeste sledeće – reforma koja je uvedena, odnosno koja se sprovodi u Republici Srbiji od 2005. godine, u praksi je dovela do sledećeg: sada imamo jednu inflaciju visokoškolskih ustanova u Srbiji. Zaista nemam ništa protiv privatnih fakulteta, odnosno protiv privatnih univerziteta. Ali, činjenica je, i vi to dobro znate, gospodine ministre, da je kvalitet nastave, da su kriterijumi za polaganje ispita na pojedinim privatnim visokoškolskim ustanovama skandalozno niski. Mene ne može niko da ubedi da student može u jednom ispitnom roku da položi 10 ispita i da gotovo iz svih ispita dobije najvišu ispitnu ocenu. Imamo pametne i talentovane dece, vredne dece, ali u praksi je vrlo teško da neko može zaista da ima taj stepen znanja i taj stepen intelektualnih sposobnosti da u jednom ispitnom roku položi 10 ispita.
Takođe, morate da vodite računa, gospodine ministre, da država mora i da planira koji joj je broj kadrova potreban u nekom vremenskom intervalu. Sada imamo opet jednu inflaciju fakulteta koji maltene školuju istu vrstu kadrova. Imate ih svuda, u Beogradu, u Novom Sadu, Kragujevcu, u Nišu, a ima ih i po manjim mestima. Sada su svi neki pravnici, sada su svi neki stručnjaci za administraciju, sada su svi neki eksperti za bankarstvo, za menadžment. Postavlja se pitanje – gde će ta deca sutra da rade? Znate, nije suština samo u tome da nekome formalno date diplomu da je završio fakultet. Sutra će taj mladi čovek negde morati da radi. Nažalost, čini mi se da nema mesta u Republici Srbiji za toliki broj kadrova, u suštini, iz istovetnih oblasti.
Nemamo gde da zaposlimo tolike eksperte za državnu administraciju, za konsalting, za menadžment? Gde će ti ljudi da rade? Sutra ćete imati problem. On će reći, ja sam završio fakultet, uložio svoje godine, novac, ja ili moji roditelji, uopšte nije bitno. Očekujem sada od države da mi da posao. Gde će ti ljudi da rade? Država teško može svima da garantuje radna mesta. Jedan deo te dece sigurno ima bogate roditelje koji će moći da im obezbede radna mesta u njihovim privatnim kompanijama. Ali, siguran sam da je većina tih mladih ljudi bez bogatih roditelja. Tražiće od države da im obezbedi radna mesta. Država će teško u tome uspeti.
S druge strane, postoji, gospodine ministre, jedan problem za koji mislim da ste i vi potpuno svesni. Imamo u Republici Srbiji fakultete koji školuju ljude za neke obrazovne profile koji su potpuno veštački. Do pre izvesnog vremena imali ste u Novom Sadu jedan fakultet koji se zvao, verovali ili ne – Direktorski fakultet. Promenjen mu je naziv i više se ne zove tako. U suštini, školuje tu vrstu kadrova. Zaista me sada živo zanima kakvo zvanje dobija student koji završi Direktorski fakultet? Šta, diplomirani direktor?! To znači da taj čovek ništa drugo u životu ne može da radi jer iz njegovog obrazovnog profila proizilazi da jedino ono što on može da radi jeste da bude direktor. To je besmisleno. To je smešno. To je skandalozno. Nažalost, to se dešava u Republici Srbiji.
Zaista su neizjednačeni kriterijumi i za državne i za privatne fakultete. Potpuno su srozali nivo visokoškolskog obrazovanja u Republici Srbiji. Ima kvalitetnih, ima renomiranih privatnih visokoškolskih ustanova u Republici Srbiji, zaista ih ima. Ali, da ima i ovih drugih koji su samo po formi visokoškolske ustanove, a u praksi, kriterijumi su niži nego u srednjim školama, to je činjenica, gospodine ministre, sa kojom vaše ministarstvo mora da se suoči.
Ne smete da gledate u postupku akreditacija samo da li visokoškolska ustanova formalno ispunjava uslove za akreditaciju, da li ima dovoljan broj nastavnika, dovoljan broj prostora, dovoljan broj kompjutera itd, dovoljan broj studijskih programa, to je sve forma. Morate da kontrolišete kvalitet nastave na visokoškolskim ustanovama. Nemojte da nam se desi ono što nam se sada dešava, da školujemo poluobrazovane, poluintelektualce. Ti ljudi sutra neće vredeti ničemu, niti će moći da rade u državnim organima, ni u privredi, ni u privatnim kompanijama. Neće biti ni dobri pravnici, ni dobri ekonomisti, ni dobri lekari. Sa takvim ljudima imaćemo samo problem. Ti ljudi će da žive u lažnom uverenju da su intelektualci, da nešto znaju, a u stvari nivo njihovog znanja vrlo često će biti niži nego kod nekog dobrog đaka koji je završio sa uspehom gimnaziju, ali, nažalost, nema para da studira.
To su sve problemi, gospodine ministre, sa kojima vaše ministarstvo mora da se suoči. Nemojte da brzate u reformama visokog obrazovanja. Ono što je utisak Srpske radikalne stranke to je da se u Zakonu o visokom obrazovanju, i u ovom izmenjenom zakonu o visokom obrazovanju, iz EU recipirana neka rešenja koja nisu dobra. A ono što je dobro, to je ostavljeno po strani.
Na kraju, imajte u vidu, gospodine ministre, dobri fakulteti u EU, sa viševekovnom tradicijom, nisu navrat-nanos prihvatali sve što im se nudilo pod firmom Bolonjske deklaracije, nego su vodili računa da uzmu samo ono što može da unapredi kvalitet nastavnog procesa. Kod nas nema nikakvih kriterijuma, što god nekome padne na pamet, pri tome ne mislim na vas, gospodine ministre, od raznih eksperata za visoko obrazovanje to se proglašava ''bolonjskim principom'', mora da se unese u zakon. Kakve su praktične posledice – o tome niko ne razmišlja. (Aplauz)