Hvala vam, gospođo Đukić-Dejanović. Biću veoma kratak.
Gospodine Mićunoviću, razlika između vas iz Demokratske stranke i nas iz SRS-a jeste u tome što vi o Srebrenici govorite jezikom fraza, a mi govorimo jezikom činjenica.
Vi sad podsmešljivo meni prebacujete kao, tobože, muslimani su se sami poubijali.
Ovo je, gospodine Mićunoviću, knjiga sina Sefera Halilovića, Semira Halilovića, "Državna tajna – strogo poverljivo". Dakle, nisam je napisao ja. Na strani 289. ove knjige stoje sledeće rečenice: "Vojna bezbjednost, kao i Služba državne bezbjednosti pokrenuli su više operativnih akcija koje su imale za cilj da pokažu kako je Naser Orić i njegova grupa od dvadesetak ljudi unutar enklave radila stravične stvari svome narodu, kao što su ubistva Salihović Hameda i Rizvanović Nurifa, te pokušaj ubistva, kao što je slučaj sa Hakijom Meholjićem, Ibranom Mustafićem, Hamedom Mustafićem i drugim osobama. Osim toga, u Službi državne bezbjednosti i Vojnoj bezbjednosti tvrdili su da je Naser Orić, čije je kodno ime bilo Vezir, sarađivao sa četnicima, švercovao robu, sopstvenom narodu prodavao namirnice za zlato i novac, odvodio djevojke i žene i vršio teror unutar opsednute enklave. Tako su, u cilju dokazivanja šta se zapravo dogodilo u Srebrenici, pokrenute akcije "Guber", "Herkul", "Istina" i "910", to su šifre tih akcija, ''koje su vođene neke kombinovano s Vojnom bezbjednosti, a neke su rađene samostalno, unutar Službe državne bezbjednosti.''
Gospodine Mićunoviću, ovo su činjenice, ako imate nešto protiv njih, tim gore po vas.

Dame i gospodo narodni poslanici, koliko je ozbiljna vladajuća koalicija koja nam je predložila ovaj dokument sada je na najbolji način potvrdio gospodin Nenad Čanak. To je koalicija u kojoj jedna partija vladajuće koalicije, Liga socijaldemokrata Vojvodine, traži da se zabrani druga partija vladajuće koalicije – Socijalistička partija Srbije.
Meni, gospodine Čanak, nije jasna jedna stvar, zašto se vi u deklaraciji za koju ćete glasati zalažete za saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, ako je već sada, pre bilo kakve presude, za vas Ratko Mladić zločinac? Onda nam ne trebaju sudovi, onda nam ne treba saradnja sa Haškim tribunalom, onda nam ne trebaju pravosudne institucije ovde u Republici Srbiji, niti bilo gde u svetu. Onda ćemo da pitamo vas, Nenada Čanka, ko je po vama, gospodine Čanak, Srbin, a ko zločinac; ko je velezločinac, a ko je patriota; ko je izdajnik itd. Pa kome vi stavite na čelo žig da je zločinac ili da nije zločinac, onda je to istorijska istina.
Pitam vas, gospodine Čanak, u kojoj to demokratskoj državi na svetu, u kojoj to državi članici EU, bilo gde, može da se kaže za bilo koga da je zločinac, a da za to ne postoji relevantna presuda? Onda nam ne treba sud. Onda ne treba da sarađujemo sa pravosudnim institucijama. Onda je deklaracija nepotrebna. Onda je besmisleno sve ovo što danas radimo.
Mene čudi jedna druga stvar. Danas sam se ovde naslušao, kao i moje kolege iz SRS, o tome kako poslanici vladajuće koalicije ne mogu noćima da spavaju zbog bola koji osećaju prema, navodno, žrtvama genocida u Srebrenici. Pitam vas, gospodo iz vladajuće koalicije, da li osećate bol, sažaljenje, tugu prema građanima Srbije koje ste od 2000. godine sistematski opljačkali? Vi ste vrhunski licemeri.
U suštini, vas baš briga i za muslimane iz Srebrenice i za one koji danas štrajkuju, recimo, u Sremskoj Mitrovici, u „Mitrosu“, štrajkuju glađu. Vama je stalo samo do toga da stvorite utisak kod vaših zapadnih gospodara kako ste vi, navodno, „fensi“, kako ste demokratski orijentisani, evropski orijentisani itd. U suštini, vi svi skupa ne osećate bol, sažaljenje ni prema kome.
Da ste zaista takvi kakvima se predstavljate, ne biste radili građanima Srbije, ne biste radili Srbiji punih deset godina sve ovo što sada radite.
Uzmite papir i olovku, podvucite crtu, i recite – od 5. oktobra 2000. godine pa do danas uradili smo to, to i to. Ako nađete ijednu dobru stvar, kažite, da i mi to znamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez obzira na to što se mi iz Srpske radikalne stranke suštinski razlikujemo od stranke Nenada Čanka, ja gospodina Čanka neću da vređam, iako je on uvredio sve narodne poslanike nazvavši nas krajnje neprimerenim nazivom, prosto, gospodine Čanak, ja sa vama hoću da govorim jezikom činjenica.
Ne znam da li ste vi čitali izveštaj Evropske komisije o stanju u Srbiji, odnosno o stanju u pojedinim oblastima društvenog života? Verujte mi, ja ni na jednom mestu nisam našao da u tom izveštaju piše da mi ne možemo u Evropsku uniju zato što Ratko Mladić nije u Hagu. U tim izveštajima piše nešto drugo – ne možemo u Evropsku uniju zato što ste korumpirani, zato što kradete, zato što vam unutrašnju i spoljnu politiku diktiraju tajkuni i mafijaši, zato što se zakoni u ovom parlamentu donose onako kako odgovara dvojici ili trojici ljudi koji su na sumnjiv način stekli svoje bogatstvo, zato što imate preglomaznu, neracionalnu, partijsku državnu upravu, zato što nam je država skupa, zato što ste potpuno uništili nezavisnost pravosudnih institucija, zato što ljudi ne mogu da se leče u Srbiji ako nemaju novca. Dakle, ja sam na to naišao u izveštajima Evropske komisije.
Naravno, vama je uvek lako da kažete da je Ratko Mladić kriv za to što Srbija ne može u Evropsku uniju. Verujte mi, gospodine Čanak, kamo lepe sreće da je to tako. To bi značilo da je u ovoj Srbiji, našoj zajedničkoj otadžbini, sve sjajno, da smo rešili sve probleme, da nam ekonomija cveta, da ljudi ne moraju da skaču sa svojih balkona ne bi li rešili svoje socijalne probleme, da ne moraju da seku sebi prste i da jedini problem koji ova država ima jeste pitanje da li je Ratko Mladić u Hagu ili je na nekom drugom mestu.
Nažalost, gospodine Čanak, stvarnost koju vi kreirate zajedno sa vašim koalicionim partnerima u poslednjih deset godina je sasvim drugačija od one stvarnosti u kojoj vi živite. Vama je lepo. Ne snosite odgovornost ni za šta; u Skupštinu dođete onda kada treba da glasate; diskutujete tako da napadate svoje koalicione partnere i mislite da ste time rešili problem. Nažalost, niste. Srbija je nesrećna država, ne zbog Ratka Mladića, nego zbog vas, zato što ste nesposobni, zato što ste korumpirani.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 27.
Pitam vas, gospođo Đukić-Dejanović, da li je suština ove sednice da predstavnici vladajuće koalicije mogu slobodno, bez bilo kakvih ograničenja, da iznose najneverovatnije neistine, uvrede i klevete na račun dr Vojislava Šešelja i SRS, a da vi, jednostavno, ne želite da intervenišete?
Gospodin Meho Omerović, koga gospođica Marina Raguš uopšte nije uzela u usta, vređa, naočigled vas, moju koleginicu, bez ikakvog razloga i vi uopšte ne intervenišete.
Mogao bih sad da kažem gospodinu Omeroviću, recimo, možda je mene, gospodine Omeroviću, kao Srbina, zabolela ona čitulja koju je potpisao predsednik vaše stranke, a koja je objavljena u sarajevskom ''Oslobođenju" kada je umro Alija Izetbegović – "mome dragom predsedniku", jer je taj dragi predsednik odgovoran za činjenicu da je nekoliko hiljada sarajevskih Srba ubijeno, a ja to nisam rekao.
Ispada da u ovoj Narodnoj skupštini kad treba da se brani Srbija i srpski narod, onda nemojte da govorite, a kad treba da se napadaju ljudi koji su sedam godina u Haškom tribunalu – onda je sve dozvoljeno.
Pa pitam vas, gospodo iz vladajuće koalicije, ako je Vojislav Šešelj zaista kriv, ako je najveći zločinac na kugli zemaljskoj, kako je moguće da za sedam godina Tužilaštvo to ne uspeva da dokaže? Ako je sve jasno, ako postoje činjenice, ako nema nikakve sumnje da je Vojislav Šešelj odgovoran za raspad bivše Jugoslavije, da mi Srbi 50 godina ništa drugo nismo radili nego sanjali o tome kako da počinimo genocid nad Hrvatima, muslimanima, Albancima itd, pa pitam vas zašto Vojislav Šešelj nije osuđen? (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Kolundžija…

Gospođo Kolundžija, ovako izgleda Republika Srbija 2009. i 2010. godine u vizuri vaših evropskih prijatelja sadržana u izveštaju Evropske komisije: "Korupcija ostaje široko rasprostranjena u mnogim oblastima i nastavlja da predstavlja ozbiljan problem. Ima mnogo prepreka za iskorenjivanje sistemske korupcije. Najranjiviji sektori su javne nabavke, privatizacija i drugi veliki budžetski rashodi, ali i oporezivanje, carina, izdavanje dozvola". To piše na strani 11.
Na strani 13, gospođo Kolundžija, piše: "Srbija još uvek nije uspostavila'', zamislite, ''nacionalni mehanizam za sprečavanje mučenja, što predstavlja obavezu koja proizilazi iz njenog potvrđivanja opcionog protokola, uz konvenciju protiv mučenja i drugog okrutnog nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja. Dalji policijski izveštaji o nečovečnom postupanju ukazuju na to da takva nesavesna postupanja još nisu iskorenjena".
Gospođo Kolundžija, ovo se dešava u Srbiji kojom vi vladate, ne SRS.
"Pranje novca – Srbija je počela da se bavi prioritetima u oblasti borbe protiv pranja novca. Pranje novca je i dalje ozbiljan razlog za zabrinutost". Dalje: "Trenutno se zaplenjena droga ne uništava, nego se odlaže u skladišta droge. Ta praksa, koja je navodno posledica brige za životnu sredinu, izaziva ozbiljne probleme bezbednosti."
Na strani 54, gospođo Kolundžija: "Borba protiv organizovanog kriminala – novoosnovana tela, kao što su Jedinica za finansijske istrage i Agencija za upravljanje zaplenjenom imovinom, suočena su sa ozbiljnim manjkom osoblja, te su stoga samo delimično operativna.''
Dalje: ''Žrtvama diskriminacije se pruža malo podrške i potrebna je veća posvećenost svih aktera, policije, tužilaštava i sudstva, kako bi se obezbedilo da se zakoni u potpunosti primenjuju".
Zatim: "Privatizacija nekih spornih imovina se nastavlja, uz rizik da se de fakto prejudiciraju buduće odluke o vraćanju imovine", i tako dalje, i tako dalje.
Ovo je, gospođo Kolundžija, Srbija, kojom vi vladate na naopak način, punih 10 godina! I, vas ne može da opere od odgovornosti za ove i mnoge druge probleme to što ćete da kažete – evo, krivi su Ratko Mladić ili kriva je SRS. (Aplauz poslanika SRS.)

Dame i gospodo narodni poslanici, član 23. se, u stvari, odnosi na član 59. osnovnog zakona, na stav 1. tačku 7. i predlaže se da naučno veće više ne predlaže kandidate za direktora, nego da daje mišljenje upravnom odboru o kandidatima za direktora naučnog instituta, istraživačko-razvojnog instituta i nacionalnog instituta.
Gospodine ministre, vi niste pravnik, pa to možda ne morate da znate, ali sam siguran da u vašem ministarstvu imate ljude koji znaju šta, u stvari, znači ''mišljenje''. Mišljenje nikoga ne obavezuje. Mišljenje može da se da, može da se traži, ali po mišljenju ne mora niko da postupi.
Ako ste hteli da zaista zaštitite autoritet institucije koja se zove ''naučno veće'', onda nije trebalo da menjate ovaj član, odnosno ovu tačku u zakonu. Sasvim je ispravno da naučno veće predlaže kandidata za direktora. Vi ste ovo maksimalno ublažili time što ste sada predložili da naučno veće daje mišljenje upravnom odboru o kandidatima za direktora naučnog instituta, istraživačko-razvojnog instituta i nacionalnog instituta. To znači da naučno veće može da da svoje mišljenje, svoj subjektivni stav o tome ko bi trebalo da bude direktor ovih institucija, ali da to mišljenje ne mora da se uvažava.
Sad se postavlja pitanje zašto se to mišljenje uopšte daje. Ako ste hteli da to naučno veće ima bilo kakav stručni kredibilitet, kredibilitet u pogledu imenovanja direktora ovih institucija, onda je trebalo ili da zadržite postojeće rešenje, gde naučno veće predlaže direktora, ili pak da potpuno eliminišete njegovu bilo kakvu nadležnost po pitanju izbora direktora. Jer, ovako ste maksimalno diskreditovali naučno veće. Ono će da daje mišljenje i to mišljenje će možda da se uvaži, a možda neće.
Onda se postavlja pitanje zašto se veće zove ''naučno'' ako se njegovo mišljenje o kandidatima za direktora naučnog instituta, istraživačko-razvojnog instituta i nacionalnog instituta ne mora uzimati u obzir. Dakle, ovo vaše predloženo rešenje je potpuno pogrešno. Bolje je postojeće rešenje u sadašnjem zakonu.
Smatramo da ste imali sasvim dovoljno razloga i dovoljno osnova da naš amandman prihvatite. Mislimo da bi zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti bio mnogo bolji da je ostalo postojeće rešenje. Ovako će kredibilitet, autoritet naučnog veća u velikoj meri biti stavljen pod znak pitanja.
Rešenje je kontradiktorno i u tom smislu što naučno veće daje mišljenje o izboru direktora naučnog instituta. Umesto da se njegov stav maksimalno uvažava i da od stava naučnog veća zavisi ko će biti direktor, vi njega ovde maksimalno stavljate na neko drugo ili treće mesto nekog organa koje će da daje mišljenje, a to mišljenje da li će biti uvaženo ili ne, to će vreme da pokaže.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada je predložila da se briše naslov iznad člana 90. i ceo član 90. Inače, naslov glasi: "Nagrade i priznanja za naučna dostignuća i životno delo istraživača". Smisao ovog Vladinog predloga jeste da se pravo dodele nagrada i priznanja za vrhunska naučna dostignuća i rezultate u naučnoistraživačkom radu, odnosno nagrada za životno delo, spusti na nivo instituta.
U postojećem zakonu to je podignuto na nivo Nacionalnog saveta. Vlada smatra da sada odluku o nagradama treba da donose instituti pojedinačno. Praktično, svaki institut će moći da nagrađuje svog istraživača, odnosno svog zaposlenog.
SRS smatra da je postojeće rešenje bolje zato što je veći autoritet onoga ko dodeljuje nagradu. Na neki način se time objedinjuje ceo naučnoistraživački rad u Srbiji, jer postoji jedna institucija, jedna ustanova koja će da dodeljuje nagrade svim istraživačima, bez obzira na to u kom institutu su zaposleni. Vi sad taj sistem dodele nagrada atomizujete i sada će svaki institut moći da nagrađuje svog istraživača.
Vlada je dala obrazloženje zašto ne prihvata naš amandman. To obrazloženje je, gospodine ministre, prilično neubedljivo. Mi vam zameramo to što ćete sada da omogućite svakom institutu da dodeljuje nagrade svojim istraživačima i predlažemo da ostane postojeće rešenje po kojem to čini Nacionalni savet, a vi nam odgovarate da je bitno istaći da istraživači koji su angažovani na projektima koje finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj sredstvima iz budžeta Republike Srbije mogu da ostvare novčanu nagradu, odnosno bonus za svoje izuzetne naučnoistraživačke rezultate, a u skladu s aktom o kriterijumima i merilima za vrednovanje naučnoistraživačkog rada istraživača i podsećate narodne poslanike, odnosno građane Srbije, na činjenicu koja nam je svima dobro poznata, da vrhunski naučnici mogu da budu birani u redovne i dopisne članove SANU i na taj način mogu ostvariti pravo na akademijsku nagradu kao vid društvenog priznanja.
Izvinite, gospodine ministre, ovo što ste vi ili vaši saradnici napisali u obrazloženju, nema nikakve veze sa suštinom našeg amandmana. Kakve veze ima to što neko može da bude član SANU, bez obzira da li kao redovan ili kao dopisni, sa činjenicom da vi ukidate pravo Nacionalnog saveta da dodeljuje nagrade i to pravo spuštate na nivo instituta? Kakve to veze ima s činjenicom da neko može da bude redovan ili dopisni član SANU i, takođe, kakve to veze ima s činjenicom da ministarstvo na čijem se čelu nalazite može da dodeljuje nagrade istraživačima koje je to ministarstvo angažovalo?
Mi uopšte ne govorimo o tim stvarima. Govorimo o tome da svim istraživačima, bez obzira na to u kojem institutu rade, bez obzira kojom granom nauke se bave, jedna ustanova treba da dodeljuje nagrade, da to bude Nacionalni savet, a vi to rešenje ukidate time što dajete pravo pojedinačnim institutima da ono parcijalno nagrađuje svoje istraživače.
Mi ukazujemo na to da veću društvenu težinu i naučnu težinu i stručnu težinu ima nagrada koja se dodeljuje od strane Nacionalnog saveta nego od pojedinačnih instituta. A onda nam vi u odgovoru zašto ne prihvatate taj naš amandman, koji ima tu suštinu, kažete – da, ali istraživači u Srbiji koji su izuzetno doprineli nauci mogu da budu članovi SANU.
Izvinite, gospodine ministre, to nikakve veze jedno s drugim nema. Onda ste u obrazloženju mogli da kažete – pa da, istraživači koji su jako istaknuti jednog dana mogu da budu i ministri i mogu da budu i narodni poslanici, možda mogu da budu i predsednici vlade ili predsednik države itd. To nema veze s onim što vam je SRS predložio u amandmanu, pa vam dobronamerno savetujem da vodite računa da obrazloženja koja nam dajete imaju veze sa smislom amandmana.

Gospođo Čomić, ne znam da li mogu da dobijem reč po osnovu replike. (Da.) Zahvaljujem, vrlo ste ljubazni.
Gospodine ministre, izgleda uopšte niste shvatili šta je suština amandmana SRS-a. Kažete da je u poslednjih nekoliko godina uočeno da postoji inflacija u dodeli raznih nagrada. I sada ćete tu inflaciju da suzbijate tako što ćete, u stvari, da je podstičete. Umesto da jedna institucija dodeljuje nagrade, sada će ih dodeljivati njih pet, deset ili 15.
Kažete da hoćete da sprečite to da se Nacionalni savet maltene svaki dan bavi dodelom nekih nagrada. Ali, pogledajte, gospodine ministre, kako glasi član 90, koji vi ukidate. To nije nagrada za bilo šta. "Nacionalni savet može dodeliti nagrade i priznanja za vrhunska naučna dostignuća i rezultate u naučnoistraživačkom radu i za životno delo istraživača".
Izvinite, gospodine ministre, ali vrhunska naučna dostignuća se ne ostvaruju baš svaki dan, ne ostvaruju se jednom nedeljno ili jednom mesečno, pitanje je da li se ostvaruju i jednom godišnje, a pogotovo se to ne može reći za životno delo istraživača. Dakle, uopšte ne stoji vaša konstatacija da ste hteli da rasteretite Nacionalni savet jednog posla, a to je da je maltene svaki dan dodeljivao nagrade. Jednostavno, to nije tačno.
Takođe, smisao našeg amandmana nije u tome da se diskredituje autoritet SANU. Naravno, i podrazumeva se da vrhunski naučnici i istraživači, bez obzira o kojoj oblasti nauke je reč, treba da budu izabrani za redovne ili dopisne članove SANU i niko nema ništa protiv toga. SANU tome, između ostalog, i služi. Ali, ovde se radi o drugoj vrsti nagrade. Kad nekog primite za člana SANU, vi rešavate njegovo statusno pitanje – on ima jedan društveni status, član je Akademije, akademik je. Ovde se radi o dodeli nagrada u vidu određenih priznanja, isplati određenih novčanih sredstava itd.
Uopšte nije tačno da bi Nacionalni savet sad bio zatrpan poslom koji se tiče dodele nagrada, zato što iz formulacije člana 90. jasno proističe – da bi neko dobio nagradu, on mora da ima iza sebe vrhunsko naučno dostignuće ili, pak, da je zaslužio nagradu za životno delo, a priznaćete, gospodine ministre, to se baš ne dešava tako često.
Što se tiče ovih inflacija u dodeli nagrada, mislim da ste vi i gospodin Mlađan Dinkić tipičan primer inflacije raznih nagrada. Dešavalo nam se u proteklih nekoliko godina, gospodine ministre, da ste vi ili vaš kolega u Vladi proglašavani najboljim ministrima finansija u svetu, a država pred bankrotom. Sad mene zanima kakav je kredibilitet institucija koje su vama tu nagradu dale.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 104. i najljubaznije vas molim, gospođo Čomić, da se ova rasprava ne pretvori u lični obračun gospodina Milivojevića s bilo kojim poslanikom SRS-a. Vodite računa o tome koja je tema današnje rasprave. Da neki poslanik SRS-a govori ovako kao što je sada govorio gospodin Milivojević, praveći vrlo bezobrazne aluzije o magarcima i iznoseći neistinite stvari, ubeđen sam da biste mu vi isključili mikrofon.
Što se tiče toga, gospodine Milivojeviću, ko je kada bio na vlasti, iza vas sede ljudi čiji je lider bio ministar inostranih poslova te 1999. godine, a s ove strane sede ljudi čiji je čovek bio predsednik te vlade. Mene sad zanima odakle vama moralno pravo da bilo kome nabijate na nos kad je s kim bio na vlasti. Oni su vas hapsili. Oni su rekli da Otpor finansira američka administracija. NATO je umarširao na KiM u vreme kada je gospodin Vuk Drašković bio ministar inostranih poslova.
Što se tiče toga kad je DS bio na vlasti, setite se, gospodine Milivojeviću, stariji ste od mene, iz koje stranke su sedeli ljudi u tadašnjoj saveznoj vladi 1992-1993. godine. Iz čije stranke beše, recimo, Miodrag Perišić? Iz SRS ili DS? Bili smo na vlasti dve godine, vi ste na vlasti deset godina. Sad kažite ko je imao više vremena da realizuje svoje ideje, svoje programe i da od Srbije napravi uspešnu državu. Pitate šta smo uradili dok smo bili na vlasti. Branili smo zemlju od onih koji su vas tada finansirali i koji vas finansiraju i danas.

Dame i gospodo narodni poslanici,  povređen je član 27. Poslovnika Narodne skupštine. Gospođo Čomić, zaista ne mogu da razumem zašto primenjujete dvostruke aršine u vođenju sednica Narodne skupštine.
O tom istom članu je bilo reči i maločas, kada je gospodin Milivojević pričao o 90-im godinama, o stajanju u redu za benzin, o NATO-u, o tome kako neki njegovi prijatelji predaju na Jejlu, Harvardu, Oksfordu i ko zna gde, a kada gospodin Duvnjak pokušava svojim stilom da objasni smisao amandmana SRS, vi kažete - pričajte o amandmanu.
Izvinite, objasnite mi, možda nisam dovoljno pametan čovek i priznajem da nisam, ali zaista ne mogu da shvatim kakve veze imaju redovi za benzin, 1995. godina i njegovi prijatelji s Oksforda s našim amandmanom. Zaista nikakvu vezu tu ne vidim.
Ako gospodin Milivojević, poslanik DS-a, može slobodno da interpretira smisao našeg amandmana i pri tome na vrlo drzak način, vređajući poslanika koji je podneo amandman, jer njegova aluzija o Pinokiju, magarcu i magarećim ušima, izvinite, nije primerena za srpski parlament, zašto takvu slobodu nema poslanik koji pripada poslaničkoj grupi koja je amandman predložila?
Dakle, ili će ovde zaista da se poštuju isti aršini o načinu vođenja sednice, o stilu poslanika da obrazlaže amandman, ili ovo više nije Narodna skupština, nego poslanici vladajuće koalicije mogu da kažu sve što im je na volji, pri tome iznesu pun džak neistina, a kada poslanik opozicione stranke pokušava da obrazloži amandman koji je njegov kolega podneo, potpuno je nebitno da li je amandman prihvaćen ili ne… (Predsedavajuća: Dva minuta.) …onda se tom čoveku to pravo onemogućava.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, ovaj amandman na član 1. je najbolji dokaz koliko se u Vladi ne radi onako kao što bi trebalo da se radi i koliko vi kao ministar možete da budete dovedeni u neprijatnu situaciju, sumnjam vašom krivicom, ali definitivno krivicom ljudi koji su pripremali obrazloženje Vlade zašto ne prihvata amandmane narodnih poslanika SRS.
Pogledajte, gospodine ministre, u članu 1. Predloga zakona koji je dostavila Vlada Republike Srbije piše ovako: ''Društvo srpske slovesnosti, osnovano 19. novembra 1841. godine (7. novembra 1841. godine po starom kalendaru), i Srpsko učeno društvo, osnovano 29. jula 1864. godine, prethodili su osnivanju Srpske kraljevske akademije 1. novembra 1886. godine, a time i sadašnje Srpske akademije nauka i umetnosti''.
Gospodin Nikola Žutić je predložio da se preformuliše član 1, odnosno stav 1. člana 1, samo da se promeni raspored reči, ali stav 2, gospodine ministre, ostao je potpuno identičan.
Dakle, stav 2. glasi ovako: "Kao datum osnivanja Srpske akademije nauka i umetnosti uzima se 19. novembar 1841. godine i on se upisuje u odgovarajući registar". Tako piše i u amandmanu gospodina Žutića – kao datum osnivanja SANU uzima se 19. novembar 1841. godine i on se upisuje u odgovarajući registar. Dakle, identična je formulacija.
Sad slušajte, gospodine ministre, šta je Vlada rekla zašto ne prihvata amandman gospodina Žutića. Ovo je prosto neverovatno. Kaže ovako: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se njime dovodi u pitanje verodostojnost istorijskih činjenica. Naime, ne bi se moglo reći da se još 19. novembra 1841. godine već osnovala Srpska akademija nauka i umetnosti pod nazivom Društvo srpske slovesnosti, nego se tek kasnije počelo da smatra da je ovo Društvo bilo jedna od dveju preteča današnje Akademije. Inače, navedena formulacija u Predlogu zakona pripremljena je posle konsultacija sa našim uglednim istoričarima koji se bave istorijom 19. veka i smatramo da je od izuzetnog značaja da formulacija iz Predloga zakona ostane na snazi".
Gospodine ministre, ako uspete da mi objasnite kako je moguće da formulacija iz Predloga zakona nije prihvatljiva za predlagača te formulacije, evo, baš bih voleo da čujem. Prosto je neverovatno. Vi u Predlogu zakona kažete da se uzima 19. novembar 1841. godine kao datum osnivanja SANU, a onda u obrazloženju zašto ne prihvatate amandman koji ima potpuno identičnu formulaciju vezano za stav 2. člana 1. kažete – ne, ne može da se uzme 19. novembar, mi smo konsultovali istoričare, tek kasnije je počelo da se smatra da to ne može da bude 19. novembar.
Gospodine ministre, ovo je skandalozno. Naravno, ovo je, pre svega, smešno, ali je i tužno. Donosimo zakon o možda najznačajnijoj naučnoj, kulturnoj i umetničkoj instituciji u srpskom narodu i već kod amandmana na član 1. Predloga zakona vi ne znate ni sami, kao predlagač, koji je to datum koji se uzima kao datum osnivanja SANU, da li je to 19. novembar ili nije 19. novembar.
Vi kažete u Predlogu zakona da jeste 19. novembar. Nikola Žutić kaže da jeste 19. novembar. U obrazloženju zašto ne prihvatate amandman gospodina Nikole Žutića kaže se – ne, ne može da se smatra 19. novembar, nego neki kasniji datum, konsultovali smo neke poznate istoričare koji se bave istorijom 19 veka. Baš bih voleo da čujem, gospodine ministre, ko su ti vrsni istoričari koji su vam rekli da napišete ovako genijalno obrazloženje.
Dakle, ili 19. novembar jeste datum osnivanja ili nije. Ako nije, postavlja se pitanje zašto ste ga uopšte naveli u Predlogu zakona. Jer, kada kažete da je osnovano najpre kao Društvo srpske slovesnosti, pa valjda je to neka preteča SANU. Nije se SANU uvek tako zvao, nego je menjao nazive kroz istorijski razvoj, ali je suština ostajala ista, a to je da bude vrhovni čuvar naučnog, kulturnog i umetničkog identiteta srpskog naroda. To se nikad nije menjalo, ni u 19. ni u 20. ni na početku 21. veka. Menjali su se nazivi, menjali su se predsednici Akademije, menjali su se istorijski konteksti u kojima je SANU delovao, ali preteča, Društvo srpske slovesnosti, definitivno jeste institucija iz koje je proistekla današnja Srpska akademija nauka i umetnosti.
Gospodine ministre, prosto je neverovatno. Na prvom članu Predloga zakona, kod prvog amandmana, mi se saplićemo oko toga koji datum se uzima kao datum osnivanja SANU, a mislim da to nije primereno Vladi Republike Srbije. Govorimo o izuzetno važnoj naučnoj i umetničkoj instituciji. Ovako se poigravati s datumima i istorijskim činjenicama predstavlja šamar i SANU ali i srpskoj nauci i srpskoj umetnosti uopšte, pa i srpskom narodu jer je SANU imao važno mesto u istoriji srpskog naroda.
Moram da vas podsetim, gospodine ministre, bilo je izuzetno hrabrih akademika i kroz 19. i kroz 20. vek koji su umeli da sublimiraju one najvažnije nacionalne težnje srpskog naroda i koji se nisu sakrivali iza svog naučnog i umetničkog delovanja i rekli – znate, mi smo naučnici, ne možemo da se bavimo dnevnom politikom.
Setite se Isidore Sekulić, setite se Ive Andrića, setite se mnogih drugih koji su imali hrabrosti recimo 1941. godine, u vreme kada je bilo vrlo teško biti Srbin, i koji su odbili da potpišu ''Apel srpskom narodu''. Nisu imali mnogo simpatija za boljševizam, za partizane, za Tita, ali rekli su – ne možemo da potpisujemo ništa, nikakav dokument koji se potpisuje pod pritiskom okupacionih vlasti.
I mi se sad poigravamo sa jednom tako važnom institucijom kao što je SANU. Ma šta vi lično, vaša vlada ili vladajuća koalicija mislili o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, mislim da ona to ipak nije zaslužila.

Hvala, gospođo Đukić-Dejanović. Znam, gospodine ministre, da vam uopšte nije jednostavno da obrazlažete ovakav predlog zakona, ali imam obavezu kao narodni poslanik da vas pitam – koji datum vi kao predstavnik Vlade Republike Srbije uzimate kao datum osnivanja SANU? Da li je to 19. novembar ili nije 19. novembar? Ako jeste 19. novembar, onda se postavlja pitanje zašto niste prihvatili amandman gospodina Nikole Žutića. Ako nije 19. novembar, odakle vam hrabrost da branite predlog zakona u kome piše da 19. novembar jeste datum koji se uzima kao datum osnivanja SANU?
Prosto je neverovatno da vi na početku rasprave u pojedinostima o Predlogu zakona o SANU nama kažete – nisu se složili akademici kada je Akademija osnovana. Valjda je trebalo da se konsultujete, da obavite ozbiljne naučne konsultacije, pa kad se usaglase akademici, istoričari, dođete u Narodnu skupštinu i predložite zakon o SANU i kažete – evo, to je datum kada je osnovan SANU, oko koga je postignut naučni konsenzus.
Ako vi kao predstavnik Vlade ne umete da mi odgovorite na pitanje kada je osnovan SANU, šta to onda znači? Da će vaše stranačke kolege da izglasaju zakon o SANU u kome će stajati netačni podaci? U članu 1. će stajati da je osnovan 19. novembra 1841. godine kao Društvo srpske slovesnosti, ali to u stvari neće odgovarati istorijskim činjenicama. Kakav je to način? Gde to ima u svetu? Mi se poigravamo s najvažnijim institucijama koje postoje u Republici Srbiji i uopšte u srpskom narodu.
Molim vas, gospodine ministre, sve ostalo je nebitno, sve je nebitno što piše u Predlogu zakona ako vi, kao predstavnik Vlade, ne umete da mi odgovorite na jedno prosto pitanje – koji datum Vlada uzima kao datum osnivanja SANU?
Molim vas da mi odgovorite na to pitanje. Verujem da će interesovati sve narodne poslanike, građane Republike Srbije i, naravno, uvažene akademike.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS, uvažavajući činjenicu da je ovo izuzetno važan predlog zakona, prihvata predlog ministra i mislim da je dobro što ćemo postići konsenzus o datumu osnivanja najvažnije naučne i umetničke institucije u srpskom narodu, ali bih vas ipak zamolio, gospodine ministre, da sledeći put vodite računa o važnim datumima iz srpske istorije. Jer, ako mi ne budemo poštovali dostojanstvo naše istorije i ako je ne budemo uvažavali, teško da će neko drugi u naše ime to da čini.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je, gospodine ministre, problem u ovom predlogu zakona, između ostalog, ako zanemarimo ovo poigravanje s datumima, koncepcijske prirode. Imam utisak da Vlada Republike Srbije Srpsku akademiju nauka i umetnosti doživljava kao instituciju države Srbije, a mi u SRS smatramo da je SANU institucija srpskog naroda, i onoga koji živi van teritorije Republike Srbije i onih Srba koji nisu možda državljani Republike Srbije.
Naša akademija se ne zove ''akademija nauka i umetnosti Srbije'' i ne zove se ''srbijanska akademija nauka i umetnosti'', nego se zove ''Srpska akademija nauka i umetnosti''. To je ustanova koja pripada celokupnom srpskom narodu i ne može da se vezuje isključivo za Republiku Srbiju. Naravno, njena delatnost se pretežno odvija u Republici Srbiji, njeno sedište je u Republici Srbiji, verujem da su i akademici u najvećem broju državljani Republike Srbije, ali ipak po svom značaju ona prevazilazi postojeće granice Republike Srbije.
Moram da vas podsetim, gospodine ministre, moguće je da tu istorijsku činjenicu znate, prvi predsednik Srpske kraljevske akademije nauka, koja je formirana 1886. godine, bio je jedan Srbin, ali ne iz Srbije. To je Josif Pančić, Srbin katolik iz Šibenika. Kao što vidite, istorija govori u prilog tezi SRS da je SANU ustanova od nacionalnog značaja, od značaja koji prevazilazi postojeće granice Republike Srbije.
Otprilike, smisao našeg amandmana koji smo podneli na član 2. jeste u tome. Vlada Republike Srbije odbija ovaj amandman uz obrazloženje da se našim amandmanom ''unekoliko sužava karakterizacija Akademije i njene delatnosti, pošto nauka i umetnost po svojoj prirodi imaju, pre svega, univerzalne, a tek potom i nacionalne vrednosti''.
To, gospodine ministre, niko ne dovodi u pitanje, ali morate da vodite računa o tome da SANU ima za cilj da neguje nauku i umetnost u jednom narodu, u srpskom narodu, da te globalne, univerzalne ljudske vrednosti iz oblasti nauke i umetnosti i kulture neguje u okviru jednog naroda. SANU nikada nije imao pretenzije da bude mondijalistička akademija, da bude akademija nauka i umetnosti celog sveta. To i ne može da bude. To je institucija koja neguje univerzalne vrednosti, ali u okvirima jednog naroda. Mislimo da tu ništa nije sporno.
Ako pratite kulturnu istoriju 19. veka, videćete da su po istom obrascu nastajale ovakve i slične institucije i kod drugih naroda. Sve one su imale za cilj da te najviše ljudske vrednosti, najviša ljudska dostignuća u oblasti nauke i umetnosti, implementiraju u okvirima jednog naroda. Tako su nastajale matice kod slovenskih naroda – Matica srpska, Matica slovačka, Matica hrvatska itd. Po istom obrascu su nastajale i nacionalne akademije u 19. veku.
Niko ne dovodi u pitanje da te vrednosti pripadaju kulturnom nasleđu celokupnog čovečanstva. Naravno da je to tako, ali Srpska akademija nauka i umetnosti, opet imajući u vidu njeno ime, njen naziv, ima za cilj da te univerzalne ljudske kulturne vrednosti neguje u okvirima jednog naroda. Onda je sasvim logično da u našem amandmanu piše da Akademija razvija i podstiče nauku, organizuje i unapređuje osnovna i primenjena naučna istraživanja, podstiče i unapređuje nacionalnu, kulturnu, umetničku delatnost i time doprinosi opštem dobru srpskog naroda i građana Republike Srbije.
Dakle, cilj Akademije, onako kako ga SRS shvata, jeste da se te univerzalne ljudske vrednosti iz oblasti nauke i umetnosti neguju u okvirima srpskog naroda, kako bi srpski narod po svom stepenu civilizacijskog razvoja mogao da dostigne te najviše ljudske kulturne vrednosti. Mislimo da tu nije ništa sporno.
Čini mi se da je predlagač zakona, Vlada, htela da bude i suviše mondijalistička. Onda je trebalo da promenite ime Akademiji, da se ona više ne zove SANU, trebalo je da izbrišete bilo kakvo nacionalno ili državno određenje, onda neka se zove – ''akademija nauka i umetnosti'', pa onda ne mora da se pominje srpski narod.
Imam utisak da ste bežali kroz ceo predlog zakona od jedne proste činjenice da SANU pripada svim Srbima, i onima u Beogradu i onima u Novom Sadu i onima u Nišu, ali isto tako i onima u Kninu i onima u Banjaluci i onima na Cetinju i onima u Skoplju.
To je institucija koja pripada celokupnom srpskom narodu i tako se i zove. Budući da se tako i zove, kroz ceo predlog zakona je ta koncepcija o nacionalnom, ne o pukom državnom karakteru SANU, morala da se provlači. Nažalost, ona se ne provlači i zato je Predlog zakona konfuzan i prosto se ne zna šta je predlagač zakona imao na umu pišući ovaj predlog zakona.