Gospođo Čomić, da li je ovo replika? Javljam se za repliku zato što me je gospođa Kolundžija pogrešno protumačila.

Hvala vam, molim vas samo da vratite vreme.
Gospođo Kolundžija, postoji samo jedan detalj koji vi ispuštate iz vida. Narodna skupština je jedini parlament u Srbiji, jedina skupština gde su na jednom mestu predstavljeni svi građani. To je suština. Dakle, u Skupštini grada Beograda su predstavljeni ljudi koji žive u Beogradu, u Skupštini Vojvodine ljudi koji žive u Vojvodini, ali je parlament Srbije jedina skupština gde su predstavljeni svi građani. Nemate nijedan drugi parlament u Srbiji, lokalni ili pokrajinski, gde su predstavljeni svi građani. U tom smislu je Narodna skupština jedino predstavničko telo svih građana Republike Srbije.

Dragi građani Republike Srbije, evo ovo je Predlog zakona o Narodnoj skupštini – šef poslaničke grupe DS i predsednik Zakonodavnog odbora DS pričaju dve različite stvari. Navodno, naš amandman ne treba prihvatiti zato što nije u skladu sa Ustavom, a Zakonodavni odbor kaže da jeste u skladu sa Ustavom.
Gospođo Kolundžija, ne treba da budete veliki pravnik, dovoljno je da imate elementarnu logiku. Ako je Narodna skupština najviši, onda valjda postoji neko najniže predstavničko telo. Ali, ne postoji. Dakle, jedno je jedino predstavničko telo gde su zastupljeni svi građani Republike Srbije – to je ovaj parlament. Drugih predstavničkih tela gde su zastupljeni svi građani Srbije nema. U tom smislu nema ni najviših ni najnižih, nego je Narodna skupština jedino predstavničko telo svih građana Republike Srbije. Izgleda da ću ja na sledeću sednicu morati da ponesem neku Kardeljevu brošuru, jer izgleda da vam ova literatura baš ne leži.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 104. Poslovnika Narodne skupštine. Naime, gospođica Aleksandra Jerkov je izrekla jednu neistinu koja mene lično vređa, kao čoveka čiji je maternji jezik srpski jezik.
Dakle, gospođice Jerkov, nije tačno da je nedavno objavljen rečnik srpskog jezika. Da vas podsetim, 1818. godine izašlo je prvo izdanje Vukovog „Rječnika“, 1852. godine drugo izdanje. Pre nekoliko decenija Matica srpska je objavila višetomni rečnik srpskog jezika.
Takođe mi nije baš najjasnije kako ste vi preko noći postali ekspert za lingvistiku kada ste, koliko znam, magistar evropskih nauka. Doduše, ne znam gde se ta nauka izučava, ali stekla je u Srbiji pravo građanstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 27. Poslovnika Narodne skupštine.
Dakle, Bečki dogovor je zaključen 1850. godine, a prvo izdanje Vukovog „Srpskog rječnika“, tako se zvao, napisano je 1818. godine. Imali smo mi rečnik ili rječnik srpskog jezika daleko pre ovih godina koje navodite vi i gospođica Aleksandra Jerkov.
Uzgred rečeno, taj hrvatski jezik, kojim danas govore građani Republike Hrvatske, u stvari je srpski jezik. Čitajte malo Vuka Karadžića, pa ćete pročitati koji je izvorni hrvatski jezik – čakavski. A, da su svi štokavci Srbi, to je takođe napisao Vuk Karadžić u knjizi „Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona“, štampanoj u Beču 1849. godine, opet pre tog vašeg Bečkog dogovora.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, gospođo Kolundžija, vi izgleda niste pročitali detaljno Predlog zakona koji ste podneli.
Ne može Narodna skupština da ima bilo šta, pa ni svoju televiziju, zato što Narodna skupština nije pravno lice, ona je državni organ Republike Srbije. To ste lepo napisali u Predlogu zakona – da Narodna skupština samo koristi imovinu Republike Srbije.
Postavlja se pitanje čija je Radio-televizija Srbije, zašto se onda zove javni servis, zašto građani Srbije plaćaju pretplatu ako Javni servis nema obavezu da direktno prenosi sednice Narodne skupštine? U svakoj demokratskoj državi sednice narodne skupštine su prvorazredan politički događaj i ne mogu da budu suspendovane raznim sportskim priredbama ili nekim drugim emisijama koje, ruku na srce, uopšte nisu zanimljive najvećem broju građana Srbije.
Najveća besmislica koju sam čuo jeste da ste, navodno, vi pobedili nas u borbi za direktne televizijske prenose. Vi ste, gospođo Kolundžija, pobedili sami sebe, jer 1991. godine, koliko se sećam, još uvek ste verovali da su Tito i partija najveći ideali na ovom svetu. Niste nikako mogli 1991. godine da ostvarite pobedu nad Srpskom radikalnom strankom za obezbeđivanje televizijskih prenosa zato što u to vreme apsolutno nismo imali nijednu polugu državne vlasti u Republici Srbiji, a vaš partijski šef, svojevremeno, Nebojša Čović je te 1991. godine, ako se ne varam, bio jedan od glavnih pulena Slobodana Miloševića.

Gospođo Kolundžija, ne smatramo sebe bilo kakvom garniturom, nego predstavnicima građana Srbije. Nije mi jasno kako obezbeđujete javnost rada Narodne skupštine time što puštate odložene prenose u dva ili tri sata ujutru? To nije nikakva javnost rada Narodne skupštine, to je skrivanje od javnosti onoga što ste napisali u vašim predlozima zakona.
Što se tiče tog famoznog stvaranja uslova, gospođo Kolundžija, direktni TV prenosi su, ako se ne varam, uvedeni 1991. godine. Tada su stvoreni uslovi. Jeste li ih u međuvremenu izgubili? Sada je 2010. godina. Gde se dedoše ti uslovi za ovih dvadeset godina?
Uslova ima. Ako uslova ima, onda je sasvim normalno da u zakonu kažete – direktno se prenose sednice Narodne skupštine, ali direktno u bukvalnom smislu te reči, jer ne mogu hokej, bob, skijanje, spust itd. da budu važniji od zakona kojima će se regulisati položaj miliona građana Republike Srbije.
Što se tiče ovog vašeg komentara da Radio-televizija Srbije nije državno preduzeće, šta je? Koliko znam, u tržišnoj privredi imate dva oblika svojine – državnu svojinu i privatnu svojinu. Da li je RTS privatna svojina? Ako je privatna, kažite mi šta je, a ako nije privatna znači da je na neki način državna. Šta znači reč „javno“? To, u stvari, znači državno. Nemoguće je da sada RTS nije ni privatna ni državna kompanija. Kakva je to kompanija, društvena? Koliko znam, društvena imovina i društvena svojina su relikti nekog prošlog vremena.
Kako da naterate RTS da prenosi? Tako što ćete zakonom da propišete. Kako terate građane da plaćaju porez? Zakonom ih obavežete. Tako isto uradite i sa RTS-om. Sada, kada je u pitanju RTS, jao, ne znamo kako. Kada treba ljudi da plaćaju porez, propišete zakonom. Šta vas sprečava da zakonom direktno propišete obavezu RTS-a da prenosi sednice Narodne skupštine? Ništa vas ne sprečava, ali se vi plašite onoga što se dešava u Narodnoj skupštini, plašite se argumenata koje ima SRS, kao što se plašite argumenata koje ima Vojislav Šešelj u Haškom tribunalu, pa onda odloženo prenosite njegovo suđenje, posle ponoći. Ista je logika i kada su u pitanju sednice Narodne skupštine i kada su u pitanju prenosi suđenja dr Vojislavu Šešelju.

Gospođo Kolundžija, poslednji izbori na kojima sam učestvovao bili su u maju mesecu 2008. godine. U međuvremenu, parlamentarnih izbora u Srbiji nije bilo. Kako će koja politička stranka na tim izborima da prođe, verujte mi, ni vi ni ja nemamo staklenu kuglu ispred sebe, pa da možemo da znamo šta će biti ove godine, sledeće godine ili za dve godine. Prepustite to građanima Republike Srbije.
Samo vas molim, kada dođe vreme za te parlamentarne izbore, idite malo na izbore sa svojim političkim programom, hajde malo zaboravite na paketiće, zaboravite na bagere, zaboravite na zloupotrebu državnog budžeta; hajde malo zaboravite na to da ministri obećavaju na dan izbora kule i gradove; hajde malo zaboravite da plaćate ljude da glasaju za Demokratsku stranku. Hajde malo sve to zaboravite, pa izađite sa svojim programom, kažite – dragi građani Republike Srbije, evo mi smo Demokratska stranka, mi smo uradili to i to. Pa, ako dobijete i na tim novim parlamentarnim izborima većinu, evo, biću prvi koji će da vam skine kapu.

Evo, gospođo Kolundžija, ako možete samo da mi date jedno malo pojašnjenje, nisam na najbolji način razumeo – kada kažete „naši politički principi“ da li mislite na političke principe SKJ, SPS, Socijaldemokratske partije ili Demokratske stranke?

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je povređen član 85. Poslovnika Narodne skupštine. Naime, sada je skoro 15 časova, a mi još uvek nismo imali pauzu u radu. Počeli smo sa efektivnim radom oko podne. U 16.00 časova počeće onaj deo sednice na kojem se postavljaju poslanička pitanja Vladi i ministrima i radićemo do 19.00 časova. To znači da će narodni poslanici u kontinuitetu raditi punih sedam časova.
Radi se o ozbiljnom zakonu o Narodnoj skupštini, odnosno, zakon i nije toliko ozbiljan, mislim da je ozbiljnija rasprava nego što u Predlogu zakona piše, a s druge strane, tri sata neprekidno postavljaćemo pitanja Vladi. Narodni poslanici moraju da imaju makar sat vremena pauze da bismo mogli da se pripremimo za ovaj drugi deo sednice Narodne skupštine kada ćemo postavljati pitanja Vladi.
Mi sad raspravljamo o Predlogu zakona o Narodnoj skupštini, gde se daju ovako široka prava narodnim poslanicima, imamo neku veliku slobodu, neka velika prava, a ovde su uslovi kao kod goniča robova. Sedam punih časova radimo i raspravljamo o dve potpuno različite teme: do 16 časova pričamo o Predlogu zakona, od 16 do 19 časova postavljamo pitanja Vladi.
Uopšte ne znam kada mislite da se narodni poslanici koji žele da učestvuju u pretresu u pojedinostima Predloga zakona o Narodnoj skupštini pripreme za postavljanje poslaničkih pitanja. Poslanička pitanja su ozbiljna i tiču se svih građana Srbije i za to je potrebno neko vreme da se poslanici pripreme, da pređu sa jednog načina rada, a to je rasprava u pojedinostima, na postavljanje poslaničkih pitanja članovima Vlade. Shodno tome, gospođo Čomić, najljubaznije vas molim u ime poslanika SRS, a verujem i u ime svih drugih poslaničkih grupa, da odredite tu pauzu od jednog sata.

Dame i gospodo narodni poslanici, potpuno nerazumevanje suštine parlamentarizma sadržano je upravo u članu 15. u stavu 4. Po mišljenju predlagača, Narodna skupština Republike Srbije vrši predstavničku funkciju samo u dva slučaja: kada razmatra predstavke i predloge građana i kada održava sastanke sa građanima i u kancelarijama Narodne skupštine van sedišta Narodne skupštine. Ovo je jedan potpuni parlamentarni nonsens.
Narodna skupština je predstavničko telo, kao što i piše u Ustavu Republike Srbije i kao što piše u ovom predlogu zakona. Dakle, sve što radi Narodna skupština radi kao predstavničko telo i to je sve predstavnička funkcija Narodne skupštine.
Gospođo Kolundžija, i kada donosimo i menjamo Ustav, i kada odlučujemo o promeni granica Republike Srbije, i kada raspisujemo republički referendum, i kada usvajamo strategiju odbrane, i kada biramo Vladu, i kada primamo građane ovde i razgovaramo sa njima, odnosno kada razmatramo njihove predstavke i predloge, mi vršimo predstavničku funkciju. To je suština parlamenta kao državnog organa.
Vi ste to nožem mehanički razdvojili, pa onda imate ustavotvornu i zakonodavnu funkciju, pa imamo izbornu funkciju, pa imamo kontrolnu funkciju i onda, zamislite, na kraju imamo predstavničku funkciju, koja je svedena na dve tačke, a u članu 2. smo Narodnu skupštinu definisali kao predstavničko telo.
Onda je trebalo da definišemo da je Narodna skupština ustavotvorno i zakonodavno telo, pa da smo izborno telo, pa da smo kontrolno telo, pa da smo, tek na četvrtom mestu, i predstavničko telo. Pa, naravno da nismo. Dakle, isključivo smo predstavničko telo i kroz sve ove poslove vršimo u političkom smislu jednu te istu funkciju, a to je predstavnička funkcija.
Pošto je gospođa Kolundžija danas insistirala na tome da su oni dosledno prepisivali Ustav, moram i na ovom članu 15. da pokažem građanima Srbije da to nije tačno. U članu 15. u stavu 3. kaže se da Narodna skupština ostvaruje kontrolnu funkciju između ostalog tako što vrši nadzor nad radom Vlade i odlučuje o prestanku mandata Vlade i ministara. Dakle, to je po gospođi Kolundžiji kontrolna funkcija Narodne skupštine. A u Ustavu Republike Srbije u članu 99. kaže se da Skupština time što bira i razrešava Vladu vrši svoja izborna prava.
Zašto to niste prepisali, gospođo Kolundžija? Jedno piše u članu 15, drugo piše u članu 99. Ustava, a ovamo se pozivate na to da ste vi doslovno prepisivali Ustav. Niste, nego ste prepisivali onda kada ste smatrali da treba. Kada ste smatrali da ne treba niste prepisivali, nego ste davali neku svoju sistematiku.
To je prosto neverovatno, kada uzmete Ustav Republike Srbije i pogledate, nadležnosti Narodne skupštine po Ustavu i nadležnosti koje su sadržane u članu 15. Predloga zakona nisu identične! Ono što je po vama kontrolna funkcija, to je u Ustavu definisano kao izborna funkcija, a sve ono što je u Ustavu definisano kao predstavnička funkcija, odnosno predstavljanje građana Republike Srbije, vi ste to mehanički razdvojili na ustavotvornu i zakonodavnu funkciju, izbornu funkciju, kontrolnu funkciju i onda poslednju, izgleda po vama najmanje važnu, predstavničku funkciju. Ali, dragi građani, tako to biva kada se parlamentarizmom i demokratijom bave ljudi koji su uveče zaspali kao komunisti, a ujutru se probudili kao demokrate.

Dame i gospodo narodni poslanici, četnički vojvoda koji je govorio pre gospođe Nade Kolundžije se uvredljivo izrazio o poslaničkoj grupi SRS. Pričao je o izdaji i pričao je o parlamentarnoj istoriji.
Što se tiče izdaje, zaista priznajem da je čovek ekspert i da o tome zna više od mene. Što se tiče parlamentarne istorije, zaista ne znam kada su to radikali pekli naprednjake i okretali ih na ražnju. Ako se to možda zaista i desilo, postavlja se pitanje – kako je prethodni govornik 90. godine našao se u Narodnoj radikalnoj stranci, koja nosi isto ime kao stranka koja je navodno krajem 19. veka pekla te iste naprednjake?
Što se tiče krivične prijave koja je podneta protiv tog Srbina, moram da kažem da je zamenik četničkog vojvode u toj novoformiranoj stranci izjavio da se stidi zločina koji je u ime srpskog naroda počinjen u Srebrenici.
Pošto nijedan zločin nije počinjen u ime bilo kog naroda, nego su ga počinili pojedinci sa imenom i prezimenom, SRS i Vojislav Šešelj, u nameri da skinu ljagu sa srpskog imena i da spasu državu Srbiju i ceo srpski narod od žiga zločinaca, podneli su krivičnu prijavu protiv čoveka za koga postoji osnovana sumnja da je u Zvorniku ubijao vezane ljude, nevine, nenaoružane.
To je isti onaj Srbin koji je bio zamenik komandanta jednog drugog Srbina koji je u Erdutu vezivao Srbe za bandere, terao ih da laju kao psi i ljudi su morali da nose u tom istom Erdutu kamene ploče od nekih 10 ili 20 kila. Ljudi su zbog toga doživeli trajan poremećaj svog zdravlja.
Bilo bi dobro, gospođo Čomić, da pošto već govorite o dostojanstvu Narodne skupštine, o dostojanstvu narodnih poslanika, da povedete računa o tome da oni koji sede u ovoj Narodnoj skupštini makar ne pominju ljude koji u ovom momentu nisu u prilici da im odgovore, a mi srpski radikali i svi građani Srbije nadamo se da će ipak oni biti u prilici da sede u Narodnoj skupštini i da se neposredno pogledaju u oči sa ovim ekspertima za pečenje na ražnju i za izdaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da kažem da sam bio začuđen posle ove prve diskusije gospođe Nade Kolundžije kada je rekla da je ovaj i ovakav tekst Predloga zakona o Narodnoj skupštini pripreman dve godine. Za ovo što piše ovde zaista nisu potrebne dve godine.
Predlog zakona o Narodnoj skupštini, koji je danas na dnevnom redu je loš zato što su neke njegove odredbe direktno suprotne Ustavu Republike Srbije, on je loš i nedorečen u nomotehničkom, u jezičkom smislu, ima mnogo pravnih praznina i u svojoj velikoj meri on predstavlja puko prepisivanje aktuelnog Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Krenimo redom. U članu 2. piše da je Narodna skupština najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbije. Ako je Narodna skupština najviše predstavničko telo, onda to znači da postoji i neko predstavničko telo koje je najniže. Bilo bi dobro da nam vladajuća koalicija kaže – koje je to najniže predstavničko telo u Republici Srbiji?
Narodna skupština niti je najviše, niti je najniže, niti je srednje, nego je predstavničko telo građana Republike Srbije, jedino predstavničko telo u kome su predstavljeni svi građani Republike Srbije, za razliku od lokalnih skupština, za razliku od Skupštine AP Vojvodine.
Koliko oni koji su pisali ovaj tekst predloga zakona ne razumeju suštinu parlamentarizma i suštinu političkog predstavljanja, to se najbolje vidi u članu 7 – Narodna skupština, u okviru svojih nadležnosti, vrši sledeće funkcije: predstavničku, zakonodavnu, izbornu i kontrolnu. To znači da je predstavnička funkcija nešto posebno u odnosu na zakonodavnu funkciju, u odnosu na izbornu i u odnosu na kontrolnu. Nije.
Parlament vrši predstavničku funkciju i kada donosi zakone, i kada bira Vladu i kada nadzire njen rad. Veštački razdvajati predstavničku funkciju parlamenta od njegovih drugih funkcija, u stvari govori da oni koji su pisali tekst Predloga zakona ne znaju ništa o parlamentarizmu, ni u teorijskom smislu, niti poznaju istoriju parlamentarizma.
U članu 8 – Narodna skupština donosi, pa su onda nabrojani svi mogući opšti i pojedinačni akti koje donosi Narodna skupština.
Ali, pazite, u članu 2. piše da je Narodna skupština nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti, a u članu 8. piše – donosi zakone, budžet, završni račun itd.
Gde vam je, gospođo Kolundžija, Ustav? Ako smo nosilac ustavotvorne vlasti, valjda prvo donosimo Ustav, pa onda sve drugo. Ustav se ne pominje u članu 8, a najvažniji je opšti pravni akt koga donosi Narodna skupština i koji se kasnije potvrđuje na narodnom referendumu.
S druge strane, gospođo Kolundžija, objasnite mi – u čemu je razlika između zakona, budžeta i završnog računa? Budžet se donosi u formi zakona, završni račun se donosi u formi zakona. Ne postoji neki zakon, pa onda budžet kao nešto različito od zakona. Postoji zakon o budžetu i postoji zakon o završnom računu budžeta za tu i tu godinu. Razdvajati zakon od budžeta i završnog računa nije ispravno, pre svega sa pravnog aspekta.
Dalje, postavlja se pitanje zašto u članu 8. niste razdvojili ove akte koje donosi Narodna skupština, pa da se zna koji su akti opšti, koji pojedinačni, koji su pravni, koji su politički itd. Vi ste to nabacali sve na jednu gomilu i sada je potpuno svejedno da li je u pitanju zakon, plan razvoja, poslovnik, strategija, deklaracija, rezolucija, preporuka, odluka, zaključak, sve je to po vama jedno te isto, sve to donosi Narodna skupština.

Loše ste prepisivali Ustav, a to se vidi i u članu 15.
U članu 15. kažete da Narodna skupština u ostvarivanju kontrolne funkcije vrši nadzor nad radom Vlade i odlučuje o prestanku mandata Vlade i ministara. To je po vama kontrolna funkcija. Uzmete Ustav Republike Srbije, član 99, kaže – u okviru svojih izbornih prava Narodna skupština bira Vladu, nadzire njen rad i odlučuje o prestanku mandata Vlade i ministara.
Po Ustavu je to izborna funkcija, po vama je to kontrolna funkcija. Ne držite se Ustava.
Drugo, zaista mi nije jasno u jezičkom smislu, ako Narodna skupština kontroliše, odnosno vrši kontrolnu funkciju, onda valjda vrši kontrolu nad radom Vlade, a ne – vrši kontrolnu funkciju tako što vrši nadzor. Ili se ujednačeno koristi reč kontrola, ili se ujednačeno koristi reč nadzor. Vi u istoj rečenici koristite dve različite reči. Ne znam zašto to radite. Ili je kontrolna funkcija ili je nadzorna. Ako je kontrolna funkcija, onda Narodna skupština kontroliše, a ako je nadzorna funkcija, onda vrši nadzor.
Opet, koliko ne poznajete suštinu parlamentarizma, po vama, gospođo Kolundžija, zamislite kakav paradoks, Narodna skupština vrši predstavničku funkciju samo u dva slučaja, kada razmatra predstavke i predloge građana i kada održava sastanke sa građanima.
Znači, kada donosi Ustav ne vrši predstavničku funkciju, kada donosi zakone ne vrši predstavničku funkciju, kada bira Vladu ne vrši predstavničku funkciju. Naravno da vrši, ali iz nama nepoznatih razloga, vi ste te četiri funkcije parlamenta potpuno razdvojili.
U članu 17. predviđate da narodni poslanici podnose, odnosno da polažu zakletvu. Vidite, gospođo Kolundžija, zakon o Narodnoj skupštini spada u javno pravo. On ne može da sadrži nijedan institut koji direktno ili indirektno nije spomenut u Ustavu Republike Srbije. Nismo na terenu građanskog prava, pa da možemo sami da regulišemo naše pravne odnose. Ovo je tipičan zakon koji spada u ius publicum, u javno pravo i mora striktno da se pridržava Ustava.
Ustav spominje samo dva slučaja kada državni funkcioneri, odnosno državni organi polažu zakletvu: predsednik Republike i Vlada. Ne možete sada mimo Ustava da uvodite zakletvu i za narodne poslanike.
Nama to ne smeta. Svi narodni poslanici SRS su se zakleli, ali ovde se radi o zakonskom tekstu. U zakonski tekst možete da unesete samo nešto što ima svoju osnovu u Ustavu. Zakletva narodnog poslanika nema svoj osnov u Ustavu, ima zakletva predsednika Republike i ima zakletva Vlade, tako da vam član 17. nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Koliko je zakon nomotehnički loš vidi se i po tome što opet koristite neujednačenu terminologiju. U članu 19. kažete – predsednik Narodne skupštine, između ostalog, saziva sastanke predsedništva Narodne skupštine i predsedava sastancima. Ovde se postavlja jedno pitanje – da li vi mislite na kolegijum ili mislite na predsedništvo Narodne skupštine u smislu predsednik Narodne skupštine i potpredsednici, bez šefova poslaničkih grupa.
Mislim da mislite na kolegijum, zato što se nigde u Predlogu zakona posebno ne definiše položaj predsedništva, nego se isključivo govori o kolegijumu, pa ili je kolegijum ili je predsedništvo, opredelite se za jedan termin. U članu 19. je predsedništvo, u članu 26. je kolegijum Narodne skupštine. Zbunjujete čak i vaše poslanike koji će sutra za ovaj zakon da glasaju.
U članu 27, kod radnih tela, koristite jednu boljševičku terminologiju, davno prevaziđenu, hajde na stranu što je ovo pravopisno loše, piše – u radu radnih tela po pozivu mogu učestvovati zarez stručni i naučni radnici. Dobili biste jedan da ste na pismenom ispitu u osnovnoj školi, ali "stručni i naučni radnici" vam je, gospođo Kolundžija, davno prevaziđena terminologija. To je – radni narod, radnici, seljaci i poštena inteligencija. Kakvi su vam to "naučni radnici" i kakvi su nenaučni?
Jednostavno se kaže – stručnjaci i naučnici. Ta terminologija "naučni radnik" je bila aktuelna u vreme Kardelja.
U članu 30. kaže – u Narodnoj skupštini se obrazuju poslaničke grupe iz reda narodnih poslanika. Predložili smo jedan amandman koji ima potpuno smisla, a to je da se u Narodnoj skupštini mogu obrazovati samo poslaničke grupe političkih stranaka koje su učestvovale na parlamentarnim izborima.
Sada imate u Skupštini Srbije jednu potpuno nenormalnu situaciju koja ne postoji ni u jednoj državi na svetu, da u Skupštini Srbije sede poslanici partije koja u vreme održavanja parlamentarnih izbora nije ni postojala. U Skupštini Srbiji je tako nešto moguće.
Ovim amandmanom SRS se ta mogućnost otklanja. Mogu da se obrazuju poslaničke grupe, ali samo od poslanika onih stranaka koje su učestvovale na parlamentarnim izborima.
Onda, opet jedan primer lošeg stila. Kažete – poslanička grupa ima predsednika i zamenika predsednika. Valjda ima i članove poslaničke grupe. Nemoguće je, gospođo Kolundžija, da u vašoj poslaničkoj grupi postojite samo vi i vaš zamenik. Valjda postoje i ovi ljudi iza vas. Ne kaže se da poslanička grupa "ima". Ona ne može da ima bilo šta, nego da se poslanička grupa sastoji od članova poslaničke grupe, a na čelu se nalaze predsednik i zamenik.
Onda, ovaj famozni član 37. Zaista sam smatrao da ćete u najmanju ruku da prepišete član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije.
Nisam smatrao da ćete da ga posebno elaborirate, jer očigledno da ni u vladajućoj koaliciji ne postoji jasan stav oko poslaničkog mandata, oko toga da li je on slobodan ili imperativan itd, ali makar ste mogli da prepišete Ustav. Ne, vi ste u član 37. ubacili nešto čega uopšte nema u Ustavu. Kažete – narodni poslanik slobodno raspolaže svojim mandatom.
Gospodin Zoran Krasić vam je lepo objasnio – raspolagati nečim znači zaključivati neki pravni posao? Kakav? Dvostrani pravni posao. Da li to znači da mi Narodnu skupštinu pretvaramo u berzu, pa će sutra neki narodni poslanik moći da proda svoj mandat, da ga zavešta svojoj deci, da ga nekome pokloni itd? To ne može.
Priroda našeg izbornog sistema je takva da su političke stranke te koje učestvuju na izborima. Građani se opredeljuju za programe političkih stranaka. Ne opredeljuju se neposredno za narodnog poslanika. To može da bude, ali u izbornom sistemu koji je većinski. U izbornom sistemu koji je proporcionalni, ovo što piše u članu 37. je potpuno suprotno logici proporcionalnog izbornog sistema.
S druge strane, mislim da su građani koji su danas pratili prenos mogli da primete da ni u vladajućoj koaliciji ne postoji jedinstven stav. Maločas gospođa Suzana Grubješić kažeda su oni za to da postoje blanko ostavke, jer je to u logici našeg izbornog sistema. Gospodin Boško Ristić jutros kaže – oni su za slobodne mandate. Izgleda da ni u samoj vladajućoj koaliciji nemate jedinstven stav oko prirode poslaničkog mandata i oko tih famoznih ostavki.
S druge strane, vi iz DS-a ste vrhunski licemeri. Vi ste za slobodne mandate, a imate blanko ostavke. Što potpisujete blanko ostavke ako ste za slobodne mandate?
Narodni poslanik se, kaže, opredeljuje, istupa i glasa po sopstvenom uverenju. Gospođa Nada Kolundžija je jutros tvrdila da narodni poslanici nisu vojska. Ne znam, gospođo Kolundžija, zašto onda jurite vaše narodne poslanike u danu za glasanje? Šta vas briga da li će glasati ili ne? Valjda je to njihovo slobodno uverenje?
Vidite kako u praksi ta vaša slatkorečivost ne znači ništa? Da, mi smo slobodni, svako glasa po svom uverenju. Kada dođe dan za glasanje, odlaže se početak sednice jer nema dovoljan broj narodnih poslanika iz vladajuće koalicije, pa ih onda jurite po Skupštini, pa se obazirete kako je ko glasao. Šta vas briga kako je ko glasao, ako je čovek slobodan da se opredeljuje po svom uverenju?
Kažete Skupština, odnosno parlament nije vojska. Na neki način i jeste. Znate, u svakom organizovanom ljudskom društvu postoji neka disciplina. Zamislite da u zakonu o Vojsci piše da potporučnik komanduje četom kako on hoće? Šta ga briga šta govori major, pukovnik ili general. Gde bi to društvo dospelo? Neka disciplina mora da postoji. Stav SRS-a je nešto što vi svi znate i kako se na kraju krajeva i vladate, ali vi se vladate na jedan način a govorite nešto sasvim drugo. Narodni poslanik glasa i istupa u skladu sa odlukama svoje poslaničke grupe i to je nešto što je sasvim normalno.
Stav poslaničke grupe može, recimo, da bude i da se svako opredeli, odnosno da glasa po svom uverenju. Sumnjam da ovde postoji neka poslanička grupa gde je baš sve potpuno slobodno i nije nas uopšte briga da li poslanici dolaze, da li će glasati, šta će da pričaju itd.
Ako glasate po svom uverenju, setite se, gospođo Kolundžija, kada smo glasali o setu pravosudnih zakona, koliko amandmana su podneli poslanici DS-a. Da li su glasali za neki amandman? Nisu. Gde je to njihovo uverenje? Kako je to uverenje odjedanput iščilelo? Čovek ima jedno uverenje kada potpisuje amandman, za sedam dana, kada se glasa, ima neko sasvim drugo uverenje. Ako su vaši poslanici slobodni, kao što tvrdite, zašto onda postoji takva praksa?
Ta praksa da postoji neka disciplina u parlamentu, nismo to mi izmislili, to postoji u britanskom parlamentu nekoliko stotina godina. Ljudi koji su na vašoj poziciji, na poziciji šefa vladajuće političke stranke, znate kako se zovu – bičevi. Vode računa gde su im poslanici. Da li su u sali, kada će da dođu u salu ako nisu u sali, kako će da glasaju, šta će da pričaju u parlamentu. Sada ispada da nigde ne postoji disciplina, jedino, eto, u srpskom parlamentu postoje neke stege, e sada ćemo mi te stege da srušimo.
Ovo je samo dokaz, jedan od dokaza koliko vi u suštini o parlamentarizmu ne znate ništa.
Sada nešto što je jako bitno. Ovaj zakon sadrži, između ostalog, jednu glavu koja se zove – Postupci za donošenje akata i drugi postupci. Gospođo Kolundžija, jutros ste pre podne onako pomalo pežorativno, ne mislim da ste imali baš potpuno zlu nameru, moguće da ne poznajete taj deo srpske istorije, rekli da, eto, neki pričaju da smo nekada imali sjajne institucije, ali to nije tačno. Bilo je diskontinuiteta itd.
Gospođo Kolundžija, u oktobru 1870. godine u Kneževini Srbiji, pre nego što nam je priznata nezavisnost na Berlinskom kongresu, donet je zakon koji se zvao, znate kako? Zakon o poslovnom redu u Narodnoj skupštini. Zakonom se definisao postupak donošenja zakona.
Šta je vas sprečavalo da to isto uradite? Mi sada, gospođo Kolundžija, u Republici Srbiji, u našem pravnom sistemu, imamo jedan neverovatan paradoks, tu sede kolege pravnici, oni će da me razumeju. Postupak donošenja pojedinačnih pravnih akata, upravnih akata, sudskih presuda reguliše se zakonom, Zakonom o opštem upravnom postupku, Zakonom o parničnom postupku, Zakonom o krivičnom postupku itd. Kako se definiše postupak donošenja zakona? Podzakonskim aktom. To je apsurdno.
Niži pravni akti, pojedinačni pravni akti, postupak se reguliše zakonom, a sam postupak donošenja zakona reguliše se jednim podzakonskim aktom – Poslovnikom Skupštine. To je trebalo da bude uređeno zakonom o Narodnoj skupštini, ali vas je, gospođo Kolundžija, neko ubedio da zakon o Narodnoj skupštini treba da bude kratak. Ne treba da bude kratak. Treba da bude obiman, treba da bude detaljan, treba da bude precizan. Ovaj predlog zakona to nije.
Imala je Srbija zakone i jedan od tih zakona se zvao Zakon o poslovnom redu u Narodnoj skupštini. Zakonom je bila propisana procedura kako se donose zakoni. To su znali srpski pravnici u 19. veku, ovi vaši pravnici u 21. veku to ne znaju. Pa kada donosite građevinsku dozvolu, donosite je po zakonu, kada usvajate zakon koji će da se primenjuje na milione građana Srbije, on se donosi po proceduri koja je propisana podzakonskim aktom, Poslovnikom Skupštine. To je moralo da bude regulisano zakonom.
Ustav vas ne sprečava da zakonom propišete postupak donošenja zakona. Nije Ustav rekao – to se reguliše poslovnikom. To vi tvrdite, ali niste u pravu i za to što tvrdite nemate osnov u Ustavu Republike Srbije.
Naravno, predložili smo jedan amandman koji se tiče člana 50. zakona o Narodnoj skupštini. Vi kažete da se u Narodnoj skupštini mogu obratiti predstavnici stranih država. Predložili smo amandmanom da mogu, ali samo onih država koje poštuju suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije i koje nisu priznale nezavisnost Kosova i Metohije.
Ovo što ste vi napisali znate šta znači? Sutra ovde može da dođe predstavnik neke države koja ne priznaje Srbiju kao celovitu državu i da se obrati Narodnoj skupštini. To je najgora moguća uvreda dostojanstva Narodne skupštine. To je najgora moguća uvreda građana Republike Srbije. To je gaženje Ustava. To je gaženje svih mogućih moralnih i političkih principa.
Onda opet jedna neverovatna stvar. Kažete - odnos Narodne skupštine i Vlade. Šta je osnovna stvar u odnosu Narodne skupštine i Vlade? Da Narodna skupština bira Vladu. To zna svaki student pravnog fakulteta. Šta je po vama najbitnije? Kaže – Vlada podnosi Narodnoj skupštini izveštaj o radu.
Ispada da kada su u pitanju odnosi između Narodne skupštine i Vlade i odnosi Narodne skupštine i predsednika Republike, da se odnosi svode na međusobno obaveštavanje; pa to nije tako. Naravno da postoji i međusobno obaveštavanje, ali pre toga postoji nešto što se zove izbor Vlade od strane Narodne skupštine. To je moralo da se nađe u zakonu o Narodnoj skupštini. To je mnogo važnije nego podnošenje izveštaja Narodnoj skupštini.
Naravno, zbog kratkoće vremena ne mogu da elaboriram sve druge nedostatke ovog predloga zakona. U svakom slučaju, gospođo Kolundžija, Predlog zakona je loš. On je neustavan. Ovo je jedan potpuno nesistemski zakon. Ništa vi ovim zakonom niste na celovit način regulisali.
Ovaj zakon donosite samo iz jednog jedinog razloga, da biste mogli da kažete da ste sproveli član 110. Ustava Republike Srbije koji kaže da se donosi zakon o Narodnoj skupštini i ni zbog čega drugog. Sutra kada budete primenjivali ovaj zakon, videćete da je kontradiktoran, da su njegove odredbe kontradiktorne, da je sam zakon kontradiktoran sa Ustavom, da je kontradiktoran sa nekim drugim zakonima koji važe u pravnom sistemu Republike Srbije.
Uopšte ne znam zašto ste žurili sa ovim i ovakvim predlogom zakona, on je loš. SRS, a to će i moje kolege da potvrde, zbog svih ovih razloga za ovaj i ovakav Predlog zakona o Narodnoj skupštini neće moći da glasa.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da primetim da je gospođa Nada Kolundžija izrekla veći broj neistina.
Nisam rekao, gospođo Kolundžija, da je član 2. neustavan. Tačno je da u Ustavu piše da je Narodna skupština najviše predstavničko telo, ali morate da vodite računa o karakteru Ustava. Ustav nije samo pravni, nego i politički akt. Zakon je akt koji ima manju pravnu snagu od Ustava. On mora da sadrži čisto pravnu terminologiju.
Ustav je politički dokument. Ustav je dokument koji treba da razumeju i oni koji nisu pravnici. Sa zakonom je već nešto drugačija situacija. Zakon mora da bude mnogo precizniji od Ustava.
Što se tiče, gospođo Kolundžija, da li Vlada polaže zakletvu, vi ste rekli da to u Ustavu ne piše, a ja vam kažem da piše. Član 128. stav 2. – mandat Vlade počinje da teče danom polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom. Dakle, ustavna je norma da Vlada polaže zakletvu. Ne polaže Vlada zakletvu zato što joj se tako hoće, nego zato što je Ustav na to obavezuje.
Kakva je zakletva koju ste vi napisali u Predlogu zakona? Ona je napisana u stilu kako mali Perica zamišlja kako bi trebalo da izgleda zakletva narodnog poslanika. Kakva je ona? Ona je laička. Čime se zaklinje častan čovek? Valjda nekom višom vrednošću od njega samog. Onaj ko je vernik, zaklinje se Bogom.