Gospođo Čomić, smatram da nije sramota reći da je neko vernik. To što je država laička, to ne znači da svi mi treba da budemo ateisti.

Zaista ne razumem, gospođo Čomić, zašto vi imate potrebu sada da pomažete gospođi Nado Kolundžiji u komunikaciji sa mnom. Krenuo sam da polemišem sa gospođom Nadom Kolundžijom, a vi mi kažete da je po Ustavu Srbija svetovna država. Kažem vam da je po Ustavu i postojanje slobode veroispovesti i da imam pravo da kažem da sam vernik. Ako je država svetovna, ne znači da svi građani treba da budu ateisti. Valjda je to abeceda političke demokratije. Zakletva zaista jeste laička. Ako sam vernik, dopustite, hteo bih da zakletva ima verski karakter.

Dakle, gospođo Kolundžija, kažete da vaši poslanici imaju pravo da se slobodno opredeljuju po svojoj savesti kako oni hoće. Ali, naveo sam primer ovog seta pravosudnih zakona koje ste usvajali, ako se ne varam, krajem 2008. godine – ljudi su podneli veliki broj amandmana. Posle za te svoje rođene amandmane nisu glasali. Gde je tu sloboda savesti? Gde je tu sloboda uverenja? Kada su promenili svoje uverenje?
Na rečima se zalažete za slobodu uverenja, ali u praksi to ne sprovodite, zato što tako nešto nije ni moguće. Ne može da postoji, gospođo Kolundžija, nijedan segment organizovanog ljudskog društva, pa ni parlament, bez neke minimalne discipline. Nismo mi ovde skup slobodnih strelaca, pa svako misli kako hoće. Valjda postoji neka kohezija među nama. Valjda sedimo tu zato što isto mislimo o istim društvenim problemima.
U kom to parlamentu na svetu poslanik može da glasa baš onako kako on hoće, ne pitajući nikog ni za šta? To ste vi izmislili. To je jedna vaša politička fantazija. U realnosti ona ne postoji nigde. Ona ne postoji čak ni u Britanskom parlamentu, gde je većinski izborni sistem, gde je cela teritorija Velike Britanije podeljena na male izborne jedinice, pa pobedi onaj, odnosno poslanik je onaj ko dobije najveći broj glasova. I tamo postoje ti bičevi. Vi ste, recimo, jedan od bičeva vladajuće koalicije. To nije ništa pežorativno. To postoji u Velikoj Britaniji. Ako postoji u Velikoj Britaniji…

Rizikujući da ću dobiti možda neku opomenu, zaista najdobronamernije, gospođo Kolundžija, kada već pominjemo zakletvu – zašto se čovek zaklinje, kome se zaklinje i zašto mora da poštuje zakletvu? Zato što se plaši sankcije ukoliko zakletvu ne sprovede.
Kakva je sankcija u ovom vašem slučaju? Položite zakletvu da ćete se boriti za interese građana i ne borite se. Da li mogu građani da vam izreknu neku sankciju? Ne mogu. Naravno da ne mogu. To nije nikakva sankcija.
Zašto se čovek zaklinje Bogom? Zato što postoji uverenje da iznad njega postoji neka viša sila koja kontroliše njegovo ponašanje i ako njegovo ponašanje nije moralno, ako nije u skladu sa tekstom zakletve, kod njega postoji strah od sankcije. On ga tera da poštuje zakletvu.
Šta ovde tera narodnog poslanika da sprovede ovu zakletvu? Ništa. Kada bih bio maliciozan, kao što neću, mene ova zakletva podseća na zakletvu koja se polaže u masonskoj loži, ni tamo se ne spominje bog, istina, pravda, sloboda itd.
Ova zakletva je zaista sporna i sa sociološkog aspekta, ne samo sa ustavno-pravnog. Odakle ste je prepisali? Zašto baš mora ovako da glasi? Gde je osnov za baš ovakvu zakletvu? Naravno, nije zakletva suština ovog predloga zakona. On će biti loš sa zakletvom ili bez zakletve, ali hoću da kažem da u stvari sociološki slabo poznajete ovu materiju, jer uvek mora da postoji zaklinjanje na neku višu vrednost koje se čovek plaši, plaši se sankcije ako to ne sprovede.
Čega ovde da se plaši? Istine, slobode, pravde? To su apstraktne vrednosti, teorijske. Ne može nikakva sankcija da vam se desi.
Zašto je zakletva još pomalo deplasirana? U parlamentu Srbije imate ljudi koji su se zakleli ne slobodi, istini i pravdi, zakleli su se svemogućim Bogom i Svetim Savom, zakleli se budućnošću svojih potomaka i čašću svojih predaka, pa to pogazili. Ako su to pogazili, šta će da urade sa ovom zakletvom? Zakletva je besmislena čak i sa tog aspekta.

Dame i gospodo narodni poslanici, ova vlada kao i mnoge pre nje ima jednu lošu praksu da Narodnoj skupštini predloži zakon za koji kaže da je sistemski, da je sveobuhvatan, a da onda veliki broj pitanja iz Predloga zakona ostavi da se o njima podzakonskim aktima izjašnjava Vlada.
Mi smo u članu 24. predložili da se doda novi član 3. koji glasi: „Rok za isplatu nadoknada iz stava 2. ovog člana ne može biti duži od 60 dana od dana prestanka elementarne nepogode ili druge nesreće“. Mi smatramo da je ovo zaista, rečeno čisto pravničkim jezikom, razuman rok.
Dakle, da rok za isplatu ne može da bude duži od 60 dana. Kad propišete fiksni rok kao što je ovaj, onda je jasno da će građani koji budu imali pravo na nadoknadu štete to svoje pravo moći i da ostvare. U pravu je poznato da je rok taj koji obavezuje državne organe da taj rok poštuju.
Međutim, Vlada je odbila ovaj naš amandman iz istog razloga zašto je odbijen i amandman na član 20. stav 5, pa se kaže da će Vlada donositi bliže propise o obavezama i visini nadoknade. Rok u svakom zakonu, pa i u ovom zakonu jeste bitan, možda čak i najvažniji elemenat zakona. Ne možete vi tako važne elemente da prepuštate Vladi da ih ona reguliše svojim podzakonski aktima.
Na kraju krajeva, kao što je rekao i gospodin Stevanović, i da ste prihvatili ovaj amandman, to ništa ne smeta da se Vlada i kad bude donosila podzakonske akte kreće u ovom roku koji smo mi predložili.
Može Vlada da odredi neki kraći rok. Mi smo rekli amandmanom da rok za isplatu ne može biti duži od 60 dana, a Vlada je, recimo, mogla da donese uredbu i da kaže – šteta se isplaćuje u roku od 30 dana. To je onda opet u skladu sa zakonom, ali bitno je da postoji neki rok iz koga se vidi kada lice, odnosno građanin koji je stekao pravo na nadoknadu štete, to svoje pravo može da ostvari.
Trebalo je i sa nomotehničkog aspekta i sa aspekta ostvarivanja prava građana da prihvatite ovaj amandman i da u zakonu stoji, što je sasvim normalno, što je logično, da taj rok za isplatu nadoknade štete postoji i da on ne može biti duži od 60 dana.
Ovako ostavljate Vladi na volju da ona svojim podzakonskim aktima uređuje ovo pitanje, što uopšte nije dobro, jer kad god Vlada nešto normira, ona je uvek dalje od očiju javnosti nego kad je u pitanju Narodna skupština.
Vlada može da donese neki podzakonski akt koji je objektivno nepovoljniji za građane, nego da je to pitanje bilo regulisano u zakonu. Zaista nije postojao apsolutno nikakav validan razlog da se ovaj amandman ne prihvati.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 3. posle člana 89a dodaje se naslov koji glasi – Zabrana prisustvovanja određenim sportskim primedbama i član 89b.
Između ostalog, u tom novom članu 89b, u stavu 2, kaže se sledeće – ova mera izvršava se na taj način što je učinilac krivičnog dela dužan da se neposredno pre početka vremena održavanja određenih sportskih priredbi lično javi službenom licu u područnoj policijskoj upravi, odnosno policijskoj stanici, na području na kojem se učinilac prekršaja zatekao i da boravi u njihovim prostorijama za vreme održavanja sportske priredbe.
Gospođo Malović, meni zaista neke stvari ovde nisu jasne. Dakle, ovo su izmene Krivičnog zakonika. Kažete, u stavu 2. ovog novog člana 89b - na kojem se učinilac prekršaja zatekao i da boravi u njihovim prostorijama itd. Je li ovo prekršajni zakon ili krivični zakon? Ako je krivični zakon, njime ne mogu da budu tretirana kaznena dela koja se označavaju kao prekršaj, nego kao krivična dela. To je manji problem u ovome što ste vi predložili.
Mnogo veći problem je sledeći. Gospođo Malović, kako to da učinilac tog krivičnog dela zna da li se uopšte održavaju neke sportske priredbe? Vi sada polazite od pretpostavke da on to mora da zna. Pitam vas – kako on to treba da zna?
Znači, mora čovek da bude apsolutno informisan o tome koje sportske priredbe se dešavaju u njegovom okruženju. Pitanje – kako će on da bude informisan o tome? Šta ako ne bude informisan? Recimo, čovek ima dobru volju zaista da se prijavi, ali ne zna da se tu održava neka sportska priredba. Verovatno će onda sud da kaže – nisi poštovao izrečenu meru bezbednosti, sada ćeš dobiti neku mnogo drastičniju sankciju. Prosto, ova mera je krajnje neodređena.
Ako ste već propisali ovu meru bezbednosti, onda ste morali da propišete kojim kriterijumima će se sud rukovoditi kada bude procenjivao da li je učinilac krivičnog dela, a ne prekršaja, postupio po ovoj meri bezbednosti ili ne.
Dakle, koji su to kriterijumi na osnovu kojih će sud moći da izvuče zaključak – znao si da se održava sportska priredba, a nisi se prijavio? Na koje sportske priredbe se dalje odnosi ova mera bezbednosti? Da li se odnosi na međunarodna takmičenja? Da li se odnosi na nacionalna takmičenja? Da li se odnosi na neka čisto lokalna takmičenja?
Pojam sportskih priredbi je do te mere široko određen, da će ova mera bezbednosti teško moći da bude primenjena ili će biti primenjena, ali, kao što je rekao gospodin Petar Jojić, biće primenjena na štetu ljudskih prava i sloboda.
Još nešto, gospođo Malović, ako malo pratite ovih dana medije, ispada da u Srbiji nema drugih i nema većih problema sem navijačkih grupa. Odmah da se razumemo, SRS je apsolutno protiv nasilja i na sportskim priredbama, ali i u svim drugim oblastima društvenog života. Mi smo protiv nasilja i koje se s vremena na vreme sprovodi ovde u parlamentu, u vezi sa narodnim poslanicima, u vezi sa uskraćivanjem prava narodnim poslanicima da slobodno govore o temama koje su na dnevnom redu.
Moram da primetim, gospođo Malović, nešto što iz dana u dan primećuje sve veći broj ljudi u Srbiji. Ovo nemojte da shvatite lično jer sumnjam da ste vi u tome neposredno učestvovali, ali oni koji su vaši politički mentori, partijski šefovi, sigurno jesu. Navijačke grupe im nisu smetale 5. oktobra 2000. godine. Nisu im smetale navijačke grupe koje su organizovale čitav niz scena nasilja u Beogradu.
Nisu im smetale ni baklje, ni petarde, ni flaše, ni noževi, ni lanci, nije im smetalo ništa. Ovde, ispred zapaljene tadašnje Savezne skupštine, toga se seća sigurno gospođa Slavica Đukić-Dejanović, između ostalog, viorio se crni barjak sa mrtvačkom glavom i ta slika je obišla ceo svet, kao slika koja govori o Petooktobarskoj revoluciji u Beogradu. Tu je i gospodin Vladan Batić, on sigurno može da potvrdi ovo o čemu govorim.
Dakle, 5. oktobra 2000. godine pučistima ne smetaju ni crne zastave sa mrtvačkom glavom, ni navijačke grupe, ni nasilje. Godine 2009. sve im to smeta. To je licemerno, gospođo Malović. Ne možete vi nekad da se služite nasiljem da dođete na vlast, a kad vlast preuzmete, onda vam to isto nasilje smeta. Mi smo bili protiv nasilja i onda, kao što smo protiv nasilja i danas.
Ali, oni koji danas vode hajku protiv građana Srbije, pod firmom da se bore protiv nasilja na sportskim priredbama, jednostavno, nisu dosledni, jer da su bili dosledni ne bi bili akteri, ne bi bili protagonisti neviđenog nasilja na ulicama Beograda koje je nažalost odneo, kao što dobro znate i svoje žrtve, tog 5. oktobra 2000. godine.
Dakle, onda smo rekli da to nije način da se preuzme vlast u Srbiji i da se izvrše bilo kakve političke promene, to kažemo i danas. Ali, gospođo Malović, imam utisak da se ovde oko borbe protiv nasilja na sportskim priredbama bukvalno pronalazi, odnosno dolazi se do tople vode u bojleru.
Zna se kako se bori protiv nasilja, odnosno protiv kriminala u svim sferama društvenog života. Vrlo jednostavno. Postoji policija, postoji sud, postoji tužilaštvo. Neka nadležni organi rade svoj posao onako kao što to rade u svim demokratskim i civilizovanim zemljama sveta.
Mi iz SRS ne možemo da prihvatimo činjenicu da u Srbiji nema drugih i većih problema nego što su to navijačke grupe. To nasilje, naravno, ponavljam još jedanput osuđujemo. Ali, isto tako osuđujemo i činjenicu da će recimo, Narodna skupština Republike Srbije o izveštaju DRI da raspravlja tek u martu sledeće godine. Dakle, post festum.
Nemoguće je da su veći problem u ovoj državi navijači i to da li je neko popio limenku piva na 100 metara od stadiona, nego činjenica da je DRI konstatovala brojne zloupotrebe i finansijske malverzacije u ministarstvima, odnosno u drugim državnim institucijama i da apsolutno niko za to neće snositi odgovornost.
Dakle, ako hoćete dosledno da se borite protiv kriminala, protiv korupcije, protiv nasilja, borite se, ali onda počnite od glave. Počnite od toga što se dešava u ministarstvima, šta se dešava u organima uprave u sastavu ministarstava, šta se dešava u javnim preduzećima, a onda kada taj posao završite, onda ćemo mi vrlo jednostavno da se obračunamo sa ljudima koji ispijaju limenke piva pre sportskih priredbi ili koji možda skandiraju nešto što nije primereno i nije civilizovano.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista nisam mogao da razumem ovu intervenciju gospodina Ostojića, zato što je SRS, kao što vrlo dobro znate, prva izašla sa rezultatima izbora za predsednika SRJ. Uopšte nismo dovodili u pitanje činjenicu da je Vojislav Koštunica pobedio na tim izborima.
Doduše, jeste da su posle toga zapaljeni zapisnici o radu biračkih odbora koji su se nalazili ovde u zgradi Savezne skupštine, gde je bilo sedište Savezne izborne komisije, to je tačno, ali to nije činila SRS.
Gospodine Ostojiću, moram da vas podsetim da su 24. septembra 2000. godine održani savezni i lokalni izbori. To nisu bili izbori za Republički parlament. Kako ste onda mogli da otimate na silu RTS, da palite, da palite reportažna kola itd? To nije način da vi dokažete da je bilo ko pobedio na izborima.
SRS je, dame i gospodo narodni poslanici, savest potpuno mirna. Nikada nismo organizovali bilo kakav rušilački miting ili rušilačku demonstraciju. Naprotiv, i kada smo imali da to radimo, uvek smo skretali pažnju našim članovima i simpatizerima, da se vlast menja na izborima, a da se vlast ne menja na ulici.
Nažalost, peti oktobar zaista jeste bio puč, zato što su preuzete čisto republičke institucije, koje nisu bile savezne, niti su bile lokalne. Svako ko malo poznaje pravnu teoriju zna da je puč uzimanje sebi za pravo nečega što inače ne bi moglo da se desi. Dakle, uzimate sami sebi neko pravo koje vam ne pripada. O tome se radilo.
Da je to bio puč, o tome, na kraju krajeva, svedoče stranci koji su o tome napisali knjige, koji su to finansirali, i koji su vrlo dobro bili upoznati gde i kada su se pripremali pučisti da izvrše to što su uradili petog oktobra 2000. godine.
Što se tiče ovog osmeha na licu gospođe Slavice Đukić-Dejanović, moguće da sam joj makar malo drag, kao što je ona draga i meni, pa da je to razlog njenog osmeha.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, gospođo Malović, moram da konstatujem nešto što su već konstatovali mnogi koji se bave pravnim sistemom Republike Srbije, a to je da se neki temeljni zakoni, kao što je Zakon o parničnom postupku, menjaju jednom dinamikom koja je nedopustiva. Ne možete da nađete gotovo nijednu državu u Evropi, dobro uređenu, razvijenu, demokratsku, a da se suštinski zakoni za jedan pravni sistem menjaju ovakvom dinamikom kao što se menjaju u Republici Srbiji.
Vi ste rekli kada ste obrazlagali predlog ovog zakona da Ministarstvo pravde radi na izradi potpuno novog zakona o parničnom postupku koji će biti usklađen sa evropskim standardima. Kada se to prevede na jezik običnog čoveka, onda to znači da ovaj zakon nije usklađen sa evropskim standardima ili nije usklađen u dovoljnoj meri.
Da vas podsetim, 2004. godine, kada je donošen postojeći Zakon o parničnom postupku, jedan od vaših prethodnika koji je bio na funkciji ministra pravde, tvrdio je sasvim suprotno – ne, zakon je dobar, zakon je u potpunosti usklađen sa evropskim standardima. Sada čovek mora jednostavno samom sebi da postavlja pitanje ko je u pravu.
Kako koji ministar dođe, on kaže – ja ću predložiti zakon koji je u skladu sa evropskim standardima, a godinu – dve ili četiri godine pre njega, neki njegov prethodnik je tvrdio to isto. Koliko tih zakona o parničnom postupku mi treba da donesemo, pa da se konačno usklade sa evropskim standardima?
Mislim da nema ni jedne države u Evropi koja ovako često menja zakon o parničnom postupku, krivični zakonik, zakon o krivičnom postupku. Danas ćemo da raspravljamo o novom zakonu o Predlogu zakona o upravnim sporovima. Zakon se donese pre dve godine i vi kažete – znate, ali donet je još 2007. godine, znate, donet je još 2004. godine.
U Engleskoj imate propise koji važe od 13. veka i nikome ne pada na pamet da te propise menja. Zašto? Zato ošto se propisi studiozno pripremaju.
U svakoj evropskoj zemlji, pre nego što predlog zakona uđe u skupštinsku proceduru, ovakav predlog zakona kao što je, između ostalog, Zakon o parničnom postupku, kao što je Krivični zakon, o kome smo danas raspravljali, kao što je Zakonik o krivičnom postupku, kao što je Zakon o upravnim sporovima, pa se prethodno konsultuju ljudi koji su stručni za tu oblast, iz reda profesora pravnih fakulteta, iz reda sudija, iz reda tužilaca, iz reda advokata, pa se onda sa takvim jednim projektom ulazi u skupštinsku proceduru.
Kod nas se zakoni menjaju navrat-nanos. Uvek nam kažete – konsultovali smo stručnjake, prođe godinu ili dve – znate, ima praznina, slab je zakon, nije usklađen sa evropskim standardima, hajde da ga menjamo. Zakon o parničnom postupku, Krivični zakonik, Zakonik o krivičnom postupku, to su zakoni kojima se direktno ulazi u polje ljudskih prava i sloboda, ne možete se sa tim igrati.
Svake godine – hajde da menjamo Krivični zakonik, hajde da menjamo ZKP, hajde da menjamo Zakon o parničnom postupku. U to se ulazi prilično avanturistički, bez dovoljno priprema, bez dovoljnog sagledavanja šta će izmene tog zakona da proizvedu.
Hajde sad, verujemo vam, ovaj zakon ne valja ništa, nije usklađen sa evropskim standardima, vi pripremate novi. Verujem vam i SRS vam veruje. Hajde onda sutra ili za godinu dana, kada donesete novi zakon o parničnom postupku, hajde onda svi zajedno da računamo rokove dokle će zakon takav u tom tekstu u kojem je izglasan u Narodnoj skupštini da važi.
Što se tiče ovog konkretnog amandmana, zaista nije bilo razloga, gospođo Malović, da ga ne prihvatite. Šta je suština amandmana? Ako stranka traži da se sudija izuzme ili da se izuzmu sve sudije u jednom sudu, zašto onda nije logično da toj stranci date pravo da ona predloži koji neki drugi stvarno nadležno sud treba da rešava tu sudsku stvar? Stranka ima samo pravo, po našem amandmanu, da to predloži. Da li će njen predlog da bude prihvaćen ili ne, to ne zavisi od stranke, to zavisi od onoga ko o predlogu rešava.
Dakle, izuzeće sudije, pogotovo izuzeće celog suda je tesno povezano sa predlogom stranke da ona predloži koji je to stvarno nadležni sud koji po njenom mišljenju treba da rešava spor. Mislim da ste ovaj amandman apsolutno trebali da prihvatite.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman je podnet iz, pre svega, nomotehničkih razloga. Dakle, u normativnom delu Predloga zakona termin - upravni spor koristi se gotovo isključivo u jednini, a u nazivu ovog zakona stoji Predlog zakona o upravnim sporovima. Mislimo da za tim nema potrebe.
Mislimo da treba koristiti ujednačenu terminologiju i da treba promeniti naziv zakona tako da glasi - Zakon o upravnom sporu. Time bi naziv zakona bio potpuno kompatibilan sa normativnim delom ovog predloga.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 2. je problematičan sa više aspekata. Prvo, u članu 2. se kaže da sud rešava upravni spor u razumnom roku. Razuman rok, to je jedan pravni standard. U različitim situacija on može da ima različita značenja. Kada god imate upotrebu pravnih standarda, onda tu postoji mogućnost jednog arbitrarnog, odnosno neujednačenog primenjivanja propisa. Rekli smo u načelnoj raspravi do koje mere taj pojam razumnog roka može da bude zloupotrebljen.
Naime, razuman rok je standard ne samo kada je u pitanju upravno pravo ili sudski postupak vezan za upravni spor nego i kada su u pitanju klasični sudski postupci. Tipičan primer zloupotrebe pojma razumnog roka jeste proces koji se u Haškom tribunalu vodi protiv dr Vojislava Šešelja. Haški tribunal ima obavezu da sudi i razumnom roku. Ako sledite njihovu praksu taj razumni rok iznosi evo punih 7 godina.
Naravno da to nije razuman rok. To je nerazuman rok i takav način navodnog deljenja pravde predstavlja drastično kršenje ljudskih prava i sloboda. Kako se to ne bi dešavalo i u upravnom sporu, kao specifičnom sudskom postupku, SRS je predložila jedan fiksni rok, a to je da se upravni spor ima okončati u roku od 90 dana od dana podnošenja uredne tužbe. Onda tu nema nikakve dileme da li je rok razuman ili nerazuman. Rok je zakonom određen i mora da se poštuje u svakom pojedinačnom slučaju.
U članu 2. se kaže dalje da sud rešava upravni spor na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj i javnoj raspravi. Iz ovakve formulacije može da se stekne pogrešan zaključak da se upravni spor uvek vodi tako da se zakazuje i održava usmena javna rasprava. To jednostavno nije tačno.
To piše u članu 33. stav 2, u kojim slučajevima upravni spor može da se okonča, a da prethodno nije održana usmena javna rasprava. Dakle, sudu na raspolaganju stoje neki drugi mehanizmi za utvrđivanje činjenica a ne samo usmena javna rasprava.
Predložili smo drugačiju formulaciju člana 2. gde se kaže - o upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona na podlozi činjenica utvrđenih u toku postupka. Mi smatramo da je ovakva formulacija mnogo bolja od one koja je predložena u članu 2. predloga zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 3. odnosi se na predmet upravnog spora i u stavu 1. člana 3. lepo je rečeno da u upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u kojima nije predviđena drugačija sudska zaštita. Ako izuzmemo ovu očiglednu omašku da ne treba da piše - nije predviđena, nego - jeste predviđena, onda ova formulacija iz stava 1. člana 3. može da se prihvati.
Ono što je neprihvatljivo jeste formulacija u stavu 2. i 3. Naime, u stavu 2. i 3. normiraju se slučajevi kada se pravila o upravnom sporu primenjuju na neke akte koji su pojedinačni i koji su pravni i kojima se tangiraju prava i obaveze fizičkih i pravnih lica, ali koji nisu upravni akti.
Naime, radi se o aktima koji su vrlo bliski upravnom aktu i pojedinačni su, i pravni su, i one se odnose na pojedinačna prava i obaveze fizičkih i pravnih lica, ali se ne donose u upravnim stvarima, već u nekim drugim pojedinačnim pravnim stvarima.
Predlagač zakona je odlučio da praktično istu vrstu akata normira u dva stava, u stavu 2. i u stavu 3. Mi smatramo da za tim ne postoji potreba. Jednostavno, član 3. treba da ima, po nama, tri stava, a taj stav 2. koji obuhvata tu vrstu pojedinačnih pravnih akata koji su slični upravnim aktima, ali nisu upravni akti jer se ne donose u upravnim stvarima, treba da glasi ovako – u upravnom sporu sud odlučuje i o zakonitosti konačnih i pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, a koji nemaju karakter upravnog akta, pod uslovom da u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita, odnosno u slučaju kada je to zakonom predviđeno.
Mi insistiramo da u Predlog zakona uđe ovaj deo koji kaže da se ne radi o upravnim aktima. Dakle, da se izričito naglasi da su u pitanju pojedinačni pravni akti koji nemaju karakter upravnog akta. Zašto na ovome insistiramo? Da bi se postigla ujednačena sudska praksa.
Do sada su naši sudovi koji su rešavali upravne sporove o ovoj vrsti pojedinačnih pravnih akata imali različita mišljenja. U nekim slučajevima sudovi su ove akte tretirali kao da su upravni akti, odnosno tretirali su ih kao upravne akte, a neki drugi sudovi u nekim drugim situacijama nisu ih tretirali kao upravne akte i nisu dozvoljavali da se protiv takvih akata vode upravni sporovi. Koji su to akti? Na primer, akti o izboru na neku funkciju.
U jednom slučaju, recimo, Vrhovni sud Srbije kaže da akt kojim skupština opštine postavlja direktora nekog javnog preduzeća jeste upravni akt i onda može da se vodi upravni spor. U nekom drugom slučaju taj isti sud je rekao – ne, to nije upravni akt, to je akt kojim podrazumeva postavljanje na neku funkciju i protiv takvog akta ne može da se vodi upravni spor.
Inače, to je pitanje koje u pravnoj teoriji izaziva velike sporove. Najveći deo pravne teorije stoji na stanovištu da ovde nije reč o upravnim aktima, već da je reč o tzv. političkim aktima i na te političke akte bi trebalo da se primene pravila o upravnom sporu, pod uslovom da se njihova zakonitost ne može proveravati na neki drugi način, ali onda treba zakonom izričito propisati da su to akti na koje se primenjuju pravila u upravnom sporu, ali koja nemaju karakter upravnog akta. Onda bi sve nedoumice i u pravnoj teoriji i sudskoj praksi bile izbegnute.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo amandman na član 4. kojim se daje definicija upravnog akta. Pojam upravnog akta je jedan od fundamentalnih pravnih pojmova. Značajan je i za administrativnu praksu i za sudsku praksu, a značajan je i za pravnu teoriju.
Gospodine ministre, budući da ne postoji drugi propis kojim se ova materija reguliše, studenti će na svim pravnim fakultetima u Srbiji da pojam upravnog akta uče iz vašeg Predloga zakona, odnosno iz zakona kada on bude izglasan.
Vlada, koliko sam razumeo, nije prihvatila našu formulaciju, odnosno našu definiciju upravnog akta. Evo kako glasi definicija iz zakona, tu su i ove mlade kolege, pa neka čuju kako Vlada smatra da treba definisati pojam upravnog akta – upravni akt u smislu ovog zakona jeste pravni pojedinačni akt kojim nadležni organ neposrednom primenom propisa rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog, pravnog ili drugog nosioca prava i obaveza, kojima se rešava u upravnom postupku, a koje nema svojstvo pravnog ili fizičkog lica u upravnoj stvari. Dakle, vrlo glomazna, a istovremeno i vrlo nejasna i neprecizna definicija.
Naša definicija je tačna i sa druge strane je mnogo jednostavnija i lakše se pamti. Imali smo pre svega na umu činjenicu da će studentima ova definicija biti mnogo lakša. Dakle, naša definicija glasi – upravni akt, u smislu ovog zakona, jeste pojedinačni pravni akt kojim nadležni organ javne vlasti, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke u upravnoj stvari.
Mislimo da je ova definicija daleko prihvatljivija od ove vaše, za koju sumnjam, gospodine ministre, mada vas cenim kao pravnika, da umete da je ponovite napamet, a da ne gledate u Predlog zakona.

Gospodine ministre, mi smo u amandmanu insistirali da ostane formulacija "nadležni organ javne vlasti". Prosto, da bi se ispravila jedna, evo, oprostite na pomalo gruboj reči, jedna besmislica koja je sadržana u ovom predlogu zakona, a to je da se pod nadležnim organom koji donosi upravni akt imaju smatrati i pojedinci. To, gospodine ministre, nigde nije moguće.
Dakle, to nije moguće ni u jednoj civilizovanoj i pravnoj državi na svetu da se pojedinci, dakle, fizička lica imaju tretirati kao nadležni organi. To prosto nije uobičajeno, to je, na kraju krajeva, suprotno i Ustavu Republike Srbije i našem pravnom sistemu.
U Ustavu piše nešto drugo. Ni ta formulacija nije baš najsrećnija, ali ne piše baš ovako. Piše da se pojedina javna ovlašćenja mogu poveriti određenom krugu subjekata, pa između ostalog i pojedincima, ali ne piše da se nadležnim organom imaju smatrati pojedinci. Prosto, to je jedna kontradiktornost i mi smo upravo ovom formulacijom, da je u pitanju nadležni organ javne vlasti, hteli da istaknemo da pojedinac nikako ne može da bude nadležni organ javne vlasti. Ako vi smatrate da može, verujete mi da će Srbija biti jedina država u svetu koja u svom pravnom sistemu ima jednu ovakvu odredbu i bićemo presedan.
Mislim da mi treba da budemo presedan u nečemu drugom, pozitivnom, a ne po ovakvim rešenjima koja zaista nemaju pandan ni u jednom demokratskom i civilizovanom pravnom sistemu.

Gospodine ministre, samo jedna kratka opaska. Budući da ste vi predložili da pojedinci mogu da budu i da se mogu smatrati nadležnim organima, mislim da bi bilo korektno da nam onda vi navedete u kojoj to evropskoj ili vanevropskoj zemlji postoji mogućnost da se pojedinac tretira na isti način kao državni organ, kao organ autonomne pokrajine ili kao organ jedinice lokalne samouprave.
Prosto, gospodine ministre, znate, to su dva pojma koja su potpuno suprotna jedan drugom. Organ je jedno, a pojedinac je nešto sasvim drugo. Sada objektivno može da se postavi pitanje - u kojim to situacijama će fizička lica da vrše državnu vlast, da vrše vlast u ime države, tačnije, da vrše upravnu vlast, da donose upravne akte? Verujte mi, takvu situaciju ne mogu da zamislim.
Vi sada pokušavate pomalo da improvizujete, da kažete - evo, donećemo zakon o javnom beležništvu, pa će možda taj javni beležnik... Izvinite, sa stanovišta postojećih zakona, ovako nešto je neprihvatljivo. Da li ćete vi doneti taj zakon ili ga nećete doneti, to će vreme da pokaže, ali već sada može objektivno da se postavi pitanje - da li će uopšte javni beležnici da vrše upravnu vlast? Znate, vi kada overavate jedan ugovor, to nije vršenje upravne vlasti, nije uprava.
Dakle, smatram da, gospodine ministre, za sada nema pravnog osnova da se pojedinci stavljaju u istu ravan sa državnim organima, organima teritorijalne autonomije i organima lokalne samouprave. Mogu da vam kažem, što se tiče pravne teorije, pravna teorija jednodušno stoji na stanovištu da pojedinac ne može da bude subjekt javne vlasti, odnosno da se tretira na isti način kao nadležni državni organ. U Ustavu piše da se pojedincima mogu poveriti javna ovlašćenja, ali ne piše da se pojedinac u tom slučaju tretira kao nadležni organ javne vlasti.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam utisak, gospodine ministre, da vi mešate dve vrste akata. Vi ste u članu 3. lepo naveli situacije u kojima se donose pojedinačni pravni akti koji su slični sa upravnim aktima, ali nisu upravni akti. To vaše rešenje tog vašeg javnog beležnika, odnosno notara, pre će biti da je pojedinačni pravni akt koji nije upravni akt.
Dakle, nema potrebe da pojedinca tretirate kao subjekt javne vlasti. Kažem vam da nigde u svetu, bar koliko je meni poznato, takav slučaj ne postoji. Dakle, fizičko lice ne može nikada da vrši vlast u ime države, bilo koji segment vlasti, pa ni upravnu vlast.
Ali, vi polazite od jedne pogrešne premise - da svaki pojedinačni pravni akt koji nije sudski akt, da je on upravni akt, a nije. To rešenje notara, odnosno javnog beležnika, ako se taj zakon uopšte bilo kada donese, neće biti upravni akt.
On će biti pojedinačni akt i on će biti pravni akt, ali neće biti upravni akt, zato što se ne donosi o upravnoj stvari. To je suština. Ali, onda nema potrebe, gospodine ministre, da pojedinca tretirate kao što se recimo tretira vaše ministarstvo, kao što se tretira organ autonomne pokrajine ili organ neke lokalne samouprave.
Dalje neću da elaboriram ovaj problem, ali vam kažem da će Srbija biti po meni jedina država u svetu u koju će se fizička lica poistovećivati, odnosno imaće isti tretman kao državni organi.