Gospodine ministre, opet niste shvatili šta je suština amandmana gospodina Nikole Žutića. Mi ovim amandmanom ni na koji način ne mislimo da kažemo da je moralni habitus akademika slab pa da ga treba braniti zakonskim rešenjima, nego hoćemo da zabranimo uticaj države i političkih partija na rad SANU.
Mi potpuno verujemo u moralnu ispravnost akademika, to uopšte ne dovodimo u pitanje. Mi hoćemo da kroz ovaj amandman formulišemo zabranu institucija sa strane da deluju na Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Dakle, da postoji institucionalno ograničenje u odnosu na državu, u odnosu na političke stranke, u odnosu na nevladine organizacije, u odnosu na organizacije iz inostranstva da vrše ideološki i politički pritisak na SANU.
Gospodin Nikola Žutić je potpuno u pravu, takvih pritisaka je kroz istoriju bilo. Ali, ako ste mogli da saslušate do kraja izlaganje gospodina Žutića, zaključak je sasvim jasan – u turbulentnim istorijskim vremenima najveći deo srpskih akademika ostao je veran svojim moralnim načelima i nije ustuknuo pod pritiscima. Sad mi hoćemo institucionalno da onemogućimo te pritiske, a takvih pritisaka je bilo i takvih pritisaka će, gospodine Milosavljeviću, sigurno biti i ubuduće.
Gospodin Žutić vam je ilustrovao jednu epizodu iz tih pritisaka. I ja sam je napomenuo kada sam obrazlagao amandman na član 1. Dakle, u avgustu 1941. godine tadašnji režim komesara Milana Aćimovića tražio je od srpskih naučnika, umetnika, profesora fakulteta, uglednih javnih radnika da potpišu onaj čuveni ''Apel srpskom narodu'' koji je bio usmeren protiv Komunističke partije i protiv partizanskih odreda koji su bili u formiranju na teritoriji Srbije.
Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Miloš Đurić odbili su da potpišu taj ''Apel'', naravno, ne zato što su bili komunisti ili zato što su imali mnogo simpatija za Josipa Broza, nego zato što su smatrali da nije moralno u jednom teškom istorijskom vremenu za jedan narod da se potpisuje bilo kakav dokument koji je sačinjen pod pritiskom okupatora. Čuvene su reči Miloša Đurića upućene jednom njegovom kolegi sa Muzičke akademije koji je potpisao ''Apel''. Na njegovo pitanje zašto ga Miloš Đurić nije potpisao, on je rekao: ''Lako je tebi, ti u diple sviraš, a ja studentima predajem etiku''.
Dakle, mi i danas verujemo da je moralni integritet srpskih akademika takav kakav je bio i 1941. godine i ranije, ali hoćemo da sprečimo da, recimo, neko iz Vlade, neko iz ove ili one političke stranke, da neko iz inostranstva pokuša da izvrši pritisak na SANU. To mi hoćemo da sprečimo našim amandmanom.

Dame i gospodo narodni poslanici, za SRS je amandman prof. Šamija potpuno prihvatljiv i mi ćemo u Danu za glasanje da ga podržimo.
Ako je SANU po definiciji, onako kao što je napisano u Predlogu zakona, najznačajnija naučna i umetnička ustanova u Republici Srbiji i ako zaista služi opštem dobru srpskog naroda i svih građana Srbije, onda zaista smatram da je umesno da članovi SANU, i redovni i dopisni, imaju adekvatnu naknadu za taj status akademika. Smatramo da je iznos koji je predložio gospodin Zoran Šami sasvim prihvatljiv i ne postoji nijedan ekonomski argument zašto amandman gospodina Šamija ne bi trebalo prihvatiti.
Ne mogu da se složim da u Republici Srbiji nema novca za adekvatnu novčanu nadoknadu članovima SANU, ali ima novca da u Republici Srbiji Vlada broji 25 ministara i da imamo na desetine raznih agencija, koje manje-više ne rade ništa sem što isisavaju državni budžet. Ne mogu da verujem da nema novca u državi koja je napravila, nažalost, dve vlade, jednu u Beogradu i drugu u Novom Sadu, a sada se sprema da pravi vlade i u Novom Pazaru i u Nišu i u Valjevu i ko zna gde.
Dakle, ima para za činovnike, ima novca za bacanje u vetar, ali kada treba isplatiti odgovarajuću adekvatnu nadoknadu članovima SANU, kojih, kao što ste čuli od gospodina Šamija, nema tako mnogo, onda odjedanput para nema.
Danas je, gospodine ministre, vaš kolega gospodin Đelić obrazlagao u pojedinostima Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti i više puta je, i danas i pre nekoliko dana, izrekao tvrdnju kako država Srbija, odnosno njena vlada ima nameru da ulaže velika sredstva u razvoj nauke, da je to u interesu Srbije, u interesu njenih građana, da mi to moramo da uradimo da bismo se uključili u svetske naučne i tehnološke tokove, ali kada imate konkretan primer ulaganja u nauku, onda kažete – nema novca.
Verujte, gospodine ministre, da je bolje uložiti ovaj novac u žive ljude, u žive naučnike, u žive umetnike, nego u pisanje nekih besmislenih strategija koje ne služe ničemu. Mi imamo sjajne naučnike iz svih oblasti nauka - i društvenih i prirodnih i tehničkih nauka i iz oblasti medicine - i ti ljudi su spremni da svoje ogromno znanje stave u službu napretka i razvoja države Srbije. Zašto ih onda, makar delimično, ne uvažiti u tom finansijskom aspektu i dati im odgovarajuću nadoknadu? Verujte mi, to za državu Srbiju i njen budžet ne predstavlja nikakav značajan iznos. Država Srbija taj novac ima, ali u Vladi nema dovoljno sluha za pravi značaj nauke.
Nama je danas jedan poslanik DS, pričajući o raznim stvarima, o redovima za benzin, o tome kako smo mi vladali 20 godina itd. (što je, naravno, sve notorna besmislica), između ostalog, prebacivao kako navodno mi iz SRS, zato što smo neobrazovani, primitivni, nekulturni, antievropski raspoloženi itd., sprečavamo i guramo klipove u točkove evropskoj, demokratskoj, reformskoj vladi Srbije da uloži značajna sredstva u srpsku nauku.
Evo, mi vam sad predlažemo da uložite novac u žive ljude, u one koji mogu danas da daju svoj doprinos i naučnom i tehnološkom i ekonomskom razvoju Srbije, a vi to odbijate. To znači da vaša namera da iskreno radite na dobrobiti srpske nauke ne postoji, da je ona lažna, da postoji samo onda kada treba davati izjave za medije ili kada treba obrazlagati zakone. Ali, kada vam se konkretno ponudi jedan vid ulaganja u srpsku nauku, koji je najekonomičniji, koji je najefikasniji, koji danas donosi rezultate, vi to odbijate. To znači da vama nije stalo ni do nauke, a kao što vidite, ukoliko odbijete ovaj amandman, neće vam biti ni do Srpske akademije nauka i umetnosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS potpuno uvažava argumente koje je izneo gospodin Mašić, ali moram da skrenem pažnju gospodinu Mašiću da ovo što on sada govori - o Statutu Vojvodine, o Zakonu o prenosu nadležnosti, o Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti - nije u skladu sa zvaničnom politikom stranke kojoj gospodin Mašić pripada.
Naime, u dnevnom listu "Blic" od 24. decembra 2009. godine predsednik ove stranke je u razgovorima sa predstavnicima Saveza vojvođanskih Mađara izjavio, i to je ovaj dnevni list i preneo, da SVM nema potrebe da se plaši dolaska na vlast SNS zato što Tomislav Nikolić nema nameru da menja Statut Vojvodine, koji je dobio potvrdu u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Možda je, gospodine Mašiću, vaše intimno mišljenje takvo da zaista smatrate, i ja to pozdravljam ako je tako, da je u Vojvodini na delu maligno autonomaštvo, da je štetan Statut Vojvodine, da je štetno postojanje Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, ali zvaničan stav stranke kojoj vi pripadate je da će sve to ostati ukoliko vaša stranka dođe na vlast. I kad se sve sabere i oduzme, nema nikakve razlike u odnosu prema Vojvodini, u odnosu prema Statutu Vojvodine, prema tzv. VANU između DS, LSV i SNS. Politika je identična. Verbalno se razlikuju, ali je, u suštini, politički odnos identičan.

Gospodine ministre, u članu 10. stav 15. stoji da student za koga se utvrdi da je zloupotrebom ostvario pravo na studentski kredit, trajno gubi pravo na studentski kredit.
SRS je podneo amandman na ovu odredbu Predloga zakona. Smatramo da to treba da se precizira, da mora da se utvrdi u disciplinskom, odnosno sudskom postupku da je student zloupotrebio to pravo na studentski kredit. Prema ovome kako je napisano u Predlogu zakona proizlazi da će Ministarstvo prosvete da utvrđuje da li je neko zloupotrebio pravo na studentski kredit.
Smatramo da Ministarstvo prosvete time ne treba da se bavi. Time treba da se bave nadležne institucije u odgovarajućem postupku. Može da bude u pitanju disciplinski prekršaj, može da bude u pitanju klasičan prekršaj, može da bude u pitanju krivično delo. Za svaku ovu povredu zakona postoji nadležni subjekt koji u odgovarajućem postupku utvrđuje da li je student zloupotrebio to pravo ili ne.
Vi niste prihvatili ovaj amandman zato što, kako se kaže u obrazloženju Vlade, on nije u skladu s koncepcijom Predloga zakona. Izvinite, gospodine ministre, ali ovakvo obrazloženje zaista nema nikakvog osnova. Dakle, koncepcija Predloga zakona o učeničkom i studentskom standardu uopšte ne može da bude takva da se njome derogiraju odredbe drugih zakona koji jasno propisuju da se zloupotreba mora utvrditi u odgovarajućem postupku.
Mi uopšte ne tražimo da student koji zloupotrebi svoje pravo ne izgubi pravo na studentski kredit, mi samo tražimo da tu zloupotrebu utvrdi nadležni organ u odgovarajućem postupku, i to apsolutno nije strano koncepciji Predloga zakona.
Dakle, ne može Ministarstvo prosvete ovim da se bavi. Time treba da se bave nadležni organi, pre svega sudovi. Jer, kada se kaže zloupotreba prava, onda to asocira na prekršaj, pa time treba da se bave prekršajni sudovi, a kada se kaže zloupotreba, onda to ukazuje na izvršenje nekog krivičnog dela i time opet treba da se bave sudovi u odgovarajućem postupku.
Mislim da imate sve argumente za to da prihvatite ovaj amandman. On je u skladu i sa koncepcijom Predloga zakona, ali, što je mnogo važnije, on je u skladu sa važećim propisima Republike Srbije o tome da se povrede zakona moraju utvrditi od strane nadležnog organa u odgovarajućem postupku.

Gospodine ministre, možda vi tako mislite. Ako je tako, ja taj vaš stav podržavam, ali, nažalost, tako ne piše u Predlogu zakona. U Predlogu zakona piše ovako: "Student za koga se utvrdi da je zloupotrebom ostvario pravo na studentski kredit, trajno gubi pravo na studentski kredit".  
Sada mi ovde hoćemo da tu zloupotrebu utvrdi nadležni organ u odgovarajućem postupku, ali da to ne bude Ministarstvo prosvete, jer inače, po Zakonu o ministarstvima, Ministarstvo prosvete ne može da preuzme nadležnost suda pa da sad sud ne funkcioniše, nego će Ministarstvo prosvete da utvrđuje da li je bilo zloupotreba.
Šta, gospodine ministre, ako se utvrdi da u toj zloupotrebi prava na studentski kredit ima elemenata krivičnog dela? Onda se postavlja pitanje ko će to da utvrđuje. Ovako kako je napisano proizlazi samo jedan zaključak – da će Ministarstvo prosvete da utvrđuje da li je neko zloupotrebio pravo na studentski kredit ili ne, a Ministarstvo prosvete time ne može da se bavi. Time mogu da se bave nadležni sudovi u sudskom postupku, u krivičnom postupku. Mi to hoćemo.
Vi i mi koji smo podneli amandman se slažemo s tim da onaj ko zloupotrebljava pravo na studentski kredit treba trajno da ga izgubi. Ne slažemo se samo oko toga ko utvrđuje tu zloupotrebu, jer ovako kao što stoji napisano, ispada da zloupotrebu utvrđuje Ministarstvo prosvete, a mi smatramo da zloupotrebu treba da utvrđuje pre svega sud u odgovarajućem postupku.

Slušajući vas, gospodine ministre, meni zaista nije jasno zašto onda niste prihvatili amandman, jer se vaše ideje da nadležni organ treba da utvrdi zloupotrebu mnogo bolje realizuju kroz amandman nego kroz formulaciju koju ste vi nama predložili. Izvinite, ovde piše  "student za koga se utvrdi", ali ne piše ko to treba da utvrđuje. Vi kažete da će time da se bave neki drugi organi. Što onda to tako niste i napisali? Onda prihvatite amandman u kome se lepo kaže da student za koga se u disciplinskom, odnosno sudskom postupku utvrdi da je izvršio zloupotrebu treba da odgovara.
Dakle, naš amandman mnogo bolje odgovara intencijama predlagača zakona nego formulacija koju ste nam vi predložili. Mi možemo vama da verujemo na reč i da smatramo da će zaista nadležni organ time da se bavi, ali ko zna, možda vi sutra ne budete ministar. Možda neki ministar bude tumačio ovu odredbu tako da nema potrebe da se u sudskom postupku utvrđuje zloupotreba, nego će Ministarstvo prosvete paušalno da kaže – jeste, bilo je zloupotreba i sada neko trajno treba da izgubi pravo na studentski kredit.
Pravo na studentski kredit, gospodine ministre, uopšte nije bezazleno pravo, imajući u vidu tešku ekonomsku situaciju u kojoj se svi građani Srbije nalaze, a naravno i učenička, odnosno studentska populacija. Može da se desi da Ministarstvo prosvete pogrešno zauzme stav da je neko zloupotrebio pravo na studentski kredit i da ga trajno liši tog prava zato što, prosto, Ministarstvo prosvete nije kompetentno da se bavi utvrđivanjem zloupotrebe.
Dakle, ako hoćete da razvejete sve sumnje oko toga ko utvrđuje zloupotrebu, onda lepo prihvatite naš amandman. On potpuno odgovara vašoj nameri da nadležni organ u sudskom postupku utvrdi da li je bilo zloupotrebe, pa ako je bilo, onda taj ko je zloupotrebio svoje pravo treba trajno da ga izgubi. Ovako, ako ostane formulacija koju ste nam vi predložili, onda ona u praksi može da izazove različita tumačenja i mi se plašimo zloupotreba.

Hvala vam, gospođo Čomić. Pokušaću da u ovih nekoliko minuta, koliko je preostalo našoj poslaničkoj grupi, jezikom brojki dočaram gospodinu Dačiću i njegovim saradnicima do koje mere je problematičan ovaj Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Srbije i Vlade Hrvatske o policijskoj saradnji.
Kao što znate, gospodine ministre, Hrvatska i Srbija imaju brojne probleme u svojim bilateralnim odnosima. Jedna strana problema je ekonomska – svega deset srpskih kompanija funkcioniše na teritoriji Republike Hrvatske, a preko 200 hrvatskih firmi radi u Srbiji. Otprilike isti takav debalans na strani Srbije postoji i kada je u pitanju ta tzv. policijska saradnja.
Naime, od marta meseca 2001. godine Biro Interpola Zagreb počeo je da raspisuje poternice za Srbima i pripadnicima bivše JNA. Praktično danas, gospodine ministre, od druge pa do devete Interpolove zone u svetu traje lov na Srbe, na sve one koji su na bilo koji način učestvovali u oružanim sukobima na teritoriji bivše Jugoslavije, odnosno na teritoriji Republike Hrvatske i na teritoriji Republike Srpske Krajine.
Do kraja 2006. godine oko 160 Srba je bilo stavljeno na tu hrvatsku Interpolovu poternicu, pri čemu je najmanje 55 u tom momentu već bilo uhapšeno, pet u Mađarskoj, četiri u Nemačkoj, tri u Bugarskoj, tri u Norveškoj, tri u Švajcarskoj, 16 u BiH, tri u SAD, šest u Austriji, tri u Grčkoj, dva u Engleskoj, dva u Hrvatskoj, a po jedno lice u Kanadi, Makedoniji, Belgiji, Australiji i Rusiji, od kojih su 16 ekstradirana Hrvatskoj.
Prema podacima Ministarstva pravde Republike Hrvatske iz maja meseca 2004. godine, u razdoblju od 1991. do kraja 2003. godine zbog krivičnih dela ratnog zločina u Hrvatskoj ukupno je prijavljeno 4.721 lice, pri čemu je, naravno, najveći broj pripadnika srpskog naroda. Od toga je 1.730 optuženo, 804 su pravosnažno osuđena, a 104 su oslobođena ili je optužnica odbijena.
Vi sigurno znate, gospodine ministre, da u Srbiji nijedan Hrvat ili državljanin Hrvatske nije optužen za zločine koje je počinio nad pripadnicima srpskog naroda na teritoriji Republike Srpske Krajine. Da zlo bude veće, mali je broj njih u Hrvatskoj koji je odgovarao zbog tih ratnih zločina.
Poznato vam je, gospodine ministre, da je Hrvatska u kontinuitetu od 1991. do 1995. godine počinila veliki broj zločina nad srpskim narodom. Ta tužna hronologija otprilike izgleda ovako: prvi veći masovni pogrom desio se u zapadnoj Slavoniji u jesen 1991. godine. Apsolutno nema nikakve presude, niti se vodi bilo kakav krivični postupak protiv onih koji su odgovorni za pustošenje više desetina srpskih sela u zapadnoj Slavoniji.
Što se tiče zločina u Gospiću, u jesen 1991. godine osuđeni su Mirko Norac i Tihomir Orešković na minorne kazne. Proces je naravno vođen u Hrvatskoj, pri čemu se i javno i tajno ova dvojica veličaju kao nacionalni heroji tzv. domovinskog rata.
Kada je u pitanju zločin na Miljevačkom platou, gde je ubijeno oko 50 Srba u junu 1992. godine, apsolutno nema nikakve presude, niti se vodi bilo kakav krivični postupak.
Nema nikakve presude, gospodine ministre, niti se vodi krivični postupak protiv odgovornih za operaciju hrvatske vojske u Ravnim kotarima u januaru 1993. godine, kada su počinjeni masovni zločini na području Maslenice, Peruče i Malog Alana, kada je ubijeno oko 300 Srba.
Za zločin u operaciji „Medački džep“, pustošenje srpskih sela Divoselo, Čitluk, Ornice i Počitelj u septembru 1993. godine, kad je ubijeno najmanje 100 Srba, osuđen je Mirko Norac na sedam godina zatvora, dok je general Rahim Ademi oslobođen optužbe.
Kada su u pitanju zločini „Bljesak“ i „Oluja“ – kada je u pitanju „Bljesak“ iz 1995. godine, kada je pobijeno više od 300 Srba, apsolutno nema nijedne presude, niti se vodi bilo kakav krivični postupak, a kada je u pitanju vojno-policijska operacija „Oluja“ iz avgusta 1995. godine, kada je ubijeno najmanje 2.000 Srba, a više stotina hiljada proterano sa njihovih vekovnih ognjišta, vode se krivični postupci protiv nekoliko hrvatskih generala u Hagu, što se sudi samo za oko 150 srpskih žrtava i jednu trećinu okupirane teritorije Republike Srpske Krajine.
Mislim, gospodine ministre, da ćete se složiti sa mnom da je krajnje vreme da Srbija postane svesna da je ovakva policijska saradnja sa Hrvatskom apsolutno na štetu Srbije i na štetu srpskog naroda koji je ostao da živi u Hrvatskoj. Hrvatska država na licemeran način poziva proterane Srbe da se vrate, ali ti ljudi realno ne mogu da se vrate zato što ne znaju da li se nalaze na nekoj od tajnih optužnica koje funkcionišu u Hrvatskoj. U Hrvatskoj je pravosuđe, uprkos svim proklamovanim reformama, na nivou srednjovekovne inkvizicije. Tamo se vode tajni postupci i ljudi nisu sigurni šta će im se desiti ukoliko stupe na teritoriju Republike Hrvatske.
Gospodine ministre, ubedite vaše cenjene kolege u Vladi da prestanu da se ponašaju snishodljivo prema Hrvatskoj, odnosno prema muslimanskom rukovodstvu u BiH. Završavam. Posebno je skandalozno to što se gospođa ministarka pravde Malović maltene izvinjavala Bosni i Hercegovini zbog toga što je Srbija tražila izručenje Ejupa Ganića, koji je jedan od najodgovornijih za presecanje kolone JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu u maju 1992. godine.
Mi iz Srpske radikalne stranke od vas ne tražimo ništa sem da budete ponosni na to što ste Srbi, kao što su ministri Hrvatske ponosni na to što su Hrvati, a muslimanski ministri na to što su muslimani. Nemojte vi da budete veći Hrvati i muslimani od njih samih.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako sam dobro razumeo, pitanje mandata nakon što je gospođa Kolundžija prihvatila amandman LDP, uopšte neće biti regulisano zakonom o Narodnoj skupštini, već nekim posebnim zakonom, verovatno Zakonom o izboru narodnih poslanika.
Međutim, moram da kažem da je ovakav stav sa čistog pravnog aspekta pogrešan, a evo i zašto. Zakonom o izboru narodnih poslanika se samo reguliše način na koji neko dolazi do mandata. Dolazi se izborima, na parlamentarnim izborima. Šta se dešava nakon što neko dobije mandat? To treba da bude regulisano zakonom o Narodnoj skupštini, a ne Zakonom o izboru narodnih poslanika.
Mandate dobijamo tek onda kada postanemo narodni poslanici, kada steknemo pravo da učestvujemo u radu Narodne skupštine. Zakon o izboru samo predviđa koja je procedura da se dođe do mandata na parlamentarnim izborima, na osnovu poverenja ili, pak, nepoverenja biračkog tela. Šta se posle dešava sa mandatom i kako on može da prestane, to valjda treba da bude regulisano zakonom o Narodnoj skupštini.
Pitanje mandata uopšte nije bezazlena stvar. Ako je to iko osetio na svojoj koži, osetila je SRS. Imali smo blanko ostavke, podneli smo ih, sve je bilo u skladu sa Ustavom, sve je bilo u skladu sa Poslovnikom, međutim, volja DS i njenih koalicionih partnera je bila da se ti mandati ne mogu vratiti Poslaničkoj grupi SRS iz jednog nebuloznog obrazloženja, da, navodno, Dragan Todorović, kao šef poslaničke grupe, nije imao specijalnu punomoć da preda ostavke tih narodnih poslanika, mada nigde u Poslovniku, i nigde u zakoni, i nigde u Ustavu nisam pročitao da je nekakva specijalna punomoć potrebna. Specijalna punomoć je institut građanskog prava i svako onaj ko institute građanskog prava mehanički prenosi na funkcionisanje parlamenta, ni o pravu, ni o parlamentu, u stvari, ne zna ništa.
Ovih dana se vodi jedna, moram da kažem, pa, blago rečeno, komunistička, boljševička, marksistička kampanja protiv političkih stranaka. I to je sada jedno vrhunsko licemerje koje ovde demonstrira DS. Izabrani su kao kandidati DS. Ova država nikada nije bila više partijska država nego što je sad. Ona je sada više partijska nego što je bila za vreme Slobodana Miloševića. Danas ne možete da postanete čistačica u jednoj opštini ako niste član DS. Ne možete da ostvarite nijedno svoje pravo, ako nemate neku jaku vezu u DS. Sada, pri takvom stanju stvari, ta ista DS, kao, tobože, užasava se uloge političkih stranaka u funkcionisanju parlamenta.
Sada, kada svedete njihove argumente na apsurd, dobijate sledeći zaključak. Uloga političke stranke je samo da kandiduje nekoga za narodnog poslanika. Kada on bude izabran za narodnog poslanika, svaka veza između tog narodnog poslanika i političke partije prestaje. Onda ide ona klasična marksistička retorika – političke stranke su ovakve, pa su onakve, pa nisu slobodoumne, pa gazi se sloboda narodnih poslanika itd. Naravno da to nije tačno i naravno da sloboda u demokratiji nije neka apsolutna teorijska sloboda, u smislu da svako može da radi šta mu je volja.
Disciplina kao društvena pojava pa ona postoji u svakom segmentu organizovanog ljudskog društva, postoji u parlamentu, kao što postoji u vojsci, kao što postoji u policiji, kao što postoji u prosveti, kao što postoji u zdravstvu, i kao što postoji svuda.
Neka veza između narodnog poslanika i političke stranke mora da postoji, jer ako ne postoji, onda to znači da narodni poslanik sutra može da proda svoj mandat, da može da ga zavešta svojoj deci, da može da ga iznese na berzu, pa ko ponudi više taj će da bude poslanik, sa druge strane otvarate širom vrata korupciji. Potpuno uvažavam principijelnost LDP. Oni imaju neki svoj stav kojim se rukovode i primeri koji oni navode su tačni.
Ono što nije tačno to je društvena situacija koja postoji u Srbiji. Ta društvena situacija nije identična kao u Španiji, kao u Nemačkoj, kao u Švedskoj itd. O tome se radi. Ne možete vi mehanički prepisivati norme iz jednog sistema u naš sistem, a da su društvene prilike sasvim drugačije. Gde je to u svetu? U kojoj to Španiji, Nemačkoj ili Švedskoj može tajkun da kupi poslanike? U kojoj to zemlji na svetu? Složiće se i gospodin Čedomir Jovanović.
Ministar na dan izbora deli paketiće da bi narod glasao za njegovu partiju. U kojoj to zemlji na svetu se angažuju državna sredstva da bi jedna partija pobedila na izborima? U kojoj to zemlji na svetu jedna partija, vladajuća partija u izbore ulazi sa unapred utvrđenim stavom da na tim izborima mora da pobedi? Uopšte se ne dovodi u pitanje da li može da pobedi neko drugi. Ne, moram ja da pobedim. Kako? Svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima. Gde to ima u svetu? Nema nigde. Na takve društvene prilike, potpuno nenormalne, korupcionaške, neregularne, neredovne, vi ćete da primenite jedan institut iz nekih demokratskih država i da kažete – mandat je slobodan.
Sada, svi vi tajkuni koji imate novac, svi vi koji možete da dođete do tog mandata na neki neprincipijelan način, izvolite, radite šta vam je volja. Naravno da je SRS protiv toga. Nemam ništa protiv, postoje poslaničke grupe koje nemaju ostavke narodnih poslanika. To je njihovo pravo. To njihovo pravo poštujem. Ali isto tako, oni moraju da poštuju pravo drugih poslaničkih grupa koje smatraju da postoji potreba da postoji mandat koji pripada političkoj stranci, jer nikada ne možemo pouzdano da znamo šta će sutra da bude.
Može sutra da bude kupljen i neki poslanik DS. Može da bude kupljen poslanik LDP. Ne znate šta nosi dan, a šta nosi noć. I šta će onda da bude? Onda će Administrativni odbor, ako bude u pitanju mandat DS da kaže – da, mandat je naš. Kada je bila u pitanju SRS – ne, mandat nije vaš. Džaba vam što imate ostavke, džaba vam što su isti ljudi dva puta potpisivali blanko ostavke, džaba vam što su neki ljudi kupili lične karte od narodnih poslanika SRS da bi nanovo sastavljali blanko ostavke, sve vam to ništa ne vredi zato što Dragan Todorović nema nekakvu specijalnu punomoć. Specijalna punomoć se nije tražila kada su aktivirane blanko ostavke ljudi iz DS, G 7 plus, iz SPS itd.
Taj institut, da je potrebna specijalno punomoćje, izmišljen je da bi se našlo neko validno obrazloženje zašto ne treba vratiti mandate narodnim poslanicima, odnosno Poslaničkoj grupi SRS.
Moram da kažem, možda je gospođa Nada Kolundžija to shvatila pogrešno, ali zaista je neozbiljno da se parlamentarizmom igraju ljudi koji su o tome šta je parlamentarizam počeli da uče pre pet ili deset godina. Parlamentarizam je jedan institut koji traje vekovima. Negde ima dublje korene, kao u Velikoj Britaniji, negde su ti koreni plići, ali u svakom slučaju, radi se o jednoj pojavi koja ima vekovnu tradiciju. Ne možemo mi sada da izmišljamo šta je parlament i kakva je uloga političkih stranaka u funkcionisanju parlamenta.
Vi ste ovih dana mogli da čujete čak i ovde u Narodnoj skupštini da poslanici vladajuće koalicije nemaju identičan stav o tome čiji mandat treba da bude. Gospoda iz G17 plus kažu – s obzirom na prirodu izbornog sistema, normalno je da mandat pripada političkoj stranci. Gospodin Boško Ristić kaže – ne, mandat treba da bude slobodan. Onda kažu – mi smo se sve dogovorili, sve je usaglašeno, samo, eto, ova zla i pokvarena opozicija nije htela da sarađuje. Sama vladajuća koalicija, u stvari, ne zna kakav je njen stav o nekim suštinskim pitanjima.
Nije ovde stvar da li će se postrojavati garda i da li će se intonirati himna ''Bože pravde''. To su neke protokolarne stvari. Neće Skupštini biti ni bolje, ni gore, ni sa gardom, ni bez garde. Ali, pitanje je kakav je odnos između političke stranke i narodnog poslanika. To je suština funkcionisanja parlamenta. Da li ćemo mi imati demokratski parlament koji će da bude ogledalo izborne volje građana ili će ovo
postati jedna berza, jedna pijaca, pa ko bude imao više para taj će da ima i većinu poslanika u parlamentu.
Ako slušate izjave i pojedinih narodnih poslanika DS i njihovih tobožnih intelektualnih glasnogovornika u medijima, onda ispada da nema ništa gore na svetu od političkih stranaka. Guše slobodu, diktatorske, mogu da aktiviraju naše ostavke, guše demokratiju, itd.
Pošto je gospođa Nada Kolundžija juče meni spočitavala kako sam ja, navodno, iz nekih loših knjiga učio o tome šta je parlamentarizam, evo, biću sada slobodan, žao mi je što ona nije tu, da joj pročitam šta o tome šta su političke stranke misli, bez sumnje, naš najveći pravni teoretičar Slobodan Jovanović. U pitanju je knjiga, odnosno jedno delo o državi, Osnovi pravne teorije o državi: "Političke stranke u modernoj demokratiji objašnjuju se tom potrebom za organizovanjem javnog mnjenja. One imaju za cilj da prikupe i disciplinuju ljude istog mišljenja. One imaju za cilj da nađu ono mišljenje, onu formulu, onu frazu koja će učiniti utisak na onu kolebljivu masu koja nema svog mišljenja i čeka od drugoga direktivu.
Strankama je zamerano da cepaju narod na neprijateljske grupe, unose u državni život razdor i zavadu. Neki su pisci objašnjavali postanak stranaka borbenim instinktima, koji su uvek jači kod čoveka i njegovim sklonostima ka sportu i utakmici. Ovo objašnjenje moglo je biti tačno za staro aristokratsko društvo, kad su se stranke prikupljale oko pojedinih velikaša koji su se kavdžili između sebe, iz preteranog ponosa i neobuzdane žudnje za avanturom, i celu političku borbu shvatali kao jednu utakmicu, u kojoj je glavno pitanje ko će odneti prvu nagradu.
U demokratskom društvu stranke imaju sasvim drugi značaj. One ne unose razdor u jedan narod, koji bi ostavljen sam sebi bio složan, nego, naprotiv, pokušavaju da bezbroj sitnih, ličnih ćudi i gledišta, koja postoje u jednom narodu, svedu na nekoliko velikih kolektivnih mišljenja i da mesto velikog broja malih grupa, od kojih nijedna ne predstavlja nikakvu političku snagu, stvore mali broj velikih dobro disciplinovanih grupa koje su u stanju da prime na sebe teret državne uprave.
Stranke su, dakle, organizatorske snage. One ne razjedinjuju, nego ujedinjuju. Kao god što je kapitalističko preduzeće i radnja u velikom naročiti oblik privredne organizacije, bez koga bi se današnja privredna sloboda mogla izmetnuti u privrednu anarhiju, tako su i političke stranke naročiti oblik političke organizacije, bez koga se u ove velike mase koje su s opštim pravom glasa puštene na biralište ne bi moglo uneti nikakva reda i jedinstva."
Ukoliko ostane ovo što je sada prihvatila gospođa Nada Kolundžija, onda će ispasti da je zakon o Narodnoj skupštini potpuno nepotreban i da sem ovih ceremonijalnih i proceduralnih stvari, svečarskih stvari, intoniranje himne, garde, kolegijum Narodne skupštine, to je sve ikebana, to je sve dekor. Ako ne bude precizno definisano zakonom o Narodnoj skupštini da li je Narodna skupština demokratska institucija odraz izborne volje građana ili je ovo akcionarsko društvo, berza ili buvlja pijaca, onda je potpuno uzaludan trud i radne grupe i narodnih poslanika, i ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, onda je zakon o Narodnoj skupštini jedno veliko ništa i onda, u stvari, predstavlja uvod u potpuno gaženje demokratije i izborne volje građana.
S obzirom na to da zakon o Narodnoj skupštini ovde obrazlažu ljudi koji su verovali u besklasno društvo, koji su verovali u ideološki monopol Saveza komunista Jugoslavije, oni koji su verovali da su političke stranke štetne, oni koji su verovali da postoji tzv. bespartijska demokratija, oni danas u Narodnoj skupštini pokušavaju da uruše elementarne demokratske principe. (Aplauz.)

Koliko nam je još ostalo?

Dobro, hvala.
Na član 38. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić.
Izvinite, gospodin Čedomir Jovanović ima reč. Izvolite.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da svi treba da se vratimo na suštinu, a to je za koga se građani opredeljuju na parlamentarnim izborima, da li se opredeljuju za pojedince po svojim ličnim kvalitetima ili se opredeljuju za programe političkih stranaka. SRS je duboko uverena, i logika izbornog sistema govori u prilog našeg stava, da se građani na izborima opredeljuju za programe političkih stranaka.
Građani nisu birali neposredno u parlament ni gospodina Čedomira Jovanovića ni mene, nego su to učinili organi političkih stranaka kojima gospodin Čedomir Jovanović i ja pripadamo. To je u logici našeg izbornog sistema.
Ovde se stvar banalizuje na jedan potpuno neopravdan način. Ako sam dobro razumeo gospodina Čedomira Jovanovića, pre nego što ja iznesem bilo kakav stav SRS po bilo kom pitanju prethodno treba da konsultujem birače šta oni misle o tome, pa onda da prenosim njihove stavove. Da li je to moguće u današnjem društvu? Naravno da nije.
A gde narod testira da li smo na pravi način sprovodili njegovu volju? Na izborima! Ako narod smatra da smo ga na pravi način prezentovali u Skupštini, daće nam poverenje na parlamentarnim izborima, veće ili manje. Ako smatra da nismo, neće nam dati poverenje.
Stičem utisak da treba pre nego što počne sednica Narodne skupštine da pitamo birače – šta mislite o Carinskom zakonu, Zakonu o porezu na dohodak građana i svim drugim zakonima koji su u proceduri? To je nemoguće. Ovde istupamo sa stanovišta programa naših političkih stranaka.
Pre svega, nemoralno je da neko ko postane poslanik zato što je narod verovao da će u parlamentu da se bori za jedan program kada postane poslanik da potpuno promeni priču i da zastupa neke sasvim drugačije stavove. Onda se postavlja jedno elementarno pitanje – da li je naša politika načelna ili nije načelna?
O tome ima jedan sjajan članak u "Srpskom glasu", organu srpskog kulturnog kluba, koji je napisao dr Slobodan Drašković, o načelnosti u politici. Čovek, lepo, kaže – ne može se danas biti komunista, a sutra antikomunista, danas korupcionaš, sutra čistunac, danas monarhista, sutra republikanac.
Ne mogu isti ljudi da zastupaju sva načela, sve politike i sve ideje. Ne možete danas biti za veliku Srbiju, sutra za malu Srbiju, danas reći – ne, mi smo principijelno apsolutno protiv EU, sutra vi postati mera evropejstva u Srbiji i reći, pa, ne možemo sa Vojislavom Koštunicom, nije dovoljno evropski orijentisan.
Ne možete reći – nikada ni pod kakvim okolnostima ne možemo da sarađujemo sa DS, a onda u opštini Prijepolje sarađujete sa DS i proglašavate bosanski jezik za službeni jezik. Ne možete reći – ja sam opozicionar, a pre toga reći da je politika Borisa Tadića dobra, ali je problem što se ne sprovodi.
(Predsedavajuća Gordana Čomić: Vreme.)
To bi trebalo da bude suština ovoga. (Aplauz.)

Izgleda da smo se gospodin Čedomir Jovanović i ja ipak složili oko suštine.
Ovde se postavlja jedan drugi problem. U član 1. ovog predloga zakona lepo piše: ''Ovim zakonom utvrđuju se položaj, nadležnost, organizacija i način rada i odlučivanja Narodne skupštine, položaj, prava i dužnosti narodnih poslanika…''
Kada se kaže ''položaj'' misli se na status. Šta je suština statusa narodnog poslanika? Priroda njegovog mandata. Ako se to izbriše iz ovog zakona, čemu onda zakon o Narodnoj skupštini? Onda morate da menjate i član 1.
Izbacite da se ovim zakonom reguliše ''položaj narodnog poslanika''. Ne reguliše se ovim zakonom, nego će se regulisati nekim drugim zakonom. Da li Zakonom o izboru narodnih poslanika ili nekim drugim zakonom ostaje da se vidi.
Besmisleno je da kažete u članu 1 – reguliše se u ovom zakonu položaj, a onda gospođa Nada Kolundžija prihvati amandman LDP i briše se pitanje mandata. Onda se, dakle, ne reguliše položaj narodnih poslanika. Reguliše se garda, himna, skupštinski budžet, kolegijum Narodne skupštine, to sve nije položaj narodnog poslanika.
Pitanje mandata je pitanje njegovog položaja. Ako se ne reguliše mandat zakonom o Narodnoj skupštini, onda se ne reguliše položaj, status, narodnog poslanika.
Postavlja se još jedno pitanje – kako će Administrativni odbor da funkcioniše i na osnovu čega će donositi odluke kada Ustav upućuje na zakon? Gospođa Nada Kolundžija je odbila da se ovim zakonom reguliše pitanje mandata i čekaćemo da u proceduru uđe neki novi zakon. A, šta do tada? Na osnovu kog propisa će Administrativni odbor da odlučuje o ostavkama narodnih poslanika ako, po vama, Ustav nije dovoljan, jer upućuje na zakon, a vi uporno odbijate da zakonom to regulišete?
I, šta sad, mi treba da čekamo kada će vlast da se smiluje i da u proceduru stavi neki zakon kojim će biti regulisano pitanje mandata? Ko zna kada će to da bude.
A šta ako se i tada desi, pa kažete, ne, nećemo ni Zakonom o izboru narodnih poslanika, donećemo neki posebni, specijalni zakon kojim će biti regulisano samo pitanje mandata narodnih poslanika. I, šta u međuvremenu? Onda ostavljate jedan prazan prostor, koji nije pravno uređen. I, šta se onda dešava? Dešavaju se zloupotrebe.
Ako i jednim zakonom treba do kraja da bude regulisan položaj narodnog poslanika, prema tome, njegova prava i dužnosti i priroda njegovog mandata, pa, ništa logičnije nego da to bude regulisano zakonom o Narodnoj skupštini. A, vama je sve logičnije, vama je logičnija i garda i himna i budžet i kolegijum Narodne skupštine, samo vam nije logičan mandat. To je onda potpuno besmisleno. Ovo je sve ostalo kič.
Može Skupština da funkcioniše i sa gardom i bez garde, sa intoniranjem himne i bez intoniranja himne, i sa kolegijumom i bez kolegijuma, i sa budžetom skupštinskim i bez budžeta skupštinskog i bez hiljadu drugih stvari koje ste stavili u zakon. Ali ako ne regulišete pitanje mandata, suštinu svih suština ovog parlamenta, onda ništa u stvari niste regulisali!
I na kraju, u javnosti je stvorena pogrešna slika da SRS mnogo pati zbog otetih mandata. Ne, mi samo upućujemo poruku biračkom telu – oni koji su spremni da kradu mandate, oni su spremni…
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
…da kradu i vaše novčanike, i da vas ostavljaju bez posla i da vas lišavaju svih drugih elementarnih prava. Jer, ako ovde kradu, pa, zamislite, onda, šta će da rade kada se ugase kamere…(Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, predložili smo da se član 2. preformuliše tako da se Narodna skupština Republike Srbije definiše kao predstavničko telo građana Republike Srbije i kao nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji.
U Ustavu, doduše, piše da je Narodna skupština najviše predstavničko telo. Mi smo objasnili u načelnoj raspravi da je Ustav ne samo pravni nego i politički dokument i da njegova terminologija nije uvek čisto pravna i ne služi se logikom klasične nomotehnike, za razliku od zakona, koji je isključivo opšti pravni akt i trebalo bi da koristi pravnu terminologiju.
Dakle, Narodna skupština je jedino mesto, jedini državni organ u Republici Srbiji gde su predstavljeni svi građani Republike Srbije. U tom čisto pravnom smislu, Narodna skupština nije ni najviše, ni najniže predstavničko telo svih građana Srbije, nego je jedino predstavničko telo. Smatramo da je u članu 2. tako trebalo i da stoji.
Inače, pokazuje se i iz izveštaja Zakonodavnog odbora da naša formulacija u suštini nije protivustavna, kao što je tvrdila gospođa Nada Kolundžija u načelnoj raspravi. Zakonodavni odbor je potvrdio da je i formulacija koju smo mi dali u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa smatramo da i vladajuća koalicija amandman treba da prihvati.

Dame i gospodo narodni poslanici, znam da nije jednostavno iz jednog ideološkog sistema koji su kreirali Josip Broz i Edvard Kardelj odmah shvatiti suštinu parlamentarizma. Verujem da gospođa Nada Kolundžija sa tim ima problem.
Dakle, gospođo Kolundžija, Narodna skupština je jedino predstavničko telo gde su predstavljeni svi građani Republike Srbije. U Skupštini grada Beograda su predstavljeni samo građani Beograda, u Skupštini Vojvodine samo građani koji žive na teritoriji te autonomne pokrajine, samo su u Narodnoj skupštini Republike Srbije predstavljeni svi njeni građani. U tom smislu, Narodna skupština nije ni najviše ni najniže, nego jedino predstavničko telo svih građana Republike Srbije.

Za razliku od nekih vajnih evropejaca i velikih demokrata koji su političku abecedu izučavali u političkoj školi u Kumrovcu, ja ću, gospođo Kolundžija, da vam pokažem iz koje knjige sam učio šta je parlamentarizam. Ovo je knjiga Slobodana Jovanovića „O državi - osnovi jedne pravne teorije“, a uveravam vas da Slobodan Jovanović niti je ikada bio član SKJ, niti je pohađao tu vašu partijsku školu u Kumrovcu.