Opet se zahvaljujem, gospođo Čomić. Da bih mogao da poslušam vašu sugestiju, vi mene morate da saslušate i da mi dopustite da završim rečenicu. Ne možete me prekidati u pola rečenice zato što niste čuli do kraja šta imam da kažem. Imajte malo strpljenja.
Dakle, sekretar Narodne skupštine gospodin Veljko Odalović izuzetno dobro zna o čemu se ovde radi. Radi se o izuzetno važnoj temi za Srbe koji žive u ovom delu Kosova i Metohije. Zašto ovo govorim?

Dakle, gospođo Čomić, o ovome sam pričao u sklopu rasprave o Predlogu zakona o stečaju, iz jednog jedinog razloga: u Republici Srbiji unazad nekoliko godina, otkako je DOS došao na vlast, stečaj je preki put za privatizaciju preduzeća. Nadam se da ste zadovoljni ovim odgovorom.

Dame i gospodo narodni poslanici, sticajem okolnosti ovaj predlog zakona zastupa gospodin Čiplić, ministar koga je na tu funkciju kandidovala Demokratska stranka. Jedan od predloga zakona o kojima mi danas raspravljamo jeste i Predlog zakona o autorskim i srodnim pravima. Gle čuda, jedan od ljudi koji su promovisali kršenje autorskih prava u Republici Srbiji takođe je jedan univerzitetski profesor Pravnog fakulteta, nažalost, profesor Stevan Lilić.
Gospodin Čiplić sigurno zna o čemu se radi. Gospodin Čiplić je sigurno čuo, kao što su čuli verovatno i drugi koji se bave teorijom prava, za čuvenog pravnog teoretičara prof. dr Lazu M. Kostića, nekadašnjeg profesora Beogradskog univerziteta koji je pre Drugog svetskog rata predavao Administrativno pravo.
Laza M. Kostić je bio izuzetan teoretičar, govorio je nekoliko svetskih jezika i napisao je antologijski udžbenik „Administrativno pravo Kraljevine Jugoslavije“ u tri toma. Naravno, posle Drugog svetskog rata zbog ideološkog opredeljenja prof. Kostića njegova dela su uglavnom bila skrajnuta iz univerzitetskih biblioteka. Ali, neki profesori su se posle Drugog svetskog rata dosetili pa su, umesto da pišu svoje udžbenike, napisali udžbenike u kojima su u stvari doslovno, bez citiranja, prepisali nekoliko desetina stranica udžbenika prof. Laze M. Kostića.
Jedan od autora koji se istakao u tome („istakao“, naravno, u pežorativnom smislu) bio je Nikola Stjepanović, koji je posle Drugog svetskog rata objavio nekoliko udžbenika iz oblasti administrativnog, odnosno upravnog prava. U velikoj meri njegovi udžbenici su bili plagijat „Administrativnog prava“ prof. Laze Kostića.
Nikola Stjepanović je umro 1978. godine, a onda je Stevan Lilić, zamislite, 1991. godine, 13 godina posle smrti profesora Stjepanovića, sa pokojnim profesorom izdao kao koautorsko delo udžbenik iz Upravnog prava. Nekoliko godina kasnije on je Nikolu Stjepanovića potpuno izbrisao iz naslova udžbenika i onda je ispalo da je gospodin Stevan Lilić samostalno napisao to delo.
Doktor Vojislav Šešelj je još pre više od deset godina utvrdio naučnom metodom da je profesor Stevan Lilić u stvari falsifikovao najveći deo svojih tekstova, odnosno svog udžbenika iz Upravnog prava tako što je bukvalno prepisao, bez odgovarajućih znakova navoda, dobar deo stranica iz knjige prof. doktora Laze M. Kostića.
Inače, zanimljivo da je gospodin Stevan Lilić, redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, postao član Glavnog odbora Demokratske stranke u junu mesecu 2008. godine.
Taj isti gospodin, Stevan Lilić, u oktobru prošle godine, u vreme kada se pripremao Nacrt statuta AP Vojvodine, dao je i sledeću izjavu: „U Ustavu Srbije vidi se nedoslednost kada je u pitanju Vojvodina, jer se za Kosovo i Metohiju spominje suštinska ekonomija, a ne i za severnu pokrajinu. Moje lično mišljenje jeste da Vojvodina treba da ima svoje zakone i svoj pokrajinski vrhovni sud. Suprotan, tvrdi stav je već doveo do toga da Kosovo bude amputirano od Srbije, a svi mi želimo da Vojvodina ostane u sastavu Srbije.“
Taj isti Stevan Lilić je početkom 2007. godine podržao plan Martija Ahtisarija. Profesor Stevan Lilić, predsednik udruženja „Pravnici za demokratiju“, ističe da je sasvim sigurano da Ahtisarijevim predlogom Kosovo dobija elemente državnosti, uz napomenu da takve elemente sada ima i Vojvodina ili bilo koja federalna država u svetu koja ima svoju zastavu, vladu i parlament.
Slušajte genijalno objašnjenje: „Elementi državnosti ne znače da je reč o državi“, kaže Lilić. Takođe, suprotno Vučetiću (to je onaj nekadašnji predsednik Ustavnog suda), smatra da plan ne krši međunarodno pravo jer je ceo proces sproveden uz prisustvo Srbije.
Taj isti profesor Stevan Lilić je kao sudski veštak učestvovao u onoj poznatoj aferi „Satelit“, koja nas košta oko 37.000.000 evra.
Dakle, Srbija mora da plati odštetu od 37.000.000 evra izraelskoj firmi „Imidž set“ zbog nepoštovanja ugovora o zakupu špijunskog satelita, koji je 2005. godine potpisao bivši ministar odbrane ministar Prvoslav Davinić. To je presudio međunarodni arbitražni sud u Londonu. Sud je odlučio da Srbija treba da plati kaznu jer nije ispunila obaveze iz ugovora, koji je Davinić potpisao na svoju ruku.
Prema informacijama do kojih je došla Srpska radikalna stranka, država je izgubila ovaj spor i zbog svedočenja profesora Pravnog fakulteta Stevana Lilića, koji je u sporu stao na stranu Izraelaca. Naime, Prvoslav Davinić je bez znanja Saveta ministara tadašnje Srbije...
(Predsedavajući: Izvinite, gospodine Martinoviću, vrlo pažljivo slušam tu genezu prof. Lilića, ali nikako ne mogu da je povežem sa zajedničkim načelnim pretresom o kojem danas raspravljamo, pa vas molim da se vratite na temu i da je povežete, bar u nekom narednom periodu. Hvala unapred.)
Gospodine Novakoviću, kao iskusan advokat sigurno znate da ovo i te kako ima veze sa autorskim pravima, jer kada neko falsifikuje tuđi udžbenik i prikaže ga kao svoj to definitivno predstavlja kršenje i domaćih i međunarodnih standarda kada je reč o autorskim pravima. Ovo vam govorim samo zato da biste videli da kada neko moralno posrne, onda tu nema granica. Ako je neko spreman da pokrade tuđ naučni rad, onda za njega nema granica pred kojima bi se zaustavio.
Još dve rečenice, ako dozvolite. Davinić je rekao da nije čuo za odluku međunarodne arbitraže prema kojoj država novcem poreskih obveznika treba da plati 37.000.000 evra pomenutoj izraelskoj kompaniji. Za donošenje ove odluke arbitražnog suda u Londonu protiv Srbije ključno je bilo upravo svedočenje gospodina Stevana Lilića. Naime, Lilić je potvrdio da je ugovor koji je potpisao Davinić u skladu sa zakonodavstvom Srbije, a to je potkrepio i činjenicom da Davinić nije osuđen u Srbiji, iako se protiv njega i dalje vodi istraga. Time je podržao izraelsku tužbu.
Sam Lilić nije hteo ni da potvrdi ni da demantuje ove informacije. Kada su ga novinari svojevremeno pitali da li je tačno da je bio veštak u ovom predmetu i da je svedočio u korist Izraela tvrdio je da na tu temu apsolutno nema bilo kakav komentar.
Gospodine Novakoviću, zahvaljujem se što ste mi omogućili da pokažem kako se na delu krše domaći i međunarodni standardi kada je reč o autorskim pravima. Inače, budući da su to, nažalost, aktuelne teme u Srbiji, ovakvi ljudi koji prepisuju tuđe udžbenike, koji izrađuju statut Vojvodine danas su glavni promoteri takozvane kosovske nezavisnosti. Zahvaljujem, gospodine Novakoviću, na strpljenju.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smatramo da je povređen član 38. Poslovnika Narodne skupštine.
Naime, u članu 38. piše da predsednik poslaničke grupe, u pisanom obliku, obaveštava predsednika Narodne skupštine o promeni sastava…

Gospođo Čomić, želim da govorim kao zamenik šefa Poslaničke grupe SRS zato što je gospodin Srđan Milivojević izneo čitav niz neistina na račun SRS.

Gospođo Čomić, maločas ste prekršili član 101. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, koji kaže – ukoliko se uvredljivi … (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo je rečeno o ovim predlozima zakona. Mislim da su ovi predlozi zakona, pre svega, nečovečni. Dakle, govoriti o smanjivanju broja zaposlenih u republičkoj administraciji, a ne smanjiti broj ministarstava, ne smanjiti broj agencija, organa uprave u sastavu ministarstava, jeste pre svega nečovečno.
Ako ste dobro pratili šta su nam predstavnici Vlade juče pričali, onda stvar otprilike izgleda ovako: sve će krenuti nabolje kada iz republičke administracije otpustimo 2.000 kafe kuvarica, portira, čistačica i vozača.
Znate, građani Srbije, vi teško živite i postoji ogroman budžetski deficit, zbog kojeg nas kritikuje MMF, zbog tih ljudi; sve će nam krenuti nabolje kada se tih ljudi rešimo. Sada se samo postavlja pitanje ima li u Srbiji građana koji u to mogu da poveruju?
Kako Vladu Srbije nije sramota da predlaže ovakve zakone u situaciji kada neće da smanji broj ministarstava? Kako je moguće da je Vlada Srbija najglomaznija vlada u regionu, a kažete da pratite evropske tekovine. Navodno hoćete da integrišete Srbiju u EU, a imate glomazniju Vladu od većine vlada država članica EU.
Gospodin Todorović vas je juče upoznao sa jednom činjenicom koju vi verovatno niste znali, a to je vaš cenjeni poslanik Srđan Milivojević nazvao demagogijom, da je u Srbiji od vremena kneza Mihaila pa do 1918. godine postojalo svega osam ministarstava. Sa tih osam ministarstava Srbija je uspela zaista da postane jedna od najprosperitetnijih država – ne na Balkanu, u Evropi. Krajem 19. veka srpski dinar vredeo je isto kao francuski franak. U to vreme, Srbija je sa osam ministara uspela da oslobodi od Turaka Kosovo i Metohiju i južnu Srbiju, današnju Makedoniju, i da stvori praktično jedinstvenu državu južnih Slovena.
Vi ste od 2000. godine, gospodo, povećavajući iz godine u godinu broj ministara, uspeli da sahranite, da uništite, sa svojim prijateljima iz Crne Gore, ovim mafijašem Milom Đukanovićem i njegovim stranim pokroviteljima, Saveznu Republiku Jugoslaviju, pa ste upropastili državnu zajednicu Srbija i Crna Gora i sada se spremate da upropastite i Republiku Srbiju tako što prećutno priznajete nezavisnost Kosova i Metohije i tako što se spremate da na severu Srbije obrazujete novu državu u državi, nekakvu novu nezavisnu državu Vojvodinu.
Postavlja se pitanje da li ova vlada sluša ono što su pričale nekadašnje vlade, dosmanlijske vlade, od 5. oktobra 2000. godine pa naovamo. Juče kaže ministar Milan Marković, mrtav hladan – ne valja Zakon o državnim službenicima, suviše komplikovana procedura, ko će sada da čeka osam meseci da se sprovede konkurs, pa da mi postavimo državnog službenika na položaj. Zakon je donet 2005. godine. Kada je Srpska radikalna stranka tvrdila da je zakon loš, rekli su – ne, vi ste predstavnici omraženog režima iz devedesetih godina, vi ste glupi, vi ništa ne razumete, vi ste neobrazovani, vi ste protiv Evrope.
Tada ste tvrdili da je to reformski zakon, da je zakon usaglašen sa evropskim standardima. Godine 2004, kada je vršena javna prezentacija nacrta zakona o državnim službenicima i čitavog niza nacrta zakona iz oblasti državne uprave, javno ste se hvalili kako ste dobili pozitivno mišljenje misije OEBS u Beogradu o svim tim zakonima. Četiri godine kasnije ministar iz Demokratske stranke dođe u Narodnu skupštinu Republike Srbije i kaže – loš je zakon.
Ko vama više da veruje? Koliko demokratskih stranaka ima u Republici Srbiji? Koliko vlada ima u ovoj državi? Kako je moguće da odjedanput u državnoj upravi i u lokalnim administracijama više ništa ne valja? Ovde poslanici vladajuće koalicije kažu – imamo neefikasnu državnu upravu, sporo rade, mnogo su lenji, korumpirani su, ovakvi su, onakvi su, a javno se hvalite na televiziji kako ste sproveli reforme, kako vas je pohvalila Evropska komisija, kako vas je Oli Ren pomilovao po glavi i kako jedva čekaju u Briselu da Srbiju prime u društvo država članica EU.
Kakva je naša državna uprava? Da li je ona dobra ili loša? Kakvi su ti ljudi koji rade u državnoj upravi i u lokalnoj administraciji? Da li su spori, lenji, korumpirani ili su sasvim drugačiji od tog modela koji nam sada vi ovde prikazujete?
Mlađan Dinkić se naprasno razboleo; bio čovek prepodne živ i zdrav, što kaže narod, mogao je konju rep da iščupa, a poslepodne dobio temperaturu, verovatno zato što zna da je gledanost televizijskih prenosa Skupštine mnogo veća poslepodne nego prepodne. Čovek, da bi izbegao bruku, da ga ne gledaju milioni građana Srbije, da volšebno objašnjenje – dobio temperaturu.
Ta vlada, koja ima 25 ministara, ne može da pošalje baš nijednog ministra da sedi, kao što, evo, sedi ovde gospodin Rasim Ljajić, ćuti i prati šta se dešava, nego odlažete sednicu za prepodne, kada računate da je manja gledanost i kada će vaša bruka i sramota da bude manja.
To je prava istina zašto se Mlađan Dinkić nije juče pojavio u Narodnoj skupštini i zašto se nijedan od ministara nije pojavio.
Juče Mlađan Dinkić kaže – treba izvršiti giljotinu propisa. Isti onaj Mlađan Dinkić koji nam je na sva usta hvalio, recimo, 2002. godine, zajedno sa svojim pajtosom Božidarom Đelićem, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji – sticajem okolnosti sećam se tih vremena – super zakon, reformski, demokratski, bog te pita kakav. Juče čovek, mrtav hladan, kaže – znate, spora je ta procedura oko poreza, dva šaltera, tri šaltera, ko će sad to da čeka itd.
Pre tri meseca nije čovek mogao da živi od Olivera Dulića – sjajan Zakon o planiranju i izgradnji, reformski, demokratski, evropski, sa tim zakonom ulazimo u EU. Juče Mlađan Dinkić kaže – spora je ta procedura oko izdavanja građevinskih dozvola, odlaze nam strani investitori itd. Koga vi zamajavate? Kakvi su ti zakoni koji dolaze pred Narodnu skupštinu Republike Srbije? Jedan ministar hvali, a drugi ministar kudi. Jedan ministar kaže da je zakon reformski, a drugi kaže – zakon ništa ne valja. Onda ćemo da slomimo kola na onim ljudima koji rade za deset i petnaest hiljada dinara mesečno.
Kako vas nije sramota da otpuštate ljude koji sa tih petnaest hiljada dinara prehranjuju svoje porodice, a nećete da otpustite nekoliko desetina državnih sekretara i pomoćnika ministara, koje ima samo jedno ministarstvo, Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj? Kako je moguće? U kojoj to državi na svetu više košta kafe kuvarica nego ministar? Skuplji je vozač i portir nego državni sekretar. Skuplja je ona žena što radi u garderobi nego pomoćnik ministra. Ako mi objasnite da to negde na svetu postoji, kažite nam, pa da i mi naučimo nešto od vas. Toga nema nigde, nego vi hoćete da slomite kola na onima koji nemaju veza, uticaja i koji su, što bi rekao Njegoš, „sirak tužni bez nigđe nikoga“.
Počnite vi, gospodo, od sebe. Pokažite na ličnom primeru kako se steže kaiš. Znate, lako je biti pametan kada neko drugi strada. Kako je moguće, koji je to pametnjaković koji je izračunao da Srbiji treba baš 25 ministarstava i da će sa 24 ministarstva sve u Srbiji da propadne?
Gde piše da Srbija mora da ima 25 ministarstava? Gde piše da Mlađan Dinkić mora da ima 63 državna sekretara i pomoćnika ministra? Kako se niste setili da otpustite nekoga od njih, nekog od tih silnih savetnika, specijalnih savetnika, zamenika, pomoćnika itd? Nikoga nećete da otpustite, nego ih, naprotiv, primate. Zato ćete da otpuštate ljude koji sa tih deset ili petnaest hiljada dinara prehranjuju sebe i članove svoje porodice.
Vi, ministri, koji ste danas došli na sednicu Narodne skupštine u automobilima koje plaća ovaj narod, pitajte vaše vozače za koju platu rade. Pitajte šta oni misle o vašim reformama i o tome kako mislite da ih uvedete u EU.
Počnite na svom primeru, ako ste ljudi, ako ste junaci, ako zaista dobro mislite građanima Srbije. Hajde, odrecite se vi nečega. Veća je plata vas, gospodine Ljajiću, nego plata vašeg vozača i više košta državu Srbiju vaš državni sekretar nego žena koja vam kuva kafu. Ali, vi nećete da se odreknete vašeg ministarstva; neće ni Mlađan Dinkić, neće ni Oliver Dulić, neće ni Tomica Milosavljević. Kad neće oni, onda ćemo da otpuštamo ove građane koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Onda ćemo da kažemo – građani Srbije, izvršili smo racionalizaciju republičke uprave, nikakvih problema više nema, super će nam biti kada otpustimo 2.500 ili 3.000 ljudi koji rade za mesečnu platu od 10.000 do 15.000 dinara. Sada vam samo treba neko ko će u to da poveruje.
Ovde se jedan poslanik DS upljuvao pričajući o tome kako je Srpska radikalna stranka bila na vlasti. Gospođa Čomić ga uporno brani. Srpska radikalna stranka je bila na vlasti dve godine, branili smo državu na Kosovu i Metohiji od šiptarskih terorista i od NATO bombi i mi se time ponosimo. Vi ste, gospodo, na vlasti duže nego što je bio pokojni Slobodan Milošević. Bili ste na vlasti i pre, svi se mi sećamo. Bila je Demokratska stranka na vlasti i pre 2000. godine, i SPO je bio na vlasti pre 2000. godine i razni, koji su sada u G17 plus, bili su nekad u SPS-u , pa u JUL-u pa su pretrčali u hiljadu i jednu partiju, pa su sada u G17 plus. Ne počinje istorija samo od 5. oktobra 2000. godine.
Naravno, vi ste sve to zaboravili. Vi sada hoćete da ubedite građane Srbije kako vi jako brinete o njima, a ministri ne mogu noćima da spavaju i sada ćete vi da pomognete državnom budžetu tako što ćete da otpustite ove ljude.
Ko je kriv za to što je državni aparat takav kakav je? Imali ste 2001. godine 8.000 ljudi, danas ih imate preko 30.000. Da li je te ljude dovela Srpska radikalna stranka, da li su to naši partijski kadrovi, da li su to naše tetke, strine, ujaci, rođaci, kumovi, komšije itd., ili vaši? Ko će sada da pogleda ovim ljudima u oči? Kada su vam trebali njihovi glasovi, kada su vam trebali da vam vuku ljude na birališta, kada su vam trebali da dele paketiće, da dele gotov novac, onda su im rekli – samo vi to radite, radićete u državnoj administraciji, radićete u lokalnoj administraciji. Sada ćete da ih otpustite.
Naravno, naći će se neke nove žrtve i tako taj krug nikako da se zatvori. Onda Vlada pošalje u Skupštinu ministra koji jednostavno ćuti, gleda na sat i jedva čeka kada će da se završi rasprava i da se krene na neku novu tačku dnevnog reda.
Gospodo, Predlog zakona vam je loš, i sa pravničkog, i sa ekonomskog i sa moralnog aspekta. Vi ovim zakonima pokazujete da ste neljudi, da nemate skrupula, da nemate hrabrosti i da jedino što vas u ovom životu zanima jeste vaša lična zadnjica. Politika zadnjice jeste politika ove vlade.

Dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu odredbe Ustava Republike Srbije koje kažu da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven, da je Ustav najviši pravni akt Republike Srbije i da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom, u ime poslaničke grupe SRS pitam Vladu Republike Srbije, i to pre svega predsednika Vlade gospodina Cvetkovića – koje mere će Vlada Srbije da preduzme povodom činjenice da Predlog statuta AP Vojvodine sadrži čitav niz odredaba koje su direktno suprotne Ustavu Republike Srbije?
Šta je nadležnost AP Vojvodine, to piše u članu 183. Ustava Republike Srbije – "Autonomne pokrajine'', dakle i Vojvodina, ''u skladu sa zakonom, uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u oblasti: 1. prostornog planiranja i razvoja; 2. poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva, banja i lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja i uređivanja puteva, priređivanja sajmova i drugih privrednih manifestacija; 3. prosvete, sporta, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite i javnog informisanja na pokrajinskom nivou".
Podsećam vas, gospodine predsedniče Vlade, da u Predlogu statuta Vojvodine, koji je usvojen pre tačno godinu dana, između ostalog, piše da je Vojvodina nekakva demokratska evropska regija, da formira svoja diplomatska predstavništva u inostranstvu, da Skupština Vojvodine donosi odluke koje na teritoriji Vojvodine imaju snagu zakona, da AP Vojvodina ima svoju vladu itd. Te odredbe su direktno suprotne Ustavu Republike Srbije, pa vas pitam kao predsednika Vlade – šta nameravate da učinite povodom te činjenice da se naočigled srpske javnosti u Republici Srbiji stvara nekakva nova država u državi?
Samo da vas podsetim, gospodine Cvetkoviću, a vi to sigurno znate bolje od mene, kako je počelo na Kosovu i Metohiji 1981. godine. U martu je grupa albanskih studenata počela proteste zato što navodno nije bila dovoljno kvalitetna hrana u menzi na Prištinskom univerzitetu. Sve se završilo bombardovanjem SRJ, formiranjem NATO baze Bondstil na KiM i proterivanjem stotina hiljada Srba sa Kosova i Metohije.
Nadam se da ovo što se danas dešava u Vojvodini uopšte ne doživljavate kao neku benignu pojavu. Nadam se da vam je jasno da sve to može da se izrodi u nešto što, nadam se, niko ovde prisutan ne želi da se dogodi, pa vas pitam, kao predsednika Vlade Srbije, a u sastavu Republike Srbije nalaze se dve autonomne pokrajine a ne dve države – šta nameravate da preduzmete povodom činjenice da su vaše stranačke kolege u Skupštini Vojvodine i u Izvršnom veću Vojvodine pre tačno godinu dana donele Predlog statuta Vojvodine...? (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam pitao šta koji ministar u Vladi misli o ovome ili o onome, nego kakav je stav Vlade prema činjenici da se u Republici Srbiji naočigled svih građana Srbije stvara nova država u državi.
Pošto vi, gospodine Cvetkoviću, kažete da niste pravnik, evo, pitaću pravnike u vašoj vladi – a gde ste vi, gospodo iz Vlade, pročitali uopšte da u Ustavu piše da Narodna skupština treba da donese nekakav zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine? To ste izmislili da biste opravdali vaše kolege u Skupštini AP Vojvodine.
U Ustavu samo piše da Skupština Vojvodine donosi statut, koji je usklađen sa Ustavom, i ništa više. Ako u Ustavu piše da Vojvodina može da ima svoju akademiju nauka, ako u Ustavu piše da Vojvodina treba da ima diplomatska predstavništva u inostranstvu, u Briselu, pri NATO-u i EU, ako piše da Vojvodina može da donosi odluke sa zakonskom snagom na teritoriji Vojvodine, evo, spreman sam da povučem sve što smo rekli mi iz SRS vezano za Statut Vojvodine. Ali, to nigde ne piše, gospođo Malović. To je problem.
Vi ne možete, kao Vlada, da kažete – znate, to je uradio neko drugi. Ne, to su uradile iste one stranke koje sada imaju svoje predstavnike u Vladi Republike Srbije. Koliko znam, ne postoje tri demokratske stranke u Srbiji, nego jedna. I ne postoje tri socijalističke partije Srbije ili tri stranke G17 plus. Dakle, iste stranke koje su u Skupštini Vojvodine glasale za protivustavni predlog Statuta Vojvodine, danas sačinjavaju Vladu Republike Srbije.
Gospođo Malović, ne možete da kažete - tim zakonom o utvrđivanju nadležnosti definisaće se pitanja iz člana 183, a i neka druga pitanja. Ono što piše u Ustavu, to je nadležnost Vojvodine. Ne možete zakonom da proširujete ono što piše u Ustavu. Gde vam je ustavni osnov za to? U Ustavu jasno piše koje su nadležnosti, odnosno koja pitanja uređuje AP Vojvodina. I ta lista je završena, ne možete da je proširujete nekim novim poslovima.
Dakle, ne postoji ustavni osnov za donošenje nekakvog zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine. To ste izmislili, kao što ste to izmislili 2002. godine u vladi Zorana Đinđića. Ustav samo kaže da Republika Srbija može autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave da poveri pojedina pitanja iz svoje nadležnosti.
Ali, to nije nikakva novina Ustava iz 2006. godine, to je pisalo i u Ustavu iz 1990. godine. To ne znači da vi sada možete da AP Vojvodini dajete neke nadležnosti koje nisu propisane Ustavom. Stičem utisak da vi, gospođo Malović… (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega moram da se osvrnem na ono što je rekla gospođa Malović, a što naprosto nije tačno.
Dakle, gospođo Malović, Skupština Vojvodine više ne može da vrši bilo kakvu, kako vi kažete, pravno-tehničku redakciju teksta Predloga statuta Vojvodine. Skupština Vojvodine je uradila ono što je uradila, i to više ne može da se popravi.
Imate pred sobom dve mogućnosti kao Vlada, odnosno kao vladajuća koalicija. Jedna mogućnost je da takav protivustavan predlog statuta uđe u proceduru Skupštine Srbije takav kakav je, jer više ne može da se menja, i vi to dobro znate, to je suprotno Poslovniku Skupštine AP Vojvodine, dakle da uđe u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije i da onda NSRS odbije da da saglasnost na Predlog statuta Vojvodine koji je suprotan Ustavu Republike Srbije.
Druga mogućnost koja postoji jeste da Narodna skupština Republike Srbije naloži Skupštini AP Vojvodine da pristupi izradi potpuno novog teksta predloga statuta AP Vojvodine, ali ovog puta takvog predloga koji će biti usklađen i sa Ustavom Republike Srbije i sa njenim pozitivnim zakonima.
Ova treća mogućnost, o kojoj ste vi govorili i o kojoj se uveliko govori u javnosti već nekoliko meseci, o tome kako vi sad maltene pregovarate sa predstavnicima AP Vojvodine o tome da se izvrši nekakva pravno-tehnička redakcija teksta Predloga statuta Vojvodine, nije pravna. Ona nije predviđena ni Poslovnikom Skupštine Vojvodine ni Poslovnikom Narodne skupštine Republike Srbije. To je opet nešto što je ova vlast izmislila ne bi li opravdala činjenicu da je u Skupštini Vojvodine pre godinu dana usvojen Predlog statuta Vojvodine koji je direktno suprotan Ustavu Republike Srbije.
Naše je pitanje, kao poslaničke grupe, kao političke stranke, ali i pitanje koje interesuje sve građane ne samo Vojvodine nego i Srbije – da li će Vlada Srbije nemo da posmatra šta se dešava na teritoriji AP Vojvodine ili će da reaguje?
Gospodin Čiplić je otprilike zauzeo stav – ma, nećemo mi da otcepljujemo Vojvodinu, majke mi mile. Izvinite, da li mi ovde radimo na osnovu Ustava i zakona ili na osnovu nekih vaših obećanja?
Ne kažem da vi konkretno, ili gospodin Čiplić, imate nameru da otcepljujete Vojvodinu od Srbije, ali dozvolite, gospođo Malović, u Vojvodini i van Vojvodine, u inostranstvu, i te kako postoje političke snage koje bi želele da se to desi.
Ni građani SFRJ 1974. godine, kada je donošen novi ustav, nisu hteli da se desi rat, pa se on desio…

Srpska radikalna stranka, gospođo Malović, naravno, nije zadovoljna odgovorom. Da li to znači da, kada se u Narodnoj skupštini Republike Srbije završi glasanje i usvoji neki zakon, pre nego što se on objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, Narodna skupština ima pravo da vrši pravno-tehničku redakciju teksta? Ako mi kažete gde to piše, evo, poverovaću. To ne piše nigde. Sada se ova vlada igra „gluvih telefona“ sa građanima Srbije. Masa stvari ne piše nigde, ali eto, mi mislimo da bi to tako trebalo.
Mi, kao politička stranka, tražimo odgovor od Vlade. Nemojte se naći uvređenom, gospođo Malović, ali meni ovi vaši odgovori otprilike deluju kao – šta mali Perica misli o tome šta piše u Ustavu Srbije. Ustav Srbije je jasan i sa donošenjem statuta Vojvodine ne može niko da se igra. Nesporno je da statut Vojvodine treba doneti i da je rok za njegovo donošenje davno istekao, ali treba doneti ustavan statut Vojvodine, a ne protivustavan.
Vi ste se kao vlast našli u nebranom grožđu. Vas su vaši partijski drugovi u Vojvodini doveli u jednu tešku situaciju. Znate vi vrlo dobro, kao što znamo mi u SRS, da to što piše u statutu Vojvodine jeste protivno Ustavu Republike Srbije. I sad vi pokušavate da njih na neki način, da upotrebim jedan žargonski izraz, izvadite iz tog problema. Kako da ih izvadite? Tako što kažete – eto, mi se dogovaramo oko pravno-tehničke redakcije teksta, ili kažete – pa dobro, donećemo mi neki zakon, pa će ono što eventualno nije u saglasnosti sa Ustavom, a piše u statutu, biti derogirano tim zakonom.
To tako ne može. Može, ali onda je to kršenje Ustava. Može, ali onda tu više nema pravne države. I pitanje je da li će ikada biti države Srbije ako se vi budete na taj način poigravali s nekim vrlo važnim pitanjima.
Nemojte ovo, gospođo Malović, ni vi ni gospodin Čiplić da shvatate lično. Nisam rekao da gospođa Snežana Malović hoće da odvoji Vojvodinu od Srbije. Nisam to rekao, ali da postoje političke snage koje to žele - pa to, gospođo Malović, znamo i vi i ja.
Izjava Jelka Kacina da je potvrđivanje statuta Vojvodine, ali onakvog kakav je usvojen u Skupštini Vojvodine, bez pravno-tehničke redakcije, test demokratičnosti vlasti u Beogradu, jasan je signal da je došlo do internacionalizacije tzv. vojvođanskog pitanja. Kao što ni izjava Doris Pak, nemačkog poslanika u Evropskom parlamentu, od juče, da Srbija ne može da uđe u EU dok ne zauzme drugačiji pristup u rešavanju tzv. kosovskog pitanja, nije slučajna. To su jasne poruke Srbiji da ne samo da mora da se odrekne KiM, nego da mora da navikava i priprema građane Srbije i, naravno, građane koji žive u Vojvodini, na činjenicu da će uskoro na dnevni red doći pitanje Vojvodine.
Vi, gospođo Malović…

Opet moram da se kratko osvrnem na ono što je rekao gospodin Čiplić.
Gospodine Čipliću, ona prva varijanta je u stvari ustavna, a to je da Narodna skupština Republike Srbije, nizom zakona kojima uređuje pojedine oblasti koje su navedene u članu 183. Ustava Republike Srbije, daje pravo AP Vojvodini da, krećući se unutar okvira koji su definisani zakonom, uređuje pojedina pitanja od pokrajinskog značaja. Vi ste, izgleda, krenuli drugim putem, onim istim kojim je krenula vlada Zorana Đinđića 2002. godine, kada ste doneli jedan zakon koji se zvao Zakon o utvrđivanju određenih nadležnosti AP Vojvodine. Taj zakon je bio ustupak, pre svega, Ligi socijaldemokrata Vojvodine. Onda ste tim jednim zakonom na organe AP Vojvodine preneli čitav niz nadležnosti iz najrazličitijih oblasti društvenog života, što je bilo suprotno tada važećem Ustavu Republike Srbije iz 1990. godine. Sada to nameravate da učinite po drugi put.
Ustav to nije želeo. Ustav je želeo da, pre svega, Narodna skupština svojim zakonima uredi pitanja koja su od značaja za društveni život u Srbiji, pa da onda, u okviru tih zakona, poveri AP Vojvodini da ona uredi pojedina pitanja od pokrajinskog značaja, a ne da vi jednim zakonom listu nadležnosti iz najrazličitijih oblasti društvenog života prenesete AP Vojvodini. To Ustav nije želeo. Da je Ustav to želeo, tako bi u Ustavu i pisalo, ali tako ne piše.
Moje pitanje glasi – šta će Vlada Srbije da uradi povodom činjenice da su organi AP Vojvodine, pre svega Izvršno veće i Skupština AP Vojvodine, već počeli da primenjuju Predlog statuta Vojvodine, iako procedura njegovog usvajanja i donošenja nije završena?
Recimo, nedavno je "Metals banka" u Novom Sadu pretvorena u "Razvojnu banku Vojvodine". "Razvojna banka Vojvodine" pominje se u Predlogu statuta AP Vojvodine. Ali, to je još uvek samo predlog, nije dobio saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije i nije proglašen u Skupštini Vojvodine. Dakle, radi se o aktu koji je još uvek u fazi predloga i ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo.
Međutim, organi AP Vojvodine su, izgleda, ne čekajući da se onaj drugi deo DS-a smiluje pa da taj predlog stavi u skupštinsku proceduru, već faktički počeli da ga primenjuju. To je nešto što, mislim, ni u jednoj pravnoj državi ne može da se zamisli - da se primenjuje nešto što još nije stupilo na snagu, nešto što još uvek nema karakter opšteg pravnog akta nego ima karakter predloga.
Da li ćete vi, gospodo iz Vlade, da zabijate glavu u pesak i kažete - ništa se ne dešava u Vojvodini i niko živ na svetu ne želi...?

Želeo bih, gospođo Čomić, ako mi dozvolite, da završim tu jednu jedinu rečenicu, a očigledno je da ministri ne žele da odgovaraju na pitanja narodnih poslanika.
Gospodo iz Vlade, ne možete da se pravite da se ništa ne dešava u Vojvodini i da niko živ na svetu ne želi da se internacionalizuje vojvođansko pitanje. Želi, i to vi vrlo dobro znate. Jedan od glavnih pisaca Predloga statuta, odnosno Nacrta statuta AP Vojvodine, jeste Tibor Varadi, bivši profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu, čovek koji sada živi u Budimpešti i koji je deklarisani saradnik CIA. Vi to vrlo dobro znate, ali se pravite da ne znate. I ta komisija koja je formirana pri Skupštini Vojvodine, a u kojoj nisu uzeli učešće predstavnici SRS-a, nije pisala ništa. Dobila je gotov tekst, koji je onda stavljen u proceduru Skupštine Vojvodine i izglasan.
I te kako postoje ljudi, pojedinci, ali i grupe, čak i države koje bi htele da Vojvodina ima znatno drugačiji status nego što ga sada ima, i vi to vrlo dobro znate. Jelko Kacin ne govori kao Jelko Kacin, on govori u ime EU. Kao što ni Doris Pak ne govori u ime same sebe, nego govori u ime Savezne Republike Nemačke. I to su jasne poruke Srbiji da nema ništa od ulaska u EU dok Srbija ne zauzme drugačiji stav po pitanju KiM i po pitanju Vojvodine.
Ako ste se prihvatili, gospodo, da budete ministri, onda morate da pokažete dozu političke hrabrosti. Lako je biti ministar, a praviti se da se oko mene ništa ne dešava. Dešava se. Ništa se u Vojvodini ne dešava slučajno, kao što se ništa nije dešavalo slučajno ni na KiM, ni u Hrvatskoj, ni u Sloveniji, ni u BiH ni u Crnoj Gori. Sve se dešava s nekim planom i s nekim krajnjim ciljem.
Mi iz SRS i svi građani Srbije vas pitamo isto – šta ćete da preduzmete da se sačuva teritorijalna celovitost države Srbije, koja je ugrožena? Jer, nigde u Ustavu Srbije ne piše da Vojvodina ima svoja diplomatska predstavništva u inostranstvu, da ima svoju vladu, da donosi odluke sa zakonskom snagom. To ne piše nigde.
Ne možete da se pravite da je sve u redu, nije sve u redu, i da kažete građanima Vojvodine – evo, plaši vas SRS, ali nemate čega da se plašite, sve je u najboljem redu. Nije. Tako je počelo u Sloveniji 1969. godine sa tzv. "Cestnom krizom", pa je počelo u Hrvatskoj 1971. godine sa "Hrvatskim proljećem", pa je počelo sa menzama na Prištinskom univerzitetu i evo dokle se došlo.
Postoji neki sled događaja. Niko ne kaže da će izbiti sukobi u Vojvodini sutra ili za šest meseci, ali potencijalno to može da se desi, jer očigledno da neko huška Srbe na Srbe...

Dame i gospodo narodni poslanici, ova sednica ima čudan tok. Ministri, po Poslovniku, imaju obavezu da odgovaraju na poslanička pitanja i nije stvar njihove dobre volje da li će da odgovore na pitanje narodnog poslanika ili ne. Ali, kada je ova sednica uzela već neki tok koji je suprotan Poslovniku, evo ja ću...

Gospođo Čomić, ova sednica, po Poslovniku, treba da teče tako da narodni poslanik postavi pitanje, a da ministar odgovori ako zna. Ako ne zna, da kaže narodnom poslaniku - dobićete odgovor u određenom roku, odgovorićemo vam u pismenoj formi, kada se konsultujem sa svojim saradnicima itd. Ali da ministar ćuti na pitanje koje mu uputi narodni poslanik, to je nedopustivo.
Ali, pošto ministri ćute, ja ću da odgovorim na pitanje gospodina Čiplića. On pita - ko to u Vojvodini hoće da se Vojvodina otcepi od Srbije?