Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću.

Hteo bih samo malo da se osvrnem na ono što je rekao moj uvaženi kolega Jojić. Ja se sa jednim delom njegovog izlaganja slažem, a sa jednim delom se ne slažem. Ne slažem se sa onim delom gde kaže da Republici Srbiji Poverenik za informacije od javnog značaja nije potreban. Ja mislim da jeste potreban, ali Poverenik koji će da radi svoj posao u skladu sa Ustavom i zakonom. Nama ne treba Poverenik kakav je bio Rodoljub Šabić. Nama treba poverenik koji će da radi one poslove koji su propisani zakonom i ništa više od toga.

Ono što takođe želim da kažem, na početku ovog izveštaja imate, gospodine Jojiću, jednu veoma zanimljivu, na stranici 13, konstataciju Poverenika. Kaže - pet organa vlasti je odbilo da Povereniku dostavi zatraženu dokumentaciju radi uvida. Jedan od navedenih slučajeva se odnosio na postupak po žalbi novinara protiv Ministarstva odbrane Republike Srbije u vezi sa informacijama o vrednosti nabavke određenih helikoptera i aviona od Ruske Federacije i Republike Belorusije. U tom postupku Ministarstvo ni na tri puta ponovljen zahtev Poverenika nije dostavilo na uvid tražene dokumente. Ministarstvo je Poverenika najpre uslovljavalo da obrazloži svoj zahtev za uvid i uputi Ministarstvo u postupak ostvarivanja uvida u tražene dokumente u vezi sa čim je Poverenik ukazao Ministarstvu na ovlašćenja koja ima na osnovu člana 26. Zakona o slobodnom pristupu, itd, informacijama od javnog značaja.

Dakle, vrlo je simptomatično da se Poverenik bavi nečim što duboko zadire u bezbednost Republike Srbije.

Ima jedan važan zakon koji mislim da ovde danas nije pomenut, a to je Zakon o tajnosti podataka. Taj Zakon o tajnosti podataka je donet 2011. godine i on stepenuje određene podatke kao tajne, kao državnu tajnu, kao strogo poverljivo, poverljivo i interno. Manje-više, to je regulativa koja postoji u svakoj državi. Ni u jednoj državi na svetu, ni u jednoj državi u Evropi, niko sem ovlašćenih organa Vojske, Ministarstva odbrane, predsednika države, odnosno šefa države kao vrhovnog komandanta oružanih snaga, nema pravo uvida u tu vrstu podataka.

(Predsedavajući: Vreme.)

Završavam.

Ono što je moje pitanje - zašto Rodoljuba Šabića baš toliko zanima kako je to Vojska Srbije uspela da obezbedi avione i helikoptere iz Ruske Federacije i Republike Belorusije? Kao što me zanima i zašto je Rodoljub Šabić toliko insistirao, a to imate u ovom trećem delu Izveštaja, ja sam izbrojao 11 zahteva Fonda za humanitarno pravo, pored onih 88 zahteva jedne advokatske kancelarije o tome pod kojim uslovima su određeni građani Republike Srbije zaposleni u MUP-u, a rade na teritoriji KiM, imate 11 zahteva Fonda za humanitarno pravo, gde se Fond za humanitarno pravo, čitaj Nataša Kandić, obraća Rodoljubu Šabiću u vezi sa podacima o oficirima ili bivšim oficirima i podoficirima tada Vojske Jugoslavije o njihovom kretanju i aktivnostima na KiM 1999. godine? To su, takođe informacije koje su bezbednosno veoma osetljive i naše pitanje na koje nismo uspeli, evo ceo dan da dobijemo odgovor - zašto je to zanimalo? Ja razumem da je to zanimalo Natašu Kandić i vi razumete iz kojih razloga, ali zašto je na tome toliko insistirao Rodoljub Šabić?

Dakle, on zna šta su ti ljudi mogli da rade na KiM 1999. godine, da kao oficiri brane državu od agresija. Ali, u 11 slučajeva Rodoljub Šabić insistira na tome da se za taksativno navedena lica navede šta su tačno radila, gde su boravila, kojim aktivnostima su se bavila na KiM 1999. godine.

To se sve dešava u 2018. godini, kada Nataša Kandić, što takođe nije slučajno preti otvaranjem krivičnog postupka protiv bivšeg načelnika generalštaba, Ljubiše Dikovića, koga Albanci na KiM, zajedno sa njom optužuju da je, navodno, vršio zločine na KiM.

Znači, nije dovoljno to što je bivša vlast isporučila Haškom tribunalu, generala Pavkovića, generala Lazarevića, generala Sretena Lukića, generala Vlastimira Đorđevića zbog navodnih zločina na KiM, nego sad treba da proširimo krug lica. Sad je za zločine na KiM, po mišljenju Nataše Kandić odgovoran i Ljubiša Diković, bivši načelnik generalštaba vojske Srbije, i sad treba proširiti dalje krug lica, ne bi li se nekako stvorio utisak i u domaćoj i u stranoj javnosti da je za dešavanje na KiM, zapravo odgovorna Srbija, kao što je izjavio Vuk Jeremić za "Špigl" u 2008. godini, da je u stvari, Slobodan Milošević preko vojske i policije vršio zločine nad albanskim stanovništvom nad KiM i da je zbog toga NATO intervencija, odnosno NATO agresija bila opravdana.

Na tom fonu su svi ovi zahtevi Fonda za humanitarno pravo i vi ste potpuno u pravu. Nije Fond za humanitarno pravo ove podatke tražio ni iz istorijskih, ni iz naučnih razloga, već iz političkih razloga ne bi li se dalje širio krug lica u Republici Srbiji navodno odgovornih za zločine nad Albancima na KiM. Veliko je pitanje da li će na ovome da se stane.

Ja lično mislim da neće i da će kampanja protiv časnih oficira Vojske Srbije da se zaustavi.

Nadam se da će novi Poverenik za informacije od javnog značaja imati u vidu svoje ustavne i zakonske nadležnosti i ne samo Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, nego i Zakon o tajnosti podataka, jer smo mi jedina država za vreme bivšeg režima, za vreme DOS-a, koja je sve svoje arhive, sve svoje podatke koji su nosili odgovarajuću oznaku poverljivosti stavili na tacnu, što je masovno zloupotrebljavano, pre svega u Haškom tribunalu, ali Boga mi i od strane vojnih stranih obaveštajnih službi.

Slažem se, gospodine Jojiću, skoro sa svim što ste rekli, samo jedna mala dopuna. Pomenuli smo Zakon o tajnosti podataka. Poverenik za informacije od javnog značaja je taj zakon potpuno izgubio iz vida i vi ste potpuno u pravu kada ste rekli da je on u više navrata zloupotrebio svoj službeni položaj.

U članu 9. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja stav 1. tačka 3 - Organ vlasti neće tražiocu omogući ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja ako bi time ozbiljno ugrozio odbranu zemlje, nacionalnu ili javnu bezbednost ili međunarodne odnose.

Dakle, ne samo da Zakon o tajnosti podataka brani da se neovlašćenim licima dostavljaju ovi podaci, nego i sam Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja u članu 9. jasno kaže da takvi podaci ne mogu da se daju ako bi se na taj način ozbiljno ugrozila odbrana zemlje, nacionalna, odnosno javna bezbednost ili međunarodni odnosi.

Potpuno prenebregavajući odredbu člana 9, Rodoljub Šabić uporno insistira na tome i u ovom njegovom izveštaju on u tom trećem delu, gde pominje slučajeve u kojima organi vlasti nisu postupili po zahtevu Poverenika, navodi 88 zahteva jedne advokatske kancelarije o građanima Republike Srbije koji su zaposleni u MUP, a rade na Kosovu i Metohiji i 11 zahteva Fonda za humanitarno pravo o boravku i kretanju pojedinih oficira i podoficira Vojske Jugoslavije na Kosovu i Metohiji tokom 1999. godine.

Ja se potpuno slažem sa vama da je to flagrantno kršenje ne samo Zakona o tajnosti podataka, nego i zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Inače, ja sam bio zajedno sa nekim svojim drugim kolegama pre nekoliko godina, to je bilo još u prošlom mandatu, u Maloj sali se održavala sednica Odbora za kontrolu službi bezbednosti, gde su zajedno Saša Janković i Rodoljub Šabić po sopstvenoj inicijativi, odnosno po službenoj dužnosti tražili od Ministarstva odbrane, od BIA, od VBA nešto što ni jedan razuman čovek ne bi tražio – raspored jedinica Vojske Srbije na određenim delovima teritorije Republike Srbije, a posebno na onim delovima teritorije Republike Srbije koji su rubni sa administrativnom linijom prema Kosovu i Metohiji.

Oni su do bele pene, što bi rekao narod, tražili od direktora VBA i od ministra odbrane, tada je ministar odbrane bio Bratislav Gašić, da im se dostavi raspored jedinica, koja jedinica se nalazi na kom delu teritorije Republike Srbije, a posebno su insistirali na onim jedinicama Vojske Srbije koje su raspoređene u reonu administrativne linije prema Kosovu i Metohiji. Ne samo da su tražili koje su jedinice, nego brojni sastav tih jedinica, s kojim oružjem raspolažu.

Ja nisam mogao da verujem. Direktor VBA nije mogao da veruje da u državi Srbiji dva državna organa, jedan Zaštitnik građana, a drugi Poverenik za informacije od javnog značaja na Odboru za kontrolu službi bezbednosti traže takvu vrstu podataka.

To se ni u jednoj ozbiljnoj državi ne radi. To je atak na nacionalnu bezbednost, pogotovo imajući u vidu stanje na Kosovu i Metohiji. Pri tome, nemojte da zaboravite, gospodine Jojiću, taj isti Saša Janković, koji nam je solio pamet o svojim pravima, o tome kako je on ugrožen, kako mu nadležni državni organi ne dostavljaju sve potrebne informacije, kako je blokiran u svom radu, sve vreme svoga mandata, to možete da proverite preko MUP, imao je na prednjem staklu automobila, inače, imao je službeni automobil A6, audi A6 automatik, na prednjem staklu automobila, ja nisam mogao da verujem kad su mi ljudi pričali, onda kad sam video shvatio sam da je to zaista istina, znači, na prednjem staklu automobila, što bi rekao narod na šoferšajbni, imao je papir na kome je stajalo da to vozilo sa registarskim oznakama tim i tim, koje koristi Zaštitnik građana Saša Janković, policija ni pod kakvim uslovima na može da zaustavi na putu, ni jednom putu u Republici Srbiji, bio on lokalni, regionalni, magistralni, autoput. Može čovek da vozi 250, 300 na sat, može da gazi ljude, policija to vozilo ne sme da zaustavi. Čovek je imao to na prednjem staklu automobila.

Znači, to je bahatost neviđenih razmera. Tog istog Sašu Jankovića su nametali, ako se sećate, gospodine Atlagiću, Aleksandru Vučiću da ga imenuje za predsednika Vlade.

Znači, mi smo imali dva čoveka koji su navodno bili nezavisni državni organi, u stvari su radili direktno protiv interesa države Srbije. I em što su radili protiv interesa države Srbije, em se bahatili. Ovaj vozio audi A6, verovatno se i Rodoljub Šabić vozio u službenom automobilu slične marke, ako ne i u istom. Ovaj je vozio automobil koji policija nije smela ni pod kakvim uslovima da zaustavi, jer Bože moj, vozi se njegovo veličanstvo Saša Janković, a Rodoljub Šabić kupuje telefon od 180 hiljada dinara.

Onda se zapitate, čekajte, da li je moguće da su to ljudi koji svaki dan po tviteru napadaju narodne poslanike, ministre, predsednika republike i shvatite da su u pitanju licemeri, da su u pitanju ljudi koji jedno govore, a na sasvim drugi način se ponašaju.

Zamislite, gospodine Jojiću, da vi i ja se vozimo u automobilu u kome stoji obaveštenje policiji da se to vozilo ne sme zaustaviti. Zamislite da tražimo, evo, ja, kao predsednik poslaničke grupe, od generalnog sekretara Narodne skupštine da mi kupi telefon, Srđane, hajde, molim te, kupi mi telefon od 180 hiljada dinara, hajde, kupi mi. Ne pada nam na pamet. Ti ljudi, oni su to radili, što bi rekao narod, mrtvi hladni. Mi smo sa takvim ljudima imali posla.

Dakle, zadatak i aktuelnog Zaštitnika građana i zadatak novog Poverenika koga ćemo, nadam se, izabrati u najskorije vreme, je da se strogo drže svojih nadležnosti koje su propisane Ustavom i zakonom, i da Zaštitnik građana nikad ne bude novi Saša Janković, kao što ni novi Poverenik nikad ne sme da bude ono što je bio Rodoljub Šabić.

Zahvaljujem.

Pa, evo, gospodine Jojiću, da se nadovežem na ono što ste rekli vezano za tužilaštvo, samo jedno malo podsećanje. Dakle, 27. septembra 2018. godine Rodoljub Šabić u svojstvu Poverenika za informacije od javnog značaja naziva Vladu Srbije bahatim neznanjem u akciji. On daje intervju za list „Novi magazin“ i, između ostalog, kaže – Republičko javno tužilaštvo je podnelo 46 tužbi protiv Poverenika.

Dakle, da ne mislite da tužilaštvo baš ne zna ništa šta radi Poverenik. Republičko javno tužilaštvo je podnelo 46 tužbi protiv Poverenika, a kaže Rodoljub Šabić – indikativno je da je praktično u svim slučajevima poništavanja rešenja Poverenika reč o informacijama koje su vezi sa sumnjama u izvršenje ratnih zločina pre dvadesetak godina.

Sad, pazite, o čemu se ovde radi? Ovde se Rodoljub Šabić stavlja u službu Fonda za humanitarno pravo i nekoga ko istražuje ratne zločine, naravno, srpske, koji su se desili pre dvadesetak godina. U kom zakonu piše da je to posao Poverenika? Ni u jednom. Međutim, on je čovek smatrao da mu ne može niko ništa, da je on potpuno neograničen, da može da radi šta mu je volja i on se čovek bavio istraživanjem srpskih, navodno srpskih ratnih zločina koji su počinjeni pre dvadesetak godina, a to znači u Hrvatskoj, u BiH i na Kosovu i Metohiji.

Kada povežete ovaj intervju, koji je dat u 2018. godini, sa činjenicom da je u toj istoj 2018. godini Fond za humanitarno pravo u jedanaest slučajeva preko Poverenika za informacije od javnog značaja, a to znači Rodoljuba Šabića, tražio informacije o kretanju, boravku i aktivnostima oficira i podoficira Vojske Jugoslavije na KiM 1999. godine, onda vam je potpuno jasno da je reč o jednoj aktivnosti koja je direktno bila usmerena protiv bezbednosnih interesa države Srbije, a posebno srpskog naroda koji je ostao da živi na KiM. Dakle, mi smo sa takvim ljudima imali posla.

Još jednu stvar da vas podsetim, a koju sigurno znate. Svojevremeno je Saša Radulović o tome javno govorio da mu je Saša Janković, bivši Zaštitnik građana, tražio da pristupi, odnosno da uđe u Pokret slobodnih građana, da napravi koaliciju sa Pokretom slobodnih građana zato što Pokret slobodnih građana i DS imaju, po rečima Saše Radulovića, paralelnu, tajnu obaveštajnu službu koja radi mimo zvaničnih obaveštajnih organa Republike Srbije - BIA, VOA i VBA. To su bile reči Saše Radulovića. Znači, Saša Janković i Rodoljub Šabić su od države Srbije tražili podatke za koje su unapred znali da ne mogu da ih dobiju i onda kad ne dobiju te podatke, onda su od toga pravili afere kako navodno državni organi sa njima neće da sarađuju. To je radio Saša Janković, to je radio Rodoljub Šabić.

Rodoljub Šabić se pre nekoliko minuta oglasio na Tviteru, ne znam da li preko onog telefona od 180.000 dinara ili na neki drugi način, gde kaže da je opasno ono što mi naprednjaci tražimo u Narodnoj skupštini, a to je da tužilaštvo ispita kako je BIRODI, ta navodna istraživačka kuća, došao do podataka da su birači SNS uglavnom pripadnici starije populacije, znači stariji od 65 godina života, i da su slabo pismeni.

Povodom toga, Aleksandar Vučić danas je objavio autorski tekst u "Politici" i kao što vidite skočilo je, što bi rekao naš narod, kuso i repato na Aleksandra Vučića, kako je on smeo da kaže da u Srbiji postoji neka kvazi elita, a zaista postoji. Ja sam samo pitao kako je BIRODI, kako je bilo ko mogao da utvrdi strukturu biračkog tela bilo koje stranke kada je pravo glasa u Srbiji po Ustavu i zakonu tajno? Ne zna se ko je za koga glasao. Kako BIRODI može da zna za koga sam ja glasao? Kako BIRODI može da zna da za Vučića glasaju stariji od 65 godina života i polupismeni ljudi? Da ne govorimo o onim drugima koji su vređali otvoreno te ljude da ne umeju da izgovore neku reč zato što su šlogirani u glavu, zato što su mentalno retardirani, zato što žive u mahalama itd.

O čemu se ovde radi, u stvari, gospodine Jojiću? Zbog slabosti te tzv. građanske opozicije, a to je u stvari bivši režim, oni su u svoja kola upregnuli sve moguće štampane i elektronske medije u Srbiji. Upregnuli su u svoja kola bili i Sašu Jankovića i Rodoljuba Šabića i sve je to bila jedna ista politička družina, koja je imala zadatak da se bori protiv vlasti Aleksandra Vučića i pri tome nisu birali apsolutno bilo kakva sredstva, napadajući i Aleksandra Vučića kao političara ali i Aleksandra Vučića kao sina, kao oca itd.

(Predsedavajući: Hvala.)

Dakle, radi se o jednoj veoma opasnoj pojavi. Oni koji kukaju i plaču nad time da nema medijskih sloboda u Srbiji imaju na raspolaganju sve moguće medije, imaju televiziju N1 koja 24 časa vodi kampanju protiv Aleksandra Vučića. Imaju na raspolaganju „Danas“, imaju na raspolaganju „Vreme“, imaju na raspolaganju „Nin“, imaju na raspolaganju pitaj Boga, evo ovaj novi magazin, „Nedeljnik“ itd. Imaju na raspolaganju sva moguća i nemoguća štampana i elektronska sredstva javnog informisanja koja 24 časa vode kampanju protiv Aleksandra Vučića, protiv Vlade Srbije, protiv ministara u Vladi Srbije, protiv narodnih poslanika i na kraju krajeva vode kampanju protiv države Srbije i sve vreme kukaju i plaču kako navodno ne postoji sloboda medija u Srbiji.

Sada je trenutno glavni na udaru, i o tome ćemo da pričamo malo kasnije, Nebojša Stefanović zato što je pre dva dana na konferenciji za novinare javno rekao da će početi policija da prikuplja dokaze o tome odakle Đilasu preko 1.600 kvadrata stambenog prostora i kako je mogao od 2004. do 2014. godine, dakle za deset godina, da zaradi 500 miliona evra. Tog dana je krenula besomučna kampanja protiv Nebojše Stefanovića i o tome kako on navodno ima lažiranu diplomu Megatrend univerziteta, a na tom Megatrend univerzitetu predavanje držali Boris Tadić, Vuk Jeremić, Snežana Malović, profesori sa Megatrend univerziteta svojevremeno obučavali aktiviste DS.

Tad je sve bilo u redu. Tad je sve bilo po zakonu. Tada nije bilo nikakvih problema. Na tom Megatrend univerzitetu su se školovali i mnogi kadrovi DS i svih drugih stranaka koje su nastale iz DS, ali sad je nastao problem kada je Nebojša Stefanović javno rekao da se kreće u akciju prikupljanja dokaza o imovini Dragana Đilasa, sad je odjedanput sporna diploma Nebojše Stefanovića. Godine 2014. i 2015. je bio sporan doktorat, sad je sporna i diploma, za sedam dana biće sporna i osnovna škola. Samo nemojte da dirate u imovinu Dragana Đilasa. Sve može, i da kažete da ćete j majku Srbiji i Crnoj Gori, da se smejete i da tražite preko ambasadora Srbije i Crne Gore u Moskvi prostitutke po moskovskim hotelima, da obezbeđujete 29 soba na Svetom Stefanu. Sve je to super i sve je to u redu. Sve je to evropski i sve je to po demokratskim standardima.

Kada dirnete u pitanje u koje ne sme da se dirne ni pod kakvim uslovima – odakle Đilasu tolika imovina, tog momenta kreće besomučna kampanja preko N1 televizije, preko brojnih štampanih medija, preko političkih stranaka kojima gospodari Dragan Đilas i u to se uključuju tzv. nezavisni organi: Saša Janković, Rodoljub Šabić itd.

(Predsedavajući: Hvala.)

Dakle, radi se o jednom veoma organizovanom poduhvatu da se potkopa legalna i legitimna vlast Aleksandra Vučića i SNS.

Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću. Uvaženi, gospodine Jojiću, ja vas samo upućujem na stranicu 11 Izveštaja Poverenika, mislim da će vam biti jasno o čemu se radi.

Radi se o tome da je Republičko Javno tužilaštvo podnelo tužbe, u upravnom sporu, dakle Upravnom sudu i na stranici 11 ovog Izveštaja kaže se, da je u Upravnom sudu u 2018. godini podneta 101 tužba protiv rešenja Poverenika, od čega su 49 tužbi, izjavili Republički Javni tužilac i drugi organi vlasti, a 54 tužbe su izjavili tražioci informacija.

Posle toga, imate ovaj jedan deo koji je veoma zanimljiv. Sada ću ga ja pročitati, zanimljiv je i za vas, kao mog kolegu, narodnog poslanika, a posebno je zanimljiv za građane Srbije. Kaže - odluke Poverenika koje je Upravni sud poništio i vratio na ponovno odlučivanje, osim u jednom slučaju, odnose se na predmete u kojima je žalilac Fond za humanitarno pravo, protiv Ministarstva odbrane, u kome su tražene informacije o profesionalnom angažovanju pojedinih pripadnika Ministarstva odbrane u Vojsci Jugoslavije, tokom sukoba na Kosovu 1999. godine, kao i o njihovom statusu danas, odnosno kretanju u službi, u Vojsci Srbije, ukoliko su još aktivni.

Mislim da ovim rečima neki poseban komentar nije potreban. Možda bi gospođa Mandić, mogla da nam objasni o čemu se ovde radi, meni je ovde apsolutno sve jasno.

Ovde je Rodoljub Šabić bio eksponent Fonda za humanitarno pravo, eksponent Nataše Kandić, koja se interesovala za to šta su radili profesionalni pripadnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije tokom sukoba na Kosovu 1999. godine.

Ja sam danas lepo rekao, srpski, šta su mogli da rade, da rade svoj posao oficira, podoficira i vojnika, da brane Srbiju na KiM od NATO agresije, od šiptarskih terorista iz OVK i od regularne vojske Albanije, koja je napadala teritoriju Republike Srbije na onim graničnim prelazima, odnosno karaulama kao što je Košare, Juničke planine itd. Paštrik. Dakle, šta su ti ljudi mogli da rade.

Ali, sada nije dovoljno to što smo kao država isporučili Haškom tribunalu ljude koji su branili državu za vreme NATO agresije. Sada nije dovoljna glava generala Lazarevića, nije dovoljna glava Nebojše Pavkovića, nije dovoljna Sretena Lukića, nije dovoljna glava Vlastimira Đorđevića. Nije dovoljno što se Vlajko Stojiljković, čovek koji se ubio ovde ispred ove zgrade 2000. godine, jer nije hteo da trpi tu sramotu da ga takve bitange isporučuju Haškom tribunalu.

Znači, sve to nije dovoljno. Sada idemo dalje. Ovome nema kraja. Za neke ljude nema kraja, nije dovoljno što ste vi sve to uradili, tj. bivši režim. Kada kažem bivši režim to je uradio Vojislav Koštunica, to je uradio Velja Ilić i Boris Tadić. Sećate se Velje Ilića. On ima ovde svog šefa ili zamenika šefa poslaničke grupe.

Pazite ljudske mizerije, taj čovek koji svakog dana drži neke "ju tjub" konferencije za novinare i pljuje po Aleksandru Vučiću, sećate se sigurno toga, on je nudio oficira vojske i policije da se, jel tako Marko?

(Marko Atlagić: Tako je.)

Da se dobrovoljno predaju Haškom tribunalu, a on će im kao ministar kupiti novu Škodu "oktaviju". Jel se sećate toga? Pa to je bruka i sramota. To se nigde na belom svetu nije dešavalo. Ministar nutka bivšeg oficira Vojske Srbije, odnosno Vojske Jugoslavije i MUP da dobrovoljno ode u Hag, a onda će on o trošku Ministarstva njegovoj porodici da kupi novu Škodu "oktaviju". Sretena Lukića u pidžami iz bolničke postelje odveli u Haški tribunal. Kažu - dobrovoljno se predao. Generala Zdravka Tolimira, bolesnog čoveka. Isto su radili i sa Ratkom Mladićem, bolesnim čovekom koji nije sposoban da učestvuje u suđenju, nije sposoban da prati suđenje. Čovek je imao ko zna koliko moždanih udara, jel tako gospođo Mandić, kažite mi ako nisam u pravu.

Zdravka Tolimira, 2007. godine uhapse u Beogradu, prebace ga čamcem preko Drine i kažu - uhapšen je na teritoriji BiH i iz BiH, ako se ne varam helikopterom iz Tuzle, bolesnog čoveka, Zdravka Tolimira odvedu u Haški tribunal. Eto, to su radili.

To je radio Vojislav Koštunica, to je radio Velimir Ilić, to je radio Boris Tadić, to je radio Vuk Jeremić, to je radio Dragan Đilas, to su ljudi koji nam danas drže lekciju o patriotizmu. Oni danas znaju kako se brani KiM, oni danas znaju kako se brane interesi Republike Srpske. Sve znaju, kada su sve živo upropastili. Što to nisu znali 2004, 2007, 2008, 2010, 2011. godine, kada su radili sve te stvari. Bogatili se ljudi.

Vlado, ajde molim te nađi mi onaj intervju u "Špiglu". Nisam mogao da verujem. Jel znate šta je Vuk Jeremić rekao novinaru "Špigla" vezano za Ratka Mladića? Kaže - pitanje dana kada će čovek biti uhapšen, mi smo raspisali nagradu od milion evra da će dobiti onaj ko nam dostavi informacije o tome gde se nalazi Ratko Mladić. Jel znate ko je to još radio? Pre Vuka Jeremića i pre Borisa Tadića to su radili Nemci, to je radila Nemačka komanda Srbije 1943. godine.

Sećate se sigurno vi gospodine Jojiću, evo tu je istoričar Marko Atlagić,

list „Novo vreme“, koji je izlazio u Beogradu, u julu 1943. godine, objavljuje dve fotografije. Komunisti su posle rata jednu fotografiju odsekli. Znači, dve fotografije, na jednoj fotografiji je lik Josipa Broza Tita, na drugoj fotografiji je lik generala Draže Mihajlovića. I, kaže se – 100 hiljada rajh maraka u zlatu dobiće onaj koji dovede živog ili mrtvog Josipa Broza Tita, odnosno Dražu Mihajlovića. Znači, od 1943. godine, od nemačke okupacije, evo ovaj se čudi što je došao sa ručka, dakle, od 1943. godine do 2008. godine nikome nije palo na pamet da ucenjuje u novcu srpske glave. To su radili Nemci za vreme okupacije i to su radili Boris Tadić i Vuk Jeremić.

(Predsedavajući: Hvala.)

Evo završavam, samo malo gospodine Marinkoviću. Evo ga, kaže Jeremić – na raspolaganju imamo milion evra, odnosno u dolarima to je milion, skoro milion i po dolara obećali smo za informacije o tome gde se nalazi Mladić. Evo ga, intervju „Špigl“ iz januara 2008. godine.

Od 1943. godine do 2008. godine nikome nije palo na pamet da u novcu, u zlatu raspisuje ucenu za srpske glave. To je radio nemački komandant Srbije general Paul Bader i to su radili Boris Tadić i Vuk Jeremić. Sram ih bilo i sram bilo sve one koji ih danas podržavaju. Sram ih bilo za sve što su uradili državi Srbiji. Onda se čudite što se Vuk Jeremić smeje sa onim Roćenom, kaže - j… majku smo Srbiji i Crnoj Gori. Jeste, svaka vam čast, veliko ste delo uradili. A, vi građani Srbije, koje nazivaju krezubima, starima, glupima, bolesnima, da živite po mahalama itd, uzmite se u pamet, setite se šta su ti ljudi radili i kada dođu izbori 2020. godine, dobro razmislite kome ćete dati svoj glas, da li Aleksandru Vučiću ili ovima koji su raspisivali ucene za živo srpsko mesto.

Pre svega, da vam kažem iskreno, ja bih voleo da sada ovde umesto vas sedi Rodoljub Šabić, ne zato što ja ne volim da polemišem sa vama, nego sada ispada da svu krivicu za loš rad Rodoljuba Šabića treba da preuzmete vi, ali sad šta da radim, vi ste zamenik Rodoljuba Šabića, pa sad morate da trpite i kritike.

Pre svega, gospođo Mandić, ovde se radi o tome da je Rodoljub Šabić tražio od nadležnih državnih organa informacije za koje je unapred znao da po članu 9. ne može da dobije. Znači, on je unapred znao da ne može da dobije određenu informaciju i onda kada ne dobije tu informaciju, onda je pravio veštačke afere o tome kako državni organi sa njim neće da sarađuju. To isto je radio i Saša Janković i to vi vrlo dobro znate.

E, sada ja vas nešto da pitam, ali nemojte da se uvredite i nemojte da ovo shvatite lično. Jel imate vi pandan u Hrvatskoj? Jel postoji tamo neki poverenik za informacije od javnog značaja? Postoji. A jeste li čuli da nekad hrvatski poverenik za informacije od javnog značaja traži od njihovog Ministarstva odbrane da mu dostave raspored jedinica, koliko tenkova imaju, koliko imaju aviona, kako su nabavili helikoptere itd? Jeste li čuli nekada za to? Ja u životu nisam čuo. Ja sam to čuo da samo u Srbiji to zanima Rodoljuba Šabića. Kako to da ne zanima hrvatskog poverenika za informacije od javnog značaja? Kako to da ne zanima nekog vašeg pandana u Makedoniji, odnosno da kažemo u Severnoj Makedoniji, to im je sada zvaničan države? Kako u Sloveniji? Evo, to je jedna zemlja koja je nastala na razvalinama bivše Jugoslavije. Jel imate vi tamo nekog pandana? Imate. Pa, ja nisam nikad čuo da slovenački poverenik za informacije od javnog značaja traži od Ministarstva odbrane Slovenije da mu se dostave ovi podaci koje traži Rodoljub Šabić. Kako je to samo Srbija do te mere specifična, da sad Poverenika za informacije od javnog značaja baš toliko zanima čime raspolaže Vojska Srbije, kako je nabavila avione i helikoptere od Ruske Federacije i od Belorusije, a recimo vaše hrvatske kolege ne zanima kako su im Amerikanci obezbedili helikoptere, ako se ne varam, marke „Apač“ i tenkove i određena artiljerijska oruđa. Njih to ne zanima, zato što znaju da je to u interesu Hrvatske.

Rodoljuba Šabića zanima zato što zna, ako se obelodane ti podaci, da će time biti ugrožena nacionalna bezbednost Srbije. Ali šta njega briga? Šta njega briga za državu Srbiju? Jeste li vi ikad čuli da slovenački, hrvatski ili bilo koji drugi poverenik za informacije od javnog značaja tvituje u radno vreme, da narodne poslanike naziva idiotima, kretinima, lažovima, lupežima itd? Ja nisam čuo. To je samo Rodoljub Šabić radio. Nemojte mi reći, gospođo Mandić, da Rodoljub Šabić nije imao nikakve veze sa Natašom Kandić i sa proširivanjem kruga lica koji treba da dođu pod optužnicu za navodne ratne zločine na Kosovu i Metohiji.

Ja vam skrećem pažnju na intervju koji je dao general pukovnik Ljubiša Diković "Novostima" od 30. juna 2019. godine. Na pitanje novinara "Novosti", na sredini mandata, pojavile su se vesti da ste osumnjičeni za najstrašnije ratne zločine i da optužnica samo što nije podignuta. I kaže general Diković, to je priča koju malo ko zna: "Tada su general Pavković i Lazarević dobrovoljno otišli u Hag", a znamo kako su dobrovoljno otišli, "pozvan sam u Kancelariju haškog tužilaštva u Beogradu i predloženo mi je da ih optužim da su zločinci. Odmah sam im rekao: "Tako nešto iz mojih usta čuti nećete. Nisu naređivali zlodela, već kako da se branimo. Da jesu, rekao bih, a kada nisu, prvi da vam kažem - neću". To je bila uvodna epizoda. Tada su me uveravali kako znaju da sam "divan" komandant, da sam pomagao Albancima, ali odluku nisam promenio".

E sad, ova epizoda ima svoj nastavak, kaže general Diković. "Mojima kod kuće sam saopštio da je verovatno to kraj moje vojničke karijere. Međutim, ispostavilo se da su mi dali ovi iz Haškog tribunala drugu šansu. Naime, dobio sam poziv da se zbog navodnih ratnih zločina javim u Bajinu Baštu, gde me je, na iznenađenje, čekala Nataša Kandić, gle čuda". A Nataša Kandić, odnosno njen Fond za humanitarno pravo se u izveštaju Rodoljuba Šabića pominje u 11 slučajeva. Dakle, "u Bajinu Baštu gde me je, na iznenađenje, čekala Nataša Kandić sa svojim timom. Ovoga puta su hteli da okrivim Momčila Perišića, jer sam kao komandant graničnog bataljona prema Bosni i Hercegovini od 1992. do 1994. godine, kako su rekli, morao da znam da je prebacivao trupe Vojske Jugoslavije u Bosnu i njoj sam rekao da baš ništa ne znam, a i ona mi je rekla kako sam bio dobar oficir i džentlmen i da bi trebalo da to znam. Kada sam postao načelnih Generalštaba usledila je tužba da sam u ratu organizovao zločine protiv civila".

Sad vi meni, gospođo Mandić, ne meni, građanima Srbije, meni je sve jasno, odavno mi je sve jasno, ali građanima Srbije objasnite kakva je veza između Rodoljuba Šabića, Kancelarije Haškog tribunala u Beogradu i Fonda za humanitarno pravo. Znači, to je trougao koji je veoma, veoma, što bi rekli Hrvati ovim svojim novogovorom – znakovit. Znači, tu neka veza mora da postoji. Znači, Rodoljub Šabić, Fond za humanitarno pravo, Kancelarija Haškog tribunala u Beogradu. Znači, nisu dovoljni Pavković, Lazarević, Lukić, Đorđević, Mladić, Tolimir, svi drugi, da ih ne nabrajam, mnogi su nažalost već i upokojeni, neki su nažalost na putu da budu upokojeni, neki su ubijeni u Haškom tribunalu kao Slobodan Milošević, jer nisu adekvatno lečeni, i sad treba krug da se proširi.

Ko je bio prvi sledeći na udaru? General pukovnik Ljubiša Diković, načelnik Generalštaba Vojske Srbije, zato što je u vreme rata na Kosovu i Metohiji, odnosno u vreme NATO agresije bio na Kosovu i Metohiji. I to je bio krajnji cilj Nataše Kandić i Rodoljuba Šabića, da se krene dalje sa optuživanjem srpskih oficira za navodne izmišljene zločine na Kosovu i Metohiji. Zašto? Da bi se opravdala NATO agresija, da bi se nastavilo tamo gde je stao Vuk Jeremić 2008. godine, koji je rekao u intervjuu „Špiglu“ – ma nije kriv NATO pakt, NATO pakt je izvršio intervenciju zato što je Slobodan Milošević sa svojim trupama vršio zločine nad albanskim stanovništvom. I tu politiku nastavljaju Rodoljub Šabić i Fond za humanitarno pravo i na udaru se našao general pukovnik Ljubiša Diković, koji je optužen da je učestvovao u vršenju zločina na Kosovu i Metohiji.

(Predsedavajući: Hvala.)

O tome se radi i stvari su vrlo jednostavne. ali ono što je sramotno za Rodoljuba Šabića, a i za vas koji ste za sve ovo znali, jer ne verujem da za ovo niste znali, to je da je Rodoljub Šabić svesno postao eksponent Nataše Kandić i Fonda za humanitarno pravo u lažnom optuživanju časnih srpskih oficira koji su branili otadžbinu te teške 1999. godine na KiM.

Ja vam kažem, gospođo Mandić, to nisu radili ni vaše slovenačke kolege, a i tamo je bilo zločina nad vojnicima JNA krajem juna i početkom jula početkom 1991. godine, to nije radio vaš hrvatski kolega ili koleginica, a bilo je mnogo i premnogo zločina u Hrvatskoj i nad pripadnicima JNA i nad civilima srpske nacionalnosti. To nije radio ni vaš makedonski kolega ili koleginica, a i tamo su bili oružani sukobi između policije Makedonije i šiptarskih terorista koji su okončani onim tzv. Ohridskim sporazumom kojim je de fakto Makedonija podeljena na dva dela na makedonski i albanski.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, osvrnuću se na nekoliko tema koje su veoma važne za građane Srbije, a važni su i za vas koji dolazite iz ovih najviših pravosudnih institucija.

Pre neki dan sam vodio jednu debatu sa gospodinom Vukadinovićem o tome kako on stvara paradigmu o tome ko su birači SNS, da su to ljudi koji su uglavnom slabo obrazovani, da su Cigani, da žive po koje kakvim mahalama, bolesni, za jednu ženu je rekao da ne ume da izgovori reč Vučić zato što je šlogirana u glavu itd. To na prvi pogled može da izgleda smešno, a zapravo je veoma opasno zato što se time izvrgavaju poruzi građani Republike Srbije i time se ponovo deli i cepa Srbija na navodno elitnu Srbiju, koju treba da predstavljaju Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović, Đorđe Vukadinović i njima slični, i na nas koji smo upravo onakvi kakve je opisao Đorđe Vukadinović. Dakle, mi smo slabo obrazovani, krezubi smo, polupismeni smo, bolesni smo, ne umemo da izgovorimo reč Vučić zato što imamo određene psihičke, odnosno fizičke probleme.

Mislio sam da je tome kraj, da smo na to stavili tačku pre nekoliko dana kada smo imali diskusiju sa gospodinom Đorđem Vukadinovićem. Međutim, danas vidim da se ta kampanja nastavlja. Balkanski institut za društvena istraživanja, onaj famozni BIRODI, ne znam kako je došao do podataka da su glasači SNS, po njihovim rečima, uglavnom najstariji građani Srbije i da su slabo obrazovani. Zašto ovo kažem? Zato što je u Srbiji pravo glasa tajno. Ako je pravo glasa tajno, kako neko, pa i BIRODI, može da zna ko glasa za SNS i ko može da kaže da za SNS glasaju ljudi koji su po pravilu stariji od 65 godina života i koji su, kako oni kažu, slabo obrazovani. Time se ponovo nastavlja diskreditacija građana Srbije, a sve sa ciljem da se predstavi da je u stvari Aleksandar Vučić vođa neke nepismene, slabo obrazovane, stare Srbije, a da su Boško Obradović, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Đorđe Vukadinović, Boris Tadić i njima slični predstavnici neke nove, perspektivne, elitne Srbije.

Ovo govorim, između ostalog, i zbog vas iz Državnog veća tužilaca zato što mislim da je krajnje vreme da tužilaštvo reaguje na ove opasne pojave. Mislim da u ovome što je danas objavio BIRODI ima dosta elemenata različitih krivičnih dela, kao što mislim da je vreme da tužilaštvo reaguje i na ono što smo ovih dana svedoci svi koji živimo u Republici Srbiji, a to sada više nisu ni tajni razgovori između tadašnjeg savetnika Borisa Tadića, Vuka Jeremića, koji se danas predstavlja kao nacionalista, kao neko ko bi da brani Kosovo i Metohiju, koji bi da brani Srbe u Crnoj Gori, i tadašnjeg ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore u Moskvi Milana Roćena.

Takođe, želim da kažem da postoje najmanje dva razloga zašto se juče i danas, a verovatno će se to nastaviti u narednim danima, vodi besomučna kampanja protiv ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. Prvi razlog je taj što je Nebojša Stefanović, kao ministar unutrašnjih poslova, javno saopštio da je MUP počeo sa prikupljanjem dokaza o nezakonitom bogaćenju Dragana Đilasa, a podsetiću vas da je Dragan Đilas počeo svoje nezakonito bogaćenje još kada je postao direktor protivustavne narodne kancelarije predsednika Republike Borisa Tadića i u vreme kada je bio gradonačelnik grada Beograda, a kada je uspeo za tih nekoliko godina da se obogati za najmanje 500 miliona evra.

Dakle, čim je ministar unutrašnjih poslova saopštio da policija počinje sa intenzivnim prikupljanjem dokaza o bogaćenju Dragana Đilasa, krenula je kampanja protiv Nebojše Stefanovića.

Drugi razlog je taj što sad konačno svi građani Srbije mogu da vide, mogu da pročitaju, mogu i da čuju šta je govorio Vuk Jeremić 2005. godine, dok je navodno služio vojni rok, kao savetnik predsednika, tadašnjeg predsednika Republike Borisa Tadića, u njegovim razgovorima sa tadašnjim ministrom spoljnih poslova Srbije i Crne Gore u Moskvi Roćenom. Inače, da vas podsetim uvažene kolege, to je isti onaj Roćen koji je održavao vezu između Olega Devipaske i Mila Đukanovića.

Inače, Oleg Devipaska, to vam je onaj biznismen i tajkun koji se pojavljuje na jednom snimku, koga možete da vidite na „jutjubu“, kada je Vladimir Putin, u svojstvu predsednika Ruske Federacije došao u jedan okrug u Rusiji, okupio sve biznismene iz tog okruga i rekao im - morate danas da isplatite sve plate radnicima u firmama koje ste privatizovali u vreme Borisa Jeljcina.

Poslednji koji je došao da potpiše tu obavezu bio je upravo Oleg Devipaska, to možete da vidite na onim snimcima. Putin mu daje ugovor koji treba da potpiše sa radnicima, on ga navodno malo čita, nisu mu tu jasne neke stvari. Hteo je da uzme olovku da potpiše ugovor, nije imao hemijsku olovku, Vladimir Putin vadi hemijsku olovku, daje mu da potpiše taj sporazum i na kraju mu kaže - vrati mi hemijsku olovku. E, to je taj Oleg Devipaska, koji je bio jedan od sponzora aktuelne crnogorske vlasti, a veza između Olega Devipaske i režima u Crnoj Gori bio je upravo Milan Roćen, koji je jedan od glavni protagonista razgovora sa tadašnjim savetnikom Borisa Tadića, Vukom Jermićem.

Pre nego što kažem nešto o ovim razgovorima, na koje bi Tužilaštvo apsolutno moralo da reaguje zato što oni u sebi sadrže čitav niz krivičnih dela i to krivičnih dela protiv države i protiv državnog uređenja, želim da podsetim građane Srbije na jedan intervju koji Vuk Jeremić krije kao zmija noge. Međutim, zahvaljujući internet izdanju čuvenog nemačkog lista „Špigl“ mi možemo da pročitamo da je Vuk Jeremić, tada u svojstvu ministra spoljnih poslova Republike Srbije, 14. januara 2008. godine dao intervju nemačkom „Špiglu“ u kome između ostalog kaže, to je dakle, isti onaj Vuk Jeremić koji danas roni krokodilske suze nad Srbima na KiM, nad Srbima u Crnoj Gori, koji se hvali kako formira svoje opštinske odbore na KiM, koji broje jednog čoveka. Na pitanje novinara „Špigla“ o tome kakve su posledice NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore 1999. godine, Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova u to vreme Republike Srbije, objašnjava nemačkom novinaru da to nije bio rat protiv Srbije i da to nije bio rat protiv Srba, nego protiv diktatorskog režima, NATO je pobedio, a Milošević je, kaže, svoje snage morao da povuče sa Kosova.

Dakle, on tadašnju vojsku Savezne Republike Jugoslavije, Vojsku Jugoslavije i snage MUP-a Republike Srbije, ne doživljava kao legalne oružane snage svoje države, nego kaže – Milošević je morao da povuče svoj trupe, kao da su to privatne trupe Slobodana Miloševića sa Kosova. Pobednik je izdiktirao uslove primirja i oni su sadržani u Rezoluciji 1244. Da vam ne čitam dalje, možete da uđete na sajt „Špigla“, tu možete da vidite kakve sve najgore moguće stvari tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić iznosi o sopstvenoj državi, o tome kako su snage Slobodana Miloševića ubijale Albance na KiM, kako su ih proterivale i da je zbog svega toga bila opravdana NATO agresija na Srbiju i Crnu Goru 1999. godine. To je dakle bilo u januaru 2008. godine. E sad, želim da se vratim na 2005. godinu.

Ta 2005. godina je bila jedna od prelomnih godina za sudbinu zajedničke države Srbije i Crne Gore. U Srbiji su postojale snage, jake snage, koje su bile za očuvanje zajedničke države Srbije i Crne Gore, i snažna podrška očuvanju zajedničke države Srbije i Crne Gore. Postojala je i u samoj Crnoj Gori, to je pre svega bila Socijalistička Narodna partija koju je tada predvodio, nedavno pokojni Momir Bulatović.

Te 2005. godine, dakle, kada se lomila sudbina Srbije i Crne Gore, Vuk Jeremić vodi razgovor o tome kako da se obezbedi smeštaj za 29 njegovih prijatelja u hotelu na Svetom Stefanu. Razgovor se vodi između Vuka Jeremića i tog gospodina Roćena i u tom razgovoru između ostalog Vuk Jeremić kaže sledeće. Pročitaću dakle, u autentičnoj verziji kako izgleda transkript ovog razgovora.

Roćen – Alo, alo. Pošto ga Vuk Jeremić zove.

Halo, Milan, Vuk ovde, izvini.

Kaže Roćen – Nema veze druže.

Roćen – Sve jasno. Meni je samo bilo da znaš tu informaciju. Znači, ja sam se čuo i sa direktorom, zvao ga ministar. Direktorom Budvanske rivijere. On je na vezi sa Perom Rađenovićem, već im je obezbijeđeno 29 soba. Ako im treba još, dobiće još. Njega će zvati ili ga je već zvao Pero Rađenović.

Jeremić – Pero Rađenović? Koji je na funkciji čega? Ko je on?

On je tamo direktor.

Kaže Jeremić – direktor Svetog Stefana.

E neka on potraži Pera Rađenovića, ovaj ga je već zvao, ja mislim.

Kaže Jeremić – Dobro. Sad ću da zovem, da proverim. Ako ga nije zvao, da on zove tog Pera Rađenovića.

Kaže Roćen – Jeste, to je sve završeno, rekao mi je. Ovaj kaže – za tebe sve druže, meni veli direktor.

Kaže Jeremić, izvinjavam se damama, ovo su autentične reči tog uglađenog velikog evropejca Vuka Jeremića. Kaže Jeremić - Pa, dobro. Svi znaju ko je, jebi ga, glavni čovek.

Kaže Roćen – Ko je glavni savjetnik.

Kaže Jeremić – Pa tačno, tačno.

I Roćen pada u smeh.

Jeremić – Pa mi imamo ovaj savetnički lobi naš, savetnički sindikat, jedni drugima.

Roćen (smeh) – jebi ga, jebasmo majku Srbiji i Crnoj Gori.

I obojica dobijaju napad ludačkog smeha.

Jeremić kaže – Ti Srbiji, ja Crnoj Gori, u pičku materinu.

Onda se opet smeju.

Smeh se nastavlja i dalje i jako je inače smešno to što su nam rasturili zajedničku državu.

Onda Jeremić kaže – Joj, majstore moj, hvala ti mnogo, hvala ti Milane, hvala ti mnogo druže.

Na čemu hvala? Na tome što je bitangi Vuku Jeremiću i njegovim kompanjonima koji su uništili zajedničku državu Srbije i Crne Gore, za koju su stotine hiljada i više od milion ljudi položili život i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.

Kaže Roćen – Ajde važi, ako ti bude ono trebalo, javi mi.

Važi, javljam ti to. Sada sam samo prvo oko ovoga bio, uf, totalno isekao.

Znači, čovek se totalno isekao da li će mu ovaj obezbediti 29 soba u Svetom Stefanu, kada mu je ovaj rekao da je obezbeđeno, odmah mu je laknulo. Šta će biti sa Srbijom i Crnom Gorom, šta ih briga.

To je prvi razvog. Dakle to je razgovor iz 2005. godine. Tužilaštvo na ovo mora da reaguje. Mora da reaguje Tužilaštvo protiv ljudi koji su radili aktivno na razbijanju zajedničke države Srbije i Crne Gore. To nije bila njihova privatna prćija.

Dakle, Odluka o prisajedinjenju Crne Gore Srbiji doneta je na Podgoričkoj skupštini 1918. godine. Od 1918. godine pa do pojave ovakvih zlikovaca koji su uništili tu državu, Vuka Jeremića, Roćena i njemu sličnih, Srbija i Crna Gora su u kontinuitetu bile u zajedničkoj državi, bez obzira da li se ona zvala Kraljevina SHS, Kraljevina Jugoslavija, FNRJ, SFRJ, Savezna Republika Jugoslavija, Državna zajednica Srbija i Crna Gora, ali su bile u zajedničkoj državi.

Time je Vuk Jeremić, sad govorim o Vuku Jeremiću, ovaj Roćen me mnogo ne zanima, on je sad jedan od glavnih saradnika Mila Đukanovića u Crnoj Gori, ali Vuk Jeremić je ovim naneo nenadoknadivu štetu prvo državi Srbiji, srpskom narodu u Crnoj Gori, ali ono što takođe želim da istaknem, našim komšijama i našim prijateljima muslimanima, odnosno Bošnjacima koji žive na granici između Srbije i Crne Gore, on je podelio Bošnjake, odnosno nametnuo Bošnjacima da jedni žive u jednoj državi, a da drugi žive u drugoj državi i time tim ljudima napravio ogromnu, nenadoknadivu štetu. To je, dakle, prvi razgovor na koji tužilaštvo mora da reaguje. Jer, ako tužilaštvo ne reaguje na razbijanje države, koje je to krivično delo na koje će onda tužilaštvo da reaguje?

Dakle, ovo govorim zato što je ovo jedan od razloga zašto se danas, juče i zašto će narednih dana da se vodi besomučna kampanja protiv Nebojše Stefanovića, jer treba sakriti bruku i sramotu Vuka Jeremića, treba sakriti da je Vuk Jeremić, u stvari, bio jedan od glavnih razbijača Srbije i Crne Gore. Da bi se to sakrilo, sad treba da se bavimo diplomom Nebojše Stefanovića koju je stekao 2004. ili 2005. godine, u vreme kada je bio u apsolutnoj opoziciji u odnosu na režim Borisa Tadića. Režim Borisa Tadića i sve njegove institucije mogle su da je preispitaju uzduž i popreko, diplomu Nebojše Stefanovića. Oni to tad nisu uradili, zato što nisu mogli da nađu ništa sporno, nego su se setili u 2019. godini, kada su objavljeni razgovori između Vuka Jeremića i Milana Roćena, kada su objavljeni razgovori između Milana Roćena i Olega Deripaske, a ja vas molim poslušajte taj razgovor, on govori mnogo o tome kakav je uticaj tajkunskih krugova iz Rusije na aktuelnu vlast u Crnoj Gori.

Kada su se pojavili ti razgovori krenula je besomučna kampanja protiv Nebojše Stefanovića. Tu besomučnu kampanju predvodi, ko drugi, nego glavni potrčko Dragana Đilasa – Boško Obradović, koji stalno proziva Nebojšu Stefanovića da pokaže nekog svog školskog druga, da pokaže svoju diplomu itd, a Boško Obradović je diplomirao, i to građani Srbije treba da znaju, kod prof. Mila Lompara, koji je član političkog saveta Dveri. To je istina. Dakle, Boško Obradović je diplomirao kod maltene svog stranačkog kolege, kome je šef, jer je Boško Obradović predsednik Dveri, a taj prof. Milo Lompar je član političkog saveta i čovek je diplomirao kod čoveka koji je njemu podređen u stranci koja se zove Dveri.

Dakle, to je prvi razgovor koji se odnosi na obezbeđivanje 29 soba u Svetom Stefanu 2005. godine.

Imamo drugi razgovor iz 2005. godine koji je vođen između Vuka Jeremića i Borisa Tadića, uoči posete Borisa Tadića Moskvi. Neću da čitam sve, ima toga dosta, ali samo hoću da vam skrenem pažnju na nekoliko stvari.

Koliko mi je vremena ostalo, gospodine Milićeviću, da znam da se orijentišem?

Dobro. Zahvaljujem se.
Vi se sećate, drage kolege, kada je Milenko Jovanov rekao da je supruga Vuka Jeremića glavni narko-diler u Srbiji. Žena se rasplakala, otrčala kod ovih svojih koleginica na RTS, na koji su upadali pre nekoliko meseci sa testerama, kao navodno to je Vučićeva televizija, otrčala žena na RTS da se tamo isplače, teško joj je, pa, kako je to neko mogao da kaže, pa, oni su sjajan bračni par, pa to je primer ljubavi, pa ona je jedna čestita i poštena žena, pa ko je mogao, kakav monstrum je mogao da dođe na ideju da ona ima bilo kakve veze sa narko-dilerima.
I onda dolazimo do ovog razgovora iz 2005. godine, koji zapravo otkriva kakav je Vuk Jeremić. I ja sad kada pročitam ovo, mada se Milenko Jovanov izvinio zbog onih svojih reči, ali sad kad pročitam ovo iz 2005. godine, ne znam, pravo da vam kažem, da li je imao razloga da se izvinjava. Ovo je razgovor između Vuka Jeremića, tadašnjeg savetnika Borisa Tadića, i jednog od glavnih srpskih tajkuna koji je poslovao u Moskvi, gospodina Grujića.
Grujić kaže, pošto ga Vuk Jeremić zove na telefon: „Halo?“ Kaže Jeremić: „Da ne šetam po hotelu, a?“. Grujić: „Pa, nemoj te fore, je*ote!“ Jeremić: „Pazi, pazi, evo imao sam dilemu da li da se prošetam“. Grujić: „Znao sam, tačno sam znao, video sam te kako si došao, ipak nije tako kasno, popio si malo, klasična varijanta, videćeš neku ovu“, misleći na Ruskinju koja tu, jel, obavlja određene radnje po hotelu u Moskvi, „slomiće ti se karakter, kao i meni svaki put tako“. Onda kaže Grujić: „Da, da.“ i obojica se smeju.
Onda kaže dalje ovako. Vuk Jeremić pita Grujića da li poznaje Borisa Njemcova. Grujić kaže: „Pa, znam ga onako površno, on je dobar partner sa mojim prijateljem Arkadijem, to je neka jevrejska veza“. Onda Jeremić kaže: „E, super. To mi mnogo znači, zbog toga što ću sada konačno da zatvorim taj kanal informisanja i da kažem“, ja se izvinjavam damama, to govori veliki evropejac, uglađeni čovek koji nikad u životu nije opsovao, za razlika od nas koji smo krezubi, koji psujemo, koji smo hendikepirani itd, „pušite ku*ac, nije tačno, pušite ku*ac… Ma, super, ma znao sam. Izvini što sam te uopšte pitao, ali pitali su me da proverim tu, konkretnu tu informaciju. Zato što je, znači, sad je došla informacija da ovaj, pošto oni, znači cela ta ekipa, službovna ekipa, ona tebe ne voli i vodi rat protiv tebe, znaš?“ To kaže Vuk Jeremić tom Grujiću.
Eto, vidite kakvi su ljudi vodili ovu našu državu. Pa dobro je što smo uopšte živi. Dobro je što uopšte imamo državu. Ko nam je bio ministar spoljnih poslova, a pre toga savetnik Borisa Tadića.
Kaže Jeremić, opet u razgovoru sa ovim Grujićem, sad se oni ismevaju Borisu Tadiću. Sad pogledajte koje je to licemerje. Čovek koji je savetnik Borisa Tadića, koji je danas sa njim u Savezu za Srbiju, koji tvrdi da je Boris Tadić bio najbolji predsednik Republike Srbije otkad postoji Srbija i otkad imamo instituciju predsednika Republike, oni se ismevaju tom istom Borisu Tadiću.
Kaže Grujić, vezano za Borisa Tadića, opet se izvinjavam damama, toliko o toj elitnoj Srbiji: „Ma, puši ku*ac, bre, predsednik države dolazi u drugu najveću zemlju na svetu, je*ote, sad ćemo da ga vodimo ko majmunčeta po Moskvi, znaš“. I Vuk Jeremić pada u ludački smeh. Znači, sad će da vode Borisa Tadića ko majmuna po Moskvi, a čovek predsednik države, ma kakav da je, predsednik je države. Vuk Jeremić mu savetnik i Vuk Jeremić se smeje na reči da će da vode Borisa Tadića po Moskvi kao majmuna.
Onda Roćen objašnjava, to je sada novi razgovor, Roćen-Grujić, sada Roćen objašnjava ko su ljudi oko Borisa Tadića. Možemo mnogo toga da saznamo kako je u stvari funkcionisala vlast u Srbiji te 2005/2006. godine kada je intenzivno bio u toku proces rastakanja zajedničke države Srbije i Crne Gore, malo su radili na tome Vuk Jeremić i Boris Tadić, malo u Crnoj Gori Milo Đukanović i njegova ekipa i više ne postoji zajednička država Srbije i Crne Gore.
Ovo je sad razgovor i tužilaštvo mora na to sada da reaguje, ne vidim ove gospođe iz Državnog veća tužilaca, vidim da je jedna od njih bila mnogo zabrinuta zašto smo osporili kandidaturu za zamenika osnovnog javnog tužioca u Šapcu, ali nije je mnogo briga izgleda za ova krivična dela protiv države i državnog uređenja. Ovo je sada razgovor između Milana Roćena, tadašnjeg ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore i tog Grujića – bio sam ja sa Vukom, znaš, video sam i Borisa na minut. E, pazite, dolazi predsednik Republike u Moskvu, dočekuje ga ministar spoljnih poslova i kaže, video sam Borisa na minut. Vidite koliko je njima Boris Tadić bio važan, video ga je na minut. Kaže o tome ću ti pričati, postoje tri kruga ljudi oko Tadića. Prvi je, kaže, biznis krug.
Smeju nam se i dan danas, kažu da lažemo, da smo ludaci, da izmišljamo, da obmanjujemo, sam Roćen kaže – biznis krug. Možete da zamislite ko je u tom biznis krugu, prvi, Miroslav Mišković. Kaže Grujić – aha. Onda postoji neki racionalni krug. Ko je u racionalnom krugu? Racionalni krug su Jelica Kurjak koja je tada bila savetnik u ambasadi Srbije i Crne Gore u Moskvi, a kasnije bila ambasadorka u Moskvi i Vuk Jeremić koji su prozapadno orijentisani ali koji nisu za približavanje Rusiji. Znači, nisu za približavanje Rusiji, a danas Vuk Jeremić, Sanda Rašković Ivić, Đorđe Vukadinović ubiše se da nam objasne kako treba da uspostavimo što čvršće veze sa Rusijom.
Kaže da postoji i neki treći krug, ekstremni krug. U ekstremnom krugu, znate ko je, Boris Tadić. Boris Tadić je po njima ekstremni srpski nacionalista. Znači, postoji biznis krug tu je prvi Mišković, postoji ovaj racionalni krug, tu je Vuk Jeremić koji je prozapadno orijentisan i koji je protiv približavanja Rusiji i postoji, zamislite neki ekstremni krug koga predvodi tadašnji predsednik Republike Boris Tadić. Kaže, ovaj što je bio na aerodromu.
Pazite, dame i gospodo jednu rečenicu koja vam jasno govori o tome ko je ostavio Srbe u Crnoj Gori na cedilu. Danas vode besomučnu kampanju protiv predsednika Republike Aleksandra Vučića kako ništa ne čini za Srbe u Crnoj Gori, što je laž, jer nema važnijeg događaja koji se dešava u Srbiji a da Aleksandar Vučić ne pozove i Pupovca iz Zagreba i Dodika i predstavnike Srba iz Crne Gore. Dakle, ako iko okuplja sve Srbe iz regiona, okuplja ih i pokušava da im pomogne na svaki mogući način, onda je to Aleksandar Vučić. Sada Milan Roćen prepričava Grujiću razgovor između Borisa Tadića i Putina, kada je Boris Tadić bio u poseti Moskvi. Putin dakle pita Borisa Tadića – a šta je sa Srbima u Crnoj Gori? Boris Tadić kaže – ma, to su politički Srbi oni hoće da stvore srpsku nacionalnu manjinu u Crnoj Gori. Roćen ga odvraća od toga i kaže – ma, to su gluposti, nemoj to da radiš, tako se ne stvara građanska država. Znači, Vladimir Putin pita, ruski predsednik pita srpskog predsednika – šta je sa tvojim narodom u Crnoj Gori? A on kaže – ma, to je politički narod, onda ide jedna psovka - to je politički narod jebote bog, oni pokušavaju od sebe da stvore nacionalnu manjinu, ali ja neću da idem na to tako se ne stvara građanska država.
Na kraju ono o čemu smo mi iz SNS često puta pričali zašto je Vuk Jeremić voleo da putuje, o tome jasno može da se vidi iz razgovora između Grujića i Roćena. Kaže Grujić – u Americi je ovaj mali, misli se na Vuka Jeremića, pa da, nosi cipele broj 36. U Americi je ovaj mali, ovaj isto nešto luduje, tako pravo da ti kažem ni ja nisam nešto za posetu Americi, kaže Grujić – da, da. Pita Roćen – pa šta radi stalno u Americi? Pa jebiga da ti kažem i ti bi išao da ti dupe vidi put, dobre dnevnice, šta hoćeš. Stalno je tamo druge, pa znam šta da mu radim.
To su tri razgovora vođena između Vuka Jeremića i dva razgovora vođena između Milana Roćena i Grujića. Iz tih razgovora možemo da zaključimo da su Boris Tadić i Vuk Jeremić, ovi odavde iz Srbije najodgovorniji za rastakanje državne zajednice Srbije i Crne Gore. Da su Boris Tadić, Vuk Jeremić, Dragan Đilas, jer da vas podsetim dok je Vuk Jeremić bio savetnik Borisu Tadiću, Dragan Đilas je bio direktor Narodne kancelarije Borisa Tadića i bio je apsolutno upućen u sve razgovore koji su vođeni. Zbog toga je možda u pravu moj kolega Vladimir Orlić kada kaže da je ovo u stvari borba, možda borba, unutar Saveza za Srbiju, da je ove razgovore u stvari obelodanio Dragan Đilas jer je znao za njih jer je u to vreme bio direktor Narodne kancelarije Borisa Tadića, inače potpuno izmišljene jedne institucije koju nije poznavao tadašnji Ustav. Dakle, Dragan Đilas je bio apsolutno upućen u sve ove razgovore.
Iz ovih razgovora možemo da zaključimo da su za razbijanje Srbije i Crne Gore bili najodgovorniji odavde iz Beograda Boris Tadić, Vuk Jeremić, Dragan Đilas i oni koji su tada bili sa njima na vlasti. Da su Boris Tadić i Vuk Jeremić najodgovorniji za to što je srpski narod u Crnoj Gori ostavljen na cedilu, što mu je njegova matica okrenula leđa i što Boris Tadić u nameri da kako kaže stvori nekakvu građansku državu. Stvorio je tako što je razbio Srbiju i Crnu Goru, nije hteo da pomogne Srbima u Crnoj Gori da se konstituišu makar kao nacionalna manjina zato što je rekao da su to politički Srbi. Ne znam šta su to politički Srbi i šta su ne politički Srbi. Znam da postoje Srbi, da postoje Bošnjaci, Mađari, Slovaci itd, ali da postoje politički i ne politički Srbi to nisam znao dok nam o tome i to pred Putinom nije progovorio tadašnji predsednik Republike Boris Tadić.
Sve ovo sam rekao zato što su ovde prisutni ljudi iz Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca i krajnje je vreme da tužilaštvo pokrene zakonom propisane radnje protiv Vuka Jeremića, protiv Borisa Tadića, protiv Dragana Đilasa i protiv svih drugih koji su aktivno radili na razbijanju Srbije i Crne Gore, koji su aktivno radili na uništavanju nacionalnih, verskih i kulturnih prava srpskog naroda u Crnoj Gori i da tužilaštvo pokrene zakonom propisane radnje protiv Vuka Jeremića koji je kao ministar spoljnih poslova 2008. godine tvrdio da je NATO agresija protiv Srbije i Crne Gore bila opravdana zato što je Milošević sprovodio teror, ubijao i proterivao Albance na KiM i zbog toga je NATO u tom ratu pobedio, a Milošević je svoje trupe, to podvlačim svoje trupe morao da povuče sa Kosova. To su krivična dela protiv državnog uređenja i tužilaštvo na ovo ne sme da ćuti, a građani Srbije treba da znaju da kampanja koja se vodi protiv Nebojše Stefanovića i sada je samo pitanje ko je sledeći, čiju ćemo diplomu sada morati da preispitujemo, zato što je to rekao Boško Obradović i zato što je to rekao Dragan Đilas.
Zato se ovih dana vodi kampanja protiv jednog od najbližih saradnika Aleksandra Vučića, Nebojše Stefanovića. Sad je sporna diploma čoveka koji je diplomirao u vreme kad je bio u apsolutnoj opoziciji, koji je bio u to vreme, ako se ne varam, zamenik generalnog sekretara Srpske radikalne stranke, Aleksandra Vučića. I u to vreme Ministarstvo prosvete je sprovelo sve moguće provere diploma, to znam pouzdano da su radili. Znači, proveravali su sve moguće diplome. I ne samo da su proveravali diplome, evo, tu su kolege iz Srpske radikalne stranke, neki od njih su bili ministri u Vladi Srbije i časno su radili svoj posao, u teško vreme, u vreme kada se vodila borba sa šiptarskim teroristima na KiM i kada se Srbija i Crna Gora branila od NATO agresije, časno su radili svoj posao.
Možemo mi sad politički ovde da se razilazimo oko nekih tema, ali znam da su časno radili svoj posao, i Petar Jojić i Vjerica Radeta i Mirčić i Dragan Todorović i Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić i Maja Gojković itd. i posle 5. oktobra 2000. godine, na postavu su izvrnuli sve te ljude ne bi li pronašli nešto, i pokojnog Zorana Krasića, dakle, na postavu su izvrnuli sve te ljude, čerupali su im privatne živote, šta su radili kad su bili ministri, bavili se njihovim privatnim životima. Ništa nisu mogli da nađu sporno, ni jedno krivično delo, nisu mogli da nađu ni jednu spornu diplomu, pa ni diplomu Nebojše Stefanovića.
I onda su se setili diplome Nebojše Stefanovića 2019. godine, kada čovek na konferenciji za novinare kaže - MUP pokreće radnje radi prikupljanja dokaza protiv Dragana Đilasa, a evo ga, vidite, kako đavo uvek dođe po svoje - objave se, sad već i nisu tajni razgovori, Vuka Jeremića, Roćena i Grujića, iz koga se vidi kako su se obezbeđivale sobe na Svetom Stefanu, kako su se obezbeđivale Ruskinje po hotelu u Moskvi, kako se razbijala Srbija i Crna Gora, kako su se smejali svom predsedniku Republike, Borisu Tadiću i kažu da će ga voditi kao majmuna po Moskvi, itd.
Zbog toga se vodi kampanja protiv Nebojše Stefanovića i zbog toga će da se vodi kampanja protiv svakog od nas. Nije Nebojša Stefanović ni prvi ni poslednji. Vodiće se protiv svakog od nas ko smogne snage i ko se usprotivi da eventualno na vlast ponovo dođu ovi koji su vodili ovakve sramne razgovore koji svedoče o bestijalnosti tih ljudi, koji govore o tome da su oni sami razbili zajedničku državu.
Mi smo često puta zamerali onom nesrećnom Havijaru Solani, ali šta ima da se čudimo Havijaru Solani kad pročitate ove razgovore. Šta ja da očekujem od generalnog sekretara NATO pakta, kad moj ministar spoljnih poslova kaže - Srbija je kriva za NATO agresiju zato što je sprovodila teror na Kosovu. Šta ja da zamerim Havijaru Solani kad Vuk Jeremić kaže u ovim razgovorima - jebasmo majku Srbiji i Crnoj Gori, ti Srbiji, ja Crnoj Gori. Šta da mu zameram? Nemamo šta da mu zamerimo.
Ali, zato tužilaštvo mora ove razgovore detaljno da preispita, i sve druge razgovore, jer ovo nisu jedini razgovori, tih razgovora imate koliko hoćete, znači, neka ispitaju sve te razgovore i da se konačno vidi ko stoji iza tragedije srpskog naroda na početku 21. veka i ko je u stvari glavni razbijač zajedničke države Srbije i Crne Gore. A ja sam juče rekao, takvih razgovora ima, zamislite kakvi su razgovori vođeni kad je u pitanju bio 5. oktobar, preuzimanje vlasti, kada je u pitanju bila pljačkaška privatizacija, kakvi razgovori su vođeni kada je vršena reforma pravosuđa, kakvi razgovori su vođeni kada je uništavana Vojska Srbije, kada nismo imali ni jedan ispravan avion, kada je Šutanovac pretakao tenkove u smederevskoj "Železari" zato što je rekao da oni nisu ubojna sredstva nego meta i kada nam je rekao da mi u stvari više i nemamo neprijatelja i da je samo pitanje dana kada ćemo da uđemo u NATO pakt.
Dakle, svi ti razgovori postoje. Tužilaštvo može da dođe do tih razgovora i ne sme da ostane nemo na ovo o čemu su ovi ljudi razgovarali. Ovo je zločin protiv sopstvenog naroda i protiv sopstvene države.

Dame i gospodo narodni poslanici, tema koju smo otvorili je veoma ozbiljna. Ja se slažem, gospodine Damjanoviću, sa onim što ste rekli. Dakle, to su zaista moje reči.

Ono što se u međuvremenu desilo je sledeće. Donet je Zakon o Narodnoj skupštini koji jednostavno je ispustio iz vida jednu odredbu Ustava, koja kaže da je poslanik slobodan da pod uslovima koji su propisani zakonom, može svoj mandat da stavi na raspolaganje stranci koja ga je kandidovala. Tadašnja vladajuća većina, predvođena DS, je smatrala da ta odredba u zakonu ne treba da se nađe.

Slažem se sa vama u još jednoj stvari, Demokratska stranka tada Jedinstvena demokratska stranka, inače sve ovo, da se mi mnogo ne lažemo i da se mi mnogo ne, što bi rekli mladi, ne foliramo, sve ovo Đilas, Jeremić, Boris Tadić, Borko, sve vam je to DS, samo fragmentirana u najsitnije moguće delove. Ta DS je smatrala, sada ću biti malo grub u izrazu, smatrala je ono što smatraju neki ljudi koji imaju, odnosno koji su potencijalno zaraženi HIV, da se HIV dešava nekom drugom.

Tako su i oni smatrali da prelazak iz jedne u drugu poslaničku grupu se dešava samo nekom drugom. Kada su 2012. godine doživeli da se to njima desi, onda su počeli da kukaju na sav glas i to im se dešava i dan-danas. I danas ih napuštaju pojedini pokrajinski poslanici i to je njihova politička sudbina i oko toga se slažemo.

Šta je ovde sada problem? Kažem, donet je Zakon o Narodnoj skupštini. U međuvremenu, jedan od standarda koji smo morali da prihvatimo na našem putu ka EU, jeste i taj standard koji inače važi u evropskim država da je poslanik, uslovno rečeno, vlasnik svog mandata.

Naš problem je, ne što je to standard, nego što jedan deo naše političke javnosti očigledno nije dovoljno sazreo da prihvati taj politički standard i onda je taj politički standard kod nas oteran u jednu totalnu krajnost i sve ovo što ste vi rekli, ja se slažem, mislim da ne postoji ni jedan demokratski parlament u Evropi u kojem je moguće da u toku jednog mandata promenite dva, tri ili četiri poslanička kluba.

Treba raditi na malo drugačijoj političkoj kulturi. Treba voditi računa koga ljudi, odnosno koga stranke kandiduju na izborima i ono što je evidentno, o čemu su pisali mnogi teoretičari, o dijaboličnoj moći novca u politici.

Dakle, nemojte da mislite da je Marinika Tepić prelazila iz jedne, druge u treću i četvrtu poslaničku grupu zato što je imala neku ideologiju. U pitanju je bio goli interes, u pitanju je bio novac. Ko je najbogatiji u tom Savezu za Srbiju? Dragan Đilas.

Ta formulacija iz Ustava, gospodine Damjanoviću, otprilike glasi ovako: narodni poslanik je slobodan da pod uslovima određenim zakonom, svoj mandat stavi na raspolaganje političke, e sada pazite, ovde imate reč „svoj“, malo je jedna formulacija koja upućuje na jedan imovinsko-pravni odnos, da sada ne ulazimo u te ustavno-pravne finese, ali definitivno da je odredba pomalo imovinsko-pravog karaktera, nije, naravno, ali vuče ka tome.

Dakle, narodni poslanik, šta to znači, neko treba da bude izabran za narodnog poslanika, da mu se verifikuje mandat, pa tek onda je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, svoj, kaže se, mandat, stavi na raspolaganje političkoj stranci, sa čije izborne liste je izabran.

Kada je u Narodnoj skupštini donošen Zakon o Narodnoj skupštini, tadašnja većina je ispustila da odredi koji su to uslovi pod kojima narodni poslanik može svoj mandat da stavi na raspolaganje političkoj stranci sa čije je izborne liste izabran i mi smo to tada kritikovali.

U međuvremenu, suočili smo se sa činjenicom da je zaista standard u zemljama EU da mandat pripada poslaniku. Možemo mi o tome da mislimo i ovo i ono, ali je činjenica da je to tako. Ako imate čvrstu nameru da pripadate jednoj zajednici država, onda ste dužni da prihvatite i te standarde od kojih vam se neki dopadaju, neki nam se dopadaju.

U ovoj situaciji o kojoj mi sad govorimo vaša pozicija, ne mislim vaša lično, nego vaše poslaničke grupe je malo lagodnija i komotnija nego naša. Vi kažete vi ste protiv EU i okej, to je legitiman stav.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Budite malo fleksibilni, gospodine Arsiću, pričamo o jednoj ozbiljnoj temi. Dajte i kolegama malo više vremena. Ne mogu baš sve da kažem za dve minute, ozbiljna je tema.

Dakle, kada imate taj stav da ne želite da budete član EU, onda je to pozicija koja je manje-više lagodna, ali nije lagodna pozicija kada imate stav da Srbija jednog dana treba da uđe u EU, onda ste dužni da primenjujete standarde koji u toj EU važe. U toj EU važe standardi koji nam se malo više dopadaju i neki standardi koji nam se malo manje dopadaju.

Samo da vas podsetim, i poslanička grupa SNS u onom mandatu, ako se ne varam, 2012-2014. godine, imala je situaciju da su je pojedini poslanici napuštali. Konkretno gospodin Borislav Pelević je napustio poslaničku grupu SNS zato što, konkretno, bio je protiv toga da ja postanem član SNS, i onda je to uzeo kao argument da napusti poslaničku grupu.

Dakle, to da neko napusti poslaničku grupu, to, da kažem, može da se desi svakoj poslaničkoj grupi, ali ovo što se desilo poslaničkoj grupi DJB, moramo da vratimo malo vreme unazad. Kako je ta poslanička grupa formirana, odnosno kako je formirana njihova izborna lista? Preko fejsbuka i preko tvitera. Ni vaša stranka, ni moja stranka tako nije formirala izbornu listu. Zbog toga su nam poslaničke grupe manje-više kompaktne. Ali, oni, mislim Saša Radulović i njegovi saradnici izbornu listu su pravili tako da su kandidate sakupljali preko fejsbuka i preko tvitera. Ima jedan poslanik, živ je svedok, on je rekao – mi smo se prvi put videli, mi smo prvi put seli zajedno da popijemo kafu 3. juna 2016. godine, na dan kad su trebali da budu verifikovani mandati. Do tad se ti ljudi uopšte nisu poznavali. Zbog toga je ta poslanička grupa doživela debakl kakav je doživela.

Sumnjam da to bilo kome u ovom parlamentu u toj meri može da se desi, jer niko izbornu listu nije pravio onako kako ju je pravio Saša Radulović. Tako da, koreni ovog problema su malo dublji nego što je puka primena Zakona o Narodnoj skupštini.

Dakle, i kad se pravi izborna lista, morate da vodite računa koga stavljate na tu izbornu listu.

Jedan od kolega je lepo primetio, DJB 2016. godine nije bila politička stranka, nego je bila grupa građana i oni su nastupali kao grupa građana, i to, sad je vreme pokazalo, kao grupa potpuno nekompatibilnih, međusobno nepovezanih ljudi koji očigledno nisu imali mnogo političkog iskustva i kojima se sad dešava to što im se dešava, a to je da su im se poslaničke grupe raspale na praktično sastavne delove.

Formalno-pravno ti poslanici koji prelaze iz jedne u drugu, treću ili četvrtu poslaničku grupu ne mogu da se nazovu lopovima zato što je to njihovo pravo koje im daje zakon, ali postoji nešto drugo. Kolega Damjanović je govorio o sankciji. Postoji nešto što se zove politička sankcija. Mislim da građani Srbije dobro vide i dobro razumeju šta se dešava u parlamentu i da na sledećim izborima neće dati podršku onima koji su bili protagonisti te prakse da u toku jednog mandata promene nekoliko poslaničkih grupa.

Ima još jedna stvar o kojoj bih želeo da kažem nekoliko rečenica. Pored ove najnovije afere Vuka Jeremića i ovog tadašnjeg crnogorskog ministara spoljnih poslova, Nikole Roćena po tome kako su „j“ majku Srbiji i Crnoj Gori, iako smo mi to znali i bez ovog razgovora, evo vam gospodine Damjanoviću, šta kaže jedan od, mislim da je potpredsednik ove stranke Vuka Jeremića, Vladimir Gajić. On tu ogoljeno iznosi kakav je stav Narodne stranke, a takav je verovatno i stav Dragana Đilasa.

„Mislim da u Srbiji stranke uopšte nemaju ideologiju, to je zabluda. Kod nas ne postoji ni levica, ni desnica, ni centar u smislu političke teorije. To su lažne podele. Koja je razlika između mene i Đilasa, Đilasa i Obradovića, možda nismo iz istog mesta, možda smo rasli u različitim okolnostima, imamo drugačije porodične prilike. Da bi postojale ideološki opredeljene partije, neophodno je da postoji organizovano društvo, institucije. Za sebe mogu da kažem da verujem u demokratske ideje. Boško Obradović i Narodna stranka“, pazite to kaže Vladimir Gajić, koji je potpredsednik Narodne stranke. On ne zna ni kojoj stranci pripada. Kaže „Boško Obradović i Narodna stranka više insistiraju na nacionalnim pitanjima“. Kako insistiraju na nacionalnim pitanjima, to smo videli u ovom razgovoru između Vuka Jeremića i Roćena Kaže: „Više insistiraju na nacionalnim pitanjima, što je uopšte mesto u svakoj državi u Evropi, Makron je patriota, engleska premijerka, kraljica, nemački premijer itd, oni su svi nacionalisti u pozitivnom smislu reči. Reč je o lažnoj dilemi da smo ideološki različiti“.

I onda sledi završna rečenica Vladimira Gajića, potpredsednika stranke Vuka Jeremića: „Ideološki sam različit u odnosu na Vojislava Šešelja ili Vučića. Oni su najobičniji gangsteri i lopovi, i obećavam, kada Narodna stranka dođe na vlast, pokrenućemo postupak pred Ustavnim sudom da se zabrani rad SNS, SRS i SPS“.

Eto, to vam je kako Vuk Jeremić zamišlja demokratiju, isto kao što je zamišljao srpsko nacionalno pitanje, konkretno Savez Srbije i Crne Gore, da „j“ majku Srbiji i Crnoj Gori. To bi on isto radio i danas srpskom narodu u Srbiji, samo da mu se ukaže prilika, ali građani Srbije mu to više neće dozvoliti.

I, još jednu stvar moram da kažem. Taj koji je svojevremeno „j“ majku i Srbiji i Crnoj Gori, a sada bi hteo „j“ majku građanima Srbije, on kaže - treba promeniti izborno zakonodavstvo. Taj koji je „j“ majku u Srbiji i Crnoj Gori, a služio je vojsku, kao savetnik u kabinetu Borisa Tadića, zaboravlja da je Zakon o izboru narodnih poslanika, to zaboravlja i Dragan Đilas, to zaboravlja i Boško Obradović, to zaboravlja i Boris Tadić, da je Zakonu o izboru narodnih poslanika po kome, u Srbiji postoji proporcionalni izborni sistem sa Srbijom, kao jednom izbornom jedinicom, donet 2000. godine.

Po tom zakonu su sprovedeni izbori republički u decembru 2000. godine, 2003, 2007, 2008, 2012, 2014, 2016. godine. Kada su oni uspevali posle tih izbora do 2012. godine, neću da kažem, da pobede, nisu oni pobeđivali na tim izborima, oni su samo uspevali da posle tih izbora formiraju Vlade. Kako, to znate i sami.

Dakle, kada su uspevali posle tih izbora do 2012. godine da formiraju Vlade, ništa im nije smetalo, odličan ja bio Zakon o izboru narodnih poslanika. Ništa, apsolutno nije trebalo da se menja. Oni su se setili da ne valja izborni zakon u 2018. i 2019. godini, kada su shvatili da ih narod zapravo neće.

Imate jednu paradoksalnu situaciju, sećate se 2012. godine, kada je Boris Tadić izgubio predsedničke izbore, on je bio ubeđen da će DS napraviti koaliciju sa SNS i da će on biti predsednik Vlade. Kada se to izjalovilo i kada od toga nije bilo ničega, onda je pre manje od godinu dana rekao – izbori 2012. godine su bili pokradeni, sve je SNS pokrala, a te 2012. godine je rekao da su to bili najčistiji izbori koje smo imali. Eto, o takvim ljudima se radi. O ljudima poput Vuka Jeremića, Dragana Đilasa, Borisa Tadića, itd.

Ono što je zadatak, ja mislim svakog čestitog političara u Srbiji, jeste da pred građanima Srbije raskrinka ljude iz bivšeg režima, da vide kakvi ljudi su odlučivali o našim sudbinama. Ja bih samo voleo da čujem, ako su ovako tekli razgovori o zakupu 29 soba na Svetom Stefanu, mogu da zamislim kako su izgledali telefonski razgovori o privatizaciji, kako su izgledali telefonski razgovori o uništavanju vojske Srbije i Crne Gore. Kako su izgledali telefonski razgovori o KiM itd.

To je strašno. To je strašno kako je ta garnitura ljudi upropastila rođenu državu i to bi isto uradili i sa Srbijom da su kojim slučajem uspeli 2012. godine da formiraju Vladu.

Što se tiče nas i neću se više javljati gospodine Arsiću za reč, što se nas tiče i SNS, mi ćemo nastaviti dalje da objašnjavamo građanima Srbije da oni koji su upropastili Srbiju, koji su „j“ majku Srbiji i Crnoj Gori, a danas optužuju Vučića kako ne čini dovoljno za srpski narod u Crnoj Gori, da takvi nikada više ne dođu na vlast. Možda jednog dana SNS neće biti na vlasti. To je neumitna sudbina svake političke stranke. Niko doveka nije bio na vlasti u demokratskim državama. Verovatno neće ni SNS, ali vam garantujem i siguran sam u to, SNS može da pobedi samo neki treći. Ovi, poput Borisa Tadića, poput Dragana Đilasa, poput Vuka Jeremića, poput Boška Obradovića, ne mogu da nas pobede. Zato što je građanima Srbije jasno o kakvim ljudima se radi.

Dame i gospodo, narodni poslanici, evo, gospođa Nataša Jovanović me je citirala, ja mislim da je to iz 2009. godine, govor.

(Nataša Sp. Jovanović: Jeste.)

Nemam ja tu šta mnogo da menjam mišljenje. Dakle, te 2009. godine, Komunalna policija, kako se tada zvala, bila je privilegija samo grada Beograda i jedinica lokalne samouprave koje su imale status grada. Ovim zakonom o komunalnoj miliciji, pravo da formiraju komunalnu miliciju imaju sve opštine na teritoriji Republike Srbije i time se ispravlja greška koja je tada napravljena, tako da nema u tom smislu nikakvih razlika u mom shvatanju komunalne policije, odnosno komunalne milicije 2009. godine i danas.

Ono na šta sam hteo da vam skrenem pažnju, pošto je gospođa Radeta juče o tome govorila da je zakon neustavan, skrenuo bih vam pažnju na član 178. Ustava Republike Srbije, koji kaže: „Republika Srbija može Zakonom poveriti autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave pojedina pitanja iz svoje nadležnosti“.

U ovom slučaju se radi o tome da zakonom o komunalnoj miliciji Republika Srbija, upravo putem zakona koji će ova Narodna skupština da izglasa, poverava jedinicama lokalne samouprave određena prava i obaveze iz oblasti koju bismo najšire mogli da definišemo – održavanje javnog reda i mira. Tako da je zakon apsolutno u skladu sa Ustavom, kao što se inače dešava da se zakonom jedinicama lokalne samouprave poveravaju poslovi koji su, inače u nadležnosti države, ali mogu lakše, brže i efikasnije da se obave na nivou lokalne samouprave.

Ako bismo tako posmatrali stvari, kao što vi posmatrate, onda recimo opštine ne bi nikada mogle da dođu u situaciju da njihovi organi donose rešenje upravnom postupku, zato što je donošenje rešenja upravnom postupku jedno od prava koje ima isključivo državna vlast, međutim mi znamo vrlo dobro da u mnogim pravnim oblastima opšti upravni postupak vode upravo organi opština, odnosno gradova.

Dalje, inspekcijski nadzor je takođe jedan ekskluzivni posao državne uprave. On se, takođe putem zakona poverava jedinicama lokalne samouprave u najrazličitijim oblastima društvenog života, kao što su zaštita životne sredine, sanitarna inspekcija, određeni elementi tržišne inspekcije, zdravstvena inspekcija, prosvetna inspekcija, i tako dalje.

Dakle, ovaj zakon je samo jedan u nizu zakona koji postoje u pravnom sistemu Republike Srbije, a kojima Republika Srbija deo svojih nadležnosti i deo svojih ovlašćenja poverava jedinicama lokalne samouprave.

Sada je napravljen jedan dobar iskorak u odnosu na 2009. godinu, zato što je 2009. godine komunalna policija, kao što sam rekao i na početku svog izlaganja, bila na neki način privilegija isključivo pre svega grada Beograda i jedinica lokalne samouprave koje su imale po Zakonu o teritorijalnom uređenju Republike Srbije status grada. Sada se ovo pravo da imaju komunalnu miliciju proširuje na sve jedinice lokalne samouprave. Dakle, svaka opština može da formira svoju službu komunalne milicije i da na taj način bude jedan od servisa građana u rešavanju njihovih problema, koji, kažem, u najširem smislu mogu da se podvedu pod pojam održavanja i zaštite javnog reda i mira.

Mislim da je ovo važno iz još jednog razloga. Ono što se obično kolokvijalno zove redovna policija, dakle policija koja je u sastavu MUP, mislim da se ovim zakonom jednim delom rasterećuje onih poslova koje objektivno mogu vrlo kvalitetno urade i komunalni milicioneri, tako da će redovna policija imati sada više mogućnosti da se bavi onim što je njen primarni zadatak, a to je da u potpunosti štiti javni red i mir, da otkriva učinioce krivičnih i prekršajnih dela i da priprema dokaze za tužilaštvo u odgovarajućim sudskim postupcima. To je, inače, zadatak policije svuda u svetu, pa tako i u Republici Srbiji.

Ono što smo mogli da čujemo u dosadašnjoj raspravi to su pomalo nategnuti, ako mi tako dozvolite da kažem, primeri mogućih zloupotreba od strane komunalnih milicionera, pa smo onda išli u neke zaista krajnje banalne situacije kako komunalni milicioneri mogu da se ponašaju na određenim mestima, u određenim situacijama i prema određenim građanima. Ne kažem da ne mogu i ne kažem da ne postoji mogućnost zloupotrebe, ali, znate, mogućnost zloupotrebe postoji i kada su u pitanju državni organi. Nemate apsolutnu garanciju ni kad su u pitanju državni organi, Ministarstvo unutrašnjih poslova, bilo koje drugo ministarstvo, Vlada, sudovi, javna tužilaštva, itd, da neće doći u određenim situacijama do zloupotreba.

Ako bismo tako posmatrali stvari, onda možemo da kažemo da nam u stvari nikakvi organi vlasti ne trebaju, jer su moguće zloupotrebe. Pa, moguće je i da sud zloupotrebi zakon, moguće je i da policija redovna zloupotrebi zakon, moguće je da Javno tužilaštvo zloupotrebi zakon, moguće da Uprava carina zloupotrebi zakon, moguće je čitav niz državnih organa zloupotrebi zakon i onda kažemo postoji mogućnost zloupotrebe, nama ti organi ne trebaju. Otprilike na to se svode argumenti ovih kolega koji misle da nam komunalna milicija ne treba zato što postoji mogućnost zloupotrebe.

Imate jedno pravilo još iz rimskog prava. Zloupotreba ne ukida upotrebu. Dakle, to što neko pravo ili neko ovlašćenje može da se zloupotrebi, to ne znači da to pravo ne treba da postoji. Dakle, može komunalni milicioner da zloupotrebi svoja ovlašćenja, ali zakon isto tako propisuje i sankcije za one koji zloupotrebe ovlašćenja koja im daje Zakon o komunalnoj miliciji.

Mi nismo sada u situaciji da komunalni milicioneri mogu da rade šta im je volja, mogu da, kako vi kažete, hapse građane, da ih batinaju, da upotrebljavaju neka druga sredstva prinude u onim situacijama kada to inače nije dozvoljeno, a da to rade nekažnjeno. Zakon to ne dozvoljava. Dakle, zakon vrlo jasno propisuje u kojim situacijama komunalni milicioneri mogu eventualno da sprovode određene radnje prinude i u slučaju da ih zloupotrebe oni će za to biti sankcionisani, kao što i redovni policajac može da zloupotrebi pravo na upotrebu gumene palice ili na upotrebu vatrenog oružja, ali on će za to biti sankcionisan. Ista vam je situacija i sa komunalnim milicionerima.

Da u Republici Srbiji generalno postoji potreba za službom koja se zove komunalna milicija, mislim da apsolutno postoji i mislim da smo svi toga svesni. Svaka naša lokalna samouprava u većoj ili manjoj meri boluje od nečega što se zove komunalni nered. Za to smo dobrim delom odgovorni i mi građani. Nije kriva samo država i nije kriva samo opština ili samo grad. Mi smo ti koji zatrpavamo, na primer, to su ove poplave pokazale. Mi smo ti koji bacamo otpad u kanale. Mi smo ti koji pravimo divlje deponije. Nisu to došli neki Nemci i Šveđani ili Turci, pa nam napravili divlje deponije po Srbiji. To smo uradili mi koji živimo u Srbiji, da budemo potpuno otvoreni, zato što jedan deo naših građana, a tu ponekad ubrajam i samog sebe, ne bežim od te vrste odgovornosti, jednostavno nemamo dovoljno razvijenu kulturu življenja u zajednici i bacamo stvari tamo gde im nije mesto ili radimo nešto drugo što je suprotno komunalnom redu i o tome zaista treba da se brine komunalna milicija. I te kako nam je ona potrebna.

Krenite po celoj Srbiji, od severa do juga, i videćete koliko ima divljih deponija, koliko ima po opštinama, po gradovima nekih stvari koje ne mogu da se vide bilo gde u svetu, ni na zapadu, ni na istoku. Jednostavno, čini mi se da mi kao nacija još uvek nismo u toj situaciji da možemo sami, bez pomoći države i bez pomoći lokalne samouprave, da se staramo o komunalnom redu. Još uvek nam treba neka vrsta društvene emancipacije da nam se ne bi dešavale stvari koje su se dešavale, recimo, 2014. godine ili koje su se dešavale pre nekoliko dana, recimo, na opštini Palilula. U 2014. godini ste imali situaciju da su pojedini kanali u Vojvodini prouzrokovali ogromne štete zato što smo mi koji živimo na tim prostorima u te kanale, umesto da smo ih čistili, da smo ih održavali, a ti kanali su napravljeni još u vreme Austrougarske, bacali mrtve svinje, frižidere, stari nameštaj itd. Padale su jake kiše i kanali, jednostavno, nisu mogli da prime toliku količinu vode zato što su bili zatrpani stvarima kojima tu nije mesto i dešavale su se poplave u mestima u kojima inače poplava teorijski ne može da se desi, a desila se upravo zbog komunalnog nereda. Takvih primera je bilo sad i u opštini Palilula. Država pokušava da pomogne, opština pokušava da pomogne, ali u nekim situacijama i mi građani moramo da pokažemo daleko veći stepen odgovornosti. Ako mi to ne pokažemo, onda je tu komunalna milicija koja treba da nam na neki način pomogne.

Ja komunalnu miliciju ne bih doživljavao onako kao što je vi doživljavate, isključivo kao organ represije. Ja mislim da je uloga prinude u radu komunalne milicije potpuno sekundarna. Ono što je ovde mnogo važnije to je da će komunalna milicija da pomogne lokalnim samoupravama i pre svega građanima da njihove opštine, odnosno njihovi gradovi budu čisti, budu lepši, budu uređeniji i da više nemamo onih problema koje smo imali u proteklim godinama.

Ovo je jedan dobar javni servis, koji će biti na korist građanima Srbije. Nadam se da neće biti u tolikoj meri zloupotreba o kojima ste govorili, a i ako bude, zakon vrlo jasno propisuje sankcije za one koji te propise budu kršili.

Mislim da je generalno zakon u skladu sa Ustavom. Zakon je dobar. Zakon je jedan propis koji će pomoći svim lokalnim samoupravama u Srbiji da ima više komunalnog reda. Mislim da se tu neki veliki problemi ne mogu očekivati.

Na kraju krajeva, praksa će pokazati, kao i kod svakog zakona, da li smo mi bili u pravu ili vi koji ovaj zakon kritikujete, ali da nam generalno treba služba koja će i te kako da vodi računa o komunalnom redu i šire o javnom redu i miru i da bude na neki način asistirajući organ redovnoj policiji, mislim da nam je to apsolutno potrebno.

Građani će biti bezbedniji, lokalne samouprave će imati više komunalnog reda i neće nam se dešavati neki životni problemi koji su nam se dešavali proteklih godina a koji su, kako što vidite, prouzrokovali ogromnu štetu.

Na kraju krajeva, kada pogledate sav taj naš nemar, svo to naše nepridržavanje propisa, kome dolazi na naplatu? Opet državi. Kome se obraćaju građani koji su pretrpeli poplave zato što su sami zatrpali kanale pored svojih kuća? Pa, državi. Država će da pomogne i nije to sporno, država treba da pomogne, ali da nam se takve stvari ne bi dešavale ja mislim da je zakon o komunalnoj policiji, odnosno miliciji, jedan od zakona, ne kažem da je on svemoguć i da će da reši sve probleme, ali svakako je jedan od zakona koji će nam pomoći da više nemamo onih problema koje smo imali širom Srbije, pogotovo u uslovima ovih ekstremnih klimatskih promena koje, kao što vidite, negativno utiču i na prirodu i na celokupan živi svet.

Zahvaljujem.

Evo, ja skrećem pažnju kolegama iz SRS na još jedan član Ustava koji ide u prilog ovog zakona. To je član 137. U interesu efikasnijeg i racionalnijeg ostvarivanja prava i obaveza građana i zadovoljavanja njihovih potreba od neposrednog interesa za život i rad, zakonom se može poveriti obavljanje određenih poslova, dakle, određenih poslova, ne svih, određenih poslova iz nadležnosti Republike Srbije, autonomnoj pokrajini i jedinici lokalne samouprave.

Pojedina javna ovlašćenja, dakle, Ustav je vrlo precizan, pojedina javna ovlašćenja se mogu zakonom poveriti i preduzećima, ustanovama, organizacijama i pojedincima. Dakle, čak i pojedincima, čak i fizičkim licima mogu se poveriti pojedina javna ovlašćenja.

Sa stanovišta Ustava nema nikakvih problema. To su, naravno, ovlašćenja državnih organa koje Republike Srbije, putem zakona, poverava jedinicama lokalne samouprave i to je u skladu sa Ustavom, to Ustav dozvoljava. Ja sam već skrenuo pažnju da se to dešava i u nekim drugim oblastima prava, ne samo kada je u pitanju komunalna milicija, vođenje upravnog postupka. Koleginica Radeta je maločas spomenula pitanje sudova za prekršaje. Pa, po Ustavu, opštine su nadležne da propisuje prekršaje za povrede opštinskih propisa. Jel tako? Onda, kada biste vi tako tvrdo čitali i tumačili Ustav, onda bismo mogli da kažemo da je i to protivustavno. Ako opština može da propisuje prekršaje za povrede svojih propisa, ne vidim razloga zašto ne bi mogla da ima i svoju komunalnu miliciju.

Evo, sada izgleda da je najveći problem to što komunalna milicija može da upotrebljava određena sredstva prinude. Razumem da je to za vas jedan veliki problem.

Ali, pogledajte šta piše u članu 26? Prosto, da ne bismo plašili građane, nema potrebe za tim. Sredstva prinude u smislu ovog zakona su: fizička snaga, dakle to je snaga čoveka kao pojedinca, sredstva za vezivanje, raspršivač sa nadražujućim dejstvom i službena palica. Sredstva prinude komunalni milicionar može da upotrebi samo ako u obavljanju poslova na drugi način, znači, ova sredstva prinude može da upotrebi samo ako na drugi način ne može od sebe ili drugog da odbije istovremeni, pazite, protivpravni napad. Znači, radi se situaciji da neko vrši protivpravni napad na komunalnog milicionera, a ne da komunalni milicioner iz čista mira batina ljude, kao što vi kažete, nego da je on izložen napadu. On ima pravo da upotrebi sredstva prinude, ali samo ako ne postoji neko drugo sredstvo.

Znači, on je praktično doveden u situaciju da je upotreba sredstava prinude ultima ratio, poslednje sredstvo kojem sme da pribegne da bi odbio od sebe ili drugog protivpravni napad. Ja ne vidim šta je pravnog aspekta tu sporno.

Imate još jednu stvar na koju sam hteo da vam skrenem pažnju. Po našim propisima, kada se desi da npr. u avionu ili na brodu neko koristi npr. vatreno oružje na protivpravan način, ko ima pravo da mu to oružje oduzme? Po našim propisima, ko?

(Petar Jojić: Svako.)

Nema svako. Ne može svako. Naši propisi su, gospodine Jojiću, tu vrlo precizni. Kapetan broda i kapetan vazduhoplova imaju pravo da oduzmu oružje od nekoga ko ga protivpravno koristi u avionu, odnosno na brodu, pri tome, i avion i brod mogu da budu apsolutno u privatnom vlasništvu, može da bude potpuno privatna avio-kompanija, može da bude privatni brod, ali obavlja poslove javnog saobraćaja. U slučaju da neko na brodu ili u avionu protivpravno upotrebljava npr. vatreno oružje, vi kažete svako, kapetan broda, odnosno kapetan vazduhoplova imaju pravo da primene mere prinude kako bi oduzeli to oružje, odnosno kako bi od sebe ili drugog odbili protivpravni napad.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Evo, završavam.

Dakle, u tom smislu, ovo što piše u zakonu o komunalnoj miliciji je potpuno sinhronizovano sa drugim našim propisima. Kasnije ću da kažem još nešto vezano za ta sredstva prinude, koliko ih čak ne koristi ni redovna policija u nekim situacijama, kada bi trebala, a kamoli da će da ih koristi komunalna milicija.

Vi kažete - svako ima pravo da se brani. A šta ćemo sa onim situacijama kada neko nije u stanju sam da se brani? Neko je u stanju sam da odbije od sebe ili od drugog protivpravni napad, kao što piše u zakonu. Ali, šta ćemo sa ljudima koji nisu u stanju? Njima je apsolutno u nekim situacijama potrebna asistencija komunalne milicije.

Ono što sam hteo da kažem još u prethodnom izlaganju, pa, evo, mi smo sad svedoci u proteklih nekoliko meseci koliko se i redovna policija uzdržavala od primene sredstava prinude, u onim situacijama kada je po zakonu i te kako imala pravo da je koristi.

Dakle, da vas podsetim. Godine 2017. su nas ovde sačekivali jedno dva ili tri meseca, poslanike Srpske napredne stranke i neke druge poslanike, ispred Narodne skupštine, vređali, psovali, dobacivali, čak pokušali da izvrše i fizičke napade itd. Policija se uzdržavala.

Pre nekoliko nedelja i meseci imali ste situaciju da su upali na RTS sa motornom testerom. Policija nije, ili je minimalno koristila, sredstva prinude. Naterali su kamion na zgradu Predsedništva, sa namerom da fizički ugroze bezbednost predsednika Republike. Policija je, praktično, svojim telima štitila zgradu Predsedništva. Nije upotrebljavala bilo kakva sredstva prinude.

Ono što se dešava danas u Srbiji, potpuno je drugačija situacija od onoga što smo imali do 2012. godine. Vi veoma dobro znate kako su se u jednoj tragičnoj situaciji zloupotrebljavala policijska ovlašćenja.

Vi ste sad naveli primer jednog čoveka koji je bio batinan od strane komunalnog milicionera i ne sumnjam da se to desilo. Sećate se vrlo dobro, kao što se i ja sećam, bili smo zajedno na tom mitingu, kako su policijskim čizmama izlomili glavu Ranku Paniću, jel tako? To vam je klasični primer zloupotrebe policijskih ovlašćenja.

(Predsedavajući: Hvala, dr Martinoviću.)

Ali to što neko, redovna policija ili komunalna milicija može eventualno da zloupotrebi svoja ovlašćenja i da koristi prinudu, to ne znači da ih apsolutno treba isključiti od toga da u određenim situacijama mogu da koriste prinudu, kada je to zakonom dozvoljeno.

Evo, ja volim da polemišem sa mojim kolegama, oni su dobri pravnici, imaju mnogo životnog i pravničkog iskustva.

Gospodine Jojiću, ja sam govorio o jednoj specifičnoj situaciji, kada neko u avionu ili na brodu, na primer, šeta sa pištoljem, niko ga ne napada. Jednostavno, čovek šeta po avionu sa pištoljem i niko ga ne dira. Ko ima pravo da mu oduzme oružje? Po našim propisima, kapetan broda, odnosno kapetan vazduhoplova, uz upotrebu odgovarajućih sredstava prinude. I u tom smislu nije to nikakva specifičnost koja je sad vezana samo za komunalne milicionere.

Što se tiče ovoga što ste rekli da bi po vašem mišljenju policija trebala da koristi u punom kapacitetu svoja ovlašćenja protiv nasilnika kao što su Đilas, Jeremić, Boško Obradović i njima slični, ja se tu sa vama formalno-pravno slažem. Ali, onda biste imali sa svih strana neviđenu graju i buku o tome kako je Srbija nedemokratska država, kako ugrožavamo pravo na mirno okupljanje građana, kako smo diktatori, kako smo fašisti, itd.

Ja sam vam juče pokazivao pojedine naslovne strane NIN-a, "Vremena", "Danasa", itd.

(Vjerica Radeta: Ništa o karikaturi?)

Karikatura? Pa, nisu valjda uspeli da je nacrtaju, ali nacrtaće sigurno.

Evo vam karikatura. Doduše, nismo, gospođe Vjerice, ni vi, ni ja na toj karikaturi, ali, pogledajte. Dušan Petričić, koji je juče rekao da su svi oni koji glasaju za Srpsku naprednu stranku neki ludaci, kreteni, nepismeni, itd, nacrtao je karikaturu. I sad pogledajte. Tenkovi, ovde je tenk SNS sa ovom zastavom sa mrtvačkom glavom, pa onda tenk SPS-a, pa tenk SNS i na kraju tenk sa kukastim krstom.

(Vjerica Radeta: Gde smo krenuli? U Hrvatsku ili na Kosovo?)

Krenuli smo, ne znam ni ja gde, to treba da pitamo Dušana Petričića, koji je izgleda mnogo pametan, pa Srbiju poistovećuje sa nekom fašističkom državom.

Dakle, nalazimo se u jednoj vrlo specifičnoj situaciji, kada policija mora da ima mnogo viši prag tolerancije nego što bi to inače trebalo da ima, zato što je naša država u jednoj dosta specifičnoj situaciji i ono što se nama uzima kao zlo, to se u nekim drugim državama smatra kao nešto što je potpuno normalno. Vi ste videli kako se, na primer, francuska ili belgijska policija, i u uniformi i u civilu, obračunavaju sa onim tzv. žutim prslucima.

(Predsedavajući: Hvala, doktore.)

Evo, završavam.

Da se tako nešto desi u Srbiji, ja mislim da bi svi mogući šefovi Misije EU, razni ambasadori, razni zagovornici ljudskih prava i sloboda, skočili na sve nas zajedno ovde koji sedimo i rekli da smo fašisti, da smo diktatori, da smo nasilnici, itd.

Zbog toga našoj policiji treba odati jedno posebno priznanje, što pokazuje visok prag tolerancije, čak i u onim situacijama kada je ugrožen njihov život i njihova fizička bezbednost. Setite se samo šta je Dragan Đilas dobacio jednom policajcu - gde ćeš ti, kaže, da radiš i gde ćeš ti da budeš kada ja dođem na vlast? To je neviđena bahatost.