Ono što je ovde opasno, gospođo Radeta, ja se slažem sa vama, ima u Srbiji ljudi koji imaju različite probleme, ali ovaj tekst u "Vremenu" je tendenciozno pisan. Ovaj tekst u "Vremenu" je pisan da bi se ogadila SNS, da bi se ogadio Aleksandar Vučić onoj Srbiji koja za sebe kaže da je elitna Srbija, jer se kroz ove tekstove jasno vidi kakav je profil birača SNS i ko podržava Aleksandra Vučića.

Dakle, ja se nisam negativno izražavao o ljudima koji podržavaju politiku SNS i Aleksandra Vučića, naprotiv, svi građani Srbije su ravnopravni, ali u očima, ove takozvane elite kakav izgleda prosečni birač i šta je smisao teksta koji je Đorđe Vukadinović objavio u "Vremenu"? Znači, prosečan birač SNS je rom, živi u mahali, krezub je, podržava koaliciju Vučića, Šešelja i Čede Jovanovića, nastavljač je politike Slobodana Miloševića i tako dalje.

Dakle, stvara se jedna slika prosečnog birača SNS, a da ovo nije slučajno, govorim vam i emisija, ja mislim da je to danas bilo emitovano na televiziji "N1", koja je u stvari samo po formi televizija, u stvari, to je jedan novi agitprop, ono što se nekad posle Drugog svetskog rata zvalo agitacija i propaganda Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. Jutros je na tom novom, takozvanom demokratskom agitpropu, gostovao čuveni karikaturista Petričić, koji je, u stvari ponovio sve ono što je Đorđe Vukadinović pre izvesnog vremena napisao u "Vremenu", da su svi oni koji glasaju, evo možete da pogledate emisiju, ništa ne lažem, da su svi oni koji glasaju za SNS i Aleksandra Vučića glupi, neobrazovani, to je tamo neka stoka, neka bagra, to su ljudi koji žive na periferiji, koji nemaju kanalizaciju, koji su nekada glasali za Slobodana Miloševića i SRS, sad glasaju za SNS, koja je inače samo prefarbana SRS, i tako dalje.

Dakle, to što ste vi napisali u "Vremenu", to vaši istomišljenici svakoga dana ponavljaju u listu "Danas", ja sad već rizikujem karikaturu sutra u tom čuvenom listu, znači to svaki dan vaši istomišljenici ponavljaju u listu "Danas", na televiziji "N1", u listovima kao što su "Vreme", "Nin" itd.

To isto govore Jovo Bakić. To govore takozvani intelektualci i profesori sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. To govori Rade Veljanovski. To govori Dubravka Stojanović, koja kaže da su za sve ratove na prostorima bivše Jugoslavije odgovorni Srbi. Naravno, odgovoran je i Slobodan Milošević, a sa njim zajedno i Aleksandar Vučić itd. Zato sam ja već dva sata govorio. Ovo je jedna opasna politička igra u kojoj vi sve one koji glasaju za SNS prikazujete na isti način na koji je Hitler tridesetih i četrdesetih godina prikazivao Jevreje, kao ljude sa rogovima i repom.

Ovo što sam rekao, rekao sam da bi barem pokušao da razbijem tu laž koja se već mesecima i godinama širi po Srbiji, a to je da u Srbiji ne postoji sloboda medija.

Ja sam naveo samo neke štampane i elektronske medije koji 24 sata šire najgoru moguću propagandu i najgore moguće laži i upućuju najgore moguće uvrede, pre svega, na račun Aleksandra Vučića, a onda i svih nas koji ga podržavamo, bez obzira da li smo narodni poslanici, ministri ili obavljamo neku drugu javnu funkciju.

Najmanje dve trećine štampanih medija u Srbiji je direktno protiv Vučića. Veliki broj elektronskih medija u Srbiji, na čelu sa N1, 24 sata ne radi ništa drugo nego širi najgoru moguću propagandu protiv Aleksandra Vučića.

Vi kad danas gledate Televiziju N1 kao da gledate HRT iz 1990. i 1991. godine. Po ceo bogovetni dan jugokomunisti, srbočetnici, agresija, velika Srbija, borba protiv mlade hrvatske demokracije itd, ubitačna propaganda koja se vrši po istoj matrici. Po istoj matrici se radi i danas - Aleksandar Vučić je lopov, sve što radi ne valja, izmislio je nova radna mesta, sin mu je narkoman, danas je košarkaški, sutra je fudbalski menadžer, brat mu je kriminalac, otac mu je lopov, majka mu je ovo, on je ovakav, on je onakav i to radite, gospodine Vukadinoviću, iz dana u dan.

Većina medija u Srbiji, nažalost, podržava vas, podržava Dragana Đilasa, podržava Vuka Jeremića. Podržava sve one koji kukaju i u Srbiji i po belom svetu kako u Srbiji nema slobode medija. Ne da je ima, nego je ima na pretek. Ima je na štetu ugleda predsednika Republike Aleksandra Vučića, koji je osvojio više od 60% glasova na izborima 2017. godine. O tome se radi.

Pa, ja sam ovde u Skupštini pokazivao naslovnu stranicu jednog nedeljnika, koji takođe kaže da u Srbiji nema slobode medija. Velika slika, fotografija ulazne kapije u Aušvic i na nemačkom „Arbeit macht frei“ – rad oslobađa. Tako se danas predstavlja Srbija u medijima koji podržavaju Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i vas. Znači, Srbija je u stvari jedan veliki koncentracioni logor. Srbija je fašistička država, tako vi govorite o sopstvenoj državi, a predsednik Republike je lopov, kriminalac, fašista, brat mu je kriminalac, cela porodica mu je kriminalna, a birači su nam krezubi, glupi, bolesni, Romi su, žive po mahalama itd. To je poruka koju vi iz dana u dan šaljete građanima Srbije.

Niste vi nikakva elita i niste vi nikakvi intelektualci, vi ste prošlost Srbije, samo što to sami sebi ne možete da priznate.

Član 103, gospodine Arsiću.

Nisam ja imao zaista nameru da dovodim u pitanje bilo čiji izbor u zvanje ili da se bavim bilo kakvim formalnostima oko rada fakulteta. Ja sam govorio o nečem drugom – da iz pojedinih krugova, iz pojedinih, nisu takvi svi profesori, ali iz pojedinih krugova Filozofskog fakulteta u Beogradu dolaze veoma opasne teze, veoma opasne teze, ne samo o aktuelnoj političkoj situaciji u Srbiji, nego o tome šta se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije od 1990. godine i o tome je gospodin Marko Atlagić vrlo često govorio.

Dakle, mi Srbi smo odgovorni za raspad bivše Jugoslavije. Mi Srbi smo odgovorni za ratove koji su se desili u Hrvatskoj u Bosni i Hercegovini, mi smo odgovorni za sve užase i za sve zločine koji su se desili u periodu od 1991. do 1995. godine. Odgovorni smo za navodni genocid u Srebrenici.

Odgovorni smo što nas je NATO bombardovao 1999. godine. To je inače rekao Vuk Jeremić u intervjuu u nemačkom listu „Špigl“ i to možete da proverite, da je Slobodan Milošević u stvari izazvao NATO agresiju zato što je ubijao Albance na Kosovu i Metohiji i da je zbog toga NATO intervencija bila potpuno opravdana.

Dakle, te teze dolaze od pojedinih kvazi-intelektualaca, od ljudi koji su očigledno politički protivnici Aleksandra Vučića, da ne govorim o poslednjoj u nizu skandaloznih izjava gospodina Jove Bakića, koji kaže da nas koji smo sada trenutno na vlasti u Srbiji treba juriti po ulicama sa dugim cevima i da se on čudi onima koji su upali na RTS sa motornim testerama, šta će im motorne testere, trebali su da ponesu mitraljeze kao što su nosili 5. oktobra 2000. godine, da prekinu program RTS, tj. da prekinu emitovanje Dnevnika RTS i da kažu – mi smo preuzeli vlast u Srbiji.

To je rumunski scenario iz 1989. godine. Znači, šta će vam motorne testere? Mitraljeze u ruke i tako se osvaja vlast. To vam govore ti vaši veliki intelektualci i profesori, pojedini profesori sa Filozofskog fakulteta u Beogradu,

Inače, gospodine Ševarliću, sve sami bivši komunisti i „titoisti“.

(Miladin Ševarlić: Javljam se za reč.)

Po osnovu toga što je gospodin Ševarlić rekao da ne razume šta znači poziv Aleksandra Vučića na dijalog. Predsednik Republike Aleksandar Vučić je pozvao sve predstavnike relevantnih političkih stranaka na dijalog u parlamentu, pošto je to inače praksa u svim demokratskim državama. Dakle, politički neistomišljenici ne razgovaraju, gospodine Ševarliću, na ulici, ne razgovaraju tako što upotrebljavaju motorne testere, duge cevi, niti bilo šta slično, nego se razgovara u parlamentu.

E sad, pogledajte, gospodine Ševarliću, neki su nam se smejali danas kako izmišljamo. Ovo vam je naslovna strana lista „Vreme“ od 25. aprila 2019. godine. Evo, pogledajte kako oni vulgarizuju poziv Aleksandra Vučića na dijalog. Ja se izvinjavam što ću da upotrebljavam degutantne reči, ali stranica je degutantna, ja ne umem drugačije ovo da objasnim. Aleksandar Vučić sedi na fotelji koja bi trebalo da predstavlja ve-ce šolju, a ovde gore su Željko Mitrović i Dragan Vučićević. Oni ispuštaju izmet na stolicu koju predstavnicima opozicije nudi Maja Gojković. To je, dakle, naslovna stranica lista „Vreme“.

Ovde vam je karikatura Koraksa u kojoj smo Maja Gojković, ja, Vladimir Đukanović, Siniša Mali, Goran Vesić, Milenko Jovanov, Vladimir Orlić prikazani kao izmet, ali bukvalno kao izmet Aleksandra Vučića.

Ovde vam je naslovna stranica lista „Vreme“ – Fudbal, huligani i politika: Predsednikov sin među „janjičarima“. Toliko o slobodi medija, odnosno o tome da ne postoji sloboda medija u Srbiji.

Jugoslav Ćosić, direktor ove televizije N1, inače neregistrovane u Republici Srbiji, kaže: „Društvo je u strahu od Vučića“.

Evo vam naslovna stranica lista NIN. Tajni ugovori i javna bruka, „Arbajt maht fraj“, ovo vam je fotografija ulazne kapije u Aušvic, „rad oslobađa“ i piše „Radni logor Srbija“. Toliko o tome kako ne postoji sloboda medija u Srbiji.

Evo vam naslovna stranica lista opet nedeljnika NIN od 27. decembra 2018. godine, Aleksandar Vučić predstavljen kao Pinoče i stavljaju mu se u usta sledeće reči – Kako „Šta će nam toliko stadiona?“ Pa sećate li se Pinočea? Vrlo jasna aluzija na čileanskog diktatora koji je ubijao ljude na stadionu u Čileu. I sve to dolazi od ljudi koji kažu da ne postoji sloboda medija u Srbiji, koji kažu da je Aleksandar Vučić diktator i da ne dozvoljava da bilo ko u Srbiji progovori ko ima drugačije mišljenje.

Evo vam naslovna stranica lista „Danas“, ona za koju su tvrdili ne postoji, da ju je Vučić izmislio na nekoj konferenciji za novinare. Kaže, kroz usta moje malenkosti Martinovića, govori predsednik Vučić. I sad pogledajte, na ovoj karikaturi Adolf Hitler šta radi? Ljulja Vladimira Orlića i poji ga mlekom, a Gebels to radi sa mnom. I tako mogu da vam ovde navodim koliko hoćete.

Ovo vam je, inače naslovna stranica sutrašnjeg „Nina“ od 4. jula 2019. godine. Evo, pogledajte, gospodine Atlagiću. Ova velika, što bi rekli borkinja za ljudska prava i za drugačiju Srbiju, Dubravka Stojanović kaže – vlast gura društvo u sukob, Rajko Danilović tajne službe dalje vuku konce, a Ana Brnabić je, kaže – naprednjakinja u radikalnom nastajanju. To će sutra izaći u „Ninu“.

I, sada vi kažete, vi i ovi koji kažu da su elita u Srbiji poput Dragana Đilasa i Vuka Jeremića - ne postoji sloboda medija u Srbiji. Ne postoji sloboda medija u državi u kojoj smo mi koji smo poslanici, koji smo javni funkcioneri ispred SNS izmet, đubrad, fašisti, upravljamo radnim logorom, zatvaramo ljude na stadionima da bismo ih ubijali kao što je to radio Pinoče itd.

Ovo govorim zbog građana Srbije. Ovo se pojavljuje svakog božijeg dana. Ovo se pojavljuje svakoga dana na Televiziji „N1“, Jugoslav Ćosić, koji kaže da ne postoji sloboda medija i da vlast gura društvo u sukobe i da je Srbija u strahu od Vučića. Dvadeset četiri sata vodi propagandu za koju je ona Gebelsova propaganda ništa u odnosu na ovu propagandu koja se danas vodi u Srbiji.

Emituju program iz studija na Novom Beogradu, a registrovani su, navodno u Luksemburgu i ljute se kada im predsednik Vučić na konferenciji za novinare kaže da su američka televizija. Kaže - Nismo mi američka televizija, mi smo registrovani u Luksemburgu. E, sad to što im je osnivač bivši direktor CIA to sada nema nikakve veze. Onda kažu - treba da se vodi dijalog o REM.

U državi u kojoj jedna televizija N1 24 sata vodi kampanju protiv legalno i legitimno izabranog predsednika Republike, koga predstavljaju kao Pinočea, kao Hitlera, kao Gebelsa itd. Mi sada svi treba da se pravimo nevešti, kao da to ne vidimo, ne čujemo ili ne umemo da čitamo? Ja razumem da nas neki predstavljaju kao krezube, kao glupe, kao nepismene, ali baš toliki idioti nismo. Umemo da vidimo šta se krije iza karikature. Umemo da pročitamo da je najveći problem Srbije Vučićev sin. Umemo da pročitamo poruke da smo mi Srbi odgovorni za raspad bivše Jugoslavije. To svakog dana imate na Televiziji N1. Ko je kriv? Krivi su Srbi. Ko među Srbima? Slobodan Milošević. Dobro, on je sada mrtav, besmisleno je da pričamo o njemu, kriv je Vučić. On je bio u njegovoj Vladi i on je nastavljač te politike Slobodana Miloševića.

To piše u onom izmišljenom istraživanju koji sam maločas citirao. Dakle, to je jedna matrica koja se vrti i koja treba da satanizuje aktuelnog predsednika Republike, Aleksandra Vučića i sve nas koji u njegovo ime se bavimo, odnosno kao njegovi predstavnici javnim poslom i, što je najgore, da u najgorem mogućem svetlu predstavi naše birače, kao Rome, kao ljude koji žive po mahalama, kao krezube, kao nepismene, kao ljude koji su za koaliciju Vučić, Čeda Jovanović, Šešelj itd. Dakle, jedna vrlo opasna matrica, jedna opasna teza iza koje se kriju ljudi koji ne misle dobro Srbiji.

Ja ne mislim da vi spadate u tu kategoriju, ali nemojte da budete naivni da je ovo što se dešava slučajno. Ovo je jedna vrsta ubitačnog, specijalnog rata koji se vodi protiv Srbije u jednom vrlo delikatnom trenutku, kada predsednik Republike pokušava da spase što se spasiti može na KiM.

Još jednu stvara da vam kažem, pogledajte šta se dešava malo na evropskoj političkoj sceni. Sada treba sabiti u crnu zemlju Aleksandra Vučića, sada treba sabiti u crnu zemlju Srbiju, sada treba sabiti u crnu zemlju sve nas koji pokušavamo da uradimo nešto za ovu državu, kada je na čelu Evropske komisije došao čovek koji je Španaca iz države koja ne priznaje nezavisnost KiM, koji je po etničkoj pripadnosti Katalonac, ali koji ne podržava otcepljenje Katalonije od Španije.

Zašto vam ovo govorim, uvaženi profesore Ševarliću? Ništa se u životu, a pogotovo u politici, ne dešava slučajno. Nemojte ovo što mi ovde sada govorimo da shvatate lično. Ja vas uvažavam kao profesora, kao čoveka koji se mnogo više od mene razume u poljoprivredu. Ali, ovo, ove naslovne stranice, ovaj propagandni rat koji se vodi protiv Vučića na televiziji "N1" nije to rat protiv jednog čoveka, kamo sreće da je tako, ovo je rat protiv države Srbije, ovo je rat protiv srpskog naroda, jer kad neko kaže - srpski narod je kriv za raspad bivše Jugoslavije, vi amnestirate od odgovornosti i Franju Tuđmana i Alija Izetbegovića i šiptarske separatiste na KiM i sve one za koje vi, takođe kao i ja, vrlo dobro znamo šta su radili tokom 1990. godina.

Dakle, stvar nije nimalo naivna. Ona se predstavlja smešnom kroz karikature, pa sad naivan čovek može da pomisli - pa dobro, to je karikatura. To je sloboda umetničkog izražavanja. Ali, ove karikature nose u sebi jednu veoma opasnu političku poruku. To je ono što je problem. Ta politička poruka se ne zadržava samo na tome da ujede pojedinca, zvao se on Aleksandar Vučić, Ana Brnabić, Marko Atlagić, Vladimir Orlić, Vladimir Đukanović ili bilo ko od nas, to ujeda Srbiju, to ujeda srpski narod, u vremenu, koje je kao što znate, veoma teško.

Zbog toga, ovo o čemu vam govori Marko Atlagić i o čemu vam govore poslanici SNS, shvatite ozbiljno kao jedan apel da svi zajedno uradimo nešto za državu Srbiju. Lako je raditi protiv države Srbije, ima ih mnogo koji to čine, budite na strani onih koji rade za državu Srbiju.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, Aleksandar Vučić je bio ministar informisanja i nije se bavio izgradnjom puteva.

Drugo, vi gospodine Mirčiću padate, odnosno sami sebe dovodite u jednu apsurdnu situaciju. Sa jedne strane, branite domaće izvođače radova i kukate nad njihovom tužnom sudbinom, a onda kažete - to su sve sami lopovi i kriminalci. Pa, čekajte, i taj Ljubiša Buha Čume je domaći izvođač radova. I taj Dušan Borovica je domaći izvođač radova. I ovi iz "Puteva Užica" su domaći izvođači radova. I Rade "Interkop", jel tako, iz Šapca, je domaći izvođač radova. I za čega su služili ti domaći izvođači radova? Hajde da budemo potpuno otvoreni. Oni su bili na najbrutalniji mogući način reketirani od strane režima od 2000. godine do 2012. godine.

Šta je uradila Vlada Srbije, u kojoj je i gospođa Zorana Mihajlović? Pa, nikada srpsko tržište, kada je u pitanju izgradnja putne infrastrukture, nije bilo otvorenije i za domaće i za strane kompanije nego što je sada. To se do 2012. godine nije moglo desiti.

Pa, tačno ste znali, vi to znate, znam i ja, zna pola sale, ljudi koji ovde sede, koji se malo duže bave politikom, imali ste ekskluzivne izvođače radova u pojedinim delovima Srbije. U Vojvodini je monopol imao Borovica, delimično "Interkop". U centralnom delu Srbije su imala Ljubiša Buha Čume, Miškovići, koji su privatizovali dobar deo putarskih firmi, itd.

Ja bih bio vrlo oprezan u tom kvalifikovanju nekoga kao domaćeg izvođača radova. To što je neko domaći izvođač radova, ne znači da se ne bavi nezakonitim radnjama, ne znači da ne vrši čitav niz krivičnih dela, ne znači da nije umešan u razne korupcionaške afere, a vama je to, nadam se, kao i meni, vrlo dobro poznato.

I na kraju krajeva, gospodine Mirčiću, sve su to privatne kompanije. To su privatne kompanije koje posluju na tržištu po principima koji važe za sve ostale. Ne znam zašto ih sad posebno apostrofirate kao domaće kompanije koje treba da imaju privilegovan status? Šta to znači? Treba da oslobodimo od svake odgovornosti Borovicu, koji više od 10 godina nije uspeo da završi onaj Ipsilon krak kod Subotice, a nadobijao se para i para, pa je deo para morao da da Pajtiću, pa Elezoviću, pa Borisu Tadiću, pa ko zna kome. Sam je pričao, kaže, kad ide u Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine, nosio je gotovinu u putnim torbama i kaže - dođem u Fond za kapitalna ulaganja i ne može lift da povuče, koliko sam para morao da odnesem Pajtiću i direktoru Fonda za kapitalna ulaganja, Momčilu Miloviću, koji je kasnije, da bi izbegao krivičnu odgovornost, Vlada Srbije ga imenovala za generalnog konzula u Trstu.

I to se sve dešavalo pre nego što je gospođa Zorana Mihajlović, o kojoj vi možete da imate najcrnje moguće mišljenje, postala ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. I to su sve domaći izvođači radova. Ali, sve do jednog sami kriminalci i lopovi.

Izgleda da se, gospodine Mirčiću, ne razumemo baš najbolje. Dakle, ja sam govorio o tome da postoji čitav niz domaćih kompanija, putnih kompanija, odnosno kompanija koje se bave izgradnjom putne infrastrukture koje su vodili ljudi iz kriminogene sredine i u tome se slažemo.

Vi sada iz političkih razloga pokušavate da imputirate Zorani Mihajlović da je ona odgovorna za to što su od 2000. do 2012. godine ekskluzivno pravo na izgradnju lokalnih, regionalnih, autoputeva itd. imali ljudi poput Borovice, poput Miškovića, poput Ljubiše Buhe Čumeta itd. To što je Zorana Mihajlović pripadala partiji koja se zvala G-17 plus, ne znači da je žena odgovorna za stanje u putnoj privredi za tih 12 godina dosovske vlasti. Mislim da nije. Nesporna je činjenica da smo pripadali različitim političkih partijama, ali nemojte mi reći da je za kriminal u sferi putne privrede najodgovornija za 12 godina vlasti DOS Zorana Mihajlović. I vi i ja znamo da to nije tačno.

Ono što je zasluga Zorane Mihajlović, ono što je zasluga i predsednika Vlade, sada predsednika Republike Aleksandra Vučića, do 2012. godine, pa koju stranu kompaniju ste mogli da imate u Srbiji kao izvođača radova? Nijednu. Imali ste Borovicu, imali ste „Interkop“, imali ste firme koje su privatizovali Miškovići, pa je jednu vodio sin, drugu je vodio otac, treću je vodio Milo Đurašković itd. Vi sada imate na srpskim putevima kao izvođače radova i kompanije iz Rusije, iz Turske, iz Azerbejdžana, Kine, možda će se pojaviti neko iz SAD. Zašto da ne?

Na kraju krajeva, ceo ovaj infrastrukturni zamah kada je u pitanju putna privreda ima i svoju političku dimenziju.

Hajde malo da se vratimo u prošlost. Pričali ste o periodu od 1998. do 2000. godine kada je SRS participirala u Vladi Srbije. Zamislite, gospodine Mirčiću, da smo u Srbiji tada imali, ne kažem da je to bilo čija krivica, ali prosto hajde da pretpostavimo tu situaciju, da smo tada u Srbiji imali kao izvođače radova Ruse, Turke, Azerbejdžance, Kineze, Amerikance, da li bi ikome palo na pamet da 1999. godine bombarduje tu državu? Teško.

Vi često puta optužujete Aleksandra Vučića i Vladu Srbije zbog toga što dajemo subvencije, kako vi kažete, stranim kompanijama, iako su to kompanije koje su domaće zato što su registrovane u Republici Srbiji i posluju po propisima Republike Srbije.

(Predsedavajući: Vreme.)

Završavam, gospodine Marinkoviću. Mislim da je ovo važno za građane Srbije da čuju.

Mi sad imamo kompanije čiji je kapital došao, koje su domaće, ali čiji je kapital došao iz Rusije, iz Francuske, iz Nemačke, iz Italije, itd. Sve one posluju u Republici Srbiji, pa time se jačaju i bezbednosni kapaciteti Republike Srbije. Da li je neko lud na zapadu da bombarduje državu u kojoj posluje kompanija koja je osnovana njegovim kapitalom? Naravno da nije.

Prema tome, sve ovo o čemu mi govorimo nije samo – hajde dovezi bager i napravi put, ovo ima i svoju ekonomsku dimenziju, ima i svoju političku dimenziju, ali ima i svoju bezbednosnu dimenziju i o svemu tome trebamo voditi računa kada o ovom problemu govorimo.

Jedan od najboljih primera koliko država Srbija vodi računa o domaćim izvođačima radova je projekat Beograd na vodi, projekat koji je bio najviše osporavan od strane DS i svih ovih stranka koje su sada u ovom Đilasovom Savezu za Srbiju.

Ko je izvođač radova? Domaća kompanija „Energoprojekt“ i to je ono što oni nisu mogli da razumeju i što nisu hteli da razumeju do današnjih dana. Nije stvar u tome da li gospodin Mirčić, gospođa Radeta ili ja imamo dovoljno para da kupimo stan u Beogradu na vodi, ali neko ima. Niste stvar u tome da mi kupimo stan, nego je stvar u tome da zaposlimo domaću kompaniju da izgradi Beograd na vodi zato što zapošljava domaće radnike, zato što koristi domaće mašine, domaće građevinske materijale itd, na stranu to što taj deo Beograda izgleda lepše nego što je ikada izgledao.

Dakle, nije tačna ta teza da država Srbija, odnosno Vlada Srbije ne vodi računa o domaćim izvođačima radova. I te kako vodi.

Ovo oko stranih banaka, oko toga da ne mogu da povlače kapital, nemojte da se ljutite, nisam vas najbolje razumeo i zbog toga taj deo neću da komentarišem, a mislim da niste u pravu kada kažete da onaj ko vam da kredit da vas ucenjuje.

Nemojte da zaboravite, gospodine Mirčiću, ne uzimamo mi kredite samo od banaka koje su na zapadnoj hemisferi. Mi uzimamo kredite i od Rusa i od Kineza.

(Milorad Mirčić dobacuje.)

Znači, oni nas ucenjuju? Znači i Rusi nas ucenjuju?

(Milorad Mirčić dobacuje.)

Gospodine Mirčiću, ucenjuje nas država u koju se vi kunete da nam je najveći prijatelj.

Ucenjuje nas Narodna Republika Kina. Rusija je, pokušajte da komunicirate …

(Predsedavajući: Vreme.)

… završavam, da komunicirate sa mnom, a ne sa Zoranom Mihajlović. Rusija je država tržišne privede. Neke banke su tamo u većinskom državnom vlasništvu, neke su privatne. Kina ima isključivo banke koje su u državnom vlasništvu zato što prosto ljudi imaju socijalistički-društveno-ekonomski sistem, ako baš hoćete da idemo u tančine. Jel tako? Sada vi hoćete da kažete da država koja Srbiju doživljava kao najprijateljskiju u ovom delu sveta nas ucenjuje preko svojih državnih banaka kada nam daje kredite za izgradnju puteva, železnica itd.

Mislim da to nije korektno. To ne rade ni Rusi, to ne rade ni Kinezi, a sumnjam da radi bilo ko zato što je Vlada Srbije pokazala da je spremna da odoli mnogo težim iskušenjima i mnogo težim izazovima nego što je davanje kredita.

Setite se koliko je na Aleksandra Vučića i na Vladu Srbije vršen pritisak da uvedemo sankcije Rusiji. Jesmo li uveli sankcije Rusiji? Nismo. Znači, Vlada Srbije je otporna na pritiske.

(Predsedavajući: Hvala.)

Dakle, ako nismo uveli sankcije Rusiji, ko to može da natera Vladu Srbije da uzme kredit, a da je pritom ucenjuje da mora da bude taj i taj izvođač radova.

Ono što je bitno, bitan je kvalitet radova, bitni su rokovi i na kraju krajeva, bitna je bezbednost na putevima. Šta nama vredi da damo posao domaćoj firmi i sutra ili za godinu dana ili za pet godina na tom delu puta dese se 10, 20, 50 ili 100 saobraćajnih nesreća i pogine, ne daj Bože, neko dete, neka žena, neka trudnica, muškarac, nije bitno ko …

(Predsedavajući: Hvala dr Martinoviću.)

… a to se dešava na našim putevima između ostalog i zbog toga što su radovi loše izvedeni.

Još samo jednu stvar da kažem. Ovde se pominjala putna laboratorija, uzimanje uzorka itd. Jel tako? To je CPL, Centralna putna laboratorija. Isto je privatna kompanija. Nije državna.

Prema tome, neko ko posluje kao privatna kompanija što bi se razlikovao u nekim situacijama od ljudi kao što su Borovica, Mišković ili Ljubiša Buha Čume. Mislim da tu neke velike razlike nema.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek je lakše sedeti rashlađenoj sali Narodne skupštine nego raditi na terenu. Pošto govorite o činjenicama, činjenice su sledeće. Dakle, od 2014. do 2018. godine dok je gospođa Zorana Mihajlović ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, urađeno je 440, skoro 446 kilometra auto-puta, a u toku je izgradnja 103 kilometara još auto-puta i planira se u narednom periodu izgradnja oko 700 kilometara auto-puteva kroz Srbiju. Pošto ste vi ovde u stvari čitali isečke iz novina, šta su izveštavale pojedine televizije o Aleksandru Vučiću i SNS, govore sve najgore, izvlačili izjave iz konteksta i tako dalje i hteli navodno da podsetite javnost, ja malo vas da podsetim na neke stvari.

Nama su se u maju 2014. godine, vi to nadam se veoma dobro znate, ali nećete da kažete, desile nezapamćene biblijske poplave. Mi smo uspeli odnosno Vlada Srbije je uspela u rekordno kratkom vremenu da sanira sve posledice tih poplava koje su nam se desile u maju 2014. godine. Vi se krstite, a ja vas sad pitam u kojoj državi je moguće da dok se ruše kuće, ruše mostovi, urušavaju auto-putevi, klizišta gutaju čitave delove Srbije, vi se bavite izgradnjom auto-puteva. U kojoj državi je to moguće? Kažite mi jedan jedini dinar koji je proneveren u toku obnove Srbije zbog majskih poplava 2014. godine? Tog jednog jedinog dinara ne možete da pronađete.

Onda se ovde pojavite, kako vi kažete 26. juna 2019. godine kao da mi ovde ne znamo koji je današnji datum i kažete – e, tamo neki put kroz Grdelicu. Da li ste vi nekada prolazili kroz Grdelicu? Pa, jeste li videli koji su to kanjoni? Na kraju krajeva, možete da se smejete koliko hoćete, ali to govori o tome koliko ne poštujete građane Srbije i na kraju krajeva koliko ne poštujete te izvođače radova nad kojima lijete krokodilske suze.

Pa, evo, gospodine Mirčiću, vi ste stariji kolega, podučite gospodina Miljana, geografski. Nije isto, praviti put u Blajkovac, gde je manje više, nizija i praviti autoput kroz Grdelicu gde su vam kanjoni, kao tamo na Sutjesci, Tjentištu, itd.

O tome morate da vodite računa. Na kraju krajeva, ja znam da je posao opozicije da traži dlaku u jajetu predsedniku Vlade, predsedniku Republike i ministru. Pa ste rekli kog dana to, sledećeg dana ste rekli nešto drugo, pa su rokovi pomereni za mesec, dva ili tri. Ono što je činjenica, to je da nijedna Vlada pre Vlade Aleksandra Vučića, odnosno pre Vlade Ane Brnabić, nije izgradila toliko autoputeva, koliko je izgrađeno u proteklih nekoliko godina.

Da li su uvek poštovani rokovi, koji su planirani? Verovatno nisu, ali to verovatno u mnogim situacijama nije ni moguće. Da li je neko mogao da planira da će u toku maja i juna ove godine da padne ovolika količina kiše koja je pala? Nije moglo da se očekuje. Nijedna ozbiljna vremenska prognoza to nije mogla da predvidi, a to nam se desilo. Sećate se 2014. godine, a mi stalno pričamo o majskim poplavama, sećate se da su krajem 2014. godine zabeležene takođe poplave u istočnom delu Srbije, koje su takođe blokirale radove na tom delu naše zemlje?

Imate danas nezapamćene poplave. Do juče ste imali nezapamćene poplave, upravo na ovim deonicama o kojima mi danas govorimo, oko Čačka, Požege, Kraljeva, Gornjeg Milanovca, itd. Onda dođete u Skupštinu i onda kao, vi ste rekli to, a vi ste rekli to.

Izvinite, ko može da pravi autoput kada vam za jedan dan padne 100 litara kiše po kvadratnom metru? Pa to su nezapamćene kiše, o tome ste mogli da čitate samo u starom zavetu i to se nažalost dešava sada u Srbiji, zato što je uništena klima, a to je jedan od bitnih faktora koji su i te kako otežavali izvođenje radova i poštovanje rokova.

Na kraju krajeva, time ću da završim gospodine Arsiću, gospodin koji je govorio pre mene, ono što uporno prećutkuje, a navodno hoće da informiše građane Srbije, a to je gospođa Mihajlović danas ponovila bar 10 puta, i stalno govorite o toj razlici u ceni.

Najpre je bilo 500 miliona, a sada je 800 miliona. Prvo je bilo planirano da se samo napravi autoput, a sada na to ide uređenje, kompletno uređenje korita zapadne Morave, a ja se nadam da možete da pretpostavite koliko je to opsežan i važan projekat za taj deo Srbije i za te građane koji žive u tom delu Srbije, da Morava više ne plavi, da više nemamo problem sa poplavama, da se konačno izgrade nasipi koji će izdržati i ove biblijske poplave koje nam se nažalost dešavaju i plus kompletna, najsavremenija telekomunikaciona mreža.

Naravno da to poskupljuje konačnu cenu. Nije isto kada pravite samo put, pa uz put još i nasipe uz zapadnu Moravu, pa još uz to pravite tim ljudima koji tamo žive savremeni i moderan telekomunikacioni sistem, da mogu da im rade telefoni kada pada kiša, a ne čim padne prva kiša, ne mogu ljudi da zovu svog komšiju, ili da nemaju internet.

To je sve predviđeno ovim projektom i naravno da to poskupljuje u jednoj meri cenu, ali to je normalno, to prosto nije moguće da jedna usluga košta 500 miliona, a onda još dve dodatne vam maltene neko pokloni. Nema ovde nikakvog poklanjanja.

Ono što je bitno, Srbija danas može i da se zaduži za realizaciju ovog projekta, ali pod uslovima i ja se nadam da građani Srbije to dobro razumeju, pod uslovima koji su daleko povoljniji, nego što su bili 2008, 2009, 2010. i 2011. godine.

Ovde su se neki podsmevali izjavi Siniše Malog kako sada naše obveznice kada budu dospele, plaćaće se kamata od nešto više jednog procenta, a nekada su se plaćale po 7%, 8%, pa to govori o snazi srpske ekonomije. To govori o tome koliko smo uspeli da ozdravimo naše javne finansije.

Na kraju krajeva, kada uzmete kredit za izgradnju autoputa, pa još uredite i korito zapadne Morave, pa još uradite i telekomunikacionu mrežu, to nije puki trošak, to nije bačen novac. To je ulaganje u budućnost Srbije.

Stalno govorimo o tome, hajde da popravimo stanje u pojedinim delovima Srbije, hajde da ljudi iz Čačka i Gornjeg Milanovca, Požege, Arilja, Ivanjice, itd. ne dolaze svi u Beograd, nego da ostanu u svojim mestima. Ovo je način da se to uradi, jedan od načina, da im zapadna Morava više ne plavi, njive, kuće, garaže, plastenike, da ljudi imaju savremenu telekomunikacionu mrežu.

Što samo Beograd da ima privilegiju na kvalitetan internet, što to ne bi imali građani Čačka, Gornjeg Milanovca, Požege, Ivanjice, itd?

Dakle, o svim tim činjenicama morate da vodite računa kada govorite o ovako važnom projektu. Još jednu stvar da vam kažem, vidi se da sam stariji od vas, pa sam umalo i zaboravio, a vi kažete, ko da veruje Zorani Mihajlović da će ovo što je danas rekla vezano za rokove biti ispunjeno?

Piše vam, pošto niste verovatno detaljno čitali predlog zakona, u članu 6. i ja vas molim da obratite pažnju na taj član, a možda je on jedan od najvažnijih u ovom predlogu zakona i to građani Srbije treba dobro da razumeju.

„Predlog za eksproprijaciju podnosi se najkasnije u roku od tri godine, od dana stupanja na snagu ovog zakona“.

Znači, tačno je propisan maksimalan rok od tri godine, od dana stupanja na snagu ovog zakona, a u prelaznim i završnim odredbama je propisano da zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku RS“.

Dakle, rokovi ne mogu biti kraći. Rokovi su maksimalno kratki i mi ovaj predlog zakona, odnosno ovaj zakon ćemo i usvojiti, zato što se njime propisuju mnogo kraći rokovi za postupak eksproprijacije, jer nećemo više državu Srbiju, a ni građane Srbije, pa ni one koji će biti subjekti eksproprijacije, odnosno čije će nekretnine biti subjekti eksproprijacije, da dovedemo u situaciju, da krećemo u ovako krupan infrastrukturni projekat, a da nismo prethodno rešili sva imovinsko-pravna pitanja.

Mi ovim predlogom zakona sva ta pitanja rešavamo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se pokušava predstaviti kako je ovo prvi slučaj da se strateški partner za izgradnju auto-puta utvrđuje direktnom pogodbom, a ne putem javnih nabavki.

Građani Srbije, ovo govorim zbog građana Srbije, a ne zbog vas, mislim da vi ovo znate, putem direktne pogodbe zaključen je Ugovor o izgradnji odgovarajućih deonica auto-puteva kroz Srbiju sa firmom „Azvirt“ iz Azerbejdžana, sa jednom firmom iz Turske i sa nekoliko kineskih kompanija.

Dakle, ovo nije prvi slučaj da se ugovor zaključuje, odnosno da se strateški partner pronalazi bez primene propisa koji se odnose na javne nabavke. Zahvaljujući Vladi Srbije bez javnih nabavki, ali uz adekvatan kvalitet radova u Srbiji danas rade i Rusi, Azerbejdžanci, Turci i Kinezi i to građani Srbije treba da znaju.

Što se tiče dužine autoputeva, odnosno kilometara auto-puteva koji su izgrađeni od 2014. do 2018. godine, rekao sam vam da to iznosi 400 i skoro 446km. Vi ste se zaustavili sa nekim datumom u leto 2017. godine, a maločas ste nam spominjali da je danas 26. jun 2019. godine. Dakle, ja vas da podsetim da smo u međuvremenu od tog juna ili jula 2017. pa do kraja 2018. godine izgradili još mnogo kilometara auto-puteva koje ste vi izgleda zaboravili.

Ono što je takođe važno da se kaže, vi kažete zbog toga što se strateški partner ne bira putem primene Zakona o javnim nabavkama, ko nam garantuje kvalitet radova? Pa, to je propisano zakonom, odnosno Predlogom zakona o kome danas govorimo, dakle, u članu 18. lepo piše – stručna kontrola i reviziona komisija iz člana 131. Zakona o planiranju i izgradnji mogu prilikom ocene ispunjenosti uslova utvrđenih posebnim propisima, standardima i drugim aktima prihvatiti dokazivanje ispunjenosti zahteva i prema propisima i standardima stranih država, kao i prema priznatim međunarodnim metodama proračuna i modelima, ukoliko je tim propisima i standardima predviđeno ispunjavanje osnovnih zahteva za objekat, odnosno osnovnih zahteva za njegovo projektovanje, izvođenje i održavanje.

Dakle, Predlog zakona jasno pripisuje mehanizam kontrole, ne samo prilikom izvođenja radova, nego i prilikom projektovanja.

Ponovo da podsetim građane Srbije, pošto ste to izgleda namerno prećutali, u obrazloženju Predloga zakona lepo piše – desile su se poplave u maju 2014. godine. Posle tih poplava sledila je jedna obnova poplavljenih područja u Srbiji. Zbog poplava i zbog posledica poplava moralo je da se krene praktično od početka sa projektovanjem ove deonice auto-puta, pri čemu je to novo projektovanje podrazumevalo ne samo izgradnju ove deonice aut-oputa, dakle, ne samo izgradnju putne infrastrukture, nego još i preko 40km nasipa duž Zapadne Morave, plus izgradnja celom dužinom trase savremene, moderne, telekomunikacione mreže.

To je važno da građani Srbije znaju, da ovim Predlogom zakona neće dobiti samo auto-put, biće obezbeđeni od plavljenja kada je u pitanju Zapadna Morava, a vi znate koliki je to problem i plus toga imaćemo savremenu telekomunikacionu mrežu u ovom delu Srbije.

To je nešto što je, ja mislim, od vitalnog značaja ne samo za taj deo Srbije, nego za celu Srbiju. Kamo lepe sreće da sledeći put i svaki sledeći put kad budemo pravili neku novu deonicu auto-puta gde god se pojavi taj problem možemo pored izgradnje auto-puta da rešimo i pitanje izlivanja reka, bez obzira da li je u pitanju Zapadna Morava, Velika Morava, Južna Morava, Dunav, Sava, Kolubara, Tamnava, nije bitno, dakle, da rešimo konačno pitanje tih nasipa, o čemu je govorio i predsednik Vučić. Dakle, da više nemamo problem samo sa velikim rekama, jer sad se ispostavilo da su problem u Srbiji ne veliki vodotokovi poput Save i Dunava, nego male rečice koje usled velike količine padavina jednostavno poplave sve oko sebe.

Mi ovim Predlogom zakona, između ostalog, rešavamo i taj problem. Stotinama godina, ako ćemo pošteno, Srbija nije uspela da reši pitanje plavljenja Pomoravlja. Mi sada ovim Predlogom zakona to rešavamo, kao što ćemo da rešavamo i sva druga pitanja koja su se ovih dana pojavila kao aktuelna, gde mali bujični vodotokovi usled obilne količine padavina naprave katastrofu građanima koji žive uz te vodotokove.

Što se tiče, vi kažete legalizacija, formalno pravno to se zove ozakonjenje, dakle ozakonjenje spominjete 20 godina, neku godišnjicu problema legalizacije u Srbiji. Srbija ima problem sa nelegalnom gradnjom ne 20, više od 100 godina. Između ostalog, jedan od problema, odnosno jedan od uzroka koji su doveli do ovih poplava, evo sada pre neki dan u opštini Palilula u naseljima kao što su Ovča, Borča i Krnjača, to je upravo nelegalna gradnja.

Da li vi sada nama hoćete da kažete da je za tu nelegalnu gradnju odgovorna Zorana Mihajlović? Da je odgovoran Aleksandar Vučić? Da je odgovoran Goran Vesić? Pa naravno da nije. Da li vi mislite da ti problemi koji su nastajali godinama u Ovči, Borči, Krnjači, Kaluđerici, Grockoj i mnogim drugim delovima Beograda, i ne samo Beograda, nego Novog Sada, Kragujevca, Kraljeva, Niša itd, mogu da se reše tako što lupite dlanom o dlan? Bilo bi lepo kada bi bilo moguće, ali nije moguće.

Ono što je bitno i ono što, ja mislim, građani Srbije dobro razumeju, mi smo stvorili zakonske mehanizme i obezbedili finansijska sredstva da se ti problemi iz godine u godinu rešavaju. Mi da nismo izvršili fiskalnu konsolidaciju 2014, 2015, 2016, 2017, 2018. godine, mislite li da bi bilo moguće da obnovimo Srbiju u ovako kratkom vremenskom periodu kao što smo to učinili samo u toku ove godine?

Evo, rešićemo i pitanje kanalizacije i fekalne i kišne kanalizacije u opštini Palilula već u toku ove i sledeće godine, ali to su nasleđeni problemi. Ne možete problem koji je nasleđen od pre 20, 30 ili 50 godina da kažete – hej, ti, Zorana Mihajlović, što ga nisi rešila za godinu dana? Nema tog čarobnjaka koji taj problem može da reši.

Ja sam vama zahvalan što ste vi detektovali problem, jeste problem nelegalne gradnje, jeste problem što možda nismo izgradili više kilometara auto-puteva nego što smo planirali. Hvala vam na tome što ste nas podsetili da nismo uvek se držali rokova koje smo sami sebi zadali, ali izvinite, niko ne može da kaže da Aleksandar Vučić, da Zorana Mihajlović, da ljudi iz Vlade Srbije, da ljudi iz „Puteva Srbije“, da ljudi iz „Srbijavoda“ nisu radili danonoćno svoj posao. Radili su i to građani Srbije vide.

Možemo i sada da se podsmevamo, da citiramo izjave, da vadimo kada je ko rekao, možemo. Ja vas razumem kao poslanika opozicije, to je vaš posao, ali posao ovih ljudi iz Vlade je mnogo teži. Njihov posao je da rade. Njihov posao je da grade autoputeve. Njihov posao je, na kraju krajeva, da grade autoputeve koji su apsolutno bezbedni, da imamo manje smrtnih slučajeva na autoputevima, da nam autoputevi budu kvalitetni, da traju po 30, 40, 50 godina, a ne da se posle godinu ili dve pojave problemi, kao što je to bio slučaj do 2012. godine.

Dakle, ja ne osporavam vaše pravo da kritikujete, ali građani Srbije mislim da shvataju da je mnogo lakše kritikovati nego biti operativan, raditi i rešavati probleme za koje niste odgovorni vi, ali koji su vam pali u nasleđe, zato što ste 2012. godine preuzeli jednu potpuno ruiniranu državu, govorim o centralnoj državi, i plus, preuzeli ste čitav niz lokalnih samouprava koje su bile potpuno devastirane, kao što je grad Beograd, ili kao što su pojedini delovi grada Beograda, gde godinama niste imali kanalizaciju, gde je godina cvetala divlja gradnja, gde niko nije ni pokušao da reši taj problem i vi sada svu krivicu svaljujete na one koji se trude, ali zaista se trude da taj problem reše.

Pa, ja bih bio najsrećniji čovek na svetu, isto kao i vi. Ja želim dobro državi Srbiji isto kao i vi, i gradu Beogradu. Kada bi svi problemi grada Beograda, svi problemi Čačka, Kraljeva, Gornjeg Milanovca itd. mogli da se reše za sedam dana ili za 15 dana. Nažalost, ne mogu. Nisu rešavani godinama.

Mi smo izgradili više autoputeve nego što je izgrađeno od oslobođenja Jugoslavije 1945. godine pa do danas. To je veliki uspeh, to je veliki uspeh. Pri tome, uprkos tim vašim stalnim izjavama kako smo neki veliki evrofanatici, kako govorimo, iako nikada niste čuli od Aleksandra Vučića tu rečenicu, da EU nema alternativu, to su govorili neki drugi, mi smo ti koji smo otvorili srpsko putarsko tržište, da ga tako nazovem, i našim prijateljima iz Rusije i našim prijateljima iz Kine i našim prijateljima iz Azerbejdžana. To niko drugi do Aleksandra Vučića, do Zorane Mihajlović nije uspeo da uradi.

Ja mislim da građani Srbije to vide i da građani Srbije to dobro razumeju.

Da bismo ovu sednicu uveli konačno u neke normalne poslovničke tokove, ja vas molim, gospodine Arsiću, prekinite me kad na monitoru bude pokazalo da, po osnovu replike po kojoj sam se javio, govorim duže od dva minuta, bez obzira na kojoj rečenici budem.

Ono što želim da kažem, najveće zloupotrebe u Srbiji tokom 2008. godine naročito, 2009, 2010, 2011, 2012. godine, dešavale su se pod firmom primene Zakona o javnim nabavkama. U Vojvodini je Bojan Pajtić sproveo sve javne nabavke i iza svake javne nabavke krila se korupcija, krilo se neizvođenje radova i krilo se lično bogaćenje. Dakle, sama primena Zakona o javnim nabavkama, sama po sebi, nije garancija da neće doći do zloupotrebe. To je jedna stvar.

Druga stvar, niko ne suspenduje u Srbiji Zakon o javnim nabavkama. Ovo je samo jedan od izuzetaka. Kao što smo napravili izuzetke kod ruskih, kod kineskih, kod azerbejdžanskih kompanija, tako ćemo da napravimo izuzetak i u ovom slučaju, samo da bismo ubrzali postupak izgradnje jedne važne deonice auto-puta koji prolazi kroz ovaj deo Republike Srbije. Inače, Zakon o javnim nabavkama važi i u gradu Beogradu, važi i za organe lokalne samouprave, važi i za državne organe. Ali, kada se međunarodnim sporazumima predvidi da će se izbor strateškog partnera za izvođenje ili projektovanje pa izvođenje radova…

(Vjerica Radeta: Gotovo.)

Jel dve minute? Završavam.

Citiraću Njegoša – vrijeme je majstorsko rešeto, prečistiće ono ove stvari, sitnarije djecu zabavljaju.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani predsedniče Republike Srbije, poštovana predsednice Vlade, dame i gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, braćo i sestre sa Kosova i Metohije.

Vi predsedniče niste hteli da iznosite mnogo detalja oko toga kako ste dočekani danas na ulazu u Narodnu skupštinu. Dočekani ste gore nego da ste ulazili u hrvatski Sabor ili da ste ulazili u parlament u Prištini. Boško Obradović je po svom dobro oprobanom receptu, verovatno po nalogu svog mentora Dragana Đilasa organizovao zasedu na vas, sa namerom da se sa vama fizički obračunaju i da bace ljagu i senku na sednicu Narodne skupštine. To narod treba da zna.

Dakle to je uradio Boško Obradović kao perjanica Dragana Đilasa, istog onog Dragana Đilasa koji je 6. februara potpisao sporazum sa narodom, ja ga imam u rukama, i nigde u tom sporazumu sa narodom nema Kosova i Metohije, ali ima predsedniče Republike medija i prva tačka sporazuma se narodom Dragana Đilasa je – obavezujemo se na zajedničku borbu za slobodne medije, u prevodu na jezik koji Dragan Đilas jedino razume, to su sekunde, to su reklame i to su milioni u njegovim džepovima. To narod treba da zna. Vi kao predsednik Republike ste verovatno smatrali da nemate pravo to tako otvoreno i jasno da kažete, ja kao narodni poslanik to pravo imam.

Vi ste dali veoma opsežne istorijske reminiscencije o tome šta nam se dešavalo u prošlosti. Ja neću da govorim svih 20 minuta, ali želim da kažem jednu stvar. Mi kao Srbi nemamo pravo na bilo kakav avanturizam. Podsetiću vas samo na jedan datum koji je paradigma našeg herojstva, ali i naše nacionalne tragedije. To je 27. mart. Dvadeset sedmog marta, odnosno u noći između 26. i 27. marta grupa oficira organizovala je vojni puč, srušila Vladu Cvetković-Maček i tog jutra 27. marta 1941. godine Vinston Čerčil je rekao jutros je Jugoslavija pronašla svoju dušu.

Nisu prošla tri dana, bilo je potpuno jasno da će Hitler da napadne Jugoslaviju, predsednik Vlade general Dušan Simović šalje Momčila Ninčića, ministra inostranih poslova kraljevine Jugoslavije u Berlin da mu kaže da je vojni puč unutrašnja stvar Jugoslavije, da mi ostajemo verni trojnom paktu. Nije uspeo da ubedi Hitlera. Šestog aprila je bombardovan Beograd i zahvaljujući 27. martu tom herojskom ali avanturističkom činu desio se neviđeni pogrom nad srpskim narodom. Da nije bilo 27. marta ne bi nikada bilo nezavisne države Hrvatske, ne bi nikada bilo Kraljeva, ne bi nikada bilo Kragujevca, ne bi nikada bilo streljanja našeg naroda u Mačvi, ne bi bilo šiptarskih zločina na Kosovu i Metohiji. Na tu vrstu avanturizma, na tu vrstu herojstva, a kada unapred znate da je stvar izgubljena, mi Srbi danas više nemamo pravo.

Vi ste ovde danas naveli nekoliko važnih statističkih podataka. U tom istom Drugom svetskom ratu svaki sedmi Srbin je izgubio život, a svaki 49 Englez je izgubio život. Pogledajte gde je sada Velika Britanija, a gde smo mi Srbi, i da li nam neko priznaje tu ulogu koju smo imali, antifašističku u Drugom svetskom ratu? Malo ko. Zašto ovo govorim? Nije vreme da budemo avanturisti, nije vreme da se lupamo u junačke grudi, kao što ste rekli i sami, nemamo više naroda za bacanje, nemamo više dece za stradanje, a i oni koji bi da ratuju za KiM oni bi da sede po beogradskim kafićima, a da tuđu decu guraju u rat.

Vi ste ovde gospodine predsedniče naveli nekoliko loših odluka koje je donela vlast od 2000. do 2012. godine. Pomenuli smo diskontinuitet sa Saveznom Republikom Jugoslavije. Dakle, tačno je da je Vojislav Koštunica u novembru 2000. godine tražio prijem u UN Savezne Republike Jugoslavije kao nove države. I to je još jedan argument u rukama naših neprijatelja da kažu – ta Savezna Republika Jugoslavije iz 2000. godine nije ona Savezna Republika Jugoslavija iz 1999. godine na koju se odnosi Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244.

Što se tiče kontinuiteta, tu stvari po Srbe ne stoje baš najbolje. Na krvi i na muci srpskih vojnika i na srpskoj pobedi iz Drugog svetskog rata, kontinuitet su ostvarili oni koji svoju državu u modernoj istoriji nikada nisu imali. Mi kada govorimo o kontinuitetu, ne govorimo samo o kontinuitetu ustavno-pravnom, nego i u međunarodno-pravnom smislu.

Slobodan Jovanović kaže – na međunarodnom planu šta je to država? Serija međunarodnih ugovora. Međunarodne ugovore koje je zaključila Kraljevina Srbija danas baštine, verovatno jednim delom i našom greškom, i Slovenija, i Hrvatska, i BiH, i Crna Gora i Makedonija. Jedna istorijska činjenica, jedan istorijski kuriozitet, Andrija Artuković, ustaški ministar pravosuđa, isporučen je Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji na bazi ugovora o ekstradiciji, koji je Kraljevina Srbija zaključila sa SAD. Zato je važno pitanje kontinuiteta. Pogrešnom politikom DOS-a, mi smo jednim delom izgubili kontinuitet i to je neoprostiva greška onih koji su, dolazeći na vlast 2000. godine, rekli da je KiM samo demokratsko pitanje, ništa drugo, ni nacionalno, ni političko, ni istorijsko.

Vi ste, gospodine predsedniče, ovde naveli čitav niz pogrešnih odluka bivšeg režima. Ja sam pronašao jednu odluku. Jedna odluka koja flagrantno, nedvosmisleno govori o tome šta je bila namera onih koji su 2000. godine došli na vlast i time ću za danas da završim.

Narodna skupština Republike Srbije, inače potpisnik ove odluke je gospođa Gordana Čomić, predsednik Narodne skupštine, Narodna skupština Republike Srbije je na sednici koja je održana 27. februara 2002. godine donela odluku o prestanku važenja Odluke o obrazovanju privremenog Izvršnog veća AP Kosova i Metohije i u članu 1. se kaže - prestaje da važi odluka o obrazovanju privremenog Izvršnog veća AP Kosova i Metohije "Službeni glasnik RS br. 33/98. To je bio početak odricanja od naših prava, to je bio početak odricanja od prisustva države Srbije na Kosovu i Metohiji.

Vi ste tu politiku gospodine predsedniče zaustavili i zbog toga imate nedvosmislenu podršku, pre svega srpskog naroda koji živi na Kosovu i Metohiji. Izbori u ove četiri srpske opštine su pokazali kome narod na KiM veruje. Veruje Vama i nije u pravu kolega Čedomir Jovanović kada je rekao da ste sami, niste sami, imate podršku poslanika SNS, imate podršku naših koalicionih partnera, imate podršku naše braće i sestara sa KiM, ali imate podršku i građana Srbije. Nemojte da potcenjujete naš narod, zna naš narod vrlo dobro i vrlo dobro razume šta je moguće, a šta nije moguće u današnje vreme i koje je rešenje racionalno i koje je rešenje realno za KiM.

Neko je danas rekao - nismo pitali narod ni kad smo smanjivali penzije. Pa, pitali smo ga. Pitali smo ga na izborima 2014. godine, opredelio se narod gospodine Vučiću za vašu politiku. Pitali smo ga 2016. godine, opredelio se narod za vašu politiku. Pitali smo ga 2017. godine kada ste ubedljivo pobedili na predsedničkim izborima dao vam je podršku. Dakle, narod veoma dobro razume da ste vi predsednik Republike koji vodi računa o interesima cele Srbije, a posebno srpskog naroda koji živi na KiM. Prema tome, predsedniče niste sami imate podršku, samo hrabro napred.

Dame i gospodo narodni poslanici, vezano za ovu tačku dnevnog reda, odnosno za ove objedinjene tačke u okviru druge načelne rasprave, želim da kažem nekoliko stvari koje su u poslednjih nekoliko dana izazvale veliku pažnju pojedinih medija i to, pre svega, onih medija koji su oštri protivnici politike predsednika Republike Aleksandra Vučića i oštri protivnici politike koju vodi Vlada Republike Srbije.

Radi se o jednom potpuno iskonstruisanom slučaju, o slučaju sudije Apelacionog suda u Beogradu, gospodina Miodraga Majića, od koga pojedini mediji pokušavaju da naprave žrtvu političkog progona nas koji pripadamo SNS. Ovih dana smo na stubu srama, pre svega predsednica Narodne skupštine Maja Gojković, moj kolega narodni poslanik Marijan Rističević, Vladimir Orlić i još nekoliko narodnih poslanika koji su se drznuli da samo postave nekoliko pitanja vezanih za delovanje sudije Majića, ali za delovanje sudije Majića van sudnice.

Dakle, mi nismo komentarisali i niko od nas nije komentarisao apsolutno nijednu presudu sudije Majića, sem što smo konstatovali ono što je činjenica, a to je da je učestvovao u donošenju oslobađajuće presude tzv. „gnjilanskoj grupi“, za koje postoji obilje dokaza da je počinila najteže moguće zločine nad Srbima na KiM, a koja je nekim spletom čudnih okolnosti proglašena nevinim.

Dakle, vezano za sudiju Majića, postavili smo pitanje – u kojoj to civilizovanoj, demokratskoj, evropskoj državi je moguće da neko bude visoko rangirani sudija, a sudija Majić je sudija Apelacionog suda? Da bi građani Srbije znali, apelacioni sudovi su odmah ispod Vrhovnog kasacionog suda. Dakle, najviša sudska instanca u Republici Srbiji je Vrhovni kasacioni sud. Odmah ispod Vrhovnog kasacionog suda su apelacioni sudovi. Sudija Majić je, dakle, visoko rangirani sudija, sudija Apelacionog suda u Beogradu.

Mi smo postavili pitanje i to pitanje postavljamo i danas. Dakle, mi nikoga ne vređamo. Pojedini mediji, kao što je televizija N1, kao što je dnevni list „Danas“, kao što su razni dušebrižnici, kad su u pitanju ljudska prava i slobode, tvrde da smo mi vređali sudiju Majića, da smo ga klevetali, da smo protiv njega vodili hajku. Nismo to radili. Dakle, nikoga, pa ni sudiju Majića apsolutno bilo čim uvredili. Samo postavljamo jedno važno pitanje.

Dakle, u kojoj to evropskoj, demokratskoj, civilizovanoj državi je moguće da jedan tako visoko rangirani sudija, kao što je sudija Majić, sudija Apelacionog suda, bude predsednik Upravnog odbora jedne nevladine organizacije, koja se zove „Centar za pravosudna istraživanja“, skraćeno CEPIS?

Meni nije bilo teško, ja sam pogledao u Agenciji za privredne registre, odnosno na sajtu Agencije za privredne registre, dakle, „Centar za pravosudna istraživanja“ je u aktivnom statusu. To su bukvalno podaci od danas, odnosno najažurniji mogući podaci, dakle, podaci sa današnjim datumom. U pitanju je nevladina organizacija, matični broj 28205414, sedište Beograd, Zvezdara, ulica Koste Abraševića broj 22. Zastupnik ove nevladine organizacije je Slobodan Beljanski iz Novog Sada, inače advokat. Datum osnivanja 29. maj 2016. godine, datum donošenja statuta 29. maj 2016. godine. Vreme trajanja neodređeno, PIB, itd.

Dakle, u pitanju je nevladina organizacija i to nevladina organizacija u čijem se rukovodstvu nalaze sudije, pojedine sudije i advokati. Svako, ne mora čovek da bude pravnik, zna da su sudije i advokati u svakom sudskom postupku, bio on krivični ili parnični, na različitim stranama.

Dakle, sudija je neko ko treba potpuno nezavisno, objektivno, samostalno da proceni u krivičnom postupku da li je neko kriv ili nije kriv za određeno krivično delo, a u parničnom postupku da li je tužbeni zahtev osnovan ili ne. Interes advokata, i to je potpuno prirodno, to je u skladu sa advokatskom profesijom, ali posao advokata je sasvim suprotan i potpuno različit od posla sudije. Njegov zadatak je da, koristeći svoje pravničko znanje, pravničko umeće, svoje govorničke veštine iskoristi tako da to bude u interesu stranke koju zastupa, bez obzira da li je u pitanju fizičko ili pravno lice. Konkretno, u krivičnom postupku da pokuša da dokaže da njegov klijent nije kriv za krivično delo koje mu se stavlja na teret, a u parničnom postupku da pokuša da dokaže da, ako je zastupnik tužioca, da je tužbeni zahtev osnovan, ako je zastupnik tuženog, da dokaže da tužbeni zahtev nije osnovan.

Ovde ima ljudi koji su advokati, kao što je moj uvaženi kolega Petar Jojić, ima ovde još dobrih pravnika i mogu da potvrde da je tačno ovo što govorim.

Mi sad imamo jednu potpuno neverovatnu situaciju, da sudija Apelacionog suda Miodrag Majić je predsednik Upravnog odbora nevladine organizacije koju čine sudije i advokati. Ko garantuje građanima Srbije da će sudija Majić ili bilo koji drugi sudija koji je član ove ili neke slične nevladine organizacije, a ovo nije jedina nevladina organizacija u kojoj imate i sudije i advokate da u konkretnom predmetu, bio on krivični, parnični ili neki drugi, postupa nezavisno, samostalno, objektivno i da presude u ime naroda donosi isključivo na osnovu Ustava i zakona, a ne na bazi dogovora sa advokatima. A, svi znamo da toga u našim sudovima ima. U nekim sudovima toga ima više, u nekim sudovima ima manje, ali da postoji sprega jednog dela sudija i jednog dela advokata, mislim da je to činjenica koju niko ne može da prenebregne i koju niko ne može da negira.

Ko čini CEPIS? Predsednik CEPIS-a je Slobodan Beljanski. Gospodin Majić je predsednik Upravnog odbora. Od advokata u rukovodstvu CEPIS-a je, između ostalog, Gordana Mihajlović, advokatica, nekadašnja sudija i predsednica Drugog opštinskog suda u Beogradu, zatim, dr Vladimir Đerić, advokat, nekadašnji savetnik ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore i Vladimir Beljanski, advokat i predsednik Advokatske komore Vojvodine.

Dakle, u rukovodstvu CEPIS-a, čiji je predsednik Upravnog odbora gospodin Majić, su četiri advokata: Slobodan Beljanski i Vladimir Beljanski, ja bih rekao da su otac i sin i Gordana Mihajlović i Vladimir Đerić.

Dakle, mi sada pitamo gospodina Majića, pitamo Društvo sudija Srbije, pitamo televiziju N1, pitamo list „Danas“, pitamo sve one koji kažu da smo vređali i napadali sudiju Majića, neka nam navedu jednu evropsku i demokratsku državu u kojoj postoji princip vladavine prava da sudija, i to visoko rangirani sudija, bude predsednik upravnog odbora nevladine organizacije u kojoj, maltene, pola rukovodstva čine advokati. Ja mislim da takva država u Evropi, a i van Evrope, koja se smatra civilizovanom, demokratskom i pravnom državom, ne postoji.

Dakle, kao što vidite, nisam rekao nijednu ružnu reč protiv sudije Majića, samo postavljam pitanje, pa neka u nekom narednom „Utisku nedelje“ ili na nekom svom obraćanju preko Tvitera, objasni u kojoj to državi je tako nešto moguće da je sudija predsednik upravnog odbora nevladine organizacije, a zajedno sa njim u upravnom odboru sede advokati. Ja mislim da takve države nema nigde.

Predsednik CEPRIS je Slobodan Beljanski. Slobodan Beljanski je neko ko je svojevremeno bio prvi čovek advokature u Vojvodini, čovek koji je bio, i kada je prestao da bude predsednik Advokatske komore Vojvodine, siva eminencija Advokatske komore Vojvodine i neko ko nije bez uticaja ni u advokatskim, a ni u sudijskim krugovima. To kolege advokati i svi oni koji se bave pravosuđem veoma dobro znaju.

Slobodan Beljanski je neko kome je Pravni fakultet u Novom Sadu poništio doktorat. Ovo govorim zbog toga, ovo je inače činjenica, nije ovo nikakva neistina, to može vrlo lako da se proveri, što se ovih dana vodi hajka protiv ministra finansija Siniše Malog, gde politički protivnici njegovi, a u suštini politički protivnici Aleksandra Vučića, pokušavaju da dokažu da je njegova doktorska disertacija plagirana.

Pravni fakultet u Novom Sadu je poništio doktorat Slobodana Beljanskog, a to je kasnije potvrđeno i na sudu. Dakle, ne samo da je nadležni organ fakulteta poništio doktorat, nego je sud svojom presudom potvrdio da je odluka Pravnog fakulteta u Novom Sadu bila ispravna.

Zašto ovo kažem? Zato što članovi Upravnog odbora CEPRIS, Centra za pravosudna istraživanja, i to upravo Miodrag Jovanović, profesor, da im kažem sve titule, dakle, prof. dr Miodrag Jovanović, zatim prof. dr Goran Dajović, docent dr Bojan Spajić su podneli žalbu protiv odluke Nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu, od 8. maja 2019. godine, a ta odluka inače glasi da je doktorska disertacija Siniše Malog originalan naučni rad i da ne predstavlja bilo kakav plagijat. Prof. Jovanović, docent Spajić i, dakle, koga sam spomenuo još ovde, prof. Goran Dajović su podneli žalbu protiv odluke Nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka i tom žalbom napadaju odluku Nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu i tvrde i dalje da je Siniša Mali svoju doktorsku disertaciju plagirao. Na čelu te njihove nevladine organizacije nalazi se čovek kome je ne samo fakultet poništio doktorat, nego mu je sud poništio doktorat. O takvim se ljudima radi.

Ovde ima još jedna stvar koju građani Srbije treba da znaju, jer znate ovi sa televizije N1, ovi iz „Danas“, oni vam rade po sledećem sistemu. Iz jednog mozaika, a svaki mozaik je jedna složena slika sa mnogo detalja, oni izvuku samo onaj detalj koji njima odgovara, a sve ostalo sakriju od građana. Zadatak nas narodnih poslanika je da kažemo sve što znamo o jednoj pojavi, a ne da iznosimo ono što nam odgovara. To rade poslanici i vlasti i poslanici opozicije, i to je posao svakog narodnog poslanika, bez obzira na to da li podržava ili ne podržava Vladu.

Međutim, pojedini mediji tako ne rade, što je naravno suprotno kodeksu novinarske etike, jer onda morate da iznesete sve činjenice. Ne, oni iznesu samo ono što njima odgovara i kažu – evo ih ovi zli naprednjaci, napadaju Miodraga Majića. Mi samo iznosimo činjenice i postavljamo pitanja.

Što se tiče Slobodana Beljanskog, koji je predsednik i zastupnik Centra za pravosudna istraživanja, dakle, tog tzv. CEPRIS, on je doktorirao kod prof. Momčila Grubača iz oblasti krivičnog prava. Momčilo Grubač je neko ko je svojevremeno bio savezni ministar. Ono što želim da kažem, a tu su i kolege iz SRS, mogu da potvrde da li sam u pravu ili ne, Momčilo Grubač je jedan od onih koji su još 1992. godine lansirali lažnu tezu o tome da država Srbija sprovodi progon Hrvata iz Hrtkovaca i nekih drugih mesta u Sremu. Ta priča o progonu Hrvata iz Hrtkovaca, o progonu Hrvata iz Vojvodine datira iz 1992. godine.

U toj lažnoj konstrukciji, isfabrikovanoj, političkoj učestvovao je prof. dr Momčilo Grubač, kao tadašnji savezni ministar, ako se ne varam, za ljudska i manjinska prava, koji je tvrdio da postoji organizovani progon Hrvata iz Hrtkovaca, iz Kukojevaca, iz Slankamena, iz Golubinaca, iz nekih drugih mesta u Sremu. Naravno, ništa od toga apsolutno nije bilo tačno, već se radilo o tome da su Srbi koji su proterani iz Hrvatske, i to pre svega iz onih delova Hrvatske koji nisu ulazili u sastav Republike Srpske Krajine, dakle, Srbi iz Zagreba, Srbi iz Osijeka, iz Slavonske Požege, iz Zadra, Splita, Rijeke, Dubrovnika itd, menjali svoje nekretnine, svoje kuće, stanove koje su u to vreme, dakle, 1991, 1992. godine vredeli od nekoliko desetina, pa do nekoliko stotina hiljada maraka, za kuće, odnosno nekretnine koje su vredele neuporedivo manje u Hrtkovcima, Golubincima, Slankamenu, Kukojevcima itd.

U Hrtkovcima je 1992. godine, Momčilo Grubač je to sakrio od građana Srbije, u avgustu mesecu ubijen, slovom i brojem, jedan jedini Hrvat, Mijat Štefanac…

(Vjerica Radeta: U kafanskoj tuči.)

Tako je. Mijat Štefanac, čovek je inače bio sklon alkoholu, sedeo je u kafani sa nekoliko Srba koji su bili proterani iz Hrvatske, koji su takođe bili pri piću, odnosno bili u alkoholisanom stanju i taj Mijat Štefanac je jednom proteranom Srbinu rekao – bio je u pravu Tuđman što vas je proterao, kamo lepe sreće da vas je proterao još više. Dva pijana čoveka se posvađala, jedan pijan čovek ubio drugog pijanog čoveka.

Od tog slučaja Momčilo Grubač, Nataša Kandić i njima slični napravili su neviđenu političku predstavu sa ciljem da opravdaju ono što se Srbima dešava u Hrvatskoj, odnosno po starom dobrom oprobanom Titovom komunističkom receptu, po sistemu ravnoteže, svi ste podjednako krivi. Jeste Tuđman proterao Srbe iz Hrvatske, ali je i Slobodan Milošević proterivao Hrvate iz Vojvodine i svi su podjednako krivi, iako svi mi veoma dobro znamo da to apsolutno nije istina.

Ono što se dešavalo Srbima u Hrvatskoj i Srbima u Krajini, ne može apsolutno niko razuman da poredi sa onim što se dešavalo Hrvatima ili bilo kojoj drugoj manjini u Vojvodini 1991, 1992. godine, iako sam ja duboko svestan činjenice da su pojedini Hrvati doživljavali neprijatnosti, da je bilo incidenata, ali nije bilo sistematskog i organizovanog državnog progona, kao što se to dešavalo u Hrvatskoj, a Momčilo Grubač, kao savezni ministar, da stvar bude još gora, je tvrdio da je toga bilo.

Kod tog istog Momčila Grubača je Slobodan Beljanski posle petooktobarske revolucije doktorirao, međutim Pravni fakultet u Novom Sadu je tu doktorsku disertaciju poništio i sudskom presudom je potvrđeno da je odluka Pravnog fakulteta u Novom Sadu apsolutno bila u skladu sa zakonom.

Ovo sam rekao da bi građani Srbije sve ovo znali i da ih niko ne bi dovodio u sumnju da bilo ko od nas ima nešto protiv sudije Majića. Nemamo ništa. Neka je on čovek živ i zdrav. Ja mu želim mnogo dobrih i zakonitih presuda, ali ovo su činjenice. Da li se te činjenice nekome dopadaju ili ne dopadaju to je njegov problem.

Ponoviću, možda sam dosadan, ali ću ponoviti pitanje, pitam sudiju Majića, pitam Draganu Boljević, pitam Dunju Mijatović, pitam sve one koji ovih dana vode hajku protiv poslanika SNS - u kojoj to evropskoj demokratskoj državi jedan visoko rangirani sudija je predsednik upravnog odbora nevladine organizacije, koju čine i sudije i advokati?

Ono što takođe želim da kažem, sudija Majić se predstavlja kao žrtva političkog progona samo zato što je sudija. Dakle, sem što smo konstatovali činjenicu da je učestvovao u donošenju oslobađajuće presude Gnjilanskoj grupi, grupi šiptarskih terorista za koje postoje nebrojeni dokazi da su počinili najmonstruoznija zverstva nad Srbima na Kosovu i Metohiji, između ostalog i nad ženama. Mi nismo komentarisali ni jednu odluku sudije Majića i ja to neću činiti ni danas.

Sudija Majić se međutim predstavio građanima Srbije i svakoga dana se predstavlja u jednom drugačijem svetlu, u svetlu političara. Izvinite molim vas, kada dođete u jednu političku emisiju, kao što je to „Utisak nedelje“, i iznesete svoj politički stav kao što je stav da Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, koji je Narodna skupština usvojila sa apsolutnom većinom glasova, nije dobar, onda vi ne nastupate kao sudija, nego nastupate kao političar, ali onda tako kažite građanima Srbije - ja sam pozvan u političku emisiju u svojstvu političara, a ne e, ovi naprednjaci vrše protiv mene hajku zato što sam sudija.

Niko ne vrši hajku protiv njega zato što je sudija samo smo konstatovali da je čovek svukao sudijsku togu sa sebe i došao u jednu političku emisiju, kad dođete u političku emisiju, onda više niste ni sudija, onda više niste ni lekar, onda više niste ni profesor fakulteta, onda ste političar, onda više niste ni sveštenik, onda više niste ništa što vam je inače profesija i zanimanje, onda ste političar, ali onda morate da prihvatite taj politički teret koji ste sami sebi stavili na vrat i ne smete onda da se žalite ako vas neko zbog toga prozove. Nema, kao što je rekao neko od kolega, svetih krava u Srbiji. Svi mogu da prozivaju Aleksandra Vučića i svi mogu da prozivaju bilo koga od nas, bili mi poslanici vlasti ili poslanici opozicije, ali kad jedan sudija dođe u političku emisiju i politički nastupa, ne smete ime da mu spomenete, a kamoli da komentarišete to što je rekao.

Sudija Majić je rekao da su izmene i dopune Krivičnog zakonika, a taj Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika se kolokvijalno naziva „Tijanin zakon“, zato što se uvodi kazna doživotnog zatvora za, između ostalog, one koji siluju dete, trudnicu ili nemoćno lice, on je rekao da uvođenje doživotne kazne zatvora za takve silovatelje, da je to nehumano, da je to suprotno evropskim standardima iako takvu istu kaznu poznaje pravni sistem Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Slovenije i niza drugih država EU. Mi smo samo postavili pitanje - kako to može da bude evropski u jednoj Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Sloveniji, a kada treba da se uvede u pravni sistem Republike Srbije, onda je odjedanput neevropski? Dakle, očigledno da je reč o dvostrukim standardima.

Sudija Majić se zapitao, bolje rečeno, političar Majić se zapitao - šta je sa pravima tog čoveka koji je silovao dete od tri godine? Da li neko razmišlja o tome da država time što ga je osudila na doživotnu kaznu zatvora, kod njega ubija nadu, pazite tako je rekao, ubija nadu da će jednog dana da izađe na slobodu, a počinio je najgnusnije moguće krivično delo, silovao je devojčicu i devojčica je kao posledica silovanja preminula. To se desilo Tijani Jurić. Zbog toga se taj zakon naziva „Tijanin zakon“.

Žalosno je što smo uopšte morali takav zakon da donosimo, ali je država bila prinuđena jer nije bilo drugog mehanizma da se obračunamo, kad kažem da se obračunamo, ne mi narodni poslanici, nego pravosudni sistem da se obračuna sa onima koji su spremni da budu do te mere svirepi, do te mere monstruozni, da su spremni da siluju devojčicu koja faktički još nije ni počela da živi, da joj oduzmu pravo na život i onda se, zamislite, filozofski pitaju - odakle pravo državi da ubija nadu onako kantovski, hegelovski rečeno, kaže da ubija nadu takvom jednom siledžiji da će jednog dana da izađe na slobodu?

Ja sam mislio da je to vrhunac licemerja, vrhunac beščašća. Bogami, da vam kažem iskreno i vrhunac hrabrosti da tako nešto kaže. Ja imam dve devojčice od 13 godina. Ne znam šta bih uradio čoveku kome bi palo napamet da uradi ono što je jedan ludak uradio Tijani Jurić. Ovo govorim kao čovek, ne kao narodni poslanik, kao običan čovek.

Mislio sam da je to vrhunac licemerja i vrhunac, kao što sam rekao, hrabrosti da u jednoj političkoj emisiji kažete da je nehumano to što ćete jednog takvog čoveka koji je silova devojčicu od nekoliko godina i koja je preminula, kao posledica silovanja, da osudite na doživotnu kaznu zatvora. To sam mislio sve do danas, u stvari to sam mislio do juče. Juče se oglasio na svom portalu, to je njegov portal „Buka“ jedan od vođa ovog protesta „Jedan od pet miliona“, Marko Vidojković.

Unapred se izvinjavam. Kažite mi samo koliko imam vremena?

Zahvaljujem se.
Unapred se izvinjavam građanima Srbije, unapred se izvinjavam narodnim poslanicima, a posebno se izvinjavam damama koje sede u Narodnoj skupštini, ali ću od reči do reči da pročitam šta je na svom portalu napisao čovek koji se predstavlja kao književnik, kao što se ovaj predstavlja kao sudija, a vezano za „Tijanin zakon“.
To je objavljeno juče na njegovom portalu koji se zove „Buka“. Kaže Marko Vidojković ovako – naslov teksta „Tijanina diktatura“, „Da li ijedan zakon koji donesu govna što smrde u Skupštini banana Republike Srbije može biti dobar zakon? Naravno da ne može. Pod svetlošću sveća koje gore u pomen Tijani Jurić skupina naprednjačkih lešinara direktno joj se posrala na grob donevši „Tijanin zakon“, kojim je nasuprot svim civilizacijskim dometima uvedena doživotna kazna bez uslovnog otpusta za ubice nemoćnih lica, dece i trudnica“, pa onda tri tačke „ i terorista, atentatora, izvršilaca državnog udara, ukratko neprijatelja režima. Da budemo do kraja načisto sa poentom ovog pravnog akta“.
„Evropska unija pokušala je da apeluje na sa uma sišavšeg diktatora Aleksandra Vučića rečima: „Alo, bre, šontavi, kakav to zakon donosiš? Jel se sećaš ti ko te doveo na vlast“. Međutim, on već nedeljama otvoreno pred kamerama napušava kurcem i najjače zemlje sveta, nazivajući njihove izjave nečim najglupljim što je u životu pročitao, pa zatim roštilja i sve susedne države svojim nebiranim rečnikom, stavljajući do znanja da se u potpunosti odvojio od realnosti.“ To piše Marko Vidojković, jedan od vođa Saveza za Srbiju, jedan od glavnih govornika na protestima „Jedan od pet miliona“.
Kaže dalje Marko Vidojković: „Čemu služi takozvani „Tijanin zakon“ ispisan govnjivim naprednjačkim mastilom na grobu mrtve devojčice? Služi da se opozicija optuži kako podržava silovanje nemoćnih lica i trudnica zato što je bojkotovala sednicu parlamenta na kojoj je ovaj zakon“, piše – donešen“. Toliko i o pismenosti. Ali, to je samo početak.
„Daj da „Tijaninom zakonu“ dodamo i paragrafe po kojima možemo bilo kakvu kritiku vlasti da okarakterišemo kao državni udar, pa da kritičara strpamo u mardelj do smrti, joj kako smo pametni. Tako je izgledalo planiranje „Tijaninog zakona“, samo dodajte još kokain i silikonske prostitutke.
Sledeće što po istom zakonu dolazi na red jesu mini pokušaji državnih udara u vidu rezigniranih tvitova, nadrkanih kolumni ili besnih izjava očajnih građana. No, to nije ništa u odnosu na ono što je prava poenta. Svaki pokušaj policije da uradi svoj posao i uhapsi nekog od kriminalaca koji su uzurpirali vlast okarakterisaće se kao državni udar i sankcionisati doživotnom robijom, zahvaljujući kriminalcima infiltriranim u tužilaštvo i sudove“, kaže dalje književnik Marko Vidojković, slika i prilika Đilasa, Vuka Jeremića i Boška Obradovića.
„Šta nas dalje čeka osim što ćemo svi da najebemo? U istoj toj zgradi ispod koje simbolično igraju konji, mazge i magarci – misli na zgradu Narodne skupštine – koji njene tepihe blatnjaju govnjivim potkovicama doneće, kaže, i zakon o Kosovu“, misleći na ovu sednicu na kojoj ćemo da raspravljamo o izveštaju o Kosovu i Metohiji, „to jest, izvršiće državni udar, ali onaj za koji se ne snose posledice. Sedam godina nakon dolaska na vlast izbuljena, zadrigla fekalija, Aleksandar Vučić, siguran da neće imati oponirajućih glasova jer je skupštinskim terorom opoziciju bukvalno izbacio na ulicu, doći će da pred svojim potkupljenim, praznoglavim, glavoklimačima predstavi rešenje za Kosovo, koje će oni i bez slušanja izglasati, da se spreči reakcija građana na odluku da se Kosovo ne spreči u ulazak u UN, te da se spreči svaki pokušaj državnih organa da se odupru samovolji impotentnog punoglavca iz 45. bloka. Zato je, kako kaže, donešen „Tijanin zakon“.
A vi ste u fazonu da se prepirete oko toga da li Tadić zaslužuje da opet bude u Demokratskoj stranci, da li je Vuk Jeremić mali Koštunica koji liči na Sunđer Boba, da li je Sergej lud, da li su u Građanskom frontu sve sami boljševici, da li je Nikola Kojo napravio dil s „Telekomom“, da li je Teodorović odveć star za predsednika Srbije, da li Dušan Petrović živi previše blizu Nebojše Zelenovića, da li je Boško Obradović umiveni ljotićevac, itd. Jer, ko god da se pojavi, neće biti dovoljno dobar, ne zato što ste kukavice, mada ima i toga, već zato što ste preko društvenih mreža primorani da se javno izjašnjavate o stvarima o kojima je bolje držati jezik za zubima. Građanski protesti ne smeju stati.“
Dakle, da ne bude nikakve sumnje, ne misli ovo samo Marko Vidojković. On je bio samo dovoljno, ako smem tako da kažem, lud da ovo stavi na papir, odnosno na svoj portal. Ovo su stavovi Dragana Đilasa. Ovako misli Vuk Jeremić. Ovo je mišljenje Boška Obradovića.
„Građanski protesti ne smeju stati. Protest je naša dužnost, u trajanju od nekoliko sati, tokom kojih ćemo pokazati da smo ustali protiv onoga što nam iskompleksirani psihopata izgubljen u psihijatarskim dijagnozama Aleksandar Vučić i njegove horde rade.
Da li bi „Tijaninog zakona“ bilo da je na ulicama bila kritična masa koja demonstrira protiv njega?“
On, dakle, poziva građane Srbije da demonstriraju protiv uvođenja, odnosno donošenja „Tijaninog zakona“.
„Šta bi bilo sa prethodnim nakaradnim zakonima kojima je demokratija u Srbiji sahranjena? Nikad nećemo saznati, jer na ulicama nije bilo nikog. Odlazak na protest nije borba za dolazak opozicije na vlast, već borba za goli opstanak pred terorom Aleksandra Vučića i njegove bande. Protesti petkom i subotom neće ga oterati sa vlasti, ali će nam pomoći da nam životi postanu lakši do sledećih izbora. Ako protesti stanu, najebaćemo, pošto oni milosti nemaju. Njihovi zločini ne poznaju granice. Čak je i Tijana Jurić ponovo silovana i još jednom ubijena, a ovoga puta smo to mogli da pratimo uživo.“
I završava sa rečenicom, valjda da bi bio duhovit, mada ja zaista ne znam kome je ovo smešno: „Stanite u red za doživotni zatvor“.
Eto, dragi građani Srbije i vi novinari N1 televizije, i vi poštovani gospodine Jugoslave Ćosiću, i vi poštovani Dražo Petroviću i svi vi veliki zagovornici ljudskih prava sa televizije N1 i lista "Danas", evo, ovo je slika i prilika onih koji su na čelu protesta "Jedan od pet miliona". Oni kažu - Tijanina diktatura, a mi kažemo - dobro je što je država Srbija smogla hrabrosti da se obračuna sa onima koji su spremni da siluju dete i da ga ubiju.
Samo momenat, evo ga još jedan. Sergej Trifunović, ovo je tvit od danas. On se u stvari nadovezao na ono što je juče na svom portalu napisao Marko Vidojković. Sergej Trifunović, tobožnji glumac, tobožnji umetnik, a u stvari jedan, očigledno, ne znam koju reč da upotrebim, čovek sa ozbiljnim problemima, kaže na svom "tviter" nalogu: „Dežurni šišmiš izgovara mrtav ladan, pljujući opoziciju, baš njih briga za Aleksin zakon“. Ne znam da li je mislio na mene, na Vladu Orlića, na Marijana Rističevića, Marka Atlagića, ne znam na koga je mislio kada kaže dežurni šišmiš, ali nije to sada ni bitno. Kaže: „Mislim da bi ipak trebalo otvoriti javni ve-ce na vašim grobovima“. Eto to piše Sergej Trifunović, kome građani Srbije treba da se klanjaju kao velikom glumcu i kao velikom umetniku.
Kaže taj isti Sergej Trifunović, opet danas: "Dobro, sada kada ste usvojili Tijanin zakon", kao da je to sada zakon o lovu i ribolovu ili neki običan zakon, a mi u stvari kažnjavamo ljude koji siluju dete, "Dobro, sada kada ste usvojili „Tijanin zakon“, da li imate nameru da se tako ekspresno pozabavite „Aleksinim zakonom“ ili je on nebitan, jer u njega ne može da se implementira ništa što vam treba".
Ovo kažem zbog Jugoslava Ćosića, zbog Draže Petrovića, zbog svih tih lažnih zagovornika slobode misli u Srbiji. Skupštinska većina koju čini poslanička grupa SNS sa svojim koalicionim partnerima je već usvojila „Aleksin zakon“ tako što smo rešenja sadržana u predlogu „Aleksinog zakona“ implementirali u Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja. Time smo predvideli pravni mehanizam da više nijedno dete u Srbiji ne bude žrtva vršačkog nasilja kao što je bio mali Aleksa. Ali ovaj koji se lažno predstavlja kao glumac i kao umetnik, kao što se onaj lažno predstavlja kao književnik i kao onaj treći što se lažno predstavlja kao sudija, oni ne znaju da je Narodna skupština faktički već usvojila „Aleksin zakon“ i to pre nekoliko godina.
Dakle, pre nekoliko godina smo usvojili Aleksin zakon i predvideli pravni mehanizam kako da se više ne desi vršnjačko nasilje sa smrtnim ishodom. Kao što smo sada ovim Tijaninim zakonom predvideli, preduzeli sve što je do nas. Ne možete vi nikada u potpunosti da sprečite izvršenje krivičnih dela, ali smo zaista preduzeli sve što je moguće, objektivno moguće, da se spreči putem specijalne i generalne prevencije da više nijednom bolesnom i iščašenom umu ne padne na pamet da siluje devojčicu i da je ubije.
Povodom njegovog Tviter naloga oglasio se i Igor Jurić, otac pokojne Tijane Jurić, koji je čovek jednostavno sablaznut onim što piše Marko Vidojković, onim što piše Sergej Trifunović i svim onim što ovih dana govore predstavnici Saveza za Srbiju koji kažu da je Tijanin zakon nehuman, da je Tijanin zakon neevropski, da je Tijanin zakon nešto zbog čega Srbija neće otvoriti Poglavlje 23 i nikada neće ući u Evropsku uniju.
Ja ću izneti svoje mišljenje. Ako zbog toga nikada nećemo ući u Evropsku uniju, zato što ćemo strpati u zatvor, i to doživotno, one koji su spremni da siluju dete od tri godine, onda zaista ne treba da uđemo u Evropsku uniju. Ako zbog toga nećemo ući u Evropsku uniju, u tu istu Evropsku uniju u kojoj pravni sistemi skoro svih država članica Evropske unije poznaju doživotnu kaznu zatvora za ovu vrstu krivičnih dela, onda mi ili zaista nećemo ući u Evropsku uniju ili neko zaista ne zna ništa ni o Evropskoj uniji ni o pravnom zakonodavstvu Evropske unije.
Ono što na kraju želim da kažem, to je da pozovem sudiju Majića, da pozovem Jugoslava Ćosića, da pozovem Dražu Petrovića, govorim sve, Mićka Ljubičića i sve ove koji se predstavljaju kao nezavisni intelektualci i kao branioci ljudskih prava i sloboda, kao branioci nezavisnog novinarstva itd. da prestanu da iznose laži o nama narodnim poslanicima, bez obzira da li smo u vlasti ili smo u opoziciji, i da kažu celu i potpunu istinu o onome što interesuje sve građane Srbije, a ne da tu istinu seckaju na parče, pa da parče po parče nude svojim gledaocima, odnosno čitaocima kao celu istinu, a svi mi koji ovde sedimo i koji raspravljamo znamo da to nije cela istina, nego samo jedan mali deo istine.
Evo, da bi građani Srbije znali, sudija Majić nastavlja i dalje da se igra političara. Ja mislim da je tom čoveku dosadno, ne znam da li on uopšte ima nešto da radi u tom Apelacionom sudu. Ja mislim da je sudijski posao težak, naporan. Jel tako, gospodine Jojiću? Vi ste bili savezni ministar pravde, kontrolisali ste rad sudova pa znate da postoji neka sudska norma koju mora da ispuni sudija osnovnog suda, pa višeg suda, pa apelacionog suda, mora određeni broj presuda da donese na mesečnom nivou itd. Čovek u radno vreme tvituje i sada, da bi se predstavio kao neki veliki junak i neka velika žrtva političkog progona, kaže Majić: „Sad sam i deo šire zavere protiv predsednika Vučića. Koliko se sećam, nakon izmene Krivičnog zakonika za to se može izreći i nova vrsta sankcije. Možda bi konačno trebalo da se zabrinem“ i onda ovaj, što bi rekli mladi, smajlić.
I to vam pokazuje sa kakvim ljudima imate posla. Njemu je smešno što smo usvojili Tijanin zakon. Njemu je smešno što se borimo protiv onih koji su spremni da izvrše najteža moguća krivična dela. Njemu je smešno to što ga pitamo u kojoj to evropskoj državi ima da budete sudija apelacionog suda i istovremeno predsednik upravnog odbora nevladine organizacije, da primate pare i iz inostranstva i iz zemlje, a da vam u tom upravnom odboru sede i advokati. Njemu je to smešno.
Ja mislim da građanima Srbije nije smešno. Nije smešno pogotovo onim građanima koji učestvuju u bilo kom sudskom postupku. Jel sudija Majić ili političar Majić ili tviteraš Majić? Ne znam više šta je. Mora da zna, budući da je sudija Apelacionog suda, da šalje jako lošu sliku o svim sudijama u Srbiji. A nisu sve sudije ovakve. Ima časnih i mnogo, ja se nadam da je većina časnih, poštenih, profesionalnih i odgovornih sudija koji žive samo od plate koju dobijaju od države Srbije iz budžeta, a ne žive od plate plus donacija koje dobijaju iz Srbije i iz inostranstva da bi bili, nažalost to moram da kažem, neprijatelji svoje sopstvene države i svojih sopstvenih građana kojima treba u sudovima da obezbede pravdu.

Zahvaljujem se, gospodine Arsiću.

Dobrim delom se slažem sa onim što je rekao uvaženi kolega Petar Jojić, samo što mislim da ovde gospodine Jojiću nije suština u platama, nema sudija Majić malu platu. Ne mogu sada tačno nisam imao vremena da proveravam, ali mogu i to da proverim ako ova sednica potraje još koji minut. Sudije apelacionih sudova imaju vrlo, vrlo pristojne plate za uslove u Republici Srbiji.

Inače, sa današnjim datumom jedna dobra vest za građane Srbije, da ne bude sve da je u mračnim tonovima Marka Vidojkovića i Sergeja Trifunovića, na današnji dan je prosečna plata u Srbiji u neto iznosu 54.000 dinara. To samo pokazuje koliko je uspešna bila politika koju smo vodili, koju je hrabro promovisao Aleksandar Vučić i koju sprovodi Vlada Republike Srbije. Dakle, prosečna plata u Srbiji na dan 23. maj je 54.000 dinara, čak je i nešto veća, ali da zaokružimo na 54.000 dinara, to je prosečna plata u Republici Srbiji.

Plata sudija apelacionog suda je preko, izvinite ako ću da pogrešim, ali mislim da neću preko 200.000 dinara. To je plata od koje može vrlo pristojno da se živi. Međutim, postoje ljudi koji misle da je to malo i koji misle da uz platu koju dobijaju iz budžeta Republike Srbije, a vrlo često rade protiv države Srbije, treba da dobijaju još određene donacije kao predsednici upravnih odbora raznoraznih nevladinih organizacija. Pri tome, oni zaboravljaju geslo koje je bilo uklesano na ulazu u staru Dubrovačku Republiku, to zna prof. Marko Atlagić, geslo koga su se držali svi kneževi koji su upravljali Dubrovačkom Republikom dok je Napoleon nije ukinuo početkom 19. veka, a ta deviza glasi – ko se javnim poslovima bavi svoje privatne neka zaboravi. Sudija Majić izgleda i njemu slični za ovo geslo za koje su znali stari Dubrovčani izgleda nije ni čuo.