Gospodine ministre, kada se pogledaju ova rešenja ,vi jeste konzistentni svom konceptu, ali je to duboko pogrešno. Evo sada ću da vam objasnim. Ovo je način maltretiranja od strane kompanija. Em ste dali široku mogućnost definisanja poslovne tajne, em ste dali mogućnost da se kršenje poslovne tajne tretira kao kršenje dobrih poslovnih običaja u najširem mogućem smislu, a onda ste sva moguća sredstva obezbeđenja stavili u funkciju držaoca poslovne tajne. Gospodine ministre, ne razumem zašto se oni toliko štite. Nije poslovna tajna nešto što je važnije od državne tajne. U Zakonu o tajnosti podataka nemate ovakve mere kako se štiti poslovna tajna. Ko je vršio pritisak na vas da kompletnu državu stavite u funkciju kompanija?
Ovo što su kolege rekle, neko može zbog kršenja dobrih poslovnih običaja da traži privremenu meru, recimo, da se oduzme predmet nastao povredom poslovne tajne.
Pogledajte tu vrstu pritiska između različitih kompanija. Jedno lice je promenilo kompaniju, otišlo u drugu kompaniju, možda je dalo nekakav podatak koji je možda omogućio nekome da u proizvodnom procesu nešto proizvede i taj koji je izgubio taj jedan, recimo, kvalitetan kadar, smatra da je neki proizvod u konkurentskoj kompaniji nastao povredom dobrih poslovnih običaja. On će odmah da traži privremenu meru, sud će da mu je izda, on ne mora da podnese tužbu i privremenom merom će da reši spor, da natera tog drugog da mu plati nešto.
Gospodine ministre, ovo je jako opasno. Jaka sredstva stavljate kompanijama. Država se neverovatno široko angažuje. Dajte mogućnost različitog maltretiranja. On može da podnese tužbu, sredstva obezbeđenja se završe, on ne mora da odgovara ako ne uspe. Ovo što su kolege predložile amandmanom, nekakva sankcija mora da postoji. Mora sud da optereti tog koji podnosi tužbu. Šta ako je on neosnovano podneo, šta ako je maltretirao tog drugog protiv koga je podneo tužbu? On može privremenom merom da reši spor, jer nema nikakvu sankciju ako ne podnese tužbu. Dovoljno je da mu uzmu taj predmet i onda će te dve kompanije da uđu u međusobni odnos i da se nagode.
Prosto je neverovatno na koji način se ovo procesno ovlašćenje daje nekome, naročito ako se stavi odredba da to može da se čini zbog dobrih poslovnih običaja. Kršenje dobrih poslovnih običaja, to je toliko široko, gospodine ministre. Svi živi će se pozivati da je neki proizvod nastao odavanjem poslovne tajne, zato što su se kršili dobri poslovni običaji i tražiće da sud od konkurentske kompanije to oduzme.
Molim vas da ozbiljno razmislite o tome zašto ste toliko stali u funkciju zaštite poslovne tajne i nosilaca poslovne tajne. Koji je interes države, pogotovo u ovakvim normama gde će svi živi biti maltretirani od lica koja imaju želju da se debelo naplate zato što žele da unište konkurenciju? Dali ste mogućnost da svako optuži konkurenciju da mu je ukrala poslovnu tajnu, svim normama, od člana 8, 11, 15, 16, svi će se međusobno tužiti i optuživati jedni druge da im je ukradena poslovna tajna i tražiti da država tu arbitrira. Ko pre podnese privremenu meru, taj je rešio slučaj u svoju korist.
Loš zakon, gospodine ministre. Napravićete ozbiljne probleme u privredi i u odnosima na tržištu. Povucite ovo, neka nađe način Vlada da izađe sa jednim kvalitetnijim zakonom. Kada se sve ovo sagleda, nije na čast da se izađe pred Narodnu skupštinu sa ovakvim zakonom.

Pridružiću se mom kolegi Aligrudiću u obrazloženju ovog amandmana, pošto je ovo zaista neverovatno na koji način Vlada Republike Srbije je spremna da omogući ovakvim odredbama u budućnosti kršenje ljudskih prava.
Čitava priča oko obezbeđenja prisustva u krivičnom postupku je ovde dovedena do apsurda. Pritvor kao izuzetna mera – ovde treba posmatrati zajedno sa jemstvom, gde se širi mogućnost da se kroz jemstvo obezbedi prisustvo ali ne u okviru pritvora, tako da će sud moći da neka lica koja mu se učine simpatičnim ili ukoliko postoje koruptivne radnje, moramo i tu mogućnost uzeti u obzir, da mu odredi jemstvo a ne pritvor. Ovde se daje neograničena mogućnost pritvaranja lica. Znači, članom 4. se daje neograničena mogućnost.
Prema tome, vi sada stvarate atmosferu da sud može jednostavno da ima toliku slobodu da obezbeđuje prisustvo okrivljenog u krivičnom postupku, koristeći institute jemstva i institute pritvora na način potpuno proizvoljan. Zasnivate to na najširim mogućim tumačenjima, kao što je uznemirenje javnosti. Ko ceni uznemirenje javnosti? Znate li kakav je ovo pravni standard? Kolega Aligrudić je rekao – kaučuk standard. Ovo nije kaučuk standard, ovo je najšire moguće, jer, šta god da pomisli sud može da tretira kao uznemirenje javnosti. Nema nikakvog ograničenja. Od izuzetne mere obezbeđenja prisustva okrivljenog u krivičnom postupku vi dajete mogućnost da se pritvara sve i svako. Ovo ne postoji ni u jednom zakonodavstvu.
Ja ne vidim šta vas je motivisalo da ovo uvedete, osim možda mogućnosti da lica koja vama politički ne izgledaju prihvatljiva, da ih pritvarate, držite u pritvoru mesecima i da kažete da je javnost dovoljno uznemirena. Neko će sedeti u pritvoru odlukom državnih organa, a u isto vreme ćete podsticati medije da oko toga uznemiraju javnost. Ona će uznemiravati javnost dokle god neko treba da sedi u pritvoru. Katastrofa. Ovo nije na ponos, ovo je na sramotu Vlade Republike Srbije da ovakav stav predlaže.

Gospođo Malović, ovaj amandman je zaista uperen da popravi tekst predložen u Predlogu zakona. Upravo ukazujemo na činjenicu da nije sve u tome da se stvar brzo okonča ako  može dovesti do nepravde, pa u ovom slučaju i po samog optuženog, tj. ako mu se uskrate određena prava.
Pažljivo pogledajte naš amandman i videćete da on omogućuje elementarna prava optuženom u situaciji kada se zbog kršenja procesne discipline dođe u situaciju da on bude udaljen iz sudnice, ali dok on bude udaljen iz sudnice nešto se u toku procesa može desiti.
Mi smo predvideli jednu situaciju koju vi niste ovde predvideli, da pored saslušanog sa optuženog može doći do davanja iskaza i drugih lica koji učestvuju u postupku. Po tekstu predloga zakona, sa tim iskazima, sam optuženi kada se vrati u proces, ne mora biti upoznat, a ta lica mogu dati određene izjave koje se mogu ticati pitanja statusa same optužbe ili da mu stave dodatno na teret određena krivična dela. Mi smatramo da pored činjenice da se optuženi želi izjasniti o optužbi, da mu se u toj situaciji promenjenih iskaza u njegovom odsustvu mora dati mogućnost da pripremi odbranu.
Znači, nemojte sve stavljati u funkciju da se stvar što pre završi i da njegovo pravo da učestvuje u postupku i da se brani bude dovedeno u pitanje zbog cilja zakonika o krivičnom postupku - da se skrate rokovi. Dajte mu mogućnost da ima mogućnost da sazna i da se izjasni o izjavama i drugih lica koja su u postupku, a nadasve da kaže da mu treba vreme da se pripremi za odbranu, jer se nešto dodatno stavilo njemu na teret. Molim vas da još jednom razmislite o ovom amandmanu.

Na početku izlaganja ovog amandmana hteo bih da se zahvalim Ministarstvu pravde, jer veći broj amandmana koji je SRS predložila, usvojeni su od strane Ministarstva pravde, ali i neke vrlo bitne amandmane koje smo uložili i o kojima ćemo diskutovati, a Ministarstvo nije imalo razumevanja i mi ćemo pokušati u daljoj raspravi da ukažemo na problem.
Uglavnom dva ključna segmenta naših primedbi su kroz naše amandmane istaknuta, jedan se odnosio na činjenicu da bez obzira na intenciju samog predlagača zakona, da se postupci ubrzaju, ostalo je niz nedorečenosti u nizu amandmana koji se odnose na rokove za postupanje suda i mislim da je to kroz prihvatanje nekih amandmana, Ministarstvo uočilo propuste u prvobitnom tekstu.
Drugi niz amandmana odnose se na našu suštinsku primedbu da će čitav parnični postupak, ovaj opšti deo parničnog postupka, zbog određivanja visine vrednosti spora, kroz reviziju, biti faktički derogiran.
Ovaj član 10. se odnosi na nameru i činjenicu da se želi ograničiti trajanje postupka, na neki način, konkretizuje, bez obzira što je Vlada Republike Srbije u članu 10. ukazivala na to da se mora odlučiti, postupak okončati u razumnom roku i bez odugovlačenja, i određivanje tog novog vremenskog okvira, naša primedba se odnosila na činjenicu da je teško zamislivo, da će stranke koje imaju direktno suprotne interese u parničnom postupku moći da se to dogovore, da ipak taj rok ograničimo i da on ne bude jednom širokom normom definisan, a koji opet ostavlja prostor da taj postupak dugo traje.
Sud je dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja u skladu sa prethodno utvrđenim vremenskim okvirom u postupku parničnih radnji. Mi smatramo da taj vremenski rok treba ograničiti da traje najduže devet meseci. Dobro je što je Vlada kasnije prihvatila naš amandman da u slučaju odlaganja ročišta, novi vremenski okvir ne može biti duži od jedne trećine prvobitnog određenog vremenskog roka.
Ovako kako je predviđeno članu 10, mi ne vidimo koliko taj sam vremenski okvir može da traje.
Naravno, mi smatramo i u našem amandmanu to ističemo, da se u konkretnom slučaju morati uzeti u obzir sve iznete činjenice i predloženi dokazi na tom pripremnom, da bi se na osnovu toga odredio taj sam rok.
Tu želimo da konkretizujemo čitav taj slučaj.
U čitavoj ovoj diskusiji oko uloge suda, kako smo kritikovali u ZKP, tako da mislimo da u parničnom postupku koji je sasvim druge prirode, u odnosu na ZKP, sud zaista treba da ima ulogu nekoga ko će da razmatra, jer je to građanski postupak, samo ono što su stranke istakle.
Prosto, to je druga vrsta postupka i dobro je što se na samom pripremnom ročištu, šta je nesporno, a šta sporno i da se raspravlja o samim onim stvarima koje su sporne među strankama.
Prosto, to su interesi stranaka, drugačiji interes države, nego što je u parničnom postupku i na osnovu toga i sam sudski organ treba da se ponaša na taj način.
Interes države, kao što je ovde navedeno, da postupak traje što kraće i mi smatramo da na ovaj način treba da bude ograničen.
Kao što ste prihvatili amandmane koji su se ticali od konkretnih određivanja rokova za postupanje suda u nekim situacijama, tako smatramo da je i ova trebalo da se ograniči na konkretan rok trajanja prvostepenog postupka na devet meseci.

Značajno je to što je Vlada Republike Srbije prihvatila ovaj amandman, jer da nije, ušli bismo u niz problema upravo na onaj način kako smo istakli u obrazloženju amandmana. Znači, pojmovi su parnični, jer je nužno da su parnični, bez obzira što je u raspravi u načelu dominiralo pitanje osiguravajućih kuća, ali mnogo veći problem bi se ove vrste pojavio jer ljudi u istovetnoj pravnoj situaciji dolaze i po samoj sili zakona, tako da prihvatanjem ovog amandmana otklonjeni su veliki problemi i mislim da je dobro što je postojalo sluha za onu diskusiju u kojoj su, manje više, sve poslaničke grupe u Narodnoj skupštini tog dana oko ovog problema vodile.

U ovom amandmanu želeli smo da jednu važnu ustavnu normu koja se odnosi na pravo na suđenje u veću preciziramo i konkretizujemo. Bez obzira na činjenicu da je predlog zakona želeo da što veći broj slučajeva sudi sudija pojedinac, ovo je u odnosu na rešenja koja su u samom Ustavu gde je to suđenje u veću postavljeno kao pravilo, izuzetno da sudi sudija pojedinac, ovde je stvar obrnuta. Prosto, izuzetak je u stvari suđenje u veću i to, kako se ovde kaže u članu 35, na zahtev stranaka. Time se pokušava objasniti da se time štiti to pravo stranaka koje je sadržano u Ustavu.
Mi smo našim amandmanom želeli, uvažavajući činjenicu da postoje sporovi te vrste stepena složenosti i visine vrednosti spora koji ne zahtevaju suđenje u veću, ali smatramo ipak da je suđenje za sporove koji se tiču mogućnosti iznajmljivanja revizije neophodno da sudi veće. Ja bih voleo da dobijem obrazloženje zašto se ti sporovi tretiraju kao i svi drugi sporovi koji imaju mnogo manju vrednost? Jer, da podsetim građane da su po Predlogu zakona sporovi gde je označena vrednost 100 hiljada evra sporovi gde se može izjaviti revizija. I te sporove će da, po Predlogu zakona, sudi sudija pojedinac. Te sporove je sam predlagač smatrao složenim i komplikovanim sporovima. Zašto onda da se direktno zakonom ne propiše da te sporove sudi veće, kad već zahtevaju taj stepen složenosti?
U tom smislu, žao nam je što niste prihvatili ovaj amandman. Razmislite o njemu jer ste pravom iznajmljivanja revizije stigli na taj stepen koji se faktički ne može ostvariti, ali mi ćemo o tome pričati u našim amandmanima. Potpuno je obesmišljeno pravo na iznajmljivanje revizije, kako ste ovde definisali, uvažavajući stanje u kome se nalaze i građani Srbije i privreda Srbije i činjenica da u dve trećine opština vi danas nemate spor, građanski spor, ne privredni, gde je vrednost spora označena 100 hiljada. To je nesporni deo. Hvala.

Pa, zaista sam morao da se uključim u ovu raspravu jer ne možemo stvar posmatrati samo sa aspekta da li nešto proizvodi zloupotrebe i kakva je statistika po tom pitanju.
Podnošenje zahtev izuzeće podrazumeva određenu sumnju da sudija može biti pristrasan i nije stvar u tome što se ovde kaže da će preduzeti one radnje za koje postoji opasnost odlaganja, nego je opasnije da će sudija da završi započeto ročište. Znači, na početku ročišta, jednostavno, istakne zahtev za izuzeće.
Ročište je možda predvidelo niz dokaznih sredstava da se tu izvedu i završi se ročište i ode predmet za izuzeće na odlučivanje. Šta ako bude usvojen? Gde je tu ušteda u vremenu? Zašto polazimo od pretpostavke da će većina tih zahteva biti odbijeno? Naravno, čuli smo statistiku da je one uglavnom zbog solidarnosti sudija međusobno bivaju odbijene, osim časnih izuzetaka koje je pomenuo kolega Mikolić, da sudija u startu ne želi da dovede sebe u situaciju da bude pod sumnjom da je pristrasan. Pored toga što postoji mogućnost zloupotrebe, pošao bih od opšteg stava da zahtev za izuzeće podrazumeva određenu sumnju i treba tog trenutka prekinuti postupak. Šta je problem da se ta stvar relativno brzo reši i da li će to usporiti postupak ako zahtev bude usvojen? Šta ćemo onda? Ko će da snosi troškove ponovnog izvođenja, dovođenja svedoka kako smo sada posle ove reforme pravosuđa upali u jedan potpuni haos? Pretpostavljam da ste svi svedoci toga da svedoci putuju iz jednog mesta u drugo. Ko će te troškove da nadoknadi, to ovde nije rešeno. Pa, nadoknadiće država nažalost. Gde je onda problem? Država sama sebi pravi problem.
Razumevajući nameru koju je ovde imao predlagač, da će se time uštedeti vreme, bojim se da ne samo da se neće uštedeti vreme nego će se stvoriti dodatni troškovi o kojima ovde niko ne razmišlja.
Često su ti zahtevi za izuzeće opravdani i sada, kada se završava ročište, govorim o odredbi koja govori o radnjama koje postoje u slučaju odlaganja, nego završetak ročišta. To je mnogo ozbiljnije. Oni će proizvesti dodatne troškove.
Vratite se na ovo rešenje koje sada bilo – izuzeće, sudija pročita i to trenutka donosi rešenje o prekidu postupka i kraj. Ovo je potpuno nepotrebna komplikacija i nepotrebno odugovlačenje stvari. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, u ovom amandmanu smo intervenisali na odredbu člana 118. koji se odnosi na zapisnike. Svi koji su učestvovali u parničnom postupku znaju koliko su zapisnici bitni i koliko mogu da stvore probleme ukoliko nisu urađeni saglasno toku postupka, izvedenim procesnim radnjama i različite vrste prigovora na zapisnike mogu da prouzrokuju određene probleme.        
Osvrnuli smo se na činjenicu postojanja mogućnosti tonskog zapisa i njegovog pretvaranja posle u zapisnik koji postaje zvaničan istorijat događanja na samoj parnici.
Tu su se pojavili određeni problemi upravo u onom vremenskom roku kada tonski zapis postaje pisani zapisnik. Mi smo smatrali, ukoliko je zapisnik načinjen pomoću uređaja za tonsko i optičko snimanje, da je sud u obavezi da jedan primerak tog zapisa po završetku ročišta dostavi strankama, ukoliko one to zahtevaju. Naravno, to može da izazove određene troškove za sud, ali sigurno može da spreči ili da predupredi moguće probleme u slučaju ozbiljnijih prigovora na zapisnik.
Naravno, ne želimo da sumnjamo u startu u sud, ali ako stranka nema mogućnost da poredi tonski zapis sa zapisnikom koji dobija, koji je sačinjen od tonskog zapisa, zašto ona mora biti ubeđena da je verno prenet u pisani zapisnik. Iako može da predstavi troškove za sam sud, smatramo da je potrebno da ti samoj stranci tonski zapis nakon njegovog sačinjena kao jednu stvar koja je u tom trenutku verodostojnost za ono što se događalo u trenutku te procesne radnje. To će da otkloni bilo kakvu sumnju da li je zapisnik koji je posle toga sačinjen verodostojan tonskom zapisu. U krajnjoj liniji stranka ima mogućnost da to poredi. Onda se kaže da stranka može da stavi prigovor i uvid na prigovor. Stranka kada dobije tonski zapis nema pravo ... kakva ona prava ima na uvid i na prigovor? U tom trenutku nema, nego tek kada dobije pisani zapis na osnovu tog tonskog zapisa.
Ovo je malo složena stvar, ali može da stvori velike probleme u postupku i različite načine odugovlačenja kada se stavlja prigovor na zapisnik. Hvala.

Gospođo Malović, mislim da ovo zaista nije bilo potrebno. Analizirali smo stvarne efekte ovog rešenja, da stranke mogu neposredno i blagovremeno upućivati podneske jedna drugoj. Apsolutno ne vidimo kakav je efekat toga u smislu uštede vremena u postupku. To može da napravi samo dodatne probleme, da sud jednostavno bude skrajnut izvan tog čitavog toka.
Slažemo se sa tim da sud treba da ima drugačiju ulogu, ulogu nekog posmatrača u parničnom postupku jer su tu interesi stranaka dominantni u odnosu na sam krivični postupak, ali ipak je sigurnije, konkretnije i jasnije da podneske stranke upućuju preko suda jedna drugoj.
Ovo može da stvori određene probleme i zloupotrebe. Bilo bi mnogo vremena da se ovde analiziraju ti mogući problemi. Smatramo da ovo apsolutno ne stoji, postojanje jednog ovakvog člana 130.
Kažem, nismo čuli obrazloženje efekata. Voleli bismo da znamo šta se dobija ako se pogleda celina zakona sa ovakvim jednim rešenjem. Stranke upućuju podneske i u isto vreme obaveštavaju sud da su poslali jedna drugoj podneske. Zar nije jednostavnije da čitava procedura ide, preda se u pisarnici suda, sud dostavlja drugoj stranci. Mislim da se time mnogo efikasnije i brže čitav ovaj proces odvija. Hvala.

Naravno, pridružujem se kolegi Milošu Aligrudiću. Zaista mi nije jasno, gospođo Malović, da niste uočili problem u ovom članu, pogotovo što ovakvo rešenje, kakvo vi predlažete, direktno je u suprotnosti sa rešenjima koja ste dali za nadležnost policije. Vi potpuno derogirate ovlašćenja policije, pogotovo član 286. gde se govori o ovlašćenjima policije kao jednog od bitnijih učesnika u postupku, pogotovo u predistražnom i istražnom postupku.
Pokušajte da nam objasnite kako je moguće bez primene sile da se učinilac ili saučesnik ne pobegne, kao lice čije prisustvo treba da se obezbedi u postupku. Znači, ozbiljan problem će nastati ako se isključi svaka mogućnost primene sile. Policija ima, po rešenjima koja ste predložili u zakonu, vrlo važnu nadležnost u krivičnom postupku, pogotovo u predistražnom i istražnom, kako sam rekao. Faktički, em ste sud razvlastili, em ste ga stavili u jednu pasivnu poziciju u važnom delu njegovih nadležnosti, da ne govorimo koliko je sud bitan u krivičnom postupku, a sada ćete razvlastiti policiju.
Zaista će se ovaj krivični postupak pretvoriti u parnični postupak. Nastaće ozbiljni problemi u primeni ovog zakona, jer će s punim pravom ozbiljni branioci okrivljenog i optuženog reći – gospodo, po članu 9. nemate pravo ni na koji način da primenite silu prema licu koje zastupam i koje branim. Znači, obratite pažnju na ovo, prihvatite naš amandman. Kada pišete zakon vodite računa o tome kakve formulacije uzimate, da ne biste napravili haos, a već će nastati, kažem, a ovo će dodatno praviti probleme.

Ovo je zaista vrlo važan član u samom tekstu zakona i naš amandman je upravo imao za cilj da našu ključnu primedbu koja se odnosi na zakonik o krivičnom postupku ovde otkloni.
I u načelnoj raspravi smo istakli osnovni problem koji se uvodi ovim predlogom zakona, a to je pasivna uloga suda i faktički izjednačavanje čitavog krivičnog postupka, govorim o delu koji se odnosi na glavni pretres, na parnični postupak.
Jednostavno, mi kada se sagleda uloga suda i u parnično-krivičnom postupku apsolutno ne postoji razlika. Ali, značajna je razlika u samoj prirodi ta dva postupka.
Naravno da je država zainteresovana da u krivičnom postupku otkrije krivično delo i utvrdi ko je počinilac krivičnog dela i nadasve da utvrdi istinu i na osnovu istine utvrđene kroz činjenično stanje donese pravilno presudu. Ne može se uloga suda svesti na pukog posmatrača borbe između tužioca iza koga stoji ceo državni aparat i optuženog. Ne može se krivični postupak koji je u svakoj državi važan posmatrati kao borba između dve stranke za ostvarivanje međusobnih interesa.
Ovde je mnogo pretežniji interes države i država mora biti angažovana ne samo kroz ulogu tužioca, jer ispada da je jedini interes države krivični progon. Državi je samo bitno da se pokrene krivični postupak, a mislimo da je važnija i značajnija upravo uloga suda. Mi želimo da sud po službenoj dužnosti učestvuje u krivičnom postupku, predlaže dokaze i sprovodi ceo dokazni postupak.
Vi u obrazloženju odbijanja ovog amandmana govorite da se to navodi u stavu 4, ali tu je data fakultativna mogućnost sudu da može. I opet se svodi na isto.
Gospođo Malović, molim vas da ozbiljno izanalizirate ovaj naš amandman. On je suštinski, ključan. Ne možemo na ovaj način posmatrati krivični postupak. Derogira se čitava naša pravna tradicija i nadasve izvrće se priroda krivičnog postupka. Hvala.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nema sumnje da je ovo vrlo važan zakon, ali DSS ima niz primedbi, a to ćemo u raspravi istaći, i na koncept zakona i na rešenja koja su ovde data. Naravno, pitanje pored činjenici što ovo spada u korpus prava intelektualne svojine, sasvim sigurno je moglo, pored Ministarstva prosvete da uzme učešće i Ministarstvo pravde ili Ministarstvo ekonomije jer se ono u velikoj meri, rešenja koja su ovde tiču u velikoj meri, dotiču ovih oblasti, pogotovo onaj procesni deo koji je skoro polovina zakona koji se odnosi na zaštitu poslovne tajne.
Generalno, temom tajni u Srbiji ova Narodna skupština se već jednom prilikom bavila i bavila se kada je u pitanju bio Zakon o tajnosti podataka, sada se bavimo ovim zakonom i poprilično je čudno da rešenja koja su ovde data u velikoj meri odstupaju od onog koncepta koji je bio u okviru Zakona o zaštiti tajnosti podataka.
Naravno, tamo se ticao interesa države ovde se stvar tiče interesa, hajde da kažemo, dominantno kompanija, ali ono što jeste osnovna stvar jeste, kako se definiše i kako se sagledava interes da bi on bio zaštićen kroz tajni. Jeste ključno pitanje sada u Srbiji, šta je u stvari tajna posle ovih depeša koje je objavio Vikiliks, šta je tajna i kakav je odnos u Srbiji prema tajni kada vidimo šta je sve zapisano u tim depešama koje se uglavnom tiču najviše, najvažnijih državnih interesa. Kako razmišljati o zaštiti poslovnih tajni, a reći ćemo koje su praznine u ovom zakonu koje stvaraju mogućnost da se, da dođe do kršenja poslovne tajne. Kako pričati uopšte o zaštiti interesa u kompanijama i zaštiti poslovnih tajni, lojalnosti kompanijama kada vidimo na koji način je bio odnos najviših državnih funkcionera, državnih organa prema državnim interesima lojalnosti državi Srbiji.
Ta dva proces su nesumnjivo povezana i kada se stvar ovako sagleda, ispada da najveći, hajde da kažem, najveći trezori tajni u ovoj državi nisu Savet za nacionalnu bezbednost ili Vlade ili privatne poslovne kompanije nego su to strane ambasade. Na žalost, u takvoj atmosferi govorimo o jednom ovako važnom zakonu. Zakon o tajnosti podataka je, koji se ticao državnih tajni, je nešto što i te kako ticalo problema koji se odnose na zaštitu podataka od interesa državi i ovaj zakon to delimično dotiče i on je u odnosu na ovaj zakon, gospodine ministre, mnogo detaljniji.
Osnovna primedba, naša na ovaj zakon je, što je on uopšten i ostavlja prostor da ne rešavanjem nekih ključnih problema i uvođenjem opštih pravnih normi, o tome ću nešto kasnije reći, poslovna tajna bude kršena. Poći ću od glavnih primedbi koje imamo na ovaj zakon.
On s jedne strane, uvodi vrlo rigorozne norme koje se tiču zaštite poslovne tajne, tj. procesnog tela. Država se zaista ovde svestrano angažuje da zaštiti poslovnu tajnu koja je takva proglašena od strane pojedinih kompanije.
Ali, u normama kojima dajete mogućnost da poslovna tajna dođe u posed nekog drugog lica bez saglasnosti držaoca poslovne tajne, mislim da se otvara velika mogućnost da poslovna tajna bude zloupotrebljena i dođe u posed lica koja nisu njeni zakoniti držaoci.
Prvenstveno ovde mislim na korišćenje jednog pravnog standarda dobrih poslovnih običaja. Gospodine ministre, to je taj član 7, a vi ste o tome nešto govorili i stav 2. i to je vrlo problematičan, razumemo da postoje zakonski razlozi da, i zakonske mogućnosti da lice koje nije držalac tajne dođe u posed tajne, bez saglasnosti držaoca tajne. Takvu mogućnost zakon može da propiše, ali da to, kako se kaže, bude mogućnost na način koji nije u suprotnosti i sa dobrim poslovnim običajima, stvara ogromne probleme i on je u stvari povezan sa jednim pitanjem koje je ključno ovde i koje nije rešeno ni jednim zakonom, a to je pitanje, kretanja kadrova unutar poslovnog sveta između kompanija.
Ne vidim, gospodine ministre, način kako ćete vi da zaštitite mogućnost, kako će zakon to da spreči da jedan kadar koji je radio u jednoj kompaniji, bio u mogućnosti da vidi različite informacije koje se tiču od proizvodnog procesa do poslovne strategije, i da taj kadar sutra uz mnogo bolju naknadu pređe u drugu kompaniju i na razne načine, koristeći ovo što se ovde kaže, dobar poslovni običaj, prenese te informacije konkurentskoj kompaniji.
Delimično, to pitanje je bilo dotaknuto u oblasti koja se tiče bankarstva, ali uopšte u Srbiji, predstavlja ozbiljan problem.
Ovde će biti najviše oštećene kompanije koje su u vlasništvu srpskih državljana i saglasno situaciji koja je sada u Srbiji, mogućnosti da mladi ljudi, stručni kadrovi napreduju u drugim kompanijama, možda će biti motivisani da im date više, da bi došli u posed ovih informacija.
Gospodine ministre, pitanje kadrova, pitanje lojalnosti i uopšte tog segmenta u društvu, nije uopšte u Srbiji na adekvatan način rešeno. Postavlja se pitanje, a ja se opet vraćam na raspravu na početak, ako su svi ti ljudi gledali ovo što je objavljivano u ovim depešama, videli su kakav odnos imaju državni funkcioneri i zašto bi oni imali lojalnost prema svojoj matičnoj kompaniji, ako će biti bolje plaćeni i ako će njihova karijera biti bolja i uspešnija u drugoj kompaniji.
Taj član 8, gospodine ministre, takođe dotiče ovo pitanje i on razrađuje pitanje dobrih poslovnih običaja, i kaže ovako, u stavu 2. pod načinom suprotnim dobrim poslovnim običajima, u smislu ovog zakona, podrazumeva se svaka radnja kojom se nanosi ili može se naneti šteta konkurentu.
Gospodine ministre, mislimo da ovaj deo stava 2. nije trebalo da bude ovde. Trebalo je samo definisati kroz tačku 6) šta se podrazumeva da je kršenje dobrih poslovnih običaja.
Ovo, nanosi ili može se naneti šteta konkurentu je opet jedan pravni standard koji će dati mogućnost da se mimo propisa ili normi ovog zakona dođe, odnosno da da neku mogućnost poslovnu tajnu koju je stekao, ili informaciju koju je stekao, prenese u drugu kompaniju, jer da budemo iskreni, klasična špijunaža, mnogo će manje poslovnih tajni biti preneto u druge kompanije, nego fluktuacijom kadrova.
Ne znam zašto se vi niste bavili, vodite jedan resor koji treba tom temom da se bavi, uopšte se niste bavili ovim zakonom, tim pitanjem kako to sprečiti.
To će biti najveći problem. Znači, pitanje, nažalost u teškoj ekonomskoj situaciji, oni koji dobiju više para, doći će u mogućnost i imaće i želju, u krajnjoj liniji da prodaju informacije prelaskom u drugu kompaniju.
Neko ko je zaposlen u jednoj kompaniji, više se taj segment razrađuje, da li će mu prestati radni odnos, teško da će rizikovati svoj posao da proda informaciju nekoj drugoj kompaniji, vrlo teško će da rizikuje.
Ovo je ozbiljan problem. Naravno, korupcija, to je jedan od ozbiljnih problema i kada se sagleda ovo pitanje kadrova i pitanje korupcije, to su osnovni izvori kršenja ovog zakona, i odavanja poslovne tajne.
Mi imamo još nekoliko primedbi koje se odnose na sam proces zaštite poslovne tajne. U članu 11, gospodine ministre, tačka 3) kaže se, naknada štete uključiće … (ne razume se), ako je povreda učinjena namerno, i tužilac može umesto naknade imovinske štete zahtevati naknadu u visini trostrukog iznosa uobičajene naknade.
Gospodine ministre, ja ne vidim kako bi se, odnosno koji drugi motiv postoji osim namere, šta je drugo moguće, sem namerno odati poslovnu tajnu.
Ne verujem da neko ko dođe u posed tih informacija, može iz nehata da te informacije prenese drugoj kompaniji koja je konkurent njegovoj matičnoj kompaniji na tržištu, a pogotovu ako pređe u tu drugu kompaniju i radi na sličnim poslovima. Mislim da ova norma apsolutno ovde ne stoji.
E sada, gospodine ministre, način zaštite poslovne tajne od strane državnih organa, neverovatno je u kojoj meri se država angažuje da zaštiti poslovnu tajnu neke privatne kompanije. Zaista, u nekim segmentima građanskih i krivičnih sporova mi ovako nešto nemamo. Obezbeđenje dokaza, mi smo tu podneli amandman da je apsolutno neprihvatljivo da ceo institut obezbeđenja dokaza stoji u ovom zakonu.
Znači, po ovom vašem rešenju, zbog poslovne tajne, sud može da pristupi obezbeđenju dokaza bez prethodnog obaveštavanja i saslušanja lica, od koga se dokazi prikupljaju, tako što će bez njegovog obaveštenja upasti u prostorije, izvršiti pretres, vozila, knjiga, dokumenata i da će on to da sazna tek, kaže se, licu od koga se dokazi prikupljaju, sudsko rešenje, obezbeđivanje dokaza, uručuje se u trenutku prikupljanja dokaza. Ne vidim zašto ovako drastičan instrument u zaštiti poslovne tajne. Nije to, to je prvenstveno interes kompanija, zašto bi država svoje resurse u toj meri angažovala da zaštiti poslovnu tajnu.
Mi mislimo da je sasvim dovoljan institut privremene mere koji je definisan članom 13, a privremena mera je nešto što imamo otprilike da vidimo i u parničnom postupku, ali pošto se radi o interesu, mislim na poslovne kompanije, ne mislimo da moramo na ovako drastičan način da država angažuje svoje resurse da bi zaštitila interese jedne poslovne kompanije.
Naravno, rekli smo da su ova rešenja krajnje uopštena, recimo, vi ste to u vašem uvodnom izlaganju pomenuli, mere zaštite poslovne tajne. Mislimo da je moralo preciznije da se propiše, bar da se nabroje neke mere koje bi kompanije mogle, a ovako je data mogućnost da izaberu šta god žele da bi nešto što proglase poslovnom tajnom, zaštitili, da ne govorimo da je i sama definicija poslovne tajne, i šta to može biti u odnosu na poslovnu tajnu, jako široko postavljeno. Dakle, postavljeno je široko i postavlja se pitanje da li to može da dovede do kršenja propisa koji se odnose na konkurenciju, na samom tržištu. Osim toga, neki podaci koji se ovde definišu kao informacije koje se šire kao poslovna tajna, su nažalost, a mi smo imali prilike da ovde raspravljamo o Zakonu o privrednim društvima, oni su već isključeni iz mogućnosti da ih saznaju lica koja su direktno zainteresovana. Recimo, po Zakonu o privrednim društvima mali akcionari više neće imati mogućnosti da imaju pristup finansijskim dokumentima i finansijskim izveštajima u pojedinim kompanijama. Ko nam ovde onda garantuje da još mnogo neki drugi podaci koji se tiču, ne govorim o onome, o izveštajima koji moraju da se objavljuju, nego govorim o internim izveštajima unutar kompanija, da neko može da kaže da i neki drugi podaci ili poslovne strategije mogu da budu zaštićeni kao poslovna tajna, isključeni od mogućnosti da lica koja ne učestvuju u kapitalu, ne budu u mogućnosti, da ih ne saznaju.
Prosto, ovaj zakon takvu mogućnost dozvoljava i u tom smislu mislimo da je čak i član 1. stav 2. morao da bude preciznije definisan.
Znači, osnovne primedbe su na mogućnost da se usled opštih normi, pogotovo preširoko definisanih dobrih poslovnih običaja, a kroz fluktuaciju kadrova, odnosa prema lojalnosti, dođe do prenosa informacija koje se smatraju poslovnom tajnom i činjenicom da se ovaj niz odredaba ne reguliše detaljnije, a država se zaista stavlja apsolutno preko svake mere u funkciju stranih kompanija da zaštiti nešto što smatraju poslovnom tajnom. Prosto, postoji jedna kontradiktornost. S jedne strane ostavljate mogućnost da mnogo stvari izađe iz poseda držaoca poslovne tajne, a sa druge strane ono što neko smatra poslovnom tajnom i podnese tužbu da država ceo aparat stavi da to zaštiti. Mislim da će, nažalost, ovaj zakon koji je neophodan, slažem se sa vama, proizvesti niz problema u praksi, pogotovo zbog njegove uopštenosti.
Sami ste rekli da je ovo opšti propis u oblasti poslovne tajne. Slažem se sa vama, ali gospodine ministre, mislim da je 20 članova zaista nedovoljno za jedan ovako važan i ključan zakon.
Da zaključim, podneli smo neke amandmane. Moje kolege će još o tome detaljnije govoriti. Ne možemo ga podržati, ali suštinsko ključno pitanje danas u Srbiji jeste da društvo, pogotovo gledajući državne funkcionere, više nema nikakav odnos prema pojmu tajne i sve što proglašavamo ovde poslovnom tajnom, apsolutno je nebitno, izvan kompanija, izvan državnih institucija poslovne tajne zbog odnosa prema tajnama pohranjuju se najviše u institucijama koje zastupaju interes izvan Republike Srbije. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo Malović, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan vrlo važan zakon. Možemo reći da je Zakonik o krivičnom postupku nekako zakonik gde pretežu interesi i interesovanja države za uređenje samog Zakona o krivičnom postupku, u odnosu na interesovanje stranaka i građana. Mislim da je Zakon o parničnom postupku nešto što je od suštinskog interesa i od suštinske važnosti svakog građanina. U tom smislu ga smatramo jednim od najvažnijih zakona.
Ovaj zakon bez obzira što se u javnosti, a moglo se čuti i u Skupštini, u poređenju sa Zakonikom o krivičnom postupku tretira kao zakonik koji ima bolja rešenja, sasvim sigurno da ima niz stvarima o kojima želimo danas ovde da razgovaramo i da ukažemo na moguće probleme u toku trajanja samog parničnog postupka.
Može se reći da je kompletan pristup Vlade Republike Srbije i Ministarstva pravde od početka, od 2009. godine bio, da se na neki način izađe iz problema koji se zove neefikasnost. Nekako je to bio motor čitave reforme pravosuđa koja je počela od promena u organizacionom smislu, pa posle kroz promene u zakonodavstvu.
Ključno je pitanje je da li se to postiglo? Danas se mnogo govorilo da će ovaj zakonik o parničnom postupku rešiti tu neefikasnost. Ne može se on odvojeno posmatrati, a da se ne poveže sa samom reformom pravosuđa u smislu organizacionih promena i efekata koje su već do sada dale.
Moram da kažem da je u raspravi koja je bila 2009. godine ovde u Narodnoj skupštini, upravo smo istakli da nije na adekvatan način uzeta u obzir činjenica da se godišnje povećava priliv predmeta u parničnom postupku i da će to, saglasno promenama koje su vršene, a odnosi se na smanjenje broja sudova, na promenu položaja sudija u smislu premeštanja iz jednog suda u drugi, da će to rešiti ili smanjiti i ubrzati rešavanje, konkretno, parničnih sporova.
U svim analizama koje smo do sada imali prilike da vidimo, vidimo da se ta neefikasnost povećala, da je broj predmeta koji se ne rešava mnogo veći nego što je bio pre 2009. godine. Ako hoćemo da budemo pošteni i da kažemo, to je posledica tih promena. Posledica je da se neefikasnost povećala.
Čuli smo priču da će se to sada rešiti kada dođe zakon o parničnom postupku, koji će tu čitavu priču da ubrza i da će parnični postupak, postupak koji je od jednog postupka bio kritikovan, a čuli smo sada u svim izveštajima koji ste izneli u Srbiji, smatram kao jedan zakon koji koči ostvarivanje osnovnih građanskih prava, sada će on tu stvar da popravi.
Naravno, prvo treba popraviti ovo stanje koje je stvoreno reformom od 2009. godine koje nisu uspele. To će biti trenutak kada će sama Vlada Republike Srbije morati to da kaže, a stručna javnost i sudstvo to misle. Ne znam da li govore to ministarki pravde, ali verujem da su ti glasovi do nje doprli i da sama stručna javnost koja je očekivala od te reforme mnogo, sada misli da reforma nije dala rezultat.
Što se tiče Zakonika o krivičnom postupku, opet imamo problem koji smo isticali kada su bile promene 2009. godine. Ne može se kao osnovni prioritet staviti brzina rešavanja sporova, a da se to događa na uštrb pravilnog utvrđivanja i tačnog utvrđivanja činjeničnog stanja i donošenja odluke na osnovu istine koja se utvrdi u parničnom postupku.
Mi ovde sada ponovo to imamo. Ja ću kroz niz instituta koji se ovde pojavljuju to ukazati. Naravno, ima rešenja koja su dobra i koja sigurno mogu, ako se otklone ovi problemi, da parnični postupak dovedu u onaj položaj u koji mi očekujemo da on bude, a to je da postupak ne traje dugo, da se spreči ovo, što ste vi rekli, profitiranje dužnika, ali da u isto vreme omogući da se u jednom raspravnom smislu utvrdi šta je pravo činjenično stanje i da se ne primenjuje materijalno pravo i donosi presuda na osnovu neistine. Bojim se da u nekim rešenjima ovaj parnični postupak može do toga da dovede, da se predmet brzo okonča, da se donese presuda, ali da neko zbog toga trpi nepravdu i da ne smatra da je to bilo pravedno i da je to bilo tačno i istinito.
Naša ključna primedba jeste da nije uvažena realnost u kojoj se trenutno nalazi stanje naših građana i naše privrede i struktura predmeta koju mi imamo danas u praksi. Ne znam šta je bio motiv da se podigne visina vrednosti spora za sporovima male vrednosti? Gospođo Malović, verujem da vi imate uvid u struktura predmeta koji pristižu u parnične sudove. Verujem da znate da je broj predmeta koji su ispod 3000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, neuporedivo veći u odnosu na one koji prelaze tu vrednost. To se isto odnosi i na privredne sporove gde se ovde definiše da je spor male vrednosti u privrednim sporovima 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.
Šta se realno može desiti u praksi i desiće se? Da ceo opšti parnični postupak, koji ste vi ovde uredili, sa svim ovim novim institutima koje ste ovde naveli, u stvari uopšte u realnom životu ne zaživi, nego da zažive sporovi male vrednosti, da čitav parnični postupak u stvari postane spor male vrednosti. Koliko mi predmeta sada imamo u ovoj osiromašenoj Srbiji, gde građani krpe kraj sa krajem, koji imaju vrednost 300.000 dinara? Vrlo mali broj predmeta. Na koliko će se predmeta primeniti opšti parnični postupak? Jako mali broj.
Sada tu dolazimo do ključnog problema. Šta mi imamo u postupcima gde se primenjuje skraćeni postupak, tzv. postupcima i sporovima male vrednosti? Imamo značajno suženje prava građana u tom postupku. Još jednom ponavljam, ti predmeti su sigurno preko 80% u strukturi predmeta koji stižu, pogotovo u male sudove. Pogledajte, tu ima kolega advokata, neka kažu iskreno kakve su vrednosti sporova koje oni zastupaju, pogotovo u manjim sredinama, koji su u stvara sada najveće pitanje i najveći problem. U sporovima male vrednosti nemate pripremno ročište. Pitanje utvrđivanja činjeničnog stanja, videli ste na koji način se rešava. Pravo žalbe, vrlo bitno pravo, ovde se isključuje pravo pobijanja prvostepene presude za nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i nadasve u realnom smislu vi faktički gubite da izjavite bilo kakav pravni lek. O reviziji nema govora, a zahtev za ponavljanje postupka u tom slučaju skoro je nemoguć. Faktički je nemoguć, jer jedina realna tačka, govorimo o realnom stanju, jedina realna tačka, za koju se svi vežu kada izjavljuju zahtev za ponavljanje postupka, je ta tačka 10, da stranka sazna za nove činjenice i nađe i stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze.
Znači, 80% slučajeva, kada se izjavljuje vanredni pravni lek za ponavljanje postupka, je vezivanje za ovu tačku. Vrlo su retki slučajevi da baš ovako sud drastično prekrši zakon, da se koriste ostale tačke za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka. Znači, u najvećem broju slučajeva u Srbiji, posle usvajanja ovog zakona, stranka neće moći da pobija presude zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i neće moći faktički da izjavi ni jedan vanredni pravni lek. To je stanje do koga ste vi doveli, čime ćete dovesti parnicu u Srbiji podizanjem visine vrednosti spora za sporove male vrednosti na 3000 evra. Ozbiljan i veliki problem.
Isti slučaj je i sa sporovima male vrednosti, kada su u pitanju privredni sporovi. Opet u situaciji kada je privreda u ovakvom stanju u kakvom je sada, koliki je broj uopšte sada sporova koji se vode za 30.000 evra? Preduzeća su u blokadi, nemaju osnovna sredstava da isplate zarade, a mi sada vičemo i pričamo o tome da će se voditi takvi sporovi. Znači, i ti sporovi će se pretvoriti u sporove male vrednosti.
Prema tome, jedno su želje, jedno je realan život, a u realnom životu vaš opšti parnični postupak neće imati realnu primenu i to je osnovni problem. Vi ste to jako dobro znali i to je naša osnovna kritika, jer ćete vi time u stvari da ubrzate postupak, to je činjenica. Ako se primenjuje skraćeni parnični postupak, on će biti realno ubrzan, ali na uštrb istine i na uštrb pravilnog i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
Reviziju smo kritikovali 2009. godine. Tada sam rekao da sam očekivao da će biti milion evra. Nije milion evra, zadržano je isto rešenje, ali nisam ni tada dobio odgovor zašto sto hiljada evra? Pokušajte sada vi u vašem odgovoru da nam date odgovor zašto sto hiljada evra? Revizija je vrlo značajan pravni lek. U situaciji kada stranka ne može da izjavi više zahtev za prepicitivanje pravosnažne presude, kada je ukinuta direktna revizija, zahtev za ponavljanje postupka je faktički sveden na ovo što sam rekao. Ne znam koliko će biti sporova gde će se izjaviti revizija.
Evo, da pitamo i građane da li su oni čuli između dva fizička lica da se vodi spor u vrednosti od 100.000 evra? Koliko je takvih slučajeva u Srbiji? Znači, revizije neće biti. To treba da se kaže. I to je verovatno deo strategije da se sve što je moguće upotrebi da se postupci skrate i da se stranci onemogući pravo da koristi sva ona sredstva koja je do sada imala, da bi se utvrdila istina i da bi mogla da ostvari svoja prava u parničnom. To je takođe primedba i za reviziju u privrednim sporovima, gde je ona podignuta na 300.000 evra.
Ovde se navodi suđenje u razumnom roku i određivanje vremenskog okvira. Slažemo se načelno s tim pristupom, ali tu ima nekoliko problema koji se mogu pojaviti. Prvo, mi nismo sigurni, zbog različitog interesa stranaka, da će one uspeti da se dogovore o tom vremenskom okviru. Mi smo u našem amandmanu smatrali da treba precizirati krajnji rok do kog treba da se okonča prvostepeni parnični postupak i da, bez obzira na sve dileme koje ima tužilac i tuženi koliko postupak treba da traje, a uvek je u interesu tuženog da traje što duže, da te rokove ograničimo. To je nešto što smatramo vrlo bitnim. Kod sudije pojedinca, tačno je da je ovde ispoštovana mogućnost da stranke odlučuju i o tome da sudi veće, ali smo zbog značaja sporova, gde se može izjaviti revizija, smatrali da u sporovima gde se može izjaviti revizija treba da sudi veće. U tom smislu smo i uložili amandman.
Kod pitanja koje se odnosi na podnošenje podnesaka, ne vidim šta smo realno dobili time što ste omogućili da stranke jedna drugoj mogu da podnose podneske, samo što mogu da stvore dodatne probleme i ne potrebno komplikuju stvar, da jedna stranka dostavi drugoj, pa onda da obaveštava sud. Mislimo da je bilo najsigurnije i da može sprečiti bilo kakve zloupotrebe da se zadrži rešenje da ipak dostava podnesaka i dalje ide preko suda.
Ovo je vrlo zanimljivo što ste pomenuli, kako ste rekli, da se presuda u krivičnom postupku ne proteže na lica koja nisu učestvovala. Šta ćemo sa suparničarima? Imate i nužne suparničare, to su parničari koji realno budu obuhvaćeni. Znači, kako možemo da izbegnemo da presuda koja se odnosi na jednog suparničara, protiv koga je vođen postupak, ne utiče na drugog suparničara u postupku? Kolege koje to znaju, prosto je ne moguće da ta presuda ne utiče na postupak. Vi ste naveli da ste imali sugestiju, nisam upamtio tačno od koje međunarodne organizacije, ali institut suparničara vrlo detaljno ovde razrađujete, a ne vidim kako će se rešiti u tom slučaju ta pravna situacija.
Preinačena prvostepena presuda od strane drugostepenog suda, to je po našem mišljenu prvostepena presuda. Mi smatramo da je tu moralo da bude dozvoljeno pravo na izjavljivanje žalbe. Znači, bez obzira na činjenicu što time hoćemo da postupak ubrzamo, ako se da mogućnost da se ta prvostepena presuda preinači, kada drugostepeni sud na to ima pravo, smatramo da je potrebno da se omogući strankama, to je ustavno pravo da stranka tada ima pravo da izjavi žalbu.
Kad su u pitanju veštaci, dosta je tu bilo rasprave o veštacima i ovde se sad potencira to pravo da stranke mogu da predlažu veštake o realnoj praksi. Jeste sud usvajao većinu zahteva koji su se odnosili na predlaganje veštaka, koji su činile same stranke. Ovde se to pravo stranaka povećava, ali ovo ipak nalaže jedan opis. Ta pristrasnost u veštačenjima koja se događa, ima tu kolega koji su imali priliku da se sa tim susreću, uglavnom je vezano za to ko je veštaka predložio. Da pričamo otvoreno, ko plati, taj će moći da očekuje da nalaz veštaka bude više na strani toga ko je i predložio.
Prema tome, trebalo je ostaviti mnogo veću dispoziciju suda kada je u pitanju predlaganja veštaka. Onaj osnovni problem koji je vezan za činjenicu da će većina sporova, kao što sam rekao, se svesti na sporove male vrednosti, faktički, veliki broj slučajeva koji dominiraju, stranke neće imati mogućnost da izjavljuju vanredna pravna sredstva. Još jedan problem koji utiče na to da će se strankama de fakto onemogućiti pristup pravdi, jeste vrednost, troškovi postupka i nadasve taksena politika. Mi ćemo doći u situaciju da će mali broj građana biti u mogućnosti da uopšte pokreće parnični postupak, a i kada ga pokrene, on će biti na ovaj način zbrzan i rešen tako da se neće moći utvrditi tačna istina.
Prema tome, to su neke ključne primedbe. Mi smo kroz naše amandmane pokušali ovu činjenicu da se ograničava rok, popravimo i preciziramo. Kod mogućnosti odlaganja parnice, kako ste ovde predvideli i određivanja novog vremenskog roka, smatrali smo da ne treba ostaviti opet u dispoziciji stranaka i suda da taj rok odrede na nov način koji može biti duži nego što je bio prvobitni rok. Smatrali smo da treba i tu stranke ograničiti, ako se već ide na činjenicu da se smanji trajanje postupka. To smo kroz naš amandman uložili.
Bez obzira što u nekim rešenjima koje se odnose na ograničavanje trajanje roka ovaj zakon ima rešenja koja bi mogla bit prihvatljiva, suštinski problem jeste da ste vi imali krajnju nameru da podizanjem visine vrednosti za sporove male vrednosti i za reviziju, onemogućite da se opšti parnični postupak, saglasno stanju i problemima u kome se nalazi srpsko društvo, u kome se nalaze građani, kažem osiromašeni, koji nemaju mogućnost da plate taksu za pokretanje postupka, uopšte dođu u situaciju da u potpunosti primene ove institute koje ste ovde imali. To je suštinsko pitanje.
Suštinsko pitanje je da li će građanin moći uopšte da ostvari svoje pravo, ovako kako ste vi ovde definisali. Vaša politika promena u pravosuđu, smanjenjem broja sudova, novim ulogama koje sudije imaju na suđenjima, povećanjem taksene politike, povećanjem vrednosti sporova, imala je jedan cilj – dajte da što pre rešimo predmete, ali trpi istina, trpi pravda i, ono što je najvažnije, trpi pravo građanina da ostvare svoje pravo. Mislim da je ovaj zakon o parničnom postupku imao šansu da uredi, ali uz ove probleme, on će stvoriti dodatne probleme i dodatna opterećenja za same građane.
U raspravi o amandmanima ćemo istaći sve naše primedbe, ali bez promena koje se odnose na samo pravosuđe, bez ispravljanja onih grešaka koje su učinjene 2009. godine i koje su dovele suštinski do ne rešavanja predmeta i do ogromnog priliva koji sada stoji u fiokama, ovaj zakon će samo dodatno opteretiti pravosuđe i neće rešiti ključni problem koji smo svi očekivali da će rešiti, a to je kratko trajanje parnice, ali da se utvrdi istina i da se ostvare prava građana. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iako je do sada u Narodnoj skupštini bila praksa da se sve i svašta spaja i u jednoj od prethodnih rasprava smo imali priliku da vidimo da vidimo da se spojio i Zakon o advokaturi i izvršnom postupku. Sad smo došli u situaciju da se Zakon o krivičnom postupku i Zakon o parničnom postupku razdvajaju. Ali, gledajući materiju, apsolutno ste mogli da spojite raspravu o Zakonu o krivičnom postupku i parničnom postupku. Spajaju se, zaista, dva parnična postupka.
Današnja rasprava, ako neko zaista poznaje materiju o kojoj raspravljamo, upravo ukazuje na činjenicu da dolazi do ozbiljnog pomeranja interesa i cilja države kada je u pitanju krivično zakonodavstvo. Gledajući položaj tužioca, gledajući položaj suda, gledajući položaj optuženog i oštećenog u postupku, pogotovo položaj suda, nije jasno šta je osnovni interes države?Da li je osnovni interes države krivično gonjenje, ili je osnovni interes države da se donese presuda na osnovu utvrđene materijalne istine i saglasno pozitivnom pravu? Potpuno preteže utisak da je interes države samo krivično gonjenje.
Uz raspravu u okviru ovog vremena kojeg imam kao član poslaničke grupe DSS, ukazaću upravo na te probleme i te protivrečnosti, kao i činjenicu, u kakav period krivično-procesno zakonodavstvo Srbija ulazi.
Danas smo ovde više puta čuli činjenicu da se uvodi tzv. tužilačka istraga. Nije sporna tužilačka istraga, sporan je položaj suda. To je ono što remeti čitav koncept koji je ovde postavljen.
Ne može se sud u krivičnom postupku dovesti u poziciju koju ima u parničnom postupku. U parničnom postupku, stranke u postupku imaju drugačije interese, o tome ćemo sutra pričati, nego i drugačiji položaj, snagu nego što imaju stranke u krivičnom postupku. O tome su danas moje kolege vrlo konkretno i opširno pričale.
U toj situaciji, sud mora da ima aktivnu ulogu na glavnom pretresu. On je ima apsolutno istu, kakvu imaju u parničnom postupku. Tu ulazimo u niz problema koji će se javiti u praksi.
Kada je u pitanju položaj suda i pitanje materijalne istine, danas smo ovde o tome govorili, da to nije cilj krivično-procesnog prava koji se definiše Zakonom o krivičnom postupku. Cilj je da se dođe u situaciju i da se donese presuda na osnovu dispozicije i ponašanja stranaka.
Krivični postupak je ta vrsta postupka koja direktno zadire u osnovna ljudska prava. Potrebno je prisustvo javnosti i način na koji će se kontrolisati ceo postupak.
Ovde imamo situaciju da sudija pojedinac sudi za krivična dela gde je zaprećena kazna do osam godina. Znači, sudija pojedinac koji je u pasivnom položaju. To je apsolutno neprihvatljiva pozicija.
Dalje, sam sudija u krivičnom postupku, kako je ovde definisano Zakonikom o krivičnom postupku, nema tu vrstu inicijative za utvrđivanje materijalne istine i predlaganje novih dokaza. Šta više, u toku samog glavnog pretresa, iako se ovde predstavlja to kao prednost, on će doći u situaciju da svojim činjenjem, u onom delu u kojem ima, proizvede štetu i za druga lica u postupku. Recimo, za oštećenog. Iako se ovde govori da je prednost položaja oštećenog, koji će sada imati, tako što će mu se presuditi o njegovom imovinsko-pravnom zahtevu u okviru istog postupka, pa on neće morati da ide na parnični postupak. Ali, u situaciji kada je sud ograničen dokazima koji su prikupljeni od strane tužioca ili optuženog, u kojoj meri će on moći da donese pravičnu presudu i zaštiti interese oštećenog u krivičnom postupku, samo zato, da bi se ubrzalo i da bi se izbegao onaj parnični postupak. Videćete da će tu biti mnogo većih nepravdi, nego da sam oštećeni kaže – dobro, osudi tog optuženog i pusti me da odem u parnicu i da završim posao, i izvedem sve dokaze koje ja smatram da su mi biti i predložim sudu, da bih ostvario svoj interes.
Suština čitave priče je u tome, da sud u ovoj pasivnoj ulozi, ne može na najbolji mogući način da zaštiti ključan interes svakog društva, a to je, ako se neko osuđuje, osudi na osnovu pravilnog i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, u situaciji kada sud ima mogućnost po službenoj dužnosti predlaže i prikuplja dokaze.
Što se tiče samog tužilaštva, više puta smo ovde govorili o prvom pitanju koje je sporno u ovom trenutku, a to je pitanje kapaciteta tužilaštva da preuzme ovako vrlo važnu ulogu. Reformom pravosuđa, smanjenjem broja tužilaštava, nagomilanim predmetima koje ima tužilaštvo sada da se bavi, pitanje je da li može tužilaštvo sada, sa ovim kapacitetima, da preuzme aktivnu ulogu u istrazi?
Drugo, danas ni jednog trenutka nismo dobili odgovor zašto se razdvajaju predistražni i istražni postupak? Apsolutno ni jednog trenutka nismo dobili taj odgovor. Ne vidimo ni u samom procesnom, ni kada se pogledaju norme, obrazloženje takvog jednog čina.
Najveći problem, i to je ono što je praksa i što se vidi, kada se dublje uđe u predmete u pravosuđu, jeste da zadržavanjem odredbe da će policija prikupljati dokaze i da će se ti dokazi, faktički, prelivati u naredbu tužilaštva da pokrene istragu, pa potom, da podigne optužnicu, pa potom, ti isti dokazi će se provlačiti kroz pretres. U najvećoj mogućoj meri će se zadržati loše stanje koje imamo, a to je, da će ono što završi policija, 90% biti presuda. To je ključan problem koji mi imamo u ovom zakonu.
Apsolutno je bilo opravdano istaći kritike, da će čitav državni aparat, iza koga stoji tužilaštvo, biti u mogućnosti da prikuplja dokaze protiv optuženog. Nemojmo da se zanosimo pričom da će se ovde uspostaviti objektivnost tužilaštva. Možemo mi o tome da govorimo načelno, ali u praksi, ovako postavljen sistem će tužioca dovesti u položaj da ima jedini interes da reši predmet. On kada podigne optužnicu, on mora da dobije slučaj. To je ona praksa koju imamo u anglosaksonskom pravu. Tamo imamo porotu koja odlučuje o krivici. To je sada druga priča u koju ulazimo i šta će se desiti.
Sumnju potkrepljuje činjenica, da se širi mogućnost zaključivanja sporazuma o priznanju krivice. Sada će tužilaštvo imati neverovatne mogućnosti, da ispritiska optuženog da napravi dogovor. Čitav aparat koji postoji iza njega, on će sad da koristi, jer tužilac razmišlja o svojoj karijeri. Nemojmo da pričamo ovde izvan života i izvan realnosti. I njemu će neko sutra da pravi statistiku, pa će se videti koliko je njegovih optužnica prošlo. On će sada biti u situaciji, da na svaki mogući način, dođe u poziciju da reši slučaj ako sumnja da može da ga progura kroz sud, da ga reši sporazumom o priznanju krivice. Tu ćete biti svedoci raznoraznih nagodbi i raznoraznih situacija.
Što se tiče samog optuženog, naravno, neprihvatljivo je da tužilaštvo ima mogućnost da saslušava svedoke bez prisustva okrivljenog, ovde osumnjičenog. Ne vidim zašto je ta norma ovde zadržana. To apsolutno u još neravnopravniji položaj stavlja optuženog. Molim vas, ne treba pisati deklaratorne norme koje nisu u skladu sa životom. Možemo mi da napišemo da sve lepo izgleda, ali sad koji će to državni organi, aparati stati na stranu okrivljenog, optuženog i pomoći mu da prikuplja sve dokaze, a ti svi dokazi su protivno interesima tužiocu. To nije život, to ne pije bodu u realnom životu. To može da piše, ali to se neće desiti. Bolje jednostavno da se ne zavaravamo, da kažemo – to nije realno. Tužilaštvo će imati mogućnost da ima pristup i pomoć svih optuženih i to je činjenica i to je onako kako jeste u realnosti. Jedina zaštita do sada je bila aktivna uloga suda, koju vi sada ovde isključujete.
Kod pitanja punomoćja i ko može biti branilac, ova norma da je zaprećena kazna preko 10 godina ako bude advokat pet godina, ne znam zaista ko je vama to predložio. Šta je obrazloženje toga? I advokati se specijalizuju. Ovde ima mnogo kolega advokata. Imate advokata koji je prošao jednu advokatsku kancelariju kao pripravnik gde su svi advokati krivičari i on može sa punim kapacitetom i sposobnošću čim položi pravosudni ispit da se upiše u imenik da zastupa. Imate i advokate koji su čitav život parničari bili, nisu možda nijedan pretres otišli, a imaju deset godina iskustva. Po čemu su oni kvalifikovani da budu branioci? Samom činjenicom da imaju pet godina iskustva, ali možda ni na jednom pretresu nisu bili. Ne vidim šta je motiv ovoga. Moraćete onda da razradite, pa da uvedete specijalizaciju u okviru advokature, pa onda da kažemo – oni advokati koji se pretežno bave, dominantno bave ili su isključivo u krivično pravnoj materiji.
Položaj optuženog dodatno se komplikuje još jednom odredbom. Vi ste ovde uveli mogućnost da drugostepeni sud po žalbi isključivo optuženog preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenu presudu. Vi ste doveli situaciju koja ranije nije postojala, da se može doneti presuda na štetu optuženog, iako je sam jedino on uložio ovde žalbu. To je apsolutno neprihvatljivo. To ruši sva moguća načela koja su do sada bila. Ispada da sam optuženi zato što je uložio žalbu može sebe dovesti u nepovoljniji položaj. Na stranu to da ne može da se menja pravna kvalifikacija dela, ne može da se menja visina kazne, može da se menja činjenično stanje. To je promena i može biti na gore.
Pritvor, jemstvo, uznemirenje javnosti, ne znam gde ste vi našli taj razlog za pritvaranje ponovo? Vraćamo se u vreme u koje smo nekada bili, da se zbog uznemirenja javnosti određuje pritvor. Mislili smo da smo prevazišli to vreme. Ali, u isto vreme se proširuje pravo za jemstvo. Tu će kod jemstva biti vrlo zanimljivo ko će sve moći da izbegne pritvaranje, iako postoje one prve tri tačke u 211. ali, ova četiri su, koliko sam ja razumeo, uneta na sugestiju SE ili Evropskog suda pravde, da se zbog uznemirenja javnosti neko pritvara.
Što se tiče dostavljanja, tu zaista takođe može da se iznese niz primedbi, kome se sve dostavlja, može i komšija i svi ostali da prime, znači, nije samo cilj da se dostavi, nego je jednostavno cilj da se stvar pravično i na pravi način reši. Prema tome, niz problema i niz velikih propusta. Da, tužilačka istraga, uz otklanjanje ove jako važne i velike neravnopravnosti koju stvara položaj tužioca u istrazi, ali, uz jačanje suda, u isticanju uloge suda kao zaštitnika osnovnog interesa države da se presudi na osnovu utvrđene materijalne istine i da presuda bude doneta saglasno zakonu. Nije interes države samo da se neko krivično goni. Interes države je valjda istina i pravda. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvek je prilika kada su pred nama sporazumi koji definišu bilateralne odnose između Republike Srbije i drugih država u oblasti odbrane, da se naravno porazgovara i generalno o stanju u sistem odbrane, ali naravno i politici koju vodi Ministarstvo odbrane kada su u pitanju međunarodni odnosi i uopšte saradnja Republike Srbije u oblasti odbrane sa drugim i državama ali i drugim organizacijama.
Nema sumnje da međunarodna saradnja u oblasti odbrane predstavlja važan segment bezbednosti politike, jer sasvim sigurno takvom jednom saradnjom RS treba da štiti svoje bezbednosne interese i može da ih štiti kvalitetnom saradnjom. Kao što se zna, evo i ovi nesrećni događaji u Norveškoj su potvrdili da jeste bezbednost nedeljiva, jeste da problemi koji se javljaju u svetu je nešto što zahteva zajednički napor svih država radi njihovog rešavanja. Naravno, pored tog segmenta i opštih bezbednosnih izazova i pretnji koji na sve države utiču, postoje i oni konkretni državni bezbednosni interesi koje svaka država treba da realizuje i da o njima vodi računa, naravno kad stupa u različite međunarodne odnose po pitanju odbrane i bezbednosti.
Republika Srbija u prethodnom periodu je vodila jednu, hajde da kažemo aktivnu politiku kad su u pitanju zaključivanje različitih vrsta ugovora o saradnji i ono što se postavlja kao pitanje jesu ustvari posledice ili efekti tih ugovora, jeste ustvari pitanje i kvaliteta tih ugovora i realizacija tih ugovora i svega onog što to podrazumeva. U tom kontekstu, treba posmatrati i današnji ugovor i kvalitet tih ugovora i sadržaj i činjenice u kojoj meri će oni, obzirom na najave, a pogotovo u odnosu na jedan od ova dva ugovora, memorandum, očekivanja, da li će oni dati one efekte koji se očekuju. U krajnjoj liniji, zašto to što se najavljivalo i što je bio osnovni motiv, o tome ćemo verovatno pričati i nešto će ministar reći, nije se našlo u ovom ugovoru.
Osvrnuo bih se na nekoliko segmenata generalno bezbednosne politike kad su u pitanju odnosi RS i međunarodnoj saradnji. Tu možemo posmatrati kako bilateralne ugovore, tako i učešće RS u različitim mirovnim misijama i odnose RS prema drugim vojnim savezima i organizacijama. Ono što jeste bilo često predmet rasprave ovde u Narodnoj skupštini, jeste pitanje - u kojoj meri su realizovani ili su postavljeni naši bezbednosni interesi kad se sagledaju svi ovi aspekti međunarodne saradnje.
Počećemo od bilateralnih ugovora, koji je, kao što sam rekao, bilo zaista mnogo u prethodnom periodu. Ono što pada u oči jeste činjenica da je realizacija tih ugovora, tj. stepen saradnje u oblasti odbrane bio takav da se prosto izdvojio jedan broj zemlja sa kojima Srbija je intenzivirala saradnju u oblasti odbrane. Postoji broj zemalja sa kojima je ta saradnja faktički rudimentarna ili na vrlo niskom nivou. Naravno, kad se sagledaju ukupni bezbednosni interesi, onda se postavlja pitanje, koji su naši bili interesi da produbljujemo ili intenziviramo tu saradnju u oblasti odbrane sa određenim zemljama, a sa drugim zemljama tu saradnju ili nemamo ili se ona tek najavljuje ili se ustvari sa strane naše države i drugih zemalja konstatuje da saradnja je na vrlo niskom nivou.
Ono što pada u oči jeste da je vrlo velika intenzivan saradnja bila sa SAD i Turskom. To je ono što je dominiralo u prethodnom periodu. Pogotovo, evo recimo nekoliko zadnjih meseci, saradnja sa SAD. Mi smo imali nekoliko različitih obuka, vežbi, učešća naše Vojske u vežbama koje su organizovane kako od strane evropske komande, SAD, tako i predstavnika iz Garde Ohajo, tako i zajedničkim vežbama koje su organizovane od strane Amerike i Bugarske. Znači, s druge strane, imali smo veoma veliki broj realizovanih i sastanaka i planova. Evo, usvojen je jedan plan od sto tačaka, koji će pospešiti i produbiti saradnju sa SAD.
Uz potrebu RS, kao vojno neutralne države, da ima što širu saradnju sa svim zemljama, postavlja se pitanje uz neraspravljene probleme koje imamo sa SAD oko pitanja Kosova i Metohije, koji je naš interes ako smo proglašenje nezavisnosti KiM definisali kao najveću pretnju bezbednosti RS, da te odnose na ovaj način produbljujemo. Tako isto i sa Turskom. Naravno, tu su različite vrste donacija, SAD bila je i različitih vrsta izvoza. Kad je u pitanju Turska, takođe, nekoliko godišnjih planova saradnje je potpisano i prosto se izdvajaju te dve države u odnosu čak i neke druge države koje su se promovisale, kao da su imale veliku saradnju sa njima, kao što su Italija, Nemačka. Ove dve države su izuzetno prisutne u bilateralnoj saradnji RS.
Lično iznosim ovde i stav naše poslaničke grupe, uz činjenicu da imamo tu vrstu problema koji se tiče našeg teritorijalnog integriteta i naše bezbednosti, pitanje je, zašto ovakvo intenzivno i koji su konkretni interesi da ovako intenzivno ovu saradnju razvijamo. S druge strane, kad je u pitanju Ruska Federacija, ta saradnja je skoro na krajnjem minimumu. Imamo najave poslednjih sastanaka koji su bili, da će doći do produbljivanja te saradnje. Imamo najavu dolaska načelnika generalštaba. Do sad jednostavno ta saradnja je bila apsolutno minimalna. Može se reći da je od strane RS, nije se pokazivala posebna zainteresovanost.
Što se tiče učešća RS u odnosima sa drugim bezbednosnim savezima i vojnim organizacijama, mi smo ovde više puta o tome pričali i prosto nikad nije na odmet pomenuti, a pogotovo kad su u pitanju ovi međunarodni ugovori. Činjenica da u okviru Partnerstva za mir, znači, saradnje sa NATO paktom imamo nekoliko problematičnih stvari koje RS nije sa tim vojnim savezom raščistila. S jedne strane, jeste obuka kosovskih bezbednosnih snaga, kako najveće pretnje po bezbednost RS. S druge strane imamo, evo, direktno protivno Kumanovskom sporazumu povlačenja KFOR sa granica RS, konkretno sa granice Makedonije. S druge strane, imamo izjave komandanta KFOR, faktički u duhu onog što govore političari u okviru EU, da je sever Kosova nekakva bezbednosna pretnja koja treba da se rešava. Znači, sve ono što sasvim sigurno nije u i bezbednosnom, ali i nacionalnom interesu RS.
Pre nego što se ta sva pitanja rasprave, teško da mi možemo krenuti dublje u tu saradnju. Videli smo pre neki dan u izjavama koje se odnose na proces planiranja i revizije, u okviru koga Srbija učestvuje, da mi tu zaista produbljujemo saradnju. To je jedna tema o kojoj nismo do sad mnogo razgovarali…
(Predsedavajuća:Narodni poslaniče, ne sporim da je tema zanimljiva, ali nije tema dnevnog reda. Molim vas, član 106. )
(Zoran Nikolić: Otkud vi to znate?)
(Predsedavajuća: Molim narodnog poslanika Zorana Nikolića da ne dobacuje. To je, takođe, zabranjeno odredbama Poslovnika Narodne skupštine. Ja vrlo pažljivo slušam…)
(Zoran Nikolić: Zato što ste nepristojni.)
(Predsedavajuća:Molim narodnog poslanika da ne remeti red na sednici i da ne promoviše prostotu, bezobrazluk i nevaspitanje tokom sednice Narodne skupštine. To nije definitivno zabranjeno odredbama Poslovnika, ali se podrazumeva da neko ko je narodni poslanik to ne radi. Psovke i uvredljivi izrazi tokom izlaženja iz sale su nedopustivi svakom ko sebe smatra pristojnim čovekom.
Vas molim o dnevnom redu. Član 106. Na dnevnom redu su četiri sporazuma.)
U svakom slučaju, tema jesu međunarodni sporazumi i tema jeste pitanje koje se odnosi na međunarodnu vojnu saradnju. Ova dva sporazuma koja su danas pred nama jesu važna, ali sasvim sigurno imaju određene nedostatke ili, u krajnjoj liniji, nisu definisala ova pitanja koja su uobičajena da se definišu.
Kada je u pitanju Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipra o saradnji u oblasti odbrane, u članu 4. koji se odnosi na potraživanje štete "u slučaju smrti ili povrede koje mogu biti nanete osoblju ili imovini u slučaju smrti ili povrede koje mogu biti nanete osoblju ili imovini koja je rezultat bilo kog dela ili propusta osoblja druge strane tokom realizacije ovog sporazuma", smatrali smo da je bilo neophodno da se precizira način realizacije ove štete koja bi se mogla pojaviti u ovom slučaju. Ovde je vrlo neprecizno i vrlo nekonkretno navedeno da će faktički tu štetu snositi ona strana čije je osoblje. Mislimo da različiti razlozi mogu dovesti do prouzrokovanja štete u ovom slučaju i to je trebalo na neki konkretan način ovde precizirati. Ceo taj deo koji se odnosi na naknadu štete je vrlo loš i vrlo nepovoljan i sasvim sigurno da nije bio jasan motiv zašto se na ovaj način realizovao.
Što se tiče Memoranduma o razumevanju između Vlade Republike Srbije koju predstavlja Ministarstvo odbrane i Vlade države Kuvajt, ovaj memorandum je najavljivan kao sporazum koji će doneti Srbiji veliki posao. Neki su ga zvali – tzv. tenkovski sporazum. Znači, treba da otvori mogućnost Republici Srbiji da učestvuje u modernizaciji i remontu 149 tenkove u Republici Kuvajt. Taj sporazum je potpisan, u Kuvajt je išao predsednik Republike, ovde prisutni ministar, u svim medijima je najavljeno da je taj sporazum faktički dogovoren, da je taj posao dogovoren, itd. Mi smo ovde dobili jedan krajnje uopšten sporazum koji ni na koji način ne definiše konkretan interes Republike Srbije obzirom na najavu koja je bila. Znači, mediji su pisali o tome da je taj posao vredan 400 miliona dolara i da će Republika Srbija vrlo brzo krenuti u upošljavanje svojih industrijskih kapaciteta i svoju odbrambenu industriju i u realizaciju ovog sporazuma.
Znači, otvaram ovo pitanje zato što su mediji govorili da sama Republika Srbija neće učestvovati u čitavom ovom poslu nego je pominjan niz drugih država. Konkretno, i list "Odbrana" je pisao da će u tome učestvovati i sve bivše republike SFRJ, kao i Rusija i Francuska. Naravno, bilo bi bitno, obzirom na najavu tog posla, da ministar kaže nešto o tome jer je predstavljeno da je ovaj posao faktički dobijen kad smo dobili ugovor. Mi u ovom ugovoru od tog posla nismo videli ništa. U krajnjoj liniji, nisu samo mediji pisali o tome nego je pisao i list "Odbrana", koji je pod konkretnim uticajem samog Ministarstva odbrane.
Znači, pitanje je kakav je status tog posla i da li se tu nešto realizovalo? U krajnjoj liniji, ako je tačno da će učestvovati i druge države, kakav će konkretno biti profit Republike Srbije od ovog posla? Pitanje je vezano za kompletnu ovu problematiku a uz to imamo i činjenicu da je najavljeno i da je saopšteno da je Srbija ostvarila, kada je u pitanju saradnja u oblasti odbrane i izvoz naoružanja, profit od milijardu i 200 miliona dolara. Suštinsko pitanje jeste – u kojoj meri su ti poslovi realizovani, koliko je tu sredstava naplaćeno i na koji način i gde su ta sredstva plasirana? Jer, to je jako važno.
Ako mi zaključujemo različite vrste međunarodnih sporazuma u oblasti odbrane ili na osnovu toga se prave poslovi ili, u krajnjoj liniji, pravimo niz sporazuma a nemamo informaciju o tome da li su poslovi realizovani i gde su sredstva usmerena obzirom na informacije koje smo dobili ovde u Narodnoj skupštini, razmatrajući niz dokumenata, da je stanje naoružanja i vojne opreme Vojske Republike Srbije loše.
Mi znamo da je Republika Srbija zakinula kroz budžet i kroz rebalans budžeta sredstva Vojsci Republike Srbije. Ali, poslovi koji su pravljeni i koji su najavljivani od strane Ministarstva, trebali su sasvim sigurno u određenoj meri da pomognu da se rešavaju ti problemi. Jer, jedno je da govorimo o tome da su poslovi u izgledu, jedno je kad su poslovi zaključeni a jedno je da su poslovi realizovani. Ako su realizovani, gde su sredstva završila?
To su suštinske primedbe na međunarodne sporazume koji se zaključuju. Mi nemamo informaciju o tome šta i na koji način se ti sporazumi realizuju. To je suštinsko i ključno pitanje, a sve sagledavajući bezbednosne interese Vojske Republike Srbije. Svima nam je interes da Vojska Republike Srbije bude jaka i da bude bezbednost i odbrana Republike Srbije stabilna i jaka.
Ali, imamo niz problema koje ne govore samo predstavnici opozicije. U poslednjem intervjuu, koji je vrlo interesantan, direktora Inspektorata za odbranu koji se nalazi na samom sajtu Ministarstva odbrane govori se o propustima na koje smo i mi ovde više puta ukazivali. Govori se da projekat aktivne rezerve nije zaživeo. Kaže se: "Obuka jedinica za obavljanje zadataka Treće misije nije obuhvaćena programom obuke". Znači, Treće misije Vojske Republike Srbije, a to je faktički pomoć civilnim organima kad su u pitanju vanredne situacije. Kaže se: "Retko se izvodi obuka u noćnim uslovima i upotrebe NHB oružja". Znači, prosto, problemi koji se ističu ovde u Narodnoj skupštini nisu samo nešto što ističu poslanici opozicije nego ističu i predstavnici Ministarstva odbrane ili najviših organa unutar Ministarstva odbrane.
U tom smislu treba sagledati čitav taj proces. Dobro je da imamo puno poslova. Dobro je da ih realizujemo. Ali, bitno je da li ih realizujemo i ta sredstva koja dobijamo da li se usmeravaju u modernizaciju našeg naoružanja i vojne opreme? To je ključno pitanje kojim mi ovde treba da se bavimo i treba o tome da razgovaramo. Mi te informacije, kao i saradnju sa NATO paktom u okviru Partnerstva za mir, nemamo.
Nigde ne možete naći podatak ili informaciju o bezbednosnim sporazumima koji su potpisani sa EU. To nigde ne postoji. Ja ne vidim zašto je to tajna i zašto to nijedno ministarstvo ni Vlada Republike Srbije nije istaklo? To je vrlo bitno jer oni stvaraju pravnu osnovu za učešće pripadnika Vojske Republike Srbije u mirovnim misijama EU. Zašto se to krije?
Postoji niz problema koje mi ovde često ističemo i želimo o tome da pričamo u Narodnoj skupštini. Opet kažem, uvažavamo činjenicu da je potrebna međunarodna saradnja, da Srbija treba da jača svoju međunarodnu saradnju, ali efekat sporazuma, efekat toga, kvalitet ovih sporazuma je takav da mi ne možemo da govorimo da su oni u krajnjoj liniji bili uspešni. Hvala.