Tema je, poštovani narodni poslaniče, borba protiv nasilja i o tome pričam. Šutiranje mikrofona je pomenuo neko drugi i to objašnjavam, a takođe objašnjavam i političko licemerje i neiskrenost i manipulaciju kada se o tome priča.
Dakle, nije smetalo kada je neko ko je čupao mikrofon sa vama u koaliciji, ali smeta kada je neko odgurnuo mikrofon. Meni je to neverovatno. Taj koji je čupao mikrofon taj je nosio vešala na Terazijama na jednom od tih protesta i to takođe nije smetalo.
I da vam kažem, poštovani narodni poslaniče, kad smo već u ovom trenutku iskrenosti i slaganja, što je lepo, na tri mesta od vas sedi narodni poslanik koji je javno pozvao na moje silovanje. On je deo vaše poslaničke grupe, vaše političke grupacije, vaše političke stranke, pozvao je na silovanje. Lepo, sročio taj tvit, nije to bilo u afektu treba, izbrojati karaktere, treba smanjiti da to stane, treba staviti zarez i tačku, treba četiri, pet puta proći kroz taj tvit, to nije bio afekat, to je bila želja, iskrena želja, to je bila mržnja i to je takođe bila užasna mizoginija. Pozivanje na silovanje, vi ste dozvolili da takav čovek sedi sa vama u poslaničkoj klupi u vaše ime i u ime vaše stranke.
Dakle, hajmo sad i o tome. Kada se borimo protiv nasilja, pričamo o femicidu itd, silovanjima i svim ostalim krivičnim delima, kakva je poruka koju vi šaljete ženama u Srbiji? Kakva? I dobro, za pomilovanja, ne bih, odgovorili su vam i naš narodni poslanik i šef naše poslaničke grupe i ministarka pravde, ali bih ja podsetila kada govorim o pomilovanjima da ste vi i vaša politička grupacija, jer tada je bila druga stranka, ali praktično je tada to sve bila jedna pa te ista stranka, ste pomilovali, hajde što je neki predsednik pomilovao ovog ili onog u Srbiji, ne znam, ne bavim se time, ne ulazim u to, verujem da je bilo u skladu sa pravilima Republike Srbije, vi ste pomilovali 1.800 albanskih terorista koji su se dve godine kasnije vratili i napravili pogrom nad Srbima na Kosovu i Metohiji 2004. godine.
Takve ljude ste vi pomilovali, ali ne bih nikada želela ponovo da pričamo o tome, nije fer da ste iznosili tako nešto jer na svaku takvu možemo da vam odgovorimo, ne samo istom merom, nego i preko toga zato što ste radili strašne stvari, ali da se ne vraćamo u prošlost. Hvala vam.

Hvala vam.
Dakle, razumela sam, ja sam kriva za sve. Okej. Rekla sam vam još jednom, reći ću vam još 100 puta, ne bežim od političke odgovornosti. Nikakav problem. Dakle, znam šta sam radila, kako sam radila, koliko sam se trudila, koliko sam se borila. Da li sam mogla nešto drugačije, da li sam mogla drugačije da postavim prioritete? Svakako. U svakom trenutku spremna da narodu položim račune, da kažem kako sam vodila Vladu, šta su nam bili prioriteti, šta smo uradili i iz mog ugla šta smo možda mogli bolje i šta smo mogli brže i da sam znala da idu neke drugačije okolnosti možda bi i neke druge stvari brže radila. Ne znam. Da sam znala da ide pandemija Korona virusa možda bi pre išli na digitalizaciju zdravstvenog sistema, a ne prosvetnog sistema, ali nisam znala pa smo završili pre toga prosvetni sistema. Sada idemo na digitalizaciju zdravstva.
Znate kako, kada se bavite odgovorno ovakvim poslom znate šta radite, kako radite i koji su vam ciljevi bili postavljeni i koji je to, šta se uradili, ali ne znate šta dolazi pred vama. Tako da u skladu sa tim da znate verovatno bi bolje postavljali prioritete, ali sam svakako uradili ja zajedno sa i uz ogromnu podršku stranke čiji sam ponosni član, SNS, i naših koalicionih partnera mnogo, mnogo.
Tako da, u redu je, moja odgovornost, to je na kraju krajeva najlakše i to je na kraju krajeva najbolje i da je samo do toga zaista bila bih najsrećnija osoba na svetu.
Kažete – imate ambivalentan odnos prema meni. To je u redu. Znate, imate tu čoveka. Vi kažete, Okej, vi ste se od njega ogradili, vi ste se izvinili i sve je Okej. Kako ste se ogradili? On je čovek bio na vašoj listi i to je bio na vašoj listi kao jedan od najprominentnijih članova, pri samom vrhu te liste.
Vi kažete – mi nismo imali bolje od njega i onda ste se ogradili. Šta se ogradili? Ja svaki dan kada dođem u ovu Skupštinu moram da gledam u čoveka koji je pozivao ne samo na silovanje mene nego na javno silovanje danima pred kamerama. Svaki dan moram da ga viđam i vi kažete – vi ste izvinili i vi ste se ogradili. Kako ja to uopšte, kako to meni pomaže svaki dan? On je bio jedan od najboljih vaših kandidata pa se tako našao na vašoj listi i tako dobio i zahvaljujući tome koliko ste glasova dobili bio dovoljno visoko na toj listi da uđe u postane ni manje ni više nego narodni poslanik. Narodni poslanik. Čovek koji nije samo u afektu rekao – e, ajde silovanje eh premijerke, žene, nego pred kamerama danima zatvoreno i on je vaš narodni poslanik.
Vi ste ogradili? Vi ste se izvinili? Vi se borite protiv nasilja? Izvinite, ja u to ne mogu da verujem. Vi mene terate da ga gledam svaki dan. Vi mene terate da razgovaram sa njim zato što sam ja ovde u svakom smislu ispod vas. Ja sam izvršna vlast. Vi ste zakonodavna vlast. On mene ovde može da ispituje o bilo čemu. Ja moram da odgovaram na njegova pitanja i na njegove zahteve. To ste vi uradili. To je vaša borba protiv nasilja.
Onda mi kažete – agresivni varvarski rijaliti. A, što – Veliki brat nije bio dovoljno agresivan i nije bio dovoljno varvarski? Što? Sama činjenica da je bio ni manje ni više nego u Pionirskom gradu, da ste vi iselili decu da bi tamo napravili kuću Velikog brata je nešto najagresivnije, najogavnije, najnemoralnije što je bilo ko ko je na vlasti ikada mogao da uradi i ostavili to kada se završio taj rijaliti, iselili ga i ostavili to da tako propada da bude polurušeno, srušeno sa pacovima, sa tom scenografijom ogavnom i odvratnom da – šta onda, grad uloži u taj Pionirski grad ili Republika i da bi tamo deca ponovo mogla to da koriste? To je skandal. Da ne pričamo dalje o rijalitima.
Od priče o rijalitima ne bežimo. Samo nemojte da se ta priča svodi na to ko je agresivan i ko je varvarski, a koji je fin i koji je lep. Nećemo rijalitije. Važi. I predsednik Aleksandar Vučić je jasno rekao – može, otvoreni smo za te razgovore, dođite, hajde da sednemo da razgovaramo o tome, ali onda o svim rijalitima. Ne, ovaj je agresivan, a ovaj je lep. Nema. Rijaliti nisu dobri. Sve je u redu. Mogu i da se složim sa vama, ukoliko vi to odlučite, jer kao predsednica Vlade nemam nikakav uticaj na to ni ko dobija nacionalnu frekvenciju, ni šta oni radi, ni šta se pušta na tim programima. Baš nikakav. To nikako nije u mojoj ingerenciji.
Za Narodne patrole i kako kažete taj čovek Ilija Vuksanović koji je napao devojku na protestu protiv nasilja to je bio vaš protest. Vi ste mogli tamo da sprečite da neko dođe ili da neko pravi, da zamolite najlepše te ljude iz Narodnih patrola da dođu. Oni dolaze treći put na vaš protest. Treći put dolaze na protest protiv nasilja.
Dakle, ja molim nadležne organe i tražila sam već informaciju. Molim vas, da ako nije, da se privede. Ako postoji, dakle nadam se da je neko podneo prijavu, naravno da ćemo reagovati. Da vas podsetim još jednom na onda kada su bili protesti ispred Narodne skupštine, mi smo narodne patrole, priveli, uhapsili, vi ste pravili proteste da se ti ljudi puste na slobodu. Vi ne možete da privodite, mi smo ih priveli. Vi ste protestvovali da se puste na slobodu, zato što su borci. O tome se radi. Valjda se zato narodne patrole osećaju slobodno i pozvano da dođu na vaše proteste.
Ali, ćemo svakako mi postupati i svako ko je činio bilo kakvo nasilje, mi ćemo ga privesti, ti ljudi će odgovarati. Odgovaraće pred institucijama u zemlji gde vlada pravo i institucije. Zahvaljujući tome što smo uradili u smislu reforme Ustava, mi sada možemo da kažemo da gradimo, konačno jedan sistem u kome je nezavisno pravosuđe i samostalno tužilaštvo. Vladavina prava, niko nikoga ne sme da juri po ulicama. I, borba protiv nasilja, ali borba protiv svakog nasilja. Hvala vam mnogo.

Hvala vam.
Evo, reagovaću odmah zato što želim da vam odgovorim upravo na ovo poslednje. Pažljivo sam slušala sve što ste pričali i onda ste rekli – e, pa dobro sistem je ipak zakazao u vezi sa kontrolom. Kako da vam kažem, sve što ste vi rekli da mi treba da pooštrimo, ništa od toga ne bi sprečilo ovu tragediju, bukvalno ništa.
Molim vas da me pustite da govorim bez coktanja. Čini mi se da je makar kultura komunikacije da probamo toliko, nenasilna komunikacija.
U svakom slučaju, pogledajte ovako – vi kažete, koliko sam razumela, vi ste ipak negde protiv ove mere razoružavanja u smislu nelegalno jasno, legalno zašto oduzimati ljudima.
Ali, evo, pričam o tragediji u „Ribnikaru“. Taj čovek koji je imao legalno oružje nije imao nijednu jedinu mrlju. Dakle, ne postoji razlog zašto bi bilo kakvom kontrolom, bilo kakvim pooštravanjem njemu oduzeli svo oružje koje ima. Ugledni lekar. Mislim da je imao jedan saobraćajni prekršaj i to potpuno nešto benigno. Da li bi on prošao psihološke testove, koje kažete – uvedite redovno? Sve u redu. Pritom mislim da su tu vaši predlozi zaista za ozbiljno razmatranje. Mislim da su ozbiljni i odgovorni i svakako ćemo uzeti to.
Onda vi meni recite ovako – on bi to sve sigurno prošao, verujem, ne mogu da kažem sigurno, verujem, nisam stručna, ali po svemu što, je li, se vidi o njegovom životu i njegovom radu profesionalnom, svemu onome što je on profesionalno pokazao, ali da li onda treba da uvedemo psihološku procenu za sve ukućane koji kako tako nekako mogu da dođu do tog oružaj iako je legalno, nije na njihovo ime, jel onda i za maloletne?
Šta je sistem ovde mogao da uradi? Čovek se prijavio za oružje, prošao kontrole, dobio. Pogledali smo sve njegove relevantne podatke. Ne možete mu naći mrlju. Psihološke testove – u redu. Ko ste vi, odnosno mi kao država da podvrgnemo psihološkom testiranju njegovom maloletno sina? I kako to da sprečimo?
Pritom, sve da je držao, kaže držao je, sad ne mogu da ulazim u to, vodi se proces, najozbiljnije moguće – držao sam obezbeđeno, držao sam pod šifrom, držao sam odvojeno. Očigledno se nešto desilo.
Upravo u tom slučaju koji je proizveo ovaj najmonstruozniji zločin i najveću tragediju zato što je dete ubilo decu država apsolutno ništa nije mogla da uradi sve da je pooštrila sve te kontrole. Tu država reaguje time što apeluje, moli svoje građane da čak i oni, zahvaljujem se onima koji su imali i imaju legalno naoružanje i shvatili da šta god da uradite možda nije sasvim bezbedno imati naoružanje u kući, odlučili da vrate to državi, a ima ih mnogo i ja sam zamolila pripadnike MUP-a da mi daju najnovije informacije od jutros u sedam časova pa i po regionima, pa i po oblastima i upravnim okruzima.
Dakle, naš apel je da ljudi vrate i to legalno oružje koje imaju, za koje imaju dozvolu. Mi ćemo uraditi obavezni otkup. Mi ćemo njima to proceniti. Mi ćemo njima to platiti, ali znate kako, očigledno je da je čitava porodica bezbednija ako nema oružja u kući. Meni je očigledno.
Tako da zbog toga apeluje. Znate, šta će nekom, razumem lovce, zaista razumem i pokušavam da imam još više razumevanja i da razgovaramo sa njima, imali smo sastanak i videćemo dalje. Naravno, sagledaćemo i sve predloge koji dolaze od narodnih poslanika i to, ali znate, šta će nekom ko je lekar, profesor na univerzitetu, kako god, oružje u kući?
Predsednik Republike je imao zaista sasvim legitimnu jednu tezu, bojazan, gde je opet apelovao na građane, a to je pa čak i da se ne desi najgrublja zloupotreba, da ne uzme neko od ukućana, ne sazna na jedan ili drugi način šifru, otvori, spoji sa municijom, zamislite da se desi požar u kući. Konsekvence samo tog požara koji bi možda bio benigan u slučaju da imate oružje, municiju u kući mnogo su veće.
Tako da u tom smislu svaka vrsta bezbednosti se povećava ako ljudi predaju svoje oružje i još jednom apel je zbog toga. Mi ćemo pooštriti još dodatno kontrole, uredu, ali u stvari mislim apel čitavog društva da se razoružamo zato što ne možete da obezbedite, ne možete kao država da uđete, da testirate svakog od ukućana, posebno ne ako se radi o deci, maloletnim licima, posebno ne možete svakih šest meseci ili svakih godinu dana, i na kraju krajeva ko vam kaže da će i to da prevenira nešto. Jedini zaista, i što kaže narodni poslanik gospodin Rističević, ne postoji apsolutna bezbednost, ali ako nemamo oružje u kući, ako nemamo municiju u kući, bezbedniji ćemo biti svi.
Da, vi ste u pravu, zašto se toliko hvalimo oko ove akcije, opet ne hvalimo se oko ove akcije razoružavanja Srbije, svaki put se zahvaljujemo građanima zato što su oni pokazali odgovornost da daju svoje oružje i da prijave. Ja im se zahvaljujem još jednom. Zašto mislimo da je ova posebno uspešna? Pa, zato što jeste, zato što ni jedna druga nije bila ni upola uspešna. Poslednja koju smo imali je bila 2020. godine. Tokom prvog dana ove akcije prikupljeno više oružja i više municije nego u čitavoj toj akciji koja je trajala tri meseca samo prvog dana zato što su ljudi prepoznali da nismo bezbedni sa tim, da ne znamo da li će naša deca iz radoznalosti ovoga ili onoga možda potražiti to oružje i na kraju - .krajeva da će se desiti neka tragedija.
Mi smo do 24. maja do 7.00 časova ujutru, to je danas, ukupno prikupili 37.416 komada oružja, od toga 30.269 oružja, a 7.147 minsko-eksplozivnih sredstava i 1.504.652 komada municije.
U četiri akcije predaje oružja 2015, 2016, 2017. i 2020. godine je predato ukupno 3.881 komad oružja, tako da je dramatična, drastična razlika i ja zahvaljujem još jednom našim građanima koji su do te mere izašli u susret, prepoznali koliko je ovo važno za sve nas, za našu zemlju, za sve naše građane i zaista postupili onako izuzetno odgovorno.
Za moratorijum od dve godine i ta opasnost da će povećati trgovinu ilegalnim oružjem opet paralelno sa moratorijumom mi idemo da dramatično, drastično uvećane kazne za ilegalnu trgovinu, nošenje, posedovanje, držanje oružja, tako da verujem da ćemo to uspeti da preveniramo, ali opet sve te stvari će biti svakako i na javnoj raspravi i na kraju krajeva doći će u ovaj dom da se o njima raspravlja i da se ovde u stvari da finalna reč o tome kako će ti zakoni izgledati.
Vlada jeste za to i predložiće moratorijum, ali naravno svakako vi ste ti koji dajete poslednju reč o tome. Toliko o tome, ali želim još jednom ipak da vam se zahvalim na konstruktivnim predlozima, jer i ja ću se popodne javiti da kažem opet i po regionima ili ćemo vam dati izveštaj. Ako bih imala šta da zamerim ili da kažem da možda mislim da nije korektno svi treba da budemo povećanog senzibiliteta u ovim trenucima, a to je nekako zato što ste nabrojali one sredine gde posebno žive nacionalne manjine, da vas posebno zanima to, ali i narodni poslanik juče je upravo skrenuo pažnju na to i zamolio da se u tome takođe ne delimo i da u tom smislu ne izdvajamo te sredine iz bilo kog razloga, ne znam kakva vam je bila intencija, mislim da nije bila nikako negativna, ali eto samo toliko o tome.
I, sad kad sam se već javila da odgovorim i narodnoj poslanici koja nam je prebacila nešto što se meni zaista nikako nije svidelo i nikako ne mislim da je to poziv na nasilje, a učestvuje u ovoj čitavoj kampanji i protestima protiv nasilja. Ona kaže da je sve ovo, ovih poslednjih četiri dana, koliko ja sedim ovde i većina vas, ne od onih, ne većina od onih koji su zahtevali ovu sednicu i tražili ovaj izveštaj, kaže to je i citiram – sve ovo je šarada u cilju zadovoljenja sopstvenih potreba vlasti. Ja građane Republike Srbije koji prate ovu sednicu Skupštine želim da obavestim da ovo niti je šarada, upravo suprotno mislim da je jedna od najozbiljnijih sednica koje smo imali u poslednje vreme, niti u cilju zadovoljenja sopstvenih potreba vlasti zato što vlast nije zahtevala ovu sednicu, opozicija je zahtevala ovu sednicu. Poslanici dela opozicije, njih 84, iz devet poslaničkih grupa uključujući i poslaničku grupu iz koje dolazi ta narodna poslanica su 8. maja, kao predmet zahtevali da se hitno sazove sednica Narodne skupštine i zahtevali izveštaj od strane Vlade Republike Srbije o bezbednosnoj situaciji u Srbiji nastaloj nakon masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i na teritoriji Smedereva i Mladenovca u Malom Orašju i Duboni.
Mi smo se naravno odazvali na taj poziv i sednica je zakazana sa tim dnevnim redom, tako da mi zaista niti smo imali sopstvene potrebe u vezi sa ovim tragičnim događajima i ovim užasnim nepojmljivim zločinima, niti smo želeli da ih zadovoljimo ovom sednicom. Ovde smo zato što su nas oni pozvali, oni nisu tu, upravo ova narodna poslanica koja je u stvari svima nama valjda u vlasti, to zamerila. Dakle, mi smo ovde po pozivu. Tražen je izveštaj, mi smo izveštaj dali. Došla sam ovde, predstavila izveštaj, četiri dana sedim ovde. Paralelno radim na svim onim stvarima koji su tekući poslovi, koji se tiču upravo ove dve tragedije, odnosno užasnih zločina, ali je to osećaj da ja moram da budem ovde tokom čitave ove rasprave. Oni koji su tražili nisu.
Opet sam čula da prestanemo da pričamo o bilo čemu što ima veze sa izborima. Ja to nikako ne mogu da shvatim. Traže određeni narodni poslanici i traže određeni ljudi koji protestuju na ulicama političku odgovornost. Ako pričate o političkoj odgovornosti i tome da mi ne bežimo od političke odgovornosti, vi onda neophodno u jednom ja mislim demokratskom društvu na kraju krajeva dođete do priče o izborima. Jer, ako smo mi svi odgovorni i treba da se menja vlast, ona se menja na izborima. Tako da mislim da je neodvojivo da pričate o političkoj odgovornosti, a da ne želite da pričate o izborima. Ne znam kako to izgleda, ali nažalost poštovani građani Republike Srbije, ja ovde ni nemam sa kim da debatujem zato oni koji govore o dijalogu su došli, rekli šta imaju i odmah izašli iz ove sale. Toliko ih zanima dijalog i toliko ih zanima debata i toliko i zanima da mi zajedno ovde pričamo o tome šta treba dodatno uraditi. Toliko ih čak zanima odgovor na pitanje koje su mi postavili, na probleme ili zamerke koje su imali. Dakle, odmah su izašli.
I konačno na kraju, jedino na kraju što sam čula, kao zaključak tog nastupa, valjda protiv nasilja, je – u inat se vidimo u subotu. Pa šta ćemo mi sada da se inatimo jedni drugima? I to je razum, jel? To je toliko prekopotreban razum koji nam je potreban u ovom trenutku. Inat. Vi ćete u inat da se pojavite. A šta će onda neki drugi ljudi, onda u inat da se pojave? Ne, ja pozivam na razum, pozivam na dijalog. Ovde sam četiri dana da debatujem, da razgovaram, da suočavamo mišljenja i, okej, na kraju krajeva, u ovom slučaju nemam s kim, zato što su rekli šta su imali i napustili salu Doma Narodne skupštine. Hvala vam.

Hvala vam.
Meni je zaista izuzetno žao što ste vi vaše vreme i vašu priliku iskoristili na ovaj način. Zaista mi je žao.
Moram da kažem, verovatno i dalje potpuno naivno, potpuno sam nešto drugo očekivala kao predsednica Vlade od vas, zato što uobičajeno umete da budete konstruktivni, pa i po najtežim temama i po najtežim pitanjima.
Žao mi je što ste vi upravo, upravo odlučili, svesno doneli odluku da politizujete ovu tragediju, da je zloupotrebite za politički obračun sa nekim sa kime se politički ne slažete, što je potpuno u redu. Naravno, demokratija, različite političke opcije, različite političke vrednosti, politički programi. Sve je u redu. Ali, da vam kažem šta nije u redu i šta se nigde nikada pre nije desilo, a to je da se politički obračun vodi na tome koliko je bilo teških ubistava, femicida, porodičnog nasilja, itd, nikada nigde. I svuda drugde u svetu su bile užasne tragedije. Bili su masovni zločini, bila su masovna ubistva. Jedino po čemu smo mi jedinstveni je da je to neka politička opcija iskoristila za politički obračun.
Vi mene opet dovodite u tu situaciju u kojoj se zaista osećam neljudski, ali moram, a to je da mi pričamo o tome kakva je situacija sada i zašto je nešto bolje društvo kada u tom društvu godišnje ubiju, na primer, u femicidu, porodičnom nasilju, 40 žena od onog društva kada su ih ubili 80 ili 90. Jel vi razumete kakva je to politička debata? Mislim da je 40 užasno mnogo, ali je upola manje nego što je bilo pre 10 ili 12 ili 13 godina. Ali, pre 10, 12 ili 13 godina to uopšte nije bila tema. Niko nije tada krivio čitav sistem za to. Pritom, tada nisu ni postojale ni radne grupe, nije ni postojalo to. Nisu ni postojali ovako rigorozni zakoni oko toga. Nije ni postojala takva svest javnosti u vezi sa tim.
Kako da vam kažem, ja to zaista ne želim da radim. Ja to radim poslednja tri i po dana. Hoćete li ponovo da vam čitam koliko je žena ubijeno u porodičnom nasilju od 2000. do 2012. godine? Pa, ne želim ni ja. Ali, šta vam to pokazuje? Da je tada sistem bio mnogo gori nego što je danas, pošto je danas mnogo manje ubijenih. To je vama politički sistem, to je vama pokazatelj da li u društvu sve ide na bolje ili sve ide na gore. Ako želite tako, pa i tu je manje ubijenih žena, ali i jedna žena je previše. I jedan muškarac je previše, da ne pričam za decu. Upravo zato se takve stvari ne koriste u političkoj borbi, zato što onda dolazimo do brojeva. Ljudi nisu brojevi.
Znate, šta hoćete da mi kažete – super, eto, užasan je sistem, ubijeno je 40 žena? Šta ja da kažem – bio je još gori kada je ubijeno 80? Vi hoćete takav dijalog. Vi mislite da je to za politički obračun.
Ali, ono što mi je važnije je – vi ste iskoristili sve svoje vreme. Vi meni niste dali, predložili ni jednu jedinu meru, nijednu meru. Vi meni niste rekli ili skrenuli pažnju kako mi možemo, na primer, da poboljšamo mere koje smo odmah doneli, zašto su te mere dobre, u kom segmentu su dobre, u kom nisu, zašto nisu dobre, šta treba da menjamo. Ne, iskoristili ste sve svoje vreme za politički obračun govoreći o tome da se zbog nas otkazuju ekskurzije. Zamislite koliko je to niska politička manipulacija. Meni je to zaista, nekako potpuno mi ne liči na vas.
Evo, moram da priznam, zaista sam spremna na sve, evo na ovo nisam bila spremna. Da mi vi kažete da mi otkazujemo ekskurziju. Prvo je laž, a drugo…
(Narodni poslanici opozicije dobacuju iz klupa.)

Ali, zamislite sada, igrom slučaja, to tako se desi obično kad sudbina hoće, pa onda istina se poigra sa svima nama. Evo, kada ste blokirali da li je bila Gazela ili Koridor 10, svejedno, neki međunarodni putni pravac, poslednji put, bila je prelepa jedna emotivna, topla priča na jednom od tajkunskih medija o tome kako autobus pun dece sa ekskurzije nije mogao da prođe i nisu mogli da se vrate sa ekskurzije. I ta deca su izašla iz autobusa i pozdravila demonstrante. Topla ljudska priča. Eto, ta deca nisu mogla da se vrate sa ekskurzije, zato što su neki drugi ljudi odlučili da oni tuda ne mogu da prođu, eto tako odlučili, može im se. Ali, to nije strašno. Od toga su napravili toplu ljudsku priču.
Ali, ako je moguće jedan autobus koji je možda bio namenjen za jednu ekskurziju sada uzet ili će poslužiti da neki ljudi dođu na jedan skup koji je valjda, kako da vam kažem, pa ravnopravan sa svim skupovima koje vi organizujete. Ne znam zašto je toliki problem taj jedan skup kada imate skupove svake nedelje? I šta je problem?
(Narodni poslanici opozicije dobacuju iz klupa.)

To je onda strašno.
Eto, sad dolazimo i upravo neverovatno do primera ekskurzija. Deca ne mogu da se vrate sa ekskurzije zato što je neko blokirao putne pravce, mnogo lepa topla ljudska priča, sve je bilo divno. Ta deca su se veselila što ne mogu da se vrate svojim kućama. Ta deca su bila presrećna što su ih zaustavili i blokirali i što njihov autobus nije mogao da prođe. Nisu bila ni umorna, nisu bila ni gladna. Nisu ni želela preterano valjda da vide svoje roditelje. Ne, oni su želeli i bili presrećni što je neko zaustavio njihov autobus kojim su se vraćali sa ekskurzije. Fenomenalno. Jel vi vidite tu paralelnu stvarnost? Jel vidite tu ono o čemu sam vam pričala vrzino kolo ludila u koje mi ulazimo ovde?
Ponovo, evo vam upravo, to je opet zloupotreba javnih preduzeća i primoravanje ljudi da dolaze na skupove. Dakle, neverovatan strah od tog skupa koji je skup ujedinjenja, „Srbija nade“. Šta je problem jedan skup? Vi ćete sutradan imati drugi skup. Niko vam nije rekao nemojte da dolazite na skup. Ljudi, dođite na skup. Šta je problem, ovo je demokratska država. Vi imate pravo na jedan skup, mi imamo pravo na drugi skup, nije kontramiting.
(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)

Svako ima pravo da izađe, ako želi da izađe i da pokaže neko svoje uverenje, neku svoju emociju.

(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)

Pre nekoliko dana sam odjednom u svim tim natpisima u tajkunskim medijima i na društvenim mrežama oko toga kako se ljudi teraju, primoravaju, maltretiraju, ucenjuju, na N1, opet predivan jedan tekst, neke gospođe Ranke, mislim da se zove, koja je rekla, ona radi valjda u Gerontološkom centu Subotica, rekla je – ljudi, ne morate da idete ništa vam se neće desiti, evo, pogledajte, ništa vam se neće desiti, ja sam bila pozvana, nisam otišla na jedan od mitinga i evo i dalje radim u Gerontološkom centru Subotica…
(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)

…čak imam divan odnos sa mojom direktorkom. Ta žena i dan danas radi u Gerontološkom centru Subotica.
Imate poljoprivrednika koji radi u gradskoj upravi Novog Sada, pa su takođe blokirali ulice, pa i dalje rade u gradskoj upravi Novog Sada i išli su na protest. Išli su na svaki protest i, ne samo da su išli na svaki protest, imali su i svoje proteste protiv vlasti i dalje rade u gradskoj upravi Novog Sada.
Ne znam zaista šta želite da kažete - da smeju ili da ne smeju, jesu li ucenjeni ili nisu ucenjeni. Ljudi, poslušajte Ranku, pogledajte N1, ako im verujete. Ranka je rekla da vam se ništa neće desiti.
(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)

Pričamo o dehumanizaciji političkih protivnika na „Pinku“. Trudiću se da skratim. Dehumanizacija političkih protivnika na „Pinku“, pa znate šta, u odnosu na dehumanizaciju političkih protivnika na N1 ili „Nova S“, „Pink“ ne može da se poredi.
Mislim da u istoriji politike niko nije doživeo ono što je doživeo Aleksandar Vučić. Čitav jedan serijal, dokumentarni, „Vladalac“ je samo i isključivo o Aleksandru Vučiću. Imate čitav serijal gde su se okupili neki ljudi i jedino što govore jesu uvrede na račun Aleksandra Vučića – bolestan, zao, negativno rođen. Četrdeset jedan je bio. Čitala sam sve epitete koje ste mu dali. To je istraživačko novinarstvo. To je analitičko novinarstvo. To je mnogo lepo, ali je „Pink“ katastrofa.
Mnogo je lepo kada imate na tim televizijama ljude koje nas nazivaju najstrašnijim mogućim imenima, hajde sad da ne pričam kako mene sve zovu, i svi vi gostujete u njihovim emisijama. Tu mislim na Vidojkovića i Kulačina. Svi vi! Svi dođete, jedva čekate da vas pozovu, da vi dođete i da se smejete kad neko kaže – evo, ona premijerka „čale“, čime širite homofobiju, joj što je smešno, što je dobro, baš je super. To nije jezik nasilja, jel? To nisu uvrede, a da ne pričam o ovom ostalom gde se psuje i majka i otac Aleksandra Vučića. Gde se za najstrašnije žrtve nasilja kaže – e, donesite mi Goksija da ga pojedem.
Vi svi idete na te emisije. Vi svi učestvujete tamo i jedva čekate da vas pozovu, i slikate se, i selfi, i postujete, i sve je okej. Takva vrsta nasilja vam ne smeta. Ne kažete im nijednom – znate šta, možda ste malo preterali. Trebalo je tri i po dana da ja ovde molim da neko osudi od vas boraca protiv nasilja izjave Jove Bakića. Danas smo došli do toga. Jel nam treba četiri dana debate da osudite svaku izjavu protiv nasilja?
Dehumanizacija političkih protivnika zaista, opet, sa televizije gde sam ja bila jedan od heroja u serijalu „Junaci doba zlog“, a politikom se bavim od 2016. godine. Nikad pre toga se nisam bavila politikom, pa je valjda zlo doba od 2016. godine takvo da sam zaslužila sopstveni serijal gde je vaš kolega mene nazvao „čuvarem logora u Nacističkoj Nemačkoj“ i niko od vas se nije oglasio tim povodom. To nije dehumanizacija? Jel to bilo na „Pinku“? Ne, nije bilo na „Pinku“. „Vladalac“, „Junaci doba zlog“, „Decenija AV vlasti“, „Dobar, loš, zao“ – to je sve ili na N1 ili „Nova S“. Vama ne deluje to kao dehumanizacija. Vi mislite da se odlično oseća Aleksandar Vučić kada mu psujete roditelje. Ne vi lično, nego te televizije i ti kanali, emisije u kojima rado gostujete. Jeste li nekad rekli da nije u redu?
Tako isto ja ne branim „Pink“ i „Hepi“, niti imam pravo, niti imam potrebu, niti imam bilo kakve ingerencije da branim televizije. Ja samo tražim malo objektivnosti i malo iskrenosti. Jel to što bi vi zamerili „Pinku“… Kada sto puta gore uradi N1, vi ne kažete šta su strašno uradili, nego kažete – ua „Pink“. Kada nešto uradi „Hepi“, a sto puta gore uradi „Nova“, jel kažete nešto za tu „Novu“? Čekajte, u ovoj najgoroj tragediji, recite mi ko je prvi objavio ime maloletnog monstruma koji je pobio tu decu, bez inicijala i sliku, nešto malo blurovanu. Jedan od tih drugih tajkunskih medija. Nije ni, kako vi kažete, ni „Pink“, ni „Hepi“, a nije ni „Informer“, nije ni „Alo“, nije ni „Srpski telegraf“, nisu svi ti koji vama smetaju, neki drugi, pa ne vidim da ste ga osudili. Ne verujem da ste pozvali da poštuju bilo kakav osnovni, bazični, etički koncept. To su dupli standardi i od vas, opet da kažem, nisam očekivala.
Ono što sam rekla da nemam sa kim da debatujem, pa odnosilo se, da ste bili tu, a niste bili tu, i pitanje je zašto niste bili tu, obzirom da ste me vi pozvali ovde i vi tražili izveštaj… Ja nisam ni na jedan sekund izašla odavde i nije kao da nam je preterano izazovno radno vreme ovih dana zato što počinjemo u deset, pa imamo pauzu od dva do tri, od tri do šest radimo, tako da nije baš potrebno da se izlazi iz ove sale. Potpuno je prirodno, mislim da bih bila odgovorna prema građanima da nismo izašli, da smo sedeli ovde i debatovali. Pričala sam o koleginici koja je iz poslaničke grupe koja je takođe tražila ovaj izveštaj, zvala nas ovde i izgovorila šta je izgovorila, ustala i otišla. Jel vi mislite da je to u redu? Vi ste makar ostali, svaka vam čast, da me saslušate. Sve je u redu. Hvala vam na tome.
Ja sam mislila da je to nekako, kako da vam kažem, osnova neke normalne ljudske komunikacije, ali sam ovde videla od određenih ljudi koji kažu da se bore protiv nasilja da su za jedno drugačije društvo, da to drugačije društvo i te vrednosti za njih izgledaju tako što uđete kada je vaše vreme u salu, ispričate šta želite da ispričate, kritikujete koga želite da kritikujete, na kojoj god osnovi želite da kritikujete, ugasite mikrofon, ustanete i izađete i više se nikad ne vratite. To je, je li, odgovor na bavljenje politikom. To je odgovorno prema građanima koji su vas birali. Ja ne verujem.
Što se Novaka Nedića tiče, da završim, čula sam zaista pet puta danas, ne bih vam odgovarala, trudila sam se da ne, ali vidim da ste uporni. Čak je i taj tabloid, koji je to objavio tu sliku, čak su i oni rekli – ne znamo odakle slika, ni šta je slika, ni ne znamo…
(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)
…da li je bio snimak, svejedno, dakle, rekli su – niti znamo kada je napravljen, niti u vezi sa čime je napravljen, niti ko je na njemu, osim Novaka Nedića i zbog čega, čak su i oni to rekli.

Pošto mi dobacujete oko toga da mi nešto jesmo ili nismo uradili i da ovo jeste ili niste, samo da vam dam jednu relevantnu informaciju za građane Srbije i da apelujem takođe da se to promeni, da bi mi mogli da postupamo lakše i brže.
Što se tiče Narodnih patrola i izjave o Iliji Vuksanoviću koji je oteo zastavu „Stop femicidu“ tokom održavanja javnog okupljanja 19. maja i napao devojku koja je držala tu zastavu, samo da vam kažem da policijskim službenicima pre, za vreme i nakon održavanja navedenog javnog okupljanja nije se obratilo ni jedno lice kao oštećeni po navedenom događaju. Mi smo obavestili sada nadležno Više javno tužilaštvo u Beogradu i rekli im, zamolili ih, da sami postupaju. Ali, nije bilo prijavljeno. Niko nije prijavio to nasilje koje je počinjeno na skupu protiv nasilja.
(Predsednik: Tepić, bez dobacivanja, treći put.)
Prekinuli ste me.
Dobro, rekla sam za Novaka Nedića.
Ono što mi je važno a tiče se Aleksinog zakona, većinu stvari predviđenih Aleksinim zakonom smo mi, ako niste znali, predložili, usvojili i prošli su ovu Narodnu skupštinu. Vi možete o tome da popričate sa ženom koja je lično napisala Aleksin zakon, ja mislim da se ona zove Dragana Ćorić. Mi smo tu usvojili čitav niz odredbi u okviru izmena i dopuna Zakona o obrazovanju i ostalih, mislim da ih je bilo tri ili četiri. Jedino što je ostalo neispunjeno je dečiji ombudsman. Žao mi je, ali vi čak nemate ni informaciju, što je opet izuzetno neodgovorno sa vaše strane. Ne moram ja da kažem da li imate ili nemate pa da vi kažete – nije baš tako. Pitajte tu ženu koja je to izjavila javno, pa da znate.
Da se ne igramo sa takvim stvarima, to su osetljive i ozbiljne stvari i potpuno je neodgovorno da na takve stvari reagujemo ovako politički, poluistinama i poluinformacijama. Ali, opet, na kraju krajeva, pa i vi ste poslanik. Evo, izvolite, predložite vi, predložite zakon o dečijem ombudsmanu. Predložite vi nešto što nismo usvojili, a kažem vam, najveći deo smo usvojili iz Aleksinog zakona, ne kroz poseban zakon nego kroz izmene i dopune nekih drugih relevantnih zakona koji se toga tiču, tako da smo i to više-manje završili.
Neću trošiti više vreme da vam ponovo objašnjavam na osnovu čega sam rekla da sistem nije zakazao, zato što mislim da svaki put kada to govorim opet nekako oživljavam tu tragediju. Govorila sam o tome ja mislim najmanje tri puta u poslednja tri dana. Da li me niste slušali, da li niste bili prisutni ili vas baš briga, ili vam je samo politička floskula da me napadnete zbog toga, u redu, svejedno. Ja sam vam objasnila.
Da vam kažem, ja sam takođe rekla, kao i predsednik Aleksandar Vučić, znate šta, da u tom slučaju sistem nije zakazao, ne da sistem nikada nije zakazao, zato što svaki sistem nekada zakaže, zato što sistem čine ljudi, to sam rekla prvi dan, i zato što svaki čovek nekada zakaže, zbog objektivnih okolnosti ili se jednostavno dese neke stvari, subjektivne okolnosti u životu te osobe.
Tako da da, svaki sistem nekada zakaže. U ovom slučaju nije. To je pokazao i centar za socijalni rad, to je pokazalo obezbeđenje u školi, prisustvo MUP, kontrole da li taj čovek ima legalno naoružanje, na osnovu čega je dobio dozvolu, da li ima neki prekršaj, da li je bilo vršnjačkog nasilja, a to mi je posebno važno da danas podvučem – nije bilo vršnjačkog nasilja nad tim maloletnim monstrumom. Nije bilo. Ta druga deca ni za šta nisu kriva. Tako da i to da kažete, da je bilo, pa da neko nešto nije preduzeo. Nije bilo vršnjačkog nasilja. Divno su ga prihvatili njegovi prijatelji i drugari, a tako se sve završilo.
Ja vas molim još jednom, zaista vas molim, nemojte da vodimo političku borbu oko broja ubijenih i broja mrtvih. To nijedna zemlja ne radi, to nijedan odgovoran političar ne radi nigde na svetu zato što ljudi nisu brojevi i zato što ne mogu da se valjam sa vama u toj kaljuzi gde ja kažem – dobro, 40 ili 43, a u vaše vreme je uvek bilo 80-89 ili preko 100. To je užasno prema tim žrtvama. Molim vas da ne radimo to. Hvala vam.

Ja ću bukvalno izgovoriti samo jednu rečenicu.
Poštovani građani i građanke Republike Srbije, sada ste imali prilike da čujete i vidite koliko ozbiljno se bave ovom temom i koliko im je do ovih stvari zaista stalo. Hvala.

Hvala.
Samo ću jako kratko. Već sam jednom reagovala na to, valjda kritiku naše dece i omladine. Izgovorili ste jednu rečenicu koja mi je jako zanimljiva. Rekli ste - kakvo nam je društvo, takva su nam i deca.
Ne znam da li ste želeli da kažete da nam je društvo divno ili da kažete da su nam deca užasna? Pošto ja mislim i mislim da govorim ovde u ime svih nas svakako iz SNS, verujem i naših koalicionih partnera, mi mislimo da su naša deca divna. Samim tim, naše društvo je dosta lošije nego naša deca, ali deca su nam divna. Ali, ako vi kažete da nam je društvo užasno, a kažete istovremeno – kakvo nam je društvo, takva su i deca. Želela sam samo da vas zamolim da ne pričate to o deci i omladini u Srbiji, zato što jednostavno to nije istina. I svaki put ću da ustanem protiv toga. Hvala.

Hvala vam.
Osetila sam potrebu da reagujem ovde zato što mi se čini, poštovani narodni poslaniče, osim ako narodni poslanik Jovanov nije u pravu, pa vi zaista želite da razoružamo vojsku, a naoružamo građane, da vi uopšte niste razumeli poentu onoga što radimo, niti ste shvatili šta u stvari mi radimo.
Dakle, ne razoružavamo mi Srbiju na način da je slabimo, mi vojsku naoružavamo i mnogi nam spočitavaju i vaši neki sa kojim ste želeli da budete u koaliciji nakon prethodnih izbora, poslednjih izbora… Mislim na vašu političku stranku, pokret, poslaničku grupu i javno to govorili. Oni nam spočitavaju što previše ulažemo u vojsku, što previše ulažemo u bezbednosni sistem, što previše ulažemo u Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Dakle, Vosjka Republike Srbije nikada nije bila jača. Nije bila ni približno jaka kao što je danas.
Ministarstvo unutrašnjih poslova nikada nije bilo jače i nikada nije bilo bolje opremljeno nego što je danas i nije imao jasan plan kako to dalje da jačamo zato što smo duboko i iskreno posvećeni vojnoj neutralnosti i želimo sami, u skladu sa željama našeg naroda, da branimo našu zemlju, ali da to brane obučeni, opremljeni, stručni ljudi, profesionalci ili oni koji se obučavaju za to, pa u skladu sa tim ulažemo još više u obrazovni sistem bezbednosnih službi, ali građani da budu što više naoružani, to baš nikakvog smisla nema za jednu bezbednu i stabilnu državu. Zato ulažemo u vojsku i u policiju.
Ja sam ovde čula od nekih vaših preferiranih koalicionih partnera da, umesto što obučavamo dodatnih pet hiljada specijalnih jedinica, što je projekat koji je inicirao predsednik Aleksandar Vučić, izuzetno važan i nikada tako nešto nismo imali, mi to treba da usmerimo u neki drugi sektor u okviru javne uprave, da ne treba da zapošljavamo još 1.200 policajaca da dodatno budu školski policajci i da pomognu obezbeđivanju škola, da to znači da mi ojačavamo, kako su rekli i citiram, represivni aparat preko svake mere.
Dakle, ne može biti i jedno i drugo, a to su vaši preferirali koalicioni partneri, a ne naši.
(Strahinja Erac: Koji?)
Vaše političke opcije.
(Negodovanje više narodnih poslanika.)
Ti koji su to pričali, ali, dobro, nije ni važno.
Ono što želim da pokušam još jednom, zaista, sa najboljom namerom, da vam objasnim zato da ne bi obmanjivali ljude, ne razoružavamo mi Srbiju, mi naouražvamo našu vojsku, naše bezbednosne snage, MUP.
Bezbednosne snage, od Vojske do policije, nikada nisu bile jače i mi planiramo dodatno u njih da uložimo i time se ponosimo, ali vi kada kažete razoružali ste seljaka, učitelja, roditelja, ja vas pitam – zašto učitelj treba da bude naoružan, zašto roditelj treba da bude naoružan? Pa, direktno ugrožava svoje dete, svoju porodicu i namerno ili ne namerno ako se požar desi, kažem vam, biće veća šteta, tako da je to odgovorna politika, a ja vas molim na isti način kao moj zaista uvaženi kolega, dobar prijatelj Milenko Jovanov, da ne širite takve neistine. To je neodgovorna politika. Ajde, naoružajte svakog građanina do zuba, pa šta bude, biće.
Neodgovorno je to, nije u redu. Hajde da vodimo makar na ovoj sednici svi zajedno, evo još jednom apelujem, odgovornu politiku. A naša vojska, naša policija nikada nisu bile jače, nikada nisu bile spremnije i nikada nisu bile snažnije. Hvala.

Hvala vam.
I ja sam očekivala da ćemo današnju sednicu nakon svega što se desilo krenuti sa izvinjenjem, izvinjenjem od strane odgovornih ljudi, predstavnika naroda, predstavnika građana, jednoj od najvećih stručnjakinja za mentalno zdravlje dece, koja je u poslednjih nešto više od dve nedelje na prvim borbenim linijama, na prvoj liniji fronta za borbu za pomoć i podršku mentalnom zdravlju dece i roditelja, prvo u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ a onda i svima ostalima.
Nažalost, nismo čuli takvo izvinjenje. I to dovoljno govori o tome koliko je određenim političkim strukturama stalo do pomoći i podrške deci a koliko im je stalo, nažalost, da izvuku kakvu-takvu užasnu političku korist iz ove tragične situacije u kojoj se nalazimo svi mi, čitava naša zemlja, a pre svega deca i roditelji, posebno oni koji su stradali.
Ali, dobro, pred nama je još neko vreme ovde zajedno u Narodnoj skupštini, oči građana su uprte u nas, možda čuju to izvinjenje. Ja se duboko i iskreno nadam da će ga čuti, zato što mislim da je apsolutno, da ponovim još jednom, najporaznije što smo čuli do sada od te užasne tragedije, tog monstruoznog zločina, bilo to da određeni političari pokušaju da uruše integritet i kredibilitet najvećih stručnjaka, najpotrebnijih stručnjaka u ovom trenutku u ovoj zemlji.
Pričate o uređenom društvu, o uređenoj državi, vladavini prava, zarobljenom tužilaštvu, zarobljenom sudstvu, zarobljenim medijima, vi koji danas predvodite stranku koja je državu uništila i zgazila.
Opljačkano je bilo usput, kada su uništili sve institucije, kada su uništili sve strukture, kada su preko noći otpustili oko 900 sudija kojima je Ustav garantovao stalnost funkcije, kada je predsednik tadašnji te stranke, nekadašnji predsednik Republike Srbije priznao da su se spiskovi tužilaca i sudija pravili po opštinskim odborima te stranke i tako je izgledala ta država i tako je izgledala ta pravda i vladavina prava. To je onda valjda bila uređena država, ili ovo danas kada imamo promenjen Ustav na način da garantuje da ne postoji bilo kakav politički uticaj na sudstvo i samostalno tužilaštvo, a za koji oni nisu glasali i pozvali da se na referenduma protiv ovoga glasa, onda to valjda nije uređena država. Dobro.
Uređena država, dakle, gde je u 10 godina 450.000 ljudi ostalo bez posla. To je valjda bila pravna država, bezbedna država, država protiv nasilja, država u kojoj su porodice valjda mogle da očekuju neku pomoć i podršku, u kojoj nisu tačno znali ni kako da obezbede hleb za svoju decu, a ne nešto više.
Ne sećam se da je tada preterano ulagano u obrazovanje. Ne sećam se čak ni da su čučavci po školama rešavani.
Sećam se da ste ga, kada je Aleksandar Vučić postao predsednik Vlade 2014. godine, i tada posprdno zvali „premijer za čučavce“ zato što je rekao - do kraja mog mandata ne želim da u Republici Srbiji postoji škola koja ima čučavac. Da, bio je prilično konkretan zadatak. Da, vama je to bilo smešno. Meni nije, većini građana ove zemlje nije zato što je i to bio korak da napravimo neko društvo koje je dostojanstvenije za našu decu od onoga koje je bilo nekada. Bili smo u 21. veku, naše škole ne samo da nisu imale programiranje u školama, već nisu imale ni internet u školama. Vi bi danas da nas vratite na takvo društvo i takvo obrazovanje, takvu prosvetu. Ja ne bih i verujem da građani većinom ne bi.
Još jednom kažem - da li imamo mnogo problema? Da, imamo mnogo problema. Da li imamo još mnogo stvari koje treba da se urade? Da, imamo još mnogo stvari koje treba da se urade. Da li smo mnogo uradili? Jesmo, mnogo smo uradili i ja verujem da će…
Na kraju krajeva, kada pričamo o odgovornosti od koje mi ne bežimo, zato i kažemo – nikakav problem, evo, nemojte da kadrirate po Vladi, nemojte vi da odlučujte koji ministar je odgovoran ili koji ministar je dobro radio svoj posao, a koji nije, već hajmo na izbore. Ljudi su konačno i na ovoj sednici, tokom ove sednice videli i koliko ste zainteresovani za temu, i kako pričate o toj temi, i koliko provodite vremena u Skupštini, i koliko je neko, od onih koji su tražili ovu sednicu i ovaj Izveštaj, nakon samo dvadeset sati rasprave, pa čak i manje od toga, samo rekao mi napuštamo raspravu, ne želimo više u tome da učestvujemo.
U redu, hajmo na izbore. Hajde, evo, mi smo odgovorni. Vi ste ponudili građanima sve mnogo lepo, mnogo dobro, znate koja su rešenja, znate tačno kako da vodite državu, znate šta treba da se uradi. Hajmo na izbore, ne razumem zašto onda kažete – pa, Aleksandar Vučić pominjanjem izbora želi da razvodni situaciju, pa ne, pričate o odgovornosti. Hajmo. Mi smo ovde svaki dan, borimo se ovde, ne izlazim iz ove sale sa ministrima i svi resorni ministri su tu da odgovaraju na pitanja, nisam videla da ste vi tu. Ponudimo građanima pa, na kraju krajeva, uvek će biti kako narod kaže.
Kažete – predlagali ste mere. Verujte, ja nisam nijednu čula, osim onih koje su predložene na tim protestima. Vaše mere borbe protiv nasilja su smena Gašića, smena Vulina, gašenje medija koji vam se ne sviđaju i promena REM-a. Promena REM-a nema nikakve veze sa nama. Rekla sam ponovo i opet kažem – to je nešto što je na vama, izvolite, inicirajte, nikakav problem.
Da se ispune svi ti vaši zahtevi, evo, da pitam ja građane Srbije, a verujem da oni to jako dobro znaju, kako bi to sprečilo ovakvu neku tragediju u budućnosti i da li bi? Ne bi. Zato što ti zahtevi i te mere koje ste predložili ni nemaju nikakve veze sa tragedijom, zločinom, poginulom decom, imaju veze sa politikom i to su par ekselans politički zahtevi i, na kraju krajeva, bili ste dovoljno iskreni da verbalno kažete u stvari šta je jedini zahtev, ali nikad pisano, a to je da smenite Aleksandra Vučića, i to je u redu i on vam je čak rekao da ne beži od toga. Izvolite, sakupite 85 potpisa i idemo i na to. Narod želi, sve je u redu.
(Aleksandar Jovanović: To je tema?)
Tema je odgovornost, a tema je takođe i koje ste mere predložili. Ja pričam koje ste mere predložili, a pričam i da niko ne beži od odgovornosti.
Pored mera koje ste predložili u zahtevima vidim da je borba protiv nasilja, a pričate šta je sve nasilje i kažete – kontramiting je nasilje, iako ne postoji kontramiting. Postoji skup u petak 26. maja. Ne postoji ni jedan drugi skup taj dan, tako da ne znam kontra čega je taj skup. To je skup jedinstva. Skup koji će pokazati Srbiju nade, a ne beznađa. Nije kontramiting, ali vi kažete – to je nasilje. Dobro.
Recite mi onda kako to nije nasilje da blokirate Gazelu ili međunarodne putne pravce, da ljudi ne mogu da stignu svojim kućama, da ne mogu da stignu do svoje dece, da ne mogu da stignu kod lekara, da ne mogu da stignu u školu, da ne mogu da stignu na sport koji pohađaju njihova deca? Kako to nije nasilje?
Vama je kontramiting, koji ne postoji, već je samo skup, nasilje, ali blokiranje drugih građana da se slobodno kreću nije nasilje, i to dovoljno govori o tome koji su standardi vaši prema građanima. Mi ne delimo građane, ali za vas postoje građani koji smeju da vrše nasilje nad drugim građanima zato što su elita i u pravu su i šta god kažu to je u redu i oni građani koji u ovoj zemlji nemaju apsolutno nikakva prava. Nemaju pravo na slobodno kretanje. Nemaju pravo na slobodno mišljenje, još manje imaju pravo da to slobodno mišljenje iskažu i ono što je, takođe, zanimljivo u poslednje vreme – nemaju pravo ni na političko delovanje.
Imamo dvojicu vrsnih sportista - Janka Tipsarevića i Dejana Tomaševića koji su se učlanili u SNS. Obojicu ste vi, poštovani narodni poslaniče, uvredili, obojicu. Zbog čega? Zato što su rekli da žele da učestvuju na neki način u političkom životu Srbije. Gde je to manir demokratski, gde je to manir jedne uređene države ili uređene političke partije? U kojoj zemlji je to manir da vređate nekoga kada se učlani u neku političku opciju, i to ljude koji su vrsni u oblasti kojom se bave i to na svetskom nivou i ljude koji su u svakom smislu proslavili ovu zemlju, ali su zaslužili uvrede od vas, jel? Dobro, valjda je i to neko nasilje. Šteta što ga vi ne prepoznajete. Vi mislite da je sve vama dozvoljeno, a ovi ostali kakvi su, je li, građani drugog, trećeg reda, bezubi, krezubi, sendvičari, droce, kako ih nazivate, takođe, oni nemaju pravo. Nemaju pravo da se skupe, nemaju pravo da se kreću, nemaju pravo da odlučuju o svojim političkim preferencama, nemaju pravo na svoje mišljenje i svakako nemaju pravo to mišljenje da iskažu.
Ne mislim da je to borba protiv nasilja. Mislim da je to najgrublje deljenje Srbije i mislim da ćete na to deljenje Srbije i na to ponižavanje ljudi stalno i stalno dobiti jasan i glasan odgovor u petak 26. maja na skupu „Srbija nade“.
Da vam kažem, tim merama koje ste predlagali po televizijama ili pisanim medijima ili kako god, na društvenim mrežama gde ste posebno aktivni vi i vaše kolege, dobili smo već neki rezultat. Juče je, dok je sedeo u kafiću u centru grada, napadnut politički analitičar Dejan Vuk Stanković. Napadnut je od strane mladića koji su rekli – znate šta, evo, ohrabrili smo se, evo, više se ne plašimo, ohrabrili smo se i, evo, jurićemo vas po ulicama. Takva je vaša borba protiv nasilja. Sa svih medija, onih koje niste tražili gašenje, već ste tražili za njih nacionalnu frekvenciju, sa svih medija smo čuli, od uvaženih profesora, da ćemo se juriti po ulicama, od vas sa društvenih mreža.
Poslušali su vas ljudi. Krenuli su da nas jure po ulicama i to ne samo nas političare, pa ni po jada, već ljude koji, takođe, samo imaju svoje mišljenje koje, eto, desilo se nije isto kao vaše.
Nisu politički aktivni, nisu članovi političkih stranaka, nisu politički aktivisti, nisu ni simpatizeri. Ljudi koji imaju svoje mišljenje koje je različito od vas, krenuli ste da ih jurite po ulicama. Eto, eto vašeg rezultata borbe protiv nasilja. Nadam ste da ste ponosni. Verujem da je to Srbija kakvu želite da vidite.
Mi takvu Srbiju, dok se mi pitamo, nećemo dati, nećemo dopustiti. Ministarstva će raditi svoj posao i u ovoj zemlji će svi imati jednaka i ista prava.
Tako da, nikakav problem, verujem da ćete uskoro doći na vlast, pa ćete valjda nas, kao što ste već pozivali, neke od nas ćete u zatvor, neke od nas, evo uključujući i mene ćete na doživotnu robiju bez suđenja, pa kakvi veze ima i da imamo suđenje kad su vaše sudije, postavite ih preko noći, politički podobni i vi im kažete šta da radite. Taj film smo u Srbiji već gledali.
Dobro, evo ja ću na doživotnu robiju, a oni naši članovi, simpatizeri koji su vam građani drugog i trećeg reda, kao što je jedan vaš ugledni novinar, na jednoj od vaših uglednih televizija rekao: „A oni će u logor“.
Dobro. To je vaš izborni program i to je borba protiv nasilja.
(Aleksandar Jovanović: Tema.)