Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9433">Nenad Popović</a>

Nenad Popović

Srpska narodna partija

Govori

Sledeći govornik je Karolj Čizik.
Sledeći govornik je Zvonimir Stević.
Hvala.
Sledeći govornik je narodni poslanik Riza Halimi.
Hvala.
Sledeći govornik je narodni poslanik Zoran Ostojić.
Gospodine Ostojiću, samo bez teških reči i bez uvreda, molim vas.
Hvala.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, po Poslovniku.
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, replika.
Hvala.
Reč ima Zoran Ostojić, po Poslovniku. Koji član?
Hvala.
Reč ima Veroljub Arsić, po kom osnovu?
Hvala.
Reč ima Zoran Ostojić, replika. Izvolite.
Hvala.
Sledeći govornik je narodni poslanik Maja Gojković. Izvolite.
 Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovane kolege, pre svega hteo bih da kažem da u ovih osam zakona imaju dva zakona koja su trebala da se razmatraju odvojeno. To je zakon o kome je prethodni gospodin govorio, zakon o javnim preduzećima. Drugi je zakon o rokovima izmirenja novčanih obaveza i komercijalnih transakcija.
Mislim da su ta dva zakona od izuzetne važnosti, jer jedan je za političku budućnost i odnos prema ekonomiji i javnim preduzećima u odnosu prema političkim partijama, a drugi zakon o rokovima izmirenja obaveza je suštinski za ono što ste i vi rekli na početku, a to je ključni problem srpske privrede o čemu govorim svakodnevno. To je likvidnost.
Što se tiče ovih zakona, malih izmena u Zakonu o privatizaciji i Fondu za razvoj, to su sasvim korektne izmene i nisu velike. Ovaj zakon o deviznom poslovanju moram da pohvalim, on je zaista dobar, daje potpuno nove mogućnosti čak i za nešto što do sad nije bilo toliko interesantno, ali i tu će se pojaviti neka nova radna mesta. Verovatno ih neće biti desetine hiljada, ali bar stotine ili neka hiljada će se sigurno pojaviti.
Ono o čemu ću ja u ovom kratkom vremenu da govorim najviše je zakon o rokovima izmirenja obaveza u komercijalnim transakcijama, koji je zajedno sa zakonom o tzv. poreskoj amnestiji, zaista ključan za ključni problem Srbije, a to je likvidnost.
Što se tiče zakona o poreskoj amnestiji, tu nemamo nikakvih ključnih primedbi. Smatram da je dobro da se omogući onima koji su trenutno u teškoj poziciji, da im se da mogućnost da plaćaju tekuće obaveze, a da im se ukoliko rade u tom roku od dve godine, omogući poreska amnestija. Samo moram da potvrdim da smo pre dve godine takav zakon predlagali ovde u Skupštini, mi iz DSS, vrlo sličan.
Da se vratim na zakon o rokovima izmirenja novčanih obaveza i komercijalnim transakcija. Smatram da zakon ima dobru nameru. Može da proizvede velike štete i zato vas na početku, gospodine ministre, pozivam ili da ga povučete pa da otvorimo jednu širu raspravu, ali dosta širu sa privrednicima, u parlamentu u Odboru, ili da usvojite one amandmane koji bi zaista mogli dosta da pomognu da zakon ima pozitivne efekte.
Naravno, odlična je namera i to podržavam, da se uvede finansijska disciplina. Imate tu našu apsolutnu podršku, tu nema razgovora, samo kako da dođemo do toga? Predlažete odmah država 45 dana, privreda 60 dana. Smatram da je to moguće samo ukoliko bi se ispunila tri uslova u Srbiji danas. Prvi je da imamo odličnu likvidnost preduzeća u Srbiji, a nemamo je, da imamo rast privrede, nemamo ga i da imamo veoma efikasno pravosuđe, nemamo ga. Rekao bih da su ova tri elementa ključni da bi ovaj zakon odmah mogao da počne da se primenjuje ili, kako ste vi rekli, 31. marta 2014. godine. To je jedna ruka.
Druga ruka ovog zakona je da je država najveći generator nelikvidnosti sa preko milijardu evra dugovanja privredi. Znači, bez rešavanja problema ovih dugovanja ne možemo da rešimo problem ovog prethodnog o čemu sam pričao.
Siguran sam da imate neku zamisao da i ovaj problem dugovanja od jedne milijarde evra rešite u nekom sledećem periodu. Zato i ne razumem zašto nismo, ako govorimo o objedinjavanju zakona, objedinili taj zakon koji ćete verovatno predložiti, znajući vas, radim sa vama ovde već petu godinu. Verovatno ćete ga predložiti u februaru ili u martu. Zašto moramo danas, bez jedne šire rasprave, da donosimo zakon koji neće bez rešenja problema dugovanja države prema privredi, pomoći efikasnosti danas na tržištu.
Danas je potpuno sve suprotno od ovoga što sam rekao. Niti imamo likvidnost, imamo potpunu nelikvidnost, nema rasta privrede, imamo pad privrede, u recesiji smo i nemamo efikasno pravosuđe, imamo pravosuđe koje je zatrpano predme-tima. Pitanje je koliko će dugo trebati vremena da ono takođe postane superefikasno. Ponoviću još jednom, namera je dobra. Put kako doći do rezultata je, po meni, danas, ako se krene ovako kako ste predložili, pogrešan. Ovim amandmanima i diskusijom ću pokušati da ga ispravim, da dođe na to što bi svi želeli da imamo danas u Srbiji.
Ukoliko se krene u apsolutnu primenu, možemo da očekujemo nova otpuštanja, nova zatvaranja preduzeća i da dobijemo suprotan efekat nekada, da dođe do pogoršavanja likvidnosti. Imamo 32 hiljade preduzeća u Srbiji koja su prošlu godinu završila sa gubicima. U blokadi je 80 hiljada. Kada govorimo o državi, da li država treba da plaća u roku od 45 dana? Treba. Odlično, podržavamo. Kada govorimo o odnosu između privrednih subjekata, da li oni treba od sutra da plaćaju 60 dana, teoretski ću reći da je dobro, a u praksi možemo da imamo haos. Zato bih želeo da vam napomenem da su u proizvodnim ciklusima potpuno različiti proizvodni ciklusi u mašinogradnji, u hemijskoj industriji, u sektoru male privrede, u sektoru srednje privrede, različiti su u trgovini, različiti su u hemijskoj industriji, tako da imamo potpuno drugi ciklus obrta u poljoprivredi od nekog drugog ciklusa koji može da bude mnogo kraći. Zato bih rekao da nije lako, razumem i predlagača, da se paušalno donosi za sve grane industrije jedan sistem plaćanja.
Takođe, zašto da se država meša u odnose prema preduzećima? Pokušaću sa nekoliko plastičnih primera da vam objasnim to. Ovo vam ne govorim kao političar, ocenjujemo jako dobru vašu nameru, ali se protivimo da se zakon donese na ovaj način kako je napisano.
Glasaćemo protiv ukoliko se naši amandmani ne usvoje.
Uzmite bankarske garancije. Ako jedno preduzeće da drugom preduzeću bankarsku garanciju da će u roku od šest meseci to platiti, preduzeće jednostavno uzme tu bankarsku garanciju, ode u banku, dobija kredit da se finansira za proizvodnju. Ili, ne mora uopšte da ide u banku, on ima sigurnost u plaćanju. Nekada bankarske garancije traju na velikim projektima i godinu, dve i tri. Postoje u industriji, pogotovo u mašinogradnji, projekti koji traju godinu ili dve. Evo, daću vam primer.
Svetska banka kada finansira nekog, kada naša javna preduzeća uzimaju kredit od Svetske banke, uslovi kreditiranja koja dobijaju preduzeća, od javnog preduzeća privatna, su 10% avans, a 90% kada se završi posao. Taj posao može da traje šest meseci, osam meseci i godinu i po. To glavno preduzeće, recimo, generalni izvođač, treba svojim podizvođačima da plati u roku od 60 dana, a on će da se naplati tek kroz godinu dana. On to i može, ali s nekim može da se dogovori da mu plati kroz šest meseci ako mu je dao bankarsku garanciju. Ne vidim nijedan razlog da se ne omogući kada su garancije banaka uključene u proces, da se taj proces ne produži.
Što se tiče aktivnosti, mogu da kažem da u tom slučaju ako se krene radikalno 60 dana odjednom, to može da izazove probleme. Kada sam analizirao razlog zbog koga ste predlagali ovaj zakon, video sam da postoji direktiva EU, da sve članice EU do 31. marta ispune ovaj isti uslov. Verujem da sam u pravu i molio bih da mi odgovorite. Došla je direktiva. Direktiva je za članice, a mi nismo članovi. Danas čak u ovom trenutku Slovenija i Hrvatska još uvek to nisu uradile. Uradiće, moraju da urade do 31. 12.
Smatram da na ovaj način možemo da zaustavimo proces. Daću vam jedan jako dobar primer iz Rusije. Recimo, "Mekdonalds", jedna od najvećih svetskih kompanija, svojim dobavljačima, onima koji im isporučuju zemičke, neki im isporučuju meso itd, plaćao je šest meseci do godinu dana i nema problema, svi žele da rade sa "Mekdonaldsom", jer dobijaju bankarsku garanciju. Čak "Mekdonalds" ne daje bankarsku garanciju jer je siguran kupac i žele da rade sa njim. Ne treba im bankarska garancija, samo ugovor. Kompanija ode u banku, kad vidi banka da je kupac njihovog proizvoda "Mekdonalds" odmah im daju kredit za finansiranje proizvodnje sa minimalnim kamatama. To se zove "faktoring". Mislim da se to i u Srbiji danas primenjuje. Ne vidim nijedan razlog da se toliko mešamo u te odnose oko rokova.
Ako već insistiramo na tome, odnosno vi insistirate, predložio bih nešto drugo, da biste došli do roka od 60 dana, mislim da je prekratak, kod preduzeća morate da stavite maksimalan rok od 90 dana, ali tako da sada od 31. marta, kada ste rešili da krenete u taj proces, krenete od 150 dana, da 31. marta 2013. godine bude 150 dana. Kada smanjite deficit 2014. godine 31. marta, da bude 120 dana, a kada smanjite na 1% 2015. godine, da bude 90 dana. Znači, razlika u ovome što ste vi predložili i što ja predlažem je samo postupnost. Mislim da je postpunost neophodna preduzećima i ljudima treba vremena da se naviknu.
Kad su se privrednici malo udubili u ovo, sada su svi malo uplašeni. Verujte da su uplašeni. Dajte im mogućnost da sami regulišu svoje obaveze. Dajte rokove koji bi bili labaviji, kako bi postepeno mogli da uđu u ovaj sistem. Nema velike razlike između 60 dana, koji mogu da budu katastrofalni i 150 dana. Možete da modifikujete, a doći će na 90 dana kroz tri godine kako bude rasla ekonomska aktivnost, kako budemo imali efikasnije pravosuđe i kako bude dolazilo do poboljšanja likvidnosti.
Što se tiče države, ponoviću, država mora da plaća svoje obaveze u roku koji se odredi. Ne sme više da bude generator nelikvidnosti, s tim da bih vam i ovde predložio nešto. Razgovarao sam sa nekoliko vrlo uspešnih predsednika opština u Srbiji i pitao sam ih šta misle. Oni takođe misle da treba da se uvedu rokovi plaćanja. Jedino što oni predlažu jeste da je 45 dana premali rok. Zašto je premali rok? Oni predlažu da bude 90 dana. U mom predlogu sam izašao da 31. marta 2013. godine bude 120 dana, da 2014. godine bude 90 dana i da 2015. godine, kada budete imali 1% deficita, bude 60 dana.
Zašto? Jer naplata poreza nije ista svaki mesec. Nekada im se desi, pogotovo prvi kvartal, da dva, tri meseca skoro ništa ne naplate, a onda im grunu sve pare odjednom. Da bi mogli da ispune sve ono što potpisuju i da ne potpisuju neke gluposti koje posle ne ispunjavaju, njima je rok 90 dana optimalan. Mislim da je 45 dana zaista minimalno. Neće izvođačima radova, dobavljačima ništa značiti 45 ili 90. Njima je važna garancija da će oni pare da dobiju, a da li će ih dobiti kroz 45 ili 90, verujte mi, razlika nije ključna.
Još jednom želim da kažem da je namera ovog zakona dobra, ali da mi ne možemo da se složimo sa ovim načinom, kako on treba da se izvrši. Zato predlažemo ili da se zakon povuče i da se još šire otvori rasprava, pa da se zajedno donosi zakon kada se bude donosio onaj zakon o rešavanju ovih milijardu evra koje država duguje privredi ili, druga varijanta, da se ovim amandmanima koje smo predložili on popravi i na taj način uvede u jedan postepeniji proces, kako bi preduzeća mogla da ga izdrže.
Gospodine ministre, bojim se rezultata, da ćemo opet kroz tri ili šest meseci možda doći u situaciju da moramo da menjamo zakon. Vi ste jedan od najistaknutijih ministara u ovoj vladi i mislim da već sada možete da ocenite da neki amandmani koji su vrlo dobronamerni, a u interesu domaće privrede, mogu da budu prihvaćeni.
Dodao bih na kraju još dve stvari, oko javnih preduzeća. Potpuno se slažemo da u javna preduzeća treba da se uvede red. Nije reč samo o tome da li će biti partijska ili nepartijska ličnost. Tu ima milion pitanja. Pitanje je kako efikasno da se upravlja javnim preduzećima? Koji su kriterijumi i kako će neko preduzeće čija je cena danas socijalna, a nije ekonomska i koje je gubitaš, sutra da da rezultat? Koji je to rezultat ako imamo socijalnu cenu?
Moramo uvesti kriterijume. Koji su to kriterijumi? Da bi smo uveli svetske kriterijume, a oni su vrlo jasni i jednostavni, ne moramo da izmišljamo toplu vodu, ti kriterijumi postoje, pre svega mora da se uradi nekoliko stvari koje se tiču javnih preduzeća. Nešto je pokrenuto. Pre svega, mora da se uradi restrukturizacija. Posle restrukturizacije koja bi u sebi imala odvajanje neprofilnih delova, koja bi u sebi imala finansijsku restrukturizaciju i druge elemente, posle toga bi trebalo da dođe do korporatizacija, jer korporatizacija je vrlo važan element. U sledećem segmentu koji bi nekad možda doveo ili do efikasnog rada javnih preduzeća ili do delimične ili potpune privatizacije, u zavisnosti od toga šta je država, skupština odredila, koja su to ključna preduzeća koja se neće prodavati, a koja će se prodavati, koja će se delimično prodavati, a koja se uopšte neće uvesti u proces privatizacije.
Mislim da su ti elementi takođe važni. Govoriću o njima mnogo više po amandmanima. Samo to da li je partijska ličnost ili nije partijska ličnost neće odrediti, jer ćemo svakako u nadzornom odboru imati većinu ljudi koji su partijski. Dalje, samo da dodam, komisija koja će da bira, ona je isto sastavljena od ljudi koji su članovi političkih partija.
Na kraju, još jednom bih se vratio na Zakon o ograničenju rokova plaćanja. Mislim da on ima dosta elemenata koji bi morali da se promene. Srpska privreda je danas zaista u teškoj situaciji. Likvidnost je gora nego ikad. Ukoliko se prihvate ovi amandmani, mislim da sa prethodnim zakonom u kome se govorilo o delimičnoj finansijskoj amnestiji, ali i onome što je neophodno, a to je institucija koju smo samo pomenuli danas, jer se ne menja, a to je Fond za razvoj, u koji mora da se upumpa mnogo više sredstava, kako bi sa svojim likvidnim sredstvima, sa dugoročnim kreditima ili garancijama, ali pre svega dugoročnim kreditima, jer privredi su potrebni dugoročni krediti, očekujem, gospodine ministre, u sledećem periodu predlog je od vas na račun toga. Kreditima na rok čak do 10 godina sa grejs periodom od tri do četiri godine i sa veoma niskom kamatom, to je ono što je danas potrebno srpskoj privredi.
Na kraju, mislim da je vrlo važno da kažemo da Srbija treba da se okrene sebi i da ne prihvatamo više nikakve uslove od EU, ma čega se oni ticali, jer u slučaju kada bi prihvatali sve ono što oni žele, verovatno bismo sutra postali kolonija. Zato, gospodine ministre, pozivam vas da prihvatite ove amandmane. Diskutovaćemo još, imaćemo vremena.
Još jednom ponavljam, namera ovog zakona je dobra i kvalitetna, ali štete mogu da budu velike. Hvala.
Gospodine ministre, drago mi je da ste prihvatili sugestiju oko bankarskih garancija. Time će zakon biti popravljen. Da bi bio potpuno popravljen, pozivam vas, imamo vremena…
Što se tiče države, slažem se. Spreman sam da prihvatim vašu argumentaciju, jer ste mi izložili ono što sam i očekivao kako država hoće da reši onaj paralelni problem, a to što je ona generator ovih dugovanja i što ona ima dug od milijardu evra prema privrednicima.
Istakao bih da razmislite o postepenom uvođenju do 60 dana za međuprivredne subjekte. Smatram da uvođenje 120, 150 dana nije nikakav problem. To daje odličnu podršku privredi, ali kažem da ako od jednom bude 60 dana, bojim se da štete mogu biti velike.
Dodao bih još jednu stvar, a to je oko ovih kazni. To nisam uspeo da kažem, biće vremena oko amandmana. Ono u čemu se ne slažemo sa ovim zakonom jesu ove drakonske kazne prema rukovodiocima. Mislim da one treba da budu manje, jer će mnogi rukovodioci od straha, govorim vam o državnom delu, da ne naprave neku grešku, ako nisu sigurni u rokove, radije odustati od aktivnosti, nego da malo zakasne, jer su drakonske kazne po današnjim merilima.
Sa druge strane, korist od tih kazni neće imati poverioci, nego će imati budžet. Smatram da ako je neko oštećen, oštećen je poverilac, a kazna se plaća u budžet. Mislim da je ključ da još jednom razmislite o ovom postepenom dolasku u roku od godinu, dve, tri…
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, drage kolege, u stočarstvu je zaista situacija više nego teška. U Srbiji danas praktično nema stoke. Poklali su svu stoku jer je stočna hrana preskupa. Danas niko nema interes da čuva stoku. Samo da dam podatak da ove godine imamo četiri puta manja stoke nego pre 20 godina.
Imam mogućnost da izvezemo devet hiljada tona junetine. Godine 2011. je izvezeno 1500 tona. Ove godine će biti još manje i moja prognoza je da 2013. nećemo izvesti ni jednu jedinu tonu junetine, ali da ćemo biti čisti neto uvoznik. Zato poljoprivreda mora da bude jedan od prioriteta, a pogotovo stočarstvo. U poljoprivredi je zaposleno direktno i indirektno blizu milion građana RS. Zato stvarno država, pogotovo Vlada mora u sledećim godinama da učini veliki napor kako bi se situacija popravila i kako bi naši poljoprivrednici mogli da konkurišu sa poljoprivrednicima EU koji su višestruko subvencionisani.
Ne možemo gledati poljoprivredu odvojeno od cele ekonomije, odnosno od politike. Ključni problem danas u poljoprivredi Srbije je ovaj SSP koji je potpisan pre četiri godine. Srbija je direktno izgubila svake godine u poslednje četiri godine zbog ovog evropskog puta Vlade oko 200 miliona evra godišnje, direktno, ali su indirektni gubici mnogo veći. To su hiljade i hiljade zatvorenih malih i srednjih preduzeća. To su desetine hiljada ljudi koji su ostali bez posla.
Danas se u Srbiju uvozi 40% poljoprivrednih proizvoda bez carina, a od 1. januara 2014. godine će doći defakto do potpune liberalizacije uvoza svih poljoprivrednih proizvoda. Ako uzmemo u obzir da su subvencije u Hrvatskoj i Mađarskoj od tri a nekada do 8 puta veće kod poljoprivrednika u ovim zemljama, da su krediti koje oni uzimaju bar dva do tri puta niži, odnosno imaju niže kamate od nego naši poljoprivrednici, onda se vidi koliko je problem da po ceni naši poljoprivredi ne mogu da konkurišu na našem tržištu u odnosu na uvozne proizvode koji će od 1. januara 2014. godine ulaziti u Srbiju bez carina.
Carinska politika je oduvek bila u istoriji, stotinama godina, način kako štititi svoju domaću proizvodnju i kako štititi svoja radna mesta. Ova Vlada RS ima dva puta. Jedan je blaži, a drugi je hrabriji. Ovaj blaži bi bio da se što pre razgovara i da se pokrenu svi pregovori sa EU zato što u SSP postoji član 41. koji omogućava da ukoliko je domaća privreda ili deo privrede, u ovom slučaju poljoprivrede, zaista ugrožena da se stavi moratorijum na primenu SSP.
Na taj način da pomognemo našim poljoprivrednim proizvođačima u sledećih, recimo, pet godina.
Drugi, mnogo bolji način, je da se raskine Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, jer time omogućavamo da se naša i poljoprivreda i celokupna privreda razvija onako kako su se razvijale i druge privrede dok nisu dovoljno ojačale i imale mogućnost da konkurišu sa drugim zemljama. Hvala.