Hvala vam.
Pre nego što pređem na raspravu u pojedinostima i o ovom amandmanu, da kažem da je potpuno neprimereno ovo što smo imali prilike da čujemo. Iskreno, ne znam šta znači kvalifikacija amandmana koje bilo ko predlaže, na bilo koji način. Ovo je potpuno uvredljiv ton, koji se odnosi na predstavnike opozicije, koji su, očigledno, zainteresovani za poboljšanje životne sredine, pa pokušavaju da dobiju odgovore na konkretna pitanja, koje ne dobijaju. Onda se, zaista, postavlja pitanje, da li je gospodin ministar na tom poslaničkom klubu, s obzirom na to da pripada stranci kojoj vi pripadate?
Dobro, javnost u Srbiji treba da vidi ovu sliku, da se u medijima, u Srbiji, sprovodi brutalna kampanja koja se odnosi na opoziciju. Naše političko uverenje je da vi polako, ali sigurno, zaista uvodite diktaturu u Srbiji. Ono što je legitimno pravo opozicije, vi kvalifikujete na potpuno neprimeren način i ne bivate opomenuti za to. Da je to uradio srpski radikal, bio bi izbačen napolje. Toliko o dostojanstvu ovog parlamenta.
Ono što se SRS potrudila da pripremi, jesu neki konkretni ekonomski pokazatelji i procene štete na održivost životne sredine. To smo poredili sa zvaničnim podacima koje smo dobili od resornog ministarstva, u formi godišnjeg izveštaja Sektora za kontrolu i nadzor, ali samo godišnjeg izveštaja za 2008. godinu. Takođe, te podatke smo poredili sa izveštajem o radu na temu rešavanja problema crnih tačaka srpske ekologije, pa će srpska javnost moći da uporedi procene štete, koja iznosi preko četiri milijarde evra, tokova zagađenja, ne fonda zagađenosti države Srbije, i koliko, zapravo, država ima snage da odgovori na reformu sistema zaštite životne sredine.
Zaista će nas vrlo zanimati kako će izgledati planovi i aktivnosti u narednih nekoliko godina, ili u narednih pet godina, a o strategiji ćemo razmišljati kada budemo dobili odgovor na pitanje da li ste napravili analizu razornih dejstava tokom NATO agresije. Kada to budemo dobili, onda ćemo da razumemo da ste se ozbiljno pozabavili problemom održivog razvoja životne sredine i zdravljem državljana Srbije i okolnih zemalja.
Ono što su prethodne koleginice iznele kao značajan faktor, jeste i odnos države prema razvijanju svesti o zaštiti životne sredine. Mi od 2000. naovamo pokušavamo da razumemo koji su to pravci razvoja i koji su to pravci sistemskih promena za koje se 5. oktobra, odnosno septembra 1999. godine, glasalo. Nekako ne dobijamo jasnu poruku od strane izvršne vlasti, a to su stranke koje su gravitirale nekadašnjem DOS-u, uglavnom, sa par izuzetaka. Da je to tačno, svedoči vrlo česta vezanost za promenu vlasti, promena resornih ministarstava i pravaca razvoja.
S tim u vezi, izražavamo sumnju da će ovaj set ekonomskih zakona da uvede na pravi način nivo standarda zaštite životne sredine u državi Srbiji, samim tim, da ćemo biti prihvatljivi, recimo, za visoko razvijene zemlje EU. Prvo, zbog činjenice da smo vraćeni unazad nekoliko stotina godina samim dejstvovanjem hemijskim, biološkim i radioaktivnim oružjem na teritoriji nekadašnje SRJ, u stvari, na teritoriji Srbije.
Analiza do koje smo došli, eksperata koji, sasvim sigurno, ne pripadaju SRS-u, vama su prepoznatljiva imena kao što je prezime gospodina Pašića, napravljena je 2004. godine, s projekcijom ekonomskih pokazatelja štete nastale u tokovima zagađenja životne sredine. Procena je da bi to trebalo da iznosi negde oko četiri milijarde evra.
Ono što se može zaključiti na osnovu analize ovih stručnjaka, jeste da će najveći troškovi biti u sektoru energetike – oko 30%, zatim, upravljanju otpadom – oko 25%, vodama – 17%, transportu – oko 13%, industriji – 6% i poljoprivredi – oko 3%.
Kada je reč o troškovima vezanim za vazduh, reč je isključivo o troškovima koji nisu uključeni u troškove sektora energetike, saobraćaja i industrije. Ukoliko bismo i njih uključili, troškovi vezani za kvalitet vazduha u Srbiji bi iznosili oko 1,7 milijardi evra, ili oko 41,5%.
Takođe, značajne investicije se očekuju u domenu upravljanja otpadom, prosečno, oko 15 miliona evra godišnje. Ono što mi znamo, jeste da mnoge fabrike koje ne funkcionišu, iskreno, uopšte nam nije jasno kako ti ljudi nisu krivično odgovarali, drže otpad koji je opasan po zdravlje ljudi, samim tim, i po životnu sredinu. Vi možete taj otpad da skladištite i uništavate na određen način. Srbija, koliko je meni poznato, nema to postrojenje, što znači da Srbija mora da izvozi taj otpad izvan granica Srbije. Čini mi se da se, ukoliko sam dobro razumela podatke, takvo postrojenje očekuje tek 2015, ili 2011. godine, izgradnja tog postrojenja, što će reći da će do tada ukupna vrednost procene štete, ekonomska vrednost procene štete, sasvim sigurno da se umnožava, jer, koliko smo čuli, a to su zvanični podaci ljudi koji predstavljaju vaš resor, nema ni finansijskih sredstava, niti ljudi koji su obučeni da se bave ovim problemom.
Recimo, troškovi rekultivacije postojećih đubrišta počeće da se javljaju do 2009. godine, bila je prognoza ovih stručnjaka, u iznosu od najmanje 2,5 miliona evra godišnje. Operativni troškovi sistema za sakupljanje otpada će rasti do nivoa od oko 70 miliona evra godišnje krajem posmatranog perioda. Investicioni troškovi recikliranja predviđeni u drugoj etapi će iznositi, prosečno, oko 14 miliona evra godišnje, dok bi operativni troškovi porasli do nivoa od 15 miliona evra i tu se stabilizovali.
Što se tiče investicionih troškova, insineracije medicinskog i opasnog industrijskog otpada, predviđa se ukupno oko 40 miliona evra, dok bi troškovi tretmana i transporta opasnog otpada godišnje iznosili negde oko 17 miliona evra. Kada se izgrade svi neophodni kapaciteti, a mi znamo da to neće biti skoro, operativni troškovi postupanja s opasnim otpadom će narasti na oko 14 miliona godišnje, 2014. godine – projekcija na osnovu dostupnih podataka ovih stručnjaka.
Procenjuje se da će ukupni investicioni troškovi u energetici iznositi preko 800 miliona evra, od čega se oko 50 miliona odnosi na rafinerije, ostatak na elektrane, a o rafinerijama ću kasnije da pričam, u uporednoj analizi sa zvaničnim podacima koje nam je država dostavila. Tako ću se složiti s koleginicom iz DSS-a, Milicom Vojić-Marković, da mi i nemamo zvaničan, pouzdan podatak na osnovu kog možemo da operišemo i shvatimo kakvo je stanje životne sredine, samim tim, i kakav je uticaj na takav način devastirane sredine na zdravlje ljudi. Operativni troškovi će, prema proceni, narasti do nivoa od 100 miliona evra u 2014, pri čemu će oko 10% operativnih troškova snositi rafinerije, a ostalo elektrane. Dakle, da bi se postigao cilj neophodnosti tretmana 50% industrijskih otpadnih voda do 2014. godine, biće potrebno negde oko 10 miliona evra godišnje, u vidu novih investicija, dok bi operativni troškovi rasli do nivoa od 17,5 miliona evra u 2014. godini.
Pretpostavlja se da će se posle 2010. godine oko 2 miliona evra svake godine ulagati u raščišćavanje zona industrijskog zagađenja i neuslovnih industrijskih deponija. Takođe, uspostavljanje sistema za kontrolu hemikalija će zahtevati investicije od oko 9 miliona evra godišnje, pola iz javnog, a pola iz privatnog sektora. Operativni troškovi ovog sistema će od 2010. godine biti negde oko 5 miliona. Od toga, jedan milion će snositi javni sektor, a ostatak – poslovni i privatni sektor. Bar u najvećim preduzećima u Srbiji, to bi trebalo da košta oko 1,5 milion evra godišnje, dakle, prosečno, 50.000 evra po preduzeću.
Proširenje upotrebe bezolovnog benzina, vrlo zanimljiv podatak, koji nismo uspeli da dobijemo od predstavnika resora, izazvaće dodatne troškove, u visini od oko 5 miliona evra godišnje, pri pretpostavci porasta potrošnje goriva po stopi od 5%, dok će prelaz na dizel-gorivo s niskim sadržajem sumpora koštati između 15 i 18 miliona evra godišnje, pod pretpostavkom da će tempo porasta broja vozila biti negde oko 5% godišnje i da će se udeo polovnih vozila smanjiti na oko 50% do 2014. godine.
Treba očekivati da će troškovi novih vozila, po standardima EU, iznositi 36 miliona evra 2010. godine, da bi do 2014. godine narasli na 87 miliona evra. Uz to, treba dodati troškove rigorozne tehničke kontrole, koja uključuje kontrolu emisije u visini od početnih 10 miliona evra u posmatranom periodu, to je bilo 2007. godine, do 15 miliona evra 2014. godine.
Zahtev da se uvedu sistemi za prečišćavanje otpadnih voda iz gradova veličine preko 100.000 stanovnika će zahtevati negde oko 215 miliona evra dodatnih investicija, ili oko 45 miliona evra godišnje, počev od 2010. godine. Operativni troškovi ovih sistema će se stabilizovati na nivou od 25 miliona evra godišnje u 2014. godini. Očekuje se da do 2014. godine na kanalizacione sisteme bude povezano još oko milion ljudi, što će zahtevati negde oko 342 miliona evra dodatnih investicija, odnosno 75 miliona evra godišnje, počev od 2010. godine.
Takođe, očekuje se da će operativni troškovi kanalizacionih sistema narasti do 17 miliona krajem 2014. godine. U unapređenje sistema za vodosnabdevanje godišnje bi trebalo investirati po 10 miliona evra.
Predviđene investicije u popravku vodovodne mreže bi trebalo da iznose negde oko 2 miliona evra godišnje, a da bi slika izdataka za životnu sredinu bila potpuna, treba dodati ulaganja u redukovanje buke, u iznosu od 1 do 5 miliona evra godišnje, kao i investicije u sistem za deponovanje radioaktivnog otpada, u nivou od 50 miliona evra godišnje.
Priznaćete da su ovo vrlo značajni podaci, koji govore samo o intervenciji za tokove zagađivanja i saniranje onoga što u određenom periodu, ali, svakako, projektovanom na godišnjem nivou, nastane. Ovo su sve podaci koji ne tretiraju pravo stanje fondova zagađenja i kako izgleda, zapravo, životna sredina na teritoriji države Srbije, na koji način je tako devastirana životna sredina uzela danak, kada je reč o životu i zdravlju građana Srbije, koje ovog momenta to najviše i zanima.
Kasnije ću napraviti tu analizu s vašim zvaničnim podacima, koje ste vi dobili, pa ćemo videti koji su to reperi i koja odstupanja, zato što imam utisak da se ovde radi samo o intervenciji na trenutnim prioritetima, a mali ih je broj u odnosu na ono što je projekcija po oblastima zagađenja na osnovu ove analize. Hvala vam.