Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9439">Marina Raguš</a>

Marina Raguš

Srpska napredna stranka

Govori

Radi se samo o izjašnjavanju i definisanju vremena koje neko želi da koristi. Naravno, ja ću koristiti, ali samo delić ovog vremena predviđenog za ovlašćenog predstavnika o ovoj tački dnevnog reda.
Pozdravljam predstavnike resornog ministarstva. Drago mi je što ćemo, makar, imati priliku da javno raspravljamo na temu predloženog zakona. Kao doprinos ovoj raspravi, potrudila sam se da proučim ovaj godišnji izveštaj koji ste nam, sa kašnjenjem konstatujem, dostavili. Određeni nalazi ovog izveštaja će, svakako, biti predmet rasprave u predloženom paketu ekoloških zakona u pojedinostima, zato što smatram da su dati određeni ekološki akcidenti i određena sredstva su uložena da bi se ti akcidenti sanirali.
Ono što je izostalo i za šta smo uskraćeni da saznamo, a bilo je neophodno za raspravu i o ovoj tački dnevnog reda, jeste – kolika je šteta na današnji dan, izražena u matematičkim, odnosno finansijskim vrednostima, naneta nepoštovanjem odredaba ranijih zakona, dakle, pre donošenja ovog zakona? Na koji način će se, recimo, ovaj predlog zakona sprovoditi na teritoriji KiM-a?
Za sada bih vreme iskoristila ovoliko, a ostalo vreme ću ostaviti za dalju raspravu. Hvala vam.
Gospođo Đukić-Dejanović, dame i gospodo, ministre, ono što očekujete od mene da čujete jeste – kada će se ovaj predlog zakona kao zakon, jer imate većinu, pa ćete ga vrlo verovatno usvojiti, sprovoditi na delu KiM-a? To je pitanje koje će SRS svim predlagačima da upućuje.
Na osnovu zaista žive diskusije tokom rasprave u načelu, pokušala sam da konsultujem sve izveštaje i analize koje je vaše ministarstvo napravilo, naslove koje ste vi rekli, premda moram priznati – teško je organizovati se u ovom materijalu, malo je vremena bilo.
Želela bih da odgovorite baš u ovoj raspravi u pojedinostima – šta je sa štetom nanetom posle upotrebe hemijskog oružja tokom NATO agresije 1999. godine? Koje konvencije su tada povređene, s obzirom na to da je obrazloženje amandmana, uglavnom, u duhu nesklada s određenim međunarodnim konvencijama?
Ono što SRS interesuje sada, jeste – na koji način ćete reagovati u odnosu na sve one, a postoje dokazi, koji su upotrebljavali hemijsko oružje i time kršili celokupan korpus međunarodnih konvencija? Da li ste napravili proračun štete od upotrebe hemijskog naoružanja?
U ovoj knjizi vašeg ministarstva, zaista je poteža i dosta detaljna, u kojoj je godišnji izveštaj sektora za kontrolu i nadzor, nisam našla rezultate štete proizvedene u periodu agresije na teritoriji Kosova i Metohije, ali ne samo na teritoriji KiM-a, znam da ste upućeni u način i metodologiju efekata, već u smislu zdravlja, života, životne sredine celokupne Srbije i okolnih zemalja.
To je ono što očekujemo da čujemo od vas kao odgovor, kao i koliko košta saniranje onoga što je napravljeno, a jeste presedan u modernom istorijskom periodu i direktno je, na duže staze, uticalo na zdravlje stanovnika i građana Srbije i okolnih zemalja.
U vezi s tim, nisam našla konkretne podatke na tu temu, premda mi je bilo vrlo teško da čitam gospodina Gora, u naslovu koji ste vi predložili da konsultujem, ali osoba sam koja voli da konsultuje sve, pa da negde pronađe ono što bi trebalo da bude objektivna slika. Podsetićete me na kojoj strani Al Gor piše o upotrebi nedozvoljenih sredstava tokom 78 dana NATO agresije nad SRJ.
Onog momenta kada mi budete skrenuli pažnju na tu konkretnu stranicu, gde gospodin Gor piše o upotrebi hemijskog, biološkog, oružja s osiromašenim uranijumom, razumeću dobru nameru i, eventualno, dobru volju svih onih koji su, očigledno, izuzeti od užasne odgovornosti za 1999. godinu, a jeste kršenje celokupnog korpusa međunarodnog javnog prava i svih međunarodnih konvencija.
To direktno znači da stanovništvo Srbije i dan-danas trpi posledice tog NATO divljanja tokom 78 dana bombardovanja, da je stepen oboljenja, od kancerogenih bolesti, pa nadalje, užasno podignut.
Ono što SRS očekuje da u ovoj raspravi u pojedinostima čuje, jeste da li se razmišljalo na tu temu. Ukoliko jeste, kakva je agenda, u smislu onoga što sadrže mnoge ekspetize, mnogi nalazi, kako domaćih, tako i stranih stručnjaka, koje ćemo mi srpskoj javnosti tokom ove rasprave predstaviti.
Značajno je da predstavimo, takođe, posledice ''balkanskog rata'' 1999. godine koje je gospodin Mališev, inače, profesor Akademije vojnih nauka Ruske Federacije, napravio. Frapantni su nalazi grupe eksperata, ali sve to predstavlja sliku onoga što vi pokušavate da uradite, a to je predloženi set ekoloških zakona i uvođenje reda u ono što mi svi, kolokvijalno, zovemo zaštitom životne sredine.
Nas interesuje posebno ovaj deo pre toga – da li će snositi odgovornost, da li postoji neki podnesak koji bi trebalo da nam skrene pažnju u smislu da hoćemo, na neki način, da ukažemo da izvršna vlast ima nameru da se ozbiljno bavi ovim problemom? Meni je to promaklo. Pretpostavljam da ćete vi da uputite na konkretan podnesak podnet toj i toj instituciji i na konkretno rešenje, pa ćemo moći dalje da pričamo o tome, a onda bismo shvatili da zaista krećemo u pravom smeru i da se o određenim istorijskim činjenicama, kao što je NATO agresija i posledice NATO agresije, u smislu današnjeg dnevnog reda, govori na objektivan, neostršćen način, u interesu državljana države Srbije. Hvala.
Kao što sam malopre rekla, s obzirom na to da mi kolege nisu tu, na neki način sam frustrirana, jer biste čuli raspravu u pojedinostima koja bi bila mnogo detaljnija i kvalifikovanija, ali šta je tu je.
Nadam se da ću odgovoriti ovoj, uslovno rečeno, nemogućoj misiji i da ću na dostojan način da predstavim svoje kolege koje su se potrudile, i nekoliko meseci pre ovoga, znajući da će ovo biti tema dnevnog reda, da i kroz Odbor za zaštitu životne sredine daju svoj doprinos.
Kada govorimo o Predlogu zakona o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i o njegovom uništavanju, pretpostavljam da vi mislite da ćemo mi pričati, na prvom mestu, o onome o čemu se ređe priča u državi Srbiji, jer smo zakoračili poodavno na ''put kojim se ređe ide'', pa tako preispitujemo odgovornost svih onih koji su potpisnici nelegalnog akta kao što je agresija nad SRJ, što je omogućilo sadašnju situaciju, dakle, funkcionisanje terorističke države, tvorevine nastale na ovakvom aktu, na osnovu falsifikovanog izveštaja Helen Rant, o kojem je ona, takođe, pričala.
To potvrđuje i današnji, sadašnji momenat, jer ovi zakoni, kao i svi ostali zakoni, a to bih volela, gospodine Duliću, od vas da čujem, neće moći da sprovode na teritoriji KiM-a, makar, Srbija neće moći da vrši nadzor nad sprovođenjem ovakvih zakona, što nas ne uverava da, recimo, na KiM-u, pogotovo uspostavljanjem Bondstila, oni koji su učestvovali u agresiji nad našom državom i nad našim narodom neće opet posegnuti, u nekoj sličnoj situaciji, za upotrebom svega onoga što je konvencijama zabranjeno. Naprosto, logike radi, jednom su to uradili, zašto ne bi opet.
Međutim, ono što sam htela da vam predstavim, a nisam imala vremena u raspravi u načelu, skrenula bih vam pažnju na određene naslove i određena svedočenja. U svakoj normalnoj državi takva svedočenja budu povod za određene ozbiljne istrage i za sprovođenje određenih konkretnih mera, pa se nadamo da će i ova situacija da bude slična.
Dakle, španski list je pisao, a Španija je pokazala da je na strani Srbije u ovoj mukotrpnoj diplomatskoj i pravno-političkoj borbi za očuvanje teritorije KiM-a. Španska misija na teritoriji KiM-a je više puta, čak uz mnogobrojne kaznene poene u odnosu na glavnokomandujuće njihove predstavnike na teritoriji KiM-a, pokazala da je, ipak, na strani srpskog naroda. Tako su i određeni primeri iz Španije svedočili, baš na osnovu svedočenja učesnika NATO agresije, o tome da je NATO alijansa koristila, između ostalog, i hemijsko i biološko oružje protiv SRJ, odnosno, ovde bi trebalo da se čita – u najvećoj meri, protiv Srbije.
Tako imate jedno svedočenje, ukoliko vi to nemate, biću slobodna da ga iskopiram i ostavim na adresi vašeg ministarstva. Španski pilot Adolfo de la Os je bio prvi oficir NATO-a koji je progovorio o upotrebi hemijskog, biološkog i radioaktivnog oružja.
On je dao izjavu španskom listu "Artikulo 20" i tu je direktno optužio vlade zemalja koje su izvršile agresiju na SRJ 1999. godine. za širenje lažnih vesti o samom ratu.
Trebalo bi da se razmisli kako se, recimo, odnositi prema ljudima koji u Srbiji šire lažne vesti o posledicama NATO agresije, ili jednostavno prećutkuju posledice NATO agresije. Ono što možemo da garantujemo, kao neko ko jeste akter na političkoj sceni Srbije, jeste da ukoliko se ova vlast ne obračuna s takvim stvarima i tim ljudima, sasvim sigurno će doći period kada će se preispitati odgovornost svih onih koji su imali određene informacije, a nisu radili u skladu s njima, prećutali su i narod doveli u zabludu, samim tim, mogu da budu učesnici u onome što je diferencijalna dijagnoza zdravstvenog stanja stanovništva Srbije.
Međutim, da se vratim ovoj izjavi, koja, takođe, može da posluži vašem resornom ministarstvu da na određen i adekvatan način, a opet u okviru same vlade, reagujete, o upotrebi ovih hemijskih sredstava o kojima mi pričamo danas. To je direktna izjava pilota koji je bio očevidac i učesnik NATO agresije i koji je nekoliko godina posle toga, suočen sa svojom ljudskom savešću, odlučio da govori.
Mi tu možemo da vidimo, ne bih sada govorila o tom delu, to ću možda malo kasnije, da kolateralna šteta nije postojala, da su zaista bile date naredbe za gađanje humanitarnih ciljeva, dakle, svih onih ciljeva koji nisu vojne mete. Između ostalog, on kaže da su pročitali toliko laži, toliko kontradiktornosti, da su se sami, međusobno, a nekoliko vojnika je kasnije odlučilo da se obrate javnosti, odlučili da više ne konsultuju novine dok se ne vrate u svoje zemlje.
Ono što je, takođe, vrlo značajno, jeste da je rat koji su sprovodili na teritoriji KiM-a, u okviru akcije "Milosrdni anđeo", sasvim sigurno, događaj koji će u nekoj daljoj budućnosti da košta celokupnu međunarodnu zajednicu. Da vidimo koliko će da košta srpsku zajednicu.
Na osnovu konkretne izjave, imamo podatak o tome da se tokom agresije uništavala zemlja, da se bombardovala novim oružjem, otrovnim nervnim gasovima, kasetnim bombama, uranijumskim bombama, napalnim, sterilišućim hemijskim materijalima, otrovima koji truju useve, a o svemu tome se ćutalo. To je objavljeno u španskom listu "Artikulo 20", broj 30, tako da ću biti sasvim slobodna da vam to predam.
Stručnjaci u Beogradu koji su, takođe, proučavali posledice NATO agresije, recimo, u Sremu, ustanovili su da je alijansa prilikom bombardovanja koristila projektile, možda se malo udaljavam od teme, ali to jeste zajednička tema ove rasprave, sa hormonskom sadržinom. Zapravo, rezultati njihovih istraživanja su doveli do toga da je upravo ova hormonska sadržina izazvala oboljenje biljaka, a onda, naravno, i konzumenata tih biljaka, odnosno ljudi.
Takođe, ustanovljeno je da je dalekosežno oružje koje su koristili tokom perioda NATO agresije, a tiče se hemijskog i biološkog oružja, definitivno izazvalo trajne posledice po zdravlje ljudi.
Ali, ono što smo izbegli da vidimo, ili nam je promaklo, možda vi to imate, mi nemamo saznanja o tome, jeste zvanični dokument Vlade Srbije koji će govoriti direktno o posledicama korišćenja zabranjenog, po svim međunarodnim konvencijama, recimo, biološkog i hemijskog naoružanja u periodu agresije. Nama je samo to dovoljno da vidimo u kom smeru Vlada ide i da li je iskreno ono što govori predsednik vaše stranke, recimo, 23. marta, na sednici Saveta bezbednosti, da je NATO agresija direktno uticala i da je broj žrtava mnogo veći, kao posledica NATO agresije, u smislu povećanja broja obolelih od, nažalost, najtežih oboljenja.
Tu ne treba zanemariti da je 89 dece stradalo tokom perioda NATO agresije, da većina nas nema više mogućnost da bude sa sebi dragim ljudima, zato što je neko odlučio da koristi zabranjeno oružje, a posebno da je dobar deo nas, takođe, u situaciji da neguje i potpomaže negu onih koji su direktne žrtve korišćenja zabranjenog oružja, koriste određene medicinske tretmane koji su izuzetno skupi.
Imamo situaciju, o tome sam govorila u raspravi u načelu, da je negde oko 600 pripadnika Vojske Jugoslavije na VMA bilo podvrgnuto, u periodu 2000-2003. godina, analizama krvi, da su rezultati bili toliko frapantni da je taj projekat bio obustavljen, da se najčešće retko dovodila u vezu invalidnost i izloženost na područjima na kojima se koristilo biološko, hemijsko i radioaktivno oružje.
To je za nas odgovor na koji način se izvršna vlast u Srbiji odnosi prema ovom užasnom problemu, koji, takođe, u nekoj daljoj perspektivi, utiče i na ono što se zove reproduktivna moć državljana Srbije. Dakle, mi nemamo nijednu konkretnu, preciznu medicinsku analizu koja bi došla na sto za neku, recimo, međunarodnu konferenciju i pozvala na odgovornost sve one koji su inicijatori „Milosrdnog anđela“, tako da možemo da shvatimo da je odgovor Vlade Srbije, u ovom kontekstu, takav da se vi, zapravo, slažete sa svim onim što se dešavalo tokom 78 dana agresije, samim tim što niste preduzeli nijedan konkretan korak da se slika utvrdi na sasvim drugačiji, objektivan način.
U preostalom delu vremena koje ću koristiti da govorim o predlozima zakona koji su objedinili prvi set ekoloških zakona, reći ću da određeni konkretni podaci neumitno govore o tome da država Srbija i nema plan aktivnosti u ovom kontekstu, kao i da ovi predlozi zakona neće moći da se sprovedu na teritoriji Kosova i Metohije.
Na kraju, želeli bismo, konačno, bar od nekoga od vas da čujemo direktan odgovor na pitanje – na kom delu teritorije i na koji način mislite da sanirate posledice upotrebe zabranjenih sredstava, kao i na koji način mislite da sprovedete zakone koje ste doneli pred nas?
Gospođo Đukić-Dejanović, dame i gospodo, ono što bi mene interesovalo jeste da li ste ijedan amandman SRS-a usvojili? To bi, recimo, bio dobar odgovor. Ono što me, takođe, interesuje, s obzirom na to da je obrazloženje za naše amandmane da nisu u skladu s postojećim međunarodnim konvencijama, jeste – šta je bilo s upotrebom hemijskog i biološkog oružja, oružja s osiromašenim uranijumom u periodu NATO agresije? Sa kojoj konvencijom se upotreba tog oružja od strane pripadnika NATO alijanse, slaže? Koje konvencije su tada poštovane? Takođe, da li postoji ijedan zvaničan akt koji govori o tom periodu upotrebe zabranjenog oružja na celokupnoj teritoriji Srbije?
Ono što bih, na prvom mestu, volela da znam, jeste ko će to građanima Srbije da plati, pa da vidimo onda u kakvom svetu živimo i na koji način treba da se ovim setom ekoloških zakona približimo EU, koja je potpisnik „Milosrdnog anđela“ i potpisnik humanitarne katastrofe kada gledamo državu Srbiju?
U daljoj budućnosti, ukoliko imamo u vidu period poluraspada, recimo, osiromašenog uranijuma, pitanje je ko će da plati generacijama koje ni za šta nisu krive, a trebalo bi da dođu posle svih nas na potpuno kontaminiranu teritoriju?
Konačno, ono što sam obećala na samom početku priče o predloženom setu zakona, posebno o upotrebi oružja koje je zabranjeno svim međunarodnim konvencijama, jeste skretanje pažnje, pošto ste vi meni skrenuli pažnju na određene naslove i izveštaje, na analizu profesora Akademije vojnih nauka, gospodina Mališeva. On je pokušao, u nizu članaka lista „Nezavisimaja gazeta“, da predstavi analizu posledica vojnih udara po objektima Jugoslavije.
Ono što mora da se prizna, a jeste tema današnjeg dnevnog reda, u tim člancima ne postoji pravna ocena udara NATO-a po objektima Jugoslavije, kao ni same tzv. humanitarne akcije. S obzirom na to da je vojni stručnjak u pitanju, on je taj deo prepustio pravnim stručnjacima, ali mislim da nama i ne treba pravno tumačenje za čin koji nije dobio saglasnost Saveta bezbednosti, koji je bio jedini vlastan da odlučuje o tako nečemu. Takođe, nam nije potreban nijedan pravni stručnjak da nam kaže da je upotreba hemijskog oružja dozvoljena bilo gde i bilo kada, posebno na delu teritorije suverene države, kao i da agresijom ne može da se reši ništa, a agresija nam se desila.
Međutim, ono što srpska javnost treba da zna, pretpostavljam da će i vama biti interesantno, ono što ova analiza sadrži jeste karakteristika razmera posledica udara sa stanovišta zahteva, recimo, Međunarodne konvencije iz 1977. godine. Vidim da se vi najčešće pozivate na konvencije kada obrazlažete zašto određeni amandmani nisu prihvaćeni i, uglavnom se, u obrazloženju za neprihvatanje većine amandmana pozivate na međunarodne konvencije, a ova međunarodna konvencija iz 1977. godine, koja govori o zabrani vojnog ili bilo kog drugog neprijateljskog uticaja na prirodnu sredinu, daje definiciju vrste balkanskog rata sa stanovišta međunarodnog prava i uloge oružja visoke preciznosti u sistemu politike NATO-a.
Osnovnu postavku vojno-političke strategije, dakle, politike nacionalne bezbednosti, predstavlja njihova tvrdnja, naravno da govorimo o politici nacionalne bezbednosti SAD-a, ona je bila uvertira za upotrebu i zabranjenog oružja, da je rat bio i jeste sredstvo politike. Rukovodioci tadašnje američke administracije su odavno razvijali ideju pronalaženja aktivnog sredstva vođenja politike, proširenjem granica interesa Amerike, uz korišćenje vojne moći, u našem slučaju, uglavnom, uz korišćenje zabranjenih sredstava.
Volela bih da čujem i jednog stručnjaka: na koji način se humanitarno interveniše tako što ćete upotrebiti biološko, hemijsko ili radioaktivno oružje? Odgovor na tu vrstu pitanja niko od domaćih i stranih stručnjaka nije moga da da, osim da je reč o zločinu kakav ne pamti moderan svet, a koji su potpisale najrazvijenije zemlje zapadnoevropske demokratije.
Takođe, ono što bih volela od vas da čujem, verujem da ću čuti, jeste koji vremenski period je potreban da se sanira posledica korišćenja, u skladu sa temom, recimo, hemijskog i biološkog naoružanja?
Ono što gospodin Mališev, baveći se posledicama balkanskog rata 1999. godine, analizira, jesu pojave oružja visoke preciznosti, koje se može smatrati potrebom da se stvori sredstvo za vođenje rata s predvidivim rezultatima, po pristupačnoj ceni.
Ovo je jako važno zbog srpske javnosti, jer mislimo da će biti potpuno jasno šta je bila pozadina upotrebe zabranjenog oružja na teritoriji tadašnje SRJ, a pod izgovorom sprečavanja humanitarne katastrofe, ukoliko to dobro reprodukujem.
Dakle, ono što je tada osmišljeno kao potpuno nova metodologija ratovanja, jeste da se, zapravo, na teritoriji Balkana, u ovom slučaju, SRJ, isproba sve ono što se nalazilo u arsenalu NATO alijanse.
Nije ni prvi, ni poslednji put. Recimo da je potpune promene strategije i upotrebe zabranjenog oružja bilo prvi put tokom invazije na Panamu i direktnog obračuna s generalom Norijegom. Onda je usledila "Pustinjska oluja", i vrlo brzo smo došli mi. Konačni kraj NATO intervencije, u smislu vojnog razrešavanja s neposlušnim Srbima, bio je 1999. godine. Samo da vas podsetim, slično oružje se upotrebljavalo na teritoriji Republike Srpske i na teritoriji Republike Srpske Krajine. Dakle, sve ono što je trebalo probati u smislu efekata, dejstava. Mi smo bili apsolutno i definitivno jedan eksperiment in vivo svega onoga što je NATO alijansa imala na raspolaganju.
Pitanje je samo koliko će izvršna vlast da reaguje i da li će uopšte da reaguje u ovom smislu. Na osnovu ove analize, vidimo da je data precizna vojna analiza na koji način, recimo, hemijsko, biološko, kao i hormonsko, oružje s hormonskim sadržajem, utiču na celokupnu životnu sredinu, samim tim na život i zdravlje ljudi. Takođe imamo, a to ću malo kasnije da predstavim, jer je značajna analiza, možda će pomoći u kontekstu onog što pokušava da se uradi pred Međunarodnim sudom pravde, koliko bi to sve trebalo da košta zemlje zapadnoevropske demokratije. Između ostalog, predlaže se da zemlje zapadnoevropske demokratije, s obzirom na to da imaju najrazvijeniju medicinu, daju besplatno lečenje svim obolelim od, recimo, kancerogenih oboljenja na teritoriji nekadašnje SRJ, a sadašnje Srbije. Isto tako, preventivno da deluju, opet besplatno, jer su potpisnici najgnusnijeg zločina, na generacije koje dolaze a definitivno imaju promenjenu, na primer, genetsku strukturu.
Zaista bi nas prijatno iznenadilo, recimo, da imamo interdisciplinarno sarađivanje po ovom pitanju i saradnju između resora, pa tako očekujemo jednu sveopštu analizu vašeg ministarstva, Ministarstva odbrane i Ministarstva zdravlja, a potom, pretpostavljam, reakciju celokupne Vlade u odnosu na SAD i NATO alijansu.
To što ste odbijali amandmane SRS-a jer nisu u skladu s određenim međunarodnim konvencijama, međunarodne konvencije su tu i mi ih pozdravljamo, naravno. Nema nikoga ko želi dobrobit ljudima koje predstavlja a da se ne zalaže za primenu svih međunarodnih konvencija, posebno iz ove oblasti.
Dakle, očekujemo od vas konkretan odgovor, u smislu svih onih koji su prekršili sve postojeće međunarodne konvencije, onog momenta kada su upotrebili hemijsko naoružanje.
Nažalost, moje kolege nisu tu, pa nećete zameriti što poneki put uzmem i malo veću pauzu, naprosto, da osposobim glas za ovo što predstoji.
Kada je reč o međunarodnim konvencijama, volela bih da čujem koje međunarodne konvencije su ispoštovane u periodu agresije 1999. godine, a istraživanja, čak, i američkih i sovjetskih naučnika su pokazala da razaranje sistema za odvođenje, recimo, toplote, može dovesti do toplotne eksplozije i nuklearne katastrofe, sa razaranjem reaktora i ispuštanjem do 70% radioaktivnosti iz njega. Razaranje skladišta iskorišćenog nuklearnog goriva je još opasnije, pošto je radioaktivnost nuklearnog otpada za red veličina veća od svežeg nuklearnog goriva.
U slučaju razaranja ekološki opasnih objekata konvencionalnim oružjem tokom vojnih operacija, kao što je to, recimo, potvrđeno u Persijskom zalivu 1991, oslobađaju se izvanredno moćne sile, i to je ono o čemu se retko priča u Srbiji, a što je, definitivno, na duže staze, zauvek promenilo stanje zdravlja naših sugrađana. To jesu sekundarni faktori onesposobljavanja, u vidu požara, eksplozija, potapanja, zona hemijskog zagađenja.
Na primer, sličnost i uporedivost posledica takvih havarija s faktorima onesposobljavanja od oružja masovnog uništavanja, po vatrenom dejstvu, udarnom talasu, toplotnom zračenju, hemijskom i radijacijskom zagađenju, potvrđeni su događajima tokom druge polovine 20. veka, nažalost, i tokom sprovođenja akcije "Milosrdni anđeo", marta 1999. godine. Recimo, tokom eksplozije brodova u lukama, krhotine mase od jedne tone su dospevale na rastojanje od dve milje, masa od 100 kg – do 12 milja, dok je do prskanja stakala dolazilo na rastojanju do 30 milja. Talasi od eksplozije su izbacivali, recimo, brodove deplasmana do 5.000 tona i na 250 metara od obalske linije, uništavali brodove u radijusu do dve milje. Mi smo došli posle "Pustinjske oluje" i svega ovoga što se desilo. Požari do kojih je došlo tokom masovnih bombardovanja, primera radi, Drezdana, Hamburga, Osake i Tokija, 1943. i 1945. godine, odneli su u svakom gradu više žrtava nego što je poginulo u eksploziji atomskih bombi u Hirošimi i Nagasakiju.
Kada govorimo o agresiji i korišćenju hemijskog i biološkog naoružanja na teritoriji SRJ, najčešće se govori o radioaktivnom, odnosno osiromašenom uranijumu, zato što njegov poluraspad prevazilazi životni vek nekoliko generacija i direktno kontaminira celokupnu životnu sredinu. Kao što imate prilike da čujete, retko se govori, a bilo je, čini mi se, negde oko dve i po hiljade udara na legitimne mete, a od toga su najčešće bili civilni objekti, tokom 78 dana agresije, i vrlo često su upotrebljavana konvencijama potpuno zabranjena sredstva.
Ono što profesor Mališev govori, to su havarije na tehnološkim postrojenjima, gde se hemijski procesi odvijaju pod pritiskom od preko 100 atmosfera i na temperaturi preko 1000 stepeni. Moguća su nagla ispuštanja lako zapaljivih materija, sa nastankom požara u obliku vatrenih lopti. Pretpostavljam da se svi sećamo kako je to izgledalo u periodu NATO agresije. Dejstva vatrenih lopti slično je ozračenosti, i to javnost, takođe, treba da ima na umu. Možda je to i odgovor na zaista frapantan porast kancerogenih oboljenja. Dakle, dejstvo tih vatrenih lopti slično je ozračenosti od atomskog oružja, s radijusom smrtnog ishoda do 300 metara.
Kao analiza dejstva hemijskog oružja, recimo, poslužile su određene havarije u agresijama koje je potpisala NATO alijansa. Tu, nećete verovati, spadamo i mi, pa se, ali ne transparentno, na određenim vojnim akademijama i školama izučava na koji način to utiče na civilno stanovništvo.
Pretpostavka je da vaš resor ima sliku zdrave životne sredine. Volela bih da dobijemo odgovor o upotrebi oružja koje iskače iz svih međunarodnih konvencija. Da li na teritoriji Srbije postoji radijus koji je zdrav, koji nije kontaminiran u smislu uzgajanja, u smislu zemljišta, vode, vazduha, bilo čega, da nije kontaminirano dejstvo svih zabranjenih sredstava tokom perioda agresije?
Tokom Balkanskog rata, kako kaže dalje profesor Mališev, pogođeno je preko 30 rafinerija i tom prilikom je došlo do curenja i ispuštanja opasnih komponenti, što je zahtevalo hitnu evakuaciju preko 70.000 ljudi iz opasnih zona. Želim da vas uputim na naslov i na izvor, a to je gospodin Muhin, naslov je ''Balkan, zona ekološke katastrofe''. Moguće je da znate za ovo, a ukoliko ne znate, eto prilike da i to uvrstite u neke od izveštaja, recimo, vašeg resornog ministarstva, poput ovog godišnjeg, koji je detaljan. Nas zanima, recimo, period NATO agresije i dalekosežne posledice balkanske agresije. Njihovo razaranje je bilo praćeno opsežnim zagađenjem atmosfere, vodenih tokova, tla i podzemnih voda vrlo otrovnim i štetnim materijama, kao što su hlor, njegovi derivati, kiseline, fenoli itd., u radijusu od 50 do 200 km od razorenog preduzeća, a razoreno je preko 30 rafinerija.
Ono što se u ovom izveštaju navodi, a potpisnik je jedno od, priznaćete, u stvari, ne znam koliko ste upoznati s tim, prestižnih imena ruske vojne nauke, to je da svaki petrohemijskih objekat u svojoj zoni skladišti do 500.000 tona ugljovodoničnog goriva. Oni sadrže energiju ekvivalentnu tri do pet megatona trotila. Razaranje petrohemijskih i objekata proizvodnje uglja u SRJ tokom NATO agresije dovelo je do naglog toplotnog ispuštanja od 90 do 150 megatona i bilo je praćeno krupnim požarima, s formiranjem oblaka koja su sadržavali veliku količinu čađi, teških metala, poput olova i žive, sumpor-dioksida, azotnih oksida, oksida ugljenika, dioksina, aromatičnih ugljovodonika prve klase opasnosti, kao i benzopirena s kancerogenim svojstvima.
Kao što vidite, ne sećam se da se u Srbiji posle perioda agresije pričalo o ovim stvarima. Ukoliko se i pričalo, retko na ovakvim mestima kao što je Parlament. Po nekoj skromnoj analizi, na nekim medijima koji su pokušavali da pričaju ono što jeste humanitarna katastrofa, koju su potpisali američka administracija i najrazvijenije zemlje EU, pričalo se, uglavnom, o oružju koje je bilo obogaćeno osiromašenim uranijumom.
Takođe, jedna od činjenica je, a potrudiću se da nadležni resor dobije ovu analizu gospodina Mališeva, čiji su se saradnici potrudili da SRS dođe u posed ovih podataka, da je izbacivanje na visinu do 3.000 metara stotine tona toksičnih produkata sagorevanja dovelo do njihovog prenošenja na rastojanje od mnogo stotina kilometara, pazite, preko Belorusije, na teritoriju Rusije, sve do linije Smolensk. To ispuštanje toplote uzrokovalo je klimatsku katastrofu prve polovine leta 1999. godine. Dakle, ono što je NATO alijansa uradila SRJ, odrazilo se na celokupnu planetu i niko nije kriv za to. Niko od tadašnjih predstavnika NATO alijanse nikada nije platio ono što je uradio Planeti, ali na prvom mestu državljanima Srbije. Nikada se o ovom nije pričalo na adekvatan način, a što je najtragičnije, vlast nikada nije povukla odgovornost protagonista "Milosrdnog anđela", koga su napravili potpisnici najveće moderne humanitarne katastrofe.
U nastavku ove analize piše da je, a tiče se korišćenja nedozvoljenog hemijskog oružja, kao proizvod svega ovoga o čemu sam do malopre govorila, oslobađanje ovih opasnih hemijskih materija, sirovina i produkata hemijske, petrohemijske i medicinske proizvodnje, prilikom razaranja industrijskih objekata, dovelo do toga da njihova koncentracija u atmosferi toliko premaši dozvoljene granice, da se može porediti s potpunom primenom čistog hemijskog naoružanja. Dakle, vidimo da su, indirektno, oni koji su potpisnici eksperimenta zvani "Milosrdni anđeo" izazivali reakcije koje su ekvivalentne korišćenju hemijskog oružja. Ne sećam se da je o ovome bilo zvanično reči.
Hemijsko onesposobljavanje, kao prateći kasniji efekat, dovodi do mutacija flore i faune, smanjenja imunog statusa stanovništva i, sada ćemo se verovatno svi prepoznati u ovome, najrazličitijih mutacija alergija i širenja rizičnih grupa, recimo, za hepatitis, smanjenje otpornosti na kontaminaciju. Dakle, vrlo precizno su rušili, korišćenjem ovog naoružanja, naš imuni sistem. Takođe, porast obolelih od raka, bolesti unutrašnjih organa, epidemije koje pri tom nastaju, i to još u nepovoljnim ekološkim uslovima, lako mogu skliznuti u pandemije, za koje ne postoje kontinentalne granice.
Ono što je, takođe, jedan od rezultata ove, po nas, zaista zlokobne analize, ali, očigledno, vrlo profesionalno urađene, koja ne daje baš lepu sliku stanja zdravlja, a kao posledica korišćenja nedozvoljenog oružja u periodu agresije, jeste, recimo, i znatno povećanje nivoa radioaktivnosti na teritoriji Srbije, Makedonije, Crne Gore, a pogotovo Kosova. To predstavlja rezultat ne samo korišćenja bombi i eksplozivnih sredstava s osiromašenim uranijumom, nego i primene krilatih raketa, recimo, ''tomahavka'', projektila od 30 mm, koji ulaze u komplet naoružanja američkih jurišnih aviona A10. U glavama krilatih raketa ''tomahavk'' se koristi oko tri kilograma osiromašenog urana, protivoklopna jezgra pretvara u oblak keramičkog aerosola i prašine iz uranovog oksida, koji se može širiti desetinama kilometara.
Dakle, ovo je toliko uvezano jedno s drugim, da mi ne možemo da govorimo samo o upotrebi jednog oružja a da izostavimo drugo, o upotrebi zabranjenih sredstava a da izostavimo sve, uslovno rečeno, hemijske reakcije koje ona izazivaju u vodi, vazduhu ili u zemljištu. Međutim, ono o čemu se ovde najređe govori, jesu efekti koji su zadesili celokupnu teritoriju SRJ i celokupnu planetu, kao i odgovornost koja bi trebala da se ispostavi, u smislu računa za ono što smo pretrpeli tokom 88 dana agresije.
Toliko sada, u ovom delu. Samo bih vas zamolila da mi kažete koliko je još vremena ostalo na raspolaganju Poslaničkoj grupi.
Obrazloženje ovog amandmana može da se protumači na skoro identičan način, ali, nažalost, niko od predstavnika resornog ministarstva trenutno nije prisutan.
Podsećam da je namera mog amandmana bila da ispravim i da ukažem upravo na onaj period agresije koji je bio prepoznatljiv za našu državu, recimo, na agendu 21, koja govori o tome da se ne sme dozvoliti nacionalnim državama da posegnu za ucenjivanjem međunarodne zajednice povodom bilo kog nedozvoljenog sredstva i da je protivno svim konvencijama, čak, i pomisliti na upotrebu hemijskog ili biološkog naoružanja.
Ali ću detaljnije obrazlaganje mog i amandmana mojih kolega upotpuniti i nastavkom analize efekata agresije tokom 78 dana upotrebe hemijskog naoružanja.
Ono što je za SRS bila velika dilema, kada je reč o ovom zakonu, jeste kako sanirati posledice koje su nastale agresijom, koje su bile protivne svim konvencijama, i kako to inkorporirati u ovaj predlog zakonskih rešenja, odnosno set ekoloških zakona. Mi tvrdimo da to neće moći da se sprovede na način postizanja ekoloških standarda, ali, o tom potom, tokom rasprave u pojedinostima potrudićemo se da argumentovano, s određenim podacima koji se tiču najrazličitijih efekata NATO agresije, upotpunimo sliku i dokažemo da ovaj set zakona neće moći da postavi standarde koje nalaže razvijena Evropa, u smislu postizanja zaštite životne sredine, jer nismo sanirali efekte agresije koja se desila marta 1999. godine. Hvala.
Gospođo Čomić, hvala. Radujem se što je gospodin Dulić tu.
Amandman na član 16. je predvideo da se stav 1. briše. U obrazloženju se navodi, manje-više, koristiću priliku da citiram, slična su obrazloženja: ''Amandmanom se predlaže izmena navedenog člana Predloga zakona kako bi se osnažila ustavna odredba iz člana 97. tačka 9. Ustava''. Trebalo bi da je citiram, da javnosti u Srbiji bude potpuno jasno da je država Srbija uvek vodila računa da se uređuje i obezbeđuje održivi razvoj, sistem zaštite i unapređenja životne sredine, zaštita i unapređivanje biljnog i životinjskog sveta, proizvodnja, promet i prevoz oružja, otrovnih i zapaljivih, eksplozivnih, radioaktivnih i drugih opasnih materija.
U skladu s ovim, s obzirom na to da su najčešća obrazloženja Vlade i resornog ministarstva da se amandmani ne prihvataju zato što su protivna postojećim konvencijama, samo da ponovim pitanje, pošto je gospodin ministar prisutan. Interesuje nas na koji način će resorno ministarstvo da pokrene pitanje odgovornosti za sve one koji su prekršili, tokom agresije 1999. godine, sve postojeće međunarodne konvencije, a posebno Konvenciju o upotrebi hemijskog naoružanja? Odgovor na to pitanje bi bio značajan, u smislu saniranja posledica upotrebe hemijskog oružja na životu sredinu, na zdravlje ljudi.
Koliko to saniranje treba da traje, u godinama, pretpostavljam, decenijama, i koliko to košta?
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Zaboravila sam da najavim da ću koristiti, možda, i vreme predviđeno za Poslaničku grupu SRS-a.
Očekujem kvalifikovani i detaljan odgovor na ovo pitanje, jer, složićete se, zbog vaše struke, da je zdravlje ljudi kategorički imperativ svih nas. U vezi s tim, ono što mi očekujemo jeste, kada se ispostavi cifra koliko će to da košta, da se kaže ko je odgovoran za kršenje svih konvencija. Mi ih sada tretiramo u smislu preduslova za ceo sistem ekoloških zakona, samim tim, i uvođenje reda u sam pojam životne sredine, očuvanje životne sredine.
Nas interesuje, na koji način Vlada i resorno ministarstvo misle da unaprede životnu sredinu, koja je kontaminirana na način da treba da prođe nekoliko životnih vekova, nekoliko generacija, samim tim, da mi za nekih stotinak godina razmišljamo o genetski prihvatljivoj i zdravoj generaciji na ovom delu teritorije?!
Da li je takvih akcija bilo, ili će ih biti, to je pitanje koje zanima celokupnu srpsku javnost, s obzirom na to da pretpostavljam da su upućeni u to da su lečenja skupa, da je očit porast obolelih od kancerogenih i drugih oboljenja, da su primećene izvesne genetske promene, samim tim i promene na imunološkom sistemu državljana Srbije. Pretpostavljam da imate, uslovno rečeno, neku analizu koja može da nam najavi neki budući događaj, u smislu budućih akcija resornog ministarstva za uvođenje reda u celokupan sistem zaštite i očuvanja životne sredine
Tokom pauze sam izučavala izveštaj koji ste dali svim poslaničkim grupama. On jeste detaljan u smislu tretiranja akcidenata, određenih sankcija svim zagađivačima. Ono što smo, takođe, očekivali, možda je resorno ministarstvo napravilo, ali mi to ne znamo, jeste izveštaj o posledicama NATO agresije, baš kada je reč o upotrebi hemijskog oružja. To bismo voleli da vidimo i šta konkretno Vlada Srbije planira da uradi u smislu saniranja posledica upotrebe hemijskog naoružanja na teritoriji SRJ. Hvala.
Gospođo Čomić, dame i gospodo, sada bih samo da najavim da ću koristiti malo vremena predviđenog za Poslaničku grupu SRS-a.
Dakle, svi amandmani, u svom obrazloženju, imaju za cilj pojačavanje člana 97. Ustava RS, kojim se uređuje sve ovo što jeste delokrug Predloga zakona o kojem raspravljamo u pojedinostima.
Kada smo već na teritoriji nečega što obavezuje svako domaće zakonodavstvo, a to su nekakve konvencije nastale konsenzusom svih zemalja da učestvuju u očuvanju životne sredine, pa tako i zdravlja i života svih stanovnika Planete, mi se kao stranka apsolutno slažemo s tim i nemamo ništa protiv toga da se sve ono što međunarodne konvencije predviđaju sprovodi i u okviru domaćeg zakonodavstva, odnosno da se inkorporira u domaće zakone. Međutim, imamo problem u drugom delu, pravno-političke je prirode, kada pričamo o setu ekoloških zakona, a tiče se života svih građana države Srbije.
Dakle, činjenica je, sada već istorijska činjenica, da su u jednom momentu, iz političkih razloga, prekršene sve međunarodno poznate i priznate konvencije koje se temelje na zabrani određenog naoružanja. Između ostalog, tu je hemijsko, biološko i radioaktivno naoružanje. Teritorija SRJ je 78 dana bila izložena upravo takvim dejstvima i to sada dalekosežno, da ne ponavljam već rečeno, ima posledice na životnu sredinu i zdravlje svih nas.
Međutim, ono što je, takođe, jako značajno, jeste da je već 2000. godine napravljena određena analiza eksperata, koja je prosleđena svim nadležnim institucijama. Mi smo o toj analizi govorili. Između ostalog, ono što je tada detektovano, da ne bismo ponavljali sve delove analize, jeste na kojim lokacijama je izvršena kontaminacija.
Rečeno je da je u toku NATO agresije vršeno i radiološko i hemijsko izviđanje rejona dejstava aviona A10A. Detaljnim izviđanjem i uklanjanjem ostataka municije, prikupljeni su dokazi da je na teritoriji SRJ, dakle, južno od 44. paralele, pojašnjenja radi, zbog srpske javnosti, to je van delova teritorije KiM-a, na osam lokacija, NATO agresor upotrebljavao upravo ovu vrstu municije o kojoj mi danas pričamo. Pri tom, sa srpske strane nije uložen nijedan zvaničan protest i pokretanje pitanja odgovornosti za kršenje svih postojećih međunarodnih konvencija, koje se nisu promenile od tada. Sedam od njih su na teritoriji RS, a jedna se nalazi na teritoriji sadašnje države Crne Gore.
Zašto ovo govorim? Da bih vam, konačno, postavila pitanje: da li je uzrokovanje nastavljeno na ovim lokacijama i da li je napravljeno sve ono što je tada preporučeno?
To su: Pljačkovica, severno od Vranja; Borovac, južno od Bujanovca; Čerenovac, jugozapadno od Bujanovca, dve lokacije; Bratoselce, severoistočno od Preševa, i Reljani, istočno od Preševa. Za Crnu Goru vas neću pitati, s obzirom na to da to i nije u vašoj nadležnosti, bilo je u nadležnosti nekadašnje SRJ.
Nakon prikupljanja rezultata analiza od Instituta za nuklearne nauke "Vinča" i Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika u Nišu, izdvojeno je još pet rejona kontaminacije, čija je sanacija bila neophodna. To je Borovac 2, južno od Bujanovca za oko 10 km (da vas podsetim, dejstvovano je 26. maja 1999. godine, u uzorcima zemlje je konstatovana kontaminacija); Bratoselce, severoistočno od Preševa za oko 10 km (dejstvovano je 27. maja 1999. godine, u uzorcima zemlje je, takođe, konstatovana kontaminacija, i to 9 do 116 puta veća od dozvoljene); Reljani, istočno od Preševa za oko 10 km (dejstvovano je 28. maja, municijom koja je zabranjena svim međunarodnim konvencijama, utvrđeno je prisustvo kontaminacije na dve mikrolokacije); Pljačkovica, severno od Vranja za oko 4 km (dejstvovano je 29. maja 1999. godine, a uzorci zemlje pokazuju izuzetno visok nivo kontaminacije, i to do 1100 puta veću od dozvoljene).
Da ne ponavljam ostale navode ove stručne analize, koju su, na prvom mestu, uradili pripadnici Vojske. Oni su tu predložili određene faze dekontaminacije definisanih rejona povećane kontaminacije. Između ostalog, predvideli su, od dograđivanja, ko bi trebalo da bude nosilac te aktivnosti, do deponovanja i čuvanja tog otpada, donošenja odluke o trajnoj zabrani korišćenja, recimo, zemljišta.
Zašto sve ovo govorim? Jako je važno da znamo da li se uzorkovanje sprovodilo na teritoriji KiM-a, s obzirom na to da znamo da je NATO alijansa najviše dejstvovala na tom delu teritorije, i to upravo ovim zabranjenim oružjem, i da li je sanirana šteta proizvedena upravo po ovim fazama koje su preporučene svim državnim organima i institucijama, u naznačenom periodu, kao i kakvo je sada stanje u rejonima gde je primećena kontaminacija?
Taj odgovor bi nam, zaista, značio, jer bismo to, eventualno, mogli da uporedimo s analizom, recimo, o porastu obolelih od malignih oboljenja, upravo u tim oblastima za koje je utvrđeno da se koristilo oružje koje je zabranjeno svim međunarodnim konvencijama, na prvom mestu, hemijsko naoružanje.
Gospođo Čomić, dame i gospodo, baš je povoljna prilika da odmorite svoje glasne žice. Da su moje kolege tu, one bi imale priliku da obrazlože sve ove amandmane, a pri tom, da je predviđeno vreme za obrzalaganje svakog amandmana duže, možda bi broj amandmana bio manji. Možda bismo svi onda imali prostora da u nekom optimalnom vremenu pokušamo da unapredimo određene predloge zakona koji se nalaze pred nama.
Cilj ovog amandmana u tački 7), za koju smo predložili da se briše, upravo je jačanje člana 97. Ustava Republike Srbije, u kome se predviđa da država Srbija uređuje celokupnu oblast životne sredine, stara se o njoj, samim tim i što predviđa ovaj zakon.
Ono što se nameće kao osnovno pitanje, jeste, s obzirom na to da je gospođa pomoćnik ministra za nadzor, inspekcijski nadzor, koliko se sećam, prisutna, koje su materijalno-tehničke pretpostavke, kao i ljudski resursi za sprovođenje ovog zakona i na koji način mislite da preduzimate, recimo, monitoring, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona na delu teritorije Kosova i Metohije?
Znam da to izaziva, otprilike, sličnu reakciju svaki put, ali na koji način se do sada određivalo prema tom delu teritorije, ukoliko se dobro sećam iz analize kontaminiranih rejona, tj. Prištine, Uroševca, Đakovice, Prizrena, Peći, Dečana? Da li je ikada napravljen nadzor…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Koristiću malo vremena koje je preostalo Poslaničkoj grupi. Izvinjavam se, nisam rekla malopre.
Da li je ikada napravljen pravi nadzor korišćenja oružja, hemijskog oružja? To bi trebalo da imamo kao informaciju od 1990, odnosno od 2000, pa naovamo. Pretpostavljam da to vaš resor poseduje kao određenu informaciju. Ukoliko ne, pretpostavljam da ste sarađivali s Ministarstvom odbrane na tu temu, jer je obaveza resora da vrši nadzor sprovođenja nečega što je i ustavna obaveza, tako da bi ta informacija zaista bila dragocena, da je konačno čujemo, makar tokom ove rasprave u pojedinostima. Hvala vam.
Gospođo Čomić, dame i gospodo, ovaj predlog zakona je, zaista, izvanredna prilika da se govori o nečemu što bi trebalo da bude zabrinutost svih nas koji smo bili izloženi dejstvima osiromašenog uranijuma 238, koji će definitivno da utiče na nuklearnu sigurnost mnogih generacija, uslovno rečeno, posle nas,        imajući u vidu samo period poluraspada osiromašenog uranijuma 238, kojim je Srbija u najvećoj meri bila izložena tokom 78 dana agresije na ovom delu teritorije.
Međutim, ovim amandmanom, u obrazloženju ste videli, SRS je imala samo jedan cilj – da ojača član 97. Ustava Republike Srbije. Ovo govorim zbog javnosti, za koju pretpostavljam da se sada uključuje u televizijski prenos ovog plenarnog zasedanja, odnosno zato što je tim članom predviđena velika odgovornost za državu Srbiju, da uređuje celokupnu oblast životne sredine.
Biće prilike, tokom ove rasprave u pojedinostima o ovom predlogu zakona, da se mnogo detaljnije govori, a to je, naravno, nuklearna sigurnost i saniranje posledica NATO agresije; skladištenje nuklearnog otpada nastalog pri raznim procesima; naravno, pričaćemo i o stanju u okviru Instituta Vinča.
Sve su to teme koje ćemo mi, odnosno, sticajem okolnosti, ja da obrazložim, ispred Poslaničke grupe SRS-a, u vremenu preostalom za Poslaničku grupu SRS-a, a o Predlogu zakona o zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti. Ja ću koristiti samo još preostali minut vremena za moju grupu. Takođe ćemo postaviti konkretna pitanja i tražiti konkretne odgovore od predstavnika Ministarstava.
(Predsedavajuća: Dva minuta).
Da, znam, ali sam najavila da ću koristiti vreme, ako dozvolite, predviđeno za grupu SRS-a .
Da su tu moje kolege, koje su se zaista pripremale za ovu raspravu u pojedinostima, sasvim sigurno je da bi srpska javnost, a i predstavnici resornog ministarstva imali kvalifikovanu i argumentovanu raspravu na temu ovog predloga zakona i da bi oni to mnogo detaljnije obrazlagali tokom rasprave u pojedinostima. Ja se nadam da ću uspeti da u predviđenom i preostalom vremenu pokrenem određena pitanja i pokušam da problematizujem određene stvari koje, upravo, nalaže ovaj zakon, naravno i da podstaknem na razmišljanje – da određenu odgovornost za nuklearnu katastrofu koja se desila na teritoriji Srbije, na prvom mestu, moraju da snose potpisnici akcije "Milosrdni anđeo".
To će biti okosnica daljeg izlaganja. O ovom amandmanu, eto, toliko, ali biće prilike dalje da se priča o tome. Hvala vam.
Samo bih vas molila, gospođo Čomić, da mi kažete koliko je još vremena ostalo za Poslaničku grupu?
Dakle, obrazloženje amandmana na član 26, u kojem SRS traži da se stav 7. ovog člana briše, u smislu je jačanja člana 97. Ustava države Srbije. U ovom kontekstu, bilo bi nam značajno i mi smo tražili pre izvesnog vremena da imamo uvid u podnesak koji je država Srbija podnela Međunarodnom sudu pravde, a tiče se nelegalnog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, jer smo tu očekivali određeni deo koji će se baviti baš humanitarnom katastrofom nastalom korišćenjem oružja zabranjenog svim postojećim konvencijama, na prvom mestu, biološkog, hemijskog i radioaktivnog. Nažalost, nemamo uvid u podnesak koji je država Srbija podnela Međunarodnom sudu pravde, ali imamo uvid u to šta je Ruska akademija vojnih nauka radila po tom pitanju.
Ono što bi trebalo srpska javnost da zna o razmerama dejstava, uslovno rečeno, o nuklearnoj sigurnosti, a jeste tema i jonizujućeg zračenja, jeste jedan frapantan primer. Poređenja radi, kako kaže prof. Mališev, tokom eksplozije atomske bombe u Hirošimi, 1945. godine, na zemlju je palo svega 740 grama radioaktivnog otpada, što je bilo dovoljno za onesposobljavanje tri pokoljenja. Ljudi su preživeli atomsku tragediju. Prilikom černobilske havarije, izbačeno je 63 kilograma radioaktivnog otpada. Prilikom eksplozije svakog projektila sa jurišnog aviona A10 i svake rakete "tomahavk", izbacuje se radioaktivni otpad s većom radioaktivnošću nego prilikom eksplozije atomske bombe u Hirošimi.
Na teritoriju SRJ, dame i gospodo, bačena je oko 1,5 tona osiromašenog uranijuma 238, a mi do današnjeg dana nemamo zvaničan stav u odnosu na humanitarnu katastrofu koja je nastala tom prilikom i koju će osetiti nekoliko generacija koje dolaze posle nas.
Zaista bi bilo neophodno za srpsku javnost da čujemo pravo stanje životne sredine i zdravlja ljudi. Ne znam da li ste imali prilike da se, nažalost, susretnete, neki od nas jesu, s obolelima od najtežih oboljenja, koja sada već dosežu epidemijske razmere. U ime svih tih ljudi, koji, čak, nemaju uslove za adekvatan medicinski tretman, trebalo bi da konačno pokrenemo upravo ova pitanja koja se pokreću ovakvim setom ekoloških zakona, zato što mi ne možemo čak ni da saniramo posledice takvih dejstava, a ne da održimo adekvatan nivo zaštite životne sredine.
S druge strane, imamo podatak da posle 2000. godine, negde oko 4.000 diplomiranih studenata godišnje napusti zemlju; između 2003. i 2004. godine, u Ameriku je otišlo oko 3.000 naših svršenih studenata, 2005. godine – još 800. Dakle, država gubi po jednom stručnjaku negde između 30.000 i 40.000 evra. Dobar deo naših domaćih stručnjaka je iz oblasti koja bi trebalo i vas, gospodo, da zanimaju.
Mene interesuje kakvo je stanje ljudskih resursa, u smislu nadzora, a predviđenog ovim zakonom, takođe i materijalno-tehničkih pretpostavki za saniranje svega onoga što su posledice NATO agresije u periodu od marta 1999. godine? Hvala.
Ono što je cilj SRS-a u svim predloženim amandmanima, jeste podsećanje i utvrđivanje člana 97. tačke 9. Ustava Republike Srbije o nadležnostima Republike Srbije. Ne bih da trošim vreme na obrazloženje, koje imate ispred sebe. Zapravo, ono što je okosnica mog današnjeg izlaganja, jeste da je većina naših amandmana odbijena zbog nesaglasnosti, ukoliko sam dobro razumela, s postojećim konvencijama. S tim u vezi, trebalo bi razmisliti u kakvoj saglasnosti je, recimo, bilo korišćenje nedozvoljenih sredstava, u kojoj saglasnosti s bilo kojom konvencijom tokom marta 1999. godine.
Međutim, ono o čemu bih sada želela da govorim, koristiću dalje vreme predviđeno za Poslaničku grupu, to su, opet, interesantni podaci o kojima bi trebalo, makar eksperti iz Ministarstva, da porazmisle, a tiču se posledica NATO agresije.
U periodu od 27. oktobra do 5. novembra, eksperti programa UN-a za zaštitu životne sredine i jugoslovenski eksperti obavili su misiju za procenu ugroženosti životne sredine na lokalitetima na jugu Srbije i delom u Crnoj Gori. U ovoj misiji, korišćena je oprema za uzorkovanje vazduha i ono što je tada bila zapanjujuća činjenica jeste da su i nakon dve i po godine detektovane radioaktivne čestice u vazduhu. To znači da se one i dalje prenose na velike daljine, putem vazduha, ugrožavajući pri tom i životnu sredinu i zdravlje stanovništva.
Ono što nas interesuje u ovom delu, a bila je preporuka posle određenih utvrđenih rezultata, povodom izbacivanja jedne i po tone osiromašenog uranijuma na teritoriju Srbije, uglavnom, jeste da se prati zdravstveno stanje svih onih koji su bili izloženi dejstvima zabranjenog oružja na tim lokacijama.
Da li imate takve podatke i da li ste ikada radili, u saradnji, recimo, s Ministarstvom zdravlja, bilo kakvu projekciju i šta činiti po tom pitanju?
Ono na šta bi, takođe, trebalo da se skrene posebna pažnja javnosti, a i svih vas koji ste kvalifikovani i odgovorni da se bavite time, jeste stanje u nekada prestižnom Institutu za nuklearne nauke ''Vinča'', za koje smatramo da je više nego neprihvatljivo, samim tim što je njegova oblast delovanja i te kako važna za život svih nas. Činjenica je da jedino u ovom institutu, vi ćete me ispraviti ukoliko grešim, postoje stručnjaci koji mogu da se bave problemima koji nastaju u slučaju opasnosti vezanih za rad s nuklearnim materijalom.
Upravo zbog toga što je ovaj institut od izuzetnog značaja, srpska javnost bi trebalo da bude upoznata s projektom „Vind“, koji je više nego značajan za sve nas. Nas je o tome obavestio dr Filip Vukajlović, saradnik Instituta u Vinči, dakle, uputio je zvaničan dopis. Mi smo o tome pričali u raspravi u načelu.
Takođe, koristimo priliku da skrenemo pažnju i u raspravi u pojedinostima, jer se Institut u celokupnom setu zakona koji tretiraju i jonizujuće i nejonizujuće zračenje, hemijsko oružje, pojavljuje kao institut kvalifikovan da se bavi ovim problemom.
Ono za šta mislimo da je neprihvatljivo, a čini se da je na insistiranje gospodina Đelića, pogotovo u svetlu finansijske krize s kojom se suočava Srbija, jeste insistiranje da Institut „Vinča“ podigne kredit od 25 miliona dolara za završavanje upravo ovog projekta „Vind“.
O čemu se, zapravo, ovde radi? Ono što se pokušava sakriti od javnosti, a mislimo da je vrlo značajno i s ekonomske, i s finansijske, i zdravstvene tačke gledišta, jeste da je reč o uklanjanju istrošenog reaktorskog goriva i dekomisija, odnosno rasturanje reaktora. To je tema o kojoj se pričalo godinama.
Ne bismo se bavili puno tom temom, ali da javnosti bude jasno, cela procedura, dakle, ono što je Vlada isplanirala u ovom slučaju, jeste da rasturi, odnosno da iseče reaktor, koji predstavlja jedinstvenu mašinu. Njegova vrednost je, prema procenama stručnjaka, negde oko 100 miliona dolara. Tako se dobija dodatni nuklearni otpad, ali o tome malo kasnije.
Samo da podsetim javnost i sve vas, za ovaj reaktor kupljena je sva oprema, a i stručnjaci ističu da on može da se revitalizuje i pusti u pogon, što bi bilo i ekonomski isplativo. Međutim, trenutno nema mogućnosti, zbog ekonomski loše situacije. Samim tim, moram nekoliko puta da ponovim pitanje – na koji način mislite da su ekonomski sprovodivi svi ovi zakoni koje predlažete?
Dakle, rasturanje reaktora, koji pravi dodatni nuklearni otpad, logički stvara još jedan problem, a to je skladištenje nuklearnog otpada.
U raspravi u načelu sam vrlo zabrinula ministra kada sam, samo metafore radi, pokazala mapu, na osnovu izjave gospodina Perića, koji je savetnik u Privrednoj komori Srbije, da postoji nekakvih 13 lokacija na kojima treba da se skladišti nuklearni otpad, a niko ne zna gde, znamo samo da je izuzeta Vojvodina.
Onda smo se pitali o kakvom otpadu je zaista reč, kad je žitnica Srbije izuzeta iz tog skladištenja?
To su, naravno, samo informacije koje mi čujemo na osnovu pisanja medija. Zvanični odgovor ipak nemamo, ali je situacija očigledno, na osnovu, makar, pisanja eksperata koji su saradnici i rade u okviru Instituta „Vinča“, zaprepašćujuća.
Vi bi trebalo da nas ubedite da će ovi zakoni, njihova sprovodivost, ići u korist državljana Srbije, da će biti sprovodivi i ekonomski isplativi i da nema potrebe da brinemo.
Sada pokušavamo, nekoliko dana, vodeći koliko-toliko argumentovanu raspravu, da vidimo da li je to zaista moguće i da li treba da vam verujemo na reč. Primer je Institut „Vinča“.
Dakle, ono što je na, prvom mestu, ekonomski neisplativo, mislimo da nam na dalje staze, u široj budućnosti, ukoliko se zagledamo, ako je to uopšte u Srbiji moguće, zaista preti opasnost da se, na osnovu pokušaja nuklearnog lobija, zatvori rad ovakvog prestižnog instituta.
Tu smo svi, pred očima srpske javnosti, i nadam se da imate spreman odgovor vezan, recimo, za projekat „Vind“, za skladištenje nuklearnog otpada, za izgradnju najvećih hangara na teritoriji Srbije.
Takođe ste ovim zakonskim projektom predvideli i izgradnju prostora za skladištenje nuklearnog otpada za 10 godina. Mi ne znamo gde će to da bude. Vrlo verovatno, nećemo u skorije vreme ni saznati.
S obzirom na to da mi vreme neumitno teče, a pokušavam da što više podataka predstavim srpskoj javnosti, zadržaću se ovaj put, pošto imam još dva amandmana na ovaj predlog zakona, samo na toj činjenicu da se traži da se uništi nešto što je potpuno ekonomski neisplativo i potpuno bespotrebno u ovom momentu, da se za to uništenje reaktora traži kredit od 25 miliona, a da je pri tom već 10 miliona evra potrošeno na projektnu dokumentaciju.
Složićete se da je to ekonomski, da budem pristojna, potpuni promašaj onih koji su vlasni u Vladi Srbije da razmišljaju o Institutu „Vinča“, koji je, verujem da se svi slažemo, jedna od vrlo važnih, ako ne i najznačajnijih institucija kada govorimo o setu ekoloških zakona.
Možda je ovo subjektivno viđenje jednog stručnjaka, ali hajde da vidimo koja su druga viđenja na ovu temu i hajde da vidimo da li zaista postoji realan okvir da se ovi zakoni sprovedu na celoj teritoriji države Srbije i da oni, dalekosežno, znače uvođenje reda, da će onaj ko utiče na rušenje svih normi i standarda vezanih za životnu sredinu platiti odštetu, zato što je prouzrokovao užasne i katastrofalne posledice po zdravlje i život stanovnika. Na prvom mestu, tu mislimo na članice NATO alijanse. Ukoliko nas ubedite da ćete da potegnete pitanje odgovornosti za „Milosrdnog anđela“ i za upotrebu oružja koje je zabranjeno svim konvencijama, onda ćemo svi mi da poverujemo da je ovo u interesu građana države Srbije. Hvala.
Samo bih vas molila da mi kažete koliko je još vremena preostalo Poslaničkoj grupi?
(Predsednik: Još šest minuta.)
Još šest minuta. Trudiću se da u nekom racionalnom vremenu predstavim amandman čije obrazloženje imate, ali ću ostaviti još nekoliko minuta, pretpostavljam da će ministar imati par stvari da nam kaže, a volela bih da sebi obezbedim mogućnost da odgovorim, uslovno rečeno, na ono što ćemo čuti, jer repliku, vrlo verovatno, neću imati, s obzirom na tumačenje gospođe Đukić-Dejanović.
Ono što je za nas značajan problem, a tiče se Instituta "Vinča", jeste proces koji je započeo pre izvesnog vremena, još 2002. godine; govorimo o saniranju nuklearnog problema u "Vinči", obogaćenom neistrošenom reaktorskom gorivu koje je potpuno bezopasno i 2002. godine je vraćeno u Rusiju. Da vas podsetim, to gorivo je osamdesetih godina kupljeno od Rusa i, prema međunarodnim ugovorima, vraća se tamo od koga je kupljeno. S tim gorivom, reaktor u "Vinči" je mogao da radi i služi nauci narednih 20 godina, a vrednost ovog goriva je preko 100 miliona dolara. Svi ovi podaci govore o tome da se na neprimeren način odnosimo prema ovako važnom institutu. Naš utisak je da se ovaj institut dovodi u vrlo nezavidnu situaciju, pogotovo kada se insistira na uzimanju kredita od 25 miliona dolara, koji Institut za neku godinu ne bi mogao ni da plati.
Još jedan skandalozan podatak jeste da se radioaktivni otpad koji je NATO, tokom agresije, bacio širom Srbije u vidu osiromašenog uranijuma redovno doprema i skladišti u Beogradu. Već 10 godina se sa lokacija na jugu Srbije kontaminirana zemlja s osiromašenim uranijumom skladišti u metropoli. Sve vas iz resornog ministarstva pitam – šta u slučaju havarije? Da li možete da zamislite kakav akcident, s kakvim tragičnim posledicama, može da nastane u gradu i da se pri tom reflektuje na sve ostale okolne zemlje?
Ono što je, takođe, vrlo značajno da srpska javnost zna, jeste da je radioaktivni otpad koji potiče od čišćenja lokacija uskladišten u Hangaru 2, uključujući kontaminiranu zemlju sakupljenu sa tri lokacije s juga Srbije, koja je upakovana u 50 metalnih buradi po 200 kilograma, otpadnu municiju s osiromašenim uranijumom, upakovanu u metalne kutije. To su zvanični podaci iz Instituta "Vinča". To je kao da imate 10 tona zagađene zemlje nasred Terazija.
Volela bih da me ubedite u suprotno, da mesta zabrinutosti nema. Ono što je naša redovna slika je i to da su nesreće vrlo česte pod ovim podnebljem i možemo da projektujemo da nešto slično može da se desi i na ovom mestu. Šta onda? Šta posle toga?
Zakonom o zaštiti od jonizujućeg zračenja je predviđeno da se za desetak godina izgradi mesto za trajno odlaganje nuklearnog otpada. Voleli bismo da znamo da li imate lokaciju na pameti i o kojim lokacijama je reč?
Pre izvesnog vremena sam, u raspravi u načelu, predstavila mapu, na osnovu izjave zvaničnika, koja je preplašila ministra i unela vrlo dinamičan ton u raspravu, ali je to bio naš način da skrenemo pažnju javnosti i da dobijemo konkretan odgovor od predstavnika vlasti – gde se to planira, pošto se kooptira podatkom od 13 do 16 lokacija u perspektivi. Ono što bi konkretno trebalo da znamo, jeste kakva će, za tih 10 godina, biti slika Srbije, u kontekstu ovog zakona? Hvala vam.
Gospođo Đukić-Dejanović, dame i gospodo, pre nego što konkretizujem svoje pitanje, zaista mi je drago, a vezano je za izlaganje gospodina Aligrudića, što u srpskoj javnosti i na srpskoj političkoj sceni nema više nikakvih dilema zašto je ovaj deo prazan, zašto su poslanici opozicije van Parlamenta. Jedina prava činjenica – 78 mandata je SRS osvojila maja 2008. godine.

(Predsednik: Gospodo poslanici, molim da omogućimo gospođi Raguš da se čuje.)

Takođe, ono što je isto tako vrlo značajno, vreme će pokazati, svi događaji će ići na tu stranu, jeste da je na delu scenario gospodina Tadića, koji sprovodi projekat Vašingtona i Brisela o uvođenju dvopartijskog sistema u Srbiju, u kojem će da vladaju Boris Tadić i Tomislav Nikolić. Sve ostalo ide u tom cilju, od medijske kampanje, proterivanja SRS-a iz Parlamenta i svega onoga čega smo svi svedoci, ali je važno to da se jedan poslanik SRS-a trudi da argumentovano dokaže da je Srbija pod protektoratom.

Pričaćemo i o tome kako se desio izvestan sastanak u hotelu „Ric“ u Parizu, kako se lice s poternice, jedan od poznatih srpskih tajkuna, u društvu s jednim od predsednika susednih balkanskih država, u društvu s dvojicom profesionalnih plaćenih patriota, dogovorilo da utiče na srpsku političku scenu. To sve kada dođe vreme za to.

SRS, takođe, pozdravlja i unapred se raduje istrazi od strane UBPOK-a, s obzirom na to da imamo informaciju od strane ministra gospodina Dačića da je dokumentaciju vezanu za PC „Ušće“ predao UBPOK-u. Unapred se radujemo rezultatima te istrage i to je ono što je naš doprinos u smislu obračuna s korupcijom i organizovanim kriminalom, što je vrlo značajno. Onda ćemo dobiti odgovore na pitanje ko zapravo utiče na donošenje političkih odluka u Srbiji, da li, zaista, u Srbiji postoji parlamentarna demokratija i šta stoji iza političkih stranaka.

Moje pitanje sada jeste sledeće. S obzirom na to da smo u situaciji užasne finansijske krize koja se prelila u Srbiju, opozicija je na to upućivala na vreme, bili smo prognani iz medija zbog toga, a na osnovu člana 99. Ustava države Srbije, u delu izbornih prava Narodne skupštine, tiče se guvernera NBS-a, dakle, u četvrtoj stavci, gde se, između ostalog, kaže da Skupština nadzire njegov rad, Poslanički klub SRS-a zahteva da nam gospodin Jelašić uputi, pojedinačno, po pozicijama i sveukupno, u zbiru, od 2000. godine do 2009. godine, koliko je donacija na ime kojih institucija ušlo u državu Srbiju.

Zašto ovo govorim? Ovo je neophodno za dalji nastavak rada, pogotovo kada je reč o rebalansu budžeta, jer SRS, njegov analitički deo, poseduje određena saznanja. Želimo to da uporedimo sa zvaničnim podacima države Srbije. Stoga vas molim, gospođo Đukić-Dejanović, da to bude u najkraćem mogućem roku, kako bismo mogli da učestvujemo kvalifikovano u raspravi o rebalansu budžeta. Hvala.