Dakle, mi smo juče imali vrlo zanimljivu raspravu povodom Predloga zakona o političkim strankama i SRS je nedvosmisleno rekla da će dati ogroman doprinos poboljšanju političke klime u državi Srbiji, a na prvom mestu poštovanju svih demokratskih načela i principa.

Naravno, pod jednim uslovom, da budemo demantovani u tome da se provodi kampanja medijske satanizacije SRS-a, rasturanja SRS-a. Takođe, da budemo demantovani u kontekstu svega onoga čemu su poslanici SRS izloženi.

Jedan od poslednjih događaja je zapravo bio povod za brutalnu medijsku kampanju režimskih medija kada je reč o poslanicima SRS-a. Ovo, naravno, u kontekstu i direktno se obraćam gospođo Đukić-Dejanović vama, zato što zahtevam u ime Poslaničke grupe SRS, a mogu sebi da dam slobodu i u ime cele opozicije, žalosno je da ja počinjem da ličim na poverenika za zaštitu prava opozicije, samim tim na zaštitu onog osnovnog ustavnog načela da svako ima slobodu izražavanja svog političkog ubeđenja.

Zašto ja ovo govorim?

Gospođo Đukić-Dejanović, evo kako nas režim Borisa Tadića demantuje svaki dan. Ovako izgledaju lica sa poternice. Ovako se čuva, očigledno, dostojanstvo Narodne skupštine. Ovome su izvrgnuti poslanici ovog prestižnog doma. Dakle, priču o našim platama, o našim dnevnicama, kao i pisanje određenih režimskih medija pod kontrolom Borisa Tadića, direktno, mi možemo da shvatimo samo kao jedno, a to jeste satanizacija srpske opozicije.

Kada se obraćam predstavnicima Vlade s namerom ih podsećam da su oni predstavnici Vlade Republike Srbije, pa bi i te kako režim u Srbiji trebalo da zna da štiti srpski nacionalni interes i naravno institucije srpske države i srpskog sistema. Ovome ste, takođe, podložni i vi, piše se i o vašim putovanjima, takođe, se piše i o putovanjima svih onih koji moraju da putuju. Dakle, stiče se utisak da neko u ovoj državi Srbiji ima nameru da uruši sve nas.

Mi zbog toga zahtevamo hitnu akciju i hitan odgovor od vas kao predsednika Narodne Skupštine Republike Srbije. Ja ne mogu da prihvatim odgovor koji vi često dajete – da ste vi dužni da poštujete dostojanstvo tokom zasedanja Parlamenta. Vi ste, gospođo Đukić.-Dejanović, institucija. Gde god da se pojavite vi predstavljate Parlament, a tako i svih 250 poslanika.

Mi sada od vas tražimo redovnu konferenciju za novinaru, gde ćete se odupreti ovoj satanizaciji i derogiranju dostojanstva svih poslanika, posebno poslanika opozicije. Vi na to imate pravo. Vi na to imate obavezu. Skretanje pažnje strukovnim profesionalnim organizacijama koje bi trebalo da iznesu i da osude ovakva pisanja, jer ovo nekome u krizi u Srbiji može da bude dovoljan razlog da napadne nekoga od nas ili da se desi mnogo gori incident.

Dakle, mi zahtevamo direktno od vas zaštitu integriteta poslanika. To će nama biti signal da počinje da se stvara pretpostavka jedne normalne političke klime u Srbiji. Dok se to ne desi, te klime nema. Mi smo izloženi najgnusnijim mogućim napadima i najbrutalnijim mogućim osudama u medijima – što na internetu, što u štampanim medijima, što na televiziji, a da vas podsetim, SRS nema čak ni prostora u medijskom prostoru države Srbije. To je jedna stvar.

Druga stvar je anketa koja je izašla danas, konkretni podaci, a to je pitanje za predsednika Vlade, a jeste – 56% građana Srbije misli da Srbija ide u pogrešnom pravcu. To je sada značajni procenat. Dakle, nalazi su istraživanja međunarodnog republikanskog instituta, to je institucija Republikanske partije Amerike. Sa namerom navodim ovaj izvor. Građani Srbije misle da Vlada najviše mora da se bavi – nezaposlenošću, ekonomijom, životnim standardom i korupcijom. To je sve ono što smo mi insistirali da bude top tema ovog parlamenta i zbog toga smo dobili na prvom mestu restrikciju u Poslovniku. Izgovor su bili radikali i ponašanje radikala, a suština je sledeća.

(Predsednik: Gospođo Raguš, vreme.)

Samo da konkretizujem pitanje i izvinjavam se na prekoračenju, dakle, očekujemo od premijera, predsednika Vlade države Srbije – kada će doći Vlada ovde u Parlament i upravo govoriti na ove teme? Hvala.

Dame i gospodo, gospođo ministar, SRS na prvom mestu bi vrlo interesovalo, recimo, da se kamere uključe u rad Vlade, a posebno da javnost bude upoznata u rad određenih odbora Vlade Republike Srbije, jer čini mi se da bi tada imali kompletnu sliku o tome šta se, zapravo, dešava i kako živi jedan nacrt zakona, kako se promišlja o unapređenju života građana Srbije.
Na početku današnjeg zasedanja sam iznela tek samo neke podatke, a to jeste ekonomska i socijalna klima države Srbije, koje slikaju vrlo frapantnu sliku o Srbiji. Ono što jeste pokazatelj o kojem bi Vlada trebalo da razmišlja, jeste sledeće: da 56% građana Srbije misli da Srbija ide u pogrešnom pravcu, da su teme o kojima mora najviše da se govori nezaposlenost, ekonomija, životni standard i korupcija.
Dakle, ono što su poslanici opozicije, na prvom mestu, u ovom parlamentu pokušali da stave na dnevni red mnogo pre nego što je Vlada zaista priznala da Srbija ide ka recesiji.
– Da vas podsetim, vaš partijski šef je prvi demantovao nas tada i rekao da recesije u Srbiji neće biti. Mi smo za odgovor dobili zaista medijsku satanizaciju.
Zatim, takođe, da vas podsetim, kada se priča o ekonomskoj i socijalnoj situaciji u državi Srbiji, na prvom mestu bi trebalo da se priča o korupciji i organizovanom kriminalu. Onda bi na drugom mestu trebalo da se priča o završnom računu javnih preduzeća. Na trećem mestu bi trebalo da se priča o reviziji svih završnih računa.
Dakle, ono što bi trebalo da bude pretpostavka svih ovih razgovora jeste da se građanima Srbije jasno kaže gde idu njihovi novci i koje interese, koje države, provodi Vlada Republike Srbije, jer srpske ne provodi.
Mi imamo konkretne ekonomske pokazatelje da primat u Srbiji imaju strane banke koje ostvaruju fantastičnu dobit, sa kamatama koje su najviše na teritoriji Evrope; da nemamo razvojne banke koje će se baviti, recimo, investiranjem u srpsku privredu, jer srpska privreda, faktički ne postoji; da su domaća preduzeća skrajnuta u stranu i dovedena do ivice bankrota, čak i kada se udruže, nemaju šanse da konkurišu za određene poslove; da će stopa nezaposlenosti doći do 18% i prevazići tu cifru; da u Srbiji preko pola miliona ljudi živi ispod donje granice siromaštva.
Sasvim slobodno možemo da kažemo da Vlada države Srbije provodi interese Amerike, Britanije, EU, a ne Srbije.
Ono što je, takođe, jedan od značajnih pokazatelja, a to građani kažu, mi smo bili prekinuti u tom procesu da pokušamo da dovedemo predstavnike izvršne vlasti ovde u Parlament i da otvorimo javnu diskusiju. Moramo otvoreno da kažemo da se Vlada Srbije uplašila toga. Šta smo za uzvrat dobili? Restrikciju pričanja o tome kroz Poslovnik o radu Skupštine. O tome se ne piše u srpskim medijima, to su teme koje se ne dodiruju.
Hajde da vidimo koji tajkuni stoje iza ovoga šta se dešava u Srbiji. Dajte da vidimo gde su otišla sredstva od privatizacije. Ova kriza je iznela na površinu sve one crne rupe koje Vlada ne može sada da pokrpi. Hajde da vidimo ko direktno stoji iza gospodina Dinkića, iza gospodina Cvetkovića! Hajde da vidimo da li je ovo šou jednog čoveka zvanog Boris Tadić, da li je Srbija postala okupaciona zona Borisa Tadića, da li to gospodin Tadić od Srbije pravi dvopartijski sistem u kome će da vlada zajedno sa Nikolićem!
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Da.)
Evo, imam potvrdu od gospodina Nikolića, koji dobacuje i kaže "da". Mi to znamo, samo srpska javnost ne zna da ste vi projekat Engleske i Amerike.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Da.)

Dame i gospodo, gospođo ministar, to je dodatni razlog, samo da se nadovežem na kraj vašeg izlaganja, da gospodin Dinkić treba da bude prisutan i da obrazlaže set predloga zakona koji je direktno u njegovoj nadležnosti.
Kao što ste sami imali prilike da vidite, ono što jeste bila tema dnevnog reda, jeste set ekonomskih zakona za koje vi kažete da bi trebalo da donesu određene sistemske reforme u ovoj oblasti i da, pri tom, ublaži efekte finansijske krize, ukoliko sam vas ja dobro razumela, pa sad dajem sebi za slobodu da vas parafraziram.
Ono što zaprepašćuje, ali ne iznenađuje, jer nekako kao da je ustaljena praksa Vlade Srbije, da živi u nekoj paralelnoj realnosti u odnosu na Parlament, a samim tim nama i sama funkcija nadzora rada resornih ministarstava neki put može da se čini trivijalnom, iz prostog razloga da, ukoliko se odlučite da, uslovno rečeno, promenite tradiciju koja traje 150 godina, zato mora da postoji valjano dobar i opravdan razlog. Vi nas treba da ubedite da komorni sistem ne funkcioniše dobro 150 godina i da van svake razumne sumnje javnost u Srbiji i poslanici prihvate vašu argumentaciju. Mi je, iskreno, nismo čuli.
Ono što smo imali prilike kao poslanici da dobijemo, kao informaciju, jeste obaveštenje od strane privrednih komora i jeste određeni set informacija za koje smo se potrudili da ih pribavimo, pa između ostalog i pismo koje je gospodin Milosavljević, kao ministar trgovine, uputio gospodinu Dinkiću, predlažući mu da povuče ovaj predlog zakona iz procedure, zato što, takođe, nije uveren da komorni sistem treba na takav način da se menja.
Ono što je, iznad svega, najvažnije za javnost u Srbiji koja ne vidi na koji će način efekti finansijske krize da budu prevaziđeni, bojim se da mi niste odgovorili u prepodnevnom delu, jeste kako to da Fond za razvoj do sada nije radio ono što jeste njegova nadležnost, u meri da predupredi ovo gde se srpska javnost našla.
Meni su konkretni pokazatelji – reper uspešnosti rada Vlade i uspešnost strategije Vlade u smislu da ispuni predizborna obećanja i da unapredi život građana Srbije.
Takođe, nije jasno zašto je proevropski kurs odustao od evropskih primera funkcionisanja i rada komornih sistema u, uslovno rečeno, najrazvijenijim zemljama Evrope. Dakle, možemo ovde da predstavimo uporednu praksu od Nemačke pa nadalje.
Nije jasno, a zaista su se čuli divergentni tonovi, to je ono o čemu opozicija priča sve ovo vreme, da se stiče utisak da postoji nekoliko centara moći unutar Vlade Srbije i zato je ovakav haos, uslovno rečeno, i zato je ovakva situacija i ekonomska i socijalna. Kriza, po pravilu, razotkrije sve.
Kriza napravi lice i naličje onog kursa koji se pokrenuo i koji, priznaćete, traje skoro devet godina. Vaš partijski šef je, čini mi se, autor knjige "Ekonomija destrukcije". Iskreno sam očekivala da se gospodin Dinkić pojavi ovde i odgovori na suštinska pitanja. Dakle, pitanja koja bih postavila gospodinu Dinkiću verujte da nisu, u suštini, pitanja za vas, tako da se nadam da se nećete ljutiti na poslanike koji će vama da postave ona konkretna pitanja jer za to imaju mandat i na to ih obavezuje ono što jeste svakodnevno interaktivna komunikacija sa građanima koji stoje iza svih nas.
Nije jasno kako će Fond za razvoj kakav se projektuje i planira da unapredi stanje privrede i ekonomsko-socijalnu situaciju u Srbiji. Da vas podsetim, volim da govorim u slikama i primerima i mislim da je najlakše da se na takav način shvati realnost i moram da se ogradim, nisam ekspert iz ove oblasti, ali se oslanjam na radove mojih kolega, gospodina Milorada Buhe i gospodina Dragana Stevanovića koji nisu trenutno u situaciji da ovo predstave, kao i mr Dejana Mirovića koji se ovim bavi poduže vreme. Nadam se da ću ih dostojno predstaviti. Pokušaću da izbegnem, uslovno rečeno, stručne termine koji mogu samo da zbune javnost i eventualno da odvedu na neki sasvim drugi put.
Ali, nije jasno kako se planira da se reši situacija i da se provede u delo ono što je projektovano Predlogom zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije, ukoliko se zna da bi se samo finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1% bruto domaćeg proizvoda, dakle, stranih direktnih investicija u 2009. godina je potrebno oko 1,7 milijardi evra, dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra. Pošto u Srbiju u 2009. godini dospeva i oko 3,6 milijardi duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja, potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra.
Ono što imamo prilike da čujemo i svakog dana nas zapravo pres-kliping zatekne i pisanje medija sa ponekim novim iznenađenjem, ponekim novim pokušajem da se predstojeći dani i meseci prevaziđu bez socijalnih lomova i ekonomskih užasnih turbulencija, samo da vas podsetim, Grčka je eksplodirala zbog toga što je zapala u užasnu krizu. Srbija je u recesiji. Čini se da će kriza biti sve teže podnošljivija.
Ne vidimo na koji će način Fond za razvoj da radi ono što jeste u opisu njegovih poslova, kao što je npr. da bi trebalo da predstavlja finansijsku kreditnu instituciju za podsticanje privrednog razvoja, obezbeđenje likvidnih sredstava za restrukturiranje velikih privrednih sistema, njihovu pripremu za privatizaciju, obezbeđenje sredstava za otvaranje malih i srednjih privrednih društva, podsticanje zapošljavanja, razvoj tržišta kapitala itd.
Idem dalje sa primerima, pa verujem da ćete biti u prilici da date odgovor na to pitanje. Radi se o transferu lokalnim samoupravama. Danas smo saznali da je situacija sledeća, dakle, ukupan budžet gradova i opština u 2009. godini je 40 milijardi dinara. Nakon smanjenja transfera lokalnim samoupravama budžet će iznositi 25 milijardi.
Ono što je zaprepastilo, takođe, jeste jedna od mera ublažavanja efekata finansijske krize, a očigledno je da Vlada nema konkretno pravo rešenje za ovu situaciju u kojoj smo se zadesili jer je naprosto zakasnila sa pravim planom i programom, dakle, donela je odluku da smanji transfer lokalnim samoupravama za 15 milijardi. I većina predsednika i gradonačelnika lokalnih samouprava više puta je javno negodovala zbog najavljenog smanjenja davanja iz republičkog budžeta za 40%.
Primera radi, opština Koceljeva, budžet iznosi 170 miliona dinara, gotovo polovina od toga je 83 miliona dinara. Slična situacija je sa opštinom Majdanpek, čiji je budžet 330 miliona dinara, iz budžeta Republike dolazi 160 miliona dinara. Znatno manje iz republičkog budžeta dobija grad Leskovac, 56 miliona dinara.
Gradovi kao što su, recimo, Čačak i Kruševac koji imaju velike budžete u iznosu od 2,2 milijarde dinara, sa republičkog nivoa dobijaju 540 miliona dinara. Njima će možda biti lakše, ali se postavlja pitanje na koji način će budžeti lokalnih samouprava uspeti da obezbede ekonomsku i socijalnu sigurnost građana koji žive na njihovim teritorijama.
Nisu to samo primeri. Ukupan spoljni dug skoro da dolazi do 30 milijardi dolara. Mi smo pre neki dan pričali o zajmu sa Bankom Saveta Evrope, što bi trebalo da znači oko 20 miliona evra dodatnog duga. Mi imamo primenu Prelaznog sporazuma kojom se, prema našim procenama, gubi oko 267 miliona evra. Zašto o ovome govorim?
Ovo jesu pokazatelji odnosa Vlade, resornih ministarstava, svih paketa zakona, dakle, odnos Vlade prema rešenju određenih problema u državi Srbiji izgleda na ovakav način.
Ono što jeste neumitni jezik brojki jeste da ukoliko bi se desilo da se odustane od jednostrane primene Prelaznog sporazuma vlast bi mogla za nekoliko puta da uveća davanja iz budžeta predviđena za Antikrizni program.
Ako bi vlast odustala od jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, recimo, sa EU, budžetski deficit od 580 miliona evra bi bio skoro prepolovljen.
Ako bi se sredstva koja se gube primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU usmerila ka privredi subvencije privrede bi mogle biti uvećane za skoro osam puta, a ako bi sredstva bila usmerena ka Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje on bi imao skoro sedam puta veća sredstva.
Suma od 267 miliona evra je veća i od izdataka predviđenih za subvencije poljoprivredi od oko 212 miliona evra, ali i od sume od oko 192 miliona predviđeno za Nacionalnu službu za zapošljavanje. Budžetske cifre su izračunate prema kursu u periodu kada je budžet bio usvajan. Isto tako, suma od 267 miliona evra je samo 17 puta manja od ukupnog budžetskog izdvajanja, recimo, za dečiju zaštitu.
Poređenje budžetskih izdataka i gubitaka koje proizvodi ova odluka o primeni Prelaznog sporazuma pokazuje da je Vlada mogla sa tih 267 miliona evra da finansira rad, recimo, sledećih institucija: Narodne skupštine, uključujući poslanike i stručne službe, na koju odlazi oko 23 miliona evra, Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, koje dobija 47 miliona evra, Ministarstvo za spoljne poslove uključujući i diplomatsko konzularna predstavništva, na koje odlazi oko 67 miliona evra, Ministarstvo pravde, uključujući Upravu za izvršenje zavodskih sankcija, Direkciju za upravljanje oduzetom imovinom, kojima pripada oko 74 miliona evra.
Dakle, sve ove institucije ukupno koštaju Srbiju oko 211 miliona evra, što je oko 55 miliona evra manje nego što iznosi gubitak nastao jednostranom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU.
Sa druge strane, katastrofalna odluka o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU se retko kritikuje u medijima, s obzirom na to da je izuzetno jak lobi koji ovde pokušava da nas ubedi da Evropa nema alternativu, a sa standardom Srbije, o tome ćemo neki drugi put.
Iz Ministarstva za lokalnu samoupravu najavljuju otpuštanje oko 8.000 lokalnih državnih službenika u naredne četiri godine.
Mislimo da će ovaj broj biti i veći, transfer sredstava iz budžeta koji je prepolovljen govori da će lokalne samouprave morati da naprave situaciju da otpuste, nažalost, sve veći broj administrativaca.
Pitam vas, kako ćete rešiti socijalni i ekonomski problem tih ljudi?
Ono što je bila projekcija Ministarstva za lokalnu samoupravu, jeste da će se tako navodno uštedeti oko 12 miliona evra. Ta cifra je preko 20 puta manja od one koju gubimo jednostranom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU.
Ogromne pare koje Srbija poklanja bogatoj EU moraju biti usmerene ka našim najsiromašnijim građanima, nezaposlenima, za poboljšanje zdravstvene i dečije zaštite, ka našim poljoprivrednicima i našoj privredi.
Ono što je, takođe, vrlo značajno, a može da posluži kao slika ovih neumitnih brojčanih pokazatelja, jeste da Brisel definitivno otima od naših građana 267 miliona evra, uz svesrdnu pomoć Vlade koja zaista ne zna se čije interese provodi.
Za te pare u ovoj krizi i ovoj recesiji u Srbiji bi moglo da se izgradi 60 obdaništa ili 50 dnevnih boravaka za decu sa obezbeđenim prevozom i mogao bi se nabaviti novi nameštaj za 150 škola, moglo bi se izgraditi 50 fiskulturnih sala, dograditi 22 škole ili sanirati 90 škola, odnosno izgraditi 15 novih. Za ove novce koje nam Brisel otima mogla bi se izgraditi tri nova mosta u Beogradu. Dakle, to je još jedna slika o vrlo velikoj nesposobnosti koju je pokazala Vlada Srbije, odnosno finansijski lobi unutar Vlade Srbije.
Nije jasno kako će Fond za razvoj Srbije da učini da domaća privreda stane na noge, u stvari da se domaća privreda desi u Srbiji, kad, recimo, imamo sledeće primere: u članu 115. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU obećava pomoć Srbiji, koja uključuje zajmove Evropske investicione banke. U ovom smislu zaista nije jasno, kada se definiše ovakva pomoć, kako pomoć može da bude zajam koji je, zapravo, zajam sa kamatom koja treba da se otplaćuje. Ali, kako se te reforme koje se nalažu u tom proevropskom kursu izgledaju u praksi, tiče se i Fonda za razvoj Srbije, pa nije jasno kako će biti provodljive u delo. To izgleda na sledeći način.
Na primer, austrijski ''Por'' koji će najmanje skoro za 119 miliona evra graditi most na donjem špicu Ade Ciganlije nije imao konkurenciju među domaćim građevincima, koji su nekada bili čuveni u svetu, jer ti domaći građevinci nisu ni učestvovali na tenderu. Razlog su bili strogi uslovi Evropske banke za obnovu i razvoj, za koje se unapred znalo da su nepremostivi za domaću operativu. Prvi uslov IBRD je bio da izvođač ima obrt sredstava oko 200 miliona evra u poslednjih pet godina.
Jedna domaća firma koja ispunjava ovaj poslednji uslov je „Mostogradnja“ jer poseduje mehanizaciju za gradnju mosta na plovnim putevima, kao što je slučaj sa mostom kod Ade Ciganlije. Poslednjih godina, međutim, nije gradila kapitalne mostove jer država nije imala ekonomsku snagu za tako nešto.
Takođe, vrlo značajno, jeste još jedan primer, svi veći projekti, kao što su putevi i mostovi, dodeljivani su stranim firmama, iako nema dokaza u praksi da su sposobnije od naših, ali naprosto standardi koji su se postavljali pred naše firme bili su isuviše visoki ili je opet vladalo slobodno sudijsko uverenje i investitora da naprosto naše firme ne mogu da odgovaraju standardima koji se postavljaju pred njih. Slična situacija se ponovila 2006. godine, pa nas tako svi ovi primeri rukovode da ne možemo da verujemo da srpska Vlada ima dobru nameru, ili makar jedan njen ozbiljan deo koji pokriva finansijske tokove, u oporavljanju domaće privrede, naprosto, zato što jedino ispunjavate uslove EU.
Dakle, 2006. godine je bila slična situacija sa izgradnjom novog mosta i rekonstrukcijom starog mosta kod Beške na Dunavu. Predstavnici Sindikata građevinarstva Srbije i Republičkog granskog sindikata "Nezavisnost" su javno izrazili svoje nezadovoljstvo činjenicom da ovaj put srpski konzorcijum koji su činili "Mostogradnja", "Planum", "Goša", MIN, "Ivan Milutinović", "Zavarivač", nije dobio posao na izgradnji novog mosta kod Beške, iako su nezavisne komisije ocenile tu ponudu kao najpovoljniju. Udružena srpska preduzeća su uspela da nadmaše sve inostrane firme po kvalitetu ponude, ali Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka su diskvalifikovale domaći konzorcijum jer, navodno, ne ispunjava kriterijume.
Evropska banka za obnovu i razvoj, ukupan posao na sanaciji i izgradnji mosta kod Beške koji je vredan oko 40 miliona evra, zamislite koliko bi to bilo dobro kao injekcija za domaćeg izvođača radova, koliko bi se ljudi zaposlilo tom prilikom, dakle, čak ni rekonstrukciju mosta kod Beške nije htela da poveri "Mostogradnji", navodno, jer je ova firma 2005. godine imala nedovoljan profit. Dakle, otvoreno je favorizovana drugoplasirana "Alpina", iako je ponuda te firme bila dva miliona skuplja. Inače, most kod Beške je sedamdesetih upravo gradila "Mostogradnja". Epilog je bio da su ugovor za sanaciju postojećeg i izgradnju novog mosta kod Beške dobili "Alpina" i DSD, a jedan od podizvođača će biti "Mostogradnja".
To su konkretni primeri kakav odnos imaju svi oni od kojih mi pokušavamo da zajmimo pare ne bi li pokušali da napravimo nešto na teritoriji Srbije.
Pri tom, vidimo kako se sistematski uništava domaća privreda, tako što se postavljaju zaista izuzetno nedostižni i visoki standardi, a i kada se ti standardi ispune, opet se slobodno sudijsko uverenje evropskih investicionih banaka i finansijskih institucija na kraju svede na to – ne ispunjava standarde.
Još nešto što Srpskoj radikalnoj stranci stvara nedoumicu kako će ovaj predloženi set zakona, kako ste vi rekli, gospođo ministar, da ublaži efekte finansijske krize, jeste i sledeća činjenica: mi smo da se ne bismo rukovodili podacima do kojih mi sami dolazimo, pa da nam se ne bi spočitavalo da to nisu realni pokazatelji, postavili konačno pitanje vašem partijskom šefu, vezano za sistematsko otpuštanje, dakle, ostajanje bez posla i mogućnosti zarade oko 64.000 ljudi.
Dobili smo zvanično odgovor iz Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, i to sektora razvoja stanovništva sa finansijskog učešća države u rešavanju viška zaposlenih. Pazite šta nam je resorno ministarstvo odgovorilo: ''Analizom raspoloživih podataka u novembru prošle godine, evidentirani su ili najavljeni otkazi ugovora o radu, u većoj meri su posledice, pre svega, utvrđivanje viškova zaposlenih u društvenim preduzećima koja su u procesu pripreme za privatizaciju.''
A ovom prilikom bi volela da čujem podatak gde su otišla sredstva iz privatizacionih fondova, a bila su namenjena oživljavanju privrede. Tada smo saznali da se radi o bivšim velikim gigantima, kao što su: "Viskoza", pa je tu trebalo da dobije otkaz 100 radnika, "Zlatara''- Majdanpek – 80 radnika, "Prahovo-proizvodnja đubriva'' – 160 radnika, "Iris" iz Prijepolja – 450 radnika, "Raška" – 100 radnika. Najavljeno je bilo da će "Zastava automobili" otpustiti 700 radnika, Fabrika šinskih vozila "Goša" – 200 radnika, "Šamot" iz Aranđelovca – 300 radnika, "Elektroporcelan" iz Aranđelovca – 259 radnika, JAT – 850 radnika, po ovom osnovu.
Po drugom osnovu, dakle, utvrđivanja viškova zaposlenih u privatizovanim preduzećima, u cilju oslobađanja novih viškova zaposlenih, kupci su se kupoprodajnim ugovorom obavezali da će u narednim godinama investirati u razvojni program, ali da neće otpuštati zaposlene u nekom određenom periodu. Za veći broj privatizovanih preduzeća u toku je nova faza u sagledavanju optimalnog broja zaposlenih, dakle, desila se kriza.
I, onda je informacija izgledala na sledeći način: "Zdravlje" Leskovac – 194 radnika, "Rubin" Kruševac – 63 radnika, "Plima" Pek –200 radnika, "Krajina vino" – 270 radnika, uljara "Sunce" – 700 radnika.
Po trećem osnovu – upućivanje zaposlenih na prinudni odmor, uglavnom u privatnim preduzećima i onim preduzećima gde nema mogućnosti da se radnici proglase viškom, to su: "Zender" Vranje – 720 radnika.
Tu je država preko "Siepe" dala bespovratna sredstva za grindfild investicije i Nacionalna služba za zapošljavanje je dala bespovratna sredstva za obučavanje zaposlenih.
Ali, moram da vas podsetim, dok traje preobuka i obučavanje zaposlenih, ti zaposleni moraju da prehranjuju svoje porodice. Dakle, od kursa i preobuke oni to ne mogu.
Po četvrtom osnovu prestanka rada po osnovu otkaza ugovora o radu na određeno vreme i rada preko omladinske zadruge, učinili su "Belir" iz Kikinde sa 130 radnika, "Svislion" iz Vršca – 100 radnika "Vital" Vrbas – 230 radnika, ''Ju-es stil'' iz Smedereva – 400 radnika, "Dunavka" iz Velikog Gradišta za 125 radnika.
Utvrđivanje viška zaposlenih u namenskoj industriji i prestanak rada dohodovnih institucija u okviru Vojske i po tom osnovu utvrđivanje viška zaposlenih i isplata otpremnina u skladu sa Zakonom o Vojsci, po ovom osnovu prestao je rad u preduzeću "Milan Blagojević" iz Lučana za 170, u "Remontnom zavodu" iz Čačka za 360 radnika, u preduzeću "Cer" iz Čačka za 150 radnika.
Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u mesecu oktobru prošle godine najveći broj zaposlenih je dobio otkaz po osnovu isteka ugovora o radu na određeno vreme – 32.018 radnika. Evidentiran je znatan broj prestanka radnog odnosa po osnovu sporazuma između zaposlenog i poslodavca, na inicijativu zaposlenog, oko 16.000.
– Prestanak radnog odnosa po osnovu tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena kod poslodavaca – 1.760 radnika.
– Prestanak radnog odnosa zbog neostvarivanja rezultata rada za 603 radnika.
– Istovremeno, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje u mesecu oktobru 2008. godine, oko 64.033 radnika je ostalo bez posla po ovim raznim osnovama.
Do današnjeg dana, a pokušavali smo više puta da dobijemo plan i program na koji način Vlada Srbije misli da izađe u susret ovim ljudima. Mi to nismo dobili, niti smo imali prilike da saznamo koje su to finansijske institucije, kako će menadžerski tim Vlade da nađe dodatna sredstva ne bi li se ublažio ovakav udar, uslovno rečeno, finansijske krize, na državu Srbiju.
Dakle, ono što smo, najkraće rečeno, očekivali da čujemo danas, jeste realna informacija i realno skeniranje slike u Srbiji. U Srbiji preko pola miliona ljudi živi ispod donje granice siromaštva. Ne samo što su to ljudi koji su uglavnom naši članovi, pa imamo obavezu za preko milion i 220 hiljada ljudi, izražavamo zabrinutost za celokupnu Srbiju. U Srbiji, ono što je prema svim ovim podacima sada već realna projekcija, neće biti porodice koju ova nesreća neće dotaći.
A iskreno da vam kažem, posle svih ovih pokazatelja zaista treba imati hrabrosti i braniti nešto što je trebalo da uradi gospodin Dinkić, a predstavlja Fond za razvoj Srbije.
Kada smo već kod nečega što, takođe, slika potpunu otuđenost Vlade Srbije i od života, a posebno od Parlamenta, jeste upravo informacija koju gledam ispred sebe, Ministarstva trgovine i usluga, upućena vašem partijskom šefu, gospodinu Dinkiću.
Mi smo čak bili svesni sukoba između gospodina Milosavljevića i Dinkića povodom Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o komorama. Ali ono što javnost u Srbiji treba da zna jeste, kako kaže gospodin Milosavljević, prema odredbama članova 2, 5. i 7. kao i u smislu članova 8, 10. i 11, tada, Nacrta zakona, provodi se u suštini jedinstvena zakonska intervencija i to promena postojećeg pravnog režima organizacije, jedinstvenog komorskog sistema koji je na snazi u skladu sa važećim propisima.
Kao što kaže gospodin Milosavljević, reč je o Predlogu zakonskog rešenja kojim se potpuno menja postojeći model komorskog sistema, s obzirom na to da se predviđa pluralitet komora, odnosno komorskih organizacija putem ukidanja obaveznog članstva privrednih subjekata u Privrednoj komori Srbije, dakle, koncept jedinstvenog komorskog sistema je definisan kako u članu 1. važećeg Zakona o privrednim komorama iz 2001. godine, kojim se uređuje pojam privrednih komora kao samostalnih i poslovno stručnih organizacija, dakle, kao deo jedinstvenog povezivanja privrednih subjekata.
Kako ovo ne bih u detalje čitala, podsećajući na tradiciju od 150 godina, ono što je bio predlog dr Slobodana Milosavljevića, jeste da se tada Nacrt ovog zakona povuče iz procedure, zato što naprosto tada nije ni postojala analiza efekata zakona, koja je prema Poslovniku Vlade bila obavezna da se dostavi, na osnovu član 40. stav 2.
Mi možemo ovde samo da utvrdimo grešku u proceduri, ali je vrlo je diskutabilno zašto se menja tradicija nečega što postoji 150 godina bez javne rasprave. Mi ne krijemo, namera SRS jeste da upravo provedemo javnu diskusiju o svim nacrtima zakona, koje Vlada očigledno izbegava da uradi, sa stručnim i kvalifikovanim ljudima, pred očima srpske javnosti ovde i sada. Mi bismo voleli da čujemo na koji način vi mislite da će Fond za razvoj učiniti ono što jeste njegova osnovna delatnost sa svim pokazateljima koja sam iznela pred vas. Mislim da je to obaveza za celokupnu Vladu koja treba da izađe pred građane i kaže da konkretno nema rešenja za krizu koja će najjači udar da doživi između maja i oktobra ove godine.
Mi svi ovde preostali, a i ovo je slika Parlamenta i zainteresovanosti za situaciju u Srbiji, drago mi je što se sada na ekranu vidi od 250 poslanika koji su to ljudi koji zaista vode računa o dobrobiti građana, koji su to ljudi kojima su predizborna obećanja bila toliko silna i jaka i na kraju su pokušali da ubede da Evropa nema alternativu i da će ta Evropa doneti bolji život u Srbiji. Upravo smo dokazali da ta unija na jedan prepoznatljiv načini i za sve ostale zemlje, Srbija nije izuzetak, usisava ono što jeste nacionalni dohodak i bruto domaći proizvod jedne države, sa svim ostalim prerogativima jedne države.
Videli smo da ta unija nema nameru da reši krizu nijedne zemlje. Pre neki dan smo pominjali primer gospođe Merkel i njenog odnosa npr. prema ''Opelu''. Ono što mi možemo da projektujemo, takođe, da će sudbina EU biti vrlo neizvesna, iz prostog razloga, zato što je pao neoliberalni sistem, kao što ste videli, gospođo ministar. Pao je neodgovornim ponašanjem najjačih finansijskih centara moći. To, očigledno, još samo u Srbiji nije jasno.
Sledeća faza u načinu rešavanja prevazilaženja finansijske krize jeste zatvaranje u domaće ekonomije i u domaće zakonodavstvo najjačih zemalja Evrope. I tu je budućnost EU. U situaciji smo da pripremimo i žurimo sa zakonima bez javne rasprave, sa tim da se i Vlada unutar cepa po određenim predlozima zakona. Stvara se potpuni haos što u Parlamentu, što u javnosti. Pri tom nijedan od tih zakona čak i ne koincidira sa stvarnošću u Srbiji, ne nudi nijedno konkretno rešenje u Srbiji koja je pod protektoratom, nijedan od predloženih zakona se neće primenjivati na teritoriji KiM. Mi ovde glumimo očigledno nekakvu virtuelnu realnost. A što je najgore nijedan od tih zakona neće unaprediti život u Srbiji. Nijedan od tih predloženih zakonskih rešenja nije provodiv, naprosto, ne postoje materijalno-tehničke prednosti za to.
Ono što je pokazao određeni deo Vlade, na prvom mestu onaj koji kontroliše finansijske tokove, jeste da je njima bitnija EU nego život ljudi u Srbiji. Tu ste vi demantovani, gospođo ministar. To što ste rekli da je vama drago što se danas u Parlamentu govori o običnom životu ljudi U Srbiji, to apsolutno ne stoji. Da vam je drago, mi danas ne bismo pričali na ovakav način o ovakvom setu ekonomskih zakona. Mi ne bismo menjali 150 godina dugu tradiciju zbog unutrašnjih sukoba u nekim lobijima. I to jeste jedina istina.
– Da je vama drago, vi bi već imali nekoliko sednica Vlade i naši menadžeri u određenim javnim preduzećima ne bi imali višemilionske iznose, i da je vama zaista stalo do ovih građana, izašli biste pred nas koji ovde pokušavamo da ih predstavimo i rekli biste, Srbija je u teškoj krizi, rešenje se nalazi u tome i tom i tome. Vi nemate rešenje za to.
Ukoliko vi vidite rešenje u novim izborima, onda bolje to recite odmah, pa da građani Srbije znaju da se tu radi samo o političkim foteljama i političkim ambicijama i ni o čemu drugom. To je ona poruka koja sa zasedanja dolazi svakodnevno, bez obzira koliko se režim i režimski mediji trudili da to zamagle, od ministara koji ovde dolaze i koji predstavljaju zakone koji neće moći da se sprovedu u Srbiji, a iznad svega nas uvodite u to živo blato.
Nijedan od tih zakona neće pomoći ljudima da prežive ovu i naredne tri godine. I mi, onda, treba da izađemo pred te ljude i da kažemo, šta? Izvinite, nismo uspeli! Nismo uspeli, gospođo ministar, zato što se mediji zatvaraju i da se o ovome ne bi pričalo i zato što se opozicija satanizuje da se o ovome ne bi pričalo. I to je jedina istina.

Gospodine Novakoviću, hvala. Zbog režimske kampanje koja se vodi protiv poslanika ovog prestižnog doma moram da kažem, izvinjavam se što sedim, ali naprosto, tehničke mogućnosti su takve da se glas najbolje čuje dok poslanik sedi i govori sa mesta.
Da, to jeste istina. Pričala sam sa tehničkom službom, gospodine Novakoviću, imam tehničkog iskustva, osmogodišnje, nije zanemarljivo. Radijus mikrofona je prepoznatljiv, zato su mikrofoni za govornicom, kao što vidite, mnogo veći nego ovi za mesto, a i Poslovnikom nije predviđeno da li se stoji ili sedi dok se izlaže. Dok se to ne definiše, pretpostavljam da će parlament i javnost u Srbiji uvažiti ove argumente.
Takođe, postoji i druga mogućnost – da se priča za govornicom. Recimo, ja kolege poslanike koji govore iz nižih redova ne čujem ili čujem svaku drugu ili treću reč. Da to jeste tačno potvrdio je čovek koji je odgovoran za tehniku, koji je sedeo iza mene. Nadam se da će se taj problem uskoro rešiti. Znam da ljudi iz tehnike svakoga dana rade predano posle 18 časova do nekih kasnih večernjih i noćnih sati, ali to jeste ogroman problem, gospodine Novakoviću, i, vama za informaciju, jedina tačna i precizna informacija kada je tehnika u Skupštini u pitanju.
Ono što mi je takođe drago, to moram da kažem sada, jeste da je definitivno javnosti u Srbiji potpuno jasno da režim Borisa Tadića kreira političku scenu sa dve partije, Demokratskom strankom i partijom tzv. naprednjaka.
Gospodine ministre, moram da vam kažem da je vaše ponašanje potpuno neprihvatljivo i neprimereno. Imala sam utisak kao da se nalazim na beogradskim ulicama, u određenim beogradskim krajevima, a ne u skupštinskom domu. Dakle, način na koji se obraćate poslanicima je zaista neprimeren. Mislim da vi niste tu da ulazite u polemiku sa poslanicima, već da odgovarate na pitanja, ma kakva ona bila, što ne opravdava nikoga od nas da prekoračuje granice domaćeg vaspitanja.
Gospodine ministre, vi nas niste ni juče, niti danas, niti ćete nas uveriti da ćete uvesti rad u državu Srbiju. Čak i domaće vaspitanje nalaže da makar pogledate govornika koji vam se obraća, ja se vama lično obraćam. Taj stepen ignorisanja je dovoljan dokaz za srpsku javnost kakav je odnos srpske vlasti prema SRS.
Vi ste juče zapravo sebi lično oduzeli pravo da dalje pričate o ovom zakonu zato što ste prekrojili izbornu volju građana, niste mi odgovorili na pitanje na kojim parlamentarnim izborima je učestvovala SNS. Kada sam o tome govorila vi ste se, kao i sada, smejali i podsmešljivo odnosili prema tome. Dakle, zaista mi je drago što se srpska javnost svakodnevno uverava u državni projekat koji se trudi da SRS izbriše, faktički, iz postojanja političkih stranaka u državi Srbiji. Dakle, o tome više skoro da i ne treba da pričam.
Takođe mi je drago da vidim tolerantan način vođenja sednice Narodne skupštine – dozvoljavate poslanicima da dobacuju govornicima, lupaju o klupe.
Zbog "živahnog stila" o kojem je govorila gospođa Čomić pre izvesnog vremena poslanici SRS su bili izbačeni iz ovog parlamenta. Mi ćemo uspeti da dokažemo proceduralno koje su greške napravljene pri izricanju najtežih kazni. Ovo što kamere sada beleže u delu gde bi trebalo da sede poslanici SRS je definitivno slika i prilika demokratije i stepena demokratičnosti u srpskom društvu.
Volela bih, gospodine ministre, da mi odgovorite na pitanje koje postavljam u ime nekih 1.200.000 glasova i 78 mandata koje je SRS osvojila na majskim parlamentarnim izborima (a mi smo u srpskom parlamentu a ne u nekom lokalnom) – kada je SNS, na kojim parlamentarnim izborima učestvovala? Kako to da vi sami prozivate poslanice SNS i time prekrajate volju građana izraženu maja 2008. godine?
Znam da ovo verovatno izaziva alergijsku reakciju kod vas, ali tu ste, morate da istrpite svako moje pitanje i da na civilizovan način pružite što kvalifikovaniji odgovor. Moram priznati da ste dobrim delom derogirali svoje znanje juče.
Ono što me takođe interesuje jeste – šta je nadležno ministarstvo do sada radilo kada je u pitanju reč o proveri spiskova osnivača?
Govorili ste, ukoliko sam dobro zabeležila, da se spisak osnivača u elektronskoj formi treba naći na internetu, ne bi li se tako smanjile zloupotrebe u smislu da čovek i ne znajući može da bude na spisku osnivača više političkih stranaka. Mene interesuje šta je resorno ministarstvo uradilo do sada i da li elektronska forma na internetu jedino to omogućava, zato što mi se čini da je takođe deo nadzora upravo da do takvih zloupotreba ne dođe.
Ono što je takođe meni bilo vrlo prepoznatljivo jeste upravo to što ste, uslovno rečeno, govorili o izlaznosti na izborima, o potrebi da se uvede red u politički život u državi Srbiji. Pokušaću u toku današnjeg dana, a posebno u toku rasprave o pojedinostima, da vam kažem da vi niste u stanju to da uradite, zato što se u režimu gospodina Tadića dešava ono što se nije desilo u Miloševićevo vreme, a to je da se definitivno prekrojila izborna volja građana.
Pokušavate da donosite zakone koji bi trebalo da urede politički život i da se poštuje slobodno i demokratski izražena volja građana na izborima, a vi ste dali sve argumente i razloge da SRS i srpska javnost ne veruju u to. To vam je i odgovor na onaj vaš poluargument zašto je izlaznost građana u Srbiji mala, zašto pobeđuje grupa građana. Građani ne veruju vama, izvršnoj vlasti, Demokratskoj stranci, zato što se ono što građani izraze na izborima prekraja kasnije političkim odlukama u parlamentu.
Konačno ste pogledali i ovu stranu. Hvala vam. Naravno, nadam se da ću dobiti odgovore na sva ova pitanja, koja sam vam postavila i juče, ali pretpostavljam da zbog završetka zasedanja niste bili u situaciji da odgovorite. Hvala još jednom.

Ovo je još jedna slika toga da bi tehnički sistem trebalo da se unapredi i radujem se unapred tome.
Dakle, naravno da gospodin ministar ne mora da se javlja posle svakog govornika i da odgovara na dileme i eventualna pitanja koja se pred njega iznose, demokratične procedure i interaktivnog odnosa radi, ali očekujem da ćete mi konačno odgovoriti na dva pitanja koja vam redovno postavljam. Očigledno da se, to je moj osnov za repliku, vi i ja ne razumemo.
Vi ste i te kako vlasni, ne da govorite o mandatima, naravno da to nije vaša nadležnost, koji su ovde sporni od kraja 2008. godine, ali ste i te kako vlasni da govorite o političkim strankama, političkoj atmosferi i situaciji u ovom parlamentu, samim tim što ste i te kako prekršili nešto što jeste izborna volja građana i time uvredili skoro 1.200.000 građana koji su glasali za SRS - dr Vojislav Šešelj na majskim izborima 2008. godine.
Detaljnim obrazlaganjem kasnije, u smislu legitimiteta koji se ostvaruje jedino na izborima, gospodine ministre, vi ste celokupnoj srpskoj javnosti i meni delimično, premda ne toliko precizno i jasno, jer vrlo verovatno to i nećete moći, dali odgovor.
Ono što me takođe interesuje, u skladu sa svim ovim što ste pričali malopre, a promaklo mi je da to postavim kao pitanje, očekujem da ćete mi odgovoriti na ovo pitanje, jeste – koja komisija, ko će to da određuje da li stranka zastupa politiku koja divergira u odnosu na predloženi program koji je usvojen kada je formirana politička stranka? Da li mi to polako ali sigurno ulazimo u period ideoloških komisija?
Ono što mi možemo da izrazimo kao sumnju, jer jeste iskustvo SRS svih ovih godina, posebno sa kraja 2008. i ove 2009. godine, ali nimalo različito u odnosu na, recimo, 2000. ili 2003. godinu, jeste da će biti zloupotreba pri interpretaciji da li politička stranka propagira, uslovno rečeno, politiku koja može moralno da vređa nekog od nosilaca vlasti, tako da bih volela da mi odgovorite na pitanje – ko su ljudi koji će odlučivati i vršiti nadzor na ovakav način?

Gospodine Novakoviću, osnov za moje javljanje je član 100. Nadam se da neće ući u moje vreme i da ćete mi računati ovih desetak sekundi. Dakle, kaže se – narodni poslanik ima pravo da ukaže na povredu u postupanju predsednika ili predsedavajućeg, ukoliko smatra da ono nije u skladu sa odredbama ovog poslovnika, a učinjeno je na sednici Narodne skupštine koja je u toku, i to neposredno po učinjenoj povredi.
Tokom prepodnevnog dela zasedanja... Inače, mi se redovno dovodimo u zabludu slobodnim sudijskim uverenjima, odnosno vrlo šarolikim i širokim tumačenjima odredaba ovog poslovnika. Mi smo od predsednika Skupštine imali prilike ovih dana da čujemo da poslanici ne mogu replikom da odgovaraju na izlaganja ministara koji su prisutni. Dalje, od gospođe Čomić smo tokom prepodneva čuli tumačenje da poslanici i te kako imaju prava da replikom odgovaraju i uđu u interaktivni odnos sa ministrom. Sada od vas čujemo da poslanici i te kako nemaju pravo na repliku.
Naprosto, mislim da su svi poslanici zbunjeni tumačenjima Poslovnika. Želeli bismo da to konačno razjasnite. Mislim da je dragoceno da u takav interaktivni odnos uđemo, jer je to na korist građana koji prate ovo redovno zasedanje, a da pri tome ne trošimo vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi. Hvala.

Nemam drugog načina da vam se obratim, osim ukoliko mi ne date reč.

Meni zaista nije jasno koji onda stav mi ovde treba da sledimo. Želela bih onda da apsolutno prihvatljivo bude objašnjenje i potpuno jasno da mi kažete – po kojim pravilima se predstavnici Vlade ponašaju u toku redovnog zasedanja Narodne skupštine? Hvala.

Dakle, Poslovnik o radu se odnosi i na predstavnike srpske vlade. To sam htela da čujem. Znači, imamo pravo na repliku.

Ne, nisam zadovoljna, jer mi nije jasno objašnjenje.

Gospođo Čomić, dame i gospodo poslanici, ovlašćeni predstavnik po ovoj tački dnevnog reda trebalo je da bude gospodin Zoran Krasić, ali je iz poznatih razloga u nemogućnosti da prisustvuje ovom redovnom zasedanju. Nadam se da ću na dostojan način uspeti da predstavim sve one poslanike SRS koji su, na sebi svojstven način, dali doprinos ovom mom izlaganju.
Ono što smo imali prilike da čujemo tokom današnjeg zasedanja, a i jučerašnjeg, jeste politička atmosfera u okviru koje donosimo ovako značajan i važan zakon o političkim strankama, koji bi trebalo da ima za cilj uređenje političkog života u državi Srbiji i niko normalan ne može da se suprotstavi ili protivi jednom takvom cilju.
Kada je reč o političkoj sceni Srbije, uređenje može da bude samo svrsishodno delovanje i aktivnost svih nas koji pokušavamo, sa manje ili više uspeha, da se ozbiljno angažujemo u okviru celokupne aktivnosti, sa jednim osnovnim ciljem, a to je unapređenje života građana Srbije. Ni to nije činjenica kojoj može bilo ko da se suprotstavi, makar ne oni koji pokušavaju da budu ozbiljni kada je reč o mandatima koje su građani predali, u smislu ostvarenja što boljeg životnog standarda. To su sve činjenice koje smo mi imali prilike da čujemo od kolega iz vladajuće koalicije i ostalih kolega iz opozicije, koje stoje i koje su na mestu i to možemo samo da pozdravimo.
Šarolikost političkih uverenja i ubeđenja koja bi trebalo da ovu zemlju usprave i dovedu u red tradicionalno poštovanih i prepoznatljivih zemalja na političkoj i geografskoj mapi Evrope i sveta trebalo bi da bude cilj svih nas. Naravno da politički život u Srbiji ne može i ne sme da se smatra utakmicom u rodoljublju i patriotizmu jer i jedno i drugo bi trebalo da bude pretpostavka svakog građanina države Srbije.
Ono što jeste kišobran i kategorički imperativ za svaku političku stranku trebalo bi da bude ustavom garantovan politički sistem, suverenitet i teritorijalni integritet.
To je nešto što je pretpostavka i o čemu se ne raspravlja. U vezi sa tim, sasvim je prirodno da sve one stranke koje svojim radom i svojom aktivnošću deluju protiv ustavom garantovanog sistema i ne treba da deluju dalje. To je činjenica koja stoji, političke korektnosti radi, o kojoj valjda nema potrebe da se raspravlja ili priča.
Međutim, ono o čemu ima potrebe da se priča jeste šta se dešava sa slobodno izraženom izbornom voljom na izborima i da li izbori u Srbiji, koja pretenduje da bude demokratski uobličena država po prepoznatljivim i respektabilnim procedurama koje čine demokratiju, omogućavaju očuvanje izborne volje građana.
Nećete zameriti, dame i gospodo, ali ja ću tokom ovog izlaganja i te kako da se osvrnem na određene konkretne primere koje su i te kako flagrantno uticali na demokratsku prirodu sistema i režima u Srbiji.
Naše političko uverenje jeste da je izborna volja izražena na majskim izborima 2008. godine zaista flagrantno stornirana. Srpska radikalna stranka je na tim izborima osvojila 78 mandata. Desilo se da se određeni broj poslanika izdvojio iz redova SRS i to je prirodno i to je pravo svakog čoveka da u jednom momentu promeni svoje političko ubeđenje i krene nekakvim drugim putem. Ono što je nedopustivo jeste da sa sobom odnese i ono što je bila tradicija i procedura.
Na političkoj sceni Srbije je nastala nova politička stranka, zove se Srpska napredna stranka. I, da bude potpuno jasno, SRS ne može da ima apsolutno ništa protiv političkog ubeđenja ljudi koji čine SNS, koji su odlučili da pođu novim putem, odredili svoje programske ciljeve i krenuli da grade svoje politički prepoznatljive aktivnosti. Takođe, SRS može samo da poštuje izborne rezultate koje postiže SNS na lokalnim izborima, i uvek će poštovati. Kao što ste čuli, dame i gospodo, pre nekoliko dana bila sam prva koja je svima čestitala na ostvarenim uspesima na lokalnim izborima u Kovinu.
Ovde smo da završimo, i podvučemo crtu, sa određenim problemima za koje mislim da nisu u interesu građana Srbije, ali smo i te kako ovde da razmenimo i ukrstimo političke argumente i političke stavove. Ono protiv čega jeste SRS, to je nepoštovanje procedure i pravila koja čine osnovnu prirodu parlamentarne demokratije.
Kako su gospoda ranije iznela da su za parlamentarnu demokratiju u totalitarnom sistemu, kako ga zovete, pale mnoge žrtve, zaista im se treba pokloniti. Kako ste takođe naveli da su mnogi platili previsoku cenu u kontekstu borbe za demokratske vrednosti, takođe treba odati počast, ali ste, dame i gospodo, zaboravili primer predsednika SRS, koji je takođe robijao zbog otpora prema totalitarnom sistemu u mnogim sistemima. Toliko o korektnom političkom dijalogu.
Ono što pokušavam sve vreme da demonstriram jeste pokušaj Srpske radikalne stranke da se otvori politički dijalog. O političkoj kulturi, o metodama borbe može da se priča možda na neku drugu temu, ali ukoliko pokušavate da delujete u sistemu koji je dobro kontrolisan, a kada je reč o političkoj propagandi Srpska radikalna stranka, jer je osetila to više puta na svojoj koži, vrlo dobro zna kako izgleda, neki put je potrebno čak i da skandalizujete javnost ne biste li skrenuli pažnju na sebe i tako zaslužili prostor da prenesete političku borbu.
Pretpostavljam da ćete se, dame i gospodo, takođe složiti sa sledećom činjenicom – nikada se nije desilo da SRS ruši postojeće institucije svojim delovanjem, ma kakve one bile, ma ko sprovodio vlast. Možda sa više strasti, možda sa više temperamenta, možda sa više mašte ili živahnosti, kako to gospođa Čomić kaže, pokušavamo da predstavimo svoje argumente, ali smo prepoznatljivi po tome što poštujemo institucije i što se trudimo da poštujemo pravila.
Međutim, na srpskoj političkoj sceni se desio tektonski poremećaj i ono što je Srpska radikalna stranka na svojoj koži osetila jeste nepoštovanje procedure, nepoštovanje dogovora i nemogućnost pronalaženja političke volje da se određeni problemi reše.
Dakle, ukoliko se desi da ostavke na poslaničke mandate nestanu, naravno da će određene institucije pokušati da utvrde o čemu je tu reč, ali jedna stranka u ovom parlamentu je nastala tako što je pokupila ostavke na mandate Srpske radikalne stranke. Time je prekrojena izborna volja koju su građani Srbije izrazili na majskim izborima 2008. godine i odatle potiče sve ovo što se dešava u državi Srbiji.
Mi smo pokušali na institucionalan način; naravno da parlament nije mesto gde se utvrđuje ko je uzeo mandate, na koji način su zapravo ostavke na mandate, koje svaki poslanik potpisuje i prilaže svojoj stranci... Dakle, nije parlament mesto na kojem se utvrđuje takva, priznaćete, krivična aktivnost i ja o tome neću da pričam, ali je parlament i te kako mesto na kojem se govori o potpunom prekrajanju izborne volje. Ovaj parlament ne odslikava sliku koja se desila maja 2008. godine.
Nije ovo, dame i gospodo, ni prva ni poslednja ovakva situacija u istoriji parlamentarizma u Srbiji. Odnos između Narodne radikalne stranke i Napredne stranke postojao je i u 19. veku. Paralele radi, tada je Austrougarska zapravo napravila određenu grupu ljudi kako bi sprovodila svoje interese na teritoriji Srbije. S obzirom na to da se u obrazloženju zakona i da se ovde pominjao zaista izvanredan politički um, državnik kakav je Nikola Pašić, predsednik nekadašnje Narodne radikalne stranke, podsetiću vas, dame i gospodo, da je i on na problem sa naprednjacima (koji se ponavlja sada) ukazao jednom prilikom u srpskom parlamentu tako što je pročitao pismo upućeno ruskom konzulu.
Zašto je to Nikola Pašić uradio? Zato što je san Nikole Pašića bio – oslobođena Srbija, nezavisna Srbija. On je time hteo da skrene pažnju da se u političku scenu Srbije tada mešala Austrougarska. On je hteo da skrene pažnju da politička scena u Srbiji nije nezavisna.
Setite se samo istorijskih okolnosti tada, otprilike su slične kao istorijske okolnosti sada. Tada je bila Austrougarska, a sada je jedna sila koja se zove Sjedinjene Američke Države. Mogu da navedem primer gospodina Mantera koji je u jednoj emisiji na televiziji B 92, čini mi se da je bila emisija „U fokusu“, na pitanje novinara da li se meša u političku scenu Srbije odgovorio – da, naravno, i dajem sve od sebe. Razgovara sa svim političkim prvacima, to je nepobitan dokaz.
Kada se desilo u SRS, već prepoznatljivo, kada su nestale ostavke na mandate u okviru SRS, izdvojio se klub Napred Srbijo u okviru ovog parlamenta, šef američke i šef britanske misije su pozdravili naprednjake i rekli – to je evropski prihvatljiva desnica.
Mi smo, dame i gospodo, pokušavajući da rešimo taj problem tada rekli – nama tema nisu naprednjaci, mi njima želimo svako dobro i želimo im svaki put što više uspeha na izborima, neka na izborima oprobaju svoju snagu i neće imati problem sa nama. Mi smo tada rekli da je na ispitu demokratska vlast. Ostavke koje nisu bile sporne predali smo Administrativnom odboru i očekivali odluku onakvu kakva treba da bude, ali su se problemi gomilali, odluka nije doneta i nama i javnosti u Srbiji je potpuno jasno o kakvom konceptu i kakvom projektu je reč.
Na nas srpske radikale su nastavljeni pritisci, uvedena je prinudna uprava u opštinu Zemun, mi smo pokrenuli određene procedure pred nadležnim sudskim institucijama, za koje nedvosmisleno imamo dokaze, o tome smo obavestili javnost, da je bilo pritisaka, da nije bilo mesta prinudnoj upravi, ali šta je tu je, to je činjenica i mi je prihvatamo, čekajući neke nove izbore na kojima će se odmeriti snaga.
Ali, šta se dešava? Naravno da se sve to preslikava na političku scenu i na atmosferu u parlamentu Srbije. Svi mediji su bili podrška naprednjacima. Svi mediji su bili protiv SRS. Svi mediji su stali na stranu otimanja mandata, prekrajanja izborne volje građana. To je trebalo da bude srpskoj javnosti dovoljan i jasan primer, i to je naše političko uverenje koje sada pokušavam da odslikam ovim konkretnim primerima, da se zaista ide na uklanjanje SRS sa političke scene Srbije.
Iz tog razloga sam pred srpskog ministra u prepodnevnom delu zasedanja, a i tokom jučerašnjeg dana, iznela našu strepnju, složićete se, znam da se većina čestitih kolega slaže da je potpuno opravdana, da ovaj zakon o političkim strankama apsolutno neće moći da se sprovede u delo u cilju, kako je to srpski ministar pokušao da predstavi nama, uvođenja reda u politički život u Srbiji.
Da je to tačno i da srpska vlada i izvršna vlast u Srbiji zaista ima nameru da uvede red u državi Srbiji, ne bi ovaj parlament i određeni poslanici opozicije bili satanizovani kroz režimske medije. Mi ne bismo bili kao lica sa poternice u režimskim medijima. Mi bismo bili potpuno ravnopravni politički akteri događaja u Srbiji.
Da režim nema strah od povećanja rejtinga SRS, da oni koji kreiraju i koji su uveli protektorat nad Srbijom nemaju problem sa SRS, SRS ne bi doživela udar kakav je doživela krajem prošle godine. Bilo je vrlo prepoznatljivo da je to najjača opoziciona stranka, koja će se suprotstaviti briselskoj i vašingtonskoj administraciji. Bilo je vrlo prepoznatljivo da SRS neće biti za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju zato što se znalo da to jeste, de fakto, priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije. Bilo je vrlo prepoznatljivo...
Ja zaista, dame i gospodo, 90% vas ne mogu da krivim, naprosto tu nema snage, mi smo potpuno uvereni da se ništa u korist poštovanja onoga što jeste demokratska priroda parlamentarne demokratije u Srbiji, da se ništa od svega toga neće desiti, ali mora da ostane zapisano. Oni koji budu istraživali srpski parlamentarni život moraju da znaju da je 2008. i 2009. godine, po diktatu američkog i britanskog ambasadora, prekrajana izborna volja građana. Svi koji su učestvovali u tome ostavili su svoj potpis i to je jedino što SRS kao opoziciona stranka može da uradi, da na ovaj način izrazi svoje političko uverenje da ovaj zakon neće uvesti red u politički život u Srbiji. Politički život u Srbiji, mislim da nema nijednog čoveka kome to apsolutno nije jasno, potpuno je kontrolisan.
Zaista, kao da imamo dva parlamenta: jedan u kome zaseda opozicija i jedan u kome zaseda pozicija. Ne prođe dan, a da se mi ne satanizujemo. Ne prođe dan, a da, ako postavite određeni problem i pokušate da nađete rešenja, a tiče se urušavanja nacionalnih interesa iz naše političke vizure, ne budete žrtva progona. Ne prođe dan, a da se javnost u Srbiji ne skandalizuje činjenicom da to što će izaći na izbore i glasati apsolutno ne znači, negde u krajnjem zbiru, ništa ili vrlo malo.
Tačna je konstatacija koju je izneo gospodin ministar tokom prepodnevnog zasedanja, da je izlaznost na poslednjim izborima manja, da narod gubi poverenje u političke partije. Šta je to što svi zajedno činimo da se to poverenje vrati?
Dakle, srpska javnost je svakodnevno, iz dana u dan, u prilici da gleda nešto što se zove potpuna derogacija političkog života u Srbiji, na sledeći način – ukoliko smo mi glasali, dali svoje poverenje određenim akterima da svako iz svoje političke posebnosti pokuša da unapredi život, od toga nema ništa, politička volja se prekraja, čemu onda izbori.
Stiče se utisak, zaista, da ovo postaje disciplinska komisija Borisa Tadića i da Srbija polako ali sigurno postaje gulag jedne stranke na vlasti. Evo, možda mi grešimo, možda je sve ovo politička fraza ili, kako bi neki ministri rekli, jeftin politički trik. Dame i gospodo, uverite nas da nije tako. Dajte nam kontraargument. Raspravite o ona dva mandata koja nisu sporna. Na jednoj ostavci izvestan poslanik je dao s namerom, očito je to sad, pogrešne podatke. Ali, dve ostavke nisu sporne. Očekujemo od vas da raspravite, kao što ste do sada raspravljali o tome. Uvek je mandat pripadao, do sada, političkoj stranci. Možda je to pogrešno, ali tako je bilo do sada.
Ukoliko odlučite, kao većina, da to bude drugačije, SRS će izraziti svoj stav, ali će poštovati odluku većine, poštovaće ono što kaže vlast u Srbiji.
Mi možemo argumentovano da pokušamo, sa manje ili više uspeha, da dokažemo da ono što radite nije najbolji put za Srbiju. To je naše pravo, to je sastavni deo bića opozicije. Mi čak nemamo potrebu, po samoj definiciji opozicionog rada, bilo šta da predlažemo. Krizna su vremena i dajemo sve od sebe, iz petnih žila se trudimo da ponudimo izvesna konkretna rešenja za krizu u kojoj je Srbija.
Da dam još jedan primer. Evo, demantujte mene, recite da ne govorim istinu. Dajte jedan konkretan razlog, uverite me da zaista želite da se život u Srbiji vrati u normalu. Poslednji incident koji se desio, to je udaljavanje, dakle najstroža kazna izrečena poslanicima opozicije, zbog koje sam ja ovde sama već nekoliko dana.
Ovo je tužna slika za demokratiju. Ne kažem da je bilo preterivanja sa svih mogućih strana, ali onaj ko je doneo odluku da najjača opoziciona politička stranka sedi na način na koji sedi, za leđima vrlo male političke opozicione stranke, morao je da zna i očekivao je reakciju srpskih radikala.
Ili, da obrnemo situaciju – kako biste se vi ponašali? Sećam se situacije kada je bila prekrajana izborna volja. Osvojili ste određene glasove na lokalnim izborima. Neko je pokušao to da ukrade. Vi ste, dame i gospodo, izveli narod na ulice, sasvim opravdano, imali ste razloga za to. Neko je krao slobodno izraženu volju naroda na izborima.
Kriza je u Srbiji, u Srbiji je recesija, Srbija je prezadužena. Srpska radikalna stranka je doživela vašu sudbinu, kada ste bili opozicija, pa mi nismo izveli narod na ulice. Srpskoj radikalnoj stranci se ne dozvoljava medijski prostor da kaže ono što ja sada govorim, jer je ovo jedini mogući medij koji je preostao.
Šta ste vi radili u tim situacijama? Hoćete da vas podsetim? Vi ste imali ANEM, koji je pokrivao 70% teritorije u onom Miloševićevom sistemu. ANEM je, da vas podsetim, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija. SRS nema nijedan medij.
O sebi čitamo najgnusnije stvari. Šta očekujete, dame i gospodo, da uradimo, da kažemo – svaka vam čast? To ste i hteli, da nam rasturite stranku, uzmete mandate, napravite političku scenu kakva vama odgovara. Dajte da se dogovorimo. Ne trebaju nam izbori, ne treba nam parlament.
Kakav je naš otpor? Naš otpor jesu ove majice sa likom predsednika naše stranke, za koga Karla del Ponte, dragi kolega, kaže da je popakovan iz političkih razloga i poslat u Hag, ne kaže SRS. To je naš vid otpora. Smeta li to kome? Rušimo li mi institucije na taj način? Da li smo izveli gladan narod na ulice Srbije? Ne, jer znamo da se sa tim nije igrati u Srbiji, koja dolazi do ivice siromaštva.
Šta je drugi vid našeg otpora? To što ćemo, naravno, tražiti da reklamiramo proceduru, a onda rizikovati da nam se kaže, bez reklamiranja povrede Poslovnika, da apsolutno nemamo prava na to i da nema povrede Poslovnika. To su one uzročno-posledične reakcije. Otišlo se predaleko.
Naravno, ovo ne govori da su srpski radikali nepogrešivi. Naravno da grešimo i svoje greške plaćamo na izborima. To je jedini način kako treba greške platiti. Da vas podsetimo, nas je narod kaznio 2000. godine. Mi smo tada osvojili oko 323.000 glasova. Narod je bio u pravu, bio je umoran, sankcije, ratovi, nikakva objašnjenja, izolacija. Narod nema potrebu da zna zbog čega je sve to. Narod ima samo jednu potrebu – da živi životom dostojnim čoveka. Ispravna je bila odluka. Bili smo kažnjeni, jer to nismo bili sposobni da priredimo.
Evo, devet godina kasnije, ili tri godine kasnije u odnosu na 2000, mi smo premašili cifru od milion glasova, jer se narod uverio da ono što je obećano 5. oktobra nije ostvareno.
Sada, devet godina kasnije, vi dolazite u onu situaciju, istorijski, ekonomski, politički, u kakvoj smo mi bili. Ne bih volela da posledice pritisaka međunarodne zajednice budu onakve kakve smo mi imali devedesetih godina pokušavajući da damo sve od sebe i da zaštitimo ono što štite sve te zemlje koje su nas bombardovale, a to je suverenitet i teritorijalni integritet.
Sve to sada na stranu. Vi ste preuzeli mehanizme totalitarnog sistema i sprovodite ga nad opozicijom. Naše je uverenje da je konačan rezultat ovoga, posle satanizacije određenog dela opozicije, konačno i zabrana rada SRS.
Volela bih da me tokom rasprave u pojedinostima razuverite vašom argumentacijom da to što mi sada izražavamo nije tačno. Evo slike parlamenta danas u Srbiji, pa nama može da znači samo sledeće: da je ovde prekrojena izborna volja, da je sa namerom napravljena užasna medijska satanizacija tako što je neko odlučio da zameni teze, pa se priča o tome da je srpskim radikalima najvažnije gde sede.
Naravno da nije, nikom normalnom u državi Srbiji nije, ali je srpskim radikalima najvažnija demokratska priroda režima. Srpskim radikalima je zaista najvažnija parlamentarna demokratija, a u toj parlamentarnoj demokratiji se zna kakav tretman bi trebalo da ima najjača opoziciona stranka.
Zbog toga su srpski radikali koristili i koristiće dozvoljena sredstva političke borbe. Udaljeno je 48 radikala u poslednjem pokušaju uvođenja tzv. reda u redovno zasedanje Narodne skupštine tako što je jedan poslanik, mr Aleksandar Martinović, tražio reč po Poslovniku, nije je dobio, a ostali su se solidarisali i svi su izašli napolje.
Da vas podsetim, a i srpska javnost mora da zna – o tom problemu, o premeštaju u ovaj prestižni dom, u ovaj spomenik kulture, gde će ko da sedi, niko nikada nije konsultovao SRS. Predstavnici SRS nisu glasali za ovaj raspored na sednici Administrativnog odbora. To je istina.
Ono što mediji pišu... Najveći deo ljudi koji se bave novinarstvom jesu čestiti ljudi, ali svi mi koji imamo novinarskog iskustva znamo kako treba i na koji način da se kreira javno mnjenje u Srbiji.
Sada vas pitam – da li to zaista raste ogroman strah od SRS, čim je represija prema SRS toliko jaka? Čemu represija u jednom demokratskom društvu? Ukoliko mi date kontraargumente da sve ovo o čemu sam pričala nije priroda represivnog aparata, pozdraviću i reći ću da ste potpuno u pravu. Onda ću vam reći: samo nam vratite mandate.
Dakle, ne tražimo da radite ono što je posao suda. Neka sudska instanca radi svoj posao. Tražimo da nam vratite nesporne mandate, na osnovu ostavki koje smo uputili Administrativnom odboru. Tu se svaka dilema završava. Tu Srbija polako ali sigurno ulazi u normalan politički dijalog.
Da vas podsetim takođe, a to jeste politička atmosfera u kojoj svi živimo, na doprinos u postizanju političkog dogovora – širokogrudo smo ušli u izglasavanje budžeta, postigli smo dogovor koji, dame i gospodo, vi kao partneri u ovom poslu niste poštovali.
Dakle, mi zaista iznosimo opravdanu sumnju da, s obzirom na sve ovo što je do sada, u ovih nekoliko meseci, slikalo politički život u Srbiji, koji je opterećen... Niko ko je okrenut unapređenju života i ublažavanju efekata krize u Srbiji ne može da se raduje izborima, koji koštaju. Da ne budem pogrešno shvaćena, SRS će uvek izaći na izbore samostalno. Na prvom mestu zbog toga što želi da oproba sopstvenu snagu, a na drugom mestu zbog toga što želi da sagleda gde to greši, šta je to što treba da ispravi, koju to političku metodologiju treba da primeni.
To je sasvim normalna priroda i izbori su tu kao kontrolni mehanizam koji će oprobavati sve nas.
Dakle, i da padnemo ispod cenzusa i da osvojimo nekoliko mandata i da sa 78 mandata padnemo na jedan mandat, bože moj, to je normalan politički život. Ako ćemo sa 30% pasti na dva ili pet posto, to je dobar mehanizam za nas. Mi se radujemo tome. U periodu krize naravno da ne možemo.
Ako je to već tako, ako novi izbori ne mogu da reše sve ove dileme i ovaj poremećaj u okviru političke scene, dajte da pokušamo to zajedno da rešimo i onda ćete nas razuveriti.
Onda ćete nam pokazati da je ovaj predlog zakona ostvarljiv, da će ono što je srpski ministar rekao obrazlažući ovaj predlog zakona zaista biti ostvarljivo i da će cilj zaista biti uvođenje reda u politički život u Srbiji.
Dame i gospodo, niko ovde nije anarhista. Valjda smo svi ovde i svako je platio, svaka politička stranka je platila ovde tu cenu i osetila na sebi represiju, da li je bila na vlasti ili u opoziciji, osetila je na sebi šta znači borba za parlamentarnu demokratiju. Valjda je to normalan poriv da svi funkcionišemo u atmosferi uređenog političkog života. Ko će biti uspešniji, više ili manje, neka to odluče građani.
Došli smo sada u takvu situaciju da je nama neko ukrao mir iz političkog života. Vrlo svesno manipulišući uveo je haos u politički život. Tako je usitnio političku scenu ne bi li što bolje manipulisao. Dakle, neki ljudi, a neka počne od ove rasprave, trebalo bi da se povedu samo zdravorazumskom logikom i kažu – sada je dosta. Upravo odavde krećemo da razmišljamo kao demokrate, kao ljudi koji hoće na demokratski način poštujući pravila, poštujući proceduru da urede politički život u Srbiji. S tim u vezi, srpskom ministru ne može da se nađe zamerka u obrazloženju, ali može da se izrazi sumnja u sprovođenje.
Upravo iz ovih razloga, sasvim sigurno znam, s obzirom na to da sam čula sve vas i vrlo pažljivo slušala, da ste svi okrenuti tim principima, da iz ovih ili onih razloga ne možete jasno da kažete da ono što jeste oslikano konkretnim primerima jeste nešto što ne sme jednoj državi i jednom društvu da se desi. To neću tražiti od vas. Ono što SRS traži, a evo kako se borimo, jeste samo postizanje političkog dogovora.
Završiće se ovo redovno zasedanje. Srpski radikali neće remetiti politički život u Srbiji. Ono što treba da ostane jeste ovaj potpis parlamentarne demokratije i mogućnost ili nemogućnost da se nađe i dođe do političkog dogovora. Priznaćete, dame i gospodo, da ono što mi tražimo jeste zaista minimum, minimum demokratske procedure i ništa više od toga.
Kada se dese sledeći izbori, za nas će možda biti činjenica... Ne možda, sasvim sigurno, uvek je činjenica ostvareni izborni rezultat.
Vaš nekadašnji predsednik, nažalost, ubijeni srpski premijer, jer niko ne zaslužuje takvu kaznu, dolazio je u naše prostorije 2000. godine po izborne rezultate. Predsednik SRS je prvi čestitao svima vama rezultate ostvarene na izborima. Ma koliko se lično trudio političkom akcijom, političkom metodologijom, prepoznatljivom, to je njegov stil, da ne ostvarite vlast, iz tada opravdanih razloga, to je politička borba, izašao je i čestitao. Nikada se nije desilo da je Srpska radikalna stranka bila poznata po nekakvom drukčijem postupku po završetku izbora.
Na sledećim izborima želimo svu sreću ovog sveta svima vama, a posebno naprednjacima. Rezultate koje ćete ostvariti mi ćemo samo da pozdravimo, i da čestitamo. To je demokratsko opredeljenje, vi ste izabrali svoj put i to nije ništa sporno. Poznajući lično neke od vas, znam da i te kako znate na koji način sada sedite u parlamentu. Da ste na našem mestu, možda bi sa vaše strane politička akcija bila mnogo dinamičnija i oštrija. To kažem znajući neke od vas.
Ono što jeste bitno, to je da srpska javnost bude potpuno uverena zašto SRS svih ovih meseci pokušava da skrene pažnju i da uputi konkretno i jasno političku poruku. Upravo iz ovog razloga.
Pokušavajući da na dostojan način predstavim sve moje kolege, ovde sam pokušala, zapravo, da sakupim dovoljno primera koje su pripremili za izlaganje, a, nažalost, nisu bili u prilici da ih vama i srpskoj javnosti predstave. Nadam se da će se to promeniti i da će oni po isteku kazne da se vrate u redovan rad nekog drugog zasedanja i da ćete imati priliku da sve njih (u njihovom prepoznatljivom stilu) slušate i da učestvujemo svi zajedno u radu ne bismo li u periodu kada se očekuje najveći udar krize na srpsku populaciju efekte te krize učinili bezbolnim za građane države Srbije.
Mi ćemo u raspravi u pojedinostima pokušati, sa manje ili više uspeha, da ukažemo amandmanima šta mislimo da može da se popravi, gde bi predlagač zakona trebalo da interveniše ne bi li politički život u Srbiji bio mnogo zreliji i komforniji za sve one koji imaju slobodu političkog udruživanja, pa samim tim i ispoljavanja političkih ubeđenja.
Dakle, kao što sam rekla, gospodin Zoran Krasić je trebalo da bude ovlašćeni predlagač za ovu temu dnevnog reda. Onim što je on u svom materijalu koji je priložio za ovo redovno zasedanje rekao pozabaviću se u potpunosti u raspravi o pojedinostima. Gospodin Krasić je, između ostalog, mišljenja da je ovaj zakon potreban da bi se zamenilo odsustvo legitimiteta i legaliteta, kako bi se sve političke stranke našle u istoj situaciji, kako ona koja je osnovana 1990. ili 1991. godine, tako i ona koja je osnovana oktobra 2008. godine. Tako bi se verovatno zaboravilo kako je, kao što sam rekla, jedna stranka nastala u ovom parlamentu.
U tekstu Predloga zakona, kako gospodin Krasić navodi, sa obrazloženjem, i to je njegovo uverenje, sigurno je tačno napisano samo - 1881. godina.
Meni je žao što gospodin Krasić nije tu, on bi zaista to detaljnije i sa mnogo više argumenata, kao čovek ogromnog političkog iskustva, obrazložio vama, gospodine ministre, srpskoj javnosti i kolegama. Trudiću se da na dostojan način pokušam da zamenim gospodina Krasića, mada iskreno mislim da je to nemoguće.
Dakle, kako gospodin Krasić vidi pojedina rešenja iz Predloga zakona? On smatra da svakako zaslužuje posebnu pažnju, recimo, član 12. Predloga zakona kojim je uređena sadržina izjave osnivača o osnivanju političke stranke. Mišljenja je da se DS zalaže i da predlaže overu potpisa osnivača od strane suda, a možda se to odnosi na opštinski organ uprave, jer je u pitanju overa jednostrane izjave građana. Bez obzira na to, kako kaže gospodin Krasić, da li je u pitanju sud ili opštinski organ uprave, u pogledu poverenih i uopšte jednostranih izjava imamo veliko iskustvo.
Setimo se da je za predsedničke izbore i za izbor narodnih poslanika takođe bilo predviđeno 10.000 sudski overenih izjava građana, pa smo imali situaciju da ni sud nije bio garancija i da su se overavale izjave mrtvih, lica koja ne postoje, a bilo je i maloletnih lica. Dakle, sudska overa u praksi nije pokazala niti dokazala prezumpciju tačnosti. Da su se saopštavali podaci o tome šta je sve bilo neispravno u tim sudski overenim izjavama, lako bi se došlo do procenta najočiglednijih falsifikata. Setimo se da je bilo kandidata sa više od 10.000 sudski overenih potpisa lica koja podržavaju kandidaturu, pa na izborima taj isti kandidat nije dobio, recimo, ni osam hiljada glasova.
Dakle, prosto je neverovatno, kako kaže gospodin Krasić, da onaj ko je sudski overenim potpisom podržao nečiju kandidaturu nije našao za shodno da nakon 20 dana glasa za kandidata koga je najzvaničnije podržao, i to punim imenom i prezimenom. Dakle, zaključak je jednostavan – ili je u pitanju falsifikat ili je neko obezbedio potpise za kandidaturu kako bi kandidat smetao na izborima nekoj drugoj opciji, ili je u pitanju neki dobar posao da se navodno zarade neke pare.
Gospodin Krasić bi vam ovde mnogo bolje od mene predstavio i svoj stav kada je reč o osnivanju političke stranke, koje se vrši na osnivačkoj skupštini. S obzirom na to da izjave osnivača o osnivanju političke stranke predstavljaju sastavni deo osnivačkog akta, a to su članovi 11. i 12. ovog predloga zakona, onda bi trebalo svi osnivači da budu prisutni u sali od 5.000 mesta, ili u sali sa većim ili manjim kapacitetom, a svakako najmanje u onom broju koji bude definitivno propisan članovima 8. i 9. Predloga zakona.
Dakle, ako se osnivački akt donosi na osnivačkoj skupštini, onda svi potpisnici izjava osnivača o osnivanju političke stranke moraju biti prisutni, jer oni imaju legitimno pravo da osnivaju, da diskutuju i da glasaju. To je primer kako jedno pravno-tehničko rešenje ne samo da utiče, nego i dovodi u pitanje samu suštinu slobode političkog udruživanja. Jer, ako nisu u stanju i u mogućnosti da njih 5.000 (ili, ako prihvatite amandman, 10.000), koliko je potrebno, tog dana bude u sali, da ravnopravno učestvuju, odlučuju kao osnivači, onda dovodimo u pitanje samu slobodu političkog udruživanja i samu slobodu ispoljavanja političkog ubeđenja, odnosno čak i demokratsku proceduru.
Treba, takođe, da se ima u vidu da sam osnivački akt, kada se donosi, podrazumeva da osnivači moraju da budu saglasni sa programom i statutom. Zato sve što se navodi u članu 10. mora da bude u jedinstvu i da čini celinu. Dakle, rešenje iz člana 11. stav 2. Predloga zakona, odnosno izjave kao deo osnivačkog akta moraju da se odnose i na program i na statut u smislu člana 10. Predloga zakona. To mora jasno da se navede i predlagač je morao da ima u vidu, kada je pravio ovaj predlog zakona, da zakon mora da bude vrlo konkretan, jasan i precizan, tako da ne ostavlja nikakav prostor za slobodno sudijsko tumačenje. Dakle, ne sme da se ostavlja za propisivanje izgleda od strane, recimo, ministra.
Znači, prihvatanje programa i statuta mora da se reguliše članom 10. ili 11. Predloga zakona, jer po sadržini pripada radnji donošenja akata iz člana 10. Predloga zakona i minimalnog broja građana kao osnivača.
Kako smatra gospodin Krasić, pri postojećim rešenjima iz Predloga zakona, odredba člana 8. je besmislena. Ona je besmislena bez obzira na to da li se predlaže pet ili deset hiljada punoletnih građana kao osnivača, zato što je nemoguće obezbediti tako veliku salu za osnivačku skupštinu stranke, već i zato što se ne zna šta treba da predstavlja cifra o najmanjem broju osnivača jedne političke stranke. Ako je svrha jednog broja osnivača da se dokaže ozbiljnost i odgovornost jedne političke opcije koja nastaje osnivanjem stranke, onda to svakako ne može biti neki minimalan broj osnivača. Dakle, koliko je ozbiljna akcija koja se stvara sa pet hiljada punoletnih birača?
Dakle, da se podsetimo, za kandidaturu za predsednika Republike potrebno je najmanje 10.000 potpisa lica koja podržavaju kandidaturu. To je, dakle, minimalan broj za običnu kandidaturu. Politička stranka, kao što ste vi to sa potpunim pravom i vrlo ispravno, gospodine ministre, danas rekli, jeste ozbiljan institut jednog društva samim tim što je u mogućnosti da vrši i sprovodi vlast. Dakle, vi svakoga sa ulice možete kandidovati sa 10.000 potpisa, ali politička stranka, sa ustavnim ulogama koje joj se priznaju, svakako zahteva vrlo veliki stepen ozbiljnosti.
Pod određenim uslovom, kako smatra gospodin Krasić, a naročito ako na izborima osvoji veliki broj glasova i naklonost građana, politička stranka dolazi u situaciju da upravlja životima, odnosno da uređuje život u Srbiji. Zato se, kako smatra gospodin Krasić, mora sprečiti situacija da neko, recimo, od bogatih pojedinaca ko poželi da ima svoju stranku može to da uradi sa malim brojem navodnih osnivača. Moguće je da neko od tih bogatih naredi da svi zaposleni u njegovom preduzeću ili preduzećima postanu navodno slobodni i dobrovoljni, a u stvari obavezni po samoj prirodi, osnivači političke stranke. To je uvek normalno i očekivano sa ovako predviđenim brojem osnivača jednog tako ozbiljnog političkog sistema kao što je politička stranka.
Doduše, moguća je situacija da taj bogataš bukvalno otkupi političku stranku. U političkom društvu Srbije postoji zaista znatan broj primera uticaja od strane određenih finansijskih centara. Moramo da se prisetimo da je poslednji primer upravo primer o kojem sam malopre govorila. Dakle, neophodno je da se minimalan broj osnivača političke stranke poveća, iz ovog i iz njima sličnih razloga, sa 5.000 na 10.000, a možda i na veći broj. To je zbog toga, gospodine ministre, što ste zbog ozbiljnosti onoga što politička stranka treba da bude vi govorili tokom prepodnevnog zasedanja. Na taj način se ne dovodi u pitanje sloboda političkog udruživanja, već se od političke stranke zahteva neophodni minimum ozbiljnosti i odgovornosti za nastanak jedne političke opcije, alternative i pogleda na preuređenje društva, na kraju, i za samu ozbiljnost možda buduće vlasti.
Dakle, sloboda političkog udruživanja, kako navodi gospodin Krasić, mora da ima uticaja na život i na rad na određenoj teritoriji, bez obzira na to da li politička stranka učestvuje u vršenju vlasti. Dakle, samo postojanje političke stranke ima, naravno, određeni stepen ozbiljnosti. Međutim, kada se radi o teritoriji, dovodi se u pitanje na kom delu teritorije će ovaj predlog zakona da se sprovodi. Da li se ovaj predlog zakona odnosi, recimo, i na deo teritorije Kosova i Metohije?
Da se vratimo temi Predloga zakona. U članu 13. navedeno je šta mora da sadrži program političke stranke. Gospodin Krasić smatra da je program političke stranke, po prirodi stvari, opšti akt i on bi pored načela, ciljeva i vrednosti morao da sadrži i opis sredstava kojima politička stranka namerava da realizuje i ostvari svoj program. Pored zakonom pretpostavljenog načina da politička stranka namerava svoj program da ostvari učešćem na izborima i, zavisno od rezultata izbora, eventualnim učešćem u vršenju vlasti, opis sredstava kojima politička stranka namerava da deluje mora da bude naveden u programu, jer se iz toga najbolje vidi da li je ona opredeljena za funkcionisanje u demokratskom društvu. To kao uslov ne dozvoljava odrednica o opisu vrednosti za koje se politička stranka zalaže.
Nažalost, danas se kod velikog broja političkih stranaka ne može sa sigurnošću utvrditi šta predstavlja njihov program. SRS je mišljenja da o ovome zaista treba prodiskutovati, evo u kom kontekstu: najčešće se dešava da politička aktivnost političke stranke ne odgovara programu političke stranke. Vas kao pravnika, koji je ipak čovek od respekta, pitam – šta u situaciji, evo da projektujemo situaciju na buduće dane, šta se dešava ukoliko stranka odstupi od svog programa, ukoliko taj program bude zaista tek slovo na papiru? Kakve su kazne u tom slučaju, kakve su sankcije u tom slučaju, zato što mi onda imamo neku sasvim drugu političku stranku?
Ukoliko imamo u vidu ono što ste obrazlažući ovaj predlog zakona rekli, a to je uvođenje reda u politički život Srbije, na koji način mislite da uvedete red u Srbiju ukoliko političke stranke s jednim razlogom pišu program, a svoju političku aktivnost menjaju od izbora do izbora, dodvoravajući se glasačima i obmanjujući ih na taj način ne bi li što bolje prošle na samim izborima?
Ono što je takođe vrlo značajno i gde bi takođe trebalo da čujemo odgovor od gospodina ministra, šta se dešava u situaciji direktnog mešanja u politički život i u formiranje političkih stranaka, ukoliko se sa uspehom dokaže, od strane, recimo, nevladinih organizacija ili predstavnika diplomatskih misija, što mislimo da je za jedno društvo prosto nedopustivo? Šta u tom smislu, kakve su tu sankcije, odnosno kakve se aktivnosti resornog ministarstva pretpostavljaju, a da se opet uvede red u politički život u Srbiji?
Iskreno, u dilemi sam koliko je meni još vremena ostalo od vremena predviđenog za poslaničku grupu, jer ne vidim na ekranu, iz evidentnih razloga.
(Predsedavajuća: Još 17 minuta od vremena koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS i jedan minut kao ovlašćenom predstavniku. Izvolite.)
Onda ću moći da se pozabavim, nadam se da mi nećete zameriti, izlaganjem koje je gospodin Krasić zaista vredno i pedantno pripremio za celokupnu srpsku javnost, vas kolege poslanike i za gospodina ministra.
Pored programa političke stranke, skoro da je identična situacija sa statutom političke stranke. On je, svakako, unutrašnji konstitutivni opšti akt koji članstvo, po principu slobode i dobrovoljnosti, prihvata kao obavezujući akt ponašanja i poštovanja, a nemoguće je da kolegijalni organ radi i odlučuje, a da se ne poštuje odluka većine. To se posebno odnosi na političke stranke. Dakle, kod samih političkih stranaka članovi su se dobrovoljno odrekli jednog dela svoje apsolutne slobode da bi se povinovali odluci organa, odnosno odluci većine. To je sasvim normalno i pretpostavljam da sa tim niko nema problem.
Danas imamo primere nepoštovanja kolektivnih organa stranke, primere gde se vrlo plastično odupire odluci većine u okviru političke stranke, pa samim tim derogira i sam život političke stranke. Onda se postavlja pitanje kako se tim političkim akterima može verovati na reč u bilo kojoj drugoj opciji. Na primer, ako je cilj uvođenje reda u politički život Srbije, volela bih da čujem kako mislite da se odnosite i prema takvim problemima, a mi svi smo svedoci takvog delovanja poslednjih nekoliko meseci.
Imam primedbu, ne zameram previše jer je više nego očigledno da je to skoro i postavka i činjenično stanje, zbog toga što ste danas celu poslaničku grupu kluba Napred Srbijo oslovili kao poslaničku grupu Srpske napredne stranke. Pretpostavljam da je lapsus u pitanju.
Znajući vašu profesionalnu reputaciju ne mogu da prihvatim da prihvatate prekrajanje izborne volje. Naprosto, to niste vi. Ako je lapsus, nadam se, političke korektnosti radi, da se to neće ponoviti, jer sa ove strane ne biste nikada doživeli od mene da se na takav način (recimo, da se to vašoj stranci desilo) obraćam bilo kome od vaših poslanika koji su poneli mandate i tako osnovali neku novu stranku. Unapred se zahvaljujem na korektnosti u perspektivi.
Dakle, ako statut kao konstitutivni opšti akt uređuje unutrašnju organizaciju političke stranke, kako smatra gospodin Krasić, dakle organe, onda je obavezujući za sve. Svedoci smo najčešće da se statut kao akt koji uređuje samo funkcionisanje stranke i treba da potvrdi samu prirodu stranke, da li na demokratski način donosi i sprovodi odluke... Ako se to ne poštuje, kao što je profesor Mićunović rekao, to je stvar o kojoj bi resorno ministarstvo, koje se inače bavi životom i radom političkih stranaka, trebalo da povede mnogo računa, u smislu nadzora, onda se postavlja pitanje kako možemo takvim političkim akterima da verujemo na reč ukoliko svoje instrumente ne poštuju.
Dakle, svako ko se registruje i kome se odobri registracija da može da deluje kao politička stranka, trebalo bi, sasvim je prirodno, da stane pod mikroskop države, jer država mora da ima sve mehanizme da zaštiti Ustavom garantovani sistem. To nije sporno. Mi očekujemo da se to javno kaže i da se javno detektuju svi problemi sa kojima se mi susrećemo. Zašto? Da se ne bi ponovili.
Ukoliko svi mi potičemo iz jednog sistema koji je ubijao višestranačje i slobode na najrazličitije moguće načine, onda se, dame i gospodo, svi, bez ikakvih razlika, učimo demokratiji. Možda će tek političke generacije koje dolaze iza nas biti oslobođene onoga što se zove nasleđe jednog sistema, jednopartijskog sistema i tek onda će sa punom slobodom moći da kažu da su spremni za procedure, da mogu da iznesu ono što jesu demokratska načela parlamentarne demokratije.
Svi mi ovde, ma koliko se trudili intelektualno, ali nažalost ne i prirodno, ne možemo to da kažemo.
Najčešće se dešava da u određenim kriznim situacijama političkog života, kada se sva naša lica i naličja vide, posežemo za metodama i metodologijom totalitarnog sistema. Najlakši način reagovanja na krizu je posezanje za metodama represije, ućutkivanja, gušenja, kontrole. Ali, sve je to razumljivo, s obzirom na to da se učimo demokratiji, s obzirom na to da je tradicija naše parlamentarne demokratije prekinuta na jedan zaista zavidan period i to je ostavilo traga u svima nama. Doprinosa radi, očekujem od resornog ministarstva da detektuje sve te probleme i da javno iznese za primer, krajnje korektno i civilizovano, da se takvi primeri ne bi ponavljali u budućnosti.
Gospodin Krasić takođe podseća na član 3. zakona o finansiranju političkih stranaka. Mislim da ćemo se tim pozabaviti, jer vreme polako ali sigurno ističe, u raspravi o pojedinostima, a želela bih zaista da dotaknem sve one primedbe i sugestije koje je kolega Krasić izneo, naprosto da vidite u kom okviru će se kretati izlaganje Poslaničke grupe SRS u raspravi o pojedinostima.
Dakle, gospodin Krasić sa pravom smatra da se u članu 16. Predloga zakona preteralo sa obavezama objavljivanja na internetu drugih opštih akata političke stranke, ako ih je donela. Ako tako nešto ne postoji kao obaveza, recimo, za državne organe i za druga pravna lica, onda nije jasno zašto ta obaveza postoji za političke stranke. Ovo posebno izaziva iznenađenje kada se ima u vidu da je povreda člana 16. istovremeno i prekršaj iz člana 41. Predloga zakona. Kao drugi opšti akt mogu da se pojave i programi izbornih aktivnosti, uputstva o izgledu ili zameni članskih karata, i nije jasno zašto bi u slučaju da se to ne objavi na internetu to predstavljalo prekršaj.
Mislimo da obaveza u smislu tehnološkog i tehničkog napretka i transparetnosti, za koju se svi zalažemo, jeste dostupnost podataka i informacija svih onih državnih organa i institucija od opšteg i javnog interesa, kako bi građani, kao poreski obveznici, imali potpuno uvid gde se to i na koji način troše njihove pare. Gospodine ministre, složićete se, pozdravljam nameru da ovaj predlog zakona bude prvi koji će napraviti takav pomak, ali nije jasno zašto to nije obaveza za sve one kojima je obaveza da vrlo jasno i transparentno objave određene podatke koji su od interesa za srpsku javnost.
Slična je situacija, kako smatra gospodin Krasić, sa odredbom člana 17. Predloga zakona u pogledu stavova 4. i 5. Ovo posebno izaziva čuđenje kada se zna da organizaciona jedinica političke stranke po teritorijalnom principu nije pravno lice, te samim tim ne može ni da bude nosilac nekih prava, obaveza i odgovornosti izvan političke stranke u celini.
Do ovako velikog uplitanja Ministarstva u organizaciona pitanja političke stranke verovatno se dolazi iz analogije koja se primenjuje kada su u pitanju privredna društva i njihove organizacione jedinice izvan sedišta koje nemaju status pravnog lica i koje se posebno evidentiraju kod Agencije za privredne registre. Kod privrednih društava, kako smatra gospodin Krasić, ta vrsta evidencije i upisa u odgovarajući registar je neophodna zbog toga što su u pitanju privredne delatnosti, ali delatnost političke stranke nikada ne može biti privredna.
Rešenja iz stavova 4. i 5. člana 17. Predloga zakona predstavljaju nedozvoljeno uplitanje državnog organa u slobodu političkog udruživanja, odnosno prevazilaze ustavni osnov i okvir za pojedina rešenja. Dakle, ovo, najblaže rečeno, izaziva čuđenje, jer se po teritorijalnom principu kao organizacione jedinice političke stranke pojavljuju izvršni odbor stranke, okružni odbori, mesni, opštinski, sve do poverenika za užu teritoriju unutar mesnog odbora stranke ili do organizacionog dela po biračkim mestima.
U članu 19. stav 1. Predloga zakona uopšte nije jasna formulacija o nazivu političke stranke koji povređuje moralna osećanja građana. Izgleda kao da se društvo vraća na period pre uvođenja višestranačkog sistema kada se sličnim formulacijama štitio ugled i delo druga Tita. S obzirom na predlagača ovog zakona, ne zna se da li će se štititi moralno osećanje u odnosu na Slobodana Miloševića, Zorana Đinđića, Vojislava Šešelja ili nekog drugog. Šta je vrlo važno? Ko je taj ko će odlučiti i protumačiti koja su to moralna osećanja prekršena i ko zaista ima autentično tumačenje u smislu ovog člana Predloga zakona?
U članu 21. Predloga zakona rešenje izlazi izvan okvira propisanih članom 55. stav 5. Ustava Republike Srbije. Ovde se istovremeno postavlja pitanje da li je moguće zakonom propisati zabranu sukoba interesa na drugačiji način u odnosu na Ustav, i to kako član 55, tako i član 6. Kada se vršilo nabrajanje, interesantno je da nije naveden poverenik za ravnopravnost, kada je on po Zakonu o zabrani diskriminacije u gotovo identičnom položaju kao i Zaštitnik građana. SRS i ovlašćeni predlagač za ovu tačku dnevnog reda gospodin Krasić smatraju da se nepotrebno unosi zbrka, ali pretpostavljam da ćete kao predstavnik resornog ministarstva tokom rasprave o pojedinostima da nam detaljnije objasnite ili pojasnite ovaj predlog.
Članom 6. Ustava Republike Srbije propisano je da ne može da se vrši državna i javna funkcija zbog neke druge funkcije, poslova ili privatnih interesa, a članom 55. Ustava Republike pobrojane su taksativno funkcije koje ne dozvoljavaju da se bude član političke partije. To su dovoljni razlozi zašto smatramo da je ovim članom unesena nepotrebna zbrka u ovaj predlog zakona.
Ono što bi zbog javnosti trebalo da se razjasni, a nadam se da govorim u prihvatljivim kategorijama tako da svi ljudi, i bez potrebnog predznanja, mogu da razumeju – članstvo u političkoj stranci nije funkcija, niti posao, niti privatni interes, na koji se odnosi član 6. Ustava Republike Srbije.
Članstvo u političkoj stranci ne može da bude sukob interesa, a u slučaju iz člana 55. Ustava Republike Srbije nema sukoba interesa, već postoji ustavna zabrana. Ustav vrlo jasno i decidno navodi u kojim slučajevima dolazi do sukoba interesa.
Reči: "kao i druga lica čija je funkcija u skladu sa zakonom nespojiva sa članstvom u političkoj stranci", iz člana 21. stav 3. Predloga zakona, formulisane su kao sukob interesa, a ne kao zabrana i zato im nije mesto u ovom predlogu zakona. To je naše uverenje. Možemo o tome da prodiskutujemo tokom rasprave u pojedinostima.
Ustavna zabrana ne sme zakonom da se širi. Osim toga, šalje se loša poruka da je članstvo u političkoj stranci planetarna opasnost za sve druge aktivnosti. S tim u vezi, potpuno se slažem da svi zajedno moramo da poradimo na vrlo ozbiljnom poslu, da se ponosimo (vrlo sam pažljivo slušala izlaganje) time što predstavljamo određene političke stranke, da se uvažavamo u raznolikosti, ali da se trudimo da dođemo do jednog zajedničkog cilja.
Ono što mogu sa sigurnošću da vam kažem jeste da će SRS u narednom periodu u tom kontekstu da da ogroman doprinos, jer nema ničeg lepšeg kada vi kao politička stranka delujete i radite u društvu koje je uređeno, koje uvažava raznolikosti i ne trpi nikakvu diskriminaciju, u kojem je politički protivnik politički neistomišljenik, a ne neprijatelj i u kojem političkim neistomišljenicima ne preti progon, zabrana govora, satanizacija, teranje u gulag, do, konačno, onog najužasnijeg i najbrutalnijeg čina kao što je fizička likvidacija.
Naša istorija i svetska istorija su prepune tih primera, ali se nadam da ćemo u skorijoj budućnosti da napravimo početne, pionirske korake (kriza je, očigledno svi zaboravljamo u toj krizi da se ponašamo na demokratski način), da ćemo učiniti napor da strpljivo i predano radimo u cilju poboljšanja političke atmosfere i da konačno povratimo poverenje građana u sve nas, da ubedimo građane da je dobro da izlaze na izbore, da jedino na takav način mogu da učestvuju u političkom životu Srbije, da sa ponosom možemo svakom našem građaninu, bez obzira na to za koju je opciju glasao, da pogledamo u lice, da kažemo da ćemo ga saslušati, da živimo životom običnih građana, da ćemo se truditi i dati sve od sebe da dogovorom i dijalogom rešimo makar neka njegova pitanja, ako ne sve, ali da ćemo nastojati da napravimo Srbiju sigurnom kućom za sve nas, bez obzira na to za kojim političkim uverenjima išli.
Ne znam tačno koliko mi je ostalo vremena, ali vremena nema više, nažalost. Svima vama se zahvaljujem na pažnji i strpljenju. Zaista bih volela da javnost u Srbiji bude potpuno uverena da ukoliko sa svih strana bude učinjen taj značajan korak (a pažljivo sam vas sve saslušala) da izgradimo tu političku volju i dođemo do političkih dogovora, SRS će dati doprinos da Srbija postane ponosna zemlja građana, bez obzira na političko ubeđenje ili bilo koju drugu osobenost. Hvala.

Izvinjavam se što sedim, ali iz više razloga to činim. Prvo, pretpostavljam da se tehnički mnogo bolje čujemo kada se sedi i govori u mikrofon, jer sam prethodne kolege zaista imala problem da čujem pojedinačno svaku reč, a posebno imam problem i vas za tim stolom da čujem i to bi trebalo da se otkloni.

Ono što bih, po osnovu člana 235. Poslovnika o radu Narodne skupštine želela da iskoristim u vremenu predviđenom od pet minuta, naprosto, jedan problem prestiže drugi i čini mi se da je srpsko društvo sve više i više u krizi iz koje bojim se da neće biti lako izaći.

Juče sam pokrenula pitanje vezano za situaciju koja se dešava u glavnom gradu i odnos gradonačelnika Beograda prema Romima, ne želeći da ulazim u kvalifikaciju da li on time krši zakon ili ne, znači, to po strani.

Radi se o odnosu ove manjinske grupe u Dekadi koja bi trebalo da unapredi njihovu poziciju u društvu i da sve nas obaveže na to da se sa posebnom pažnjom odnosimo prema manjinskim grupama u državi Srbiji.

Ono što je za nas kao Poslaničku grupu SRS bilo frapantno, i moram da konstatujem sa zgražavanjem, jeste upravo taj nehumani odnos prema romskoj populaciji koja se našla na određenoj lokaciji.

Dakle, iako je zakon poštovan, ono što nam se čini da jeste to je kršenje osnovnih humanitarnih principa u kontekstu svega onoga što smo mi prethodnih meseci pričali, a ticalo se zabrane diskriminacije u srpskom društvu, mislim da je krajnje neprimereno da gospodin Đilas kaže da te ljude koji nemaju prebivalište u Beogradu treba vratiti u mesta odakle su došli.

On time direktno, takođe, govori o Sporazumu o readmisiji, na osnovu kojeg je izvestan broj Roma vraćen iz zapadnoevropskih demokratija u državu Srbiju, da država Srbija rešava njihove probleme, ali bez ijednog centa pomoći.

Država Srbija je siromašna, ušla je u recesiju, neće imati sredstava da reši najosnovnije životne probleme i mi pred svojim očima u tom demokratskom društvu vidimo takav odnos gospodina Đilasa.

Ono što je zaista pitanje, predlog, sugestija, nadležnom ministarstvu i nadležnim institucijama, koje bi trebalo da se bave ovim problemom, jeste sledeće – mi očekujemo promptno reagovanje Ministarstva za ljudska i manjinska prava. Želimo da čujemo šta će po ovom pitanju Ministarstvo da uradi, s obzirom na to da sam gradonačelnik Đilas kaže da, faktički on potvrđuje da nije ispoštovana procedura u smislu pregovora do rešenja situacije u kojoj su se našli Romi, tu na prvom mestu ima žena, ima dece, tu su, takođe, trenutno raseljena lica sa teritorije Kosova i Metohije.

Ono koliko mi saznajemo na osnovu izjave prvog čoveka grada Beograda jeste da on ovim žestoko osuđuje međunarodne organizacije koje su se usprotivile, s pravom i s razlogom, zaista skoro na ivici brutalnog ponašanja, prvog čoveka Beograda, govoreći da na osnovu readmisije Beograd i država Srbija nisu dobili potrebna sredstva za rešavanje ovog problema.

To je, takođe, u kontekstu svega onoga što SRS svih ovih dana pokušava da predstavi srpskoj javnosti jeste, da set svih zakona, potvrđivanje svih konvencija, neće biti moguće sprovesti u praksi zato što naprosto ne postoji finansijska konstrukcija za rešenje svih nagomilanih problema. Mi na osnovu izjave gospodina Đilasa, takođe, saznajemo da nije konsultovan Republički ombudsman, da nisu konsultovane nadležne republičke institucije, da će ovih dana gospodin Đilas tek da se sretne sa predstavnicima OEBS-a i UNHCR-a da priča na ovu temu. To je ono o čemu priča SRS.

Zapanjujuće je da na ovakav način zapravo dokazuje političku diskriminaciju i diskriminaciju po posebnosti ove manjine, kao što je romska manjina, prvi čovek grada Beograda.

Pitanje vezano za sve koji nemaju prebivalište u Beogradu –Beograd će u narednih nekoliko meseci biti stecište svih onih koji neće moći da zarade hleb, kao što je to bilo i ranijih istorijskih perioda – šta bi onda trebalo da se uradi? Da ih vratimo – gde? Tamo gde ne mogu da prežive.

Na kraju, to bi bilo podjednako kao kada bismo se prisećali možda šta je sve prezime Đilas donelo ovom narodu i ovoj državi, pa da kažemo, molim vas, gospodine Đilas, vratite se tamo odakle vaši potiču. Naprosto, to su potpuno neprihvatljive konstatacije.

Umesto da se problem rešava tako što ćete pregovarati sa ljudima, izvinjavam se na prekoračenju vremena, završavam misao, u cilju rešavanja i suzbijanja daljih problema, kao što vidimo, kao spojeni sudovi javili su se i drugi problemi, đonom se krenulo na ljude koji zapravo nemaju mogućnosti da se zaštite. Hvala.

Gospodine Novakoviću, na vreme sam se prijavila kao ovlašćeni predstavnik, ali koliko se sećam, mislim da vi niste bili na mestu predsedavajućeg. Ono što bi trebalo da bude danas na dnevnom redu zasedanja Parlamenta jeste nekih 19 predloga zakona o potvrđivanju raznih konvencija. Sve ovo ne bi bilo sporno ukoliko su ove konvencije provodive, odnosno ukoliko se odnose na celokupnu teritoriju države Srbije. Pri tom moram da izrazim zaista veliki protest što je samo vas nekolicina tu prisutna, i to definitivno jeste slika odnosa srpske Vlade prema ovako značajnim pitanjima.
Mislim da je ovih dana srpska javnost sve više i više uverena u pravu sliku ko ruši dostojanstvo Srbije, ne samo Parlamenta, s obzirom na to da institucije u Srbiji skoro da i ne postoje.
Ono što bi želela da čujem od prisutnih malobrojnih predstavnika srpske Vlade, jeste da mi odgovore – da li će ove konvencije biti provođene na teritoriji Kosova i Metohije? To je prvo pitanje.
Drugo pitanje, s obzirom na to da svi mi ovde jesmo, imajući na pameti samo bolji život građana koji su nas birali i glasali, dakle, unapređenje njihovog života, kao i cilj da napravimo državu Srbiju jakom nacionalnom, ekonomski oporavljenom, sigurnom kućom za sve građane, bez obzira na posebnosti ili razlike, pitam vas, dame i gospodo, na koji način vi mislite da provedete sve ono što konvencije predviđaju kao standarde u okviru oblasti koje se ovde nama predstavljaju?
Ono što bi htela predstavnike Vlade da podsetim, jeste i sledeće: zaduživanje Republike Srbije, dakle, ukupan spoljni dug države Srbije je već dostigao oko 30 milijardi dolara. Da bi se finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1% bruto domaćeg proizvoda, odnosno veća potrošnja od onoga što proizvodimo, Srbiji je u 2009. godini potrebno stranih direktnih investicija u visini od oko 1,7 milijardi evra, dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra. Pošto Srbiji u 2009. godini dospeva i oko 3,6 milijardi evra duga da bi se finansirala naša preterana potrošnja, potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra.
To su, dame i gospodo, priznaćete, nepobitne činjenice sa kojima se Srbija suočava. Ono što mi možemo da saznamo kao poslanici koji pokušavaju da vrše svoju ustavnu obavezu, a jeste rad na nadzoru rada srpske Vlade, ne uspevaju, zbog ignorisanja od strane srpske Vlade. Mi, naprosto, živimo u državi koja polako počinje da liči na gulag, a u Parlamentu koji polako počinje da liči na disciplinsku komisiju gospodina Tadića, koji suvereno, ipak, vlada Srbijom.
Ono što je i te kako važno da javnost u Srbiji zna, jeste – na koji način misli srpska Vlada da provede celokupan set zakona, posebno da provede standarde koji se propisuju konvencijama koje su danas na dnevnom redu.
Jedan od vrlo značajnih primera koji ću sada pokušati da predstavim, jer ću koristiti samo deset minuta kao ovlašćeni predstavnik u ovom javljanju, jeste i primer, s obzirom na to da je rasprava o setu ekoloških zakona izazvala vrlo veliku pažnju, a danas imamo dve konvencije koje su iz oblasti ekologije, tako je Saša Valjarević, bivši gradonačelnik Požarevca, na Poslanički klub SRS poslao jednu informaciju za koju želim da prisutna predstavnica resornog Ministarstva zna. Naravno, po upoznavanju i srpske javnosti sa jednim od vrlo drastičnih primera političke diskriminacije, predaću vam ovo pismo koje smo mi dobili i nadam se da ćete u neko dogledno vreme dati povratnu informaciju.
Dakle, kada je reč o sveukupnoj životnoj sredini i konvencijama koje predviđaju i dostupnost informacija, gospodin Valjarević predstavlja najsvežiji primer kada se država Srbija ne rukovodi interesima građana, već samo političkim i ličnim interesima, pa je reč o propasti projekta izgradnje regionalne deponije za gradove Smederevo, Požarevac i opštinu Kovin.
Pored potpisanog Sporazuma iz 2005. godine i obezbeđivanja sredstava u vrednosti od 106 miliona dinara iz Republičkog fonda za zaštitu životne sredine, 50 miliona iz Ministarstva za Nacionalni investicioni plan, projekat nije realizovan.
Gradonačelnik grada Smedereva, gospodin Predrag Umićević iz DS, gradonačelnik grada Požarevca, tadašnji, Saša Valjarević iz SRS, tadašnji predsednik opštine Kovin, imali su niz sastanaka i prezentacija po pitanju izgradnje regionalne deponije „Jelen Do“ u Smederevu. Nije realizovan ovaj projekat, jer se gradonačelnik Smedereva vodio političkim interesima i nije prihvatio inicijativu gradonačelnika grada Požarevca da se raspiše tender za izgradnju regionalne deponije.
Zašto to nije odgovaralo DS? Nije odgovaralo da se tako važan projekat za 200 hiljada stanovnika pomenutih gradova i opština realizuje, jer bi tada u gradu Požarevcu, po mišljenju demokrata, gradonačelnik iz SRS i SRS dobila podršku građana za realizaciju ovako velikog i bitnog projekta. Zbog nerealizacije projekta, sredstva u vrednosti od 156 miliona dinara su propala. To je stvorilo mogućnost da se raspiše međunarodni tender, gde bi gradovi Smederevo, Požarevac i opština Kovin iz svojih javnih komunalnih preduzeća, glavnu delatnost upravljanja komunalnim otpadom i javnom higijenom poverila stranom partneru i time direktno ugrozila javna komunalna preduzeća u tim gradovima.
Primer su nam veći gradovi Leskovac i Jagodina, gde je veliki broj radnika ostao bez posla, tri godine posle poveravanja stranim partnerima, nisu izgrađene regionalne deponije u tim gradovima. Bivši gradonačelnik grada Požarevca, Saša Valjarević, upozorio je novog gradonačelnika Miodraga Milosavljevića iz DS da ne pristaje na predlog gradonačelnika grada Smedereva koji predlaže da se isto to uradi, kao što je urađeno u Leskovcu i Jagodini. Zato gospodin Valjarević moli gospodina ministra Dulića, kao i sve predstavnike iz resornog ministarstva, da ovo sve provere i da spreče nameru gradonačelnika Umićevića, jer je to štetno za građane i javna preduzeća u Smederevu, Požarevcu i Kovinu.
Takođe, ono što je zahtev gospodina Valjarevića jeste da tražite odgovornost zbog nerealizacije izgradnje regionalne deponije i gubitka od 156 miliona sredstava za pomenuti projekat.
Dakle, dame i gospodo, to je realnost u tzv. demokratskoj Srbiji posle 5. oktobra. Juče sam navela primer opštine Zemun u kojem UNDP glavni menadžer obustavlja projekat onog momenta kada je gospođa Pop-Lazić preuzela funkciju predsednika opštine Zemun. Mi ćemo i danas, kao i svih ovih dana, da navodimo konkretne primere političke diskriminacije SRS na svim mestima gde vrši vlast ili pokušava da sprovodi svoj politički program unapređenja života građana Srbije od strane vladajuće većine, na prvom mestu DS.
(Narodni poslanik Marina Raguš predaje papire ministru Duliću.)
Obavestila sam vas da ću koristiti samo desetak minuta, nisam znala da mi je mikrofon uključen, pa se izvinjavam i javnosti i kolegama koji su prisutni.
Ovo jeste značajna informacija za građane Srbije, naše je uverenje, mi ćemo to pokušati da dokažemo svih ovih dana, jeste da se flagrantno krši izborna volja koja se sprovodi na izborima. Očigledno je da Srbiji izbori pod upravom gospodina Tadića više nisu potrebni, to je naše političko uverenje. Gospodin Tadić i vladajuća koalicija u državi Srbiji, na prvom mestu DS, vrše potpunu kontrolu nad beogradskim i srpskim medijima. Ali, to će biti tema za neke naredne tačke dnevnog reda. Nadam se da ćemo dobiti povratnu informaciju kao što smo i ovih dana dobijali povratne informacije za sve konkretne primere koje smo navodili. Time bih završila ovo svoje prvo javljanje. Hvala.

Hvala, gospodine Novakoviću. Dame i gospodo, ono na čemu će SRS da insistira jeste način i metodologija provođenja svih standarda koje ove konvencije, koje su danas na dnevnom redu, obezbeđuju i trebalo bi da se provedu. S tim u vezi mi izražavamo vrlo veliku rezervu, pogotovo kada je reč o suverenom delu teritorije koji se zove KiM i očekujem da ću od predstavnika srpske Vlade čuti kada će svi ovi zakoni, koji bi trebalo da znače mogućnost približavanja EU, za koje se opredelila vladajuća koalicija, moći da se primene na delu teritorije KiM. To će nama sasvim sigurno da bude signal da imamo vrlo ozbiljnu Vladu i vrlo ozbiljnu državu koja je krenula da se bavi, konačno, svim onim državnim prerogativima i da se prostire na suverenom delu Kosova i Metohije.
Takođe, javnosti radi, moram da izrazim protest u smislu spajanja, uslovno rečeno, nespojivih tema koje su i te kako od velikog značaja za svakodnevni život građana Srbije. Reč je, ukoliko sam dobro pobrojala i sabrala, o 19 konvencija, koje su spojene na način koji nama baš nije prihvatljiv, a pri tom je vrlo nejasan, ali svejedno, tako je kako je. Nismo mi odlučivali o ovome.
Pokušaću na dostojan način, nadam se, da predstavim kolege koje iz poznatih razloga nisu u mogućnosti da učestvuju u radu redovnog zasedanja Narodne skupštine Srbije. Ovlašćeni predstavnik po ovoj tački dnevnog reda trebalo je da bude mr Dejan Mirović, koji je konačno obrađivao teme za koje je smatrao da su od izuzetnog značaja za sadašnji momenat u kome se nalazi Srbija, a jeste opterećen velikim ekonomskim i socijalnim problemima, na prvom mestu spoljnim dugom koji sada prevazilazi 30 milijardi dolara. Ono što očekujemo da ćemo uskoro čuti od Vlade, takođe, jeste novi paket mera, novi aranžman sa MMF-om i eventualno da razreši sve dileme, nedoumice i otkloni strahove, da li se Srbiji približava argentinski scenario.
Ali, da se konačno vratimo dnevnom redu. SRS smatra da je primena konvencija koja se nalaze na dnevnom redu od vrlo velikog značaja za sve građane države Srbije. Njihova potpuna primena značila bi unapređenje, na prvom mestu, seta ljudskih prava koja su za SRS od izuzetnog značaja. Ljudska prava u suštini jesu preduslov za civilizovano funkcionisanje svake države i modernog društva, ali da bi se ona primenila u praksi, ono što je preko potrebno jeste doslovno primeniti osnovne konvencije i protokole u ovoj oblasti. Ovih dana smo naveli neke primere koji predstavljaju, zapravo, uslovno rečeno, plastične primere, pa može se reći čak i brutalnog kršenja osnovnih ljudskih prava u modernom, demokratskom, srpskom društvu ili onome što bi srpsko društvo trebalo da bude ili čemu bi trebalo da teži.
Ono što je suština jeste da nije dovoljno da se konvencije i protokoli samo usvajaju po automatizmu, bez čitanja i razumevanja ili prilagođavanja srpskoj praksi, već naprotiv, i ono što jeste zamerka Poslaničkog kluba SRS, sve ono što se nalaže i zahteva od zajednice najrazvijenijih evropskih država i društava trebalo bi da bude po benefit transferu prilagođeno okolnostima i specifičnostima srpskog društva i srpske države. Ukoliko to nije slučaj, onda je zaista vrlo teško razmišljati i svrsishodnosti paketa zakona, a posebno o predlozima zakona za potvrđivanje konvencija koje bi trebalo da stupe na snagu.
Ono što je značajno, takođe, jeste da ovaj set protokola i konvencija koje danas razmatramo, svaka selektivna primena neminovno dovodi do zloupotrebe ovih prava i do dvojnih standarda koji dovode do toga da se, recimo, na primeru prakse za građane Srbije ne važe određena ljudska prava, ali za građane Zapada važe.
Što se tiče konkretnih rešenja iz Predloga zakona o potvrđivanju sporazuma o strateškoj saradnji, recimo, Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije, SRS nije protiv saradnje između naše i evropske policije.
Naprotiv, ta saradnja se ne može posmatrati izdvojeno iz opšteg konteksta između Brisela i naše zemlje. Već se vidi u članu 1. ovog predloga zakona da je Sporazum zaključen 18. septembra 2008. godine, nakon proglašenja nezavisnosti tzv. Kosova i priznavanja te fantomske države od strane više od dve trećine EU.
Dakle, činjenica je da su na osnovu falsifikovanog izveštaja Helen Rante izuzeli teritoriju kakva je KiM i da je dve trećine evropskog civilizovanog sveta pogazilo set međunarodnopravnih normi, priznalo državu koja se zasniva i koja je nastala samo na šiptarskom terorizmu i posebnim vidovima visokotehnološkog kriminala, organizovanog kriminala, trgovine organima, narkoticima i svega onoga što predstavlja crne fondove mnogih najrazvijenijih organizacija.
Ono što jeste činjenica, a pri tom nedoumica, ukoliko potvrdimo i time verifikujemo konvenciju koja bi trebalo da faktički stavi na snagu saradnju između srpske i evropske policije, skoro smo imali primer tajnog izveštaja Savezne Nemačke obaveštajne službe kojim se potvrđuje da šiptarska teroristička država tzv. nezavisno Kosovo svoju privrednu aktivnost temelji samo na kriminalnoj aktivnosti šiptarskog političkog vrha. U tajnom izveštaju Savezne Nemačke obaveštajne službe utvrđuje se veza između svih onih koji su oslobođeni od ratnih zločina, trgovine srpskim organima, do najviših vrhova u Briselu.
S tim u vezi, volela bih da predstavnici srpske Vlade, koju za sada čine, čini mi se, gospođa ministar sporta i gospođa iz Ministarstva za zaštitu životne sredine, tako da i nisu to prave adrese na koje bih mogla da uputim ovo pitanje, ali konačno to je i odnos srpske Vlade prema ovom parlamentu, ali srpska javnost bi trebala da pronađe sama odgovor na ovo pitanje, dakle, trebalo bi da imamo fantastičnu, pravovremenu, u realnom vremenu, kvalifikovanu saradnju sa evropskom policijom. Evropska policija bi prvo trebalo da pohapsi, bar kako navodi tajni izveštaj BND visoke zvaničnike Brisela, a onda, i šiptarski politički vrh.
Ime gospodina Tačija se i te kako našlo u tajnom izveštaju BND, kao jednog od ljudi koji potpisuje kriminalne aktivnosti na teritoriji KiM.
S obzirom na to da Kosovo i Metohija nema privredne aktivnosti, nego se finansira isključivo kriminalom, uvećali su stopu kriminala za celu Srbiju i samo u okviru toga Evropa nas gleda kao celovitu zemlju, pa je Srbiji porastao rejting na toj crnoj listi i postala je crna tačka kada je reč o organizovanom kriminalu.
Nama nije jasno kako će standard i kako će ta saradnja između evropske policije i srpske policije da izgleda kada je reč o Kosovu i Metohiji.
Nije nam jasno kako će saradnja između evropske i srpske policije da izgleda ukoliko znamo za podatak da je tri hiljade DNK uzoraka, a koji bi definitivno pomogli istragu u trgovini srpskim organima, nestalo u laboratorijama Haškog tribunala?! Ili, kako će da izgleda ta saradnja kada znamo da albanska država šteti daljoj istrazi?! Ili, kako će da izgleda ta saradnja ukoliko znamo da je o ovim aktivnostima, na prvom mestu trgovina organima ljudi koji su bili otimani sa teritorija KiM i odvoženi u periodu NATO agresije, u Tropoju na severu Albanije, a o tome sve obaveštajne službe znale i ništa nisu preduzele, kako će onda da izgleda saradnja između evropske i srpske policije na terenu?!
Slični problemi se javljaju kada se analizira član 2. ovog sporazuma, koji definiše strateške, odnosno tehničke informacije, član 6. koji reguliše razmenu informacija, član 7. koji reguliše zahteve za pomoć, član 13. koji govori o odgovornosti ugovornih strana, u Aneksu se definišu oblici kriminala koji su predmet saradnje, a to su trgovina narkoticima, ljudima, dakle, sve ono što je karakteristično za tzv. Kosovo i u obrazloženju ovog predloga zakona se govori da su ovo krivična dela koja su osnov za saradnju povodom ovog sporazuma.
Međutim, to je već problem pomešanih državnih prioriteta – politike ove vlade koja pokušava ovakvim dnevnim redom da sakrije ono što svaki građanin naše zemlje zna, a to je činjenicu da se danas za Srbiju postavlja pitanje izbora između Brisela ili KiM. Ono što smo izrazili kao nedoumicu, a trebalo bi srpska vlada da odgovori, ali ona to neće uraditi i današnja sednica je pravi primer za to, srpska javnost to vidi, jeste kako će uspeti da se približi EU i da sačuva suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, kada je reč o KiM, pogotovo kada znamo da je pod američkim pritiskom dve trećine zemalja članica EU priznalo nezavisnost tzv. države Kosovo i Metohija, nastale isključivo na šiptarskom terorizmu i na kriminalu.
Takođe, zašto to ne reći otvoreno? Trenutno se glavni teroristi na Balkanu, Haradinaj, Tači i ostali, ne bave svojim osnovnim poslom, terorizmom, kojim su dobili konačno državu, i trgovinom organima, već izigravaju nekakve intelektualce i političare, sve zarad građenja institucija države Kosovo na srpskoj teritoriji.
Ono što smo imali prilike, takođe, da vidimo krajem prošle godine kada je Misija vladavine prava – Euleks postala operativno sposobna i kada smo mi izrazili zgražavanje nad još jednim divljanjem američke i britanske administracije, kada je reč o Savetu bezbednosti, dakle, Euleks je kao misija protivpravno smeštena na teritoriji KiM.
U Euleksu, između ostalog, svojim kapacitetima, ljudskim resursima učestvuju SAD, učestvuje, recimo, jedna Hrvatska. Euleks je misija koja nije predviđena Rezolucijom 1244 i potpuno je stornirala sve ono iza čega stoji i što bi trebalo da bude nadležnost direktno Saveta bezbednosti. Skoro su, odlukom suda, oslobodili čoveka koji je potpisao teroristički čin na teritoriji KiM, kada je stradalo više srpskih civila.
To su zapravo poruke koje se šalju srpskoj javnosti, da šiptarski teroristi bivaju političari, državnici, rado viđeni gosti na američkim ili britanskim, uslovno rečeno, modernim dvorovima, a da Srbi to plaćaju time što dobijaju višegodišnju robiju pred Haškim tribunalom koji je, to se doslovno može reći, zaista, instrument sile novog poretka sveta.
Dakle, u tom smislu realnog stanja tragikomično izgleda i obrazloženje predlagača povodom Predloga zakona u kome se uopšte ne pominje da li srpska strana smatra da ovaj zakon važi i za našu južnu pokrajinu, u suštini, smatra se da će se tako navodno ispuniti neophodni uslovi u procesu pridruživanja EU. Kada se ovo pročita, neminovno se postavlja pitanje koji su to evropski uslovi u praksi ili da je ova teroristička grupa sa Kosova, koja voli tu kvazitvorevinu, ispunila te evropske bezbedonosne uslove tako što je prodavala, recimo, ljudske organe i otimala ljude.
SRS je pre izvesnog vremena gospođi Malović, srpskom ministru pravde, rekla – mi smo izveštajem Saveta Evrope došli do saznanja da je u Bondstilu bio faktički instaliran ''mali Gvantanamo''. U tom ''malom Gvantanamu'' u Bondstilu, a to su komesari Saveta Evrope utvrdili, nalazili su se Srbi. Takođe, međunarodna zajednica je imala, a i srpska država, na osnovu kontraobaveštajnih i obaveštajnih podataka policije i vojske, saznanja o trgovini organima, o otimanju ljudi sa teritorije KiM. Ukoliko je neko, a ustanovi se, iz srpske Vlade imao ta saznanja, dame i gospodo, budite sigurni da će SRS dati sve od sebe da ti ljudi, kada za to dođe vreme, krivično odgovaraju.
Ono što bi, takođe, trebalo da se kaže, jeste da, naravno, sve ovo pokazuje razliku između prakse i propagande o tzv. briselskim standardima, to možda posredno znači da ovaj sporazum reguliše teritorijalnu primenu samo za Srbiju i da je zato u tzv. državi Kosovo dozvoljena trgovina ljudi i dozvoljeno da nestaju ljudi. Ako to nije tako i ako se tzv. briselski standardi poklapaju, onda predlagač zakona treba da odgovori na direktno pitanje, ali nažalost, predlagač zakona nije tu, pa neće ni odgovoriti na to pitanje – da li će i za korumpirane, pristrasne, briselske činovnike prisutne na KiM da važe isti standardi, odnosno važiti primena ovog sporazuma koji reguliše pomaganje povodom otkrivanja najtežih krivičnih dela, kakva su trgovina ljudima i narkoticima.
Da vas podsetim, dame i gospodo, trgovina ljudima, kao i trgovina ljudskim organima, gde se zna da jetra devojčice između 15 i 17 godina na crnom tržištu košta pet miliona evra, to je vrlo sofisticiran posao i u taj posao moraju da budu uključene razne institucije. Dakle, to ne može da uradi nekolicina ljudi i to se najčešće radi pod okriljem mnogih obaveštajnih organizacija.
Da je ovde prisutan predstavnik srpske Vlade kome bih mogla da uputim ovo pitanje, ovoga momenta bih mu u ime srpske javnosti i onih koji su nam dali mandat da ovo istražimo do kraja, postavila pitanje i tražila vrlo jasan i hitan odgovor, ali nažalost, srpska Vlada odnosno većina srpske Vlade nije smatrala za shodno da bude tu.
Dakle, nije nikakva tajna ko je sa Zapada iz zemalja EU godinama bio sponzor terorističke tzv. oslobodilačke vojske Kosova i njenih vođa.
Takođe, SRS je navela pre izvesnog vremena, krajem 2008. godine, taksativno, i ne želim da se ponavljam, zabeleženo je, koliko je američka administracija davala milionske iznose u dolarima za formiranje nezavisne države Kosovo.
Potvrdu svega toga i vrlo jasan i decidan stav imali smo prilike da vidimo i da čujemo od ambasadora SAD i Velike Britanije na poslednjoj sednici Saveta bezbednosti 23. marta, kada su rekli – nezavisnost Kosova je bespovratan proces, na teritoriji KiM se primenjuje plan Marti Ahtisarija.
Dakle, sve ono što jesu bile naše nedoumice i sumnje, izražene kroz pokušaje da se skrene pažnja javnosti i odgovornih u vlasti da se ide ka tome, da je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju zapravo iznuda priznanja nezavisnosti KiM, da je sledeća faza primena plana Martija Ahtisarija, a posle toga sledi i primena Išingerovog plana podele Kosova, ulaska srpske i albanske strane u pregovore i time je završen posao.
Možda će vlast da prihvati tu činjenicu, SRS nezavisnost Kosova i Metohije kao činjenicu nikada neće prihvatiti! Mi rešenje vidimo u mirnim, političkim i diplomatskim sredstvima.
Razgovori, pregovori ili bilo kakve aktivnosti sa terorističkom državom, tzv. nezavisnim KiM, iz perspektive SRS nikada se neće desiti!
Da se vratimo dnevnom redu. Ono što treba posmatrati, to su odredbe ovog sporazuma o saradnji, posebno njegove članove 1, 2, 6, 7, 8. i 13. kao i definicije iz Aneksa.
Ipak, bez obzira na sve ove opšte poznate činjenice i udaljenosti između praske i briselske ideologije koja je dominantna u ovoj zemlji, tu nema ničeg spornog, na majskim izborima ''Za evropsku Srbiju'' glasao je izuzetan procenat ljudi, očekujući bolju budućnost. Mi to možemo samo da poštujemo, ali ovo su naši razlozi zašto mi smatramo da Srbija zaista nema alternativu.
U obrazloženju se navodi svrha Sporazuma i unapređenje odnosa sa EU, dakle, upravo sa EU i Briselom koji otvoreno, vrlo plastično, pomažu one koji su definicijski prepoznatljivi kao teroristi, koji su terorizmom došli do nezavisne države. Ovaj apsurd je teško razumeti, ali još teže i ozbiljno komentarisati.
Jedino moguće objašnjenje je da je pro-briselska ideologija u našoj zemlji izgubila dodir sa stvarnim životom, odnosom u svetu i regionu. Možda neki od vas misle da je to jedini ispravan i pravi put.
Možda neki od vas i ne mogu ili nisu im dostupni određeni ekonomski pokazatelji, koje ću kasnije svima vama, posebnom srpskoj javnosti da predstavim, koji govore o tendencioznom uništavanju, recimo, srpske privrede, a davanju primata izboru stranim izvođačima radova umesto domaćim, zaista ciljnom prezaduživanju Srbije. To je taj put u Evropu! Možda nekima od vas sve to nije dostupno, možda i nemate vremena da razmišljate na taj način, možda za vas evropski san znači neka bolja civilizovana Srbija, međutim, za nas, i opet su neki ljudi glasali za to maja 2008. godine, postoji i onaj drugi put koji bi trebalo Srbiju da osloni na sopstvene resurse, da oživi domaću proizvodnju, da pruži makar nadu ljudima da će moći svojim radom, nezavisno od političkih pritisaka iz velike EU, da ostvare bolji život za svoje sugrađane u Srbiji.
Da se vratimo temi. Povodom predloženog sporazuma se može zaključiti da je on, u suštini, u praksi neprimenljiv, jer ova vlast, nažalost, nema ni hrabrosti ni mogućnosti da ih primeni prema, na primer, teroristima u Prištini.
Kada je bila reč o nacionalnim simbolima, o grbu, himni i zastavi, mi smo pokušali da pitamo ministra, koji je bio tu ispred predlagača, kada već pričamo o tome kada će se "Bože pravde" zasvirati na teritoriji Kosova i Metohije, kada će dvoglavi nemanjićki grb da stoji u parlamentu Prištine, kada će srpska zastava da se zavijori na institucijama Kosova i Metohije? To za nas znači primena zakona, to za nas znači da Kosovo i Metohija jeste sastavni deo države Srbije.
Takođe, to za nas znači da celokupan set ovih zakona, zbog kojih smo svi mi pod tolikim pritiskom, satanizovani, znači da će biti sprovedeni u praksi ili će ostati samo mrtvo slovo na papiru. Takođe, izvanredna je prilika da možda samo razmišljamo da postavimo retoričko pitanje: kako će izgledati EU krajem 2009. ili 2010. godine, kada sad već vidimo tendencije i napore jakih evropskih država, čujemo izjave, recimo, Angele Merkel, kojoj ne pada na pamet da pomaže privrede koje nemaju nemački većinski kapital?
Ono što naša projekcija može da bude, kao SRS, koja prati sve ovo što se dešava na teritoriji Evrope u kontekstu svetske finansijske krize, jeste da je vrlo verovatan scenario da će se države zatvoriti u nacionalne ekonomije, da će sve visokorazvijene države zapadnoevropskih demokratija na prvom mestu da misle o domaćem tržištu i domaćoj radnoj snazi, da će na prvom mestu da sa svoje teritorije oteraju one koji su tu došlo trbuhom za hlebom i da ih vrate u zemlje porekla i da će EU da postane i ostane ipak samo san.
Šta ćemo onda?
Ili, da li će svi ovi zakoni, koje mi razmatramo po tako hitnom postupku i zbog toga trpimo užasne satanizacije jer, zaboga, kasnimo, dakle, da li će ti zakoni značiti bolji život za građane Srbije?
Da li će to značiti da će kod nas da oživi proizvodnja? Da li će to značiti da će kod nas da krene poljoprivreda da radi konačno ono što bi trebalo da radi u ovoj zemlji? Da li to znači da će ljudi moći ovde svojim radom da izdržavaju svoje porodice?
To su, takođe, pitanja koja sam imala nameru vrlo direktno i jasno da postavim pred srpsku Vladu, jer to su jedini odgovori koje srpska javnost očekuje. Dakle, preuzeli ste odgovornost da taj san oživi i da ljudi polako ali sigurno, ne preko noći, niko nerealno ne očekuje takvu vrstu magične formule, ali da makar vidi da svakog dana makar bolje živi. To što srpska Vlada ne sedi ovde i to što srpska Vlada neće dati taj odgovor, to je nama i srpskoj javnosti, čini mi se, najbolji mogući odgovor.
Dakle, dame i gospodo, povodom predloženog Sporazuma može se zaključiti da je on, u suštini, u praksi neprimenljiv, ne samo zbog toga što se nema hrabrosti, odnosno mogućnosti, a tu na prvom mestu mislim na materijalno-tehničke mogućnosti i ljudske resurse, a iznad svega toga na finansije, mislimo da i oni koji stoje iza svega ovoga što je zahvatilo Srbiju već devet godina, a negde se nalazi u Briselu i Vašingtonu, nemaju nameru da Srbija bude jaka zemlja ovog regiona. Da imaju nameru, Kosovo i Metohija ne bi bili nezavisni u njihovim očima.
Takođe, usvajanje Sporazuma neće ništa bitno promeniti na tzv. briselskom putu naše zemlje jer, kao što smo videli, posle poslednjeg vanrednog samita EU, održanog u Briselu, koga "Dejli telegraf" od 3. marta 2009. godine otvoreno opisuje kao katastrofu, istočna Evropa je u velikim problemima, jer zapadnoevropske bogate države ne žele da pomažu naš region.
Na pomoć, kao što sam malopre rekla, ne mogu računati čak ni zemlje koje su članice EU, kao što je, recimo, Mađarska, koja je u dugovima, samo da vas podsetim, dame i gospodo, oko 200 milijardi dolara, čija se valuta – forinta, prema zvaničnom kursu Narodne banke Mađarske, sredinom avgusta menjala u odnosu 235 forinti za jedan evro. Pre nekoliko nedelja je vredela najmanje u istoriji u odnosu na evro, a odnos je bio 312 forinti za jedan evro.
Isto tako, dame i gospodo, videli ste, to sam malopre pomenula, da gospođa Merkel ne želi da pomogne čak ni jednom gigantu kao što je "Opel" samo zato što nije u većinskom nemačkom vlasništvu.
Zato je nerealno očekivati bilo kakvu ozbiljnu pomoć za Srbiju. Slično se može reći za propagandni trik o putovanjima bez viza, što navodno zavisi od usvajanja svih ovih konvencija, protokola i sporazuma, jer su za svako putovanje bilo koje vrste potrebne dobre plate i solidan standard, a iznad svega toga stabilna ekonomija koja to obezbeđuje. Srbija nema stabilnu ekonomiju. Srbija polako ali sigurno kreće ka dužničkom ropstvu.
Ništa od toga ne postoji kod nas i mogu se očekivati samo još lošiji pokazatelji u ovoj godini.
Takođe, kada se analizira izjava Oli Rena od 4. marta 2008. godine o viznim olakšicama za zapadni Balkan, jasno je da nema nikakvih garancija za Srbiju, jer on nas čak i ne pominje u toj izjavi. On neodređeno govori o mogućnosti, a prepoznajući određeni rečnik zapadnih diplomata kada se govori o mogućnostima, onda je sama činjenica vrlo diskutabilna, da neke zemlje zapadnog Balkana do kraja ove godine možda dobiju vizne olakšice, ovome treba dodati i izjavu Oli Rena od 9. februara prošle godine, u kojoj preporučuje da se ne podnosi kandidatura za EU i stvari su u vezi sa našom zemljom potpuno jasne.
Zato se, dame i gospodo, ovakav dnevni red može posmatrati samo na jedan jedini način, ipak kao providno zamajavanje javnosti ili skretanje pažnje sa glavnih problema ove zemlje, kao što su ekonomska kriza i skandalozni antikrizni program. Pri tom, on je toliko skandalozan da mi čak i ne možemo da zamislimo kakva je strategija srpske Vlade, u smislu rešavanja finansijske krize koja je zadesila Srbiju.
Da vas podsetim, kada je SRS i srpska opozicija u nekim momentima čak i vrištala sa mikrofona da Srbija polako ali sigurno ulazi u recesiju, da će proizvodna aktivnost i rast produktivnosti biti u negativnom trendu, da će Srbiju zadesiti kriza, za koju niko ne može da pretpostavi njene celokupne dimenzije, mi smo dobili prljavu medijsku kampanju.
Za uzvrat, dobili smo potpunu derogaciju našeg dostojanstva, tako i dostojanstva ovog doma. U kom smislu? Počelo je da se računa, umesto kako će se izaći u susret građanima i kako će se prevazići svi aspekti krize, koliko košta jedan poslanik.
Da se vratimo sledećim razlozima. Dakle, ovaj antikrizni program, i to je političko uverenje SRS, ima jedini cilj pomaganje domaćim tajkunima,. imali ste prilike da ih vidite na Kopaoniku, prikazivali su to srpski mediji, stranim bankama, pre svega austrijskim, koje izrabljuju naše građane i tu su da ostvare profit uz zaista visoke kamate. Od razvojnih domaćih banaka, nažalost, nema ni traga.
Drugo, rasprava o ekonomskom samoubistvu ili gubitku od 267 miliona evra koje donosi jednostrana primena Prelaznog sporazuma sa EU u trenutku kada nam je svaki evro važan, mislim da bi ovih dana trebalo da se napiše prava ekonomija destrukcije, jer je ovaj primer jednostrane primene Sporazuma sa jednom organizacijom, zaista, na uštrb štete države, čini mi se, nezapamćen, ali tu ima ljudi koji se ovim dosta dugo bave i pretpostavljam da će me demantovati ukoliko ovo nije tačno, ali Srbija polako, ali sigurno, u negativnim aspektima ubire presedan za presedanom.
Treće, rasprave o recesiji, koju po anketi Instituta za tržišna istraživanja priznaje već 51% od 200 vodećih domaćih privrednika, rasprave u višemesečnom uzaludnom plaćanju kamate na stendbaj aranžman sa MMF, kao i rasprave o novom aranžmanu sa MMF. Iako čak i ukrajinska vlada gospođe Timošenko uviđa da je to pogubno za privredu svake zemlje i svako ko iole pretenduje da bude ozbiljan profesionalac u svom poslu, da li je reč o politici ili o ekonomiji, takođe, prihvata da su kreditni aranžmani sa MMF uglavnom doneli loše dane za one zemlje koje su krenule tim putem. Onoga momenta kada su pokušale da se vrate sa tog puta tada je bilo već kasno.
Dakle, to su primarne teme o kojima mi treba da razgovaramo u ovoj skupštini. Postojalo je nekoliko pokušaja da to uradimo sa predstavnicima srpske Vlade, međutim, nijedan od tih pokušaja nije prošao onako kako treba. Iskreno, mi ne znamo koji bi to odgovor trebalo da se da milionskoj cifri ljudi koji su ostali bez posla, onih pola miliona ljudi koji žive ispod donje granice siromaštva, penzionera čije su penzije po nominalnoj vrednosti već dobrim delom toliko tesne da ne mogu da isprate sve one zdravstvene potrebe koje idu uz te dane. Ne znam koji odgovor treba pružiti majkama koje bi trebalo da vaspitavaju i da odlučuju o boljem životu svoje dece ili da odlučuju da uvećaju svoju porodicu. Ili, koji bi odgovor srpska Vlada trebala da svima nama da čija su primanja nominalno u odnosu na porast cena i u odnosu na kurs evra ipak značajno opala.
Dakle, dame i gospodo, ono što bi isto tako trebalo da bude jedna od tema jeste tema kriminala koji se najbolje sprečava društvenom prevencijom i oslanjanjem na sopstvene snage. Nema ni dokaza da je u zapadnoj Evropi on na najnižem nivou, dakle, na nižem nivou nego u nekim balkanskim državama. Naprotiv, u izveštaju Biroa UN za borbu protiv kriminala i droge pod nazivom: „Kriminal i njegov uticaj na Balkanu“ tvrdi se da je u mnogim balkanskim državama nivo kriminala niži nego u većini država zapadne Evrope, a posebno kada je reč o delovima protiv ljudi i imovine. Samo da vas podsetim, Antonio Mario Kosta, izvršni direktor Biroa UN za borbu protiv kriminala i droge, tim povodom je za sajt Bi-Bi-Sija izjavio – zapravo, u izveštaju smo naveli da je nivo kriminala danas isti na Balkanu ili u nekim slučajevima čak i niži nego u zapadnoj Evropi.
Naravno, nivo kriminala na Balkanu bi bio u proseku još niži da nije bilo stvaranja tzv. države Kosovo od strane EU. Na prvom mestu vašingtonske administracije, a onda briselske, jer kao što se navodi u izveštaju, jedan od najvećih problema na teritoriji Balkana je problem, to je najveća crna rupa, Kosova i Metohije. EU je odmah pokušala da sakrije ovu istinu i demantovala je tvrdnje Biroa EU.
Očigledno je da se istorija ne uklapa u dogmu zvana Evropska unija, koja se podstiče iz Brisela.
Dame i gospodo, kada budete glasali o ovom sporazumu, o kojem danas govorimo, članove 1, 2, 6, 7, 8, 13, 14. i 17, o odredbi iz Anekse i definicije iz obrazloženje imajte u vidu i sledeće činjenice: britanski „Obzerver“ je 21. februara 2007. godine objavio da je Nemačka početkom 2007. godine na sastanku ministara za pravosuđe i unutrašnje poslove EU u Drezdenu predložila da se usvoji sporazum iz Pruma između Nemačke i još sedam zemalja, potpisan 2005. godine. Sporazum predviđa da će u hitnim situacijama policajci, bez ikakvog obaveštavanja, moći da prelaze iz jedne zemlje u drugu. Definicija ''hitne situacije'', blago rečeno, jeste sporna, rizik da će se opasnost materijalizovati u slučaju da se čeka na delovanje policije države domaćina. Policija bi imala pravo da preduzme sve privremene mere neophodne za sprečavanje neposredne opasnosti.
Što se tiče razmene podataka koju predviđa Sporazum, Toni Banjan iz grupe za kontrolu građanskih sloboda „Stej voča“ smatra Prum, ovaj proces ubrzava i umesto da prvo imaju osumnjičenog, pa tek onda traže podatke, moći će odmah da se bace u potragu po celoj Evropi.
Ono što je ovde vrlo značajno i treba reći, mi upravo usvajamo konvencije koje potiču i dolaze iz onog dela razvijenog, civilizovanog, sveta koji se nalaze u većini veoma važnih strateških misija na teritorijama koje su proglašene kriznim područja niskog ali kontrolisanog intenziteta, čiji vojnici, tu na prvom mestu mislim na američke vojnike, nisu u obavezi, čak su izuzeti od domaćeg zakonodavstva ukoliko učine neko krivično delo, najčešće njihovi vojnici odgovaraju, i trebalo bi da odgovaraju, pred domaćim sudovima.
Te primere smo kao poslanička grupa pominjali prošle godine i videlo se da, recimo, za masakr u Faludži nijedan američki plaćenik koji je potpisao taj masakr nad civilima čak nije dobio ni moralnu opomenu, to tako neće biti ni sada. To je svet koji se kroji prema demokratskim principima i načelima, i toliko o slobodama koje dolaze iz vašingtonske i eventualno briselske kuhinje. Iz te kuhinje dolazi srpskom narodu samo jedna poruka, dakle, Ramuš Haradinaj biva oslobođen, a srpski narod, srpski državni, policijski i vojni vrh biva osuđen za tolike godine robije.
Sada da se vratimo na temu, a to jeste 19 konvencija, sporazuma i protokola. Jedan od vrlo značajnih segmenata za srpsko društvo jeste Predlog zakona o potvrđivanju Okvirnog ugovora o zajmu zaključenom između Republike Srbije i Banke za razvoj Saveta Evrope. SRS je protiv daljeg zaduživanja Republike Srbije. Ukupan spoljni dug već prevazilazi 30 milijardi dolara i to što je državni dug manji ne može značiti ništa, jer će država biti prinuđena da na posredan ili neposredan način čak i preuzme privatni dug preduzeća ili će doći do totalnog kolapsa privrede.
Što se tiče konkretnog zajma sa Bankom Saveta Evrope od oko 20 miliona evra njegova namena nije sporna. To je ispravljanje posledica prirodnih nepogoda i klizišta. Nije mi jasno zašto se država dodatno zadužuje ako je mogla da uštedi, recimo, 267 miliona evra ukoliko bi odustala od besmislene odluke o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU. Tako da ne samo da je mogla da finansira ceo projekat od 36 miliona evra već je mogla da podigne, recimo, sledeće projekte i objekte:
1) Ukoliko bi se odustalo od jednostrane primene Prelaznog sporazuma vlast bi mogla da za nekoliko puta uveća davanja iz budžeta predviđena, recimo, za antikrizni program – to je oko 84 miliona, koje daje država, a ostalo su vrlo neizvesni bankarski krediti.
2) Ako bi vlast odustala od jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU, budžetski deficit od 580 miliona evra bio bi skoro prepolovljen. Ako bi se sredstva koja se gube primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU usmerila ka privredi, subvencije privredi bi mogle biti uvećane za skoro osam puta ili ako bi sredstva bila usmerena ka Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, on bi imao skoro sedam puta veća sredstva.
Suma od 267 miliona evra je veća i od izdataka predviđenih za subvencije poljoprivredi od oko 212 miliona evra, ali i od sume od oko 192 miliona evra predviđene za Nacionalnu službu za zapošljavanje. Da vas podsetim, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje do kraja prošle godine više od 700 hiljada ljudi je zvanično bez posla, a oko 67 hiljada ljudi je ostalo bez posla zvanično, čitali smo taj spisak preduzeća, takođe, tako što su im jednostavno prestali osnovi za rad, uglavnom oko 67 hiljada ljudi je ostalo bez mogućnosti da prehranjuje svoju porodicu.
Isto tako suma od 267 miliona evra je samo za 17% manja od ukupnog budžetskog izdvajanja za dečju zaštitu, na primer. Poređenje budžetskih izdataka i gubitaka koje proizvodi odluka o primeni Prelaznog sporazuma pokazuje da je Vlada mogla sa 267 miliona evra da finansira, na primer, rad sledećih institucija – Narodne skupštine, uključujući poslanike iz stručne službe na koje odlazi od 23 miliona evra; Ministarstvo za KiM koje dobija 47 miliona evra; Ministarstvo za spoljne poslove, uključujući i diplomatsko–konzularna predstavništva na koje odlazi oko 67 miliona evra; Ministarstvo pravde, uključujući Upravu za izvršenje zavodskih sankcija i Direkciju za upravljanje oduzetom imovinom kojima pripada oko 74 miliona evra.
Dakle, sve ove institucije ukupno koštaju Srbiju oko 211 miliona evra, što je oko 55 miliona evra manje nego što iznosi gubitak nastao jednostranom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU.
Ipak, bez obzira na sve ove podatke, sve institucije su na stalnom udaru medija, posebno naša institucija, za koju se nadamo da će jednog dana da se sete oni koji su vlasni da to urade, da zaštite dostojanstvo svih nas.
S druge strane, katastrofalna odluka o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU se retko kritikuje u medijima. Još ređe se traži njeno ukidanje zbog štednje. Slično se može zaključiti i kada se radi o Ministarstvu ekonomije na koje odlazi skoro neverovatnih 516 miliona evra.
Iz Ministarstva za lokalnu samoupravu najavljuju otpuštanja osam hiljada lokalnih državnih službenika u naredne četiri godine. Tako će se navodno uštedeti 12 miliona evra. Međutim, ta cifra je preko 20 puta manja od one koju gubimo jednostranom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU.
Dakle, ono što SRS smatra i to je naše političko ubeđenje, da vlast, ukoliko sve ovo ima na pameti, a jesu precizni ekonomski pokazatelji, mora da povuče odluku o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU. Ogromna finansijska sredstva koja Srbija poklanja, priznaćete, bogatoj EU, dakle, moraju biti usmerena – ka našim najsiromašnijim građanima, zaposlenima, za poboljšanje zdravstvene i dečije zaštite, ka našim poljoprivrednicima i našoj poljoprivredi.
Da ne ispada da samo kritikujem ovde, poštujući zaista konkretne ekonomske pokazatelje i konkretne podatke, ovo je, takođe, jedno od ponuđenih rešenja za prevazilaženje finansijske krize. Dakle, SRS smatra da vlast mora da prestane da pomaže monopoliste, kao što je kompanija "Delta". Vlasnici te kompanije su već dovoljno bogati i ne treba im pomoć države zarad uvećanja njihovih bogatstava.
Jednostrana primena Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU pokazuje da Brisel u suštini potkrada Srbiju. Brisel otima od naših građana 267 miliona evra. Za te pare bi se moglo izgraditi oko 60 obdaništa ili 50 dnevnih boravaka za decu, sa obezbeđenim prevozom i mogao bi se nabaviti nov nameštaj za 150, recimo, škola, izgraditi 50 fiskulturnih sala, dograditi 22 škole ili sanirati 90 škola, a takođe izgraditi 15 novih.
Za pare koje nam Brisel otima mogla bi se izgraditi tri nova mosta u Beogradu.
Ja sam se zaista, negde, i poradovala, a očigledno da su mi nade bile, kao i očekivanja, vrlo nerealne, da će ta dva reda predviđena za predstavnike srpske vlasti biti popunjena, pa da ćemo imati prilike da razmenimo argumente i da čujemo ponudu konkretnih rešenja prevazilaženja finansijske krize, ali evo srpska javnost to može da vidi – kako izgleda.
Povodom ove tačke dnevnog reda, naravno, povodom teme koja je na dnevnom redu i ovog kredita koji danas razmatramo, veoma je bitno da te poslove obavljaju naša preduzeća, jer iskustvo sa tzv. evropskim kreditima je više nego negativno, zbog, kako bi neki rekli – visokih standarda koji dolaze od strane briselske administracije.
SRS smatra da su to ucene, i to jeste naše političko uverenje, i njihovih finansijskih institucija. Ja ću vam navesti tu nekoliko primera.
Dakle, kada je reč o eliminisanju domaćih preduzeća, primera radi, u članu 115. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU obećava pomoć Srbiji koja uključuje zajmove Evropske investicione banke. Nije jasno, kako krediti koji imaju visoke kamatne stope mogu da se računaju i da se čitaju – kao pomoć? Ali, eto!
Takođe, tzv. pomoć će biti uslovljena naporima primalaca da se provedu ekonomske, demokratske i institucionalne reforme. Kako te reforme izgledaju u praksi, pokazuje, recimo, sledeći primer.
Austrijski ''Por'', koji će najmanje za 118 miliona i 640 hiljada evra graditi most na donjem špicu Ade Ciganlije, jer naprosto nije imao konkurenciju među domaćim građevincima, nekada čuvenim u svetu, jer oni nisu učestvovali na tenderu. Razlog su vrlo strogi uslovi Evropske banke za obnovu i razvoj, za koje se unapred znalo da su nepremostivi za domaću operativu.
Prvi uslov IBRD je bio da izvođač ima obrt sredstava od 200 miliona evra u poslednjih pet godina. Drugi, da ima reference, tj. da je sagradio bar tri mosta sličnih osobina, kao onaj za koji konkurišu u poslednjih deset godina.
Podrazumeva se da firma koja dobije posao bude tehnički osposobljena. Jedina domaća firma koja ispunjava ovaj poslednji uslov jeste ''Mostogradnja'' koja poseduje mehanizaciju za gradnju mosta na plovnim putevima, kao što je upravo slučaj sa mostom kod Ade Ciganlije. Poslednjih godina, međutim, nije gradila kapitalne mostove, iz dobro poznatih razloga, jer država nije imala ekonomsku snagu na prvom mestu, za tako nešto.
Anđelko Kovačević, inače potpredsednik Privredne komore Srbije je izneo podatke da su strane firme donele nove uslove i da se od naših preduzeća, koja konkurišu za neki posao traži da su nešto značajno izgradila u poslednje tri godine. Zbog toga su svi veći projekti, kao što su, recimo, putevi i mostovi, dodeljivani uglavnom stranim firmama, iako nema dokaza u praksi da su sposobnije od naših. Primera radi, ''Energoprojekt'' je u 2007. godini ostvario zaradu od oko 200 miliona evra. Naši građevinari smatraju da imaju nedovoljnu podršku banaka koje bi trebalo da podrže izvoznike.
Idemo dalje sa konkretnim primerima, slična se situacija ponovila i 2006. godine, u vezi sa izgradnjom novog mosta i rekonstrukcijom starog mosta kod Beške na Dunavu. Predstavnici Sindikata građevinarstva Srbije i Republičkog granskog sindikata "Nezavisnost" su javno izrazili svoje nezadovoljstvo činjenicom da srpski konzorcijum, koji su činili "Mostogradnja", "Planum", "Goša", MIN, "Ivan Milutinović" i "Zavarivač", nije dobio posao na izgradnji novog mosta kod Beške, iako su nezavisne komisije ocenile tu ponudu kao najpovoljniju. Udružena srpska preduzeća su uspela da nadmaše sve inostrane firme po kvalitetu ponude.
Ali, Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka su diskvalifikovale domaći konzorcijum jer, navodno, ne ispunjava visoke kriterijume.
Uzalud su iz domaćih firmi upozoravali da će kredite tih banaka vraćati građani Srbije. Evropska banka za obnovu i razvoj, dakle, ukupan posao na sanaciji i izgradnji mostova kod Beške, inače vredan 40 miliona evra, čak ni rekonstrukciju mosta kod Beške nije htela da poveri ''Mostogradnji''. Navodno, ova firma je 2005. godine imala nedovoljan profit, dakle, otvoreno je favorizovana dugoplasirana "Alpina", iako je ponuda te firme bila dva miliona skuplja.
Da vas podsetim, taj isti most kod Beške, sedamdesetih godina je gradila domaća ''Mostogradnja''. Epilog je bio da su ugovor za sanaciju postojećeg i izgradnju novog mosta kod Beške dobili "Alpina-Majreder" i DSD. Jedan od podizvođača će biti ''Mostogradnja'', a sa druge strane, ukoliko razmišljamo o tom drugom putu, za razliku o nemogućnosti ispunjavanja standarda i kada smo već kod toga, još jedan od plastičnih i vrlo aktuelnih primera je funkcionisanje "Fijata" u Srbiji. Ono što pouzdano znamo jeste da "Fijat" ne može da se vezuje ni za jednu fabriku rezervnih delova na teritoriji Srbije zato što, naprosto, nijedna fabrika ne može da konkuriše standardima "Fijata", jer je tehnologija zastarela.
Dakle, ono što se pruža kao nova mogućnost, u stvari stara mogućnost koja tu stoji, ali koja, takođe, nailazi na satanizaciju jer dolazi sa Istoka, reč je o Ruskoj federaciji. U Ruskoj federaciji su širom otvorena vrata za građevinska preduzeća. Ovo, naravno, nije politička fraza ili floskula ili naša opijenost Ruskom federacijom, već tu postoje konkretni primeri.
Preduzeće "Ivan Milutinović"-PIM je u julu 2008. godine potpisalo ugovor o izgradnji luke u mestu Primorsk, na Azovskom moru u Rusiji, u vrednosti u vrednosti od 360 miliona evra. Beogradski "Napred" je u avgustu 2008. godine potpisao ugovor o gradnji trgovačkog centra u glavnom gradu Republike Komi, u vrednosti od 45 miliona dolara.
Istovremeno, gradi hotel u vrednosti od 70 miliona dolara u Jaroslavskoj oblasti.
Dok se u Srbiji guše domaće građevinske firme, Evropska banka za obnovu i razvoj ulaže sredstva u ekspanziji Austrijskog osiguravajućeg društva, odnosno grupe "Unika" u Hrvatskoj, Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj. Partneri nameravaju da svoje poslovanje prošire u istočnoj i jugoistočnoj Evropi. Saradnja traje nekoliko godina i poklapa se sa širenjem evropskih vrednosti na istočnu Evropu.
Kada sagledamo, dame i gospodo, sve ove činjenice, nije čudno to što je i američki podsekretar za finansije zadužen za međunarodna pitanja, Tim Adams, izjavio 2006. godine da je vreme da se preispita rad Evropske banke za obnovu i razvoj. Izjavio je da je banka formirana kao privremena institucija i da treba preispitati da li je ona zaista ostvarila svoju svrhu.
Ovo je vrlo značajno pitanje. Inače, kada je u pitanju bankarski sistem na teritoriji Srbije, iz jednog prostog razloga, ono što Srbiji nedostaje, to jeste činjenica, to mi svi znamo, jeste razvojne domaće banke.
Kao još jedna slika celokupne ove teme jeste da u članu 91, na primer, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, EU traži od Srbije, kaže: ''Strane će sarađivati u cilju uspostavljanja i razvijanja odgovarajućeg okvira za postizanje sektora bankarstva, osiguranja i finansijskih usluga u Srbiji zasnovanih na slobodnoj konkurenciji i na obezbeđivanju neophodnih i jednakih uslova za sve učesnike.''
Međutim, prema podacima koje je izneo guverner NBS oko 80% banaka u Srbiji je još u maju 2007. godine bilo u većinskom vlasništvu kapitala iz EU. Prema izveštaju NBS u prvom tromesečju 2008. godine bankarski sektor je ostvario dobit od oko 130 miliona evra. Uglavnom su strane banke u Srbiji u 2007. godini ostvarili bruto dobit od oko 293 miliona evra, što je bilo povećanje od 40% u odnosu na 2006. godinu. Krajem marta 2008. godine, u organizacionom sistemu svih banaka je bilo 2.486 poslovnih jedinica filijala, šaltera, ekspozitura, agencija i menjačnica, što je za 51% više nego krajem 2007. godine.
Dakle, dok srpska industrija i poljoprivreda propadaju, volela bih da čujem drugačije argumente i razloge koji bi me ubedili u suprotno, kao i celu grupu Poslaničkog kluba SRS, bankarski sektor koji je u stranim rukama se razvija. Istovremeno, to je, nekako, već i u sklopu procesa koji je nama prepoznatljiv kao proces spojenih sudova, raste i spoljni dug Srbije.
Finansijski konsultant Nebojša Katić upoređuje zaduživanja Srbije sa onim iz vremena SFRJ koji je doveo do sloma ekonomskog sistema Druge Jugoslavije.
Dakle, lakoća zaduživanja poslednjih godina podseća na ''vesele sedamdesete'', kada je Jugoslavija rado uzimala inostrane kredite, kada se dobro živelo i kada je jačana svest da se živi dobro, isuviše dobro. Međutim, gospodin Katić smatra da je aktuelna situacija gora nego ona iz perioda nekadašnje Jugoslavije, jer čak nema ni lažnog osećaja boljeg života.
Spoljni dug beznadežno raste, 28,4 milijarde dolara krajem marta, ono što do sada imamo kao podatak jeste da je skoro premašio tu cifru od 30 milijardi dolara, nema ni razvijanja građevinske industrije uz pomoć domaćih banaka. Primera radi, opet navodim, gospodin Katić kaže da je deo kredita koji je Jugoslavija dobijala usmeravan, recimo, samo komparacije radi, za izgradnju infrastrukture, dakle, namenski i selektivno. Poslove su, naravno, obavljala domaća preduzeća.
– Tako se pored izgrađene infrastrukture i novih radnih mesta sticalo iskustvo koje se kasnije prodavalo zemljama trećeg sveta i to je nasleđe koje je nama ipak blisko i koje mi svi dobro prepoznajemo.
– Deo inostranih kredita je kroz bankarski sektor usmeravan privredi. Bolji i efikasniji deo privrede se ubrzano modernizovao i bio je u stanju da domaćem tržištu, ponekad i stranom, ponudi dovoljno proizvoda, ne vrhunskih ali sasvim solidnih.
– Banke su kreditirale isključivo kupovinu domaće robe, pa je i to pomagalo da ona bude konkurentnija, bar na domaćem tržištu. U svakom slučaju, siromaštvo i očaj nisu bila masovna pojava kao danas.
Srpska radikalna stranka izražava strah da će ta dva fenomena da budu sve češći stanari u svakodnevici Srbije, a mi još uvek nemamo odgovor od strane srpske vlasti šta konkretno misli da uradi u tih ''pet minuta posle dvanaest''.
Sve manji broj građana ima redovan i stalan posao. Ekonomska kriza je kontinuirana. Osećanje života, čini se sa razlogom, sve je tragičnije, iako ekonomski sistem apsorbuje ogromne količine inostranog kapitala i investira se činjenično i realno vrlo malo. Ozbiljnijih investicija u infrastrukturu nema, osim u predizbornim obećanjima.
Mi možemo ovde radi političke korektnosti da kažemo da niko nije mogao u maju da predvidi da će se desiti finansijska kriza, da sve ono što jeste bio korpus predizbornih obećanja zaista jeste bila želja mnogih da se to sprovede u delo, ali, takođe, sa druge strane, nismo videli taj ozbiljan, odgovoran potez od strane srpskih vlasti da u momentu kad nas je zadesila finansijska kriza imamo strategiju i plan kako da izađemo iz toga.
Mi se informišemo, odnosno poluinformišemo iz medija tako što čujemo da srpska vlast namerava da prevaziđe finansijsku krizu, odnosno da nadoknadi rupe u budžetu, tako što će se dodatno zaduživati kod MMF.
Dozvolićete, dame i gospodo, onda je sasvim uobičajena i normalna reakcija da kažemo da se bojimo da argentinski scenario može da zadesi i Srbiju. Logično pitanje koje se nameće jeste – ko će uspeti sa privredom koja ne funkcioniše, sa društvom koje ima tolike probleme da plati i da ispoštuje sve obaveze prema MMF-u?!
Sa druge strane, zaista može brutalnom da se nazove ideja smanjenja administracije. Reč je, ne o brojkama, već o konkretnim ljudima. Kako će ti ljudi da iznesu teret finansijske krize u kontekstu opstanka njihovih porodica? Ne može se jedan problem rešavati tako što će se praviti gomila drugih problema.
Ova finansijska kriza koja se prelila na Srbiju, samo ću vas podsetiti da su određeni ministri zaduženi, koji su preuzeli odgovornost da razmišljaju u ime svih u državi Srbiji, nas optuživali da širimo paniku samo zato što smo još sredinom prošle godine nagoveštavali da ovako nešto može da se desi, pa smo umesto odgovora dobili ozbiljan medijski, prljavi, rat, to je naše uverenje, od strane ozbiljnih, vrlo moćnih lobista EU i nekih tajkuna.
Srpska javnost ne može da zna i ne može da vidi kakav je to okvir, koja je to strategija, koji je plan aktivnosti rešavanja finansijske krize u Srbiji, osim zaduživanja kod MMF-a.
Banke beskompromisno, isključivo slede sopstveni profitni interes. Nije im zameriti, i u našem slučaju to im je dozvoljeno, taj interes je kratkoročni. Provizije i kamate u Srbiji su najviše u Evropi. Krediti se najrađe usmeravaju tamo gde banka može najviše da zaradi i to je lukrativni interes banke. To je sama priroda strane banke na teritoriji Srbije.
Dakle, to su uglavnom keš krediti gde se povraćaj kredita može osigurati u smislu hipotekarnih kredita, pa tako volela bih da čujem, recimo, kako srpska Vlada misli da reši problem sa svim onim ljudima koji su posle dugog perioda sankcija, ratova, željni normalnog života, i to je sasvim normalna biološka, osnovna priroda čoveka, poželeli da imaju život dostojan čoveka, dakle, ušli u kredite, kupili kola, kupili neke stanove – ostaju bez posla i šta sada? Najčešće se dešavalo da su ti stanovi ušli kao hipoteka za određeni kredit, umesto onog učešća koji se davao na početku.
Imamo ozbiljnu socijalnu bombu u perspektivi. Ti ljudi ne da neće biti u prilici da otplaćuju rate kredita, oni neće biti u prilici da imaju krov nad glavom. Volela bih da neko od predstavnika srpske vlasti vlastan da odgovori na ovo pitanje dođe u Parlament, učini ga mestom dostojnim, ovo je jedino mesto gde se vlast i opozicija susreću, razmenjuju argumenti, pokušavajući u ovako ozbiljnim vremenima da pronađu rešenja za ugrožene, dakle, osnovne egzistencijalne potrebe građana
Bojim se, izražavam bojazan da se to danas i ovih dana neće desiti. Na listi prioriteta finansiranja proizvodnih investicija, kao najrizičnijih na samom je dnu. Kreditna politika je racionalna iz ugla bankarskog sektora, ali je pogubna za nerazvijeno društvo kakvo je srpsko. Svi ovi trendovi su pogoršani vlasničkom strukturom banaka. Strane banke su u maloj zemlji nedodirljive i mogu činiti šta im je volja. Prirodno je da inostrani vlasnici banaka ne osećaju odgovornost za domaću ekonomiju. Na kraju, što bi? Oni imaju obavezu prema sebi, je l'? Ali, opasno je da finansijski sistem male i nerazvijene zemlje bude dominantno u stranom vlasništvu!
Bankarstvo je krvotok privrednog sistema, a ne biznis kao svaki drugi i iz socijalističke krajnosti u kojoj je bankarski sistem bio potpuno podređen interesima privrede, otišlo se u drugu, još goru. Nema uspešnog modela autonomnog privrednog razvoja, koje su finansirale strane banke. Srbija će tek zažaliti što je pomogla da se uništi domaći bankarski sektor. To nije pitanje nostalgije, ukoliko bi nekom palo na pamet da to spočitava SRS, već ekonomske faktografije.
Potpuno sam svesna da sam vas, vrlo je moguće, preopteretila gomilom konkretnih podataka, ali naprosto mislim da je slika najjasnija onda kada imate konkretne podatke, kada su konkretni ekonomski pokazatelji, a ne samo izloženi politički stavovi oni koji mogu da se spočitaju kao frazeologija ili potpuna politička demagogija.
Ono što bih volela da citiram, pored mnogih stranih imena, jeste i ime uvažene gospođe Borke Vučić, koja je, složićete se, priznato ime u bankarskom svetu. Gospođa Vučić je potvrdila da u tim tokovima ima određenu reputaciju. Ona je žena koja je poslovala sa Rokfelerom i vrlo se uspešno nosila sa tim poslovima. Dakle, znači kada gospođa Vučić da određenu kvalifikaciju, to svakako ima određenu težinu. Između ostalog, ona kaže da strane banke rade po istim principima kao i domaće, pa ih u tom smislu ne možemo tretirati kao strane. Međutim, za razliku od domaćih, njihov interes nije ulaganje kapitala u srpsku privredu i njen razvoj, već isključivo prikupljanje sredstava od građana u cilju ostvarenja profita i njegovog transfera na račune u stranim zemljama.
Takođe, gospođa Vučić navodi da su strane banke veoma pragmatične prilikom poslovanje u našoj zemlji. One su ispunile zakonske limite u pogledu osnivačkih uloga i kapitala, požurile da što pre u poslovanju izvuku svoje uloge i da nastave da koriste sredstva mobilisana od strane naših građana i privrede, tako što ih ponovo plasiraju, istina, uz visoke kamate i druge troškove. Na taj način strane banke izbegavaju svaki rizik, jer im naši ljudi uglavnom otplatom obezbeđuju veoma visok nivo naplate odobrenih kredita. Da vas podsetim da kamate u Srbiji spadaju u red najviših kamatnih stopa u Evropi.
Važna je činjenica, takođe, prema izveštajima NBS, da u bankarskom sektoru značajan porast dobiti jeste u poslovanju. Ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti da ta dobit odlazi centralama stranih banaka, ali to je osnovni moto dolaska stranih banaka u Srbiju.
Kada bi, da pretpostavljamo samo, taj iznos mogao da ostane u našoj zemlji, sasvim sigurno bi se smanjile kamate i drugi troškovi zaduživanja privrede i stanovništva. Poražavajući je primer izrabljivanja naše privrede i stanovništva, takođe, činjenica da mali grad kao što je Zrenjanin ima 30 banaka, a ni 10 zdravih preduzeća. Već pominjani najpoznatiji slovenački ekonomista dr Jože Mecinger iznosi kako se u ovoj oblasti primenjuju dvostruki standardi. On kaže da je uveren da su velike greške napravljene kada je prodata, primera radi, opet primer iz regiona, "Ljubljanska banak", što je bilo sasvim nepotrebno, jer su u razvijenim zemljama banke po pravilu u većinskom domaćem vlasništvu, a samo u istočnoevropskim zemljama u stranom. I to je dovoljan odgovor arhitekture sveta kojoj se mi približavamo.
S obzirom na to da smo, sa jedne strane, zaista ogorčeni protivnici neoliberalne politike i neoliberalne okupacije sveta, pa time spadamo i u one koji mogu da se svrstaju u red antiglobalista, da me ne biste pogrešno razumeli, globalizacija nije štetna u svim svojim oblicima i svim svojim vidovima, ali kada je reč o neoliberalnoj okupaciji potpuno je pogubna za ono što se zove život dostojan čoveka i to imamo prilike da vidimo, nobelovac koga SRS ume često da citira, Džozef Stiglec, može se reći da je jedna od vrednosnih pojava antiglobalističkog sveta, inače član Klintonovog kabineta, čovek koji je bio jedan od potpredsednika MMF-a, iznutra zna kako međunarodne finansijske institucije funkcionišu, između ostalog, kaže da Argentina ukazuje na opasnost te vrste, pričajući o ulozi stranih banaka u argentinskom kolapsu iz 2001. godine.
A, mi možemo da vidimo, kada je reč o zaduživanju i prezaduživanju u odnosu na međunarodne finansijske institucije, na primer iz hrvatskih izvora, kao i, recimo, na osnovu pisanja stranog časopisa „Ekonomist“, da je to realan scenario koji može da se projektuje za zemlje koje izlaze na ''dunavski tok''.
Između ostalog, kaže gospodin Stiglic da Argentina ukazuje na opasnost te vrste. Tamo je pre kolapsa 2001. godine domaće bankarstvo potpalo pod dominaciju banaka u stranom vlasništvu. Dok su te banke lako obezbeđivale novac multinacionalnim kompanijama, pa i velikim domaćim firmama, male i srednje kompanije su se žalile na otežani pristup kapitalu. Priznaćete da je ovo već viđena situacija. Odsustvo privrednog rasta, kojem je doprinelo odsustvo finansiranja, bio je ključni faktor za kolaps Argentine.
Izvinjavam se, gospođo Čomić, pretpostavljam da imam još šest minuta. Hvala.
Dakle, u svakom daljem zaduživanju naše zemlje čini se da će vrlo značajnu ulogu imati i ''dobronamerni'', međunarodni MMF. Kada smo već kod toga, nadam se da ću uspeti to da izgovorim u narednih sada već pet i po minuta, kako MMF i Svetska banka utiču na države dužnike i svetsku ekonomiju, a volim da pričam o konkretnim primerima, pokazuju i sledeći primeri. Ser Želimi, inače, piše – države koje su poslušale savete Svetske banke i MMF, žrtvovale su svoju prehrambenu poljoprivredu. One nisu više u stanju da se oslone na sopstvenu žetvu.
Zatim, profesor dr Emilija Vukadin piše o MMF, Svetskoj banci, drugim nadnacionalnim institucija, gde najrazvijenije zemlje centra, na čelu sa SAD, imaju najveći uticaj na odluke navedenih institucija, čija realizacija direktno utiče na sudbinu siromašnih zemalja iz zone periferije. Tokom poslednje decenije, to se ogleda u niskim cenama sirovina koje su glavni izvozni artikal nerazvijenih zemalja i u porastu kamata za četiri do šest puta na kredite koje one moraju da uzimaju od međunarodnih finansijskih institucija.
Takođe, gospodin Stiglic, koji je između ostalog bio i član veća ekonomskih savetnika i bivši glavni ekonomista Svetske banke, o radu MMF, bez obzira što se to ponekad čini da je jako ružno da se u ovakvim kategorijama piše o instituciji u kojoj ste radili, naprosto, čovek je okrenut nauci, naučnim dostignućima, posmatranju ekonomskih tokova i nuđenju konkretnih rešenja, kaže – odluke su bile donesene na bazi nečega što je izgledalo kao čudna mešavina ideologije i loše ekonomije, tj. dogme, koja ponekad se činilo da jedva prikriva specijalne interese. Dakle, jačao je samo jedan recept, alternativna rešenja nisu tražena.
Problemi sa kojima se suočavaju zemlje u razvoju su teški i MMF je često pozvan da pomogne u situaciji kada neko, kao što smo mi, pozvoni na uzbunu jer se nađe u prilici da ima ogroman, na primer, budžetski deficit, da neće moći da isprati ogromnu javnu potrošnju, a po pravilu, finansijska kriza kakva je ova sada, nezapamćena od 1929. godine, otvori, iznese na površinu, sve one nedostatke i sve propuste koje je izvršna vlast trebalo da uradi, a nije.
Lekovi MMF podbacivali su često, kako kaže nobelovac Stiglic, najčešće su bili manje uspešni nego što se to očekivalo. Politike MMF u smislu strukturalnog prilagođavanja, a sećate se da smo mi od 2000. godine pa naovamo dobili nekoliko kredita od strane međunarodnih finansijskih institucija za strukturalna prilagođavanja koje je i trebalo je da donesu reforme sistema, svedoci smo – nisu, dakle, politike dizajnirane da pomognu zemlji da se prilagodi krizama, kao i na trajne debalanse, vodile su gladi i neredima u mnogim zemljama.
Pa, kada rezultati nisu bili toliko porazni, čak i onda kada su uspevali da namaknu privremeno i neki rast, često su beneficije bile u potpunoj disproporciji u prilog onih dobrostojećih u zoni na dnu, suočene sa još većom stopom siromaštva.
Međutim, ono što je gospodina Stiglica zaprepastilo, kao čoveka koji je radio unutar sistema međunarodnih finansijskih institucija, jeste, zapravo, da se te politike, potpuno pogubne, koje bi dovele siromaštvo u zemlje koje bi pozajmljivale novac od međunarodnih finansijskih institucija, nikada nisu preispitivale, pogotovo od strane mnogih moćnika u MMF, tj. onih koji su donosili te kritične odluke. Njih su ljudi iz zemalja u razvoju često dovodili u pitanje, ali mnogi od njih su toliko bili zaplašeni od gubitka finansije podrške Međunarodnog fonda, tako da i nisu smeli najjasnije da artikulišu konkretne prigovore politici i ponašanju MMF u odnosu na zemlje koje nisu imale drugog izlaza osim podizanja, zaista, velikog broja kredita.
Ovim želim i da stanem u odbranu domaćih stručnjaka koji stidljivo, povremeno, na nekim mestima pokušavaju da upozore na ono što može da bude jedan od scenarija. Nadam se da će predstavnici srpske vlade preneti gde treba, jer nažalost, Vlada po ko zna koji put nije tu, da su ovo ipak konkretni podaci, da su se poslanici na današnji dan potrudili da pred sve vas konkretno i argumentovano iznesu dileme koje očekuju sve nas i izraze veliku zabrinutost za budućnost našeg naroda i naše države u ekonomskom i socijalnom smislu, a na prvom mestu, izraze potpunu sumnju u provedivost konvencija koje su preko potrebne državi Srbiji, naprosto, zato što ne postoje materijalno-tehnički, ljudski resursi da se ovo sprovede u delo i što nijedna od postojećih konvencija neće moći da se sprovede na teritoriji kosova i Metohije. Hvala.

Gospođo Čomić, hvala.
Dame i gospodo, gospodine ministre, SRS i ljudi koji su nama dali poverenje za 78 mandata trebalo bi vama da veruju na reč kada kažete da želite da uvedete red u život i organizaciju političkih stranaka. Evo, sada izražavam sumnju da ćete to uspeti, možda vam je to lično i namera, ali ste pre izvesnog vremena jednog poslanika ovog parlamenta oslovili kao poslanika Srpske napredne stranke. Sada vas ovom prilikom pitam, gospodine ministre, na kojim izborima je Srpska napredna stranka učestvovala? S druge strane, ono što je evidentno i ono o čemu bih želela u narednih desetak minuta da pričam, jeste politička klima i atmosfera u okviru koje govorimo o Predlogu zakona o političkim strankama.
Priznaćete, gospodine ministre, vidim da ste to i rekli, to sam u tezama ovde pribeležila sebi, ispravićete me ukoliko sam pogrešno pribeležila, da je zapravo kapacitet svake stranke proveriv i verifikovan na samim izborima.
U ime Poslaničkog kluba SRS bih želela da vas pitam – koje su stranke učestvovale na majskim izborima i kakva je slika Parlamenta Srbije na današnji dan?
Takođe, slažem se sa vašom konstatacijom da jeste direktno, politikolog sam po struci, dakle, školovana za ovo o čemu sada pričam, vrlo dobro na beogradskom Fakultetu političkih nauka, prekrajanje izborne volje ovo što se dešava u srpskom parlamentu, da imate klub koji predstavlja a ne možemo da utvrdimo koji politički program, s obzirom na to da je reč o ''naprednjacima'' bez ideologije.
Političko uverenje i potpuno ubeđenje SRS jeste da se septembra meseca odigrao pred očima srpske političke javnosti državni projekat udara na SRS, a to ne govori samo SRS, govore i uvaženi akademici Srpskog društva, kao što je prof. dr Kosta Čavoški, da je Zapadu zaista bio interes fragmentiranje političke scene u cilju manipulacije i to jeste političko uverenje SRS.
Pokušaću da budem što konciznija kako bi obojila političku atmosferu u kojoj govorimo o zakonu o političkim strankama, u nadi da će se uvesti red u politički život u Srbiji. Evo, mi kažemo da vam ne verujemo, gospodine ministre, jer ste vi to prvi prekršili. Vi ste u politički život prekrojili volju građana i uveli poslanika Srpske napredne stranke. Da li je reč o lapsusu ili ne, to je nešto što svakako predstavniku izvršne vlasti ne sme da se desi.
Da vas podsetim, 11. maja 2008. godine, preciznosti radi, lista SRS – dr Vojislav Šešelj je osvojila 1.219.436 glasova, odnosno 78 mandata. To je jedina činjenica za SRS, premda je demokratska vlast u Srbiji, kada je reč o prekrajanju izborne volje, pala na ispitu parlamentarne demokratije. To je naše političko poverenje.
Dakle, kada je reč o političkim mandatima, to nije tema za ovu vrstu zakona, ali slika svakako političku atmosferu u Srbiji 2009. godine i s kraja 2008. godine, jeste da nesumnjivo on pripada poslaniku koji ima pravo po Ustavu, a možemo samo o ustavnim kategorijama da pričamo, jer nas na to obavezuje kao najviši zakonodavni akt. Poslanik ima pravo da taj mandat pokloni, odnosno preda političkoj stranci.
U našem slučaju se desilo da su ostavke nestale. Krivične tužbe i sam postupak će utvrditi pravu istinu, nije sporno, međutim, Administrativni odbor je dobio tri ostavke koje su naknadno date i Administrativni odbor zapravo nije uspeo da nađe snage i da donese odluku u korist parlamentarne demokratije u Srbiji, u društvu i državi kako ona pretenduje da bude.
Mi nemamo dilemu da se u korist SRS ništa značajno neće desiti i da će ovakva slika srpskog parlamenta da ostane. Ta naša dilema potvrđena je direktnim mešanjem, što mislimo da je nedopustivo i volela bih da mi odgovorite i na to pitanje, jer često znate i to da prokomentarišete, a jesu stavovi diplomatskih predstavnika SAD i Velike Britanije, koji su direktno ušli u sam politički život države Srbije kvalifikujući odnos, prirodu, budućnost određenih stranaka. Mislimo da je to nedopustivo. Opet, nemamo nikakvu iluziju da će se bilo šta u korist SRS promeniti, zapravo, situacija je sledeća – nalazimo se u političkom ringu, to je naše uverenje, jer se tako i osećamo, vidite ovde pustoš, gospodine ministre, malu belu tačku, to sam ja. Mi smo u političkom ringu u kojem ste nam vezali ruke, vezali noge, stavili povez na oči i primamo udarce. Dakle, mandati nisu jedini problem.
Krajem prošle godine, takođe, radilo se o izglasavanju budžeta. Pokušali smo da napravimo politički dogovor koji se ticao mandata. Govorili smo tada da je demokratska vlast na ispitu, izražavali sumnju, ne dao bog da se nešto desi poslanicima koji su izašli iz SRS, sa koje ćete liste nadomestiti mandate, pokušavajući da slikamo potpuno prekrajanje izborne volje. To se nije desilo. Dogovor nije ispoštovan.
Šta smo mogli da uradimo, gospodine ministre. Mogli smo da biramo, podsetiću vas samo na period kada ste vi bili opozicija, legitimne načine opozicione borbe. Došli smo u situaciju promene Poslovnika, da se izglasava, kada tražite reč po Poslovniku, da nemate prava, i unapred predsedavajući ili predsednik zna šta ćete reći i dobijate opomenu. Naše političko uverenje je da sve radi protiv SRS. Naravno da su se u svim tim procesima zaboravili i principi i pravila političke borbe na kraju i to samo reflektuje da u državi Srbiji ne postoji klima političke volje da se dođe do političkog dogovora i zato vam ne verujemo da ćete uspeti ovim zakonom da uvedete red u Srbiji koja je pod protektoratom. I to je naše političko uverenje. Dokazi za to su svakodnevni.
Konačno, imate da najveća opoziciona politička stranka, kao što je SRS, za nas je činjenica 78 mandata, koja je tradicionalno sedela u dve kolone, najjača opoziciona politička stranka ne može da sedi, uz dužno poštovanje kolega iz opozicije, za leđima drastično manje političke stranke. Taj koji je doneo raspored sedenja očekivao je reakciju SRS, i kako je ona usledila i 48 poslanika je udaljeno sa ovog redovnog zasedanja. Ovo je slika parlamentarne demokratije u Srbiji.
Trudiću se i trudim se svih ovih dana, iz petnih žila, da predstavim moje kolege poslanike koji su udaljeni na dostojan način.
Ovlašćeni predlagač po ovoj tački dnevnog reda bio je gospodin Zoran Krasić, koji je uputio informaciju ovom parlamentu, za koju ja nažalost sada neću imati vremena, poštujući pravilnik o radu Narodne skupštine, ali ću i te kako sebi dati slobodu da konkretnim primerima, dakle, političke diskriminacije dokažem i pokažem zašto SRS sa svih 1.220.000 glasova ljudi koji su glasali vama ne veruje da ćete uspeti da uvedete red u Srbiju.
Srpska vlast je definitivno potpisnik onoga što ste spočitavali ubijenom Miloševiću. Uspeli ste da uradite da posle izbora prekrojite izbornu volju građana! Šta je još jedan dokaz toga? To što Srpska napredna stranka, kako je vi zovete, koja nije deo ovog parlamenta, jer za nju niko nije glasao, već klub Napred, Srbijo koji se izdvojio iz SRS, po udaru na SRS je dobio poziciju i priliku da se medijski eksponira i podršku režima, tamo gde nikada SRS, a još ređe celokupna srpska opozicija, nije imala mesta.
Gospodine ministre, volela bih da me ubedite suprotnim argumentima da ćete zaista uspeti da sprovedete ovaj zakon u praksi. Dosadašnja praksa demantuje demokratsku prirodu srpske vlasti, to je političko i krajnje realno ubeđenje SRS. U Parlamentu od 78 mandata samo ja iz poznatih razloga, o kojima sam već pričala, predstavljam moje kolege. Moje kolege neće prihvatiti raspored koji stoji u ovoj skupštini, ne zato što je to najbitnija tema, nego zato što jeste pravilo parlamentarne demokratije, a tiče se najjače opozicione stranke, oni neće remetiti red, oni neće remetiti nijedan dalji tok sednice i to morate, drage kolege, svi da znate, ali će ti ljudi stajati, jer njima jeste mesto u prvim redovima.
Kada dođu neki drugi izbori, kada druge stranke postanu najjače opozicione stranke, mi prvi nećemo imati problem sa tim da to priznamo. Kao što znate mi, takođe, posle svih obavljenih izbora, bez obzira kako mi prođemo i koliko mi malo ili mnogo glasova osvojimo, prvi izlazimo sa rezultatima i čestitamo na uspehu svim učesnicima na izboru, jer mislimo da je to zaista vrhunsko dostignuće demokratije. Dakle, slobodno izražena politička volja na izborima.
Mi je ovde, gospodine ministre, imamo ''storno'', zbog volje američke i britanske administracije.