Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, danas smo imali prilike da čujemo i na Odboru stav uglavnom poslanika vladajuće koalicije o predlozima zakona koji su na dnevnom redu, koji se odnose na izmene i dopune Zakona o Agenciji za privatizaciju, deo koji se odnosi na izmene i dopune Zakona o pravu na besplatne akcije, onaj deo koji se odnosi na najinteresantnije stvari, koji govori o transbalkanskom koridoru, odnosno proglašavanju praktično javnog interesa i sistema eksproprijacije, koji bi trebalo da omogući bolju energetsku politiku.
Ono što je začuđujuće je da smo imali prilike da čujemo da je razvoj regionalne energetske politike ideja koja je stara godinu dana. Ja bih samo podsetila da je Srbija potpisnica Sporazuma o energetskoj zajednici iz 2005. godine, da je 2010. godine na Ministarskom savetu potpisano i dogovoreno da se donese regionalna strategija iz energetske politike, da deo koji se odnosi na regionalno povezivanje u sektoru energetike se odnosi na jedinstveno tržište električne energije, unapređenje snabdevanja i sigurnosti u sektoru energetske bezbednosti, poboljšanje stanja zaštite životne sredine i deo koji se odnosi na razvoj konkurentnosti tržišta i stvaranje zajedničkog tržišta energije.
To ništa nije moguće ukoliko vi nemate infrastrukturu, a osnovna infrastruktura je praktično mreža, odnosno izgradnja distributivnog sistema napajanja električne energije. Pošto je Srbija povezana sa osam država u svom komšiluku, onda je učešće naših delegacija na regionalnim konferencijama iz ove oblasti bilo veoma značajno.
Možda niste znali, oni koji nisu obavešteni, a to je da postoji potreba da se regionalno čvrsto povezujemo u energetskom sektoru, ne samo zbog toga što smo pod udarom određenih velikih monopolističkih grupa u sektoru energetike i velikih sila, razvijenih država, već zbog toga što postoji potreba da jedni drugima pomažemo. To se najbolje videlo kada su bile velike poplave, jer bez takve pomoći mi ne bi mogli da prevazilazimo probleme koji su nastali u energetskom sektoru, a da ne pričamo o finansijskim sredstvima koji su obima do 300 miliona evra, kojima je trebalo brzo reagovati i izvršiti rekonstrukciju objekata da bi ostali u funkciji. Ni u jednom trenutku niste imali neke restrikcije koje su bile karakteristične za 1984. godinu, za 90-te, za vreme ratnih dešavanja na prostoru bivše SFRJ, odnosno SRJ.
Zašto ovo govorim? Zato što sektor energetike je danas prikazan na jedan potpuno neadekvatan način. Iskorišćen je za politizaciju između određenih stranačkih napada, a njemu tu nije mesto. Energetika i uopšte politika kojom se vodi Srbija je pravac evropskih integracija i u tom pravcu smo obavezni da poštujemo treći paket direktiva EU i kao takav Srbija se zaista trudi. To govori izveštaj Energetske zajednice, koji smo čuli prošlog meseca na Odboru za privredu i energetiku. Ono što je važno jeste da je Srbija napredovala, a napredovala je značajno zbog toga što je usvojila veliki set zakona i podzakonskih akata sa kojima je u prilici da može uopšte da priča o regionalnoj politici.
Ono što je važno jeste da ciljevi ovog zakona, koji se odnose na izgradnju transbalnskog koridora, i to prva faza, obuhvata zakonsko rešenje projekata koji su praktično dovedeni do same građevinske dozvole. Znači, ništa nije dovedeno u pitanje, već je usaglašeno sa sporazumima sa Italijom, sa Crnom Gorom, sa sporazumima koji se odnose na deo koji obuhvata Rumuniju. To je jako značajno zato što ste videli da u ovom zakonskom rešenju ta interkonekcija će nam dati mogućnost da naš uslov sa EU, koji je 27% učešća obnovljivih izvora energije, treba da bude u ukupnoj potrošnji električne energije do 2020. godine, nije moguće ukoliko jedni drugima ne pomažemo, ukoliko ne izgradimo objekte koji su praktično pod imenom obnovljivi izvori energije.
Daću primer, postoje energetske dozvole u Ministarstvu energetike još pre četiri godine za vetro parkove snage, recimo, 280 megavata koji predstavljaju trećinu Đerdapa, ali nikada ne mogu da budu realizovani zbog toga što je potrebna velika količina finansijskih sredstava. Preko 30 miliona evra je potrebno uložiti u infrastrukturu, odnosno u elektromrežu Srbije koji treba da napravi ponovo sistem koji bi mogao taj vetropark da pokreće. Za tako nešto je bilo potrebno uraditi zakonske preduslove da bi se uradili projekti kojima nećete više imati staru mrežu, tipa 220 kilovolti ili 380 kilovolti, već idemo na mrežu koja će imati napajanje od 400 kilovolti. Zbog toga su ovakvi projekti strateški plan, ne samo Srbije, nego celog regiona i potpuno je irelevantno, ono što smo imali prilike da čujemo, da se to radi zbog jednog preduzeća ili zbog jednog pojedinca. Neki projekti ne mogu da žive ukoliko nas vi, kao region, kao EU, ne terate ka tom evropskom putu.
Prema tome, ta priča je počela odavno, ta priča o tome da ne postoje pitanja zaštite životne sredine u ovakvim projektima ne stoje. Da bi ste dobili građevinsku dozvolu, morate da uradite stratešku procenu uticaja na životnu sredinu. Prema tome, stoji u predlogu da ministarstvo nadležno za građevinu i infrastrukturu mora da nabavi sva postojeća akta da bi ušlo u realizaciju takvih projekata.
Samo ću vam pročitati da je Energetska zajednica na svom ministarskom savetu donela razvojnu politiku regiona i donela odluku u oktobru 2012. godine gde je praktično usvojila listu projekata od interesa za Energetsku zajednicu. Na listi od 35 projekata Energetske zajednice 15 pripada Srbiji. Jedan od tih projekata je upravo ovaj.
Kada pričamo o transbalkanskom koridoru, ovo predstavlja mogućnost otvaranja velikih investicija, investicija koje do sada, zbog dokumentacije, nismo bili u mogućnosti da realizujemo, pogotovo ne ovu prvu fazu, a pogotovo kada pričamo o tome da poštujemo rokove. Nikada do sada nismo poštovali rokove kada su u pitanju građevinske dozvole strateških projekata. Ovim zakonskim rešenjem smo obezbedili da se objedini onaj deo koji se odnosi na obnovljive izvore energije, da uopšte mogu da se prikače na mrežu, jer danas imate jako veliki broj energetskih dozvola koji ni jedan kilovat čas nisu pustili u rad. Zašto? Zato što mreža nije sposobna da primi toliku količinu električne energije koja će biti proizvedene, bilo iz solarnih elektrana, bilo iz vetro parkova, mini hidroelektrana. To je put kojim mi želimo da porušimo sve prepreke koje smo do sada imali.
Ovakvim investicijama upravo otvaramo mogućnost za izvozno-uvoznu komponentu u društvu i praktično smanjujemo stepen CO2 zračenja, kojima smo obavezni po razno-raznim aktima, a najčešće po ovim, kada pričamo o energetici, jer su to uslovi pod kojima bi se realizovali ovakvi projekti. Na kraju dobijamo da kroz fazni pristup možemo da ostvarimo najbreže tu konekciju sa Rumunijom. Ona nam je od velikog značaja zbog toga što ta gotova projektna rešenja čekaju već više od dve godine.
Kada pričamo o tome da je jako važan regionalan pristup i regionalna spoljna politika, onda ne može da pobegnemo od tog sektora bezbednosti, jer je energetika važan sektor bezbednosti. Time štitimo taj sektor, gde povezivanjem suštinski možemo mnoge probleme, koji nam se dešavaju, ne samo u odnosima sa istokom i zapadom, već unutar nas samih, unutar regiona, mnogo lakše da pristupamo takvom rešenju.
Imali smo prilike na tim regionalnim konferencijama da čujemo probleme koji se rešavaju, ali jedan od najvažnijih zaključaka je bio da bez takvih projekata, kao što je ovaj, jednostavno niko ne može da ide dalje. Nećemo moći energetski da preživimo na način na koji postoji, jer nas okolnosti teraju na to da moramo da se modernizujemo, da moramo da pustimo da investicije ulaze u Srbiju, da moramo da povećamo tu poslovnu aktivnost, kao i da punimo budžet iz svih tih poslovnih aktivnosti, tako da će Srbiji samo biti bolje.
Kada se sada nadovezujemo na Zakon o izmenama i dopunama o Agenciji za privatizaciju, jedna od tema na Odboru je bila i priča o EPS, o akcijama kojima raspolažu građani Srbije i deo koji se odnosi da do 2016. godine se produžava rok, upravo nam pokazuje da EPS treba da izvrši jednu modernizaciju, a sigurno će njegova vrednost i vrednost svih tih akcija porasti onoga trenutka kada ona ima bolju infrastrukturu, odnosno bolju mrežu, a pogotovo sa ovakvim projektima, kao što je transbalkanski koridor, i to faza jedan, taj nivo, odnosno vrednost kapitala javnog preduzeća, kao što je EPS, raste.
Kada smo govorili o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, rekli smo da je i imali smo prilike da čujemo, da je to u stvari usaglašavanje Zakona o privatizaciji koji smo usvojili, ne tako davno. Ono što je važno reći to je da ako ste pažljivo pratili, definisali smo metode, mere i modele po kojima će biti vršena privatizacija i u tom jednom od modela je praktično dato da za te manje firme, odnosno manje kompanije je Agencija nadležna, u stvari, za ceo taj posao.
Ako smo joj dali tu nadležnost onda i njen rad na neki način moramo drugačije da definišemo. Ove izmene i dopune praktično daju taj model promena rada, ali daje i tu jednu kontrolnu ulogu i nije normalno da radnu grupu za kontrolu pravi Agencija, nego se upravo ta dvostepenost obezbedila, treba da pravi Ministarstvo, jer kako bi Agencija sama sebe kontrolisala? Takve primere smo imali od 2000. do 2012. godine. Dobro je da praktično kontrolna komisija bude u nadležnosti ministarstva, ali kao što ste videli biće dva zaposlena iz Agencije i tri člana iz različitih ministarstava, pa je tu i Ministarstvo privrede i finansija i za rad i socijalna pitanja.
Tako da je ova Vlada, u stvari, mislila praktično o svim segmentima društva koji se pojavljuju kao akteri uopšte u ovom procesu privatizacije. Ali mi svi zaboravljamo jednu važnu stavku, a to je da iz budžeta, ukoliko ne završimo ovaj posao i dalje će odlaziti 750 miliona evra. Sve kompanije o kojima pričamo i kada pričamo o privatizaciji su sa negativnim kapitalom. Znači, ne pričamo više o uspešnim kompanijama nego pričamo o firmama sa negativnim kapitalom.
Zašto to ponavljam? Zato što smo stekli utisak da u prethodnim raspravama je otprilike ovakvo rešenje dato, da mi treba sada da otprilike rasprodamo sve što imamo našim prijateljima, poznanicima, a ko će da kupi firme sa negativnim kapitalom? Znači, treba da budete veliki majstor ekonomije i privrede, prvo da ubedite sve investitore da zaista dođu i da kupe ovakve kompanije sa ovakvim praktično statusom.
Ono što će država sigurno uraditi, a to je, da videli ste i kroz Zakon o privatizaciji, a to je da uradi onaj deo procene praktično, ne samo kapitala nego i onih svojih dugovanja. Za ta dugovanja će država ući u pregovore kroz određene komisije sa zainteresovanima i taj deo će biti predmet pregovora za dalje strateško partnerstvo ukoliko postoji zainteresovanost svih.
Kada pričamo o Agenciji o privatizaciji ono što je jako dobro, a to je što sada nema više diskrecionih prava. Do sada smo imali priliku da slušamo da postoje diskreciona prava, da određujete metod kako će biti izvršena privatizacija određenih kompanija. Sada više toga nema i ono što je još važno, a to je da Agencija će zaista moći na efikasan i na transparentan način da završi ovaj postupak.
Kada pričamo o Predlogu izmena i dopuna Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koji građani ostvaruju postupku privatizacije, svesni smo toga da su mnogi prethodnici obećavali, a nikada ništa zaista nisu ostvarili. I kada želimo da izađemo pred građane, krajnje korektno, onda kažemo da mora da važi princip ravnopravnosti i to je sastavni deo ovog zakona.
Šta znači princip ravnopravnosti? Svi ste jednaki po načinu, odnosno isplate, svi ste jednaki po količini novca koji ćete dobiti za svaku akciju i svi ćete dobiti novac u istom danu. Taj princip ravnopravnosti sada više neće ni diktirati, ni berza, ni posrednici, već jednostavno država, odnosno na osnovu svojih zakonskih rešenja.
Ovaj zakon praktično daje promenu pravne forme koja se odnosi na Akcioni fond, daje promenu i izmenu samog koncepta akcija, kada govorimo o građanima i daje nam usklađivanje Zakona o privatizaciji i ono što je produženje određenih rokova, kao što sam govorila o EPS-u.
Mogućnost prodaje akcija u kasnijoj iteraciji je nešto sa čime Srbija izlazi potpuno na jedan otvoren način, a to je investitori koji žele da se bave kupovinom akcija na otvorenom, slobodnom tržištu, moći će da rade isključivo po principu konkurentnosti. To je otprilike da najveća ponuda treba da dobije pravo i samim tim da građani Srbije kroz Fond i svi oni koji su vlasnici, pojedinci tih akcija će imati velike koristi.
Na kraju, kada pričamo o investicionim fondovima, ne možemo a da se ne osvrnemo da su do sada te aktivnosti bile jako diktirane od strane monopola. Ti monopoli su nekako od 2012. godine nestali, pa se primetilo da je otprilike i pad aktivnosti koji se odnosio na investicione fondove opao.
Šta to znači? To znači da smo imali tržište kapitala za koje su potpuno nezainteresovani bili investitori. Kao što je moj kolega Marinković rekao, pošto je Odbor za finansije razmatrao tu temu, mnogo je činjenica koje utiču na razvoj investicionih fondova. Ono što država treba da razmotri, a sigurno razmatra i Vlada, jeste da mnoge probleme koji se odnose na investicione fondove, a pogotovo kada pričamo o dugovanjima, jednostavno, ukoliko podstaknemo taj ambijent za razvoj investicionih fondova mnogo lakše će se rešiti. Budžet Srbije više neće morati da daje sredstva da bi podržao određene firme koje su u nekom kombinovanom vlasništvu, već će to tržište raditi samo. Osnovni princip jeste profit svih tih investicionih fondova.
Na kraju, rekla bih da ono što smo imali prilike da čujemo, velike količine neistina po pitanju toga da li se ponašamo kao određena vlast u principu kao SNS koja se stožer ove Vlade, koja samo obećava, a ništa ne radi, citiran je deo koji se odnosi na film „Maratonci trče počasni krug“. Mislim da je sam naziv filma oličenje onih koji su dali takve kvalifikacije i zaista njima pripada poslednji krug u političkom životu Srbije. hvala.