Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, kolege poslanici, danas smo čuli dosta diskusije o Zakonu o privatizaciji, o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, a i onaj deo zakona koji podrazumeva izmenu i dopunu prilikom registracije u Agenciji za privredne registre pokazuje suštinski da je ovo jedna osnova za političku platformu ekonomskih reformi sa kojima je SNS, na čelu sa sadašnjim premijerom, izašla pred građane Srbije i za to dobila podršku.
Ukoliko se ne setimo prošlosti ne možemo uopšte da kreiramo budućnost. To je ono što smo nasledili, ali rezultat spornih privatizacija koje su se obavljale u proteklih 10 godina i malo više, bogami i 12 godina, pokazao je da je svega osam privatizacija od 24 sporne, koje je Evropski parlament dao kao nalog u junu mesecu 2011. godine da se ispitaju, završeno prema zakonima koji su tada važili. Ali, očito postoji ta razlika od osam do 24, koji su se obavljali na volšebne načine, odnosno bez zakonske regulative.
Rezultat svega toga pokazuje da je prošle godine, 2013. godine je utvrđena šteta koja je naneta direktno budžetu Srbije, a ona iznosi 7,7 milijardi dinara. Kao rezultat toga imamo 56 osoba koje su lišene slobode, 11 slučajeva koja su procesuirana, gde je pokrenuta istraga za 93 osumnjičene osobe, tri bivša ministra i direktora jedne agencije. Šezdeset šest istraga je pokazalo da postoje, zbog određenih malverzacija su pokrenute i u 11 firmi, a da su u četiri preduzeća praktično slučajevi zaključeni bez određenih osnova.
Koji su efekti privatizacije u proteklih 12 godina pokazuje jedna studija koju je praktično Socijalno-ekonomski savet doneo 2011. godine u novembru mesecu. U toj studiji su čak učestvovali i gospodin Orbović i gospodin Rajić, koji su ispred Unije poslodavaca i koji kažu da su rezultati uopšte privatizacije katastrofalni, da broj ljudi koji su izgubili poslove od privatizacije do 2005. godine 31.12, zbog raskinutih 346 privatizacija, iznosi 137.000, a kod onih koje nisu privatizovane izgubilo je posao 117.000 radnika koji su radili u tim preduzećima. Kako kaže moj prethodnik, oni su odavno izgubili posao, samo je sada pitanje te naknade koju mi nazivamo platom, a koja ide iz budžeta permanentno u godišnjem iznosu od 800 miliona dolara ili 750 miliona evra, koju jednostavno dajemo svi mi svojim učešćem.
Došlo je vreme kada jednostavno za neke stvari crta mora da se podvuče i prošlost mora da se kaže javno i ta istina koja negde boli one koji su vodili ceo taj proces privatizacije pokazuje da je kapital od 584 preduzeća koja su ostala neprivatizovana potpuno negativan, da je imovina tih preduzeća šest milijardi evra, da je oko 100.000 ljudi koji rade pod znacima navoda, odnosno primaju naknadu iz budžeta za nešto što ne možemo uvek da nazovemo potpuno rad, jer nema stvaranja nove vrednosti. Imamo otprilike 200 miliona evra neplaćenih troškova komunalnih preduzeća, odnosno budžet ne prihoduje ta sredstva.
Šta onda uraditi u tom slučaju, osim uvesti određeni vid ekonomskih reformi, uvesti jedan lex specialis, ali sada prvi put prema određenim modelima, metodama i merama. To je bilo i ranije slučaj i neki poslanici tvrde da je to postojalo i pre. Da je postojalo pre, verovatno ne bi dolazilo do ovih spornih privatizacija.
Kada kažemo da sve firme koje rade dobro liče jedna na druge, onda kažemo da one koje ne rade dobro imaju problema jer su svaka slučaj za sebe. Upravo je ovaj zakon hteo da definiše sve slučajnosti u lošem poslovanju, u velikim problemima kod privatizacije, sa ovim metodama, merama i modelima.
Na kraju, dosta smo toga slušali o tome da li su oni dobri ili nisu i da li ih treba popravljati sa još više slučajeva iz prakse. To ćemo raditi o zakonu u pojedinostima. Ali, ono što je važno, to je da postoji studija koja je urađena, poređenje određenih ekonomskih efekata, na sajtu Agencije za privatizaciju još iz 1997. godine, kada smo pričali o prvom Zakonu o svojinskoj transformaciji, koji je započeo tada sa 1400 preduzeća, određeni zaključci i poređenja na 2001. godinu, kada se prvi Zakon o privatizaciji praktično pojavio ovde.
Kada vidite te rezultate i ove današnje rezultate koji su krajnji rezime celog procesa privatizacije u Srbiji, onda nije ni čudo i čak mislim da je jako malo da su 24 firme ušle u određene sporove koje možemo da nazovemo sporne privatizacije, jer ne pričamo o nekim malim preduzećima koja su preko privatizacije vrlo brzo završila u stečaju. Ali, treba reći da nije slučajan bio loš princip privatizacije povezan sa stečajem, jer je država učestvovala u tome. Učestvovala je kroz davanje Fonda za razvoj, kroz novac od poreskih obveznika, koja je, recimo, za firme gospodina Miškovića izdvojila 1,2 milijarde dinara, koje su kasnije išle u stečaj. Za jedan „Farmakom“ su izdvojile, primera radi, 731 milion dinara, koje su sada praktično u stečaju i ima četiri i po hiljade zaposlenih radnika.
Sada pitam – zbog čega se to dešavalo u periodu kada su postojali adekvatni zakoni? Očito da je ta zakonska regulativa išla na ruku tajkunima i da je postupak stečaja praktično bio u saglasnosti sa političkim establišmentom koji je vladao u to vreme i pokazalo se da su ovakva zakonska rešenja praktično prevaziđena, da ako želite da konsolidujete finansije, ako želite da uredite sistem, ako želite da završite sa društvenim kapitalom, onda morate da donesete ovakav predlog zakonskih rešenja koji će zaista ući u kompletnu reformu privrednih aktivnosti. Zaista će se ona pokazati kao dobra i neće proći puno vremena, već za godinu dana će praktično taj zamajac privrednih aktivnosti krenuti napred.
Ono što je važno još reći, jeste da je Zakon o stečaju u prošlosti pokazivao da su vlasnici privatnog kapitala praktično fiktivno otvarali firme i da su čak javne nabavke bile meka za ovakva preduzeća, a da su ćerke firmi ili neka druga privatna preduzeća služila samo za isisavanje para, pogotovo ako pričamo o javnim preduzećima koja su raspisivala tendere, odnosno javne nabavke koje su tada imale praktično jako puno rupa i koje su pokazivale da sve ono što može da ide kroz male nabavke se pokazalo da kao rezultat toga stepen korupcije u Srbiji je dostigao bio abnormalne cifre, da jednostavno više niko od investitora nije hteo da dođe u Srbiju da radi sa našom privredom.
Privatizacija je često bio slučaj, predmet, znači, sinergija ova dva zakona, su bili slučaj u kojima su se pokazali da su se razvijali više tajkuni i razvijale sve više firme na tržištu koje su bile u stečaju, da je to postao način funkcionisanja kako privreda treba da radi i samim tim budžet Srbije je postajao sve siromašniji, potrebe za uzimanjem kredita su postajale sve veće. Ti krediti su postali sve skuplji i skuplji i došli smo do ovoga do čega smo došli, da nam je bruto društveni prihod praktično postao omča oko vrata, da je jednostavno javni dug počeo da raste i svi negde zaboravljaju tu prošlost.
Sada smo došli, kada treba da povučete određene poteze u kojima treba da pokažete odlučnost i svi oni koji su učestvovali u ranijim privatizacijama i kreirali uopšte ova zakonska rešenja sada bi da napadaju, ali jednostavno su zaboravili da odgovornost za sve odluke i za sva zakonska rešenja nisu samo na onima koji su direktno vršili funkcije u agencijama za privatizaciju, ministarstvima, nego i na političkoj eliti koja je u tom vremenu činila određenu političku većinu.
Ono što treba reći da ovim novim zakonskim rešenjima se praktično prevazilaze svi modeli koji su do sada postojali, da se uvodi praktično očuvanje novih radnih mesta, stabilizacija privrednih aktivnosti koliko je to moguće, ozdravljenje privrede, kako je rekao gospodin ministar. I da kroz određene modele mi sada dobijamo i podršku Fiskalnog saveta, to ovde nije toliko poentirano, ali mislim da je jako važno, jer se mnogi pozivaju da Fiskalni savet ima običaj da ima suprotno mišljenje od predlagača, međutim, to je institucija koja je odavno već govorila da sa društvenim kapitalom treba prestati. Ono što je dobro, to je da pored Fiskalnog saveta Kancelarija za evropske integracije je podržala ove predloge, tako da je i ovaj predlog išao na Odbor za evropske integracije. Praktično je taj dokument pokazao da je Srbija sada na evropskom putu i nikada neće ni odustati od toga jer jednostavno promene koje sada uvodimo kroz ova zakonska rešenja više niko ne može da zaustavi.
Ono što je još važno reći da Zakonom o stečaju praktično uvodi se veća transparentnost, uvodi se sa novim predlozima sprečavanje zloupotreba koje je bilo evidentno, uvodi se praktično uklanjanje određenih problema koji se javljaju povećanjem ne izmirenja poverilaca, tako da su stečajni upravnici zajedno u saradnji sa sudijama koji su vodili postupke u prošlosti, bili mali bogovi koji su vršili funkciju rukovodioca cele imovine ali i onih poverioca da, od prilike, bilo važno na kojem mestu se nalazite u izmirivanju tih poverioca, pa onda otvarate veliki prostor za korupciju. Tako da samim tim sada te mogućnosti više ne postoje.
Ono što je važno, da samim ovim smanjujemo troškove koji će ići stečajnim upravnicima. Važno je da više odluka neće biti diskreciono pravo sudija, o tome ko će biti stečajni upravnik. Važno je da se kaže da obaveze koje se objavljuju mora da budu transparentno u roku od tri meseca kroz izveštaje objavljene. Da se ograničava onaj predujam za mala preduzeća jer, nije bilo u mogućnosti nijedno preduzeće malo koje je otišlo u stečaj da otvori stečajni postupak, jer nije u situaciji da plaća određene takse koje nisu bile u mogućnosti da prevazilaze određene troškove. To je sada na nivou od 50.000 dinara. Tako da nije bilo, sada nema više direktnih izbora stečajnih upravnika i važno je da taj odbor poverilaca bude u smislu toga da ne može više da dolazi do tog koruptivnog elementa u kome će se izvlačiti novac kroz određene vrste pozajmica, pa čak u tom četvrtom nivou i da se vrši ubrzavanje kroz određenu reorganizaciju, da se pokuša da ono što može da se izvuče iz stečaja i da postane ekonomski održivo zaista funkcioniše na tržištu kapitala.
Na kraju, izmene koje se odnose na određene probleme, kada pričamo o međunarodnom stečaju, a sada vidimo da, s obzirom da mnoge firme posluju i imaju te izvorne orjentacije, i kupovina postoji kod stranih investitora, mi moramo da se usaglašavamo svoje propise sa međunarodnim propisima, naravno ovo je jedan od zakona, izmena i dopuna koja će se uskladiti sa tim.
Osim ova dva zakona koja su se pokazala da sa svojim rešenjima, znači, ova Vlada ima viziju o tome kako treba izaći iz ovih problema sa kojima se Srbija nosi u poslednjih 13 godina. Treba reći da su i druge države od 2008. godine čak u svojim 65 zakonskih rešenja do sada takođe rešavale na ovaj način kao što je Vlada koju predvodi gospodin Vučić. Pokazali smo na neki način hrabrost da se uhvatimo u koštaca sa onim rešenjima koja su godinama gurana pod tepih.
Ono što je dato uz ovaj set zakona, o tome se možda manje pričalo, izmene i dopune, prilikom registracije, kada govorimo o privrednim subjektima vezano za Agenciju za privredne registre, važno je reći da izveštavanje koje je vezano uopšte za poslovanje, za svaku fiskalnu godinu više se ne vezuje za taj 28. februar 2012. godine, nego je on više statističke prirode, nego se vezuje za polovinu godine, odnosno za 30. jun.
Zašto je to sada važno? Zato što u tom delu vi otvarate potpuno transparentno, što se tiče samog izveštavanja, da svako ko je zainteresovan ko želi da radi, može na potpuno transparentan način kroz Agenciju za privredne registre da otvori praktično izveštaj o poslovanju uopšte određenom privrednom subjektu i može na osnovu toga čak da vidi ukoliko nije pravilno zaveo svoje poslovanje, takvi izveštaji će biti takođe na transparentan način. U obavezi su do 30. oktobra da budu praktično objedinjeni na „veb“ stranici APR-a. Zašto je to bitno. Pa, zato što na potpuno transparentan način više neće biti posrednika ni u jednom procesu, mi u procesu registracije određenih firmi, ni u procesu privatizacije, ni u procesu stečaja.
Danas kada pričamo uopšte o ovim zakonskim rešenjima, treba reći, odnosno pohvaliti rad ovog Ministarstva i treba reći da su svi ovi predlozi metodološki pokazani, jedna preciznos. Do sada, sve ove detalje, zakoni su uvek imali kroz određene predloge, što bi rekli, rupe koje bi određeni privredni subjekti jako brzo koristili i onda, zarad toga pokušavali da na neki način zaobiđu zakonska rešenja i prežive i ne plate ono što su obaveze, a to je porez države, odnosno punjenje budžeta, jer kao što se vidi, nikada nije bilo na adekvatan način, a pogotovo kada pričamo o stečaju i naplati potraživanja, ona su uvek išla u manjem procentu, nego što bi to trebalo da postoji.
Ovaj zakon treba podržati, ne samo zato što su reformski, nego zato što se pokazalo da ipak struka daje uvek prednost nad politikom, da sa stanovišta struke negde možete i kao ministar da ubedite i one koji nisu u poziciji da podržavaju ove zakone, pa da podrže i ovakva zakonska rešenja, jer su ona u interesu države, da nikada više pojedinci ne mogu da nadmaše državu, pa zvali se oni i tajkuni ili kontraverzni biznismeni, da nikada više ne možete doći u situaciju da jednostavno ne znate odakle kapital dolazi kada je u pitanju privatizacija i da nikada više nećete doći u situaciju da donosite određene odluke, a da nemaju zakonski okvir.
Dobro je što ste nam na stručan način pokazali da ipak, da biste uopšte debatovali na ovu temu morate, pod jedan, da pročitate zakon, morate da znate koja su zakonska rešenja.
S druge strane, ne smete da zaboravite da smo se mi kao država, to je otprilike bila negde sugestija onih koji ne misle kao oni koji podržavju zakon, da određena rešenja koja se odnose i na poljoprivredna zemljišta kada su u pitanju investitori, mogu da budu i praktično deo kada pričamo o stranim investitorima, mogu da budu deo imovine i predmet kupovine i prodaje su zaboravili, da smo se mi obavezali prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju EU, da jednostavno zakon važi za sve, da je tržište otvoreno, da samo konkurentska utakmica pobeđuje i da su to evropske vrednosti za koje se svi zalažemo.
Prema tome, u tom delu privrednih aktivnosti mi ne možemo da pravimo neke prednosti za određene, a za druge, kada su u pitanju određene delatnosti da kažemo – za ovo ne može. Za poljoprivredno zemljište ne može da važi, a za 16 hektara na Novom Beogradu, za određene firme koje su u one 24 sporne privatizacije, za njih to važi.
Prema tome, bez obzira da li govorimo…
(Predsednik: Vreme, već je 20 minuta.)
Sve ovo će biti i predmet određenih razgovora na odboru koji ćemo voditi o zakonu u pojedinostima, kroz veliki broj amandmana.
Mislim da SNS nema razloga da bude nezadovoljna i mi ćemo podržati ove zakone.