Dame i gospodo narodni poslanici, želim na kraju da se zahvalim na svim diskusijama. Jedno je pitanje da li se neko slaže ili ne sa diskusijama, ali mislim da je bilo veoma korisno da se o ovim pitanjima raspravlja.
Želim na početku da vam kažem da svakako ni ja lično a ni MUP nemamo nikakve nadležnosti u okviru Narodne skupštine RS, tako da je vaša stvar koje će tačke dnevnog reda da budu objedinjene. Što se nas tiče, i mene lično, kad god me pozovete doći ću u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Pošto sam dugo godina bio narodni poslanik, znam da je to večna primedba narodnih poslanika, spajanje diskusija u objedinjene rasprave. I ja sam se dok sam bio poslanik opozicije bunio i protivio tome, ali očigledno je da je to tako bilo i u prošlom periodu kada je neko bio vlast, a sada je opozicija. Još jednom vam skrećem pažnju da, što se nas tiče, apsolutno nema nikakvih razloga da se ne viđamo i u ovim pojedinačnim raspravama, nevezano za sve ove objedinjene tačke dnevnog reda.
Razumem diskusije. Većina diskusija nije bila usmerena na našu adresu, više su bile za javnost ili su bile određene ironične primedbe na ponašanje zemalja EU u vreme kada su se na jedan način tretirali ljudi koji nezakonito borave od ovoga kako je danas.
Želim da vas podsetim, pošto je gospodin Todorović na početku rekao da sam pozvao ljude da ne putuju u Evropu, ne, ja naše građane pozivam da slobodno putuju, jer imamo viznu liberalizaciju. Pozivam naše građane da poštuju uslove i zakone po kojima se ta putovanja obavljaju. Jedno je pitanje putovanja, a drugo je pitanje traženja azila, koji sada u ovoj situaciji više nije politički, ne priznaje se kao politički azil, već se više smatra ekonomskim, odnosno pitanjem zaposlenja, radnog mesta itd.
Želim samo da vam kažem da su prvi sporazumi bili zaključeni još 1996. godine. Naša zemlja je do sada zaključila 16 bilateralnih sporazuma, kojima je obuhvaćeno 18 zemalja. Prvi je potpisan 1996. godine, i to sa Nemačkom, drugi sa Švajcarskom 1997. godine, kasnije sa drugim državama. Do sada su ukupno primljene, za sve ovo vreme od kada postoji Sporazum o readmisiji sa zemljama EU, 30.252 zamolnice. Mi smo pozitivno odgovorili na 16.265. Govorim o celokupnom periodu.
Postavili ste pitanje da li mi nekoga vraćamo iz naše zemlje. Da. U toku prošle godine na 1.219 naših zamolnica su Mađarska i Hrvatska dale pozitivno mišljenje da ih vratimo. Reč je o državljanima trećih zemalja koji su ovde boravili nezakonito a ušli u Srbiju preko Mađarske i Hrvatske.
Da li treba da sarađujemo sa državama koje su priznale Kosovo i Metohiju? Želim samo da vas podsetim da sporazumi o policijskoj saradnji nemaju nikakve političke konotacije. Policija mora da sarađuje, bez obzira na to da li sa nekom državom imate političke odnose ili nemate. Policija sarađuje čak i sa onim zemljama sa kojima uopšte nema diplomatske odnose.
Želim samo da kažem, kada je reč o Hrvatskoj, naravno da je ovo bila tema svih ovih razgovora i to je više pitanje za Ministarstvo pravde nego za Ministarstvo unutrašnjih poslova; mi smo ta pitanja postavljali, da se konačno stavi tačka na sve ove probleme o kojima ste govorili, oko tih tajnih spiskova, optužnica, kako bi naši građani znali u kakvom su pravnom statusu.
Što se toga tiče, Ministarstvo unutrašnjih poslova Hrvatske ima takav stav, pozitivan, da je i njima stalo da se to pitanje što pre reši. To je, naravno, sada pitanje pravosudnih organa u Hrvatskoj. Apsolutno se slažem sa vama da naša država treba to pitanje stalno da postavlja.
Da li treba da sarađujemo sa njima? Mi moramo da sarađujemo. Danas su ovde predstavnici hrvatske policije zato što je jedan od naših državljana ubijen u Hrvatskoj. Može se sarađivati preko Interpola, ali uglavnom policije sarađuju preko policijskih atašea koji postoje u ambasadama. Znači, uglavnom se sarađuje direktno kada želite bolju saradnju. Zato ovi sporazumi nisu na štetu ove države, naprotiv, oni mogu biti samo korisni za nas.
Mi sada pregovaramo i želimo da napravimo... Odnosno, navešću vam samo jedan primer. Kada su u pitanju države koje su daleko, kao što su zemlje o kojima ste govorili, koje predstavljaju danas puteve droge, tu ne postoji tradicionalna, direktna policijska saradnja. Postoji put heroina, postoji put kokaina i mi sa tim policijama moramo da sarađujemo ili preko Interpola ili preko bezbednosnih službi velikih država. Nemamo direktnu komunikaciju sa njima, što stvara određene probleme u istragama i u praćenju pojedinih lica, jer, kao što znate, veliki broj onih koji se bave ilegalnom trgovinom droge se ne nalaze u našoj zemlji, nego rade upravo na tim putevima droge. Zato je neophodno da postoji zajedničko praćenje.
Šta podrazumeva policijska saradnja? Podrazumeva razmenu informacija, razmenu operativnih saznanja, saradnju u praćenju ljudi koji se terete, odnosno za koje postoji sumnja da se bave kriminalom. Kako bi saradnja bila što bolja, podrazumeva možda i saradnju policije i tužilaštava u okviru stvaranja zajedničkih istražnih timova, mogućnost zajedničkih opservacija, odnosno praćenja ljudi koji prelaze sa jedne teritorije na drugu, u smislu primene tajnih nadzora komunikacije itd. Podrazumeva i jedinstveni nalog za hapšenje, koji bi važio za celu teritoriju Balkana ili EU, ali to je idealna situacija.
Zato mislim da ovi sporazumi ne mogu da štete, naprotiv, mi želimo sada da potpišemo i sporazume o bilateralnoj policijskoj saradnji sa zemljama Latinske Amerike, gde trenutno postoji najviše potrebe za tim. Tu su pre svega Brazil, Argentina, Urugvaj i druge države, kao što znate, gde danas postoji taj put ilegalne trgovine narkoticima, u ovom slučaju kokaina.
Kada je reč o heroinu, tačno je da je balkanski put... Po procenama američkih službi, 80% heroina koji stiže u Evropu prolazi preko ove teritorije. Ne preko teritorije Srbije, nego celog ovog regiona. Zato je neophodna saradnja između policija u ovom regionu.
Kada je reč o vozačkim dozvolama, postoje mnoge zemlje koje priznaju naše dozvole. Tamo gde ne priznaju mi insistiramo na rešavanju tih problema. Očekujemo uskoro posetu ministra unutrašnjih poslova Italije Maronija, sa kojim smo razgovarali da se konačno reši pitanje priznavanja važenja vozačkih dozvola sa Italijom, što je u ovom trenutku najaktuelnije, jer tu postoji trenutno najveći problem.
Kada je reč o pograničnom saobraćaju ili, kako se to ranije zvalo, malograničnom, mi smo apsolutno otvoreni za to. Predlažemo i da to važi za druge države, za Bugarsku, za Rumuniju, ali tu sada postoji prepreka, to je zakonodavstvo EU. Mi smo imali ranije razgovore sa Rumunijom i Bugarskom da otvorimo nekoliko malograničnih prelaza. Trenutno se čeka odobrenje iz EU od njihove komisije da li je to moguće, jer malogranični saobraćaj podrazumeva, odnosno podrazumevao je ranije putovanje bez viza, a u nekim situacijama čak i bez pasoša, odnosno sa ličnim dokumentima, ličnom kartom, što mislim da je od velikog interesa za ljude koji žive na tom području. Vi ste o tome govorili. Postoje mnogi ljudi kojima je možda imanje na drugoj strani, koji treba da idu po 100 km da bi došli do nekog graničnog prelaza.
Kada je reč o onome što ste govorili u vezi sa našom granicom, našim graničnim prelazima, mi moramo da stvorimo dobru graničnu policiju i moderne i opremljene granične prelaze, jer je to jedan od kriterijuma koji je veoma važan za ispunjenje uslova za ulazak u EU, da bismo, kada uđemo u EU, ušli u šengenski prostor i mogli da ukinemo sve to što smo stvorili. To jeste tako i baš zato nemojte da mislite da je ovde reč o uspostavljanju nekih čvrstih granica da bi se odvajale teritorije, nego zato da bi granica bila otvorena potpuno za prolaz ljudi, za promet robe, kapitala, za malogranični saobraćaj, ali da bude zatvorena za prekogranični kriminal.
Vezano za readmisiju samo još jednu stvar da kažem, da reintegracija povratnika ne spada u ono što mi govorimo, to je nastavak ovog procesa. Ministarstvo unutrašnjih poslova je nadležno za sprovođenje same readmisije, u smislu da se taj proces završi. Pitanje reintegracije povratnika na osnovu strategije koja je doneta je u nadležnosti drugih ministarstava u Vladi Republike Srbije. Tu se, naravno, podrazumeva i ovo o čemu ste pričali, pravo na penziju, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu itd.
Kada je reč o zdravstvenim pitanjima, mi nikada ne radimo readmisiju, odnosno vraćanje ljudi koji su u teškom zdravstvenom stanju, već isključivo uz prisustvo lekara kako policija ne bi kasnije snosila neke posledice za takav transport.
Reciprocitet readmisije postoji. Već sam rekao koji su tu podaci i da mi isto tako vraćamo, Srbija, sve one koji nezakonito borave.
Na samom kraju, zahvaljujem se na ovoj raspravi. Naravno, bilo je ovde tema koje nisu upućene našem ministarstvu. Ne bih da o tome sada govorim. U svakom slučaju, što se nas tiče, ovog ministarstva i mene lično, pošto sam dugo godina proveo ovde, čak bih rekao i više decenija, ne bih da otkrivam koliko godina imam, apsolutno smo otvoreni da ovde raspravljamo, da li je objedinjena rasprava ili pojedinačna, na odborima. Verujte mi, imajući u vidu posao kojim se ovo ministarstvo bavi, sigurno je da je mnogo prijatnija atmosfera u Narodnoj skupštini Republike Srbije, bez obzira na to koliko postoje političke razlike i varnice u polemici, nego u izvornom poslu koje ovo ministarstvo radi svakoga dana.
Zahvaljujem se i pozivam vas da glasate za ove predloge. Srđane, hvala na ovom podsticaju. Pozivam vas da glasate i neću više da vam oduzimam vreme od ove planirane pauze. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, mislim da je cela ova rasprava, koja je bila o zakonima u načelu i o zakonima u pojedinostima, pokazala da ima veoma  veliki broj pitanja oko kojih, kada stvari spustimo na taj profesionalni nivo i kada razgovaramo o onome što je predmet zakona, možemo kod velikog broja pitanja da dođemo do zajedničkog stava.
Nesumnjivo da je zajednički stav svih da je neophodno doneti ovakve vrste zakonskih propisa, imajući u vidu da su prethodni zakoni koji regulišu ovu oblast doneti pre više decenija, da se promenila društvena scena u Srbiji i nema više one nekadašnje države u kojoj smo živeli, nema ni mnogih službi koje su tada postojale, nema ni novih privrednih subjekata kako su ih nekad zvali.
Jednostavno se promenio ambijent u kojem funkcioniše služba koja jednim delom je vatrogasno-spasilačka, a drugim delom je, kada govorimo o celom sektoru, sektor za zaštitu i spasavanje, a želja je da ovim zakonom to bude definisano kao služba za vanredne situacije.
Predloženo je 69 amandmana na ova dva zakona. Dozvolite mi da kažem i o prethodnom zakonu, već kad sam uzeo reč, 69 amandmana ukupno. Mi smo prihvatili 24, i ovaj amandman o kojem ste malopre govorili, mislim da je reč isključivo o tehničkoj grešci koja je nastala kada je pisan amandman i ne vidim razlog da mi to ne prihvatimo i da ne promenimo.
Da jednostavno prihvatimo ovu sugestiju o kojoj ste govorili, te molim da se iznađe način da ovo o čemu ovde govorimo dođe do zakonskog teksta, jer u tekstu amandmana ne stoji šta se zamenjuje ovim rečima "vatrogasne službe". Jednostavno stoji samo da se stav 1. člana 1. menja i glasi, zamenjuje se rečima "vatrogasne službe". Ne piše šta se zamenjuje.
Imajući sve u vidu vas molim, ako postoji mogućnost neke pravno-tehničke redakcije ili usaglašavanje kada dođe do glasanja, da se sve to ima u vidu. Mi prihvatamo i slažemo se sa tim amandmanom. Ali, jednostavno Zakonodavni odbor, čini mi se, na kojem je bio taj amandman, odbacio ga je kao pravno nepotpun, da upotrebim taj izraz.
Danas smo predali 10 novih vatrogasnih vozila vatrogasnim spasilačkim jedinicama MUP Republike Srbije. Treba da znate da prosečna starost vozila koja koristi naš Sektor za vanredne situacije je 25 godina.
Takođe, ukoliko želimo, ono što je cilj ovih zakona, a to je da se građani Srbije osećaju bezbednije kada je reč o tim civilnim vanrednim situacijama, jer ovde apsolutno nije reč ni o kakvim oblicima oružanih dejstava, niti bilo kakvih ugrožavanja šire bezbednosti građana, naš je zajednički interes da stvorimo sve tehničke preduslove, sve tehnološke preduslove i naravno politički kroz zakonodavnu aktivnost ove skupštine i kroz normativnu aktivnost MUP kasnije u donošenju različitih pravilnika i podzakonskih akata da sve ove službe deluju koordinirano, da postoji integrisani sistem reagovanja u slučaju vanredne situacije.
Obaveza našeg ministarstva će biti da u narednih šest meseci, dok ovaj zakon ne stupi na snagu, da donesemo čak 41 pravilnik, od kojih smo mi osam već na neki način usaglasili do samog kraja i ovo je čitav zbir svih onih kriterijuma koji treba da se saberu kako bismo imali celovit sistem sektora za prevenciju, odnosno za zaštitu od civilnih vanrednih situacija.
Želim da se zahvalim svima koji su učestvovali u raspravi. Mislim da ste pokazali visok nivo odgovornosti prema temi o kojoj govorimo i želim još jednom da izrazim žaljenje što su predlozi ovih zakona bili u okviru šire tematike, odnosno dnevnog reda koji je verovatno zbog potrebe završetka rada Skupštine pre novogodišnjih praznika, te smo došli u situaciju da smo možda delili vreme koje je bilo potrebno da razgovaramo isključivo o ovim zakonima.
Zahvaljujem se svima koji su, i pored tog nedostatka vremena za pripremu i nedostatka vremena za raspravu, dali sve one primedbe koje postoje.
Želim da vam kažem da, kao i kod drugih zakona, ne smatram da donošenje zakona predstavlja otklanjanje jedne od obaveza koje neko ima, nego mislim da je zakon takođe jedna živa materija čiju primenu treba pratiti. To znači da smo veoma otvoreni da analiziramo stalno efekte primene ovog zakona i način funkcionisanja službe i sektora koje smo ustanovili ovim zakonima i spremni smo da u bilo kom periodu, ukoliko uočimo da postoje bolja rešenja, uvažimo svaku vašu primedbu i da damo novi predlog izmene i dopune već usvojenih zakona.
Bez obzira što svako onaj ko piše tekst zakona, vi bar to dobro znate, oni koji se bave tom problematikom, nisam pravnik, ja sam politikolog, on je ljubomoran na svoj tekst i veoma retko prihvata amandmane i misli da je uvek najpametnije uradio, ta pravno-tehnička redakcija je najteži oblik usaglašavanja zato što svako misli da je u pravu.
Ništa ne želim da kažem loše o svemu tome, pošto su ovde ljudi, moji saradnici koji se nalaze u Sekretarijatu našeg MUP. Želeli smo da prihvatimo više amandmana i da time pokažemo da nemamo nikakvih razloga da ne razgovaramo otvoreno i budemo kooperativni u realizaciji onoga što nam je cilj.
Ostvarenje i realizacija ovih zakona će biti u interesu svih građana. Nadam se samo da nećemo imati potrebe da ovaj naš sektor i služba za vanredne situacije, vatrogasno-spasilačka i vatrogasno-spasilačke jedinice intervenišu. Kao kada su vojska i policija u pitanju, oni se školuju godinama i pripremaju za ratove i za sukobe, a najviše od svih su zainteresovani do sukoba da nikada ne dođe. Tako je i ovde.
Nadam se i želim da sve ovo što smo doneli kao zakonska rešenja bude mera pripreme društva našeg i svih službi koje postoje, integrisanog sistema, upravljanja vanrednim situacijama i da to ostane kao zakonsko rešenje koje smo doneli na papiru i u praksi sprovedeno od MUP, a da nikada nemamo potrebe da to vidimo u svakodnevnom životu, odnosno da nemamo posledica po zdravlje i živote ljudi ovde u Srbiji.
Želim da se zahvalim svima na primedbama. Mislim da će to biti jedan veliki korak napred, donošenje ovih zakona. Takođe, želim da se izvinim onima čije primedbe nismo mogli da uvažimo zbog suštine i smisla ovog postojećeg zakonskog teksta i pozivam sve da aktivno učestvujemo u primeni ovog zakona. Siguran sam da će od toga građani Srbije najviše imati koristi.
Zahvaljujem se svim poslanicima, svima onima koji su učestvovali i bili prisutni tokom svih ovih rasprava. Izvinjavam se što na početku današnje rasprave nisam mogao da budem prisutan od samog početka, jer smo upravo imali ovaj događaj koji sam malopre spomenuo. Tako je vreme napravilo, da smo jutros predali 10 novih vatrogasnih vozila našim službama, Sektoru za zaštitu i spasavanje, odnosno za vanredne situacije u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu. Veliki korak napred zato što je prosek vozila sa kojima se služi naša služba 25 godina.
Nadam se da ćemo, uz našu podršku, napraviti jedan moćan sektor za vanredne situacije koji će omogućiti građanima Srbije da gledaju u susret i idu u susret svim mogućim problemima koji mogu da proisteknu iz svakodnevnog života. Znate, kada se desi požar, tek onda se razmišlja o tome da li je prilaz zgradi za gašenje požara dobar ili nije, da li imamo dovoljno visoke merdevine za gašenje požara, da li vozilo radi, kakvi su uslovi u kojima vatrogasci rade? Mi ne smemo da čekamo te situacije. Pametni ljudi znaju da gledaju unapred, a mislim da je vreme da Srbija počne tako da se ponaša.
Zahvaljujem se svima i pozivam vas da glasate za predloge ovih zakona, bez obzira na poziciju u vladajućoj strukturi ili među opozicionim političkim partijama. Hvala.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na ova dva zakona koji su u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, dozvolite mi da povodom vizne liberalizacije, koja je stupila na scenu 19. decembra ove godine, uputim zahvalnost i čestitke vama, narodnim poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije.
Da nije bilo Narodne skupštine Republike Srbije, nikada ne bi bili izglasani zakoni koji su bili neophodni za prelazak tzv. mape puta do vizne liberalizacije. Nadam se i siguran sam da će i u daljem toku pristupanja Srbije Evropskoj uniji Narodna skupština Republike Srbije imati nezaobilaznu i veoma važnu ulogu.
Kada je reč o zakonima koji su na dnevnom redu, u poslednjih 30 godina višestruko je povećan broj katastrofa u svetu, kao i razarajući efekat koji one imaju na društvo i okolinu. Katastrofe najsnažnije pogađaju zemlje u razvoju, s obzirom na to da su one najranjivije i imaju najmanje kapaciteta da se sa njima izbore.
Globalno otopljavanje i klimatske promene rezultiraju intenzivnim i čestim pojavama velikih i katastrofalnih požara, poplava, suša, olujnih vetrova, zemljotresa. Klimatske promene doprinose i ubrzanom uništavanju životne sredine, sa posledicama opasnim po zdravlje ljudi, opstanak mnogih prirodnih vrsta i kulturne baštine.
Ipak, neke katastrofe mogu biti izbegnute. Postoje načini da se umanje rizici i da se ograniče posledice, npr. ako se prepoznaju osnovni uzroci ranjivosti društva i ako se ojačaju kapaciteti društva da se sa njima izbore.
Oblast smanjenja rizika od katastrofa obuhvata spremnost, ublažavanje i prevenciju i za cilj ima jačanje otpornosti na katastrofe, a potpomognuto je znanjem o tome kako da se upravlja rizikom, kako da se jačaju kapaciteti i iskoristi nova tehnologija.
Efikasno smanjenje rizika od katastrofa može u velikoj meri smanjiti broj ljudskih žrtava i materijalnu štetu. Studije eminentnih međunarodnih institucija su pokazale da svaki evro uložen u preventivu i smanjenje rizika od katastrofa četvorostruko umanjuje izdvajanje za odgovor na vanredne situacije.
Politička posvećenost je ključna za uzdizanje oblasti smanjenja rizika od katastrofa na svim nivoima. UN i EU podržavaju zemlje u razvoju da prihvate koncept smanjenja rizika od katastrofa i implementiraju tzv. ''Hjogo okvir'', dokument u kome je UN razvio programsku politiku za oblast smanjenja rizika od katastrofa, odnosno elementarnih nepogoda i tehničko-tehnoloških nesreća.
Dokument ''Hjogo okvir'' za delovanje od 2005. do 2015. godine, jačanje otpornosti nacija i zajednica na katastrofe usvojilo je 168 država na Svetskoj konferenciji UN u Japanu, održanoj u januaru 2005. godine.
Smanjenje rizika od katastrofa zahteva snažnu institucionalnu osnovu, koja se može postići kroz jačanje kapaciteta, dobro upravljanje, promociju odgovarajućih programskih politika i zakonodavstva, olakšani protok informacija i efikasne koordinacione mehanizme.
Upravo će usvajanje nove zakonske regulative omogućiti da oblast smanjenja rizika od katastrofa i zaštita i spasavanje na nacionalnom i lokalnom nivou postanu prioritet, sa snažnom institucionalnom osnovom za implementaciju, što je prioritet broj jedan ''Hjogo okvira''.
Vlada Republike Srbije je prepoznala potrebu da unapredi sistem prevencije, zaštite i spasavanja i odgovora u slučaju katastrofa, odnosno civilnih vanrednih situacija.
Realizacijom Zaključka Vlade od 5. marta ove godine preduzete su aktivnosti za formiranje jedinstvene službe za zaštitu i spasavanje u vanrednim situacijama.
Tako je Sektor za zaštitu i spasavanje MUP-a reorganizovan u Sektor za vanredne situacije, u čiji sastav ulaze i zaposleni u Upravi za vanredne situacije Ministarstva odbrane, kao i određeni broj zaposlenih u Ministarstvu zaštite životne sredine.
Na ovaj način se u Srbiji uspostavlja integrisan sistem zaštite u vanrednim situacijama, što će ujedno predstavljati realizaciju preovlađujuće evropske ideje o načinu funkcionisanja službi koje se bave ovim pitanjem.
Zajedničkim naporima predstavnika MUP i Ministarstva odbrane pripremljen je Nacrt zakona o vanrednim situacijama, koji doprinosi daljem napredovanju Srbije, jer našim građanima pruža zaštitu i bezbednost na sličan način kako to rade druge moderne evropske zemlje. Zakon koji je pred vama na prvo mesto stavlja građane i njihovu bezbednost, jer ovim zakonom razvijamo istrajan, efikasan i transparentan mehanizam za delovanje u vanrednim situacijama, koji će koristiti svi nivoi uprave, lokalni i nacionalni. Zakon o vanrednim situacijama nam pomaže na putu ka evropskim integracijama, jer ovaj zakon uspostavlja standarde i sistem savremenog upravljanja vanrednim situacijama, u skladu sa međunarodnim normama.
Iskustva iz dosadašnjih kriznih situacija su pokazala da je primena važećih propisa u ovoj oblasti dovela do problema u jedinstvenom funkcionisanju svih relevantnih službi u vanrednim situacijama, prvenstveno zbog podeljene nadležnosti između pojedinih ministarstava i drugih organa državne uprave.
U Republici Srbiji, važeće norme koje se nalaze u Zakonu o zaštiti od požara iz 1988. godine i elementarnih nepogoda iz 1977. godine, a koje pretežno regulišu način organizovanja sistema za zaštitu i spasavanje, i zbog toga povlače mnoga pitanja u tumačenju i primeni trenutno važećeg zakona, s obzirom na to da je teško utvrditi na koje se subjekte odnose prava i obaveze predviđene zakonom, jer se radi o privrednim subjektima koji, pravno gledano, ne postoje, zbog potpuno izmenjenog načina organizacije privrednih društava i promenjenog dominantnog oblika svojine privrednih društava i drugih pravnih lica.
Osim u pomenutom Zakonu o zaštiti od požara i elementarnih nepogoda, oblast koja se odnosi na zaštitu od prirodnih i drugih nepogoda nalazi se delom i u Zakonu o odbrani, deo o načinu organizovanja civilne zaštite i pojedinačno u drugim zakonima.
Takav način nejedinstvenog regulisanja oblasti upravljanja u vanrednim situacijama znatno otežava mogućnosti delovanja, jer je potrebno udovoljiti procedurama različitih državnih organa, a time i ugrožava blagovremenost reagovanja u vanrednim situacijama, što je nedopustivo za tako osetljivu oblast. Dalji razlozi koji opravdavaju zakonsko regulisanje ovog pitanja u periodu tranzicionih promena u društvu su svakako i harmonizacija propisa sa propisima zemalja EU.
Pravne norme međunarodnog prava, kao i nacionalni propisi pojedinih zemalja članica EU, svakako predstavljaju najviši standard u normiranju onih oblasti koje za predmet imaju zaštitu osnovnih vrednosti, kao što su ljudski život, integritet, prirodna okolina i svojina, te bi se usvajanjem ovog zakona koji je usklađen sa navedenim pravilima dostigao najviši stepen bezbednosti građana u datim okolnostima.
Ključno pitanje za stvaranje uslova za efikasnu zaštitu građana i materijalnih dobara u vanrednim situacijama je upravo donošenje zakonskog okvira koji bi stvorio osnov za sveobuhvatno rešavanje svih pitanja u vezi sa efikasnim odgovorom u slučaju vanrednih situacija i omogućio donošenje podzakonskih akata i tehničkih propisa kojima bi se bliže definisala zakonom propisana pravila.
Srbija se u proteklih deestak godina suočila sa posledicama katastrofalnih požara i eksplozija, i u tom pogledu nema nikakve dileme da požar predstavlja jedan od najvećih rizika po bezbednost građana, njihove imovine i kulturne baštine. Upravo na osnovu tih činjenica stvorili su se uslovi da se postojeći zakonski okvir, star više od 20 godina, promeni, a država dobije efikasniji odgovor na izazove u ovoj oblasti.
Mnogo je razloga koji su uticali da se izmeni zakon, a nije se tome pristupilo ranije: nedefinisan položaj službe zaštite od požara, nedostatak finansijskih sredstava, nedovoljno precizirana veza u domenu planiranja izgradnje itd.
Međutim, u poslednjih godinu dana, u sklopu čitavog niza poteza preduzetih u cilju stvaranja integrisanog sistema zaštite građana u vanrednim situacijama, stvoren je ambijent povoljan za donošenje jednog ovako važnog zakonskog akta.
Naravno, prilikom njegove izrade uzeta su u obzir iskustva kako zemalja u regionu, tako i u zemljama EU.
Mesto i uloga vatrogasno-spasilačkih jedinica se posle dugog vremenskog perioda precizno definiše, uz stvaranje mogućnosti da u vremenu koje dolazi, a uz ispunjenje odgovarajućih materijalnih i finansijskih uslova, dođe do decentralizacije ove službe, na šta upućuje ne samo Zakon o lokalnoj samoupravi, nego i Ustav Republike Srbije.
U želji da ne ponove greške koje su neke zemlje napravile čineći ishitrene poteze u oblasti decentralizacije, Srbija je u ovom slučaju postupila oprezno, prepoznajući potrebu da se u okviru lokalne samouprave najpre moraju stvoriti materijalni uslovi kako bi vatrogasno-spasilačke jedinice mogle da nastave uspešno funkcionisanje.
Ustavni osnov za donošenje ovog zakona sadržan je u odredbi člana 97. tačka 17) kojom je utvrđeno da Republika Srbija uređuje i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu sa Ustavom.
Osnovni tekst važećeg Zakona o zaštiti od požara usvojen je 1988. godine, a sve njegove izmene i dopune nisu suštinski izmenile koncept zakona.
Tako su osnovni nosioci zaštite od požara danas nepostojeći organizacioni oblici, koji su bili prilagođeni nekadašnjem ustavu Socijalističke Republike Srbije.
Analizom kako pojedinih rešenja tako i zakona u celini došlo se do zaključka da je potrebno pripremiti novi zakon, a sve u cilju usklađivanja sa novim ustavnim odredbama, kao i usklađivanja sa propisima EU.
Imajući u vidu rezultate prethodne analize, ocenjeno je da donošenjem ovog zakona treba da se stvori osnov za efikasniju zaštitu ljudi i materijalnih dobara, urede podzakonski propisi, omogući efikasnija primena tehničkih propisa, bolje uredi organizacija i osposobljavanje vatrogasnih i spasilačkih jedinica, pojača odgovornost subjekata zaštite od požara i urede druga pitanja.
Usvajanjem novog zakona o zaštiti od požara značajno bi unapredilo ovu oblast, podiglo nivo bezbednosti ljudi, materijalnih dobara i kulturne baštine i omogućilo uvođenje novih tehničkih mera, primerenih savremenom svetu.
Cilj novog zakona je celovito i pravilno definisanje sistema zaštite od požara, njegovih subjekata, obaveze subjekta i načela koja se odnose na zaštitu, prevenciju, stalno podizanje svesti građana i javnosti, saradnja, solidarnost i odgovornost.
Od novog zakona o zaštiti od požara najviše koristi imaće upravo građani Republike Srbije, kroz povećanu sigurnost života i materijalnih dobara, ali i svi privredni subjekti, privredna društva, preduzetnici i javna preduzeća, kao i druga pravna lica, tako što će im obaveze iz oblasti zaštite od požara biti jasnije i, konačno, državni organi, organi autonomne pokrajine i organi lokalne samouprave, kroz bolje uređivanje međusobnih odnosa i rada.
Dame i gospodo, oblast o kojoj danas raspravljamo iz nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, oblast zaštite od posledica vanrednih situacija i zaštite od požara od izuzetnog je značaja i prevazilazi dnevnopolitičke odnose na političkoj sceni u Srbiji. Imajući sve to u vidu, pozivam vas na stručnu raspravu kada je reč o ovim pitanjima.
Spremni smo da sagledamo i uvažimo sve primedbe, jer ovaj zakon nisu pisali političari, već ljudi koji se bave ovom strukom.
U tom smislu, jedno je sigurno - Srbiji je neophodno i potrebno da ima ovakav zakonska rešenja, jer o ovim pitanjima uglavnom se setimo da raspravljamo onda kada već bude kasno, onda kada već uslede posledice od katastrofa i požara.
Zato vas pozivam da posle rasprave, sagledavanja amandmana koji su predloženi, podržite ove zakonske projekte u interesu građana Republike Srbije. Zahvaljujem.

Neću propustiti priliku da se javim, pošto, kad god dođem ovde, uvek ostanem do kraja, ali nikad ne dočekam da sa onima koji su me na početku nešto pitali razmenim mišljenje. Možda je rešenje za to da šefovi poslaničkih grupa govore na kraju rasprave.
Bio sam poslanik od 1992. godine. Pretpostavljam da je poslanički rad izuzetno težak i naporan, ali sam želeo da ispoštujem ovu raspravu do kraja i ostao sam da dam odgovore na neka pitanja koja se tiču onih zakona čiji je predlagač Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Kao predlagači ovog zakona, mi nismo uticali na to kako će se i u okviru koje objedinjene rasprave raspravljati o ovim zakonima. Smatrali smo da je neophodno da što pre predložimo ove zakone.
Želim da napomenem, možda na to niste dovoljno obratili pažnju u svakodnevnim poslaničkim aktivnostima, ali rasprava o ovim zakonima traje već duži vremenski period. Još u martu ove godine smo, kao što sam rekao, zaključkom Vlade pokrenuli celu priču o pretvaranju našeg Sektora za zaštitu i spasavanje u Sektor za vanredne situacije MUP, koji bi objedinio sve resurse koji postoje u državi koji se trenutno tim pitanjima bave.
Smatrali smo da je to neophodno čak i bez nekog konkretnog i vidljivog povoda. Jer, obično je vidljiv povod neka katastrofa koja se desi i obično povodom tih katastrofa mi raspravljamo o tome ko je i gde pogrešio, pa onda analiziramo, kao kad je bila ova tragedija na mostu na Tisi (ja tada nisam bio ministar), pa se onda raspravljalo ko je za šta nadležan, da li je jedno ministarstvo, drugo ministarstvo, neka javna preduzeća, lokalne samouprave itd.
Nažalost, živimo u svetu gde su katastrofe, elementarne nepogode i prirodne nesreće gotovo svakodnevne i gde niko nikada ne može unapred da kaže kada će se nešto desiti. Nešto se ne može sprečiti, nešto može, ali se za svaku vrstu situacije treba pripremiti.
Imajući u vidu da su zakoni iz ove oblasti doneti još pre više decenija, smatrali smo da je neophodno da što pre predložimo ovu vrstu zakona. Zato što smo mi i predvideli da od 1. januara sledeće godine Sektor za vanredne situacije funkcioniše u okviru MUP-a. O tome smo, inače, imali dogovor sa Ministarstvom odbrane.
Tu je general Delić i želim da ga upoznam s tim da je Ministarstvo odbrane aktivno učestvovalo od početka do kraja u izradi ovog zakona o vanrednim situacijama. Imajući u vidu sva ova pitanja koja je on postavio, sve se to do detalja razmatralo.
Takođe želim da napomenem i da je o ovome vođena javna rasprava u četiri centra u Srbiji: Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu. U javnoj raspravi su učestvovali predstavnici 126 opština u Srbiji. Žao mi je što to nisu čuli oni koji su to pitanje postavili danas na početku ove rasprave. Nadam se da će im neko to preneti.
Žao mi je što niste imali dovoljno vremena da vi, kao poslanici, eventualno predložite neke izmene i dopune. Obavešten sam da je 70 i nešto amandmana podneto na ova dva zakona. Pogledaćemo ih i sve što je u interesu poboljšanja naše osnovne ideje - spremni smo da prihvatimo.
Kada sam govorio o politici i stručnosti, naravno da smatram da političar, da bi bio dobar političar, treba da bude stručan, ali smatram da ova vrsta zakona, kao i veliki deo onog posla kojim se bavi MUP, nije političko pitanje već, pre svega, pitanje koje tangira sve građane ove zemlje. Zato, kada govorimo o ovoj temi, propisi iz ove oblasti se ne pišu sa političkog aspekta, nego na osnovu onoga što je potreba države u ovom trenutku.
Zato, kada je reč o zaštiti od požara i o vanrednim situacijama, mislim da ćemo sve ono što budemo uradili u narednom periodu raditi u interesu svih građana, a to je da se izvrši prevencija i da se najbolje što znamo organizujemo za otklanjanje posledica vanrednih situacija i za brze reakcije prilikom požara.
Videli ste da su naš Sektor za vanredne situacije i Sektor za zaštitu i spasavanje veoma brzo reagovali i sprečili tragične posledice u nekoliko slučajeva u prethodnom periodu. Kod požara u bolnici "Dragiša Mišović" naše vatrogasne jedinice su bukvalno za nekoliko minuta došle i sprečile tragediju. U Užicu, prilikom eksplozije, nismo mogli da sprečimo gubitak ljudskih života, ali smo učinili sve na gašenju požara koji je nastao posle eksplozije. Takođe, u Kragujevcu, kada se zapalila "Zastava", reagovali smo veoma brzo.
To je nešto što građanima treba. I zato će se, već sam rekao, ulaganje, investicije i dobra zakonska regulativa u ovoj oblasti višestruko vratiti građanima kroz efikasan sistem zaštite od požara i otklanjanja posledica ili sprečavanja onoga što spada u širok pojam vanrednih situacija.
Negde se to u svetu zove drugačije, negde se govori o katastrofama, negde se govori o vanrednim situacijama. U suštini, vanredne situacije u ovoj oblasti nemaju nikakve veze sa nekim vanrednim stanjem ili sa bilo kakvim vojnim ili policijskim rečnikom.
Ovde je reč samo o situaciji koja izmiče redovnoj kontroli i u toj situaciji je neophodno da se zna ko komanduje i koji su to resursi, da bi se moglo izaći iz takve situacije u kojoj su obično svi u nekoj vrsti konfuzije.
Ovde se, kao što znate ako ste pažljivo proučili ovaj zakon, uvodi sistem 112. To je već standard Evropske unije. Ne radimo mi sad to zbog EU, da se razumemo, radimo zbog nas. Ali hoću da kažem da u nekoliko stvari koje su za nas bitne u oblasti unutrašnjih poslova, u policiji (a vatrogasni sektor, odnosno Sektor zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama nisu u okviru policije, nego u okviru MUP), prelazimo na sistem 112, koji će objediniti sistem 92, 93 i 94.
To znači da će svaki građanin moći, pozivom na broj 112, da ima adekvatnu reakciju, bilo koja vanredna situacija ili bilo koji događaj da je u pitanju. Naravno, taj sistem tek treba uvesti i to nije tehnološki ni tako jednostavno. To znači da su tu i vatrogasci i policija i hitna pomoć i sve što iz toga može da proizađe. Da ne odgovaram sad na sva pitanja, verovatno ću biti tu i kad bude rasprava u pojedinostima.
Kada je reč o onome što se sada u javnosti definiše kao neka ruska humanitarna baza, želim da budem potpuno precizan i otvoren. Znate da je pre nekoliko godina, kada je bio veliki požar na Staroj planini, taj požar ugašen zahvaljujući ruskoj pomoći. Još jednom moram da kažem, a ljudi koji sede pored mene su bili na tim funkcijama i u periodu kada se to dešavalo, tada je u gašenju požara bila potrebna ruska pomoć. Odnosno, zemlje u okruženju su sve male, srednje razvijene ili srednje nerazvijene, svejedno, i nijedna od tih zemalja nema dovoljne resurse da sama može da reaguje u slučaju vanredne situacije.
Cela ova ideja o formiranju jednog regionalnog centra za reagovanje u vanrednim situacijama u jugoistočnoj Evropi je nastala iz razmišljanja da razne države pomažu u tim vanrednim situacijama. Ta ideja je tek u fazi razmatranja. Ona je, kao ideja, deo sporazuma koji su potpisala naša dva ministarstva prilikom posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Reč je isključivo o humanitarnoj bazi ili regionalnom centru za reagovanje u slučaju vanrednih situacija, gde bi se nalazila oprema za gašenje požara, za spasavanje u poplavama, zemljotresima, klizištima, rezerve hrane, lekova, humanitarno razminiranje, da tako kažem.
Nije ideja da to bude bilo kakva vojna baza niti da ima bilo šta vezano sa… Ovde je ideja da to bude apsolutno civilno i, naravno, uz otvoreni poziv da u tome učestvuju i druge zemlje u regionu. Znači, ministar Šojgu i ja smo poslali pisma svim ministrima unutrašnjih poslova u regionu, od Italije, Hrvatske, pa do Bugarske, Grčke itd., da razmotre pitanje da svi zajedno učestvujemo u formiranju jednog takvog regionalnog centra od kojeg bismo svi imali koristi.
U februaru bi trebalo da bude održan sastanak ovde u Beogradu, gde bi se te države izjasnile da li žele da učestvuju u svemu tome. Ali, nezavisno od toga, mi razgovaramo i sa drugim međunarodnim faktorima, sa raznim organizacijama i institucijama, od Partnerstva za mir i NATO, preko EU, odnosno Evropske komisije, koja ima ministarstvo, odnosno komesarijat (pošto su komesari u pitanju) koji se bavi vanrednim situacijama, odnosno katastrofama.
Danas sam bio u Šidu, gde smo završili razminiranje šidske opštine. Glavnu reč u donaciji imale su SAD, Norveška i druge zemlje, isto kao što naše jedinice za spasavanje imaju zajedničku obuku i veliku pomoć sa francuskim jedinicama, koje su najopremljenije na svetu i najobučenije kada je reč o spasavanju iz ruševina.
Kad su ova pitanja na dnevnom redu, apsolutno više nema veze ni sa kakvim vojnim aspektima, čak i kada je reč, na primer, o gašenju požara u nekim susednim državama. Vojni helikopteri, na primer, ne mogu da idu da pomognu, ali naši, policijski, koji su civilni, učestvuju u svemu tome jer je, kao što znate, za upotrebu vojske, a to je na neki način upotreba vojske, potrebno donositi odluke u parlamentu.
Kada je reč o drugim pitanjima, ne bih želeo da sada otvaram druge teme, želim samo da kažem da je svaki zakon na neki način pomalo ograničavanje slobode.
Kako su govorili filozofi pre sto ili dvesta godina, kada se bavljenje filozofijom smatralo nečim čime se čovek naročito ponosio, za razliku od prakticističkog vremena u kojem danas živimo, svako drvo može da raste do neba, ali ne raste.
Svaki zakon, npr. zakon o slobodi štampe, u stvari je zakon o ograničavanju slobode štampe. Ovde je, kada govorimo o svim ovim zakonima, pa i o zakonu o sprečavanju nasilja u sportu ili sportskim priredbama itd., veoma bitno da se uspostave jasna pravila igre na koji način će sve to da funkcioniše.
Predlagač ovog zakona je ovog puta Ministarstvo pravde. Razgovarao sam i sa predsednikom UEFA Mišelom Platinijem, koji je takođe želeo da pomogne, u smislu davanja ekspertskih saveta od strane UEFA, kako su to rešile zemlje u kojima su se takve stvari dešavale. Ali, siguran sam da je gospodin Jovanović, koji nije prisutan, bio u pravu kada je danas rekao, i tačno je da to ne može da bude samo policijski posao.
Pendrek treba da bude poslednja stvar koju neko upotrebi pre nego što iscrpi sva druga sredstva. Jer, prvo treba upotrebiti glavu i sve mogućnosti. Zato nam treba konsenzus, ali čini mi se da ga nemamo. Nismo ga imali ni danas ovde, zato što, možete videti, u svim raspravama nikako da dođemo do toga šta u mi stvari hoćemo, za koje se vrednosti zalažemo, kakvu državu hoćemo da pravimo.
Svi hoće da policija rešava sva pitanja koja postoje. Politika mora da bude pre policije. Svi vi koji se bavite politikom, uključujući i mene, morate da preuzmete odgovornost za koje se vrednosti borimo danas u Srbiji. Čini mi se da niko nije spreman da to preuzme, već svako meri kolika je veličina njegovog rejtinga i gleda na koji način će se nešto okrenuti u plusu ili minusu kada se sve sabere, kada dođu izbori.
Zato i dolazimo do ove situacije, da danas u jednoj diskusiji imate plovidbu od apsolutne podrške borbi protiv huligana, pa na kraju do rečenice da nam je Bog dao silu u ruke da bijemo narod i da ne treba da bijemo narod.
Moram da vam kažem da SPS nije, kao što je ovde neko rekao, satelit DS-a. Mi smo partneri. Siguran sam da u ovoj sali ima većeg satelita DS-a, nego što je to SPS.
U svakom slučaju, ja sam ministar unutrašnjih poslova i nosim odgovornost za ovaj resor. Što se nas tiče, nastupaćemo profesionalno sa svim što je u našim rukama i poštovaćemo zakone. Apsolutno ste u pravu – dok imate čekić, treba da udarate. Vlast se ili vrši ili drugom daje.
U svakom slučaju, kada je reč o ovim pitanjima vanrednih situacija i zaštiti od požara, zamoliću moje saradnike koji su najviše zaslužni što je taj zakon uopšte napisan, da razmotrimo sve ove amandmane koji su podneti. Pretpostavljam da većina njih može da bude prihvaćena, ali vas takođe molim i da iskorenimo korupciju koja postoji u primeni tih zakona.
Koliko puta se desilo, kao što je to bilo i prilikom usvajanja Zakona o bezbednosti saobraćaja... Želim i ovom prilikom da kažem da ima mnogo urgencija koje dolaze od različitih ljudi širom Srbije koji zovu Ministarstvo i mene kao ministra da se pusti nešto - pa nije baš u redu sve što je vezano za ove vatrogasne…, ali pustite samo što pre objekat, da bi neko mogao nešto da otvori itd.
Ili, neko misli da može nešto da potkupi. Ne može više, kraj je tome. Danas smo uhapsili jedan broj pripadnika granične policije i carinika. Ne možemo da pričamo o borbi protiv korupcije i kriminala, a da u našim redovima to tolerišemo.
Zato i ovde, kada govorimo o ovom zakonu, ako želimo odgovoran odnos prema ovome, niko ne može u Srbiji da dobije upotrebnu dozvolu za bilo koji objekat ako nije do kraja ispoštovao ono što smo zapisali u ovim zakonima. Ja to kažem svom pomoćniku i on će lično biti odgovoran ukoliko se drugačije radi u MUP, zato što se igramo životima građana. Znate da je u bolnici ''Dragiša Mišović'' bilo nekoliko stotina pacijenata, da se požar desio i mogli su svi da nastradaju, a zgrada još nije ni puštena.
Korupciju moramo da iskorenimo, isto kao i kada je u pitanju Zakon o bezbednosti saobraćaja. Ovde je neko spomenuo gospodina Čanka. Kažem vam, dao sam nalog da se ispita u kojim segmentima predstavlja kršenje Zakona o bezbednosti saobraćaja ovo što je on uradio.
U svakom slučaju, u ovoj državi svi su jednaki pred zakonom, kao što ste videli, od običnog građanina do predsednika Republike. Nema nikakvih izuzetaka. Ako je reč o nečijem kršenju zakona, protiv njega će biti podneta prijava. Svako treba da bude odgovoran. A ako postoji rupa u zakonu, treba što pre promeniti taj zakon.
Slažem se s tim što ste rekli. Nije problem navijača, odnosno huligana od danas ili juče. On postoji dugi niz godina unazad. Bio je govor mržnje i tada, kao što je i sada. Ako želimo da budemo objektivni, ne možemo svoje mišljenje definisati zavisno od toga gde sedimo, ovde ili tamo, nego moramo da budemo korektni i principijelni.
Mnogi iz tih navijačkih grupa nisu bili samo deo navijačke grupe i huligani, nego su učestvovali u raznim delovima političkog života i na različitim političkim skupovima. Naravno, svako može da misli da ima i neke zasluge. Što se nas tiče, niko ne treba da bude žrtva, da se bez razloga prema njemu primenjuje sila, ali budite uvereni, nećemo tolerisati huliganstvo, odnosno nasilje i niko neće biti privilegovan, bez obzira da li radi bilo ko iz njegove familije...
Reći ću vam za jednog od onih koji je uhapšen sada. Žena mu radi u MUP, ali je on uhapšen. Danas je uhapšen jedan pripadnik Vojske Srbije, aktivni oficir. Mora da se vodi ozbiljna borba protiv toga.
Kada je reč o redarskoj službi, da ne zaboravim, nismo mi tražili to. Tu je gospođa Malović, ona će šire govoriti o tome, ja ću samo da napomenem da nismo mi iz MUP predložili ovu redarsku službu. To je bio predlog Saveta za borbu protiv nasilja. Odnosno, sportske organizacije su smatrale i insistirale na redarskoj službi, da ne radi samo policija taj deo posla. Mi smo jedva ubacili u sve to što su oni govorili barem taj deo, da vršimo obuku i licenciranje svega toga, jer se slažem s vama da je previše rizično da sada neko preuzme takve poslove.
Mi se ne izvlačimo iz ovoga. Naprotiv, ubeđen sam da ono što je predloženo, da su to iskustva koja postoje u nekim državama, da ništa što je predloženo ovde nije izmišljeno u Srbiji, nego da je na neki način prošlo probu vremena u onim državama koje su već prošle kroz jedan takav period borbe protiv nasilja. Želim da zahvalim svima. Mislim da je rasprava koju smo danas vodili bila veoma ozbiljna. Zaista mi je žao što je, verovatno zbog vremena kada je potrebno završiti zasedanje, skraćeno vreme da biste mogli da podnesete još amandmana, ali kažem još jednom, ovi zakoni su veoma značajni, zato što tu možemo da postignemo konsenzus u ovoj državi, odnosno da ne gledamo na to da li će neko tu dobiti ili izgubiti političke poene.
Bio sam one noći u Užicu kada se desila tragedija. Tu više nema političkih poena. U nečemu morate da učestvujete. To je, nažalost, deo i mog posla. Posle mesec-dva ponovo se tamo desio požar, prilikom radova na saniranju onoga što se desilo. Neozbiljno je da se tako radi. I ne samo što je neozbiljno, mora da se sankcioniše jer niko ne sme da se igra sa životima ljudi.
Zato nam je neophodno da se u ovim situacijama zna ko šta radi. Osnovni je problem kada nastane haos u jednoj državi, a haos nastaje prilikom elementarnih nepogoda i katastrofa. Ne možete ni da zamislite šta sve može da bude katastrofa. Kada se izgube možda i sredstva informisanja, mediji, kada se izgubi komunikacija, mora da se zna kako funkcioniše sistem.
Zato smo i predložili ovu vrstu zakona. Ne zato što najavljujemo neke katastrofe, nego jednostavno moramo da budemo spremni se organizujemo kako treba, a ne da posle toga svi međusobno kukamo i prebacujemo krivicu jedni na druge.
Žao mi je što nemam priliku da lično podelim razmišljanja sa onima koji su govorili na početku današnje rasprave i želim da zahvalim svima vama koji ste ostali do kraja. Nadam se da niste ostali zbog toga što poštujete stranačku disciplinu, nego zato što su ovo ozbiljne teme.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, o ovoj temi smo govorili više puta i ne bih želeo da ponavljam neke stvari koje sam rekao ranije. Mada nikad nisam bio više citiran na jednom mestu nego danas, ali to ima neke svoje dobre strane, i loše, naravno.
U svakom slučaju, ne stidim se onoga što sam rekao pre godinu dana i pre pet godina, i pre deset, jer kao što znate ja nisam glasao za Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, kao neki, ali sam ministar danas i nijedan ministar ne može da ne poštuje zakon.
Sa druge strane, ne mogu a da ne kažem danas, kad već govorim o ovoj temi, pošto je bio uslov broj jedan za viznu liberalizaciju bezbednost dokumenata, izdavanja novih pasoša, da zaista kažem da je vizna liberalizacija za građane Srbije veliki događaj, ne zbog toga što će neko moći da putuje slobodno. Pitanje je da li će imati sredstava i želje da putuje, nego zbog rušenja jedne velike istorijske nepravde prema građanima Srbije i osećanja jednakosti i ravnopravnosti sa građanima drugih država sa kojima smo godinama bili nepravedno u neravnopravnom položaju.
Zato bez ikakvog busanja u grudi ko je najviše zaslužen i da li je uopšte neko zaslužen danas, juče ili prekjuče, želim da čestitam svim građanima Srbije na dobijanju slobode i rušenju šengenskog zida koji je bio oko Srbije. U tom smislu, mislim da to nije tema oko koje treba voditi neke velike polemike, valjda je svima oko toga jasno da je u interesu svih građana Srbije da se može putovati u što više zemalja u svetu bez vize.
Nastavićemo razgovore sa drugim državama. Kao što znate, o tome se razgovara, razgovaralo se i sa Izraelom, sa Turskom, Japanom, razgovara se i sa SAD, Velikom Britanijom itd. Mislimo, kao što znate, Rusija je nedavno ukinula vize za građane Srbije i nama je u interesu da sada, ponovo, sa crvenim pasošem možemo da putujem ponovo širom sveta bez vize.
Takođe bih želeo da podsetim da tema o kojoj danas raspravljamo se može tumačiti i politički i govoriti o tome da li je neko manje ili više kriv, zašto nije ovoliki broj pasoša izdat svim građanima Srbije koji to žele. Samo želim da kažem da u vreme, u ovo vreme prošle godine, u decembru mesecu prošle godine je bilo izdato svega 200 hiljada pasoša.
Zakon koji je donet 2007. godine, predvideo je da se od aprila do kraja te godine promene svi pasoši. I mi smo glasali za taj zakon i svi koji su glasali za taj zakon znaju da to nije realno. Danas što znaju ljudi iz MUP koji su i danas, kao što su sedeli tada u vreme ministrovanja gospodina Jočića i koji dobro znaju da je 30 do 40 hiljada pasoša mesečno moglo da se izdaje tada, a danas se izdaje najmanje 80 do 130 hiljada pasoša mesečno. Dame i gospodo od decembra meseca prošle godine do danas je izdato više od milion i sto hiljada pasoša. Želim da se zahvalim svim radnicima MUP koji su na tome radili. Želim da se zahvali, izvinim svim građanima koji su pretrpeli silne torture čekajući u redovima.
Zašto smo morali i zašto su ti rokovi bili korisni? To je bio jedan od prvih uslova za ukidanje šengenskih viza, bezbednost dokumenta, odnosno novi biometrijski pasoš. Danas kada su vize ukinute, postoji određeni broj građana koji bi se krajem godine ili na kraju godine našao u jednom nepravnom položaju u inostranstvu, pre svega, zbog nemogućnosti u diplomatsko konzularnim predstavništvima da dobiju i izvade nove pasoše. Zato mislim da oko ovoga ne treba praviti bilo kakvu veliku priču. Do sada je oko milion i 200 hiljada građana Srbije imalo pasoš. Oko milion i dvesta do milion i trista. Sada ih ima oko 1.350.000.
Kada govorite o tehnološkom pitanju. Sve ono što ste nabrojali, sve što sam rekao tada, sve je danas završeno. Samo želim da znate da EU ništa nije poklonila Srbiji i građanima Srbije. Ispunili smo sve tehničke uslove i kriterijume iz tzv. mape puta koja je dostavljena Srbiji u januaru i 7. maja prošle godine.
Sve o čemu ste govorili - zakoni, strategija, akcioni planovi i operativni rad, kao što je izdavanje dokumenata, naravno, borba protiv kriminala i svega ostalog. Zbog toga želim da se zahvalim svima vama, narodnim poslanicima, jer bez Narodne skupštine Republike Srbije, Srbija nikada ne bi bila u prilici i donošenjem zakona koji ste ovde doneli, ne bismo danas bili u poziciji da naši građani mogu u noći između 18. i 19. decembra da putuju bez viza u zemlje šengenskog prostora.
Prema tome, naši građani sa starim pasošima se neće naći u drugačijoj poziciji, posle tog dana, ni posle nove godine, od ove situacije u kojoj su sada, ukoliko donesemo odluku da se produže pasoši.
Da ne komentarišem sve ono o čemu se govorilo. Očekuje se da će ukupno dva i po do tri miliona građana Srbije uzeti pasoše. To je ogromna promena i ogromna, da se razumemo, najveći deo toga, na neki način jeste u očekivanju i posle donošenja ove odluke o viznoj liberalizaciji. To je duplo više nego broj građana Srbije koji su do sada imali pasoše. U tome ne vidim ništa loše. U tome ne vidim pobedu nijedne političke stranke ili političke opcije u Srbiji. To je od interesa za sve građane Srbije.
Naravno da su neki poslovi započeti i ranije, kao što je Sporazum o readmisiji koji je postignut sa EU u vreme prethodne vlade, isto kao što je i sistem integrisanog, a ne integralnog upravljanja granicom postavljen takođe ranije, ali i sve ostalo. Znači, želim da vas podsetim samo da je mapa puta počela da se realizuje praktično od maja prošle godine kada su bili izbori, odnosno Vlada je formirana 7. jula, 7. januara su počela ispunjavanja tih uslova, a 7. maja je mapa puta predstavljena Srbiji i prvi pasoš je izdat 7. jula, igrom slučaja, na dan kada je formirana nova Vlada Republike Srbije.
Danas, kada govorimo o tehnologiji, juče je počelo izdavanje nove generacije biometrijskih pasoša koja u sebi sadrži još jedan biometrijski podatak, a to je otisak prsta. Po tome je Srbija među deset jedinih zemalja u svetu koje to rade. To je dokaz da Srbija u nečemu ne ide za svetom i za Evropom, nego da ide u korak, a čak, u nekim stvarima i ispred. Stoga, ako neko želi da pohvali MUP, molim vas da to ne tumačite kao pohvalu meni, slobodno ih pohvalite, zaslužuju, kao i kada greše, imate pravo i ja ih naravno uvek kritikujem.
Apsolutno, što se ovoga tiče, naš MUP se trudi da sve ono o čemu ste vi govorili zaista tako i bude. Da mapa puta, da vizna liberalizacija ne bude politička odluka nego ispunjenost kriterijuma i standarda i vrednosti koje su potrebne da bismo došli do tog nivoa.
Tako mora da bude ako želimo da budemo ozbiljna država, isto kao što bi članstvo u EU trebalo da znači dostizanje određenih nivoa, standarda i kvaliteta, a ne samo neku političku odluku.
Kad danas govorimo o tome koliko još treba da bude produženo važenje starih pasoša, može se rešenje naći na još godinu dana, može godinu i po, može još dve godine, ali samim tim što će od Nove godine stari pasoš imati tu slabost da neće važiti vizna liberalizacija, normalno je da će sve veći broj ljudi želeti da uzima nove pasoše.
Kao što mislim da pitanje da li će se kod dece izdavati pasoši, do sada je bilo na dve godine, a pokazalo se da taj rok mora da bude duži.
Da li će on biti produžen na ovaj način ili na onaj koji ste vi predložili, verujte, nije toliko suštinski bitno, zato što se tu ne uzima pasoš koji će važiti od treće do četrnaeste godine, već svaki pasoš važi najduže pet godina.
Sa druge strane, postoje neka uporedna rešenja ali, u svakom slučaju ova odluka, isto kao i postavljanje pitanja važenja ličnih karata, jeste vezana i sa nekim tehničkim pitanjima – da li čip koji postoji u ličnoj karti može da izdrži duže od pet godina? Vi znate da je ranije lična karta važila 10 godina.
Nažalost, tehničke mogućnosti čipa koji je kupljen u ranijem periodu, nisu takve da može da izdrži i sačuva podatke duže od pet godina. Onda je nemoguće razgovarati, iako je to logično, da lična karta treba da važi 10 godina.
U ovom trenutku taj kontaktni čip ne može da zadrži podatke duže od pet godina.
Nisam policajac, ali sam čovek koji se nalazi na čelu MUP i trudim se da koordiniramo koliko god možemo, da budemo servis građana i da radimo u interesu građana koji su, na kraju krajeva, vrhovni sudija u svim pitanjima. Stoga ne bih odgovarao na sva druga pitanja.
Samo ću još jednom da ponovim da ono što sam govorio prošle godine, govorim i sada.
Govorim to, da sam bio ministar unutrašnjih poslova u ono vreme, verovatno se ne bih složio sa tim, odnosno sigurno, da MUP izdaje pasoše, a da ih izrađuje neko drugi. Ne bih se složio da to stoji u ovom zakonu.
MUP nikad nije izrađivao pasoše. Nemamo mi tehnologiju za izradu pasoša, ali je bilo logično da naše ministarstvo ima određenu ulogu u samom procesu izrade pasoša, a ne da se zakonom određuje ko će izrađivati pasoš, pa da onda taj koji je zakonom određen raspisuje tendere i sam sklapa poslove oko drugih pitanja. U ovom trenutku je zaista komplikovano, naročito je bilo komplikovano, dok se ne dobije vizna liberalizacija, raspravljati na tu temu, jer taj proces u ovim uslovima je veoma težak.
Mislimo, i kada su druga rešenja u pitanju, biće tu vozačke dozvole, saobraćajne dozvole, registarske tablice, da nećemo više nikada ići na to rešenje, već će naše ministarstvo, ukoliko nije u mogućnosti da samo izrađuje ono što treba po zakonu, onda ćemo raspisati tender, u skladu sa zakonom imati određenu ulogu o kontroli celog tog procesa. O tome sam govorio prošle godine, to isto mislim i sada.
Jedino što mi je drago je da to nije stvorilo velike probleme u samom procesu izrade pasoša. Verovatno MUP u tom momentu nije hteo da ulazi u vršenje tog posla i bilo mu je lakše da se to poveri nekom drugom organu, ali u uslovima kada dođe do određenih problema, imate jednu nelogičnu situaciju – da vi izdajete pasoše, a da ih izrađuje neko drugi, da vi snosite odgovornost za kvalitet tog posla, a da u potpunosti ne kontrolišete taj posao. To što sam govorio tada, mislim i sad, ali tako je definisano zakonom koji je donet 2007. godine i dan-danas mora da se poštuje.
U svakom slučaju, mislim da je ovo MUP mnogo učinilo na prelaženju svih onih etapa u mapi puta ka viznoj liberalizaciji, a jedna od tih tačaka i etapa je bila i bezbednost dokumenta, odnosno Zakon o putnim ispravama. U poslednjih nekoliko godina je bilo mnogo toga što je ležalo upravo na MUP i zato želim još jednom da izrazim zahvalnost svima onima koji su bili zaposleni ili radili u tom ministarstvu.
Ne mislim da će doći do zloupotrebe produženja ovog roka, jer svakome ko ima plavi pasoš, moraće da vadi šengenske vize, kao i do sada, tako da ne verujem da se može koristiti za neke vrste zloupotreba. Kada je reč o drugim pitanjima, naravno da to sada nije tema, ali sve ono o čemu ste govorili, sva lica koja ste spomenuli vezano za organizovani kriminal, za velike kriminalne grupe, kao što znate, oni su na poternicama i protiv njih se vode postupci. Neki od tih postupaka se više ne nalaze u rukama MUP, već tužilaštva. Kad budu dostupni našim organima vlasti, što se nas tiče, oni će biti odmah uhapšeni.
Još jednom želim da vas pozovem da, kada razgovaramo o ovome, imamo u vidu da ovim što nismo glasali povodom ovog predloga izmena i dopuna zakona, pomažemo našim građanima da u ovom prelaznom periodu, kada više ne postoji opasnost od toga da bi produžetak tog roka ugrozio pitanje vizne liberalizacije, da ne bi bili u jednoj nepravednoj situaciji. Više je nebitno pitanje da li će važiti jednu godinu ili još 10 godina. Bitno je što oni više neće biti zainteresovani da imaju stari pasoš, već će svako, koliko god bude bio u mogućnosti, menjati taj pasoš za novi, a bez neke opasnosti po proces vizne liberalizacije.
Zato vas pozivam da glasate, bez obzira što možda neki od vaših amandmana nisu prihvaćeni, ali verujte mi da oni nisu takvi da suštinski utiču na ono o čemu smo ovde razgovarali. Hvala.

Želim da se zahvalim svima koji su učestvovali u raspravi i koji su ostali do kraja. Naravno, želim da se zahvalim i onima koji su izražavali određene stavove, primedbe i nisu ostali do kraja, ali to je parlament. Ja sam u parlamentu od 1992. godine i naravno da znam da je to centralno mesto odakle, posle narodne volje, izvire naravno sva ostala vlast u Srbiji.
U svakom slučaju, hteo sam da kažem nekoliko važnih stvari. Sada nemam kome da ih kažem, imajući u vidu da sam hteo onima koji su izražavali određene stavove drugačije od onoga o čemu sam govorio. Nema veze, želim samo da napomenem.
Kada se govori o rokovima mi sada imamo veći problem, a to su lične karate. To govorim zbog javnosti Srbije. Znači, po Zakonu o ličnim kartama krajnji rok za važenje ličnih karata je 2011. godina. Do sada je izdato oko milion ličnih karata i znači ličnih karata ima više nego što ima pasoša. To inače sve rade isti ljudi iz Uprave gospođe Kasalice, koja je načelnica Uprave za upravne poslove u MUP-u, gospodin Nedeljković je moj pomoćnik za informacione tehnologije, gospodin Todorović je sekretar Ministarstva.
Znači, nas će čekati jedan izvanredno težak posao u narednom periodu, kada je reč o izdavanju pasoša, ličnih karata, kojih će sigurno biti nekoliko miliona, gde bi svaki građanin trebalo da ima ličnu kartu, novih vozačkih dozvola, saobraćajnih dozvola, registarskih tablica itd.
Imajući sve to u vidu, Zakon o ličnim kartama je donet, kada Zorice, 2006. godine. Dat je rok od pet godina i to je a propo onih rokova o kojima smo govorili. Svi su na vreme znali i znaju da postoje rokovi i da treba u roku od pet godina da izvade novu ličnu kartu. Pitanje kako će to izgledati u narednoj, a ja govorim na vreme, da bismo znali kakav nas problem očekuje. To je nešto na čemu ćemo raditi naravno u narednom periodu.
Kada je reč po KiM mislim da nije dobro da o veoma veoma važnim vitalnim temama govorimo ovako. Nije na meni da javno govorim o tome. Pozivam sve šefove poslaničkih klubova i sve poslanike koji žele da se informišu šta rade naši građani sa KiM povodom ovog pitanja. Mogu da se obrate meni kao ministru. To nisu teme o kojima treba govoriti javno, zbog naših nacionalnih i državnih interesa.
Apelujem na sve poslanike, u političkom nadmudrivanju da ne pravimo sami sebi velike političke štete. S druge strane je, nastojanje našeg ministarstva, odnosno liberalizacija važi za raseljena lica sa KiM, kojih u Srbiji ima, znači u ostalim delovima Srbije, oko 200.000.
Kada je reč o ostalim pitanjima, pozivam sve poslanike da o tome razgovaramo na nekim sednicama koje nemaju javni karakter.
Naravno, na kraju mislim da ne treba niko da se takmiči, Srbija je ostvarila veliki uspeh, niko joj ništa nije poklonio. Još jednom želim da kažem, mi smo zaista ispunili sve kriterijume koji su pred nas postavljeni i nadam se da je to samo prva faza, da nam sleduje odmrzavanje prelaznog sporazuma, da nam sledi podnošenje kandidature i da nam sledi pozitivan odgovor na tu kandidaturu, a naravno da nam sledi da ispunimo sve standarde i vrednosti koje će nas dovesti do toga da budemo punopravni članovi EU. Ne zbog EU, nego zbog Srbije, zbog građana Srbije.
U tom smislu vas zaista sve pozdravljam i još jednom želim da se zahvalim svim poslanicima koji su učestvovali u raspravi. Zaista sam kao ministar unutrašnjih poslova i kao zamenik premijera, ili ne znam koje sve titule imam i funkcije, prvi potpredsednik Vlade, zamenik predsednika Vlade i ministar unutrašnjih poslova, spreman da učestvujem u radu svih odbora i u radu plenarnog zasedanja Skupštine onoliko koliko je to u nadležnosti našeg Ministarstva.
Još jednom ponavljam, mislim da je ovim juče cela Evropa o Srbiji govorila lepe reči i zaista mislim da bi ipak trebalo da Skupština Srbije ne bude baš mesto gde će se najlošije govoriti o Srbiji u ovim danima. U svakom slučaju zaista želim da čestitam svima vama, a pre svega koji ste doneli sve te zakone koji su pomogli da dobijemo viznu liberalizaciju i naravno svima u Vladi Srbije koji su na tome radili i u prethodnim vladama i u svim političkim strankama koje podržavaju evropske integracije i naravno, pre svega, građanima Srbije i našem narodu, jer smatram da je to od našeg nacionalnog i državnog interesa. Ovo je velika pobeda za Srbiju i nadam se da je samo prva. Zato vas pozdravljam i pozivam da glasate za izmene i dopune ovog zakona. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, u skupštinskoj proceduri se nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama. Na početku bih samo želeo da podsetim da je Zakon o putnim ispravama počeo da se primenjuje 9. aprila 2008. godine, znači, pre nego što je formirana nova vlada Republike Srbije. Članom 53. Zakona je utvrđeno da pasoši izdati pre tog dana važe do roka navedenog u toj ispravi, a najduže do 31. decembra 2008. godine.
Zbog tehničkih nemogućnosti, prijem zahteva za izdavanje novih biometrijskih pasoša započeo je nešto kasnije, 7. jula 2008. godine, u svim područnim policijskim upravama MUP-a, a u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, 1. novembra 2008. godine. S obzirom na to da je došlo do ovog kašnjenja na početku izdavanja novih pasoša, krajem 2008. godine je, izmenom Zakona, produžena važnost pasoša na starom obrascu do 31. decembra ove godine.
Želim da napomenem da je do sada izdato oko 1.250.000 biometrijskih pasoša, da je vreme njihovog izdavanje svedeno na tri do 15 dana od dana podnošenja zahteva, bez obzira na zakonski rok od 30 dana, ako se zahtev podnosi područnoj policijskoj upravi, odnosno 60 dana, ukoliko se podnosi u DKP-u.
Međutim, određeni broj naših DKP-a još nije tehnički opremljen za akviziciju biometrijskih podataka, zbog čega naši državljani koji tu podnesu zahtev čekaju i po više meseci na izradu biometrijskih pasoša u zemlji i njihovu dostavu nazad, u inostranstvo.
Ovim licima je položaj utoliko olakšan što se, ukoliko prilikom dolaska u zemlju, u nadležnoj područnoj policijskoj upravi podnesu zahtev za izdavanje pasoša, njihovi zahtevi rešavaju kao hitni, u roku od 48 sati, tako da pasoše mogu preuzeti dok borave u Republici Srbiji. Međutim, treba rešiti pitanje izdavanja pasoša onim našim državljanima koji neće doći u Republiku Srbiju do kraja ove godine, do kada im važe pasoši.
Imajući u vidu propisano važenje pasoša na starom obrascu do kraja ove godine i, objektivno, nemogućnost da se u ovom roku svima koji traže izdaju biometrijski pasoši, a da to ne bi proizvelo velike posledice po naše državljane u inostranstvu kojima pasoši u inostranstvu služe i kao identifikaciona isprava, predlaže se da pasoši na starom obrascu ostanu na snazi do 31. decembra sledeće godine.
To je, inače, predlog Ministarstva spoljnih poslova u čijoj nadležnosti se nalaze diplomatsko-konzularna predstavništva. Ovo je ujedno i razlog zašto se predlaže donošenje ovog zakona po hitnom postupku.
Drugi primer za izmenu ovog zakona odnosi se na rok važenja pasoša izdatih licima mlađim od 14 godina života, kojima se sada pasoš izdaje na dve godine. Mi predlažemo da se rok važenja pasoša koji se izdaju licima do tri godine života produži, sa dve, na tri godine, odnosno na pet godina licima do 14 godina života, zbog racionalizacije troškova izrade, čime se stvara ušteda i Republici Srbiji i građanima, uz uvažavanje fizioloških promena lica u tom uzrastu, a sve u cilju poboljšanja bezbednosti građana i sprečavanja trgovine ljudima. Predloženo rešenje je, inače, već poznato u uporednom zakonodavstvu.
Želim da napomenem da je u ovom periodu, znači, od 14. aprila 2008. godine, do danas, ukupno izdato milion i 162 hiljade novih ličnih karata. Od strane MUP-a je omogućeno istovremeno podnošenje zahteva i za novu ličnu kartu i za novi pasoš, a građanima se sugeriše da se oba dokumenta menjaju istovremeno, kako bi se jednim dolaskom i s istom dokumentacijom obezbedila oba dokumenta. Organizovano je radno vreme u svim policijskim upravama od 8 ujutru do 20 sati uveče, kao i subotom, a instalirano je oko 400 mesta za uzimanje biometrijskih podataka.
Najviše pasoša izdato je u letnjem periodu, za vreme godišnjih odmora, tako da je u julu izdato 143 hiljade novih pasoša. U oktobru je izdato 92 hiljade 592 pasoša, što govori da je interesovanje opalo završetkom godišnjih odmora.
Od strane Ministarstva spoljnih poslova obavešteni smo da je instalirana oprema za uzimanje biometrijskih podataka za izdavanje pasoša ukupno u 31 diplomatsko-konzularnom predstavništvu, i to u Nemačkoj, Austriji, Italiji, Švajcarskoj, Francuskoj, SAD, Kanadi, Australiji, Holandiji, Belgiji, Švedskoj, Danskoj, Češkoj, Crnoj Gori, Rusiji, Južnoj Africi i Engleskoj. U diplomatsko-konzularnim predstavništvima je primljeno ukupno 44.500 zahteva.
S obzirom na to da je instaliranje opreme u diplomatsko-konzularnim predstavništvima išlo postepeno i sporo, jedan broj građana koji boravi u inostranstvu, prema podacima iz Ministarstva spoljnih poslova, još nije izvršio zamenu pasoša. Zato se i predlaže da se produži rok važenja pasoša na starom obrascu do 31. decembra sledeće godine. Od strane Ministarstva unutrašnjih poslova, u proteklom periodu omogućeno je izdavanje pasoša po hitnoj proceduri za vreme dok ti građani borave ovde u zemlji, i to u roku od nekoliko dana, za vreme božićnih, uskršnjih, novogodišnjih praznika i godišnjih odmora, što je veliki broj građana i iskoristio.
Od 1. decembra, čip novog biometrijskog pasoša sadržaće i otisak prsta. Po tome će naša država biti među prvima u svetu koja će sadržati ovaj bezbednosni segment.
Takođe bih želeo da kažem da je izdavanje novih biometrijskih pasoša jedan od najznačajnijih činilaca kada je reč o viznoj liberalizaciji.
Više se ne izdaju pasoši na starom obrascu, samo se produžava rok važenja pasošima, zbog građana u inostranstvu koji očigledno neće moći da do kraja ove godine izvade nove pasoše.
S druge strane, želim da kažem da je ova cifra od milion i 250 hiljada ljudi koji su dobili nove pasoše, otprilike, cifra koja je u ranijem periodu važila za ukupan broj građana u Srbiji koji su uopšte imali pasoše. Imajući u vidu da se nastavlja izdavanje pasoša po jednom ustaljenom proseku od 80-90 hiljada pasoša u toku meseca, očigledno je da će broj građana u Srbiji koji će imati pasoš biti mnogo veći nego što je bio do sada.
Takođe, od 1. januara, a možda i ranije, građani Srbije će najverovatnije imati mogućnost da putuju u zemlje EU, odnosno šengenskog prostora, bez šengenskih viza. To, praktično, znači da će to pravo biti omogućeno svima koji imaju nove biometrijske pasoše. Znači, vizna liberalizacija neće važiti za nosioce starih pasoša. Imajući to u vidu, a imajući u vidu i to da to neće ugroziti viznu liberalizaciju, predložili smo ovaj predlog kako bismo omogućili našim građanima da bez većih problema i u sledećoj godini mogu zameniti stare pasoše za nove.
Želeo bih, na kraju, da kažem da je MUP opremljen da dnevno može da primi do osam hiljada zahteva za izdavanje pasoša i da isto toliko pasoša i izradi. U svakom slučaju, predložena je promena dva člana postojećeg zakona. Imajući u vidu da je bilo nekih amandmana koji govore o nekim drugim članovima, to nije bilo predmet razmatranja prilikom ove promene.
S druge strane, potpuno je moguće i da ovaj rok za važenje starog pasoša može važiti, kao što je nekim amandmanom ovde predloženo, još neko vreme duže, ali smatrali smo da u ovom trenutku, upravo zbog potrebe da se što pre zamene stari pasoši, ne treba ići na to produženje.
Takođe, bilo je nekih amandmana koji govore o tome da za decu do tri godine starosti taj pasoš i dalje važi dve godine, imajući u vidu moguću promenu fizičkog izgleda lica.
Mi smo išli ka tome da što više smanjimo građanima potrebu da često menjaju dokumenta, kao što smo predložili da važenje ličnih karata ne bude pet godina, nego deset.
Ali, imajući u vidu tehnološko rešenje i zakonska rešenja koja su usledila pre nego što sam ja došao na čelo MUP-a, na koje, naravno, tada nisam mogao da utičem, u ovom trenutku to pitanje nije moguće sve dok se ne zatvori ovaj tehnološki proces, bar kada je reč o ličnim kartama, koje su predviđene da važe pet godina.
Naša intencija je da, kada, vremenom, dođe do usavršavanja ovih sistema koji su napravljeni, lična karta važi 10 godina, kako bismo što manje ljude opterećivali administrativnim poslovima, odnosno menjanjem dokumenata.
Zato vas pozivam da glasate za ove predloge izmena i dopuna Zakona, uz jednu konstataciju – da je to jedan od veoma važnih i to je možda prvi blok pitanja koji je vezan za viznu liberalizaciju, znači, pitanje bezbednosti dokumenata.
Pasoš koji Srbija u ovom trenutku ima ocenjen je od strane Evropske komisije, ekspertskih misija Evropske komisije, sama procedura izdavanja pasoša, kao visokokvalitetan i apsolutno u skladu sa svim bezbednosnim procedurama koje postoje u EU, što je i jedan od uslova za dobijanje vizne liberalizacije.
U svakom slučaju, da bismo rešili probleme koje građani imaju u inostranstvu, za šta im nije potreban novi pasoš u ovom periodu, jer uglavnom je reč o ljudima koji već imaju šengenske vize, koji imaju i radne dozvole i boravke itd., ovde je reč isključivo o predlogu koji je motivisan time da oni ne dođu u situaciju da im prestane važenje pasoša dok ne steknu uslove za izdavanje i dobijanje novog pasoša.
Shodno tome, pozivam vas da glasate za ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o putnim ispravama, koji je isključivo namenjen rešavanju osnovnih problema, životnih problema, koji proističu iz posedovanja putnih isprava, pre svega, za naše građane koji žive u inostranstvu.
Drugi deo izmena i dopuna Zakona se odnosi na olakšavanje procedure i produženje roka važenja pasoša za lica ispod 14 godina, jer su postojećim zakonom pasoši važili dve godine, a smatrali smo da za ta lica ispod 14 godina nije neophodno da na svake dve godine dolazi do promene pasoša.
Pozivam vas da glasate za ovaj predlog izmena i dopuna Zakona, jer ovde nije reč o političkim temama, isključivo je reč o interesima građana, koji u ovakve probleme zbog dolaska do kraja ove godine, kada ističe rok važenja starih putnih isprava.
Zahvaljujem i pozivam da date podršku ovom predlogu zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto sam dugo godina bio poslanik, od 1992. godine neprekidno, u ovoj sali i u sali nekadašnje Republičke skupštine, naravno, žao mi je što ne mogu sada direktno da odgovorim nekima koji su me pitali, i pošto sam ispoštovao sve vas i ostao do kraja ove rasprave, evo, odgovoriću vam na ovaj način.
Smatram da nema razloga da dodatno obrazlažem ono o čemu sam govorio. Želim da kažem samo jednu stvar, potpuno iskreno. Budimo do kraja otvoreni i korektni. Ja nisam pisao Zakon o putnim ispravama, niti Zakon o ličnim kartama, već ih je pisala i donela prethodna vlada, Vlada Vojislava Koštunice, u kojoj su bile različite političke stranke, između ostalog, ministar je bio iz DSS-a. Ako je reč o tome, ja sam odgovoran za ono što se desilo 7. jula prošle godine od kada sam ministar unutrašnjih poslova.
Kada govorimo o rokovima, budite toliko korektni i recite da je u prvom, u Predlogu zakona koji je donet 2007. godine predviđeno da počne izdavanje novih pasoša u aprilu, je li tako, Zorice, 2008. godine, a da se završi do 31. decembra iste godine? O čemu pričate? Da li je to uopšte bilo realno? S kojim kapacitetima?
Budimo korektni, želim svima da kažem da ne mogu da prihvatim kritike za ono što je bilo. Od decembra prošle godine, ne ovde, nego u drugoj sali, tamo, ljudi koji rade u MUP-u, rade na upravnim poslovima, a ima ih oko 300, znači, manje od 300, izdali su milion pasoša.
Ja želim svima njima da zahvalim na tome što su uradili ovaj težak posao sa samo dve mašine za personalizaciju koje smo tada imali, a sada imamo tri. Kakav nas posao čeka? Samo pretpostavljamo, jer do sada je negde oko milion i 200-300 hiljada ljudi u Srbiji imalo pasoš, a očekuje se da će, otprilike, dva i po do tri miliona ljudi imati novi biometrijski pasoš do kraja ovog procesa.
Slažem se da neki rok mora da postoji. Žao mi je što gubimo dane na ovakvim temama, koje možda nisu uopšte sporne. Mislimo da je ipak neophodno da ostane neki rok, kako ne bismo došli u situaciju kao sa ličnim kartama. Naime, kada je donet Zakon 2006. godine, ostavljena je mogućnost da se lične karte izdaju do 2011. godine, i to je više od šest miliona ličnih karata, a do sada ih je izdato svega milion. Isti ljudi koji rade upravne poslove u MUP-u će morati sada da izdaju pasoše, lične karte, moraće da izdaju nove vozačke dozvole, saobraćajne dozvole itd.
Apsolutno mora da se ostavi neki rok, da ne bismo došli u situaciju da proces zamene pasoša traje bezgranično. Nema više opasnosti po viznu liberalizaciju u smislu belog šengena, zato što je bilo 200.000 izdatih pasoša u decembru prošle godine. Znači, 200.000 pasoša pet dana pre isteka zakonskog roka koji smo utvrdili godinu dana pre toga u Skupštini Srbije.
Želim da kažem da smo se trudili da rokovi koji su dati u zakonu budu nadmašeni, u smislu da se pasoši izdaju pre tih zakonskih rokova. Tako, danas izdavanje pasoša traje od tri do 15 dana, uglavnom. Kada je reč o hitnim postupcima i kada neko dolazi iz inostranstva, zaista se trudimo da to bude veoma brzo.
S druge strane, postoji objektivni problem ljudi koji žive u inostranstvu. Ne bih želeo ovde da me neko pogrešno shvati. Do sada je izdato 40 i nešto hiljada pasoša za naše građane koji žive u inostranstvu, a ima ih dosta, i vi to dobro znate. Ne predstavlja više problem samo da li će pasoši važiti još godinu-dve, ili pet godina, u formalnom smislu, u smislu da li će se dobiti vizna liberalizacija ili ne. Mnoge zemlje koje su prešle na biometrijske pasoše dale su rok i od tada više nema produžetaka. Zato smo se opredelili da ovaj rok važi do kraja sledeće godine, kako bismo imali neki realan podsticaj da ljudi što pre završavaju sve te stvari.
Imamo drugi, mnogo veći problem – to su lične karte. Do sada je izdato milion i 100.000 ličnih karata. Taj proces treba da se završi, po zakonu koji je, takođe, predložen i donet od strane prethodne vlade – do 2011. godine. Ljudi, to je za dve godine. Za dve godine treba izdati još pet miliona ličnih karata. Da li neko o tome razmišlja, da li je realno ili nije realno? Hoću da kažem da sve ovo što je do sada urađeno zaslužuje pohvalu, kada je reč o organizacionim stvarima.
Nije Srbija izmislila biometrijske pasoše, oni su izmišljeni u svetu, jesu jedan od uslova za viznu liberalizaciju.
Prvi blok pitanja je bezbednost dokumenata. Bezbednost dokumenata podrazumeva bezbedne pasoše i druga lična dokumenta. Sigurno je da su ovakvi pasoši mnogo teži za bilo kakav oblik falsifikata nego što su ovi prethodni pasoši. Sigurno je da je to jedan od uslova za viznu liberalizaciju. Zato, kada govorite, pošto su ovde, izgleda, neki zaboravili ko je bio vlast, ko je bio opozicija u nekom periodu, nemojte meni da se obraćate. Nisam ja tada obrazlagao zašto treba da bude donet ovaj zakon. Obrazlagali su ga neki drugi, a sada ti koji su ga obrazlagali meni, kao, nešto postavljaju pitanja. Molim vas, samo želim da vas podsetim da ja sprovodim zakon koji ste vi predložili i doneli.
(Dragan Todorović, s mesta: ...uz manjinsku podršku.)
Tada to nije bila, to je bila Vlada koja je bila... Gospodine Todoroviću, molim vas.
(Predsedavajući: Molim vas, bez dobacivanja.)
Molim vas, do sada sam veoma pažljivo pratio šta ste vi govorili.
U svakom slučaju, nisam tvrdio da se ovaj zakon donosi zbog vizne liberalizacije, tvrdili su oni koji su ga obrazlagali. Nisam ja povukao izdavanje pasoša sa KiM-a i ličnih karata, nego upravo vi u prethodnom mandatu Vlade. Znači, otkad je došlo do izdavanja novih biometrijskih pasoša i ličnih karata, pasoši se više ne izdaju na KiM.
Dame i gospodo, to je istina i nemojte drugačije da govorite. Molim sve vas koji o tome govorite da to imate u vidu, a vi to dobro znate, vi koji dolazite sa KiM-a.
Prema tome, politizaciju svega toga ne želim da prihvatim, zato što je to jedno tehničko pitanje. Znači, kada je reč o izdavanju pasoša, ranije su primani zahtevi na KiM-u, sada ne, ali to nije počelo mojim dolaskom, počelo je ranije, dame i gospodo.
Kada je reč o tome ko ima pravo na pasoše – svi imaju pravo na pasoše, svi građani Srbije, bez obzira na to u kom delu Srbije imaju prebivalište. Ali, odlukom, ili predlogom Evropske komisije, odluka još nije doneta, ali predlogom te odluke, za koju se očekuje da će biti doneta 30. novembra ove godine, za građane Srbije će važiti vizna liberalizacija. Svi građani Srbije imaju pravo na srpski pasoš, bez obzira na nacionalno poreklo i na prebivalište, ali za građane Srbije kojima je pasoš izdat u tzv. koordinacionoj upravi, neće važiti vizna liberalizacija.
To je činjenično stanje. Da li sam ja kao ministar i zamenik premijera zadovoljan time? Ne. Srbija u ovom slučaju nije u situaciji da nešto prihvata ili ne prihvata, to je jednostrana odluka Evropske komisije.
A kada smo već kod toga, dame i gospodo, nije ovo jedini primer gde se nešto ne odnosi na teritoriju KiM-a, o čemu ste vi razgovarali svih ovih godina unazad. Znači, i kada je reč o tom sporazumu o readmisiji s EU, ne odnosi se na teritoriju KiM-a. Od novembra 2002. godine, Kosovo je dobilo svoj tehnički dijalog s EU, mehanizam za praćenje procesa stabilizacije i pridruživanja. Od novembra 2006. godine, Evropska komisija objavljuje izveštaj o napretku i za KiM, u skladu s Rezolucijom 1244, kao i za Srbiju. Sporazum o tekstilu, koji je usvojen, ne odnosi se na teritoriju koja je pod Rezolucijom 1244, pa i parafiranje čuvenog sporazuma o asocijaciji i pridruživanju je to podrazumevalo.
CEFTA, znači, Ugovor o slobodnoj trgovini, koji je bio u Parlamentu, takođe. Tada ja nisam bio u vladajućoj strukturi. Prema tome, to je isto kao što piše i za viznu liberalizaciju, znači, ne odnosi se na teritoriju KiM-a, po Rezoluciji 1244.
Što se mene tiče, mislim da Srbija treba da insistira na tome da za sve naše građane važi vizna liberalizacija, ali u ovom slučaju, u skladu s tim prethodnim stavovima, predlog je takav da ta teritorija koja je pod Rezolucijom 1244 nije prošla kriterijume za, da tako kažem, sve pravne mehanizme, da može postojati vizna liberalizacija.
U svakom slučaju, želim da kažem nekoliko detalja. Za ovih desetak godina, oko 400.000 ljudi je dobilo državljanstvo Srbije, reč je o izbeglicama. Od 2005. godine, ima 473 nerešena slučaja. Pozivam gospodina Buhu da zajedno s MUP-om vidimo šta sve treba da se uradi kada je reč o pravnim procedurama, jer je to za sve nas prioritet. Takođe, ukoliko postoje bilo kakvi drugi predlozi izmena i dopuna postojećeg zakona ili Zakona o ličnim kartama, treba raditi na pojednostavljenju procedure, kako ne bismo imali ovakve situacije.
Mi ćemo se umrežiti s drugim državnim organima, tako da od decembra, gospodine Buha, počinje i primena ovog zakona, gde će izvod iz matičnih knjiga biti stalan i onda neće biti kasnije potrebno da se na ovakav način, na svakih šest meseci, obnavlja.
Kada je reč o načinu na koji se izdaju danas pasoši, sve što je vezano za pasoše utvrđeno je prethodnim zakonom, koji je donet u Narodnoj skupštini Republike Srbije. U svakom slučaju, tada je definisan i način izdavanja pasoša i izrada pasoša. Još jednom ponavljam, ono što sam rekao i pre godinu dana, smatram da nije najbolje rešenje da MUP ne učestvuje u procesu izrade pasoša, ali je to rešenje, po zakonu, dato NBS, odnosno Zavodu za izradu novčanica. Čuli ste malopre, gospodin Šormaz je, u želji da prikaže kako je sve to završeno u to vreme, rekao da je kada sam došao sve bilo gotovo. To je tačno. U svakom slučaju, to je doneto u to vreme, način na koji je donet taj zakon, s tom odredbom, takav je kakav jeste. Znači, MUP izdaje pasoše, a pasoš kao pasoš izrađuje NBS, odnosno Zavod za izradu novčanica, u skladu sa svim procedurama koje tamo postoje.
Imajući u vidu neke novinske napise i ono o čemu ste vi govorili, do sada nije utvrđeno, bilo kakvim analizama, ili procesima, ili prijavama, da je bilo nekakvih nepravilnosti u tom komercijalnom procesu kod NBS u izradi pasoša. S te strane, moguće je razgovarati o promeni ovog, pošto je i gospođa Tabaković predložila to, znači, da li će NBS ili MUP to raditi, ali mislim da u ovom trenutku ne smemo da idemo na taj potez, jer bismo dinamiku izdavanja pasoša narušili. U svakom slučaju, to je rešenje, to je jedno zatečeno stanje.
Za nas je važno da je pasoš kvalitetan. Nema problema u njegovoj verifikaciji kada je reč o drugim državama. Znači, do sada se nije desilo, gotovo da se nije desilo da neko u svetu ima neki problem, kao naš državljanin, s novim biometrijskim pasošem.
Želim samo još jednu stvar da dodam – da će 1. decembra, najverovatnije, krenuti novi sistem, o čemu je ovde neko govorio. Znači, unapređenje ovog našeg sistema za izdavanje biometrijskih pasoša, o tome sam već pričao, ali samo još da objasnim, otisak prsta će biti na našem pasošu. U EU je to od ove godine standard, standard za neku budućnost. Srbija ne treba da kaska za EU, već treba da ide u korak s EU, tako da će Srbija biti među prvih deset zemalja u svetu koja će imati ovu tehnologiju, koja će omogućiti građanima da tamo gde postoje takve identifikacione granične ili kontrolne jedinice, praktično, bez kontrole graničnog policajca, prolaze širom sveta.
U svakom slučaju, da ne širim sada dalje temu, pošto će verovatno biti prilike i kada se bude raspravljalo o amandmanima, ovde nije reč ni o kakvom pitanju da li neko pogrešno određuje vreme dokle će svi zameniti pasoše ili ne, ovde je reč samo o tome da više ne predstavlja problem sam taj rok, ali da ipak moraju postojati određeni rokovi dokle će neki pasoši, neki dokumenti, biti u javnoj upotrebi. Zaista mislim da Srbija treba što pre da prestane da bude država čiji će građani nositi pasoše države koja više ne postoji i gde naši ljudi imaju problema širom sveta da ih neko identifikuje iz koje države uopšte dolaze.
Možemo bez ikakvih problema da prihvatimo i amandmane da to bude šest meseci duže, ili godinu dana duže, ali se moraju neki rokovi postaviti, da bi ljudi znali u kom periodu treba da zamene svoje dokumente.
Zahvaljujem na pažnji i ne želim da sada polemišem u smislu ko je sada više zaslužan i zašto. Vizna liberalizacija, ako bude pozitivna po građane Srbije, biće prvi praktični, možda, benefit koji će građani moći da vide od evropskih integracija. Naravno, želim da zahvalim svima koji su u tome učestvovali svih ovih godina, da li su bili u jednoj, drugoj, trećoj ili četvrtoj vladi, apsolutno je nebitno. Čini mi se da ogromna većina naših građana ima pozitivan stav prema ovom pitanju, bez bilo kakve druge politizacije.
Nikakvih drugih uslova za viznu liberalizaciju nije bilo, osim četiri bloka pitanja iz ''mape puta'' – to je bezbednost dokumenata, to je pitanje granica, migracije i azila, pitanje borbe protiv kriminala i korupcije, pitanje ljudskih prava i sloboda. Apsolutno, nikakvih drugih dodatnih uslova koji su vezani za politička pitanja uopšte u ovim razgovorima o viznoj liberalizaciji nije bilo. Uostalom, to najbolje znaju svi oni koji su u tome učestvovali, a kao što znate, to je započeto još pre nekoliko godina. Još u vreme prethodnog ministra, Jočića, MUP je bio na čelu tzv. radne grupe za beli šengen. To je sada odvojeni blok pitanja od ovoga o čemu danas govorimo. Sigurno ne radimo ovo zbog EU, nego radimo zbog nas i zbog naših građana. Naši građani zaslužuju da imaju pasoše Srbije, države u kojoj žive i čiji su građani i državljani. Hvala.

Ono što je sigurno jeste da Ministarstvo unutrašnjih poslova i policija ne rade putem medija, u smislu saopštavanja informacija koje imaju nezvaničan karakter. Naprotiv, mislim da objavljivanje takvih informacija veoma često šteti i istrazi i onome što može doći na kraju policijskih aktivnosti.
Tako da naše ministarstvo nema nikakve veze ni sa kakvim napisima u bilo kom mediju o bilo kom predmetu policijske obrade ili nekom postupku. Ono što imamo da saopštimo, saopštavamo javno, kroz naša saopštenja ili kroz ono što ja govorim kao ministar, što govori direktor policije itd. Da li se protiv nekoga vodi istraga ili ne, to nije predmet za javne odgovore.

Samo ću u jednoj rečenici. Što se tiče prve teme koju ste postavili, zaista ne bih komentarisao šta je izveštaj policije koji je poslat tužilaštvu. To se desilo još u vreme prethodne vlade i prethodnog ministra unutrašnjih poslova, a kada je reč o drugom pitanju, sećate se da sam vas tada lično pozvao telefonom, sa željom da čujem od vas lično šta se desilo.

Sigurno da je u poslednjem periodu, naročito u poslednjih nekoliko meseci, odnosno, može se reći u poslednjih godinu dana, naročito posle izlaska Srba iz tamošnje policije, došlo do jednog vakuuma i želim ovde veoma jasno da kažem da, bez obzira na to što se mi nalazimo u Narodnoj skupštini Republike Srbije, bez obzira na to što vodimo i određene političke rasprave i borbe i bez obzira na to što imamo različita mišljenja o pojedinim temama, zaista bih pozvao sve političke stranke da, kada razgovaramo o temama gde jedni druge želimo da nadmudrimo, vodimo računa o tome kakve izraze upotrebljavamo i da li time štetimo nacionalnim i državnim interesima.
Želim da vam potpuno odgovorno kažem da MUP na teritoriji KiM nema svoje pripadnike i molim vas da to zapamtite. Bez obzira da li je u pitanju Zajednica srpskih opština na KiM, koja možda time želi, kritikom ministra unutrašnjih poslova, da donese neke političke poene strankama koje je čine, ili neke druge stranke, od 1999. godine naša država nema pripadnike MUP-a na KiM.
Rekao sam i ljudima iz Euleksa da bismo mi veoma brzo i veoma rado sredili probleme koji postoje, barem u srpskim opštinama na severu KiM. Ali, mi ne raspolažemo takvim mogućnostima.
Spreman sam da, zajedno sa ostalim ministrima koji se na ovom planu angažuju, pomognemo da se, razmenom informacija sa Euleksom, a trebalo bi, po planu od šest tačaka koji je izložio generalni sekretar UN, da u Kosovskoj policijskoj službi, gde su se Srbi delom vratili, postoji neka srpska linija komandovanja. Ti policajci bi trebalo time da se bave.
U ovom trenutku mi na Kosovu nemamo policijske stanice, nemamo policijske ispostave, nemamo naše policajce i zato ćemo obavestiti i Ministarstvo za KiM, a naravno i neke druge nadležne državne organe, da razmenom informacija dođemo do određenih saznanja i da se barem ti ljudi sankcionišu.
Tako da vas molim da o ovome ne govorimo, kao ni o temi izdavanja pasoša i ličnih karata na KiM. To nije urađeno u vreme mog mandata. Otkad se izdaju biometrijski pasoši i lične karte, one se više ne izdaju na teritoriji KiM.
Molim vas, kada o ovome govorimo, što se tiče policije i MUP, mi nažalost nemamo nikakve ingerencije Rezolucijom 1244 na KiM i nemamo svoje pripadnike tamo. Ali, spremni smo da pomognemo našem narodu i svim građanima KiM, koliko je to moguće, i to pre svega političkim putem, preko Ministarstva za KiM.
Takođe želim da vam kažem da i dalje postoji problem posete naših državnih funkcionera Kosovu i Metohiji. Te posete nisu omogućene svima. To je i dalje problem.
Između ostalog, veliki je problem postojao i da li će predsednica Skupštine, izvinjavam se, ona sad nije tu, posetiti KiM ili ne. To je realnost sa kojom se danas suočavamo.
Kada govorimo o političkim pitanjima, treba samo voditi računa gde je granica između nacionalnih i državnih interesa i nečega što predstavlja određene političke poene. Moram da vam kažem da mi mesto na kom se nalazim nalaže da govorim na ovakav način. Još jednom kažem – mi ćemo učiniti sve u granicama onog što možemo u skladu da Rezolucijom 1244.
Od srpskih pripadnika KPS-a naše ministarstvo za KiM, organi lokalne vlasti na KiM koji su izabrani na srpskim lokalnim izborima, treba da traže veće angažovanje upravo na ovome. Krađa stoke i ti tzv. imovinski delikti su postali svakodnevica, i vi to znate, i to je nešto što može da se sprečava relativno lako.

Nisam govorio samo o onome što ste vi rekli, tako da je moguće da niste razumeli šta sam hteo da kažem.
Nisam imao prilike da reagujem u parlamentu jer zakoni koje predlažemo ovde nisu bili moji, ali moram da iskoristim ovu priliku i kažem da je bilo javnih saopštenja, naročito od strane Zajednice srpskih opština na KiM, u kojem inače učestvuje i partija čiji sam predsednik ja, gde se javno kaže da srpska policija ima 1.000 svojih pripadnika na KiM i čiji je zadatak da radi to i to.
Ne znam da li je potrebno da radimo sami protiv sebe. Mi nemamo srpske policajce na KiM, MUP tamo nema svoje pripadnike, apsolutno, i želim još jednom da to ponovim. Sigurno ne očekujem da ministarstvo koje ja vodim, ili bilo koje drugo, ima neku svenarodnu podršku ili konsenzus. Ovde govorim o nacionalnim i državnim pitanjima i želim da se to zna.
Kada je reč o protokolu sa Euleksom, on je potpisan na osnovu Rezolucije 1244 i Izveštaja generalnog sekretara UN, u kojem se govori o šest tačaka, i on govori isključivo o razmeni informacija kada je reč o kriminalnim aktivnostima. Taj protokol još nije počeo da se primenjuje, pre svega zbog protivljenja tih tzv. prištinskih vlasti, ali ćemo svakako iskoristi mogućnost da ih upoznamo sa svim tim stvarima.
Još jednom napominjem da treba iskoristiti ljude koji su se vratili u Kosovsku policijsku službu sa idejom da postoji srpska linija komandovanja, u skladu sa jednom od šest tačaka, kada je uopšte i govoreno o toj temi u Izveštaju generalnog sekretara UN.
Molim vas da ni vi ne shvatite da je to reakcija na ono što ste samo vi rekli. Mi ćemo, u našim aktivnostima, obratiti pažnju na sve ono što se dešava, ali želim da to svi znaju, da ne bismo sutra imali dodatne probleme zbog onoga što u žaru političke borbe jedni drugima kažemo.

Zahvaljujem na ovoj raspravi. Mislim da je svima jasno da je ova oblast veoma značajna za obične građane, odnosno važna je i za državu i za sve potencijale koje država ima, zato što i po statistikama UN država na saobraćajnim nezgodama godišnje izgubi između 1% i 3% bruto nacionalnog dohotka, a u Srbiji to godišnje iznosi od 1,56% do 1,71% bruto nacionalnog dohotka.
Već sam rekao da je od 1991. godine do danas, ne računajući statistiku sa Kosova i Metohije, a isključivo zbog Rezolucije 1244 i odsustva naših organa unutrašnjih poslova nismo u stanju da imamo tu statistiku sa teritorije naše autonomne pokrajine, poginulo 17.000 ljudi, a više od 240.000 ljudi je lakše ili teže povređeno.
Već sam rekao da ovaj zakon unosi čitav niz novina. Ne bih da posebno govorim detaljno o svemu tome, neke od njih ste ovde isticali, kao što je zabrana prevoza lica koje je nesposobno da upravlja svojim postupcima na prednjem sedištu, kao što je zabrana upotrebe mobilnog telefona osim uz "hends fri" opremu, obaveza upotrebe sigurnosnog pojasa na svim sedištima, zabrana nasilničke vožnje, obaveza prevoza deteta u bezbednosnom sedištu, obaveza uključivanja svih pokazivača pravaca u slučajevima koji su nabrojani u zakonu, smanjenje opšteg ograničenja brzine u naseljenom mestu sa 60 na 50 km.
Razumevajući teškoće u razaznavanju šta je to naseljeno mesto a šta nije, želim samo da istaknem statistički podatak koji su stručnjaci dali, a to je da se smanjenjem brzine sa 60 km na sat na 50 km na sat povećava mogućnost preživljavanja pešaka u sudaru sa vozilom za 40%.
U svakom slučaju, mislim da je to veoma značajna činjenica, bez obzira na to što možda zaista treba još jednom izvršiti analizu toga šta su naseljena mesta, kako se ne bi tumačilo... Neko je ovde pominjao da bi praktično cela Ibarska magistrala mogla da se podvede pod pojam naseljenog mesta.
Zatim, ograničenja brzine u posebnim uslovima, zabrana stavljanja u upotrebu antiradara, uređivanje saobraćaja na raskrsnici, obaveza uključivanja oborenih svetala i danju, preciznije uređenje saobraćaja vozila sa pravom prvenstva prolaza i upotreba žutog rotacionog svetla itd.
Želim da vam kažem da sam kao ministar unutrašnjih poslova dao naredbu i to je sprovedeno, maksimalno je smanjen broj vozila koja uopšte imaju pravo da koriste rotaciona svetla.
Reč je o najmanjem mogućem broju najvažnijih državnih funkcionera. Nemaju to ni svi ministri. Imaju, kao što znate, štićene ličnosti.
Molim za razumevanje i građane i sve poslanike. U ovom poslu kojim se i ja bavim, naravno, pre svega, policija i bezbednosne službe, postoji niz normi i pravila kako funkcioniše sistem bezbednosti u obezbeđivanju određenih ličnosti i objekata u uslovima kada postoje određeni bezbednosni rizici.
Izvinjavam se svim građanima zbog određenih neprijatnosti koje zbog toga postoje. Mislim da su tu krivi i državni organi što ne informišu građane na vreme o tome šta će se tih dana desiti.
Želim odmah ovde da kažem, kada je o ovome reč, da nas već u nedelju očekuje poseta Bajdena, potpredsednika SAD. Normalno je i neminovno da će biti najviši mogući stepen bezbednosti, isto kao kada su u pitanju predsednici stranih država. Isto tako, to imaju i naši predsednici državnih organa kada posećuju strane države.
Kada je reč o domaćim državnim funkcionerima, najmanji mogući broj. Među ličnostima koje se štite, zna se koji su nosioci najvažnijih državnih funkcija. Takođe, za njih isto važi da ne mogu svojim postupcima izazivati saobraćajne nezgode, ali želim da kažem da će se isključivo zbog potrebe bezbednosti primenjivati ovakve mere.
Dao sam naredbu i zaista pozivam da me informišete ukoliko bilo ko neovlašćeno koristi rotaciona svetla. To je isključivo instrukcija iz MUP-a. Zna se kada se ona koriste, zna se zbog čega se koriste, zna se kada policija to koristi, kada koristi hitna pomoć, vatrogasci itd. i zna se ko u stvari koristi rotaciona svetla kada prolazi određenim deonicama. Reč je isključivo o ličnostima čije bi zaustavljanje u saobraćajnim gužvama moglo da prouzrokuje određene bezbednosne rizike. Jednostavno, to su pravila protokola kada su strani državnici u pitanju, koja postoje svuda u svetu.
Kada je reč o stepenu alkohola u krvi, mi smo ovde smanjili taj procenat, ali takođe istraživanja pokazuju da je sa 0,5 promila alkohola u organizmu rizik od saobraćajne nezgode veći 1,2-1,3 puta, a sa jednim promilom alkohola u krvi praktično je pet puta povećan rizik u odnosu na onog vozača koji nema uopšte alkohola u krvi. Naša granica je 0,3 promila. Naravno da bi bilo idealno kada bi bila potpuno zabranjena vožnja pod upotrebom alkohola.
Vidim da mnogi poslanici koriste određene predloge koji su se čuli u javnoj raspravi, što je dobro, ali moram da kažem da tu uvek postoje različiti predlozi. Postojali su i predlozi o kojima smo, u razgovorima sa profesorima, razmišljali da li da ih prihvatimo ili ne. To su tzv. alko-brave, koje već postavljaju određeni proizvođači automobila, gde jednostavno automatski ne možete upaliti auto ukoliko imate uopšte alkohola u krvi. Međutim, to bi značilo da građani moraju da ugrađuju brave u vozila, što bi izazvalo dodatne troškove i ne znam da li bi to uopšte bilo prihvaćeno od strane naših građana.
Tako da vas molim, kada razgovaramo o ovom zakonu, moramo da znamo šta nam je cilj. Cilj nam nije da izazivamo nezadovoljstvo građana zbog mera iz ovog zakona, već da smanjimo broj saobraćajnih nesreća i broj mrtvih i povređenih. Znam da svakome od nas koji smo vozači odgovara da neke od ovih odredaba budu drugačije, ali je to apsolutno nebitno.
Takođe bih želeo da kažem, kada su u pitanju saobraćajne nezgode, da je u prošloj godini bilo 67.708 saobraćajnih nezgoda, od toga 51.000 sa materijalnom štetom, 16.651 sa nastradalim licima.
Nastradalo je 23.172 lica, od čega je 897 poginulo. Od tih lica 36 su deca do 14 godina, a povređeno je 1.972 dece do 14 godina. Takođe, 43% uzroka saobraćajnih nezgoda u prošloj godini je bila nepropisna ili neprilagođena brzina.
Već sam rekao da smo spremni da u razgovorima o ovom zakonu razmotrimo različita mišljenja. Bez obzira što je došlo do promene vlasti u Srbiji, želim da pozovem sve poslanike, poslaničke grupe i partije koje su možda u prošloj vladi imale drugačiji položaj da shvatimo da je ovaj predlog zakona praktično zadržao najmanje 90% svih odredaba iz onoga koji se pojavljivao u prošlom periodu.
Želim sada da vam iskreno kažem, svi ovi ljudi koji sede ovde ispred vas su postavljani u vreme prošle vlade, u vreme ministra Jočića i ministra Velimira Ilića, i takođe su pisali i taj zakon. Prema tome, kada govorite da je ovo policijski zakon, molim vas da se malo vratite u prošlu godinu. Da je vaš kolega, moj uvaženi prethodnik Jočić, ministar unutrašnjih poslova, ne verujem da biste tako govorili o ovom zakonu. Sa te strane, policija nema nikakvih namera da ima monopol u ovoj oblasti. Promenite Zakon o policiji, uvedite drugi državni organ koji će se baviti bezbednošću u saobraćaju, ali Zakonom o policiji mi smo nadležni za bezbednost u saobraćaju. Nemojte onda govoriti o policijskom zakonu. Ne može neko biti zadužen za to a da nema u tome nikakva ovlašćenja.
Takođe, ne znam zašto bi nekome smetalo učešće policije u određenim radnjama kao što je polaganje vozačkog ispita, kada će i Agencija za bezbednost saobraćaja davati licence za one koji će tu predavati i biti ispitivači. Takođe, zapisnik sa lica mesta ili tzv. uviđaj je dokaz i u drugim sudskim postupcima, i kada su neka krivična dela u pitanju, pa zašto ne bi to bio i taj zapisnik ili izveštaj sa lica mesta kada je saobraćajna nesreća u pitanju?
Što se tiče policije, verujte, nije naša ideja da se formira Agencija za bezbednost saobraćaja. To je zahtev stručne javnosti i profesora. Prema tome, molim vas da se ovde opredelite hoćete li agenciju ili nećete agenciju. Što se nas tiče, pošto jedni viču hoćemo a jedni nećemo, sa ove strane, Agencija neće biti na teretu državi jer će se ona finansirati delom iz ovih prihoda koji se ostvaruju na osnovu saobraćajnih prekršaja.
Biće na teret građana, ali vam govorim o tome da do sada ni jedan jedini dinar nije išao u policijski budžet od strane građana koji su krivi za saobraćajne prekršaje. Policija nema normu koliko treba nekoga da kazni, zato što oni ne primaju platu na osnovu toga koliko su naplatili kazni. Naravno da se svakome gleda učinak u radu, ali to nema nikakve veze sa naplaćivanjem kazni. Kao što je učinak i sudija u radu to koliko ima predmeta koje je rešio itd.
Telo za koordinaciju je definisano na takav način da se u njemu nalaze i profesori, industrija, nevladine organizacije, privredne komore, stručne grupe koje predlažu, sekretarijat koji ima logistiku i ministri iz nadležnih ministarstava, gde će se donositi odluke o svom ovim pitanjima.
Sa te strane, Agencija jeste predlog da policija ne radi taj deo posla, nego da ga radi neki nezavisni organ, o čemu ste do sada govorili. Tako da je ovo prihvaćen predlog, u prethodnih nekoliko godina se o tome razgovaralo.
Zašto zakon nije ranije donet - mislim da to nije pitanje koje meni treba da se postavi. Ja sam ministar od 7. jula prošle godine. U svakom slučaju, dugo se radi na ovom zakonu. Mislim da je veliki naš doprinos što smo zajednički predložili ovaj zakon - Ministarstvo za infrastrukturu, Ministarstvo unutrašnjih poslova i stručna javnost.
Profesori su bili sa nama na predstavljanju ovog zakona posle usvajanja u Vladi. Profesor Vujanić je sedeo zajedno sa nama i govorio o ovom zakonu. On sigurno nije zadovoljan, jer nisu prihvaćeni svi njegovi predlozi, isto kao što možda i svako ministarstvo nije zadovoljno time da li je ušlo sve ono što se tražilo, ali je generalno dobro da je ovaj predlog zakona pred nama.
Ovaj zakon treba da važi jednako za sve. I za gospodina Mrkonjića kada ne veže pojas, pošto sigurno neće imati nikakve privilegije, i za bilo koga drugoga. Nema privilegovanih. Ja sam javno rekao i pozvao sve koje poznajem da im ne padne na pamet da me bilo kada zovu, mene ili generala Stojadina, radi intervencije za saobraćajne prekršaje.
Prema tome, ovaj zakon upravo mora da se primenjuje na takav način, ako je jednak za sve i ako iskorenimo korupciju. A korupcija može da bude na različitim mestima - u obrazovanju, na polaganju ispita, na tehničkom pregledu, naravno i prilikom utvrđivanja da li je neko napravio saobraćajni prekršaj ili nije. Što se tiče policije, mi imamo Sektor unutrašnje kontrole, radimo na tome i, kao što znate, dosta policajaca je uhapšeno zbog prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe svojih ovlašćenja i korupcije.
Kada je reč o interventnoj jedinici žandarmerije, oni se ne bave kontrolom saobraćaja, oni rade druga pitanja. Ali, kao što mi tražimo metode kako da kontrolišemo i rad saobraćajne policije, a kada je interventna policija u pitanju, u Beogradu smo već opremili jedan auto sa kamerom, koji ćemo sada pustiti u upotrebu.
Znači, kada interventna jedinica ide u intervenciju, biće snimak šta se sve dešava, da ne bi posle bilo različitog tumačenja onoga što se desilo na licu mesta.
Vršićemo i kontrole naših saobraćajnih policajaca, ali ova činjenica da neće više biti naplaćivanja kazne na licu mesta je dobra upravo zbog toga da bi se sprečila ta vrsta korupcije.
Na samom kraju želim da kažem da smo spremni da razgovaramo o različitim predlozima koji su se ovde čuli. Do sada su ljudi koji se bave ovim poslom, koji sede ovde ispred nas, razmatrali 140 amandmana. Od toga je prihvaćeno 30, a 10 amandmana će biti predloženo ne u tom tekstu, nego kao predlog Odbora, sa intencijom koja dolazi iz tih amandmana.
U ostalih stotinak amandmana siguran sam da će biti nekoliko desetina koji će biti prihvaćeni, tako da mislim da će sigurno trećina ovih predloženih amandmana biti prihvaćena od strane predlagača, što mislim da nije slučaj ni sa jednim drugim zakonom koji je bio u proceduri u Narodnoj skupštini.
U svakom slučaju, razumem odnose u parlamentu, i odnose vlasti i opozicije, i razumem da stav o nekom zakonu možda zavisi od političke pozicije određene političke stranke, ali u ovom momentu nama je cilj da dođemo do što boljeg teksta zakona, spremni smo za dalje razgovore i nadam se da ćemo što veći broj vaših konstruktivnih, dobrih predloga za unapređenje ovog zakona prihvatiti i da će ovaj zakon doneti rezultat, a to je da će se smanjiti broj saobraćajnih nezgoda, da će se smanjiti broj poginulih, povređenih i nastradalih u saobraćajnim nesrećama u Srbiji. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, važeći zakoni koji regulišu oblast bezbednosti saobraćaja su, kao što znate, zastareli i prevaziđeni. Doneti su 1982. i 1988. godine i, kao takvi, sigurno ne odražavaju  duh vremena u kome živimo.
Razvoj putne infrastrukture i automobilske industrije, pre svega, ali i ljudske svesti o stepenu opasnosti prisutne u odvijanju saobraćaja i broju stradalih na putevima, prouzrokuje neminovnost menjanja pravila ponašanja u ovoj oblasti, a samim tim i zakonskih akata.
Mnogobrojne norme u postojećim zakonima o bezbednosti saobraćaja su tehnološki neprimenljive. Pored toga, ubrzan razvoj tehnike iziskuje potrebu novih načina kontrole i primene novih metoda, što dovodi do situacije da na našim putevima u saobraćaju učestvuju vozači i vozila koji značajno ugrožavaju bezbednost saobraćaja.
Takođe, neophodna je jasnija diferencijacija odgovornosti pojedinih subjekata bezbednosti.
Predlog zakona o bezbednosti saobraćaja pripremao se šest godina. Ideje na kojima počivaju osnovi sistema bezbednosti saobraćaja su proizvod rada interresorne radne grupe, koju su činili predstavnici nadležnih ministarstava, univerzitetski profesori, kao i stručnjaci iz ove oblasti. Zajedničkim radom Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo infrastrukture, uz uvažavanje mišljenja svih drugih ministarstava i stručne javnosti, sačinili su tekst zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima koji se danas nalaze pred vama.
Predlog zakona o bezbednosti saobraćaja će na moderniji način, usaglašen sa evropskim standardima, regulisati materiju koja se odnosi na bezbednost saobraćaja na putevima.
Intencija je da se odgovornim za stanje bezbednosti saobraćaja na putevima učine najviši državni organi. U tom smislu se predviđa formiranje tela za koordinaciju koje bi usklađivalo rad ministarstava za poslove saobraćaja, unutrašnje poslove, pravde, prosvete, zdravlja, rada i trgovine i usluga.
Osim ovoga, od strane Vlade formira se i Agencija za bezbednost saobraćaja, koja preuzima niz značajnih ovlašćenja, koja će se finansirati iz cene usluga koju plaćaju korisnici usluga i posebnih naknada za obavljanje poslova koje će Agencija vršiti.
Poslovi povereni Agenciji su u skladu sa savremenim tendencijama u ovoj oblasti i obavezama prema međunarodnim konvencijama i evropskim propisima, a to su poslovi koji će tek usvajanjem ovog zakona početi da se obavljaju ili su ih do sada obavljala pojedina ministarstva u okviru svojih ovlašćenja.
Takođe, Vlada donosi i petogodišnju Nacionalnu strategiju bezbednosti saobraćaja, na osnovu koje se sačinjavaju godišnji nacionalni planovi za bezbednost saobraćaja.
Odredbama novog zakona se potencira odgovornost porodice, kao i odgovornost organa i organizacija koje se staraju o deci ili su nadležna za obrazovanje i zdravlje u pogledu sprovođenja mera saobraćajnog obrazovanja i vaspitanja, a sve u cilju sticanja znanja, veština i pozitivnih navika kod građana Srbije za bezbedno učešće u saobraćaju.
U cilju zaštite pešaka predviđena je obaveza upravljača puta da obezbedi postojanje trotoara na delu državnog puta koji prolazi kroz naseljeno mesto. Takođe se uvode i posebne zone, kao što su pešačka zona usporenog saobraćaja, zona 30, zona škole i zona zaštite životne sredine.
Kao jedna od najznačajnijih novina je uvođenje kaznenih poena, koje će vozačima koji u značajnijoj meri ne poštuju pravila saobraćaja izricati postupajuće sudije za prekršaje. Vozač koji sakupi 18 kaznenih poena, kao i vozač koji prouzrokuje saobraćajnu nezgodu sa smrtnom posledicom ili dve saobraćajne nezgode sa telesnim povredama drugih lica, smatraće se nesavesnim, na osnovu čega će mu od strane policije biti oduzeta vozačka dozvola. Vozačku dozvolu vozač može ponovo dobiti tek nakon što u odgovarajućim institucijama dokaže da je sposoban da upravlja vozilom.
Međutim, treba imati u vidu da se institut kaznenih poena ne može primeniti sve dok se novi zakon o prekršajima, čija primena je odložena na neodređeno vreme, ne počne primenjivati. U tom smislu je neophodno hitno uspostavljanje uslova za primenu ovog zakona.
Značajna novina se ogleda u činjenici da vozači mogu da očekuju da prekršajno odgovaraju i kada nisu neposredno zaustavljeni od strane policije.
Naime, predviđeno je da se na osnovu trajnog video zapisa može dokazivati učinjeni prekršaj, tako da vozači koji krše pravila saobraćaja moraju o toj činjenici razmišljati, odnosno biti svesni da mogu odgovarati iako ih tog dana nije zaustavio policijski službenik.
Novina se ogleda i u činjenici da zakon uvodi u pravni sistem svojevrstan vid objektivne odgovornosti vlasnika vozila. Naime, u slučaju da se prevashodno ostvarenim video nadzorom evidentira određeni prekršaj, prekoračenje dozvoljene brzine, prolazak vozila na crveno svetlo semafora, nepropisno parkiranje i slično, a nije moguće utvrđivanje identiteta vozača, uvedena je odgovornost vlasnika vozila, što će u značajnoj meri uticati na promenu svesti i ustaljenih načina ponašanja velikog dela vozačke populacije.
Prvi put se u našem zakonodavstvu uvodi institut probne vozačke dozvole, koja vozačima početnicima stavlja određena ograničenja u upravljanju vozilom: zabrana vožnje u periodu od 23.00 do 05.00 časova, dozvoljenost upravljanja brzinom koja iznosi najviše 90% od propisane brzine, apsolutna zabrana konzumiranja alkoholnih pića, zabrana korišćenja telefona čak i kada vozač poseduje opremu koja omogućava telefoniranje bez ruku, obaveznost adekvatnog označavanja vozila kojim upravlja ovakav vozač, a ukoliko se radi o maloletnom vozaču u vozilu se mora nalaziti i vršiti nadzor tokom vožnje vozač koji poseduje vozačku dozvolu te kategorije najmanje pet godina. Probna vozačka dozvola se može koristiti samo u Republici Srbiji.
Odredbama ovog zakona predviđena je zabrana svim vozačima da koriste telefon i druge uređaje za komunikaciju ukoliko nemaju ili ne koriste opremu koja omogućava telefoniranje bez angažovanja ruku za vreme vožnje. Slična zabrana postoji i za pešaka, kome je prilikom prelaska preko kolovoza zabranjeno da upotrebljava mobilni telefon i da koristi slušalice na ušima.
Kroz ceo zakonski tekst provejavaju odredbe kojima se utvrđuju obaveze periodične edukacije pojedinih kategorija vozača. Tako se raznovrsnim oblicima edukacije i testiranja poznavanja pravila saobraćaja i posedovanja veštine upravljanja vozilom podvrgavaju nesavesni vozači, vozači instruktori, kontrolori tehničkog pregleda, profesionalni vozači. Istovremeno su stvoreni uslovi da se obuka kandidata obavlja na profesionalniji način, u ravnopravnoj konkurenciji pravnih lica koja obavljaju ovu vrlo značajnu delatnost.
Takođe će biti usklađene novčane kazne, koje će se kretati od 3.000, odnosno 5.000, do 50.000 dinara, a predviđen je jedan broj prekršaja za koje se predviđa isključivo kazna zatvora. Radi se o određenim protivpravnim ponašanjima, kod kojih je od strane izvršilaca pokazana bezobzirnost ili očigledna namera da se u značajnijoj meri ugrozi bezbednost saobraćaja.
Novina se ogleda i u činjenici da se izricanje novčane kazne na licu mesta, prekršaji od 3.000 do 5.000, sprovodi tako što policijski službenik učiniocu prekršaja daje nalog za uplatu, popunjen obrazac uplatnice koja se može izvršiti u bilo kojoj poslovnoj banci ili pošti. Smatramo da će činjenica da policijski službenici ne smeju uzimati od građana novac za učinjene prekršaje uticati na smanjenje stepena korupcije u policiji i doprineti profesionalnom radu policijskih službenika.
Donošenjem ovog zakona očekuje se značajnije povećanje nivoa bezbednosti saobraćaja. Međutim, osim činjenice da isti bude donesen, neophodno je da svi subjekti zaduženi za funkcionisanje bezbednosti saobraćaja dosledno i profesionalno ispunjavaju obaveze određene ovim zakonom.
Izmena jednog propisa, makar se ogledala samo u povećanju novčanih kazni, kao što je slučaj sa izmenama postojećeg Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, kada su početkom 2002. godine značajno povećane novčane kazne, svakako utiče na promenu svesti građana koji po istom postupaju.
Primera radi, u toku 2001. godine značajno je pogoršano stanje bezbednosti saobraćaja. Reagujući na ovako nepovoljno stanje bezbednosti izmenama Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima početkom 2002. godine povećane su zaprećene novčane kazne, kao što je u sadejstvu sa preventivnim kampanjama i pojačanom aktivnošću saobraćajne policije na otkrivanju i sankcionisanju saobraćajnih prekršaja dovelo do značajnog smanjenja, kako broja saobraćajnih nezgoda, tako i nastalih posledica.
U saobraćajnim nezgodama koje su se dogodile u 2001. godini poginulo je 1.275 lica, dok je u 2002. godini broj poginulih u saobraćajnim nezgodama, znači posle promene Zakona, smanjen za 421 lice, tj. poginulo je 854 lica. Donošenjem ovog zakona i njegovom doslednom primenom očekuje se kontinuirano unapređenje nivoa bezbednosti saobraćaja, sa ciljem da se do 2012. godine broj poginulih lica u saobraćajnim nezgodama smanji za 50% u odnosu na broj poginulih iz 2001. godine.
Želim da kažem da je 17.000 lica izgubilo život od početka devedesetih godina u saobraćajnim nezgodama. Ovakva očekivanja se mogu ostvariti značajnim permanentnim i aktivnim angažovanjem svih subjekata koji utiču na stanje bezbednosti saobraćaja, s obzirom da pozitivni trendovi počinju da opadaju, što jasno ukazuje da zaprećene kazne deluju samo privremeno. Drugim rečima, po usvajanju novog zakona možemo očekivati povećanje nivoa disciplinovanosti svih učesnika u saobraćaju, te samim tim i poboljšanje bezbednosti saobraćaja na putevima Srbije u dužem vremenskom periodu.
Međutim, takvo stanje se narednih godina mora održavati i poboljšavati samo doslednom primenom svih instituta koje zakon predviđa i aktivnim učešćem svih subjekata kojima zakon daje određene obaveze i dužnosti.
Dame i gospodo narodni poslanici, nije cilj donošenja ovog zakona uvođenje drakonskih kazni protiv vozača, odnosno učesnika u saobraćaju. Cilj ovog zakona jeste da se smanji broj poginulih i povređenih u saobraćajnim nezgodama, jer u Srbiji godišnje između 800 i 900 lica izgubi život u saobraćajnim nezgodama.
Takođe smo svesni da je neophodno, u tom smislu, učiniti odgovornim sve državne i društvene subjekte koji učestvuju u procesu saobraćaja na putevima. Znači, od sistema edukacije, do kvaliteta samih puteva i signalizacije na putevima, pa i do same kontrole saobraćaja od strane saobraćajne policije.
Mi ovim predlozima želimo i da iskorenimo korupciju koja se povremeno javlja od strane onih organa koji treba da se bave kažnjavanjem onih koji su odgovorni za saobraćajne nezgode. Cilj ovog zakona jeste da svi moraju da shvate da se mora prestati sa praksom da, kada se pređe granica i uđe u druge države, koje imaju mnogo oštrije kazne od nas, tamo svi poštuju saobraćajne propise, a da ovde, u našoj zemlji, svi smatraju da mogu izbeći kazne zbog saobraćajnih prekršaja.
Zato smo se trudili da u pripremi ovog zakona, koji je, inače, dugo godina donošen i usaglašavan, poštujemo mišljenje svih državnih organa koji učestvuju u procesu saobraćaja na putevima, ali i stručne javnosti, profesora univerziteta, shvatajući istovremeno da se ipak ne može prihvatiti sto različitih rešenja kada se mora odabrati samo jedno.
Zato i vas poslanike pozivam na jedan veoma odgovoran odnos prema ovom zakonu, u smislu da će naša dva ministarstva, koja su ovlašćeni predlagači, Ministarstvo za infrastrukturu i MUP, veoma profesionalno i konstruktivno razgovarati sa svim poslaničkim grupama vezano za sve amandmane koji su podneti i da smo spremni da prihvatimo sve ono što mislimo da će doprineti poboljšanju teksta ovog zakona. Neke od tih amandmana smo već u pripremi ove sednice prihvatili.
Ono što je veoma bitno jeste da rezultat ovog zakona zaista bude ono što sam i rekao na kraju, a to je da se veoma smanji broj poginulih u saobraćajnim nesrećama. Svi moramo da shvatimo da je jedan sekund ponekad bitan i da se zbog jedne sekunde nepažljive vožnje mogu uništiti i sopstveni život i život svoje porodice i život drugih ljudi i drugih porodica.
Zato vas, s jedne strane molim, a s druge strane i pozivam da, učestvujući u raspravi o ovom predlogu zakona, svi pokušamo da dođemo do najboljeg teksta zakonskog predloga, da ga usvojimo i da, naravno, u primeni ovog zakona nema nikakvih izuzetaka.
Jednostavno, da shvatimo da je bezbednost saobraćaja na putevima od životnog interesa za svakog građanina ove države.
I Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo za infrastrukturu su spremna da u ovim danima, kada se raspravlja o ovom zakonu, prihvate sve predloge koji bi se možda učinili boljim od onih koji su predloženi u ovom tekstu zakona. Zahvaljujem, gospođo predsednice.

Uvažio sam predlog gospodina Ostojića. Samo sam gledao kako ste se vi ponašali, pa sam mislio da tako treba. U svakom slučaju, mislim da je zaista dobro da se govori stojeći. Nastaviće se rasprava. Ministar Mrkonjić i ja smo ovlašćeni u ime Vlade, pa ćemo biti ovde za vreme rasprave i u načelu i u pojedinostima, ili on ili ja, ali samo želim da kažem jednu rečenicu, da znate.
Do sada od novca za saobraćajne prekršaje ni jedan jedini dinar nije išao policiji, išao je u budžet Republike Srbije. Sada je predviđeno da 30% ide lokalnim samoupravama, a 70% da ide u budžet Srbije, odnosno da radno telo raspoređuje tri četvrtine od tih 70%, da ide policiji, a ostatak Agenciji za bezbednost saobraćaja itd.
Izneli ste neke primedbe, koje su se mogle čuti od jednog dela stručne javnosti u vreme ove rasprave. Samo želim da vam kažem da je od tog momenta, kada ste i vi to usvojili i predložili, došlo do izmene ovog zakonskog teksta, tako se da neke od ovih stvari o kojima govorite već nalaze u zakonskom predlogu, kao što je predlog za formiranje Agencije za bezbednost saobraćaja.
Želim samo još ovo da dodam. O ovome se dugo raspravlja, već šest godina, ovo je zajednički predlog Ministarstva za infrastrukturu, Ministarstva unutrašnjih poslova, profesora univerziteta itd., ali je nemoguće da baš svaki profesor ili svako udruženje koje se bavi ovim bude zadovoljno samim tekstom zakona. Ali, nezavisno od ove procedure, predložiću da se iskoristi poslovnička mogućnost da između načelne rasprave i glasanja eventualno nadležni odbori predlože ako imate neko rešenje za koje mislite da je pravo.
Ovo nije političko pitanje, zato mi je žao, ne želim da komentarišem sve ovo. I inače je smanjen broj poginulih na putevima u odnosu na 2001. godinu, ali nama je cilj da učinimo sve što možemo da se smanji broj žrtava, da se smanji broj saobraćajnih nezgoda, da se društveni i državni subjekti učine odgovornim i da se iskoreni korupcija. A uloga policije u svemu ovome sigurno nije i neće biti da ona bude i predavač i sudija, jer policija ne izriče ove kaznene poene, policija ne oduzima dozvole, to radi sudija za prekršaje, a policija u ovom slučaju ima samo tu ulogu kontrole u saobraćaju.
Izvinjavam se što sam možda produžio neki minut, ali to je samo zbog toga da ne bismo ostali bez odgovora. Znači, apsolutno smo otvoreni. I inače smo nekoliko meseci odlagali da ovo pošaljemo u parlament, želeći da čujemo sve primedbe koje se mogu čuti u javnosti. Ali, ako imate mnogo različitih predloga, morate se opredeliti za jedan, ne mogu svi da budu zadovoljni. Mislim da je suština zakona dobra, da je zakon neophodan i zato bih vas sve pozvao da iznesemo sve predloge i da, na kraju, u interesu običnih građana, glasamo za ovaj predlog zakona. Zahvaljujem i izvinjavam se još jednom.