TATJANA JOVANOVIĆ

Socijalistička partija Srbije

OSVRT OTVORENOG PARLAMENTA

Tatjana Jovanović prvi put je izabrana za narodnu poslanicu u 13. sazivu kao 20. na listi IVICA DAČIĆ – PREMIJER SRBIJE, mandat joj je potvrđen 01.08.2022. godine.

U 13. sazivu deo je poslaničke grupe IVICA DAČIĆ - Socijalistička partija Srbije (SPS). Članica je Odbora za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva, i zamenica člana Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo.

BIOGRAFIJA

Rođena 1968. godine. Diplomirala je na Medicinskom fakultetu u Nišu 1993.godine. Specijalizirala u oblasti Psihijatrije 2001. godine. Subspecijalizaciju u oblasti Sudske psihijatrije završila 2014. godine na Fakultetu medicinskih nauka Univerziteta u Kragujevcu. 2010. godine završila master studije Menadžment u zdravstvu takođe na Fakultetu medicinskih nauka Univerziteta u Kragujevcu.

U Opštoj bolnici Leskovac bila je načelnica Službe za neuropsihijatriju od 2006. do 2007. godine, i načelnica psihijatrije od 2007. do 2018 god. Od 2007. do 2012. godine bila je i na čelu edukacionog centra Opšte bolnice u Leskovcu. Od 2018. godine je šefica specijalističko konsultativnog odseka Službe za psihijatriju.

Rukovodilica je Sektora za ljudske resurse Socijalističke partije Srbije u Leskovcu.
Poslednji put ažurirano: 08.01.2023, 15:34

Osnovne informacije

Statistika

  • 4
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.12.2022.

Poštovani predsedniče, poštovani članovi Vlade i saradnici, poštovani poslanici i građani Srbije, SPS neće prihvatiti predloženi amandman iz vrlo jednostavnog razloga, zato što bi stupanjem na snagu ovog amandmana praktično ugrozili finansijsku mogućnost da javni servisi postoje na jedan sveobuhvatan način, kako je to sada.

Kada se tiče utiska pojedinih aktera političkog života, da javni servisi trebaju da se isključivo bave samo političkim životom Srbije, mislim da smo svi mi ovde i sebe isuviše precenili. Na javnim servisima i te kako postoje raznorazne emisije političkog karaktera, počev od određenih reportaža i delova emisija u jutarnjim programima, pogotovo RTS-a, gde različiti politički akteri, odnosno oni koji sučeljavaju svoja mišljenja mogu da dođu do izražaja i da kažu ono što žele. Takođe, postoje i političke emisije koje su jako gledane među narodom, gde takođe mogu da se čuju različita mišljenja, da ne govorim o predizbornim kampanjama gde smo imali odličnu praksu političku da u nekom trenutku svi akteri političkog života ad hok odgovaraju na određena pitanja i da građani dobiju punu informaciju šta ko o čemu misli i na koji način želi da se suoči sa problemima u svakodnevnom životu.

Međutim, ovde se jako često licitira sa pojedinim imenima, sa pojedinim zločincima, sa krivičnim delima, pri čemu krivični postupci još nisu i započeti, a određene televizije koje ne pripadaju javnim servisima već imaju krivce, već imaju dokaze i sve ostalo, gubeći iz vida pretpostavku nevinosti i praktično licitirajući sa različitim imenima onako kako to njima odgovara.

Mislim da medijski servisi na najbolji mogući način i vrlo korektno objašnjavaju i izveštavaju o onim delima koja su od bitnog značaja za državu, ne ugrožavajući sam istražni i kasnije krivični postupak.

Kada se tiče funkcije javnih medijskih servisa, ne smemo da zaboravimo da to nije samo politika, odnosno da putem ovih servisa se zadovoljavaju i potrebe građana, kako što su kulturne, obrazovne, naučne, ali i sve ostale.

Ne mogu da ne pomenem izuzetne kampanje koje su gledane i delovale su zaista informativno i edukativno, pogotovu kada se radilo o visoko-tehnološkom kriminalu, a sve u smislu zloupotrebe maloletnika i dece. Potom, imali smo prilike da vidimo da i naši stariji građani, putem vrlo jasnih spotova, informacija i na jedan sasvim razumljiv način, dobijaju informacije kako mogu da korist tekovine visoko-tehnoloških mogućnosti koje danas postoje.

Ne mogu da ne pomenem i, takođe, kampanju za zaštitu životne sredine, potom kampanju koja je bila u vreme kovida i koja je imala zdravstveni karakter. Ne mogu da ne pomenem i da praktično u visoko-tehnološkom vremenu i pogotovo u vremenu digitalizacije zdravstva, i to bih predložila, javni medijski servisi takođe na vrlo jasan i jednostavan i slikovit način preduzimaju kampanje kako bi korisnici naših zdravstvenih usluga mogli da dobiju jasne informacije i uputstva na koji način mogu da dođu do svog lekara i da svoje zdravstvene potrebe realizuju.

Pošto je ovde više puta spomenuto zdravstvo, a ja dolazim iz zdravstva, moram cenjene kolege da podsetim na sledeće: zdravstveni sistem je u jednom trenutku morao da angažuje sve raspoložive resurse, počev od ljudskih, tehnoloških, prostornih, bolničkih u funkciji rešavanja pandemije, odnosno zaštite zdravstvenog stanja stanovništva, što predstavlja prioritet svake države. Pre toga je počela reforma zdravstvenog sistema koja sada kreće svojim uzlaznim tokom.

Pored toga, u vreme pandemije korone u više navrata se sprovodila kampanja za prijem najboljih diplomaca na medicinskim fakultetima i medicinskim školama, pa ne možemo reći da se u zdravstvenom sistemu nešto ne dešava, i to pozitivno dešava. Iz tih razloga bih predložila da Ministarstvo zdravlja maksimalno iskoristi javni medijski servis kako bi sve novine i sve informacije koje se tiču i uveliko su počele u sklopu reforme zdravstva postanu na jednostavan, lak i popularan način prihvatljive konzumentima zdravstvenih usluga, te samim tim javni zdravstveni servis će zadovoljiti i ovu vrstu potreba svojih gledalaca. U tom smislu SPS će odbiti ovaj amandman, a zakon prihvatiti onako kako je formulisan. Hvala.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 23.12.2022.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministri sa saradnicima, poštovane kolege i pre svega poštovani građani Srbije, posebno mi je drago što u današnjem danu već u dva navrata razgovaramo o visokotehnološkom kriminalu koji predstavlja jedan od značajnijih zakona koji će poslanička grupa SPS usvojiti u danu za glasanje.

Ja ću se u svom izlaganju osvrnuti na Predlog zakona o potvrđivanju Drugog dodatnog protokola uz Konvenciju o visokotehnološkom kriminalu, o pojačanoj saradnji i otkrivanju elektronskih dokaza.

Živimo u digitalnom svetu koji je često virtuelan, u kome je komunikacija ubrzana i elektronski je raznolika.

Ova dinamika i povezanost mnogih elektronskih sistema u gotovo svim sektorima društva, ali i u našim ličnim životima, putem korišćenja društvenih mreža, imaju nesumnjive benefite, ali nose sa sobom i određene opasnosti, poput sve prisutnijeg sajber ili e-kriminala.

Obzirom na prethodno navedeno, dijapazon krivičnih dela visokotehno-loškog tipa veći je iz dana u dan. Zajednički imenitelj ovih krivičnih dela je upotreba interneta, računara ili drugih elektronskih uređaja.

Ova krivična dela mogu biti različita, počev od unošenja opasnih virusa, pokretanja upada, odnosno onesposobljavanja računarskih sistema, odbijanja bilo kakvog naloga računarskog korisnika, do lažnog identiteta, kojim se zloupotrebljavaju naši lični podaci, kartice, bankovni računi, krađa intelektualne svojine.

Sve češći su i govori mržnje, nažalost, ugrožavanje lične sigurnosti, ali i proizvodnja, stavljanje u promet, kao i distribucija pornografskog materijala, te sajber kriminal može i te kako predstavljati uvod za mnoga druga krivična dela, poput seksualnih delikata i poput obljuba nad maloletnim licima, što je od izuzetnog značaja.

Naša država je prepoznala ovu vrstu kriminala i Zakonom o organizaciji nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, sa poslednjim izmenama iz decembra 2009. godine, definisala je ova krivična dela i u sklopu Višeg javnog tužilaštva formirala je odeljenje za borbu protiv ove vrste kriminala, a u sklopu Multapa utemeljila je službu za borbu protiv istih.

Krivična dela koja se odnose na visokotehnološki kriminal regulisani su i Krivičnim zakonikom Republike Srbije, gde se između ostalih navode: oštećenja računarskih podataka i programa, računarska sabotaža, pravljenje i unošenje računarskih virusa, računarska prevara i neovlašćeno korišćenje računara ili računarskih mreža.

Ono što je takođe važno i na šta želim da ukažem jeste da je Vlada 2018. godine usvojila Strategiju za borbu protiv visokotehnološkog kriminala za period od 2019. do 2023. godine, kao i Akcioni plan za njeno sprovođenje. Strategija se u velikoj meri oslanja na međunarodno-pravni i međunarodno-strateški okvir i podrazumeva usklađivanje zakonodavstava sa pravnim poretkom EU i stvara institucionalni okvir kao osnovu pretpostavke u borbi protiv visokotehnološkog kriminala.

Strategija se bavila i najčešćim pojavnim oblicima ove vrste kriminala, te statističkim trendovima koji, nažalost, idu uzlaznom putanjom, od čega prednjače prikazivanja, pribavljanja i posedovanje pornografskog materijala, iskorišćavanja maloletnog lica za pornografiju, zloupotreba platnih kartica, ali i oštećenja računarskih podataka. Česte su i prevare sa emotivnim odnosima, gde se žrtva od strane izvršioca dovodi u zabludu i zloupotrebljava na različite načine. Posebno je opasna zloupotreba informaciono-komunikacionih tehnologija vezanih za terorizam i nasilni ekstremizam.

Ova Strategija je uspostavila kapacitete za operativne procedure i njihovo unapređenje. Predložila je specijalističku obuku kadrova, tehničku opremljenost i nove softverske alate.

Obzirom na to da se ovde radi o globalnom problemu, neophodna je saradnja na međunarodnom nivou, a na vladama država koje su potpisnice je da zaštiti društvo od kriminala, između ostalog, kroz delotvornu krivično-pravnu zaštitu i gonjenje.

Naša država je 2009. godine ratifikovala Konvenciju o visoko-tehnološkom kriminalu, o pojačanoj saradnji i otkrivanju elektronskih dokaza, koja je usvojena u Budimpešti 2001. godine, kao i Dodatni protokol s Konvencijom o visoko-tehnološkom kriminalu koja se odnosi i na inkriminisane radnje rasističke ksenofobične prirode počinjene preko računarskih sistema, koja je usvojena u Strazburu dve godine kasnije, tačnije 2003. godine. U svakodnevnom širenju dijapazona krivičnih dela ovog tipa kriminala postoji potreba za pojačanom i efikasnijom saradnjom između država.

Drugim dodatnim protokolom koji je predložen ovim zakonom, uz Konvenciju koja je naša tema danas, između ostalog, uspostavljaju se i dodatni alati, koji će omogućiti dodatnu uzajamnu pomoć i druge oblike saradnje u prikupljanju elektronskih dokaza i brzog reagovanja, posebno u kriznim situacijama.

Iz svega navedenog, mišljenja smo da će zakon takođe unaprediti i preventivni i proaktivni pristup, kako podizanja nivoa svesti javnosti, tako i javnih vlasti. Takođe će unaprediti saradnju između privatnog i javnog sektora i civilnog društva, unaprediti saradnju u pogledu sprečavanja seksualne eksploatacije dece, maloletnih lica i unaprediti međunarodnu i regionalnu saradnju.

Sada ću se kratko osvrnuti na zdravstveni sistem, koji predstavlja jedan od najvažnijih sistema naše države i države uopšte, s obzirom da smo u ekspozeu uvažene premijerke, gospođe Ane Brnabić, u delu koji se tiče uređenja zdravstvenog sistema, na listi prioriteta dobili informaciju da će digitalizacija zapravo predstavljati prvi značajan korak u reformi zdravstva.

Digitalizacija zdravstvenog sistema će svakako biti veliki benefit za same pacijente, s obzirom da je uvođenje elektronskog kartona, elektronskog recepta, kao i upućivanje od strane ordinirajućih lekara praktično postalo digitalno. Kontrola rada lekara će moći da bude sprovedena, tako da ćemo imati uvid o tome ko i koliko radi, odnosno koliko ispunjava normative koje mu je resorno ministarstvo propisalo. To može biti svakako uvod u to da li će lekari koji ne ispunjavaju norme moći da dobiju upravo i mogućnost da rade u privatnoj praksi.

Ono što je posebno bitno, transfer novca od fondova ka ustanovama koje pružaju zdravstvene usluge biće svakako transparentniji, s obzirom da se u novije vreme koristi „di-er-dži“ sistem, pri čemu trošenje određenih bolničkih resursa koji se tiču određenih sindromskih sistema zapravo iziskuje istu količinu novca.

Međutim kada govorimo o digitalizaciji zdravstva, moramo fokus staviti na zaštitu ovog sistema, s obzirom da svaki zdravstveni karton poseduje čitav niz informacija, počev od onih koje su lične prirode, pa do onih koje sadrže zdravstvene informacije i u tom smislu pristup elektronskom kartonu mora biti jasno definisan.

Takođe se postavljaju određena pitanja – šta ako pred sobom imamo pacijenta koji je psihotropnom terapijom ili zloupotrebljava lekove, narkotike i ostale psihoaktivne supstance, da li ta informacija automatski treba da dođe do lekara koji se bavi medicinom rada i koji izdaje zdravstveno uverenje po različitom osnovu?

Sve u svemu, mi smo spremni da usvojimo ovaj zakon i sve ove zakone koji su bili u objedinjenoj raspravi i nadamo se da je ovo jedan od prvih i vrlo značajnih koraka da nastavimo u pravom smeru. Hvala.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 10.11.2022.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, zadovoljstvo mi je što ste mi dali priliku da postavim dva vrlo konkretna pitanja ministarki zdravlja, uvaženoj profesorki Danici Grujičić.

Ovih dana bili smo u prilici da slušamo raznorazne verbalne sadržaje i da gledamo brojne ponašajne manifestacije sa svih strane, pri čemu je, složićete se, većina od nas bila prilično uznemirena, a da ne govorim o građanima Srbije koji su zaista bili mentalno kontaminirani. Obzirom da u svakom lošem postoji nešto dobro, ovo su svakako situacije koje pomažu da povećamo senzibilitet i shvatimo sa kolikim se zdravstvenim izazovima suočavaju u svo profesionalnom radu oni zdravstveni radnici koji se bave tretmanom osoba sa mentalnim poremećajima.

Što se tiče plata uposlenika koji su zaposleni u javnom sektoru, Zakonom o sistemu plata u javnom sektoru regulisane su i plate zdravstvenim radnika. Ovaj zakon stupio je na snagu u svojoj poslednjoj verziji 2019. godine, a Uredbom o koeficijentima i obračunu plata koja je prvi put ovom zakonu pridodata 2001. godine, a poslednja verzija ove Uredbe se tiče 2019. godine, uredila je i tzv. kolokvijalno nazvan psihijatrijski dodatak koji podrazumeva da zdravstveni radnici, koji se bave problemima mentalnog zdravlja, imaju pravo na tzv. psihijatrijski dodatak zbog uslova rada u kojima rade i zbog neposrednog kontakta sa osobama koje su sa simptomima mentalnih bolesti.

Šta nije u redu sa ovom Uredbom i na šta već dvadesetak godina ukazuju psihijatri iz opštih bolnica, sa psihijatrijskih odeljenja i oni koji svoj posao obavljaju u domovima zdrava?

Naime, ova Uredba se nije već 20 godina menjala, a obuhvatom ove Uredbe praktično su pravo na ovu naknadu dobili samo oni zdravstveni radnici psihijatrijske struke koji rade u okviru osam zdravstvenih ustanova na nivou Srbije, odnosno oni koji uglavnom rade u tercijalnoj zdravstvenoj zaštiti.

Ostali zdravstveni radnici koji se u svom profesionalnom radu bave psihijatrijskom patologijom s pravom se osećaju diskriminisanim, obzirom da se ovaj koeficijent, odnosno ova naknada objašnjava time da ovi psihijatri i medicinske sestre i tehničari koji su obuhvaćeni uredbom jesu medicinski kadar koji je u neposrednom kontaktu sa mentalno obolelim osobama. Međutim, to znači da svi oni koji su zaposleni van ovih ustanova, računajući psihijatre, medicinske sestre i tehničare nemaju kontakt sa mentalno obolelima, što zapravo nije tačno. Naime, u opštim bolnicama, službama i domovima zdravlja ovi zdravstveni radnici suočavaju se sa svim izazovima koji stoje i pred zdravstvenim radnicima koji su u ovom slučaju u privilegovanom položaju.

Znači, oni su u situaciji da leče i tretiraju različite psihijatrijske poremećaje poput akutnih reakcija na stres, kriznih situacija do određenih vrlo teških duševnih promena.

Pored toga, oni slede zakon i normative koji su propisani za lečenje ovih pacijenata i vrlo su česte neželjene reakcije i neželjeni događaji koji se uredno beleže i koji, nažalost, nikada ne mogu da dobiju jedan epilog u smislu krivično-pravne zaštite obzirom da kao i ostali zdravstveni radnici psihijatri i srednje medicinski kadar imaju status lica koja se bave javnim poslom, pa samim tim njihova krivično-pravna zaštita nije obezbeđena.

Osim toga, u službi za psihijatriju se takođe primenjuju i vrlo nepopularne metode, kao što je prisilna hospitalizacija koja zahteva i određene pravničke procedure, odnosno obaveštavanje sudije vanparničara da se ova procedura dogodila, kao i fizičke fiksacije bolesnika, a sve u skladu sa Zakonom o zaštiti prava mentalno obolelih osoba.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 10.11.2022.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, zadovoljstvo mi je što ste mi dali priliku da postavim dva vrlo konkretna pitanja ministarki zdravlja, uvaženoj profesorki Danici Grujičić.

Ovih dana bili smo u prilici da slušamo raznorazne verbalne sadržaje i da gledamo brojne ponašajne manifestacije sa svih strane, pri čemu je, složićete se, većina od nas bila prilično uznemirena, a da ne govorim o građanima Srbije koji su zaista bili mentalno kontaminirani. Obzirom da u svakom lošem postoji nešto dobro, ovo su svakako situacije koje pomažu da povećamo senzibilitet i shvatimo sa kolikim se zdravstvenim izazovima suočavaju u svo profesionalnom radu oni zdravstveni radnici koji se bave tretmanom osoba sa mentalnim poremećajima.

Što se tiče plata uposlenika koji su zaposleni u javnom sektoru, Zakonom o sistemu plata u javnom sektoru regulisane su i plate zdravstvenim radnika. Ovaj zakon stupio je na snagu u svojoj poslednjoj verziji 2019. godine, a Uredbom o koeficijentima i obračunu plata koja je prvi put ovom zakonu pridodata 2001. godine, a poslednja verzija ove Uredbe se tiče 2019. godine, uredila je i tzv. kolokvijalno nazvan psihijatrijski dodatak koji podrazumeva da zdravstveni radnici, koji se bave problemima mentalnog zdravlja, imaju pravo na tzv. psihijatrijski dodatak zbog uslova rada u kojima rade i zbog neposrednog kontakta sa osobama koje su sa simptomima mentalnih bolesti.

Šta nije u redu sa ovom Uredbom i na šta već dvadesetak godina ukazuju psihijatri iz opštih bolnica, sa psihijatrijskih odeljenja i oni koji svoj posao obavljaju u domovima zdrava?

Naime, ova Uredba se nije već 20 godina menjala, a obuhvatom ove Uredbe praktično su pravo na ovu naknadu dobili samo oni zdravstveni radnici psihijatrijske struke koji rade u okviru osam zdravstvenih ustanova na nivou Srbije, odnosno oni koji uglavnom rade u tercijalnoj zdravstvenoj zaštiti.

Ostali zdravstveni radnici koji se u svom profesionalnom radu bave psihijatrijskom patologijom s pravom se osećaju diskriminisanim, obzirom da se ovaj koeficijent, odnosno ova naknada objašnjava time da ovi psihijatri i medicinske sestre i tehničari koji su obuhvaćeni uredbom jesu medicinski kadar koji je u neposrednom kontaktu sa mentalno obolelim osobama. Međutim, to znači da svi oni koji su zaposleni van ovih ustanova, računajući psihijatre, medicinske sestre i tehničare nemaju kontakt sa mentalno obolelima, što zapravo nije tačno. Naime, u opštim bolnicama, službama i domovima zdravlja ovi zdravstveni radnici suočavaju se sa svim izazovima koji stoje i pred zdravstvenim radnicima koji su u ovom slučaju u privilegovanom položaju.

Znači, oni su u situaciji da leče i tretiraju različite psihijatrijske poremećaje poput akutnih reakcija na stres, kriznih situacija do određenih vrlo teških duševnih promena.

Pored toga, oni slede zakon i normative koji su propisani za lečenje ovih pacijenata i vrlo su česte neželjene reakcije i neželjeni događaji koji se uredno beleže i koji, nažalost, nikada ne mogu da dobiju jedan epilog u smislu krivično-pravne zaštite obzirom da kao i ostali zdravstveni radnici psihijatri i srednje medicinski kadar imaju status lica koja se bave javnim poslom, pa samim tim njihova krivično-pravna zaštita nije obezbeđena.

Osim toga, u službi za psihijatriju se takođe primenjuju i vrlo nepopularne metode, kao što je prisilna hospitalizacija koja zahteva i određene pravničke procedure, odnosno obaveštavanje sudije vanparničara da se ova procedura dogodila, kao i fizičke fiksacije bolesnika, a sve u skladu sa Zakonom o zaštiti prava mentalno obolelih osoba.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 10.11.2022.

Konkretno pitanje je da li će se u okviru rekonstrukcije obaviti i rekonstrukcija Službe za psihijatriju Opšte bolnice Leskovac, koja je poslednji put rekonstruisana 2007. godine i nije uslovna za lečenje ovih pacijenata?