| 17.10.2022. | Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima |
usvojen
|
Poštovani građani Srbije, uvažena predsedavajuća, članovi Vlade, obraćam se ovom domu povodom Zakona, odnosno predloga zakona o privremenom registru majki i drugih lica kojima se upućuje novčana pomoć, ali istovremeno imam potrebu da kažem da ćemo na ovom plenumu zapravo raspravljati o čitavom setu zakona koji se u suštini odnose na osnaživanje same porodice.
Porodica, kao osnovna ćelija društva, jeste jedan od najbitnijih elemenata. Ona mora biti zdravlja i mora zadovoljavati sve one usluge, odnosno sve one funkcije koje jedna porodica ostvaruje, naročito prema deci.
Reći ću i to da ovaj trenutak jeste dosta kritičan, ne samo za našu, već i za sve ostale zemlje, obzirom da se nalazimo u jednoj globalnoj krizi, a svakako o ovome trebamo reći na način da je periodu u kome se sada nalazimo prethodila i kovid infekcija koja je trajala izuzetno dugo, imala je oblike pandemije, što je svakako između ostalog urušavalo i same porodice.
Ovaj zakon je jako bitan zato što obuhvata decu koja su starosti predškolskog i školskog uzrasta, pri čemu sveobuhvat se praktično svodi na 1.200 dece, pri čemu je jako bitno da su deca koja su u starosnom dobu od 16 do 29 godina, čak u tri navrata u prethodnom periodu imala mogućnost da dobiju novčanu pomoć od strane države, što je njima svakako značilo.
Ovo je uvremenjen zakon u smislu da je prijavljivanje za novčanu pomoć u periodu, odnosno razdoblju od 20. avgusta do 20. septembra, znači u vreme kada je porodica izložena najvećem materijalnom pritisku, obzirom da se povećavaju troškovi za grejanje, u to vreme se sprema zimnica, a ono što je jako bitno i počinje školska godina.
Ono što imam posebnu potrebu da kažem, to je da se poseban značaj odnosi i za porodice koje su nepotpune ili gde ne postoji majka, zato što nije živa ili je nepoznata, pa za ovaj zakon mogu da se prijave i očevi koji vrše svoje roditeljsko pravo, zatim porodice koje su hranitelji. U suštini, zakon je predvideo sve one mogućnosti i izazove na koji način da ih reši i da oni koji trebaju da dobiju ovu vrstu pomoći to i urade.
Ono na šta bih ja svakako apelovala, to je da mas-mediji, lokalne samouprave i svi oni koji mogu da informaciju plasiraju u javnost i da pogotovo ta informacija o dobijanju ove vrste novčane pomoći bude dostupna posebno u ruralnim sredinama, učine napore, pogotovo i lokalna zajednica preko svojih lokalnih medija.
U tom smislu, pomenuću i „Južne vesti“ koje pokrivaju Jablanički okrug, gde postoji mogućnost da se ove informacije plasiraju na adekvatan način i da dođu do svih, ali svakako to jeste i lokalna samouprava koja mora da one građene koji ne barataju informacijama iz ruralnih sredina i koje po pravilu imaju mnogo dece, zaista se potrude da ovu pomoć i dobiju.
Posebno je ovo značajno zbog toga što postoje porodice sa velikim brojem dece i obzirom da svako dete ima pravo na ovu vrstu novčane pomoći, to će biti značajan materijalni podstrek.
Međutim, kada govorimo o porodici koja jeste osnovna ćelija društva, ne smemo da se ne osvrnemo i na našu bližu prošlost i ono što se dogodilo početkom maja meseca. U tom smislu, osnaživanje porodice, ne samo sa materijalnog aspekta, već i sa svih ostalih je značajno. Treba pomenuti i nagoveštaje koje smo dobili od strane ministra Siniše Malog, da će uskoro u delu zdravstvenog sektora, u prosveti, u nekim drugim sektorima doći do povećanja plate, već od 1. septembra, povećanja penzija, što jeste za svaku pohvalu.
Ono što moja primarna profesionalna vokacija nalaže i o čemu sam više puta pričala je i to ekonomsko osnaživanje porodice, zapravo mentalno osnaživanje porodice. U tom smislu, pomenula i poslaničko pitanje na koje sam dobila odgovor od strane Ministarstva zdravlja, ali ne i od ministra finansija. To je formiranje centara za mentalno zdravlje, koje će svakako doprineti da dostupnost mentalnih usluga bude velika na vrlo jednostavan način, kako roditeljima, tako i deci i svima ostalima koji se bave problematikom metalnog zdravlja.
U tom smislu sam govorila i o Pravilniku o radu, koji je još 2015. godine usvojen, kada je na čelu Ministarstva zdravlja bila uvažena profesorka Slavica Đukić Dejanović. U tom smislu bi zaista bilo potrebno da se razmotri i odvajanje materijalnih sredstava za ovu vrstu zaštite mentalnog zdravlja.
U svakom slučaju, smatramo da čitav niz zakona koji su na dnevnom redu na ovom plenumu će doprineti da se sa više aspekata osnaži poruka porodica. Pošto SPS baštini, između ostalog i one vrednosti koje se tiču socijalne politike, a ovo jeste socijalno-ekonomski odgovorna politika, u danu za glasanje, glasaćemo za sve ove zakone. Zahvaljujem.
Ako možete vreme samo, zamolila bih vas.
Zahvaljujem predsedavajući.
Zahvaljujem vam predsedavajući.
Poštovani ministri, poštovani građani Srbije, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, istorija višestrukih ubistava u Srbiji vezuje se za relativno skoriju prošlost.
Prvo masovno ubistvo dogodilo se upravo u Leskovcu, gradu iz koga ja dolazim, u noći između 27. i 28. juna 2002. godine. U masakru koji je počinio par minuta pre ponoći naizgled tih i povučen porodični čovek, veterinarski tehničar koji je prodavajući švercovanu robu na leskovačkoj pijaci prehranjivao porodicu, počinio je nezapamćeni masakr koji je trajao nepunih 20 minuta. Automatskom puškom usmrtio je sedam osoba, suprugu sa kojom je bio u postupku brakorazvodne parnice, njene dve rođene sestre, tetku i dvoje prijatelja pokojne supruge i uz to ranio još četiri osobe.
Policija je naredne dve nedelje uzaludno tragala za počiniocem, a njegovo beživotno telo sasvim slučajno pronašli su otac i sin u ataru sela nadomak Leskovca.
Obdukcijom je utvrđeno da je Dragan Čedić sam sebi oduzeo život. Rodbina koja mu je pomagala u bekstvu dobila je novčane kazne i slučaj je time zatvoren.
Za ovaj zločin niko nikada nije pozvan na odgovornost iako je naknadnom rekonstrukcijom utvrđeno da postoji velika verovatnoća da je počinilac imao mentalne smetnje, ali je odbijao po navodima preostalih članova porodice da se leči u matičnoj ustanovi, već je zatražio pomoć u nekoj od psihijatrijskih ustanova u glavnom gradu.
Činjenica je da je tokom mobilizacije 1999. godine Čedić vraćen sa Kosova nakon samo dvadesetak dana i to potkrepljuje sumnju da je počinilac imao ozbiljne mentalne probleme.
U naknadnoj rekonstrukciji predeliktne situacije ispostavilo se da se supruga Dragana Čedića u više navrata obraćala Centru za socijalni rad u Leskovcu u nadi da će dobiti pomoć, posebno nakon što je donela odluku da se razvede jer je trpela različite vrste nasilja od strane supruga.
Kada je predložila sporazumni razvod počele su i pretnje smrću. Pokojna Biljana i tada pisano je predložila, odnosno obratila se tadašnjem načelniku policijske uprave Leskovac sa apelom za pomoć, ali od strane policije nisu preduzete nikakve radnje preventivnog karaktera kojima bi zločin možda mogao biti sprečen.
Ostalo je i potpuno nejasno kako je pokojni Čedić došao do oružja kojim je počinio ovo strašno krivično delo i da li je uopšte imao dozvolu za nošenje oružja.
Istog datuma sedam godina kasnije ponovio se masovni masakr ovog puta u selu Jabukovac. Nikola Radosavljević, meštanini sela, nakon prebijanja supruge i pokušaja samoubistva skakanjem u bunar i spasavanjem od strane komšije u krvavom piru koji je usledio lovačkom puškom usmrtio je najpre tri, a potom još šest osoba.
Tokom psihijatrijskog veštačenja utvrđeno je da je počinilac u trenutku činjenja dela bio u stanju psihičkog rastrojstva, kao i da su dela bila motivisana psihopatološkim razlozima usled čega je njegova sposobnost značaja shvatanja dela i upravljanja sopstvenim postupcima bila isključena, odnosno počinilac je bio neuračunljiv.
Izrečena je mera bezbednosti medicinskoj karaktera, obaveznog lečenja i čuvanja u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa koja je realizovana u specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu.
Masovni masakr koji se dogodio u „Ribnikaru“ specifičan je po mnogo čemu. Počinilac je učenik škole koji u trenutku činjenja dela zbog godina koje ima nije krivično odgovoran. Ubistva su se desila u obrazovno-vaspitnoj ustanovi, koja je jedna od elitnijih škola na lokaciji Vračara, koja jeste gradska opština koja prednjači po visini prosečnog ličnog dohotka po glavi stanovnika i najrazvijenija je opština u Srbiji. Odeljenje u kome se desio masakr okupilo je vredne i ambiciozne učenike koji su bili talentovani za mnoge oblasti.
Navedene osobenosti će svakako biti predmet interesovanja istražitelja, ali i sociologa, u pokušaju da se dobiju mnogi odgovori na pitanja kako je ovakva tragična situacija mogla uopšte da se dogodi. Konačnu reč o mentalnom stanju maloletnog počinioca daće komisija veštaka psihijatrijske struke, pa su svakojaka nagađanja i narativi koje smo imali prilike da čujemo u proteklim nedeljama bili poprilično subjektivni i paušalni, shodno ličnom senzibilitetu i političkoj pripadnosti naratora.
Kako smo uopšte došli u ovakvu situaciju? Činjenica je da još uvek nemamo nultu toleranciju na nasilje, što je deo našeg tradicionalnog i kulturološkog shvatanja.
Kada se desio 5. oktobar, građani Srbije poneti nadom, verom, entuzijazmom, imali su velika očekivanja od tadašnje vlasti. Činjenica je da su ostali uskraćeni za informaciju da su širom otvorili vrata neoliberalnom kapitalizmu, privatizacija mnogih firmi, fabrika, farmaceutskih giganata, poput „Zdravlja“ u Leskovcu, mnogo ljudi koji su ostali bez posla. Postali smo tržište jeftine radne snage, robe i usluga, uvezli mnoge prljave tehnologije.
Dan 4. januar 2001. godine i simbolično i suštinski predstavljao je početak tranzicije samoupravnog socijalizma u neoliberalni kapitalizam, kada je zapravo počela dezintegracija „Trepče“, jednog od najznačajnijih faktora ekonomskog i društvenog razvoja Srbije.
U narednim godinama raslojavanje društva dobilo je deprimirajuće razmere sa ekstremima poput ljudi koji se bore za golu egzistenciju i stvaranja vrlo bogatih pojedinaca, od kojih mnogi nisu uspevali da se duhovno nose sa svojim materijalnim blagostanjem, promovišući nove sisteme vrednosti i norme, koji su imali takav toksikomanski efekat šireći se poput epidemije. Malo se bavilo decom, a ljubav prema deci uglavnom se kompenzovala surogatima ljubavi, skupom odećom, obućom, letovanjima, zimovanjima, itd.
Jedna od najznačajnijih tekovina socijalističkog doba, kvalitetno obrazovanje, nakon 2000. godine kroz više reformi je krojeno i prekrajano. Pojedini predstavnici prve dve vlade nakon petooktobarskih promena Vlade dr Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, koji su dokazani stručnjaci u oblasti reforme obrazovanja, imali su kritički osvrt i nisu u punom obimu podržavali reforme obrazovnog sistema.
S tim u vezi, gospođa Tinde Kovač Cerović, sa pozicija državnog sekretara a kasnije i pomoćnika ministra prosvete, govorila je 2004. godine na temu reforme. Složila bih se sa njenom tezom da smo mi zemlja koja nije imala stipendije za siromašnu decu, da nema besplatne udžbenike, nema besplatnih obroka. Ako se ne interveniše na obrazovnom nivou, kazala je tada, zatvaramo krug siromaštva i stvaramo nove neobrazovane ljude koji će ostati siromašni i koji neće doprineti onom razvoju zemlje koji projektujemo.
Desila se afera „Indeks“, koja je otkrivena tokom 2008. godine i tako se polako stvaralo okruženje koje smo mi odrasli kreirali a deca su predano učila i upijala od nas odraslih sve specifikume novog doba i potrošačkog društva.
Kako izgleda kada se deca igraju odraslih, mi Leskovčani imali smo priliku da se u to uverimo kada je mnogo dece u periodu nakon pandemije korona virusom zatražilo, na insistiranje svojih roditelja, psihološku pomoć. Naime, po ugledu na američku tinejdžersku seriju, „Gosip grl“, koja je u Srbiji prevedena kao „Tračara“ i koja se emitovala na više televizija u periodu od 4. jula 2011. do 12. novembra 2014. godine, učenici jedne škole u Leskovcu formirali su vajber grupu na kojoj su se fabrikovale laži i spinovale navodne vesti učenika škole, a put od bezazlenih neistina do sadržaja eksplicitnog karaktera bio je vrlo kratak.
Ovaj sociološki fenomen koji je započet u vreme izolacija i zaključavanja prelio se i na leskovačke osnovne škole. Pojedini učenici su podlegli velikom psihološkom pritisku i poverili se roditeljima i psihologu. Ova situacija je vrlo brzo stavljena pod kontrolu, zahvaljujući prosvetnim radnicima, psiholozima, pedagozima i direktorima škola.
Istorija kreiranja ambijenta u kome živimo ima svoj nesumnjivi hronicitet i u njemu nema nevinih. U kriznim situacijama, kako na individualnom, tako i na kolektivnom planu, kada smo preplavljeni neprijatnim emocijama, psihologija masa kao fenomen koji je opisivan od strane mnogih psihijatara i filozofa rukovodi se snažnim emocijama gde su očekivanja velika, sa utiskom da se stvari mogu promeniti preko noći, a bliža istorija nas uči da ovakav koncept vodi u velika razočarenja.
Duboko sam uverena da stvaranje povoljnije i tolerantnije klime podrazumeva participaciju svih nas, pa i narodnih poslanika, koji su legitimno izabrani predstavnici građana, koji očekuju da budu njihovi dostojni reprezenti njihovih uverenja i nadanja. U tom smislu svaka izgovorena reč u javnom prostoru ima specifičnu težinu.
Parlamentarni govor, politička kultura, dijalog i rad na promeni zakona, shodno uočenim manjkavostima u aktuelnoj situaciji, jesu jedini mogući izbor. Vraćanje integriteta prosvetnim radnicima i njihovo osnaživanje sa više aspekata, uvođenje jedinstvenog elektronskog kartona koji će integrisati informacije u zdravstvu dobijene kako iz javnog tako i iz privatnog sektora, učiniće ove važne informacije dostupnim i specijalistima socijalne medicine, odnosno medicine rada, koji izdaju lekarsko uverenje za nošenje oružja, zasnivanje radnog odnosa, polaganje vozačkih ispita, bez obzira na to da li su upošljenici državnog ili privatnog zdravstvenog sektora.
Deinstitucionalizacija psihijatrijskih usluga, koja je neophodna u reformi zdravstva, približava mnoge psihijatrijske usluge građanima, počev od edukacije, psihoterapije, intervenisanje u kriznim situacijama, savetodavnog rada, sve do jačanja kapaciteta kako roditelja tako i svih onih koji rade sa decom i omladinom.
Put koji je pred nama i koji bi trebalo da pređemo svi zajedno, uz puno jedinstvo i želju da preveniramo ovakva dešavanja i stvorimo bezbedniji i kultivisaniji ambijent u kome živimo jeste dugačak. Krenimo stoga na ovaj put što pre, jer ćemo na taj način brže stići na zacrtano odredište. Zahvaljujem.
Hvala.
Poštovani građani Srbije, uvaženi predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, nalazimo se u osmoj nedelji zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije, najpre sazvane u redovnom, a potom i vanrednom zasedanju, čiji su povod dva masovna ubistva koja su se desila početkom maja ove godine.
U proteklim nedeljama imali smo priliku da od strane mnogih govornika čujemo različite interpretacije vezane za razloge generisanja nasilja i uzroke i okolnosti koji su prethodili masakrima u „Ribnikaru“ i selima u okolini Mladenovca i Smedereva.
Često, uz svo uvažavanje narodnih poslanika, sa tolikom ubeđenošću pojedinih govornika, da su upravo njihova razmišljanja i zaključci najispravniji i najbliži istini, a da pri tom njihova primerna profesionalna vokacija nije ni izdaleka blizu strukama i profesijama koje trebaju da se ovom kompleksnom problematikom bave na profesionalan, odgovoran i objektivan način kako pravila struke nalažu.
U skladu sa temom kojom se trebamo baviti studiozno i sa puno pažnje, postaviću pitanje koje se upravo tiče unapređenja procedure za dobijanje uverenja o zdravstvenoj sposobnosti lica koja podnose zahtev za nošenje oružja.
Poznato je da se u ovoj proceduri pre pomenutih dešavanja koja su nas duboko, iskreno potresla u očiglednoj manjkavosti i pre ovih tragičnih događaja kada je rodno zasnovano nasilje dospelo u fokus javnosti, najavljivane su izmene koje sada obuhvataju osim opšteg lekarskog pregleda i laboratorijske analize testiranje na psihoaktivne supstance ukoliko indikacija za to postavi specijaliste medicine rada ili psihijatar, ispitivanje čula vida i sluha i vestibularnog aparata.
Posebno mesto pripada psihologu koji upotrebom psihološkom insturmentarijom vrši procenu posebno kognitivnog i emocionalnog dela ličnosti ispitanika, odnosno načina na koji razmišlja i donosi zaključke kao i emocionalnu stabilnost.
Sve ovo regulisano je pPravilnikom o utvrđivanju zdravstvene sposobnosti fizičkih lica za držanje i nošenje oružja iz 2016. godine. Međutim, ovim Pravilnikom se ne predviđa uključivanje ORL specijaliste u tim koji vrši procenu, posebno kada se govori o funkcionalnosti vestibularnog aparata i sluha.
Takođe je poznato da je specijalizacija iz neuropsihijatrije ukinuta još pre dvadesetak godina, a ovom oblašću se sada bave psihijatar i neurolog koji nije deo ekspertskog tima koji daje svoje mišljenje o sposobnosti za nošenje oružja, a u samom Pravilniku pobrojane su i neurološke bolesti koje su apsolutno kontraindikacija za dobijanje pozitivne ocene.
Prvo pitanje koje postavljam Ministarstvu zdravlja i uvaženoj ministarki, profesorki Danici Grujičić, da li se planira skorija revizija Pravilnika o utvrđivanju zdravstvene sposobnosti fizičkih lica za držanje i nošenje oružja koje podnose zahtev za iste proširenjem ekspertskog tima koji će donositi odluke o zdravstvenoj sposobnosti ispitanika?
Međutim, izmenom same procedure, ne umanjujemo mogućnost da pozitivan odgovor o zdravstvenoj sposobnosti dobiju lica koja zdravstveno nisu podobna za nošenje oružja. Naime, decenijama unazad građani Srbije koriste zdravstvene usluge kako javnog, tako i privatnog zdravstvenog sektora. Nepostojanje jedinstvenog zdravstvenog kartona koji će integrisati zdravstvene informacije svakog od nas, prepoznati od strane NALED-a kao jedan od ključnih administrativnih problema u svoj kompleksnosti i važnosti zdravstvenog sektora.
Digitalizacijom zdravstva koje u svom Ekspozeu uvažena premijerka, gospođa Ana Brnabić navela s pravom kao prioritetni zadatak podrazumeva i formiranje elektronskog kartona za svakog konzumenta zdravstvenih usluga, koje će uredno biti evidentirane sa svim pruženim zdravstvenim uslugama od dijagnostičkih do terapijskih procedura i na svim nivoima zdravstvene zaštite – primarnom, sekundarnom i tercijalnom.
Međutim, činjenica je da zdravstvene usluge dobijene u privatnom zdravstvenom sektoru neće biti vidljive u elektronskom kartonu. To praktično znači da podaci o psihijatrijskom lečenju, lečenju zavisnosti od alkohola i ostalih psihoaktivnih supstanci, poseta neurologu, oftamologu, oralspecijalisti i psihologu neće biti vidljive onima koji odlučuju o zdravstvenoj podobnosti lica za posedovanje oružja, jer nemaju kompletan uvid u zdravstveni bilten ispitanika.
Moje drugo pitanje takođe se odnosi na Ministarstvo zdravlja, da li se u kontekstu preduzimanja mera nakon masovnih ubistava u Srbiji početkom maja meseca ove godine planira i kompletiranje elektronskog kartona i zdravstvenim podacima iz privatnog zdravstvenog sektora? Zahvaljujem.
Poštovani građani Srbije, poštovani predsedniče Skupštine, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, izražavam najdublje saučešće porodicama nastradalih u nezapamćenim masakrima koji su se dogodili početkom maja meseca u Beogradu i okolini Mladenovca i Smedereva.
Nažalost u danima koji su za nama na najteži način uvideli smo koliki je značaj mentalnog zdravlja, kako pojedinaca, tako i društva u celini. Tragedije koje su se desile teško su traumatizovale one koji su ih neposredno doživeli, ali intenzitet i karakter samih događaja imao je teške reperkusije na gotovo sve građane Srbije, proizvevši kolektivnu psihotraumu.
Činjenica je da je najhitnije reagovalo Udruženje psihologa Srbije, Instituta za mentalno zdrave u Beogradu, stavivši na raspolaganje državi sve svoje resurse. Kredibilitet eksperata ovih institucija se nipošto ne može osporiti, obzirom da se radi o stručnjacima, priznatim i cenjenim i van granica naše zemlje.
Pokušaj jednog od lidera opozicije da ospori kredibilitet direktorke Instituta za mentalno zdravlje prof. dr Milice Pejović Milovančević je bez ikakvog utemeljenja. Radna grupa za podršku mentalnom zdravlju i sigurnosti mladih formirana odlukom Vlade reagovala je vrlo brzo nakon masakra sa ciljem koordinisanja kriznog odgovora na potrebe traumatizovanih lica na bazi iskustava zemalja koje su doživele slične tragedije.
Pored usvojenih procedura desilo se da je jedna od lekarki odstupila od istih, sprovodeći nepriznate i neadekvatne forme psihološkog delovanja nepodobne situaciji i primeni kroz neposredno traumatizovanih sa simptomima posttraumatskog stresnog poremećaja sa visokim rizikom retromautizacije dece izložene ovom tretmanu, o čemu se mora voditi računa u budućem radu.
U dugoročnim merama koje moraju uslediti podsećam da je zaštita mentalnog zdravlja u zajednici prepoznata kao strateški cilj još 2007. godine, potom i 2013. godine kada je Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, na čijem je čelu bila uvažena profesorka dr Slavica Đukić Dejanović, vodeći ekspert psihijatrijske struke, donelo Pravilnik o vrsti i bližim uslovima za obrazovanje organizacionih jedinica i obavljanje poslova zaštite mentalnog zdravlja u zajednici, a programom o zaštiti mentalnog zdravlja za period od 2019. do 2026. godine ponovo je prepoznat značaj deinstitucionalizacije kao koncepta pružanja podrške mentalnom zdravlju građana van psihijatrijskih ustanova, što bi omogućilo i njihovu destigmatizaciju.
Benefiti ovakvog koncepta osim podizanja kvaliteta zdravstvenih usluga i ekonomske isplativosti jesu i u širokom dijapazonu zdravstvenih usluga pruženih od strane multidisciplinarnih tima u saradnji sa lokalnom zajednicom i njenim institucijama radeći i na promociji, edukaciji i različitim oblicima psiho-socijalne podrške kako pojedincima tako i grupama i pored adekvatnog zakonskog okvira centri za mentalno zdravlje u zajednici formirani su u svega par lokalnih sredina.
U vezi sa ovim, želim da postavim pitanje uvaženom ministru finansija Siniši Malom i uvaženoj ministarki zdravlja, profesorki Danici Grujičić - da li je moguće hitno izdvojiti dodatna sredstva rebalansom budžeta ili iz budžetskih rezervi za tekuću godinu za formiranje centara za mentalno zdravlje u zajednici i planirati sredstva za ovu namenu u narednim godinama, jer smatramo da bi implantacija ovog modela značila dostupnije i kvalitetnije usluge građanima i podizanje nivoa svesti o značaju mentalnog zdravlja.
I na kraju, ponovo bih apelovala, kao i tokom svog prvog obraćanja u ovom Domu, na kolege narodne poslanike da u stanju dubokog bola i tuge u kome se nalazimo i kao pojedinci i kao nacija, svojim ponašanjem u Skupštini, parlamentarnim govorom pokažemo građanima Srbije da smo dorasli ovoj situaciji i javnoj funkciji koju obavljamo. Na to nas obavezuje i kodeks ponašanja i zakletva koju smo položili u ovom Domu pred građanima Srbije. Hvala,
Poštovani građani Srbije, uvaženi predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, u svom diskursu koji se ne može svesti na poslaničko pitanje koje bi eventualno uputila Ministarstvu pravosuđa i resornom ministru Maji Popović, osvrnuću se na izazove za institucije pravosuđa, eksperte centara za socijalni rad, ali i nas forenzičare, psihijatrijske i psihološke struke ukazujući na raskorake koji se uočavaju između propisanih pravno-zakonskih okvira i onoga što se dešava u praksi.
Podsetiću da je Ministarstvo pravosuđa učinilo, kao i Republika Srbija značajne iskorake da pravosuđe učini efikasnijim i da stvori uslove za njegov povoljniji rad na način da je 2022. godine referendumom izglasano da se oforme reforme u pravosuđu, odnosno da se započne. Iza toga usvojen je set pravosudnih zakona za koje je Venecijanska komisija dala pozitivnu ocenu i između ostalog u sklopu Ministarstva pravosuđa formirana je i radna grupa koja će se baviti i izmenama Zakona o krivičnog postupku.
U prethodnim godinama takođe značajna materijalna sredstva su usmerena na rekonstrukciju i izgradnju kako sudova tako i centara za socijalni rad.
U širokom spektru krivičnih dela koje nazivamo seksualnim deliktima posebno kada se tiču žrtava koje su maloletna lica, ali i onih mlađih od 25 godina, obzirom da se psihijatrijska i psihološka struka slažu da to jeste gornja granica za ulazak u neko zrelo doba, kao i ostalih punoletnih žrtava, posebno kada su izvršioci seksualni delikata, što se najčešće dešava, članovi porodica, blisko socijalno okruženje, kada u predelitnom periodu postoji izvesna povezanost žrtvi i počinioca, čini se da se zakonske odredbe interpretiraju shodno subjektivnom senzibilitetu onih koji pokreću krivični postupak.
U ovom smislu isto se odnosi i za dela poput nasilja u porodici, kao i obljube nad maloletnim i nemoćnim licima.
Podsetiću da ovu problematiku reguliše nekoliko zakona, a to je Zakon o krivičnom postupku i to članovi 103. i 104. Članom 103. dodeliti status posebno osetljivog svedoka može onaj koji pokreće krivični postupak. Međutim, ovo nije imperativno, ovo je samo mogućnost s obzirom da u ovom članu zakona stoji reč – može dodeliti status posebno osetljivog svedoka, a kriterijumi za dobijanje ovog statusa su pre svega uzrast, životno iskustvo, način života, zdravstveno stanje, način i posledice izvršenja ovih teških krivičnih dela.
Dodela ovog statusa automatski znači i poštovanje propisanih normi o ispitivanju posebno osetljivih svedoka koja je regulisana članom 104.
Nažalost, u krivičnoj i pravosudnoj praksi mi smo imali samo jedan primer dobre pravne prakse koji je sproveden u Nišu i koji je organizovan u Centru za socijalni rad „Sveti Sava“, kada su ispoštovani zakonski kriterijumi i kada je kako to zakon u pravosudnom sistemu zapadnih zemalja, ove institucije je objedinio u tzv. forenzički intervju.
Forenzički intervju, znači pretpostavlja dve pretpostavke, to je svakako, ispitivanje, ne samo uz pomoć onih koji pokreću krivični postupak i to na posebno osetljiv način, što moramo priznati, nije od strane pravosuđa organizovano, to čine ljudi koji su posebno osetljivi za ova krivična dela i prošli su posebne edukacije, ali isto tako može se ispitivati uz pomoć stručnih lica, što se po pravili ne dešava. Naravno, ova poslednja mogućnost nikada do sada nije realizovana osim u pomenutom slučaju.
Ovaj član zakona takođe omogućava, ali imperativno, ne nalaže im ispitivanje u posebnim uslovima. Čak i u ovim okolnostima zakon propisuje da na zahtev okrivljenog može doći do suočavanja okrivljenog sa žrtvom, ukoliko to pokretač krivičnog postupka proceni neophodnim. Kada se radi o saslušanju maloletnih svedoka, član 150. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično pravnoj zaštiti maloletnih lica, koji se nalazi u odeljku posebnih odredbi o zaštiti maloletnih lica, kao oštećenih u krivičnom postupku, nalaže da se maloletnik može ispitivati samo dva puta, što se u praksi ne dešava, iz razloga jer, pored izjave o kritičnom događaju u centru za socijalni rad izjava se daje i pre socijalnim radnicima i veštacima.
Još jedna rečenica, čiji cilj da se ovi zakoni usaglase i da se stvore pomenuti uslovi, da se pod istim uslovima na teritoriji cele Srbije ispituju ove žrtve nasilja, treba da kreira novi ambijent, a svakako višestruko i veći potencijali i kompetencije stručnih lica koja moraju biti u okviru radnog tela Ministarstva pravosuđa uključena u donošenju novih zakona.
(Leskovac, 10.09.2022.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 130000.00 | RSD | 01.08.2022 - |