Zahvaljujem, uvaženi predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo već četvrti dan raspravljamo, pod izgovorom, tačku dnevnog reda koja se odnosi na formiranje anketnog odbora radi utvrđivanja činjenica i okolnosti koje su doveli do dve užasne tragedije, s pozivom na koje smo prethodnih dana i prethodnih nedelja u ovom domu mnogo pričali, ako ćemo pošteno, malo smo rekli.

Zato mi se negde nameće zaključak da je bilo bolje da smo ćutali, jer zaista je bilo i postupaka i diskusija i tonova i međusobnih prepucavanja potpuno nedostojnih i ovog doma i nedostojnih pijeteta prema žrtvama.

No, u svemu tome ipak smo uspeli da se saglasimo oko ideje da se formira anketni odbor, koju ideju smo mogli uzeti za bespredmetnu. Mogli smo u tom smislu iznositi i pravne i iskustvene argumente, no odabrali smo da tu ideju posmatramo kao dobru. Ja je vidim kao ideju timskog rada predstavnika svih poslaničkih grupa, dakle i vlasti i opozicije na formulisanju nekih zajedničkih zaključaka, na zajedničkom traženju rešenja i akcenat stavljam upravo na tom zajedništvu.

Neću biti prva koja je to istakla. Mi se kao narod negde ponosimo tom našom crtom da uvek u momentima kada su nas kroz istoriju pogađale različite tragedije, a uglavnom nas nisu zaobilazile, da smo u tim momentima kada je bilo najteže da smo tad bili najsaborniji, najjedinstveniji, najjači. Ne bih volela da ta naša karakteristika sada izostane, a deluje mi da izostaje.

Ove majske tragedije, kako im se iznedrio naziv, jesu posebno. Slažemo se oko toga da su posebne jer su prouzrokovane od strane jednog deteta i jednog mladog čoveka, ali nemojmo da budu posebne po tome što nećemo makar pokušati da ih zajedno prevaziđemo. Ne da sa oko toga prepucavamo, već treba da budemo odlučni i da se zaista potrudimo da se tako nešto više ikada ne ponovi.

U tom smislu ako ideja anketnog odbora može na bilo koji način da doprinese tome da sednemo za isti sto, da približimo stavove, da uvidimo da li smo pogrešili, gde smo pogrešili, šta možemo da promenimo, onda tu ideju treba podržati, iako u ovom momentu, s obzirom na način rada ove sednice, to deluje iluzorno.

Negde se iskreno nadam da bez kamera, bez reflektora, bez prenosa, koji, činjenica je, uvek traže neku senzaciju i moramo da probamo to da promenimo, da će u takvoj atmosferi poslanici koji budu izabrani u anketni odbor moći da rade konstruktivnije nego mi na ovoj sednici.

Poslanička grupa Ivica Dačić – SPS delegiraće u anketni odbor stručne ljude koji zasigurno hoće dati svoj doprinos da ovaj anketni odbor ostvari zadatak koji smo mu postavili.

Ja svoje strane ja bih vam dala sugestiju da primenite mogućnost koju Poslovnik pruža, a to je da anketni odbor u svoj rad uključi, odnosno da konsultuje relevantne naučnike i stručnjake. Jer, zaista smatram da ako stvarno hoćemo da sagledamo sve uzročne okolnosti, ako hoćemo da shvatimo i taj širi kontekst koji su moje kolege već pomenule, ako hoćemo da te okolnosti promenimo, onda moramo da razumemo svu kompleksnost aktuelnog momenta. Moramo da razumemo svu težinu kako odrastanja, tako i roditeljstva.

Kada je reč o odrastanju, ovi događaji, ali i događaji iz čitave prethodne tri godine su najviše uticali, najviše pogađali upravo decu i mlade. Naime, najpre smo imali tzv. izgubljene korona godine kada deca nisu išla u školu, nisu mogli normalno da se druže, nastavu pratili onlajn, jer od druga iz klube možeš da dobiješ virus i to virus čije su se žrtve računale i objavljivale svakog dana na svim medijima. Onda smo imali čitav niz slučajeva vršnjačkog nasilja što je takođe utkalo nesigurnost u odrastanje. Evo sada imamo ovaj događaj iz Ribnikara koji na neki način šalje vrlo surovu poruku, da drug iz klupe može da te ubije.

Mnogo je ovaj momenat težak, deca su ranjiva samim svojim uzrastom, a svakodnevno ih ranjavaju različiti događaji, ranjava ih jedan iskrivljen sistem vrednosti. Ranjavaju ih i pogrešni autoriteti koji se promovišu i preko medija, ali pre svega preko društvenih mreža, o čemu nedovoljno čini mi se govorimo.

Skoro sam delegat SPS bila u poseti Narodnoj republici Kini i tom prilikom smo išli da posetimo Kineski zid i tamo smo sreli jedan školski razred, jednu grupu đaka koja je došla na ekskurziju i svi učenici su bili isto obučeni. Nosili su uniforme i izrazili su želju da se slikaju sa nama kao sa turistima. To im je bilo interesantno i po uputstvu svog učitelja koji je nesporno njihov autoritet. Stali su u dva reda radi fotografisanja.

Na nas je to ostavilo baš lepo utisak, ali nam je nametnulo i zaključak da ipak u Kini nema društvenih mreža koje bi ljuljale sistem vrednosti koji je tamo uspostavljen, a kakve mi koristimo i kakve neretko i deca i veoma mladi ljudi koriste, a na kojim mrežama mogu da vide razne ličnosti, nekada i samo par godine starije od njih kako se kupaju u luksuzu, kao da je to potpuno normalno, kao da je podrazumevano. Onda vrše pritisak na roditelje koji se neretko i zadužuju da im deca ne bi patila, da ne bi bila nepopularna ili čak ismevana zbog toga što nemaju markirane patike, zbog toga što nemaju nov telefon, ne slave rođendan u nekoj popularnoj igraonici, jer te stvari su danas postale imperativ. Nažalost postale su i predmet strašne žudnje i to ne samo među mladima i ne samo među decom. Uopšte ovo ne pričam politički, već pričam onako ljudski zato što znam šta ljudi o tome misle i znam šta ljudi pričaju. Priča se o tome da devojčice putem instagrama gledaju neke nerealno lepe devojke, fotošopirane, onda same postaju nesigurne i veoma rano počinju da žude za nekim estetskim korekcijama i operacijama, što im neki roditelji čak i omogućavaju. Složićemo se da to jeste problem modernog društva.

Zbog čega ovo pominjem? Hoću da kažem da kao što na „Instagramu“ fotografije provlačimo kroz razne neke filtere, tako bi morali da nađemo i filter kroz koji će prethodno proći sadržaj koji se plasira putem društvenih mreža našoj deci i omladini. Kako, na koji način, to je tema za razmišljanje, ali činjenica je da kao društvo i kao država nemamo adekvatan odgovor na ove i mnoge druge opasnosti koje nose društvene mreže.

U tome je ogroman pritisak na roditelje, koji ionako sami trče trku s vremenom, suočeni s jedne strane sa izazovima roditeljstva, s druge strane sa izazovima neoliberalnog kapitalizma. Neki tu trku trče da bi svojim porodicama obezbedili minimum, neki pak trče za bogatstvom, luksuznim životom, a negde između ostaju deca prepuštena vrednostima savremenog sveta, koji se neretko svede na konzumerizam, materijalne vrednosti, virtuelni život, nedostatak pravih prijatelja, nezdravu konkurenciju i kompeticiju itd, itd.

Hoću da svoju diskusiju zaključim time da, kao što svi mi imamo neke svoje lične tragedije i traume sa kojima smo naučili da živimo, tako moramo da nađemo način, moramo da naučimo kako da živimo i kako da se nosimo i kako da prevaziđemo ovu kolektivnu tragediju. Čini mi se da način na koji se ovde diskutuje nije pravi način za to. U tom smislu, smatram da bi bilo dobro i da svi mi ovde naučimo kako da budemo drugovi, a istovremeno da budemo i gospoda, u smislu manira ponašanja u ovom domu.

Na kraju, želim da kažem da porodice žrtava, ali i sve porodice u Srbiji, porodica kao institucija i svi mladi ljudi i svi roditelji mogu da računaju na razumevanje, saosećanje, empatiju i podršku Socijalističke partije Srbije, jer mi smo uvek bili i uvek ćemo biti pre svega drugovi narodu, zato što smo tako učeni. U tom smislu je moja poruka za roditelje da svoju decu uče pre svega kako da budu drugovi. Hvala vam.

Hvala vam uvažena potpredsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo izbore istaknutih pravnika, odnosno članove VSS i VST. Naime, reč je o izboru kome je prethodila veoma složena, ali i veoma reprezentativna procedura, pre ove plenumske sednice.

Na samom početku u tom smislu želim da dam jedan komentar te procedure. Neke kolege koje su ranije govorile su već komentarisale. Ja bih rekla da jedan od onako najkonstruktivnijih momenata ovog skupštinskog saziva, čijem dostojanstvu i političkoj zrelosti, jer je zaista bila čast prisustvovati, bila je sednica Odbora za pravosuđe koja je održana posle prvog javnog slušanja, razgovora i predstavljanja kandidata za ove pozicije.

Na toj sednici od kandidata koji su se prijavili za ove funkcije, mi smo dvotrećinskom većinom, glasovima i vlasti i opozicije izabrali skoro sve kandidate čija su imena uneta na listu sa koje danas vršimo izbor. Od toga, dakle, od 16 kandidata koji se nalaze na listama za ova dva saveta, čak 10 je izabrano na predlog poslanika opozicije.

Međutim, da li zbog straha da će konstruktivnost biti ocenjena kao kooperativnost, da li zbog neke puke potrebe za oponiranjem, već na narednoj odborskoj sednici, atmosfera je bila drugačija, manje konstruktivna, ali ipak ostaje upisano da od 16 kandidata koliko je imena trebalo uvrstiti u ovu listu, njih 13 je izabrano

zajedničkim glasovima vladajuće koalicije i opozicionih stranaka, što je bio lakmus papir koji je pokazao da je konsenzus oko ovog pitanja moguć.

Bilo bi jako dobro da se i današnja sednica završi takvim konsenzusom i izborom istaknutih pravnika u parlamentu, bez potrebe za aktiviranjem rezervnog tzv. antidedlok mehanizma, odnosno izbora od strane komisije. Time bismo pokazali i građanima, ali što je možda i manje važno i međunarodnoj zajednici, da i mi kao narodni poslanici i Republika Srbija kao država politički i demokratski sazreva, da nema bespotrebne sabotaže ustavnih procesa i da ne moramo frontalno da se suprotstavljamo oko svega u odnosu na naše političke neistomišljenike, već da smo u stanju da ostavimo po strani političke razlike kada je reč o zaštiti našeg Ustava, o zaštiti našeg pravosuđa i na kraju naših građana.

Negde potpuno razumem i verujem da smo svi svesni težine ovog političkog momenta i toga da nam, nažalost, najveći problem nisu pravosudni saveti. Mnogo veći problem od Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva juče je bio Savet Evrope u kome nam je pretilo otpočinjanje procedure za prijem tzv. Kosova. Čuli smo obraćanje ministra inostranih poslova gospodina Ivice Dačića. Mislim da svi možemo samo da pretpostavimo koliko je bila teška diplomatska borba i koliko je veliki uspeh što se od otpočinjanja te procedure odustalo, koliko je u stvari bila teška borba za ono što bi trebalo da je pravda.

Isto tako trebalo bi da je pravda, kao što je ministar Dačić i rekao, da se na deset godina neispunjenja Briselskog sporazuma drugoj strani izrekne sankcija, a ne nagrada, kako to sada liči da jeste. Uopšte mislim da nisam van teme kada to kažem, jer i mi ovde danas vodimo svojevrsnu borbu za pravdu, u najmanju ruku borbu za jedan bolji pravosudni sistem koji će zaštititi svakog ko se vlada po pravu i sankcionisati onog ko pravo ignoriše, a ne obrnuto.

U tom smislu, ono što mi danas možemo da uradimo je daleko lakše. Samo treba da, kao što sam rekla, ostavimo po strani svoje političke razlike, koje nekada svakako da jesu legitimne, da pustimo oštrice međustranačke borbe koje, koliko god nekada tupe bile, iritiraju na ovoj sednici na kojoj se zahteva da donesemo politički neutralnu odluku, odnosno da izaberemo politički neutralne stručnjake.

Uostalom, na kraju dana mislim da svi do jednog u ovom domu znamo da kandidati koji su predloženi za izbor u pravosudne savete jesu istaknuti pravnici, dorasli zadacima koji su povereni ovim savetima. Naime, njihovim izborom novi pravosudni saveti konačno će početi da funkcionišu, čime će stupiti u dejstvo i novi mehanizmi zaštite nezavisnosti sudstva i samostalnosti tužilaštva koje smo ugradili ustavnim amandmanima, a nedavno i konkretizovali ustavnim zakonima, čime će posle više zareza u postupku ove pravosudne reforme biti stavljena tačka na izbor sudija, predsednika sudova i javnih tužilaca od strane parlamenta kao političkog tela.

Svakako ostaju istaknuti pravnici da, kao članovi visokih saveta, putem legitimiteta koji će, nadam se, dobiti u ovom domu, budu spona između građana i nosilaca sudijske i javnotužilačke funkcije. Podsetiću da je za njihov izbor neophodna dvotrećinska većina, što je, koliko znam, presedan u našoj parlamentarnoj istoriji, kada je reč o izboru javnih funkcionera. Takođe, s obzirom na aktuelne političke prilike, biće presedan i ako takvu saglasnost postignemo, ali se tom presedanu iskreno nadam. Evo, još jednom pozivam na konstruktivnost.

Tako i nastupam, jer iako je bilo poslanika opozicije koji su se korektno držali tokom celog ovog procesa izbora istaknutih pravnika i tokom današnje sednice, bilo je i onih koji su svojim istupanjem dali toliko materijala za političke napade, ali em što to nije manir socijalista, niti je moj lični manir, em što su ovo ipak teme države, pravosuđa i zaštite prava građana koje su iznad nekog dnevnopolitičkog nadgornjavanja.

Poslaničkoj grupi „Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije“ izuzetno je važno kako će pravosuđe gledati na građane i kako će građani gledati na pravosuđe, da li će u njemu videti efikasan i pravičan sistem ili sistem koji će dozvoliti da ga zasene neki izuzeci. Preduslov da taj sistem bude okarakterisan kao pravičan jeste način na koji će pravosuđe, odnosno sudovi i tužilaštva gledati na građane i na njihove probleme, da svakog i svačiji problem gleda jednako. Ta jednakost pred zakonom za socijaliste je imperativ, da ne bude nezaštićenih koji bi se uzalud obraćali sudu, koji bi godinama čekali na sudsku zaštitu i da isto tako ne bude ni onih zaštićenih, u smislu imuniteta na obavezu poštovanja prava, bez obzira na to ko su, koga poznaju, šta imaju i šta mogu.

U tom smislu, važno je da istaknuti pravnici budu bedem odbrane Ustava, ustavnih prava građana, ideje ustavnih promena i da budu brana nekim uticajima koji bi pretili da ugroze ostvarenje te ideje. To je ono što je moja poruka za njih. Njihova ovlašćenja će biti izuzetno velika, ali će biti još veća njihova odgovornost, naime, zajedno sa članovima koje će izabrati sudije i tužioca, dakle, ukupno njih 11 biće odgovorni za to ko će obavljati sudijski i tužilački poziv i kako će taj poziv obavljati.

Mi iz poslaničke grupe „Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije“ znamo koje ćemo od predloženih kandidata podržati u danu za glasanje. Neću ponaosob komentarisati kandidate, već ću samo reći da su oni svojim biografijama, istupanjem, držanjem u ovom domu, načinom i sadržinom odgovora na pitanja, po našem mišljenju, zavredeli poverenje naše poslaničke grupe i ispunili zahteve Zakona za izbor, a pre svega onaj u pogledu dostojnosti i relevantnosti njihovog znanja i iskustva za rad u savetima sa tako značajnim ovlašćenjima.

Takođe, deo današnjeg dnevnog reda jeste i izbor Zaštitnika građana. Naša poslanička grupa je za izbor predložila gospodina Pašalića, koga smo prepoznali kao nekog ko je dobro obavljao svoju funkciju u prethodnom periodu, koji je svestan problema koji i dalje postoje. Takođe, svestan je i potrebe približavanja institucije Zaštitnika građana građanima iz različitih krajeva naše zemlje. U tom kontekstu, mi smo i menjali Zakon o Zaštitniku građana 2021. godine, čime je to približavanje i normativno olakšano.

Mi smo ocenili da je gospodin Pašalić svestan potrebe i neophodnosti međunarodne saradnje. U tom smislu je dao veliki doprinos i zapravo prvi je Ombudsman koji je tom sferom počeo da se bavi i dao je zaista veliki značaj i veliki doprinos pozicioniranju srpskog Ombudsmana u nekim međunarodnim krugovima. Ostvareno je članstvo u brojnim relevantnim međunarodnim organizacijama, inicijator je Balkanske mreže ombudsmana. Takođe, Zaštitnik građana je nacionalna institucija u A statusu, što je potvrđeno reakreditacijom od strane Globalne alijanse nacionalnih institucija za ljudska prava. Ovo sad malo suvoparno zvuči, ali zapravo reč je o veoma značajnom priznanju.

Međutim, najznačajnije od svega jeste efikasnost koju je u prethodnom periodu Zaštitnik građana pokazao u svom radu, koju je pokazao u davanju reakcije na povrede prava građana, o čemu svedoči podatak da je čak 92% predmeta koji su primljeni u 2022. godini okončano. Ta činjenica svrstava Zaštitnika građana među državne organe sa najvećom efikasnošću u radu.

Ne bih sada da zamaram ciframa, ali s obzirom na to da je bilo onih koji su njegov rad negativno ocenili, da bi stekli gledaoci dojam o obimu posla, pročitaću da se u 2022. godini Zaštitniku građana obratio 13.841 građanin naše zemlje. To pokazuje da građani i građanke znaju da u instituciji Zaštitnika građana imaju sagovornika koji će im pomoći da reše svoje probleme, one koji su prouzrokovani nezakonitim, nepravilnim ili neefikasnim postupanjem javne uprave. Mislim da treba taj mehanizam i dalje da popularizujemo, ne bi li bio još pristupačniji građanima, a sve u cilju dostizanja visokog standarda dobre administracije.

Ovom porukom ću i završiti, da bih ostavila vreme za eventualne zaključke na kraju sednice. O ostalim tačkama dnevnog reda u nastavku diskusije govoriće moje kolege, pre svega moja koleginica, Dijana Radović koja će se takođe osvrnuti na izbor istaknutih pravnika iz njene perspektive. Takođe govoriće kolega Dragovan Milinković i kolega Uglješa Marković.

Hvala vam.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče, uvažena ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, upravo smo čuli kolegu koji je rekao, tj. odrekao je mogućnost da će u Odboru za pravosuđe imati priliku da kandiduje makar jednog ili još bolje dva istaknuta pravnika koji će biti njihov. Kaže – nećemo imati priliku da kandidujemo našeg istaknutog pravnika.

Javila sam se da kažem da nijedan istaknuti pravnik koji će biti biran u Visoki savet sudstva ili Visoki savet tužilaštva ne treba da bude ni naš ni njihov, već treba da bude nesporno ugledan čovek, sa nespornim pravničkim znanjem, i to jeste ne u našem interesu, ne u vašem interesu, već u interesu građana Srbije, u čijem interesu se i donosi ovaj zakon, upravo zato da ni sudija ni tužioci ne bi bili ni naši ni vaši, već sudije i tužioci Republike Srbije.

Pažljivo sam pratila diskusije koje su vođene i u subotu, i u nedelju, i juče i danas, i u načelnoj diskusiji i danas u diskusiji u pojedinostima, vidi se očigledna protivrečnost između opozicije i opozicije.

Predstavnik jedne ovlašćene grupe ocenio je ove zakone kao propise koji legalizuju uticaj i politike na pravosuđe, da su u njih ugrađeni mehanizmi za uticaj izvršne vlasti. E, onda se javio poslanik jedne druge opozicione poslaničke grupe, koji je rekao da izabrani narodni predstavnici neće imati uticaj na pravosuđe i da će nosioci pravosudnih funkcija biti bez ikakve kontrole. E, onda se javio sledeći predstavnik druge opozicione grupe koji je rekao da će politički uticaj biti još veći i na sudije i na tužioce. E, onda opet javio predstavnik sledeće poslaničke grupe koji je rekao – ne smemo da izmestimo da o sudijama i tužiocima odlučuje isključivo struka, ne smeju međusobno da se biraju. Ko će njih da kontroliše itd?

To se vidi i u pojedinostima, vidi se pre svega u amandmanima koji su podneti na Zakon o Visokom savetu sudstva, gde jedni predlažu da kvorum za odlučivanje u Visokom savetu sudstva bude određen tako da je za odlučivanje potrebno prisustvo šest članova i da se odluke donose većinom od šest članova, a onda je podnet drugi amandman kojim se predlaže da se odluke donose većinom od osam članova, uz kvorum od osam članova, a ono što je zakonom predviđeno jeste da se odluke donose većinom od šest glasova u kvorumu od osam članova.

Dakle, to je jedno optimalno srednje rešenje koje omogućava, s jedne strane, da struka ima dominantan uticaj na izbor nosilaca pravosudnih funkcija, a da se s druge strane očuva ono što je mnogo važno, a to je da ostane spona između naroda, građana Srbije i sudija i tužilaca koji u njihovo ime treba da sude i tužioci da procesuiraju učinioce krivičnih dela.

Dakle, ovo rešenje je optimalno i ono je korektno, zbog toga smo ga i podržali i zbog toga ćemo u Danu za glasanje i podržati ove zakonske predloge. Hvala vam.

Ja se izvinjavam. Razumem i umor i sve, ali samo da se sednica ne završi, a da ostanem nedorečena.

Kolega Gavrilović i kolega Šulkić, čini mi se, su danas se javili da me isprave. Ja sam izjavila da je za odluku o izboru sudija potrebna većina od šest glasova u Visokom savetu sudstva na sednici na kojoj je prisutno osam članova.

Kolege su se javile da mi kažu da to nije tako, pa sada ih molim da, pošto smo izvršili uvid u tekst zakona, se izvine ako su korektni.

Zapravo, ja se kao ovlašćena predstavnica poslaničke grupe javljam za repliku po osnovu pominjanja imena poslaničke grupe. Želim da kažem da nema dileme da ova rasprava ide u pogrešnom pravcu, da bi ona trebala da izgleda na način da se diskutuje o odredbama Zakona, da podnošenjem amandmana neko ukaže zašto oni nisu dobri i da vladajuća koalicija obrazloži zašto su dobri. To ste, ministarka, čak malopre rekli, ali isto tako, nema dileme da nema trzavica na relaciji vladajuća koalicija. Vladajuća koalicija je zajedno učestvovala u ovoj ustavnoj reformi, SNS i SPS su taj proces sprovele tokom prethodnog saziva Narodne Skupštine.

To je dakle, bio prvi korak ka jednom pravosuđu, zakoni koji su danas na dnevnom redu i o kojima bismo trebali da diskutujemo na drugačiji način od onoga koji prikazujemo trenutno, označila sam u svom uvodnom izlaganju kao drugi korak.

I nesporno je da će se do boljeg pravosuđa još koračati, ali želim da naglasim da su socijalisti spremni ka tom cilju zajedno sa SNS, kao svojim koalicionim partnerom. Hvala lepo.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Ja samo želim da podržim ono što je rekla koleginica Žarić Kovačević i da dodam da umesto da predviđamo šta će da se desi, što uopšte ne mora da bude tako, da treba da interes nezavisnog pravosuđa stavimo ispred našeg partijskog interesa i da dođemo do konsenzusa oko toga ko su te nesporno ugledne, da kažem, mudre, stručne pravničke glave koje će svojom stručnošću moći da pobede političke pretenzije i da zaista zastupaju građane Srbije u tom VSS u sastavu u kome će on biti na način koji će omogućiti da se ostvari intencija ovog zakona. Hvala.

Uvaženi kolega, mi ne računamo na vas ni u kom slučaju, ali građani Srbije računaju na nas i računaju i na to da će vladajuća koalicija zaštititi njihove interese, konkretno na ovoj sednici interes za nezavisnim pravosuđem i na tome ćemo da radimo i tu nemojte da imate dileme, a od građana na vas niko ne računa. Hvala.

Zahvaljujem gospodine predsedniče, uvažene ministarke, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, ja ću kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Ivica Dačić SPS, govoriti o setu pravosudnih zakona, dok će moje kolege u nastavku sednice govoriti o ostalim tačkama dnvenog reda.

Ja bih na samom početku svog izlaganja ovaj set zakona okarakterisala kao most koji moramo preći, ne bi li smo od usvajanja ustavnih amandmana došli do ostvarivanja njihovih ciljeva u praksi i to jeste drugi korak. Sigurno će se do pravosuđa još hodati, ali mislim da su ti početni koraci najvažniji.

Ovi zakoni jesu par ekselans stručna tema, oni nisu pitanje pojedinačnog slučaja, nisu dnevno politička tema, oni su pitanje svih budućih slučajeva, koji se pojave pred našim sudovima, i zato na ovoj sednici može politički da profitira samo onaj ko pokaže stručnost objektivnost, pa makar i rizikovao da bude nedovoljno zabavan, i da ostane bez viralnog klipa na društvenim mrežama.

Takođe mora da pokaže i razumevanje za struku, jer iza ovih zakona pre vladajuće koalicije, stoje predstavnici pravosudnih profesija, članovi radnih grupa, koji su ih i pisali.

Ovakva diskusija nije lak zadatak, i nisu teme koje su pitke, čak ni svim pravnicima, pa je donekle izazov približiti ih građanima i u tom smislu ja sam u sklopu priprema za ovu sednicu učinila jedan istorijski osvrt i navešću jedan interesntan primer, odnosno primer zakona o sudijama iz 1929. godine, koji je u članu 2. sadržao eksplicitno odredbu o tome da ženska lica ne mogu da budu sudije.

Nasuprot tome, sada skoro 100 godina kasnije, došli smo do izraza feminizacija pravosuđa, do rečenice da je pravda u ženskim rukama, jer su sudije većinom žene. Da li je to pokazatelj uspeha ženske borbe za ravnopravnost ili pak toga da su žene zastupljenije u manje profitabilnim profesijama kakva je sudijska i tužilačka u odnosu na druge pravničke profesije, jeste i što se nadam uskoro da neće biti, ali svakako ovo jeste primer evolucije i progresa.

Isto tako kada je reč o garanciji i nezavisnosti pravosuđa, nezavisnosti sudova, ta garancija u našim propisima oduvek je postojala, još od Dušanovog zakonika pa na dalje, ali se kvalitet mehanizama koji su tu garanciju štitili vremenom menjao.

Sudiju je postavljao knjaz, kralj, skupština društveno-političke zajednice, Narodna skupština, i evo, stigli smo do njihovog izbora od strane nezavisnih pravosudnih tela, odnosno od strane Visokog saveta sudstva. I tačno je, prilikom regulisanja jesmo bili podstaknuti evropskim standardima, ali interesantno je da kažem da naša pravna istorija takvo rešenje poznaje.

Naime, Zakon o redovnim sudovima, sudijski zakon iz 1928. godine, dakle, prethodnik ovog kog sam prvo pomenula, a sledbenik Vidovdanskog ustava, jeste predviđao da sudije biraju nadležni sudovi, dakle, same sudije, a da ih kralj samo formalno postavlja ukazom. Međutim, taj zakon nikad nije stupio na snagu, jer takvo rešenje je verovatno bilo suviše progresivno za taj momenat i tadašnje političke prilike, ali sigurno nije suviše progresivno za 2023. godinu, naprotiv.

Ne može biti suviše progresivno da imamo izbor nosilaca pravosudnih funkcija bez uticaja politike. Ne može biti suviše progresivno da se biraju na stalnu funkciju bez takozvanog probnog perioda, da se protiv odluke o izboru na sudijsku funkciju može izjaviti žalba Ustavnom sudu, da i izbor sudija porotnika vrši Visoki savet sudstva umesto Ministarstva pravde, ne može biti suviše progresivan nesporno viši nivo budžetske autonomije itd. Isto to mislim i za rešenja koja se predlažu za tužilaštvo. Ukidanjem monokratskog principa, uvođenja kontrole hijerarhijskih ovlašćenja kroz predviđanje da obavezno uputstvo višeg javnog tužioca nižem mora biti u pisanoj formi, znači, obavezni deo spisa da protiv njega može izjaviti prigovor itd.

Mislim da su sve ovo dobra rešenja, što svakako ne znači da je iko predložene zakone čitao noseći ružičaste naočare, ali i oni koji im odriču kvalitet jesu čitali sa pogrešnom dioptrijom.

Čulo se više kritika ne samo danas, već i tokom prethodnih meseci kada je vođena javna debata i upravo ta činjenica da je kritika bilo i u postupku koji je prethodio donošenju ovih zakona i u postupku koji je prethodio ustavnim promenama upravo govori o tome da je postupak bio inkluzivan i transparentan. Uostalom, da to nije bilo slučaj sigurno ni Venecijanska komisija ni Evropska komisija ne bi propustile priliku da ukažu na propust.

Bila sam u Evropskom parlamentu kada je predstavljen Izveštaj Evropske komisije, bila sam i na sastanku sa Venecijanskom komisijom i zaista sam čula pohvale i na račun postupka koji je prethodio donošenju zakona i na račun samih zakona koji se predlažu. Naravno, ne mislim da smo zbog toga ni korak bliže ni korak dalje evrointegracijama, ali ne treba da krijemo da kompliment uvek jeste nešto što dobro dođe.

Kritike koje su se čule među diskutantima prilično su polarizovane i mislim da to ukazuje da je nađeno neko srednje rešenje, neki balans i da je predloženi tekst u najmanju ruku korektan, što naravno ne znači da nema dilema i da ih ni ja lično nisam imala. Imala sam pre svega o većini koja je predviđena za odlučivanje u Visokom savetu sudstva, da li je rešenje da je većina od šest članova Visokog saveta sudstva najbolja, budući da omogućava sudijama da maltene same donose odluke, ali onda sam to prihvatila iz razloga predviđanja kvoruma, odnosno da bi se na sednici Visokog saveta sudstva uopšte moglo odlučivati, neophodno je da sednici prisustvuje osam članova, ne šest.

Dakle, istaknuti pravnici koji usled većine za donošenje odluka od šest članova bi možda mogli da imaju smanjeni značaj, odnosno bila bi gotovo isključena mogućnost njihovog uticaja i upravo ta odredba jeste nesporno svedočanstvo toga da je potpuno isključen uticaj politike, ali ne mislim da bi trebalo izgubiti tu sponu između građana i suda, i istaknuti pravnici upravo ta spona i jesu.

Zbog toga ću prihvatiti ovo rešenje i poslanička grupa SPS će to učiniti iz razloga, kao što sam rekla, kvoruma koji je predviđen, koji zahteva prisustvo osam članova i takođe zbog odredbe koja predviđa da je za odlučivanje o najvažnijim pitanjima koja se tiču pravosuđa predviđena većina od osam članova.

Ipak, mislim da je većina koja je predviđena u tužilačkom zakonu za odlučivanje u Visokom savetu tužilaštva bolja i mislim da je možda trebalo primeniti princip ogledala, ali u svakom slučaju ta razlika i isto kao razlika u sastavu Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva jeste manifestacija razlike između nezavisnosti suda i samostalnosti tužilaštva.

Upravo ovo demantuje sve one primedbe, odnosno padaju svi prigovori da će istaknuti pravnici moći da remete nezavisnost i upravo ta preopterećenost istaknutim pravnicima navodi na misao da je nekima možda bitnije to ko će personalno biti na poziciji istaknutih pravnika u odnosu na to kako treba normativno urediti tu poziciju.

Takođe, jedna od tema jeste pitanje nedozvoljenog uticaja, odnosno u našoj pravnoj terminologiji jeste novina opisivanje nedozvoljenog uticaja kao neprimerenog i jeste kandidovala pitanje postoji li neki uticaj koji bi bio primeren i da, zapravo postoji i mislim da je veoma dobra definicija data predloženim zakonima. Ministarka je tu definiciju na početku sednice pročitala, pa je neću ponavljati, ali svakako da smatram da treba da sačuvamo izveštavanje javnosti pre svega od strane samih pravosudnih organa, kao i stručnu debatu o njihovom radu i da omogućimo kritiku koja bi bila produktivna.

Naravno da nikako nije rešenje da propustimo u radu sudova i tužilaštva. Ne sme ni da se pisne, a svi znamo da propusta ima. Ima i različitih primera ioni se mogu u velikoj meri pravdati preopterećenošću pravosuđa, isto kao i nedovoljnim brojem kadrova u sudovima i tužilaštvima, ali takođe ima i primera lenjosti i nedovoljnog interesovanja nosilaca pravosudnih funkcija.

Iskreno se nadam da će ovi zakoni koji donose veću odgovornost za sudije i tužioce ove primere svesti na minimum.

U svakom slučaju, efikasnost i trajanje sudskih postupaka jeste ono što građani najčešće zameraju i mislim da je činjenica da niko od nas ne želi da je za dostizanje pravde pred našim sudovima neophodno strpljenje i upornost onoga ko pravdu traži. Pravda mora da dođe u pravo vreme, najmanje u ono koje mi nazivamo razumnim rokom i zbog toga na tome treba i dalje da se radi, isto kao i na pitanju atraktivnosti pravosudnih profesija, na šta je danas ukazano, jer nam trebaju mlade generacije koje će sa entuzijazmom izneti cilj ovih zakona.

Ulaganje u pravosudnu infrastrukturu takođe je važno pitanje. Ulaganja su u prethodnom periodu bila značajna. I dalje se radi na tome, što sve zajedno treba da da i sa ovim izmenama zakona će dati odličnu predispoziciju za stvaranje daleko boljeg pravosudnog sistema. Zato ministarka vama želim da čestitam na uspehu koji ste u relativno kratkom periodu postigli pre svega u uobličavanju adekvatne regulative.

Pročitala sam u jednoj knjizi da je od onoga šta političari rade mnogo važnije to šta druge ljude podstiču da rade. Mislim da mi ovim zakonima ne samo podstičemo, već obavezujemo sudije i tužioce na jedan odgovorniji pristup njihovim profesijama.

Takođe, podstičemo i društvo, sve njegove aktere na stvaranje jednog ambijenta koji će čuvati nezavisnost, samostalnost i ugled pravosuđa.

Sudije i tužioci će i nakon zakonskih izmena zakletvu polagati pred ovim domom koji će im, verujem, u danu za glasanje dati poverenje, velika ovlašćenja, ali uz koje ide i velika odgovornost.

Uprkos tome što ovi zakoni nisu savršeni, nije sporno, oni jesu natprosečni i zahtevaju isto takve ljude koje će ih primenjivati. To u stvari jeste najvažnije. Ja sam milion puta govorila o tome kako je personalna komponenta nezavisnosti mnogo važnija od institucionalne.

Zaključiću time da nikom nije lako u životnoj situaciji u kojoj je prinuđeno da zatraži pomoć od suda i zato nikome ne treba dodatno otežavati neefikasnim, sporim, nekada i nepravičnim pravosudnim sistemom. Zaštitu svojih prava mora da dobije svako, nezavisno od toga da li ima mogućnosti za skupog advokata ili ne, da li poznaje važne ljude ili ne itd.

Ja nisam zaboravila poziciju sa koje sam došla na mesto narodnog poslanika. Nisam zaboravila motive koje sam tada imala, a to jeste borba za društvo u kome će pobeđivati onaj ko nešto zna, a ne onaj ko nekog poznaje. Tako mora da bude i pred sudom. To hoću ja. To hoće moja generacija. To hoće građani Srbije. To hoće SPS. Hvala vam.

Hvala vam, uvaženi predsedniče.

Uvaženi ministre sa saradnicima, uvažena predstavnice Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o tačkama dnevnog reda koje se odnose na oblast pravosuđa, i to najpre o Zakonu potvrđivanju drugog dodatnog protokola uz Konvenciju o visoko-tehnološkom kriminalu.

Ovo je protokol koji je danas, čini mi se, izmakao iz poslaničkih diskusija, a izuzetno je važan i veoma je afirmativno za našu zemlju da smo od država koje su u maju mesecu ovaj protokol potpisale prve od onih koje su i pristupile ratifikaciji. To svakako govori o tome da razumemo da je visoko-tehnološki kriminal ne samo kriminal budućnosti, već i kriminal sadašnjosti.

O tome govori i podatak da je Tužilaštvo za visoko-tehnološki kriminal samo u ovoj godini u radu imalo oko 5.500 ovih predmeta, a recimo juče je glavna vest u medijima bila velika akcija policije i upravo ovog tužilaštva, koju su mediji nazvali prevarom kladioničara. Naime, uhapšeno je 35 osumnjičenih, a nažalost oštećeno je nekoliko hiljada ljudi samo u ovom konkretnom predmetu.

Upravo zbog porasta broja ovih internet prevara, važno je da permanentno unapređujemo mehanizme suprotstavljanja ovoj oblasti kriminala, da u narednom periodu veću pažnju posvetimo unapređenju rada Tužilaštva za visoko-tehnološki kriminal i, kako se to u preambuli ovog protokola kaže, da naše građane zaštitimo ne samo of-lajn, već i on-lajn, za šta je međunarodna saradnja i te kako važna, i te kako bitna.

Ono što drugi protokol uz Konvenciju o visoko-tehnološkom kriminalu donosi jeste efikasnija saradnja između, s jedne strane, država i, s druge strane, privatnog sektora. Prostije rečeno, ovim protokolom se ustanovljava obaveza za Fejsbuk, Instagram, Vacap i druge, kako se u Konvenciji nazivaju, pružaoce usluga da odgovore na zahteve koje države koje su ratifikovale Konvenciju mogu neposredno da im upute i da dostave podatke koji bi bili od značaja za otkrivanje i krivično gonjenje izvršilaca krivičnih dela. To, recimo, mogu biti podaci koji se odnose na IP adresu ili pak one podatke koje je izvršilac ostavio prilikom registracije i slične podatke, koji će zapravo onemogućiti anonimnost pred zakonom i nadležnim državnim organima.

Popularne aplikacije, odnosno društvene mreže su do sada imale opciju da dostave te podatke, a sada će imati i tu obavezu, moraće to da urade jer su Konvenciju potpisale države u kojima se nalazi njihovo sedište. Zbog toga je važno da zemlje koje su potpisale protokol isti što pre i ratifikuju, kako bi ove zaista potrebne novine u oblasti borbe protiv visoko-tehnološkog kriminala što pre zaživele u praksi i olakšale posao organima krivičnog gonjenja.

No, pre potrebe za uključivanjem nadležnih državnih organa je potreba da edukujemo građane o prevarama i svim drugim izazovima po bezbednost na internetu, a puno ih je, i da radimo na prevenciji.

Poslanička grupa Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije ovu temu smatra izuzetno važnom i posvetićemo joj još vremena kroz izlaganje moje uvažene koleginice dr Tatjane Jovanović.

Kada je reč o tačkama dnevnog reda koje obuhvataju sporazume sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, oni predstavljaju produbljivanje prijateljskih odnosa sa ovom državom i u oblasti pravosuđa. Mi sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima smo do sada zaključili više sporazuma, a jedan od najznačajnijih je svakako Sporazum o međusobnom ukidanju viza, koji su 2018. godine u Njujorku zaključili ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i šeik Abdulah bin Zajed.

Takođe imamo i Sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja i niz drugih sporazuma koji treba da olakšaju ekonomsku saradnju između naših zemalja, ali u oblasti pravosuđa do sada nismo imali definisane bilateralne odnose, a njihovo definisanje kroz danas predložene sporazume svakako jeste u cilju jačanja sigurnosti privrednih odnosa, kao i zaštite prava naših državljana.

Tu je najpre Ugovor o izručenju koji nosi više zaštitnih odredbi za naše državljane koji u Ujedinjenim Arapskim Emiratima krenu pogrešnim putem. Najpre, ono što je izuzetno važno jeste da se neće prihvatiti izručenje domaćih državljana, što znači da se ovim sporazumom potvrđuje princip da našim državljanima treba da se sudi u našoj zemlji.

Takođe, sporazumom se otklanja mogućnost izricanja smrtne kazne izručenim licima, budući da u toj državi ova kazna i dalje postoji, odnosno ukoliko izricanje te kazne dolazi u obzir izručenje se neće odobriti bez garancije da ta kazna neće biti izrečena.

Takođe, važno je reći da će se, prema ovom Sporazumu o izručenju, izručenje dozvoliti samo za ona dela koja se smatraju krivičnim delima prema zakonima obe države i da će se izručenje odbiti ukoliko postoji sumnja da će izručena lica biti izložena surovom, ponižavajućem ili nehumanom postupanju.

U svakom slučaju, Sporazum o izručenju između Republike Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata obezbeđuje da Republika Srbija neće biti mesto za skrivanje od krivične odgovornosti za državljane te zemlje, kao što ni Ujedinjeni Arapski Emirati neće biti mesto za skrivanje od krivične odgovornosti pred našim organima i obrnuto.

Ovaj sporazum, kao i ostali sporazumi sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, donosi mogućnost direktne komunikacije između ministarstava pravde, čime se ta komunikacija olakšava i čini značajno bržom i prosto preskaču se te birokratske barijere koje mogu da otežaju ostvarivanje uloge organa krivičnog gonjenja.

Drugi sporazum jeste Sporazum o transferu osuđenih lica, koji treba da omogući da naši državljani koji su osuđeni u Emiratima, iako su loši predstavnici naše zemlje, da ipak imaju mogućnost da kaznu zatvora izdržavaju u našoj zemlji, a time i bolju mogućnost resocijalizacije i druge šanse.

Tu je i Sporazum o pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, koji je veoma značajan u obezbeđivanju dokazne asistencije i lakšeg otkrivanja krivičnih dela i njihovih učinilaca. Svakako je važno da širimo krug država sa kojima sarađujemo u oblasti borbe protiv kriminala i potvrđivanjem ovih sporazuma mi zapravo potvrđujemo neophodnost te saradnje i dajemo joj podršku i pravni osnov.

Četvrti sporazum jeste Sporazum o pravnoj i sudskoj saradnji u građanskim i trgovinskim stvarima, koji je takođe važan, jer kako je ojačana ekonomska saradnja između naših zemalja i ljudima omogućeno da rade, zarađuju i međusobno trguju, i kao pravna i kao fizička lica, neophodno je obezbediti i efikasnu sudsku zaštitu u slučaju eventualnih sporovo, kako kroz procesnu asistenciju, pristup sudovima, tako naravno i kroz priznanje izvršenja sudskih i arbitražnih odluka.

Sve ovo može biti od značaja i za naše državljane koji žive i rade najčešće u Abu Dabiju i Dubaiu, ali ono oko čega negde treba da budemo saglasni jeste da mnogo važnije od sporazuma i benefita koje oni donose za naše državljane koji tamo žive jeste da nastavimo da radimo na tome da obezbedimo da naši ljudi ovde imaju sve ono zbog čega odlaze. Dakle, bolje životne i radne uslove, mogućnost da budu i stambeno obezbeđeni, pa sve do pravne zaštite u svojoj zemlji.

Takođe, predlog na dnevnom redu jeste i Sporazum sa Brazilom. Veoma je sličan i takođe se odnosi na pravnu pomoć u građanskim stvarima. Za naše građane donosi slobodan pristup sudovima u Brazilu, nacionalni tretman pred tim sudovima, oslobođenje od aktorske kaucije, besplatnu pravnu pomoć itd.

Kada je reč o pravnoj zaštiti pred našim sudovima, pred Narodnom skupštinom je Predlog za izbor predsednika u šest sudova, kao i 28 kandidata za sudije. Ja sam lično među poslanicima koji jedva čekaju da se ove teme isele iz Narodne skupštine. Ne zato što ne volim da pričam o tome, već zato što jedva čekam da ustavne promene, u koje iskreno verujem, dobiju svoju zakonsku konkretizaciju i da dobiju epilog u praksi, kako bi benefiti novih ustavnih garancija dobili svoj odsjaj i u očima građana.

Svakako da sudije ne treba da čekaju početak primene novog mehanizma njihovog izbora, već treba da budu nezavisni od samog stupanja na sudijsku funkciju, nezavisno od toga da li ih je izabrao parlament ili Visoki savet sudstva i da, naravno, od prvog dana sudijskog poziva, kao neki povez preko očiju, ispred sebe stave zakon i da neguju svoju stručnost i nepristrasnost.

Nove sudije koje danas biramo sigurno će samim učešćem u radu i preuzimanjem dela predmeta doprineti efikasnijem radu sudova i bržem odvijanju sudskih postupaka, jer znamo da je upravo trajanje sudskih procesa najčešća primedba koju građani imaju na rad sudova.

Jedno od mogućih opravdanja za to bi svakako bio i kadrovski deficit koji nesporno postoji u pravosuđu i tek će u narednom periodu to biti aktivno pitanje, budući da se pominje potreba za čak 500 novih sudija u budućnosti.

Zbog toga, pored normativnih unapređenja na kojima smo radili i na kojima ćemo u narednom periodu i dalje raditi, svakako treba i na druge načine da učinimo sudijski poziv atraktivnijim za mlade pravnike. Kada to kažem, pre svega mislim na unapređenje materijalnog položaja sudija.

Što se tiče kandidata za predsednike sudova, oni su dobili pozitivno mišljenje svojih kolega i sudova u kojima su radili, što smatram da je dovoljna preporuka za njihov izbor, jer same sudije najbolje znaju ko među njima ima najviše sklonosti ka organizacionim poslovima i ko bi najbolje obavljao posao rukovođenja sudskom upravom, dok mi iz parlamenta u vidu te okolnosti nemamo, što sve ide u prilog stavu potvrđenom na referendumu, da izbor predsednika sudova treba izmestiti iz Narodne skupštine u Visoki savet sudstva.

Sve u svemu, glavni zadatak zakona koji su na dnevnom redu danas i koje ćemo usvojiti u danu za glasanje, kao i kandidate za sudije i predsednika sudova koje nadam se da ćemo izabrati, jeste da s jedne strane ne bude zaštićenih, da ne bude onih koji bi bili imuni na primenu prava i isto tako da ne bude ni nezaštićenih, već da zaista svaki pojedinac može da računa da će država zaštititi njegova prava i da neće postojati ni jedan jedini predmet koji će godinama čamiti u nekoj fijoci, čekajući da nadležni organi za njega pokažu interesovanje.

To je i moja poruka za kandidate za nosioce pravosudnih funkcija. Nadam se da će u danu za glasanje biti izabrani i unapred im čestitam na tome, želim im uspeh i sreću u radu. Vama se zahvaljujem na pažnji.

Hvala vam.

Uvažena potpredsednice, uvaženi ministri, uvažena guvernerko, uvažena sudijo Delibašić, centralna tema današnje sednice svakako jeste Predlog zakona o budžetu. Međutim, stav poslaničke grupe Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije jeste da sve tačke dnevnog reda treba obuhvatiti diskusijom. Stoga ću ja govoriti o predlozima kandidata za sudije i predsednike sudova.

Naime, Visoki savet sudstva uputio je Narodnoj skupštini predlog predsednika u 12 sudova, kao i predlog 62 pretendenta na sudijsku funkciju. Ako nisam pogrešila s brojkama, sudijo, molim vas, ispravite me.

Naime, ne mislim da ovome treba posvetiti neku dugu diskusiju. Ne treba se upuštati u raspravu o personalnim rešenjima, jer smatram da smo svoj stav o izboru sudija u parlamentu već iskazali učešćem u procesu ustavne promene. Međutim, do konstituisanja pravosudnih saveta, odnosno do donošenja pravosudnih zakona ova nadležnost ostaje u domu parlamenta. Stoga mislim da to jeste prilika da povučemo neke važne paralele, kao i da kao glas naroda uputimo neke važne poruke budućim nosiocima pravosudnih funkcija, jer kao što je našim građanima važna ekonomska sigurnost, energetska sigurnost, tako im je važna i pravna sigurnost. Svašta je naš narod trpeo, ali nepravdu nikada nije.

Nezavisnost sudova definitivno jeste imperativ u ostvarivanju prava građana na pravično suđenje. Zato jesmo radili, zato i dalje radimo na unapređenju tih ustavnih garancija, ali negde mislim da smo svi svesni da je od te institucionalne nezavisnosti daleko važnija ona personalna koja zavisi od dostojanstva ličnosti svakog pojedinca na poziciji sudije.

U tom smislu najpre predsednici sudova treba da vode računa o čuvanju nezavisnosti suda i sudija, takođe da organizuju rad u sudovima na način koji će obezbediti da se suđenja odvijaju efikasno i u razumnom roku, kao i da čuvaju ugled suda i poverenje građana u pravosuđe.

Što se tiče sudija koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju, zapravo je reč o njihovom izboru na stalnu sudijsku funkciju zbog novih ustavnih rešenja i ovo je jedna od izuzetnih, u smislu da će njihov položaj i status biti garantovan već od samog momenta stupanja na sudijsku funkciju.

Takođe, u smislu garancije nezavisnosti veoma je važno da izaberemo predsednike sudova da bi oni dobili garantovan mandat, budući da je veliki broj danas predloženih kandidata u statusu vršioca dužnosti predsednika suda, što može predstavljati svojevrsnu pretnju njihovoj nezavisnosti, kao i svojevrsnu uvredu ograničenog trajanja mandata predsednika sudova. No, uz ove i ostale ustavne i zakonske mehanizme zaštite nezavisnosti pravosuđa, svakako, budući da je tu i ministar finansija, da bi uz povećanje plata zaposlenih u javnom sektoru za 12,5%, tema za neki naredni budžet trebalo da bude i povećanje plata u pravosuđu.

Konflikti u Ukrajni nesporno jesu produbili ekonomsku krizu koja traje još od kovid pandemije, a koju Vlada Republike Srbije nizom ekonomskih poteza nastoji da anulira, kao i ovim budžetom, u čemu ima podršku naše poslaničke grupe, ali isto tako situacija u Ukrajni produbila je svojevrsnu krizu prava. Učinila ju je vrištećom na međunarodnom plana. Naša perspektiva jeste evropska. Nama EU jeste pomogla time što nas je podstakla na promenu ustavnih odredbi o pravosuđu, jeste nam pomogla ulaganjem u našu pravosudnu infrastrukturu. Primera radi, u toku je izgradnja zgrade suda i tužilaštvu u Novom Sadu koja je preko potrebna, ali, nažalost, nije nam dala dobar primer vladavine prava i njegove jednake primene.

Da li je Briselski sporazum pravo i da li on vlada u odnosima Beograda, Prištine i Brisela kao njegovih potpisnika? Da li Zapad, kada metaforički sudi o potrebi zaštite teritorijalnog integriteta država, teritorijalni integritet svake države ceni jednako? Da li je, kao što je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić rekao, garancija teritorijalnog integriteta sveto pismo koje samo za Srbiju ne važi? Da li je međunarodno javno pravo uopšte pravo ili je samo puko sredstvo politike velikih sila? Da li je reforma koja će obezbediti nearbitrernu, jednaku i efektivnu primenu prava možda bila potrebnija nekom drugom? Sve ovo govorim zato što mislim da je važno sa ovog mesta, iz Doma Narodne skupštine, uputiti podršku našoj diplomatskoj borbi i poslati poruku da je Srbija pravna država koja se snažno zalaže za doslednu primenu prava kako unutrašnjeg, tako i međunarodnog?

Sve nepravde učinjene našem narodu ostaće upisane u istoriji, ali isto tako svo bezakonje treba da u svoje presude upišu časne, stručne, nepristrasne sudije koje će, za razliku od ovih međunarodnih sudija, svačije pravo, svačiju krivicu, svačiji dug, svačiji bol, jednako vrednovati i jednako primenjivati zakone.

Na kraju, da bih ostavila vreme svojoj koleginici, čestitam kandidatima za sudije i predsednike sudova koji će biti izabrani. Želim im sreću u radu i od njih zahtevam odgovornost prema Ustavu i zakonu.

Hvala vam.

Zahvaljujem, uvažena potpredsednice.

Uvažena ministarko, gospodine Vinš, dobar dan.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih se osvrnula na jedno svoje razmišljanje još od kad sam bila student, a i kasnije kao postdiplomac. Nekako nikada nisam maštala o državnom poslu u javnoj službi, jer sam negde smatrala da se prava vrednost znanja može videti samo na slobodnom tržištu, međutim, sada shvatam da se prava vrednost zapravo vidi samo u doprinosu koji smo spremni da damo društvu i u borbi za izgradnju jednog socijalno pravednog ambijenta.

Zato kao socijalista danas ne želim da fasciniram citiranjem pravnih normi koje i te kako znam, već da ukažem zajedno sa svojim kolegama na ono što je nužnost.

Nužan nam je aplauz za sve časne ljude koji žive pošteno i poštuju propise, nužna je kazna za sve one koji propise krše, nužan je dokaz da ne postoje lakši putevi prečice i zaobilazni pravci. Zato su nužnost časni i stručni tužioci, hrabri i odlučni da se za takav dokaz bore, poštujući svačija prava, a motivisani željom da Srbija bude pravna država.

Srbija zaslužuje vladavinu prava, zaslužuje pravičan i efikasan pravosudni sistem, zaslužuje najbolji mogući okvir tog sistema, ali isto tako zaslužuje i ljude koji će i svojim moralnim i svojim stručnim kvalitetima dati veru u pravosuđe.

Mi danas biramo više javnih tužioca koji će rukovoditi javnim tužilaštvima širom zemlje i nadam se da će to činiti na način koji će obezbediti na da na svako pitanje da li je moguće, da li mogu da ne poštujem svoju zemlju i kršim njeno zakonodavstvo, stigne brz, efikasan i dovoljno glasan odgovor – ne može i da taj odgovor stigne bez obzira na to ko pitanje postavlja, ko iskušava naše zakonodavstvo.

Isto tako, bez obzira na to ko zaštitu traži, jer kao što je važna poruka države da nema zaštićenih, koja jeste poslata, podjednako je važna, možda i važnija poruka da nema nezaštićenih i da svako ko se obrati tužilaštvu može da dobije jednaku zaštitu svojih prava i satisfakciju sankcionisanjem onog ko ih ugrožava, jer svačija nesreća boli podjednako i tu reda prioriteta ne sme da bude ko god bio oštećeni.

Ono što jeste prioritet jeste poruka društvu da svaka vrsta kriminala, ko god ga vršio, ne vodi do lagodnog života, već vodi do kazne i zato nam trebaju tužioci koji su dorasli tom zadatku, koji su dorasli važnosti svog posla, koji su odlučni da rade zakonito, samostalno, nepristrasno, poštujući svačija prava, odgovorno i posvećeno sa profesionalnim i ličnim integritetom. To su zahtevi koje pred tužioce postavlja Etički kodeks.

Generalno, sve što treba da rade sve piše u propisima, a sve ono što mi očekujemo jeste da to znaju, poštuju i postupaju. Odgovornost je velika.

Unapređenja su potrebna, uprkos tome što je tužilaštvo u prethodnom periodu pokazalo zaista veliku sposobnost. Danas sam čula pohvale i uspehe koji su postignuti u konkretnim predmetima i to zaista stoji, ali ja bih dodala i to što su se tužioci u relativno kratkom periodu snašli u novom sistemu javnotužilačke istrage koja je u momentu njenog uvođenja zaista promenila dotadašnji koncept i za to zaista tužioci zaslužuju pohvalu.

Promene će potencijalno uslediti i nakon referenduma.

Jako mi se dopalo izlaganje koleginice Veljović, isto kao i kolege Kosanića iz Jedinstvene Srbije, jer su zaista po malo ušli u tematiku ustavnih promena.

I ja lično imam, pošto ću pričati sledeće nedelje, ambiciju da celo izlaganje posvetim ustavnim promenama. Danas će o tome pričati i uvaženi narodni poslanik Zvonimir Stević iz naše poslaničke grupe, ali pored angažovanja poslanika na približavanju ustavnih amandmana građanima, ja mislim da bi bilo korisno da i ministarka pravde, kao neko ko je zaista uložio veliki trud u izradu ustavnih amandmana i zaista se posvećeno bavi ovom tematikom i bio prisutan i na svim javnim slušanjima koja je organizovala predsednica Odbora za ustavna pitanja, da ipak se zauzme za jednu aktivniju prisutnost ove teme u medijima, jer stvarno mislim da građani zaslužuju da im bude objašnjeno šta ove ustavne promene zapravo podrazumevaju i šta je intencija, a zaista mislim da je intencija dobra.

Takođe, potpuno uvažavam činjenicu, i ona jeste pohvalna, povećanja plata, generalno u javnom sektoru. Međutim, i pored toga, mislim da zarade u pravosuđu zaista više nisu motiv za bavljenje tim zanimanjima i zato se negde sve više kvalitetnih pravnika odlučuje za neke druge pravničke profesije.

Eto, recimo, tu je i uloga javnih tužilaca, koji će rukovoditi tužilaštvima, da zaista svoje saradnike i zamenike motivišu na jedno ažurnije postupanje, na usavršavanje i edukaciju, uprkos tome što… Kažem, ne mislim da je plata tužilaca i sudija mala, ali mislim da je neadekvatna velikoj odgovornosti koju njihovi poslovi nose, niti da je dovoljna garancija nezavisnosti i samostalnosti. Zato smatram da bi bilo korisno ulaganje u pravosuđe i na taj način, pored toga što je u prethodnom periodu zaista dosta uloženo u unapređenje pravosudne infrastrukture, izgrađeni su objekti ili su renovirani objekti za potrebe pravosuđa u više gradova, ja sam o tome već govorila, a sada bih istakla da me zaista posebno raduje što je počela izgradnja Palate pravde u Novom Sadu, jer novosadski sud i Tužilaštvo zaista zaslužuju bolje prostorne uslove. No, za razliku od toga, mislim da je raditi u zrenjaninskoj Palati pravde jedna posebna privilegije, jer je zaista kuriozitet da jedna takva monumentalna zgrada, koja je i proglašena za spomenik kulture, čuva dostojanstvo zrenjaninskog pravosuđa. Ali, mnogo važnije od toga, dostojanstvo pravosuđa u celini treba da čuvaju svi nosioci pravosudnih funkcija u svim situacijama, bez obzira na izazove i pritiske sa kojima se neminovno, i svesni smo toga, susreću.

Poslanici Socijalističke partije Srbije će dati podršku svakome ko ima volju da se sa tim izazovima i pritiscima suoči.

Hvala vam.

Zahvaljujem, uvažena potpredsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja smatram da je umesno da na samom početku svog izlaganja, a povodom odluke o prestanku funkcije javnog tužioca u Velikoj Plani i funkcije predsednika Upravnog suda, gospođi Slavici Ivanović čestitam na navršenju radnog veka i sticanju uslova za starosnu penziju, makar što se tužilačkog posla tiče, isto kao i gospođi Jeleni Ivanović na izboru sudiju Vrhovnog kasacionog suda, što su razlozi prestanka funkcija koje sam pomenula.

Što se tiče izbora članova Visokog saveta sudstva, moja poruka njima je ista ona koju upućujem kada biramo predsednike sudova, a to je da nastoje da stvore čvrstu branu svim nedozvoljenim pritiscima i uticajima na sud, a nikako da budu karika u vršenju tih uticaja i pritisaka, pri čemu, naravno, da je u odnosu na predsednike sudova, odgovornost članova Visokog saveta sudstva još veća, budući da govorimo o organu koji je po definiciji osnovan sa ciljem da obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudija i suda. Zato svi njegovi članovi moraju biti snažno okrenuti ka ostvarenju tog cilja, bez dozvole bilo čijeg uticaja na definiciju pravde u presudama suda.

Isto tako, budući da Visoki savet sudstva ima ključnu ulogu u predlaganju sudija i generalno u kadriranju u pravosuđu, svi njegovi članovi moraju biti snažno suprotstavljeni nepotizmu, lobiranju, traženju veza za napredovanje u pravosuđu i slično, jer, svi ćemo se složiti, jedina veza za pristup pravosudnim profesijama moraju da budu znanje, trud i pravdoljubivost.

Nekako mislim da sudi može samo onaj ko je daleko pošteniji od onih kojima se sudi, oni koji su stručniji od ostalih pravnika, mudriji od advokata, nezavisni od uticaja i neosetljivi na molbe. U tome vidim odlike ideala sudije kojima svaki pretendent na sudijsku funkciju mora da teži. Kada ovo kažem, naravno da aludiram na danas predloženih 25 kandidata, čije su biografije ušle u izbor sudijsko zvanje.

Odgovornost Visokog saveta sudstva na odgovor na pitanje - ko su sudije, će biti još veće ukoliko budu usvojene pomenute ustavne promene koje doduše prate brojne dezinformacije o tome šta te promene zapravo podrazumevaju. Primećujem da pokušava da se proturi priča o tome da se menja preambula, ali nekako ne mogu da verujem da neko misli da Srbija može da poveruje u to da će Ivica Dačić koji je kao ministar spoljnih poslova izdejstvovao da 19 država povuče priznanje nezavisnosti tzv. Kosova, koji i sada kao predsednik Narodne skupštine obilazi svet u očuvanju našeg teritorijalnog integriteta, evo i pre neki dan se vratio iz Egipta sa stavom njihovog predsednika o zamrznutom priznanju, i da će sada on raspisati referendum o izmeni preambule! Nikada, niko od socijalista! Ali, da se vratim na pravosuđe.

U kontekstu potrebe efikasnog suđenja, pored sudija, značajnu ulogu imaju i sudijski pomoćnici i saradnici koji su donedavno bili u nezavidnom položaju, budući da su mahom bili angažovani na određeno vreme, uz veoma sužene mogućnosti za napredovanje, i zato bih pohvalila to što je u prethodnom periodu izabran veliki broj sudija, upravo iz redova sudijskih saradnika, kao i to što je veliki broj njih dobio posao za stalno, što ovako opšte posmatrano, gledajući sve oblasti, prestaje da bude pravilo.

Kategorija stalnog zaposlenja u privatnom sektoru sve primetnije postaje izuzetak, a ta tendencija se može primetiti i u javnom sektoru, jer se koriste ugovori o privremenim i povremenim poslovima, produžavaju se mimo dozvoljenog ugovori na određeno vreme, uz fiktivni prekid od jedan dan, što sve vodi jednoj opštoj egzistencijalnoj nesigurnosti.

Recimo, kada posmatram svoje prijatelje, većina njih su zaposleni i zaista rade poslove koje su želeli, ali niko od njih nema posao za stalno. Svi su oročeno zaposleni. Onda pomislim - kako mlad čovek, ukoliko ne nasledi, kako da stekne sopstveni stan, kad sa pozicije privremeno zaposlenog o stambenom kreditu može samo da mašta? Zato i imamo pad nataliteta. Zato imamo erupciju individualizma, dominaciju ličnog i apatične mlade ljude koji u sprintu jure svoje parče u torti kapitalizma.

Ja se kao socijalista zalažem za besplatno obrazovanje, za stalno i sigurno zaposlenje, za državnu pomoć u rešavanju stambenog pitanja. Ali, ta trka, koja nam nije prirodna, nesporno je nametnuta realnost savremenog života svuda u svetu, ne samo kod nas. Ako je već tako, neka bude praćena aplauzom za one koji je trče pošteno i kaznom za one koji pravo i pravila ne poštuju.

Mojoj generaciji je nužan dokaz da se trud isplati, nužan je dokaz da ne postoje prečice i lakši putevi, da postoji efikasan, nezavistan i samostalan sud i pravične sudije koje su dostojne svog posla i koje će, ukoliko je to potrebno, biti hrabre da osude i one koji s pozicije države javna sredstva koriste za privatne svrhe, recimo, zloupotrebljavajući sistem javnih nabavki, što je i danas tema o kojoj će govoriti moja koleginica Dijana Radović, a ja ću vam se sada zahvaliti, kako bih ostavila dovoljno vremena. Hvala vam.

Imam li ja vremena?

Meni je sasvim ta dva minuta dovoljno da kažem dve rečenice. Prva će biti citat počasnog predsednika Socijalističke partije Srbije, našeg druga i prijatelje, jedne očinske figure, Milutina Mrkonjića, a on je govorio uvek – prvo struka, tek onda politika.

U pravosuđu ima mesta samo za struku, nema mesta za politiku. O tome se radi u ovim ustavnim promenama.

Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku svog izlaganja, za svoju dužnost smatram da povodom prve tačke dnevnog reda, odnosno prestanka funkcije Osnovnom javnom tužiocu u Kuršumliji, gospodinu Ranku Maksimoviću, čestitam na navršenju radnog staža i odlasku u penziju.

Što se tiče druge i treće tačke dnevnog reda, odnosno izbora sudija i predsednika sudova, ovo je već ko zna koja sednica Narodne skupštine koja je posvećena tim temama. Naime, više od 200 sudija je tokom poslednjih godinu dana stupilo na sudijsku dužnost, što znači da je značajno smanjen kadrovski deficit, koji je nesporno postojao, ali i dalje postoji u našem pravosuđu.

Kada sam se pripremala za neku od privih sednica na kojima sam govorila na temu izbora sudija, naišla sam na podatak da našem sudstvu nedostaje negde oko 400 sudija. Sasvim sam sigurna da je to jedan od razloga, nedovoljne efikasnosti suđenja. I nove sudije će, pa nesporno, samim svojim učešćem u radu i preuzimanjem dela predmeta, doprineti tome da se sudski postupci brže odvijaju, a znam da je dugo trajanje postupaka jedan od osnovnih prigovora koji građani ističu na rad sudova.

Ali, isto tako, znam da se ponekad, retko, ali se ističe i prigovor deficita dostojanstva, deficita odvažnosti, deficita stručnosti u srpskom sudstvu. To je retko, ali smo svi svesni da takvi problemi postoje i njih ćemo rešiti samo ukoliko, dokle god je to u našoj nadležnosti, na mesta sudija i na mesta predsednika sudova budemo birali ljudi koji su tim funkcijama zapravo dorasli i sa moralnog i sa stručnog apsekta, jer da sudi može samo onaj ko je bolji od ostalih.

Država Srbija i njeni građani zaslužuju mnogo više od prosečnih sudija koji će otaljavati predmete u zamenu za platu i stalno zaposlenje.

Ja uvek koristim blage reči, ali to ne znači da nemam jake argumente i još jaču želju da Srbija bude pravna država, država časnih sudija i poštenog naroda, u kojoj je nepoštovanje zakona put do kazne, a ne put do lagodnog života, u kojoj se ceni onaj ko zna, a ne onaj ko nekog poznaje.

Sreća nije svima isto naklonjena, ali država mora da bude. Mora svakom omogućiti šansu da se školuje, da se pošteno zaposli i što je najvažnije, da pošteno živi od svog rada.

Ja kao socijalista želim da Srbija bude zemlja najboljih šansi, koje se pružaju najboljima, a ne, kako nekada deluje, da najbolje prolaze oni najgori, dok najbolji odlaze da budu najbolji negde drugde.

Zato se svi zajedno moramo boriti za socijalno pravedno društvo, koje podstiče prave vrednosti i podržava prave ljude. Ja znam da je to teško dostižno, ali meni, sa ovog mesta, kao narodnom poslaniku, ne sme da bude teško da ukažem na ono što bi trebalo da predstavlja sistem vrednosti u našoj zemlji. Posebno kada je reč o pravosuđu, besna sam što ceo život slušam, kako je nekada bilo bolje, kako je nekada bilo ugledno naše pravosuđe, kako je nekada sudija bio gospodin. Pa, zašto to više nije i zašto ne bi opet bio?

Ja mislim da bi bio kada bi svaki nosilac pravosudne funkcije bio svestan značaja svog posla i visine svog položaja, kada bi u svakom momentu na umu imao svoju obavezu vrsnog poznavanja zakona, njegove slepe i dosledne primene, ali obaveze jednog uspravnog i dostojanstvenog hoda.

Ja znam da postoje sudije koje svoj posao doživljavaju kao lep posao sa finim radnim vremenom, ali isto tako znam da postoje i sudije koji svoj poziv doživljavaju kao priliku da trguju pravdom. To su izuzeci, ali ja ne želim da oni budu ogledalo našeg pravosuđa. Zato podršku za izbor u zvanja treba da dobiju oni kandidati koji su stručni, koji su visoko moralni, časni i koji imaju entuzijazam, imaju motiv da unapređuju srpsku sudstvo. Nadam se je VSS baš zbog takvih kvaliteta na ovaj način sastavio Predlog za izbor sudija i predsednika sudova.

S druge strane, neophodno je da svi mi kao društvo budemo svesni značaja sudijskog poziva i svesni težine tereta deljenja pravde i da imamo poštovanja prema onima koji su se odvažili da taj teret preuzmu.

Evo, mi sad menjamo Ustav da bismo imali pravosuđe po evropskim standardima. Pa po istim tim standardima treba da odredimo i plate sudija i tužilaca. Pa, evo, vi ste rekli da to više nije toliko popularno zanimanje, pa baš zato što su plate nedovoljno adekvatne odgovornosti koje sudije imaju, a imaju odgovornost da sude onako kako zakon kaže, svima jednako, i to u razumnom roku.

Socijalistička partija Srbije se zalaže za izgradnju društva socijalne pravde u kojem će postojati jedan efikasan mehanizam za ispravljanje društvenih nepravdi, a taj mehanizam je pravosuđe.

Zato apelujem na predsednike sudova koji budu izabrani da budu čvrsta brana svakom pokušaju i svakoj vrsti nedozvoljenih uticaja na sud, a ne da budu deo kanala kojim se ti uticaji vrše.

Sudije moraju biti glas zakona i glas struke, koji će sa integritetom, objektivno i nepristrasno sagledavati činjenice i donositi odluke koje će štititi naš pravni poredak, čineći Srbiju zemljom u kojoj svi oni koji je ne poštuju time što krše njeno zakonodavstvo znaju da će kad tad doći pred časnog, stručnog, nezavisnog i nepristrasnog sudiju.

Mi socijalisti od sudije očekujemo baš takve osobine i apelujemo da ih neguju tokom celog svog radnog veka, jer bez njih nema uspešnog funkcionisanja pravosudnog sistema. Hvala.