Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, slažemo se sa konstatacijom predsedavajućeg koji je vodio sednicu neposredno pre vas da je važno da imamo korektnu parlamentarnu raspravu, jer tema je od izuzetnog značaja i od izuzetne važnosti.
Moram potpuno otvoreno priznati da kroz uvodno izlaganje prvog od govornika koji dolazi iz opozicione poslaničke grupe, prof. dr Vojislava Šešelja prepoznali smo spremnost i opredeljenost da da doprinos kvalitetnoj raspravi i doprinos u radu komisije koja će biti formirana, ali nakon toga , gospodine Arsiću, jedna, kako je rekao predsedavajući, pre vas, politizacija, pa pokušaj politizacije, prevođen je na teren politike, otvaranje određenih političkih tema. Pa, dozvolićete da i u ovih 20 minuta pripada meni kao predsedniku poslaničke grupe dam određene stavove i poslaničkog kluba, kada je reč o temama koje su otvorene tokom današnje rasprave, jer to je, ponavljam, legitimno pravo svakog poslaničkog kluba.
Najpre, kada je reč o poslaničkoj grupi SPS, naravno, mi ćemo podržati Predlog odluke o formiranju komisije koja treba da utvrdi posledice NATO bombardovanja iz 1999. godine, jer pre svega smatramo da je istina interes svih nas, ma kakva ta istina bila. Tu istinu dugujemo pre svega građanima Srbije i na ovakav način mi pokazujemo i potvrđujemo odgovoran i ozbiljan odnos prema građanima kada je reč o ovoj temi i kada je reč o ovom pitanju.
Malo čas je neko rekao, treba da govorimo o činjenicama. Da, treba da govorim o činjenicama i treba otvoreno i jasno reći, bombardovanje je zločin koji je učinjen našem narodu. O tome treba otvoreno, jasno i javno govoriti, jer valjda je obaveza svih nas da štitimo interese Srbije.
Bombardovanje je posledica, to je naše legitimno pravo da kažemo, lažne optužbe za genocid i etničko čišćenje, ali isto tako smatramo da je to zapravo vrhunac jednog pritiska koji se u kontinuitetu vrši na Srbiju od početka 90-ih godina. U Hrvatskoj je, recimo, pre 1990. godine živelo oko 380 hiljada Srba, tu je gospodin Linta neka me ispravi ako grešim. Danas ih ima oko 160 hiljada, dok je u Sarajevu živelo više od 150 hiljada, danas manje od deset hiljada. U Prištini od 40 hiljada koliko ih je nekada tamo živelo, danas svega nekoliko stotina.
Postavlja se pitanje, gde je Srbija izvršila etničko čišćenje i genocid? Na Srbima je vršeno etničko čišćenje i to je nešto o čemu moramo i treba da govorimo da širimo istinu o našem narodu. Srbija nikada, gledajući sve ratove u nazad, istoriju nije prebrojala svoje žrtve, evo neka potvrdi gospodin Atlagić, on dosta dobro poznaje istorijske podatke, neka me ispravi ako grešim, ali Srbija nikada nije prebrojala svoje žrtve, počev od Balkanskog rata, pa Prvog svetskog rata, pa Drugog svetskog rata i poslednjeg građanskog rata na Balkanu. Nekako smo uvek vodili računa da ne povredimo nacionalna osećanja i nacionalne emocije drugih.
A da li su se drugi ponašali na tako odgovoran i ozbiljan način prema Srbiji? Nažalost, nisu. Oni su uvek govorili o određenim ciframa, određenim brojkama i često se sa tim brojkama i ciframa manipulisalo. Zato mislim da je veoma važno da se danas prisetimo žrtava, posebno danas kada se kroz kršenje međunarodno-pravnog poretka daje podrška da se napravi jedna kvazi država na krvi nekih drugih.
Kada je reč o današnjoj temi i kada govorimo o ovoj temi i ovom pitanju smatrao da je nekoliko ključnih poruka koje danas treba saopštiti. Prva, već sam rekao. Istina je interes svih nas. Tu istinu dugujemo građanima i na ovaj način mi danas pokazujem odgovoran i ozbiljan odnos prema građanima Srbije.
Druga ključna poruka je, da se ne zaboravi. Jer narod koji zaboravlja svoje žrtve, narod koji zaboravlja svoju istoriju osuđen je na žalost da to ponovo preživljava.
Treća ključna poruka je da se ne ponovi. I možda najvažnija poruka za sve nas, nešto što je naša odgovornost i obaveza, naš zadatak je naša budućnost, jer prošlost mi danas i da želimo ne možemo da ispravimo. Ali prošlost ne sme da nam bude jedina sadašnjost i budućnost. Mislim da od prošlosti i iz prošlosti treba da izvlačimo pouke, da afirmišemo ono što je bilo dobro, ali da nastavimo da dajemo odgovore na ključna pitanja koja danas muče Srbiju, i da zajedno gradimo temelje nove budućnosti.
NATO bombardovanje je, o tome je govorio kolega maločas, u stvari pomenuo je, žao mi je što nije u sali. NATO bombardovanje je često pravdano tzv. diktaturom ljudi koji su tada vodili Srbiju i bili na vlasti. Ali, šta se desilo nakon 2000. godine? Zašto je tada kažnjavana Srbija? Zašto je tada nastavljen pritisak na Srbiju? Pa, da li je nastavljen progon Srba sa prostora KiM? Da li je odvojena Crna Gora? Da li je jednostrano priznata nezavisnost Kosova? NATO bombardovanje je bilo 1999. godine, dakle pre 19. godina. Slobodan Milošević nije na političkoj sceni Srbije više od 18 godina, pa zašto danas je preko 80% građana Srbije protiv ulaska Srbije u NATO? Pa, zašto danas 18 godina nakon toga se vrši pritisak na Srbiju i zbog Kosova, ali i zbog Republike Srpske? Nema Slobodan Miloševića.
Dakle, jednostrano priznanje nezavisnosti KiM je za nas nastavak bombardovanja, nastavak pritisaka i nastavak agresije koji je započet NATO bombardovanjem 1999. godine. I teško je danas braniti Srbiju. Ali, Srbija je danas, sa sigurnošću mogu reći, faktor stabilnosti na teritoriji zapadnog Balkana. Srbiju danas prepoznaju kao pouzdanog, sigurnog i stabilnog partnera, svi oni koji žele sa Srbijom partnerski odnos. I to je principijelna opredeljenost Srbije. Voleli bi da i drugi u okruženju poštuju tu principijelnu opredeljenjenost. Srbija je danas simbol novih vrednosti u regionu, i Srbija je danas stožer regionalne saradnje. Srbija želi da zadrži stara prijateljstva, želi da gradi nova prijateljstva, da jača odnose među narodima. Srbija želi da sačuva mir i stabilnost u regionu, jer znamo koliko je teško stabilizovati region, koliko je teško sačuvati mir i stabilnost u regionu, a koliko je lako destabilizovati region. Lako je posvađati ljude. Teško ih je pomiriti. Mržnja ne doprinosi, mržnja ne gradi, mržnja ne doprinosi da idemo ka procesu stabilizacije, već ka procesu destabilizacije. I zato dijalog nema alternativu. I to je jasan stav Srbije.
Pomenuto je ovde i pitanje Kosova i Metohije. Srbija jeste ušla u briselski proces, započela briselski proces, da bi rešila neka ključna pitanja. Znate, sve dok sedite za stolom gde se razgovara o Srbiji, vi možete da utičete na donošenje odluka. Kada vas nema za tim stolom, a donose se odluke koje se tiču Srbije, vi na to ne možete da utičete. Dakle Srbija je započela briselski proces da bi rešila neka ključna pitanja, poput zajednica srpskih opština, ali ne da bi bila potcenjena i da bi bila ponižena. I Srbija će svakako znati da sačuva svoje dostojanstvo, svoj integritet i svoj međunarodni ugled.
Jeste Srbija pokrenula unutrašnji dijalog. Predsednik Srbije je pokrenuo unutrašnji dijalog, i to je za nas hrabar i odlučan korak koji treba da doprinese trajnom i održivom rešenju po pitanju KiM. I to svakako jeste prilika da još jednom svi zajedno sagledamo da li realno možemo da sagledamo situaciju po pitanju KiM, ne da držimo glavu u pesku, jer ako budemo držali glavu u pesku prolaziće vreme, to pitanje će postajati sve teže, i u jednom trenutku mi nećemo imati o čemu da razgovaramo. Nemamo tu odgovornost da ovo pitanje prenosimo na generacije koje će dolaziti posle nas. I nije ovo za nas dnevnopolitička tema, već pitanje koje se tiče budućnosti Srbije. Na ovaj način Srbija pokazuje spremnost da razgovara, dakle ne sukobljavamo se. Mi razgovaramo da bi imali budućnost. Pokazuje spremnost da da odgovore na neka ključna i teška pitanja, da najbolji način zaštiti nacionalne i državne interes, i ono što je suštinski najvažnije Srbija želi da pobeđuje u miru.
Maločas je pomenuto i članstvo u EU. Da, jedan od ključnih spoljnopolitičkih ciljeva Srbije jeste punopravno članstvo u EU. Ali, takođe Srbija to ne krije, otvoreno o tome govori. Želi da jača tradicionalno prijateljske odnose i sa Srbijom, i sa Kinom, i sa SAD, i to nije u suprotnosti sa evropskim putem Srbije. Ono što želim potpuno otvoreno da kažem, ne postoje povlastice i primamljive ulaznice za čiji račun je bilo ko spreman da prihvati jednostrani akt Kosova.
Maločas je bilo reči i o članstvu Srbije u NATO. Srbija nije učinila ni jedan korak koji pokazuje da želi da postane član NATO, ali Srbija želi saradnju i partnerski odnos sa svima. Srbija sa NATO ima zajednički imenitelj, a to je saradnja u cilju regionalne stabilnosti i mira. Srbija želi da sarađuje i s ODKB, ali Srbija će sebično čuvati svoju vojnu neutralnost kao samostalna država voditi samostalnu spoljnu politiku, koja će biti u najboljem interesu naših građana, i Srbija će znati na najbolji način da zaštiti svoje nacionalne i državne interese.
Kada je reč o komisiji koju ćemo formirati, želim još nekoliko rečenica da kažem. Dobro je da će komisija svoj rad zasnivati na naučnim činjenicama i relevantnim već izvršenim istraživanjima. Važno je da javnost, važno je da stručnjaci, narodni predstavnici, državni organi o ovome imaju gotovo nepodeljen stav, a to je pravo na istinu.
Još samo nekoliko podataka. Mislim da imam dovoljno vremena. Naravno, time će se baviti komisija. Ali, želim da kažem da je tokom bombardovanja izvršeno 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.
Prema NATO izveštaju, izručeno je 35.000 projektila sa osiromašenim uranijumom. Prema podacima Vojske Jugoslavije, bilo ih je 50.000, a prema nekim ruskim izvorima čak 90.000. Procene štete koju je Savezna Republika Jugoslavija imala kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten, a naše procene se kreću između 1.200-2.500 poginulih i oko 6.000 ranjenih od kojih je blizu 3.000 dece.
Na Srbiju je tokom NATO bombardovanja bačeno oko 15 tona osiromašenog uranijuma. Radi poređenja na to, gospodin Laketić sigurno zna, radi poređenja, u Srbiji se pre bombardovanja 1999. godine registrovali između 15 i 20 hiljada novih slučajeva raka, da bi taj broj porastao na čak 40 hiljada novih bolesnika. Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora.
Tačno je, problem nesagledivih posledica NATO bombardovanja otvorio je italijanski parlament, jer su italijanski vojnici iz sastava KFOR-a obolevali od raka, preko 500 italijanskih vojnika je obolelo, a do sada preminulo 45. Mnogi italijanski vojnici koji su oboleli, tužili su za odštetu italijansku državu i svih 19 članica NATO-a, a dobijene su i pravosnažne presude.
Zbog ovakvih nesagledivih i nepredvidivih posledica po zdravlje našeg naroda i životnu sredinu, u kojoj će živeti buduće generacije, država mora odgovorno da pristupi utvrđivanjem svih posledica NATO bombardovanja. Zato će formiranje ove komisije, ponavljam, imati podršku poslaničke SPS. Zahvaljujem.