Hvala, predsednice.
Poštovana gospodo ministri, uvažene kolege, pre svega građanke i građani Srbije, ja ću probati da govorim o ovom tako čuvenom dnevnom redu koji smo bezbroj puta pomenuli. Ja sam čak juče čula preciznu minutažu koliko je trajalo moje čitanje dnevnog reda, neko od kolega je rekao 13 i po minuta i verujem da je to skoro pa tačno.
Šteta je što, ako su već merili vreme koliko je trajalo to čitanje, nisu bar čuli šta sam pročitala, shvatili bi da je ovo jedan dnevni red vredan pažnje u punom kapacitetu te reči i da od tačke 35, ako se ne varam, imamo izveštaje iz 2022. godine koji nisu stigli u plenum. Zašto? Zarad građana Srbije ovo govorim, sigurna sam da u sali svi znamo šta se zapravo dogodilo. Dogodio se, nažalost, „Ribnikar“, dogodilo se, nažalost, da smo imali sednicu koja je trajala skoro mesec i po dana, ako se ne varam, u kojoj smo govorili o svemu, samo ne o najvećoj tragediji Srbije, onda se dogodio zahtev za hitnim vanrednim izborima, koji je na kraju ispunjen i mi zato imamo bar 20. tačaka na ovom dnevnom redu koji su zaostali i nisu stigli da u prošlom sazivu, prosto, nisu stigle da budu obrađene na taj način. Dakle, niste napravili nikakvu grešku. Nažalost, ovo je moralo da u jednom trenutku dođe na plenarnu sednicu, posle obrade Odbora za finansije.
Ali, ono što jeste najvažnija tačka i tu se sa predsednikom Vlade potpuno slažem, jeste Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, iz kog god ugla je tumačili.
Ja moram da konstatujem da je trebalo da se zamislimo nad diskusijom kolege Balinta juče, koja je bila vredna svakog respekta, sa pozicije našeg kolege, ali pre svega pripadnika mađarske nacionalne manjine, rekao nam je nešto čega ćemo se, bojim se, setiti kasno, tako nam se davno obraćao i Arčibald Rajs, danas ga citiramo, ali bez efekta.
Iskoristili smo ovu deklaraciju da kažemo da smo nekad veći, nekad manji Srbi, ali ono što mi je simpatično, što je propustio i kolega Milenko Jovanov, to je da kod, čini mi se, poslednjeg govornika, gde se govori o Zajednici srpskih opština i o statutu Zajednice srpskih opština razgovaramo kao o nekoj nevladinoj organizaciji. To je nacrt koji je dala tzv. Država Kosovo. Bilo bi dobro tražiti od koleginice Danijele Vujičić, koja je bila u timu za izradu statuta, ako se ne varam, i još uvek je, doduše, brutalno napadnuta od strane te pojave od Kurtija, da nam kaže kako to suštinski po proceni države Srbije, koja ima ambiciju da zaštiti svoje građane u svojoj južnoj srpskoj pokrajini izgleda, da ne bismo bili prinuđeni da onda citiramo tu papazjaniju koju pokušava da nametne Priština kao nekakvo idejno rešenje za Zajednicu srpskih opština, koja u potpunosti se sa vama slažem, gotovo sam ubeđena da nikad neće formirati. Ali, to ne menja situaciju da je ona za Srbe na Kosovu i Metohiji jako važna i da mi od toga ne možemo da odustanemo.
Burna je bila ova rasprava u protekla dva dana, iako na sve teme, osim na one o kojima bi trebalo da razgovaramo, koje se nalaze na dnevnom redu, uz izuzetak određenih kolega koji se jesu suštinski bavili ako ničim drugim, ono bar ovom deklaracijom. Iskorišćeno je vreme da se napadnu ljudi, čak koristite vreme da tumačite i ono što kao reakciju kažemo. Ja kada sam se jutros javila da repliciram, to sigurno nije bilo da bih zaštitila gospodina Dačića, to je bilo da probam da ukažem da nije dobro negativno, ponižavajuće i uvredljivo govoriti o zemljama koje su se pokazale kao krajnje prijateljske u jednom istorijskom momentu za državu Srbiju.
Dakle, sigurni budite da ozbiljan procenat mojih kolega ne bi uspeo da me dovede u situaciju da branim bilo koga pojedinačno iz SPS od vas i vaših optužbi, tim pre što čak i kad se poprisetite toga koje smo spomenike tačno pravili, kome, kako, kad se setite da iza mene na moje veliko zadovoljstvo sedi unuk Slobodana Miloševića, meni to ne smeta, ja to doživljavam kao izazov za sve vas, da jednog dana kada ne budete, ne daj Bože, živi ili politički aktivni, imate svoje naslednike u ovom domu i da ih ne bude sramota od onoga što ste ovde rekli.
Ova zgrada pamti svaku izgovorenu reč i ko o tome nema svest, ima najveći problem u svom poslaničkom mandatu, svejedno je da li jedan ili ih je bilo 15. Tako je ova zgrada zapamtila i još jedan paradoks koji očigledno ne znaju ni ovi koji su skloniji toj komunističkoj ideji, ni ovi koji su skloniji četničkoj, a to je da je postojao neki komunista sa Ravne Gore koji je glasao protiv statuta iz 1974. godine. I to je izgovoreno u ovoj sali. Ali, ono što se nikada nije desilo, a takođe je izgovoreno u ovoj sali, i to malopre, pre pauze, to je čuvena rečenica da je neko 1992. godine hapsio pripadnike bošnjačke nacionalne manjine zato što su rušili Miloševića. E, to nije tačno.
Dešavalo se hapšenje, to je tačno. Godine 1991, i to je tačno, ali ne zato što su rušili Slobodana Miloševića, nego zato što je organizovan referendum sa pitanjem prema Bošnjacima, u to vreme muslimanima, ali ja ću poštovati promenu naziva, da li su za potpunu političku i teritorijalnu autonomiju Sandžaka sa pravom priključenja nekoj od bivših republika SFRJ.
Dakle, gospodo, kako god da je zastrašujuće delovalo to hapšenje, a verujem da jeste, nije to bilo pitanje političkog obračuna nego zaštite države. Meni je jako žao što danas u ime bošnjačkog naroda ovde ne govori jedan čovek koji je o tome znao mnogo. Gledam uvaženog ministra Zukorlića. Da vam je otac živ, bilo bi ga sramota od nekih stvari koje su danas izgovorene. Sigurna sam. Kao što sam sigurna da je sramota ozbiljan procenat Bošnjaka koji žive i u Srbiji i van nje. Kao što sam sigurna da određenu dozu stida osećaju i Srbi koji žive i u Srbiji i van nje zbog svega onoga što se od strane Srba čulo u ovom parlamentu.
U pravu je potpuno ministar Vulin kada kaže da nije uvek vezana nacionalna pripadnost za versku. U pravu je da mi imamo obavezu prema Srbima koji su živeli u Albaniji, pa su na silu morali da promene svoja imena, jer je takav zakon bio u vreme Envera Hodže. Koliko je tih porodica? Koliko je Srba koji danas nose albanska prezimena i imena, jer tako mora? Koliko je Srba u Makedoniji koji su odlukom posle otcepljenja Severne Makedonije morali da takođe dodaju, umesto ić kao prezimena, ono njihovo meko k ili kako se zove.
To su sve Srbi o kojima govori ova deklaracija koju su neki razumeli tačno onako kako im je odgovaralo - kao velikosrpsku ideju ili trasu ili put. Uopšte nisam u stanju da citiram, ali sam u stanju da se setim na kakve sam sve komentare naišla u proteklih nekoliko meseci u odnosu na državu Srbiju, pa ako hoćete i na vladajuću većinu ili na pojedinačno bilo koga od nas.
Mislim da uprkos tim političkim razlikama koje postoje, nekakvim delovima tekstova koji su izostavljeni ili zarezima koje bi neko dodao, imamo jednu moralnu obavezu da u ovom trenutku stanemo svi iza ovakve deklaracije. Obavezuje nas na to sve ono što će se događati sutra, a sutra će imati ozbiljan izazov za Srbiju i srpski narod u to sam gotovo sigurna.
Pozivali smo se, kritikovali, ja mislim da je najkritikovaniji sporazum bio Dejtonski sporazum još onomad kada je donet i od strane onih kojima je obezbedio Republiku Srpsku. Nisu ga do kraja razumeli. Godine su definisale šta je to tačno značilo za Srbe u Bosni i Hercegovini. I ne bi bilo dobro da nam se nastavi praksa da uvek mora da prođe po 15, 20, 30 godina, pa da mi shvatimo šta neki dokument znači, a da ga na dnevnom nivou kritikujemo krajnje politikanski.
Ono što takođe ne mogu da razumem je da se niko nije odvažio da kaže – da, užasno je važna tačka 3. - Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti. Tim pre me čudi da smo imali, nažalost, pre samo tri dana u sred Srbije ubistvo policajca od strane albanskog teroriste sa Kosova. Malo pre toga napad na žandarma ispred ambasade ponovo u po bela dana u sred Beograda. Šta smo to, gospodo, prevideli kada se bavimo perifernim stvarima? Šta to, gospodo, pokušavamo da uradimo, za račun koga, mene tačno zanima, kada krenemo da namećemo tu temu litijuma kao da smo svi koliko nas je ovde iz vladajuće većine, pa plus pristalice, uzeli po jedan ašov i krenuli, kako neko reče, da preoremo Srbiju?
Šta se to događa da nismo sebi dozvolili luksuz za budemo toliko civilizovani, pa da sačekamo da o toj temi razgovaramo nakon stručne javnosti, a definitivno će se desiti i neki razgovor koji će biti na nivou, pre svega, onih koji sebe smatraju ili imaju pravo da sebe smatraju stručnjacima, a ne na nivou nas koji sedimo ovde, pa se pre podne vidimo kao roze, popodne kao zeleni, uveče kao levi, a u međuvremenu kao lavovi? Nije zabranjeno da svako od nas doživi sebe čak i kao lava. Zabranjeno je da pod utiskom sopstvenog duha lava nameće džunglu kao narativ. To je zabranjeno. Zabranjeno je prisvajati ideje, zabranjeno je prozivati brutalno ljude bez argumenata. Zabranjeno je pričati nebuloze samo da bi stekli neku popularnost ili zato što vam je neko istraživanje reklo da je trenutno najvažnija tema koja će srušiti ovu vlast ili bilo koju drugu vlast zapravo iskopavanje litijuma o kome mi se čini da je mnogo rano počela priča. Ako i nije počela rano, onda je počela prilično kasno, jer levitira negde u vazduhu već 20 godina, ako sam dobro zapamtila, sve navode onih koji pamte to možda bolje nego ja.
Kako god, naučio me je pokojni Milutin Mrkonjić da nikada ne treba kritikovati infrastrukturne projekte kakvi god oni bili, zato što je važno graditi svoju zemlju i zato što svaki put, svaki auto-put, čak i lokalni put sa svojom izgradnjom može da doprinese razvoju države i budžetu sopstvene države. Zato i kad se setimo koliko je kredita na dnevnom redu, kako reče neko od kolega, uglavnom ućutimo jer valjda znamo kolika je važnost deonice Ruma-Šabac-Loznica. Valjda znamo koliko je važno i u onom kontekstu koji se opet oslanja na ovu deklaraciju i na saradnju sa Republikom Srpskom. Valjda znamo da to nije za kritiku onoliko koliko bi nam politički bilo važno da prikažemo građanima Srbije plašeći ih pritom nekim pričama koje su, čini mi se, bez bilo kakvog uporišta.
Konačno mi na ovoj sednici biramo i guvernera Narodne banke Srbije i predsednika Fiskalnog saveta. Imali smo Odbor za finansije na kome se malo sadržajnije govorilo, moram da priznam, pa su kolege koje su prisustvovale Odboru setile se da imamo ove dve tačke na dnevnom redu.
Gospođo Tabaković imate punu podršku SPS, ali ne zato što sad pripadate SNS, pa mi po svaku cenu hoćemo da podržimo to, nego zato što ste i na tom Odboru, a čini mi se, bezbroj puta govorili o tome šta ste zatekli i koliko je bilo teško održati stabilnost.
Neko vas je od kolega poslanika pitao na tom odboru – a šta smo mi nasledili 2000. godine? Ostala sam dužna na odgovor, to zahvalite Arsiću, nije mi dao reč. Niste vi nasledili, gospodo ,2000. godine ništa, 2000. godine ste oteli. Nasledila je Jorgovanka Tabaković koja je posle legitimnih izbora dobila poverenje ove Skupštine da bude guverner Narodne banke, a neki od vas su, istini za volju, ne svi, ako se sećate, a trebalo bi, sa kalašnjikovim ušli u Narodnu banku Srbije. To nisu nasleđivanja, to je otimačina.
Tu je krucijalna razlika između onoga što radimo danas, onoga što se radilo tada. Neko se bori da građanima Srbije objasni koliko se trudi da unapredi kvalitet njihovog života, a neko bi i danas na bazi parola, potpomognut nekim novcem koji očigledno ulazi spolja, da dođe ponovo na vlast sa kalašnjikovim ili bez njega. U konkretnom slučaju malo mi izgleda kao da sad više kalašnjikov nije tema, nego nešto što bi trebalo da zaustavi neki ašov, na primer. Ja ne znam, ne razume se u to, kao što se ne razumem ni u ekologiju, kao i većina vas koji ovde objasniste sto puta šta piše u programu SPS-a. Postoje ljudi koji se time bave, a postoje i ozbiljni ljudi koji se ne bave onim što dobro ne izuče i ne saslušaju ljude koji o tome više znaju. To je jedini preduslov da se u ovoj sali raspravlja argumentovano. Sve bez toga su jeftine optužbe i targetiranje.
Ja to potpuno razumem i kada se određene kolege pozovu na svoju levičarsku stranu. Ovde neko ima svest, ako niko drugi ono bar oni istražitelji da postoji jedan procenat bivših socijalista koji možda apstinira i ne glasa Socijalističku partiju u ovom trenutku, ali 100% tvrdim da takvi ljudi neće krenuti za svima vama koji ste otišli ni u levo, ni u zeleno, ni u narandžasto, zato što imaju jedan poseban odnos prema crvenom i zato što nemaju tu dozu opterećenja trenutkom političkim, jer su isuviše pismeni da bi se time bavili kao nekom najvažnijom temom koja se događa.
Konačno da završim sa onim što se nekako pokazalo se na ovoj sednici bilo najvažnije, ali ne znam zašto, kaže spomenik Draži Mihajloviću. Ne radi se o spomeniku nego o spomen sobi. Drugo, ja da pripadam ljudima koji su poštovali lik i delo gospodina Draže Mihajlovića ne bih potencirala tu njihovu bruku da se njegovim likom i delom bave socijalisti ili komunisti.
Treće, čestitala bih na tom iskoraku koji ruši one barijere između Srba koje su bile nametnute. One istorijske podele koje su bile više nego glupe i koje i danas neko neguje samo zato da bi kao pojedinac malkice više profitirao u odnosu na onog drugog nekad politički, ali iza toga politički uglavnom stoji i ono materijalno.
Dakle, uvažena gospodo, kao ozbiljni narodni poslanici trebalo bi da prepoznamo momenat u kome se nalazi država Srbija, pa ako hoćete i momenat u kome se nalazi ceo svet, jer se sve to malo reflektuje i na nas, pa da neke odluke donesemo neopterećeni ideološkim razlikama, neopterećeni političkim profitom i iznad svega bez zloupotrebe kakva se dogodila na temu tragedije u Srebrenici koju sada neko pokušava da i u parlamentu Srbije predstavi na onaj način na koji je to nedopustivo. Osudili smo zločin, ali genocida nije bilo. I to u srpskom parlamentu ne može da kaže niko.
Kao što mi ne možemo na glas da kažemo ni kada pređemo granicu da ste nam ubijali ljude i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. To se tamo smatra normalnim, a ovde očekujete da vam još zaštitimo prava zato što govorite kao naslednici rušioca Ustava Srbije. Pročitala sam šta ste radili 1991. godine. Nemate drugu agendu ni danas, samo vas je manje. Jedino kada ste bili mirni, gospodo, to je bilo kada vam je predsednik partije bio ministar u Vladi i to onoj Vladi koja je trgovala upravo nacionalnim identitetom i suverenitetom, koja trgovala glavama predsednika države u to vreme i koja je tako došla na vlast. Hvala.