Kolega Bakarec…
Poslovnik, kolega Jovanović.
To tako izgleda, dobri kolega Jovanoviću.
(Aleksandar Jovanović: Zašto dozvoljavate ovoj oboleloj osobi da se danima iživljava ovde? Kako vas nije sramota? Ovakvog čoveka ste izabrali. Koga ste izabrali? Ne možete bolje od ovoga? Samo nastavite.)
Kolege, ja vas molim, da ja ne bih morala da primenim Poslovnik u onom kaznenom delu, bilo bi lepo. Kolega Jovanoviću, kolega Bakarec, hajte molim vas, pustite fotografiju, a vi sedite, ako vam nije teško, da odgovorim na povredu Poslovnika na koju ste ukazali.
Ja vas molim, ako ukazujete na povredu Poslovnika, to je ono što pokušavam da vam kažem, hajte da u etar kažem – sram vas bilo, kolege. Da li je ovo slika iz parlamenta Srbije?
Ja se nadam da ste svi rekli sve uvrede koje ste imali. Pretpostavljam da ne želite da se glasa o povredi Poslovnika, kolega Jovanoviću? Niste hteli da čujete ni šta imam da kažem.
Poslovnik isto, Zoran Sandić. Izvolite.
Zahvaljujem, predsedniče.
Kada smo vam ukazali poverenje da budete predsednik Skupštine, to je blanko značilo i da ćemo poslušati vašu sugestiju.
Bez obzira što sam jedina žena koja danas postavlja pitanje, uglavnom su to postavljali narodni poslanici, a na većinu pitanja odgovorila je premijerka. To je ona praksa u Srbiji koja kaže da muškarci uvek imaju dileme, a žene uvek rešenje.
Probaću da budem najkraće moguća. Pitanje, zapravo jedna sugestija pre svega za vas.
Sugestija za vas. Vreme iza nas, Kovid 19 ja sam o tome govorila i kada smo imali Predlog zakona o podršci deci sa porodicom, nekako mi se čini, stičem utisak da smo prema porodiljama u vreme kovida možda ostali malo manje darežljivi, da tako kažem, nego u odnosu na sve ostale. I u tom smislu bih da zajedno, ne zato što nije nemoguće predložiti jedno rešenje u vidu leks specijalisa, koji imam u glavi, nego bih zaista želela da to bude sinhronizovano između zakonodavne i izvršne vlasti, predložila da kada se vratimo ili u redovnom zasedanju na jesen, možda donesemo odluku koja bi značila ili leks specijalis, mislim da je to najpraktičnije, jednokratnu preporuku da se porodiljama u vreme kovida, koje su zaista podnele veliku žrtvu, pre svega zbog uslova koji nisu bili humani i negde su izazivali strah, zdravstvena pomoć nije bila moguća u svakom trenutku, da se eventualno donese mera koja bi značila da kada krenu u penziju, dobiju taj staž uvećan za onaj period koliko su provele na porodiljskom bolovanju, otprilike za 12 meseci, ako se ne varam, ili za nešto kraće.
To bi značilo da svaka od njih, pod okolnostima da su to mlade i hrabre žene, zaista, koje su se opredelile za taj korak u ovo vreme, kada budu odlazile u penziju, istina, to je vreme koje verovatno nećemo svi mi dočekati na ovim funkcijama, ali mi se čini da ih treba ispoštovati i ostaviti mogućnost da dobiju tu beneficiju od recimo šest ili 12 meseci. Ja sam pre za 12 meseci, ali prihvatiću svaku sugestiju koja se dogodi i da to zajedno kao Vlada i Skupština, prosto, uradimo i to bude još jedna od onih mera koja pomaže ovoj pronatalitetnoj politici.
Znam da smo uradili mnogo, ali statistika nam ne ide u prilog. Prvi put je rođeno manje od 62.000 beba, a imali smo 50.000, pre svega 53.000 umrlih kao posledica Kovida 19 i negde sama takva statistika plaši. Tim pre su ove žene i njihova hrabrost, ove mlade žene zaslužile da im se možda na ovaj način odužimo.
Eto, od mene jedna inicijativa, više nego što je pitanje. Ja se nadam da ćete razumeti i da ćemo naći najadekvatnije rešenje za sve ovo.
Imala sam pitanje i za gospodina Selakovića, ali biću i jedina dama i kolegijalna i ostaviti vreme za kolegu Šormaza. Hvala vam.
Zahvaljujem, predsedniče.
Poštovana predsednice Vlade, uvaženi članovi Vlade, elementarne nepogode koje su pogodile početkom januara mesece neke krajeve Srbije, izazvale su ogromne posledice i po infrastrukturne objekte, ali i po privatnu imovinu, stambene objekte i poljoprivredne kulture.
Žao mi je što je izašao ministar poljoprivrede, međutim sigurna sam da će neko moći da mi odgovori.
Moje prvo pitanje za ministarku energetike gospođu Zoranu Mihajlović tiče se pre svega šteta koje su nastale na elektroenergetskim objektima u ovim opštinama i u kom bi roku mogle da budu obnovljene pod okolnostima, mislim da smo i jutros kod postavljanja poslaničkih pitanja imali nekoliko pitanja koja su se ticala baš toga da je 1% sela bez struje i da ljudi jako se teško sa tim snalaze. Mislim da je koleginica Dijana jutros pominjala situaciju u Priboju gde je 1300 potrošača ostalo bez struje usled problema na dalekovodima u tim mestima.
Ono što me takođe zanima jeste na koji ćemo način, možda sam i propustila da su neke mere predviđene i ako jesam, neće mi biti problem da javno kažem izvinite, kako ćemo nadoknaditi štetu poljoprivrednim gazdinstvima u opštinama na jugu, kojima su dugogodišnji voćnjaci od kojih te porodice žive, apsolutno uništene usled nepogoda koje su ih zadesile i to da bi se saniralo mora proći dugi niz godina, ako sam dobro razumela, mada nisam stručna za tu oblast. Radi se o voćnjacima koji su stari nekoliko decenija.
Tako da mislim da ti ljudi koji su zapravo osuđeni na to i pretežno se bave voćarstvom i od toga žive u ovom trenutku prosto zaslužuju našu pažnju i na koji način da im pomognemo.
Moje treće pitanje je za ministarku Čomić. Najavili ste zakon o rodnoj ravnopravnosti, ali ste rekli jednu rečenicu koja je meni jako važna, a to je da ste najavili zakone koji će regulisati zabranu ponašanja zasnovanog na predrasudama. Mislim da bi bilo lepo da napravite jedan osvrt.
Mi smo na konferenciji Ženske parlamentarne mreže čuli jednu sjajnu analizu koju ste napravili o tome koliko je pandemija uticala pre svega i u ovom smislu kada govorimo o ravnopravnosti, koliko su žene bile aktivnije i koliko su muškarci bili nažalost po smrtnosti u većim brojkama od žena. Hvala.
To se zove kvalitetna koaliciona saradnja, kolega Marinkoviću.
Poštovanje za premijerku Srbije i ministre Vlade Republike Srbije.
Ovde smo čuli dosta kvalitetnih odgovora i zaista u samom finalu, moje prvo pitanje jeste bilo upućeno ministarki bez portfelja profesoru Slavici Đukić Dejanović, a ticalo se, pre svega, populacione politike kao najosetljivijeg pitanja i negde smo i kao Skupština Srbije i kao Vlada naglasili da to jeste najveći i najvažniji zadatak, pre svega, koji ste dobili od predsednika Republike.
Ja znam da ste u odgovorima i do sada kolegama mahom objasnili koliko je ministarstvo uspelo da uradi za ovaj kratak vremenski period, iako ovde govorimo zaista o rezultatima koji će se videti tek posle određene vremenske distance, jer prosto, povećanje nataliteta nije nešto što daje trenutno rezultate.
Drugo što želim da, pre svega, čujem od premijerke Vlade Republike Srbije, to je, zarad javnosti, ne zarad nas koji smo u ovoj sali, mi znamo šta je naš najveći nacionalni interes, a to je očuvanje Kosova i Metohije, ali želim da u ime Vlade kažete i odgovorite na sve one insinuacije koje stižu iz Prištine kao posledica nemoći, pre svega, novoformirane vlade Aljbina Kurtija, koje su bazirane na određenim pretnjama i tiču se nekakvih mera reciprociteta, o kojima, ja gotovo mogu da tvrdim, čak ni sam Aljbin Kurti ne zna kako bi izgledale, niti mogu da postoje, jer ono što je bio odnos Beograda prema Prištini i takozvanom rukovodstvu te tzv. samoproglašene republike Kosovo, bilo je više nego korektno, ako danas opravdanje traže za svoje takse koje nemaju osnova ni u čemu što je civilizovano, u nekakvim reciprocitetima. Onda vas molim da zarad naroda Srbije, a potpuno svesno u ovom tajmingu, kažete šta je to što će Vlada Srbije nedvosmisleno raditi svih narednih godina, bez obzira što smo pred izborima i pred formiranjem nove Vlade?
Dakle, želim da čujem ono što već znam, ali zbog javnosti Srbije, da Srbija nikad neće odustati od odbrane svog, pre svega, suvereniteta, kroz jednu akciju povlačenja priznanja. Žao mi je što ministar Dačić nije tu, ali znam da je to bio program cele Vlade i da ste sarađivali, pa vas molim da u njegovom odsustvu, eto, zarad javnosti, odgovorite na pitanje. Hvala vam.
Hvala, potpredsedniče.
Poštovane kolege, uvaženi građani Srbije, jutros je u bošnjačkoj mahali, multietničkoj sredini, delu severnog dela Kosovske Mitrovice, osvanulo nekoliko zastava Albanije, ali i terorističke UČK. Nije to ništa novo, osim što se vidi kao još jedna provokacija Aljbina Kurtija sa najvišeg nivoa da proba da objasni ono što je samo njemu znano, da proba sa druge strane da provocira srpsku zajednicu, da odreaguju na to da bi sam sebi stvorio uslove da ponovo sa nekom specijalnom jedinicom ROSU, uđe i izvrši neki teror nad srpskim stanovništvom sve u cilju da što manje Srba bude na Kosovu i Metohiji.
Nije to moje pitanje, ali jeste važno osvrnuti se na ovakve provokacije koje su na dnevnom nivou postala praksa Aljbina Kurtija i njegovih kolega, moje pitanje je svakako drugačije i ono se odnosi na južni deo od Ibra, odnosi se na važne projekte. Država Srbija uprkos provokacijama ima jednu nepodeljenu želju, a to je da se zaista dijalogom dođe do rešenja. Kada primetite da na ovaj način reaguje Aljbin Kurti, onda shvatite da nam ambicije nisu iste i da on ne želi da učestvuje u dijalogu.
Sa druge strane, imamo i onu obavezu koje smo svesni, a to je da vodimo računa o našim ljudima i severno i južno od Ibra. Zapravo, da vodimo računa o svim građanima naše južne srpske pokrajine i to je jako važno.
Da je to tako govori budžet za 2022. godinu 2.700.000.000 izdvojeno je sredstava za stvaranje boljih uslova na Kosovu i Metohiji.
Ono što je važno reći zbog ljudi koji tamo žive jeste da su noći južno od Ibra jako dugačke. Tamo žive deca koja nemaju elementarne uslove za život ni da se radi o 20. veku, a kamoli 21.
Zato je država prepoznala i donela odluku o važnim projektima koje treba realizovati kada govorimo o teritoriji južno od Ibra. Kada to kažem, onda mislim pre svega na planiranu izgradnju vrtića u Goraždevcu, na planiranu izgradnju vrtića u Štrpcu, na izgradnju Kliničkog Centra u Gračanici i to govorim isključivo zato što brojke idu u prilog ove odluke.
Dakle, 45.000 Srba živi na teritoriji centralnog Kosova. Za njih je izgradnja kliničkog centra jako važna. Za njih je važno da u svakom trenutku imaju pun kapacitet medicinske nege i mogućnost da se svi problemi koji se, nažalost dešavaju rešavaju tu.
Sa druge strane, kada govorimo o Štrpcu u kom živi preko 10.000 Srba, govorimo o vrtiću, ali sa još jedne druge distance. U Štrpcu je većinski narod srpski narod, 30% su Albanci, čija deca takođe zaslužuju da imaju vrtić.
U tom smislu je jako važno da je država Srbija kao odgovorna država prepoznala potrebe na ovoj teritoriji svoje južne srpske pokrajine, a da oni koji sebe zovu državom bez kapaciteta da to i budu, ne vide apsolutno probleme građanstva zato što se bave ličnim profitima i zato što se bave ličnom samopromocijom, uglavnom baziranom na mržnji i uglavnom bez bilo kakve strategije i ideje šta to treba uraditi za sebe ili svoje komšije.
Moje pitanje ide direktoru Kancelarije za Kosovo i Metohiju, pod okolnostima da o svim ovih projektima znamo dosta. Mene samo zanima, ako se ne varam, a ne varam se, još kod rebalansa budžeta ministar finansija je rekao da su izdvojena sredstva za klinički centar u Gračanici, pa me prosto zanima dokle se stiglo sa realizacijom ovih jako važnih, zaista, projekata? Zato što će to u dobroj meri olakšati život našim sugrađanima koji žive južno od Ibra na Kosovu i Metohiji.
Hvala vam.
Hvala, predsedniče.
Poštovane kolege, danas je Međunarodni dan borbe protiv nasilja prema ženama i htela bih da tim povodom skrenem pažnju na ovaj planetarni problem.
Prema najnovijim analizama Svetske zdravstvene organizacije, svaka treća žena na svetu u toku svog života doživi fizičko ili seksualno nasilje. To je preko 736 miliona žena. O drugim oblicima nasilja, kao što je psihičko ili ekonomsko, da i ne govorimo, jer mislim da i nemamo relevantne podatke.
Da se izrazim medicinski, ovaj problem ima pandemijske razmere, ali ovu pandemiju torture, nažalost, izaziva sam čovek, a ne virus. Suštinsko je pitanje šta je to što u patrijarhatu, koji je dominantan oblik porodičnih i partnerskih odnosa, natera muškarce na različite oblike nasilja prema ženama?
Borba protiv svih oblika nasilja prema ženama pretvorena je u brojna međunarodna dokumenta. Svaka država ima svoje nacionalne dokumente za iskorenjivanje ove društvene pošasti, čija je žrtva žena u svakom smislu te reči. Ona trpi, teško je fizički povređena ili psihički ranjiva osoba. Ona često o tome ćuti i nezaštićena je. Pri tome, ona nema rešenja. Ona trpi nasilnika, verovatno i sve vreme nadajući se, studije govore, da se to neće ponoviti i boji se da će joj oduzeti ili povrediti decu, a pri tom konstantno ima i osećaj krivice jer se boji osude javnosti. Njen život je često upropašćen i najbrutalniji ishod takvog nasilja jesu ubistva.
Statistika u Srbiji u prethodnih 10 godina govori da je od strane partnera ubijeno 340 žena. Protekle godine su ubijene 22, a za prvih šest meseci ove godine 11. Istina je da smo kao država i društvo uradili mnogo u borbi protiv ove pošasti, ali mi se čini da još ima posla. Mnogo je dece ostalo bez svojih majki, mnoge su žene postale invalidi i kao posledica toga danas nisu radno funkcionalne. Prosto, moramo i obaveza je naša da danas skrenemo pažnju na ovaj civilizacijski problem, sa ove govornice da apelujemo na sve relevantne institucije, uključujući i nas same, da se osvrnemo još jednom i vidimo postoji li nešto što još možemo da uradimo.
Najčešće zlostavljena žena postaje i socijalno neobezbeđena, bez posla i krova nad glavom i potrebna joj je i socijalna i psihološka podrška države i društva. Činjenica je i da su dobre zakone često umeli da zloupotrebe u ovom smislu, ali se tim problemom danas svakako neću baviti.
Postavila bih pitanje Vladi koje se tiče takođe još jedne ranjive kategorije naših građana, a to su lica sa invaliditetom. Konkretno skrećem pažnju na problem zapošljavanja invalida i pružanja šanse da budu korisni članovi i svojih porodica i društva, jer zaslužuju da se njihovo dostojanstvo i njihova ljudska prava poštuju.
Ovaj problem je takođe prepoznat na međunarodnom nivou, a Srbija je još 2009. godine donela Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju invalida kako bi se problem zapošljavanja invalida ublažio. Do početka ovog veka imali smo u mnogim fabrikama posebne radionice u kojima su radili invalidi ili su takve radionice bile samostalni privredni subjekti koji su uspešno privređivali.
Danas imamo zakonske obaveze privrednih subjekata da zapošljavaju invalide, bilo da su u pitanju ratni, vojni ili civilni invalidi, mirnodobski invalidi ili invalidi kojima je izvršena procena preostale radne sposobnosti, jer mnogi invalidi su radno sposobni uprkos nekom obliku invaliditeta, ali ne mogu da rade u redovnim radnim okolnostima.
Preduzeća, uprkos zakonskoj obavezi, nerado danas zapošljavaju invalide, čak praksa pokazuje da su spremniji da plate kaznu za nepoštovanje zakona nego da zaposle invalida, što govori o potrebi mnogo snažnije negde društvene akcije na rešavanju ovog problema.
Među invalidima su i profesori, i inženjeri, i radnici, i umetnici, i sportisti. Podsetiću da su nam naši paraolimpijci ovog leta sa Paraolimpijskih igara doneli šest medalja, od čega dva zlata. Osobe sa invaliditetom u Srbiji, a procenjuje se da ih je negde oko 700 hiljada, zaslužuju još veću pažnju države i u segmentu socijalne zaštite i u segmentu zapošljavanja onih sa očuvanim radnim potencijalom. Mnoga invalidska udruženja okupljaju invalide i bore se za njihova prava, ali država je ta koja sistemski mora da rešava njihov položaj.
Posebno se mora obratiti pažnja na decu sa trajnim invaliditetom. Da podsetim da je Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije 2011. godine, kada smo donosili novi Zakon o socijalnoj zaštiti, svojim amandmanima i zahvaljujući razumevanju tadašnjeg ministra Rasima Ljajića, izdejstvovala da roditelj koji brine o svom invalidnom detetu 15 godina ima pravo na posebnu novčanu naknadu u vidu doživotnog mesečnog primanja u visini najniže penzije u osiguranju zaposlenih, koju počinje da koristi kada navrši uslov za penziju. Naš tadašnji zahtev, istina, bio je da roditelj ovu naknadu koristi odmah, ako se pet godina brine o svom invalidnom detetu.
Moje pitanje, dakle, glasi – kada se očekuje donošenje dugo najavljivanog zakona o socijalnim preduzećima, koji treba da adekvatnije reši pitanje zapošljavanja lica sa invaliditetom, ranjivih grupa i žrtava nasilja? Mogu li se prema preduzećima koja ne poštuju Zakon o zapošljavanju invalida preduzimati mere koje će obezbediti poštovanje zakona? Treće, može li država da obezbedi određene uslove za plasman proizvoda koje invalidi stvaraju u okviru svojih porodica ili udruženja? Na primer, da država obezbedi u svakom većem gradu prostor ili prodavnicu gde bi se prodavali njihovi proizvodi oslobođeni potpuno od svih poreza.
Hvala vam na toleranciji kada je vreme u pitanju.
Zahvaljujem, potpredsedniče.
Moje pitanje danas upućeno je Ministarstvu unutrašnjih poslova. Imali smo jednu neprijatnu situaciju krajnje u poslednjem danu zasedanja prošle nedelje, a to je da je organizovan neki protest koji je, čini mi se, imao neki zahtev da se raspusti ova Skupština, smeni predsednik ili šta god.
Nije tema ni brojnost tog protesta, niti šta su bili zahtevi, koliko je tema šta su pretrpeli poslanici koji su nakon okončanja sednice izašli iz Skupštine. Jedan procenat koleginica iz SNS napadnut je fizički kamenicama, jedan procenat brutalno vređan. To šta je izgovoreno uvaženim koleginicama narodnim poslanicima, to je sve samo nije normalno i nije vaspitano.
Najveća tuga se, zapravo, događa u trenutku u kom oni imaju neka obeležja u vidu nekih ikona. Koliko shvatam, u pitanju su ljudi koji su raščinjeni od SPC, što znači da i to pokušavaju da zloupotrebe.
Međutim, ono što nekako u odnosu na ovaj verbalni napad, na koji smo svi navikli, svašta smo o sebi pročitali, svašta čuli kao definiciju, je fizički nasrtaj na uvaženog kolegu Đoleta Milićevića, kada je probao da napusti skupštinski parking, oni su bukvalno nasrnuli pozivajući ga da se sa njim obračunaju. Posebno emotivno reagujem na ovo zato što govorim o Đorđu Milićeviću, koji je, znate i sami, u ozbiljnom zdravstvenom problemu i danas.
To što vređate, to što napadate, to što imate ideju da se nekakve promene događaju na način što ćete nasrnuti na ove dame Skupštine Srbije ili što ćete pozvati na obračun Đoleta Milićevića ili bilo koga od vas, što će prozvati decu pogrdnim imenima, karakterisati supruge, to više nije slučaj koji se događa u Srbiji, nego postaje jedna praksa. Postaje jedan model da, bojim se, svako ko ima i lični problem, pa ako hoćete i zdravstveni, tu svoju dijagnozu pokaže upravo ispred parlamenta Srbije.
Ta tradicija još od napada na kolegu Marijana Rističevića nikako da postane nešto što se ne sme, nego postaje nešto što je praksa, nešto što treba, nešto što apgrejdujemo s vremena na vreme. Zašto, pitam Ministarstvo unutrašnjih poslova?
Znam da je Srbija zemlja u kojoj svako ima pravo da iskaže svoje nezadovoljstvo. Znam da mi nikada nećemo doći do faze da zabranimo okupljanje, ali sa druge strane molim da kada se takvi skupovi prijave, obrati se pažnja na to ko su ljudi koji su organizatori, pa samim tim napravi i bezbednosna procena ko su ljudi koje organizatori mogu da okupe. Treće, ne bi bilo nepoželjno legitimisati i ljude koji su došli, jer oni koriste takve prilike da uglavnom, rekoh malopre, ne iskažu svoje nezadovoljstvo, nego probaju da se fizički obračunaju sa ljudima koji su im nesimpatični iz ovog ili onog razloga.
Dakle, ja apelujem na Ministarstvo unutrašnjih poslova, da kada su u pitanju protesti koji se dešavaju, nevezano da li su oni ispred Skupštine Srbije, nevezano da li se nalaze ispred neke druge državne institucije ili su prosto protesti, obrate pažnju na organizatore, procene bezbednosno rizik od takvih protesta i na kraju svih krajeva, tamo gde postoji rizik i ne dozvole da se oni održe.
Znate, ako mi treba da budemo ljudi koji ćemo samo zato što smo javne ličnosti biti izloženi nekakvom linču, sva je sreća da je Đorđe Milićević prošao bez posledica, kolega Rističević nije, šta će se desiti svaki treći put? Hoćemo li sačekati da neko od nas zaista i doživi neke ozbiljnije povrede pa da onda reagujemo kao institucije?
Ovo govorim potpuno svesno iz parlamenta Republike Srbije zato što zaista mislim, svako ima pravo da traži našu smenu da ospori pravo ljudi koji su nam dali poverenje da možda nisu bili u pravu, ali niko nema pravo da se fizički, zarad neistomišljenja, obračunava sa bilo kime. Hvala.
(Beograd, 30.04.2018.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| V.D. Direktora | Apotekarska ustanova Peć | Republika | Mesečno | 83331.00 | RSD | 16.04.2014 - |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 28686.00 | RSD | 03.06.2016 - |