Hajte vi da razgovarate sa mnom, a ne sa gospodinom Radinom.
(Tijana Perić Diligenski: Molim vas, javite se jednom za reč. Opomenite njega.)
Građani Srbije nas gledaju i slažem se sa vama.
Ako želite da nastavite po amandmanu, ja ću vam vratiti reč, ali se molim vas nemojte obraćati poslanicima direktno.
(Tijana Perić Diligenski: Ali on se meni obraća, vi ne čujete. Vi očigledno selektivno čujete.)
Uvažena koleginice, ja još uvek čujem zahvaljujući ušima. Povez preko očiju mi u tom kontekstu ne bi mnogo značio. Nemam povez, vrlo dobro čujem i ukazujem poslanicima da se smire. Vas molim samo da mi kažete – da li želite da nastavite da govorite obraćajući se srpskoj javnosti i ako ima potrebe meni kao predsedavajućem, bez direktnom obraćanja kolegama? Ako to može, ja ću vam vratiti reč.
Izvolite.

Hvala.
Po amandmanu kolega Radomir Kozma. Izvolite.

Reč ima kolega Uroš Đokić.
Izvolite, po amandmanu.

Hvala.
Reč ima ministar Novica Tončev.
Izvolite.

Hvala, ministre.
(Slađana Miletić: Replika.)
Koleginice Miletić, zaista nema osnova za repliku zato što vam je ministar samo odgovorio na ono što ste postavili kao pitanje.,
Prema tome, idemo dalje.
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Srđan Milivojević i dr Dragana Rakić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dragana Rakić.
Izvolite.

Po amandmanu, kolega Slobodan Petrović. Izvolite.

Nažalost, pošto vas nije bilo u sistemu, prošli amandman je bio vaš, ovde niste podnosilac.
Koristite vreme poslaničke grupe.
(Slobodan Petrović: Prijavio sam se.)
Zaista vas nije bilo u sistemu. Ne postoji ni jedan razlog da gospodina Jovanovića pitam da li želi reč a vas ne. Prosto, nije vas bilo u sistemu. Izvinite.
Gospođo Miletić, ja vas zaista ne čujem šta mi suflirate, već sam vam rekla da osnova za repliku nemate, ali imate vreme poslaničke grupe da možete da govorite po amandmanu. Samo sačekajte da završi gospodin Petrović. Sve ostalo je u redu.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.

Ako je to potrošeno, onda od poslaničke grupe.

Amandman „briše se“ nekako za mene je već navika da to bude izgovor da mi govorimo šta god hoćemo mimo dnevnog reda, pa tako nastavljamo i danas, ali su mi jako interesantna neka poređenja koja su se ovde čula, bez mnogo svesti o tome da se nismo rodili juče nego živimo malo duže i politički, a bogami i u zrelim smo godinama.

Dakle, ako govorimo o deonici Ruma-Šabac-Loznica, i da se prvo osvrnem na poslednju tvrdnju, a to je da je usko vezana za potencijalni rudnik koji će se otvoriti, bojim se da malo nema osnova za tvrditi takvu stvar.

Dakle, ona je puštena u saobraćaju u oktobru 2023. godine. Mi govorimo ovde o deonici koja je za stanovnike Mačve, ali ne samo Mačve, od preke potrebe i velikog značaja, ali govorimo vrlo površno optužujući za kriminal i korupciju ljude bez grama dokaza.

Mi merimo cenu kilometra prosto matematikom koja, uz respekt svima vama koji ste profesionalci u svojim poslovima, malo i često ne stoji i nije tako gruba kako je predstavljate građanima Srbije i definitivno izgleda kao jedna smišljena obmana, a to prosto nije pošteno. To su oni ljudi zahvaljujući kojima sedimo svi danas ovde. Naročito nije pošteno da izvođače, odnosno u konkretnom slučaju koridore optužite za kriminal i korupciju.

Čak i ako mislite da vam je dozvoljeno, ja ne mogu da sedim u ovoj sali i mirno vas slušam kako od mog druga, prijatelja, ali pre svega partijskog saradnika pravite kriminalca, jer gospodin Aleksandar Antić to nikada nije bio.

Nije pošteno ni da ga optužujete sa pozicije pripadnosti vašim partijama, zato što ste sa njim sarađivali ne tako davno. Pa, nije logično da je Aleksandar Antić u 2024. godini kriminalac u tajnoj zaveri za sprovođenje, odnosno izradu specijalnog puta za eksploataciju litijuma, a da je u neko vreme, kada smo, ako se sećate, sarađivali sa vama bio ministar vredan respekta. To je nepošteno prema građanima Srbije i to je ono na šta ukazujem.

Uvek kada govorim uvek ukazujem na činjenicu da ne zaboravite da se svaka izgovorena reč ovde pamti. Uvek ukazujem na to da ne treba ljude na taj način kvalifikovati. Ako ima takvih dokaza za to, postoje nadležni organi. Ako nema takvih dokaza, postoje nadležni organi pred kojima ćete odgovarati zato što ste nekoga nepravedno, neosnovano i bez razloga optužili.

Da li je simpatično da ovde u dva minuta ustanemo, mašemo nekim papirima, visokim tonom vičemo da smo svi sa ove strane kriminalci i korumpirani? Svašta sam čula u toku današnjeg zasedanja i ceo dan zaista razmišljam da li ima svrhe uopšte diskutovati u sklopu ove današnje rasprave, jer je rasprava o svemu što nam se sviđa, o napisanih pet rečenica sa precizno izmerenim vremenom da se koja sekunda, plus, minus ne otme ili ne dobije više.

Uvažene kolege, ova deonica… Ja ispred sebe imam napisano tačno šta ona znači zato što sebi ne dozvoljavam nikad da luksuz govorim o nečemu za šta nisam uskostručna bez da sam pre toga konsultovana ljude koji to znaju.

Dakle, šta zapravo donosi ova deonica? Potpuno je u pravu gospodin Martinović, svaka ozbiljna država infrastrukturne projekte, puteve ovog tipa gradi iz kredita. Ja znam da krediti nisu prijatni. Nisu prijatni ni kada morate privatno da uzmete kredit zato što procenite da možda čak i ako imate neki štek, dragoceno je da on ostane, a da neku trenutnu potrebu rešite iz kreditiranja. Nije prijatno shvatiti da postoje kamate, jer sve je to vrlo neprijatno, ali vrlo odgovorno u odnosu na budžet Republike Srbije, u odnosu na građane Republike Srbije, u odnosu na perspektivu i u odnosu na neizvesno sutra koje je definitivno pred svima nama ne samo radi Srbije, nego radi globalne politike.

Koliko će to skratiti putovanje za građane Rume, Šapca, Loznice, to manje-više nama može i da bude nevažno pošto ove gradove pominjemo samo onda kada nam trebaju politički pamfleti, ali ima jedna čini mi se važna činjenica vezano za ovaj put, a to je da će ovakva deonica obezbediti bolju vezu i sa zapadnom Srbijom i Republikom Srpskom. To je granični prelaz Trbušnica – Šepak. Čitav infrastrukturni projekat približava Mačvu, Loznicu i Podrinje Novom Sadu i Beogradu i imaćemo situaciju da se od Šapca do Beograda novoizgrađenim auto-putem stiže za 40 minuta, a petlja Ruma spaja auto-put Ruma – Šabac sa budućim Fruškogorskim koridorom, kao i sa postojećim auto-putem E70 Beograd – Šid.

Da li je moguće, rekli ste maločas bez ijednog mosta, bez bilo čega? Na deonici Šabac – Loznica predviđena je izgradnja 13 mostova, 17 malih mostova, odnosno propusta, 16 nadvožnjaka i četiri denivelisane raskrsnice u Majuru, Slepčeviću, Petlovači i Prnjavoru. Toliko o tome da nema mostova i da jedan, kako reče neko, kilometar košta osam miliona ili kako god.

Ja se potpuno slažem da svi treba da izanaliziramo sve zakone koji su pred nama i da damo svoj doprinos da se oni unaprede, ali nikako se ne slažem, ponovo podvlačim i neću dopustiti da tako brutalno kvalifikujete ljude bez gram razloga, bez i jednog jedinog dokaza, bez gram osnova samo zato što želite da ostvarite određeni politički profit, kao što neću dozvoliti da se govore neistine na temu, jer ovde ipak stoji po planu da ima i te kako i nekih mostova i nekih propusta.

Ja se mnogo ne razumem ni u propuste, ni u mostove, ali se ne razumete ni vi koji tvrdite da kilometar puta onda košta prostom matematikom kada ga podelite tačno onoliko koliko ste vi smislili.

Hvala vam.

Po amandmanu. Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.

Pre svega, molim vas da još jednom, ako vam nije teško, pročitate o kom amandmanu trenutno govorimo.

Ne.

Ja sam samo pokušala da shvatim.

Kolega pre mene je očigledno propustio šansu da govori o svom amandmanu, pa je govorio o vašem, kolega Rističeviću.

Bilo kako bilo, javila sam se i dok je tekla rasprava o visini takse za RTS, ali niste primetili moju prijavu, a i propustili ste da shvatite da imam pravo na repliku, pošto je socijaliste pominjao govornik. Ali, nema veze, pretpostavljam da nas je sve zajedno stigao umor od ovog besmisla. Kada to kažem, potpuno svesno govorim.

Ukoliko nas u ovom trenutku slušaju pripadnici bezbednosnih snaga, pretpostavljam da se jako raduju. Ono što mene šokira, a imam dosta dugo pamćenje, jeste - odakle ova naknadna briga za pripadnike snaga bezbednosti? Ja, nažalost, pamtim neko vreme kada su pripadnici snaga bezbednosti, neposredno po okončanju ratova, brutalno slati u prevremene penzije, pa su ljudi sa 30 godina na silu penzionisani, pa su izručivani tribunalima, pa su optuživani za ratne zločine i tako dalje i tako redom.

Ne vraćam se ja na to vreme zato što mislim da ga je bilo ko zaboravio, nego zato što ne mogu da shvatim da u ovoj fazi kada napokon imamo zakon koji možda nije idealan, ja se potpuno slažem, o njemu treba razgovarati na različite načine, ali ne selektivno, ne politikantski, iako je donet kad je donet i kažete da ima svoje mane.

Pažljivo sam slušala obrazloženja svih amandmana koje ste podneli, pošto SPS nije imala amandman na ovaj zakon, jer zaista mislimo da je važno da pre svega ti ljudi spokojno žive i da znaju da su im porodice zbrinute i ovo je sigurno samo jedan mali deo koji će biti obuhvaćen. Sigurna sam da mora država Srbija da izdvoji više i sredstava i posvećenosti pre svega za ove ljude. Ali, banalizacija na način da li će oni moći da prime nekog rođaka, pa neće moći ako je rođak bolestan, pa, ja vas molim, vređa intelekt svih građanki i građana Srbije, svih nas koji smo u sali i svih ljudi koji su potencijalno konkurisali, iako, slažem se potpuno, nisam ni ja bila najsrećnija tom varijantom brzi prsti. Možda ja ne razumem do kraja, nije ni važno.

Hajde da danas, ako bar imamo dovoljno savesti, kažemo - dobro, ove izmene zakona jesu važne. Sigurna sam da je dolazilo do zloupotrebe, to je tako u maniru nas. Sigurna sam da su izmene zakona napisane sa jednom velikom dozom svesti da li se desila zloupotreba? Sigurna sam da je bilo nepravde u toj raspodeli koja se dogodila i da je ovo način da se ipak neke stvari poprave. Hajde da u tom kontekstu razgovaramo i ubuduće, ne zloupotrebljavajući ove ljude ili bar ne tražeći da im se dopadnemo bez argumenata.

Potpuno se slažem s jednim amandmanom i žao mi je što on možda nije naišao na razumevanje, a to je da posebni uslovi postoje za sve one pripadnike koji su povređeni, ne daj bože ranjeni ili ne daj bože stradali, naročito u ovim okolnostima kada nam se to, potpuno je neočekivano, dešava u miru usred Srbije.

Ja sam gotovo ubeđena da ćemo o ovim pripadnicima razgovarati i ubuduće, da je ovo samo jedan od izmena zakona i da ćemo pre svega opredeliti malo više sredstava, što nije lako, i znam da budžet Republike Srbije ne može da podnese sve ono što bi bile želje svih nas za sve ugrožene ljude. O tome je govorio moj kolega Uglješa Marković u načelnoj raspravi, koje su sve to kategorije koje bi trebalo da budu obuhvaćene ovakvim jednim benefitom, da ja kažem, ili kako god, pomoći države koju zaslužuju zato što stoje na nekom braniku koji ne vidimo, u priličnom smo luksuzu u odnosu na sve njih.

Čvrsto verujem da ta ideja neće da ostane na ovoj polemici koja se dogodila u Skupštini i očekivala sam nekako glasniju priču od onih koji nam se zaklinju kako su ultralevičari i borci za neka jednaka prava. E, meni se čini da su ove izmene zakona baš to, težnja da se dođe do jednakih prava ili bar do one pravilne i pravedne raspodele kome od pripadnika, pod okolnostima da to ne mogu biti svi, treba da pripadnu ovi stanovi po daleko povoljnijim cenama. Da li tržišna cena, i o tome se ovde govorilo, jeste visočija od one početne u prvoj verziji zakona? Pa, jeste, i logično je da jeste, jer se situacija na tržištu, i to dramatično, promenila od 2018. godine do danas, pa je sasvim očekivano, ali je ipak cena od 1.200 do 1.600 evra po kvadratu u odnosu na aktuelne cene u državi Srbiji, ja bih rekla, više nego povoljna i prihvatljiva.

Socijalistička partija Srbije će svakako u danu za glasanje podržati ovaj zakon, i tome sam govorila i u načelnoj raspravi, smatramo ga iznad svega važnim kada je u pitanju ovaj dnevni red, za nijansu manje važnim od deklaracije o kojoj smo takođe govorili i radovaću se da u svim nekim budućim vremenima kao odgovorni poslanici, evo, baš na ovakav način razgovaramo o predlozima zakona, pa da imamo i amandmane koji su iz redova opozicije očigledno smisleno napisani i kao takvi prihvaćeni. Ovo pokazuje da u svima nama postoji još uvek, iako se ne ostavlja takav utisak, jedna doza svesti da govorimo o važnim temama u ovom parlamentu. Hvala vam.

Ovo pokazuje da u svima nama postoji još uvek, i ako se ne ostavlja takav utisak, jedna doza svesti da govorimo o važnim temama u ovom parlamentu.

Hvala uvažena predsedavajuća.

Koleginice Radovanović, proveli ste životni i radni vek u MUP, ako se ja ne varam, a ne varam se. Fascinirana sam završnicom vašeg izlaganja, samo što je ono nažalost demagoško.

Sada ja vas pitam, pošto o tome znate više nego ja, kako je moguće da nijednom rečju, a kamoli sa toliko žara niste štitili prava pripadnika MUP koji su 2000. godine i 2001. godine penzionisani po sili zakona u svojim najboljim godinama. Ti ljudi bi danas imali red veličine između 50 i 60 godina i još uvek bili potencijalni korisnici jednog ovakvog benefita?

Kako je moguće da danas kažete da vam ministar MUP nije podneo izveštaj o tome šta se desilo u poslednja dva tragična slučaja? I, kako je moguće da zaista kao profesionalac koji dolazi pre svega iz MUP Srbije smatrate da treba naglas izneti detalje, pre završetka konačne istrage ovako dva tragična događaja? Da li je moguće da danas mislite da odgovornost za nažalost dva tragična slučaja u Srbiji u proteklih nekoliko dana snosi ministar MUP ili još gore ako sam vas dobro razumela, da li je moguće da ste nam objasnili da treba pripadnike MUP, odnosno policajce edukovati kako da zaštite sebe da bi zaštitili građane? Ja koliko shvatam, to su ljudi koji su završili školu da bi bili policajci.

Ako ovo nije bilo teatralno završavanje ovakve tačke dnevnog reda, onda vas molim da mi dodatno pojasnite, evo, ostavila sam vam prostor za repliku, ja ću prihvatiti da sam ja i ograničena i glupa i da ne poznajem taj sistem, ali mi iz racionalnog ugla objasnite šta ste tačno probali da nam kažete da bih mogla da vam se izvinim na kraju ako budete u pravu.

Tolerantniji ste prema gospođi Radovanović. Podelila bih ovaj aplauz sa vama, pre svega zato što ste potvrdili sve što sam navela iz 2001. i 2000. godini i nažalost toga čega se nerado svi sećamo. Moja opaska vama je bila da ja zaista mislim da okolnosti nisu nove da one malo duže traju.

Takođe, mislim i nije više važno šta ja mislim, jedan od tragičnih događaja o kojima govorimo pokazao je da su naši policajci i sposobni i obučeni u situacijama koje niko nije očekivao. Setite se da nam je policajac koji napadnut samostrelom preživeo i likvidirao onoga ko ga je napao.

To je policajac koji je apsolutno spreman da obavlja svoj posao. Na žalost u drugom slučaju imamo smrtni ishod, samo zato što je onaj koji je naišao na policiju naišao sa namerom da ih likvidira.

Nemojmo da generalizujemo stvari tim pre što ste i sami rekli da je 2001. godine bilo lakše ćutati da vas ne bi prebacili na neko niže radno mesto ako sam vas dobro razumela.

Dakle, kada od ministra unutrašnjih poslova očekujete, zato sam vam rekla da želim da mi odgovorite, sve ste mi odgovorili samo to niste – koji ministar unutrašnjih poslova sme sebi da dozvoli luksuz, da ne nama narodnim poslanicima u Parlamentu Republike Srbije, nego celoj srpskoj javnosti govori o predmetu oko koga se još uvek vodi istraga, i konačno, da li stvarno mislite da smo ovakvi kakvi smo u parlamentu Srbije, često, oprostite mi na gruboj kvalifikaciji, prihvatiću kaznu, vredni toga da nam se ovakve stvari obrazlažu.

Mi pravimo papazjaniju od svega od čega se to može, a pokušavamo da budemo ozbiljni samo onda kada tražimo koje kakve izveštaje na koje objektivno nemamo pravo, pa smo tako i jutros kod poslaničkih pitanja, postavljali pitanja ljudima koji apsolutno nemamo pravo da uputimo nijedno jedino pitanje, nevladinim organizacijama, patrijarhu SPC, koristiću vreme poslaničke grupe i ovlašćenog, mislim da još ima, ovo nije bila replika, gospođo Raguš, ja i dalje govorim o amandmanu, u finalu ovog zakona za koji i dalje mislim da je kvalitetan i da je ustrojio i popravio sve ono što su eventualne greške bile u prethodnom periodu. Takođe mislim da ćemo popravljati i ovu verziju i nije to stanova, sigurno sam da će biti još stanova za pripadnike bezbednosti i pripadnike vojske Republike Srbije, ali i MUP.

Dakle, jedino zbog čega sam intervenisala jeste upravo zbog pripadnika snaga bezbednosti da im ne bismo nikakav privid stvarali danas, znamo kakav je odnos bio i znamo da koliko god bila zla ova vladajuća većina i koliko god je pravili takvom sigurno je odnos prema pripadnicima snaga bezbednosti racionalniji i pošteniji i na kraju svih krajeva sa velikom dozom poštovanja, u odnosu na period u kome je glavnu reč imala ova ekipa kolega koji danas ovo glasno kritikuju. Hvala vam.

Gospođa Paunović, u ime crvenih, poštovane kolege i uvaženi građani Srbije, poštovani ministri.

Razumela sam gospođu Brnabić da ste vi u skladu sa Poslovnikom sišli na svoje poslaničko mesto da odgovorite na sve ono što slušamo ova četiri dana, ali nisam razumela kako smo došli do toga da početak saradnje sa „Rio Tintom“ kompanijom se vrati u 1997. i 1998. godinu.

Poštovane kolege, argumenata bez, sa jeftinom kvalifikacijom, iako se meni uvek sviđa nas zovete crvenima, ja sam presrećna zbog toga, da li ste to upravo optužili svoju državu koja je preko Rudarsko-geološkog fakulteta, ako dobro razumemo, ostvarila saradnju sa međunarodnom kompanijom „Rio Tinto“ i to je greh nemerljivih razmera od pre skoro pa 30 godina? Da li ste upravo pokušali da i 2001. i 2004. godinu preskočite i vratite u 1997. i 1998. godinu, samo zato što su ljudi od struke sarađivali u određenom periodu?

Da li je moguće da građanima Srbije objašnjavate svoje stavove na bazi kritike zašto o jednoj važnoj temi, pritom nisam naišla na podatak, može biti i da grešim, da je 1997. ili 1998. godine „Rio Tinto“ ostvario saradnju sa Rudarsko-geološkim fakultetom baš zbog litijuma? Pretpostavljam da su ljudi sarađivali i na temu nekih drugih ruda.

(Marinika Tepić: Ne, baš zbog litijuma.)

Evo, kaže koleginica – baš zbog litijuma. Meni ostaje, dok ne proverim to, da joj verujem, ali čak i da ste u pravu, da li je moguće da sa ove distance dozvoljavate sebi luksuz da sa pozicije apsolutnog amatera na temu, kritikujete razgovore i saradnju stručnih lica? Da li stvarno dozvoljavamo sebi da kao ozbiljni narodni poslanici na ovaj način razgovaramo o bilo kojoj temi, a kamoli o ovoj za koju takođe mislim da je jako važna? Hvala.

Hvala predsedniku Vlade.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.

Hvala.
Reč ima magistar Nenad Tomašević.
Izvolite.