Poštovane koleginice, zarad javnosti, da bi se dogodila javna rasprava postoji precizna procedura propisana Poslovnikom. Vi znate u kojim uslovima se javne rasprave zakazuju i nemojmo na taj način sad koristimo ovo vreme i pokušavamo da obmanemo javnost.
Kolega Rističević po amandmanu.
Izvolite.

Zahvaljujem kolega Rističeviću.
Po amandmanu, Marinika Tepić.
Izvolite.

Koleginice Tepić, ajde ja vas molim samo da me na trenutak čujete ako vam nije teško.

Dozvoliću vas svakako, ali hoću da vas podsetim. Nemojte da pričamo obe u glas. Ne čuju građani ni mene ni vas.

Amandman je zaista potpuno kontra od onoga što vi govorite.

Rasprava je objedinjena, ali se amandman odnosi…
Da se ne bismo nadvikivali, ajte samo da mi dozvolite da ja ipak predsedavam. Ja ću vama vratiti pravo na reč, ali vas molim da ne pričamo jedni preko drugih, još manje da čujem dobacivanja i dreku iz onih redova.
Amandman nema nikakve veze, i potpuno se slažem, i pre vas su ljudi govorili mimo amandmana, ali dajte probajte da bar imamo svest o tome o čemu se ovde radi i na koji amandman ste se tačno javili i tražili reč. Ljubazno vas molim.
Dakle, govori se o amandmanu koji glasi – član 1. kojim se menja član 12. Zakona o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika menja se i glasi: „U Zakonu o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika u članu 12. stav 1, 3, 4. i 5. reči „u roku“ iz člana 7. stav 3. ovog zakona zamenjuju se rečima „najkasnije u roku od 15 dana“.
Da li me razumete zašto intervenišem? Jer ste samu diskusiju počeli ama ni ne oslanjajući se na ovaj amandman.
Sad izvolite reč još jednom i molim vas vratite se temi, ako je moguće.

Ne držim ja časove o primeni Poslovnika, ja primenjujem Poslovnik, gospođo Tepić.

I, ne mogu da nosim hipoteku toga kako su tekle rasprave. Moja opomena ka vama je vila isključivo bazirana na onome što je Poslovnik.

Tako da vas molim, bez opaski koje sada ukazuju na činjenicu da ja glumim neku zlu učiteljicu u odnosu na vas.

Gospođo Tepić, rasprava jeste objedinjena, ali je ovo rasprava u pojedinostima i tiče se amandmana na 1. tačku dnevnog reda i na zakon.

Dakle, ja vas molim.

Sve je u redu što ćete zloupotrebiti amandman da biste govorili, ali nemojmo da obmanjujemo javnost momentom kako je rasprava objedinjena i kako se, zaboga, o svemu može govoriti.
Ovo je rasprava u pojedinostima.

Verujte mi da niste pratili onda sednicu i niste shvatili da je gospodin predsednik Orlić probao da opomene svakog govornika pojedinačno.

Hvala.

Reč ima predstavnik predlagača, predsednik Odbora za finansije, gospodin Arsić. Izvolite.

Reklamiram član 107, predsedavajući.

Ovde bi zaista moralo da se malo povede računa o načinu na koji se diskutuje, naročito kada ste bezidejni, kada nemate o čemu da pričate i onda krenete da kopate po prošlosti, pa se setite jednog momenta sa kojim i vi, uvaženi predsedniče Skupštine, i ja danas nostalgično ga se možemo sećati.

Godina 2010. je godina kada je predsednica Skupštine bila prof. dr Slavica Đukić Dejanović, podsetiću građane Srbije, neuropsihijatar. Dragocen momenat.

Kamo sreće, uvaženi predsedniče Skupštine, da danas vi ili ja imamo taj nivo znanja koji ima prof. Slavica Đukić Dejanović. No, među potpredsednicima koji su se daleko više pitali, upravljajući većinom, u odnosu na socijaliste u tom trenutku, bila je tadašnji član tadašnje stranke na vlasti i ona je otišla iz te stranke kada je ukapirala da to više nije ono što su osnivali.

Iako mi danas usled ovog kompleksnog dnevnog reda dođemo u situaciju da budemo izloženi manipulaciji ili pokušaju manipulacije naroda na način što se prisećamo ko je bio predsednik Skupštine, uz veliki respekt prema gospodinu Orliću za kog sam glasala da bude predsednik Skupštine. Beskrajno mi je žao što jeste doktor ali ne doktor psihijatrije. Lakše bi vam bilo, uvaženi predsedniče, da prepoznate određene momente, pa možda da ih kao takve i kanališete. Ovako smo u ozbiljnom deficitu.

Hvala vam.

Ne želim da se izjasnite o povredi.