Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, tema koja je obeležila 2020. godinu u čitavom svetu i koja je promenila sve segmente društva definitivno jeste i bez sumnja pandemija Kovida – 19.

Uticaj virusa nije zaobišao ni našu državnu kasu. Naime, drugi put ove godine Vlada Republike Srbije morala je da menja budžet, a predlog najnovijih izmena i dopuna Zakona o budžetu za 2020. godinu danas je pred nama.

S obzirom da dolazim iz zapadne Srbije, predela koji je izrazito brdsko-planinski, ali koji je i poljoprivredni kraj, osvrnula bih se na sektor poljoprivrede, razdeo 24, za koji je rebalansom budžeta izdvojeno dodatnih četiri milijarde dinara.

O važnosti sela suvišno je govoriti iz istorijske perspektive u ovoj situaciji kada je svaki građanin Republike Srbije tokom pandemije lično osetio na svom primeru da nam bez sela nema opstanka.

Krenimo od toga da smo jedna od retkih zemalja koja je i tokom najveće krize bila dovoljno snabdevena osnovnim životnim namernicama. Nijednog trenutka nam nije nedostajalo hrane. Ne samo da je bilo dovoljno namernica za građane Srbije, već smo imali dovoljno i da izvozimo za zemlje u okruženju i na taj način im pomogli.

Velikim delom zahvaljujući i srpskom seljaku, srpskom poljoprivredniku, koji tokom vanrednog stanja nije prestajao da radi, nije prestajao da proizvodi, iako su vanredne okolnosti i te kako uticale na sam plasman robe.

Ne zaboravimo da su nakon zatvaranja pijaca mnoge porodice koje su se bavile isključivo poljoprivredom ostale privremeno bez prihoda, ali naš poljoprivredni proizvođač se i tokom izazova koji nas je zadesio, uspešno snašao i deo svoje prodaje preselio na internet, a bez interneta ne bi bio moguć ni rad od kuće, koji je za većinu poslodavaca bio jedino rešenje tokom zdravstvene krize. Ipak, kuća u koju borave mnogi tokom godine, zamenili su ovog puta zaboravljenim imanjima širom sela u Srbiji. Po ko zna koji put selo nas je podsetilo koliko nam je važno, ali i opomenulo je da moramo da ga čuvamo.

Iako podaci nisu ohrabrujući, svako četvrto selo u Srbiji je u fazi nestajanja. U našim selima je na hiljade praznih kuća, a nažalost naši mladi čekaju priliku da odu iz sela. Ono što je naš zadatak jeste da ih motivišemo i da im damo mogućnost da ostanu u selu. Šta je ono što će ih zadržati na selu? Jeste mogućnost da žive od svog rada.

Ova Vlada je to prepoznala i rebalansom znatno uvećala iznose za subvencije poljoprivrednim proizvođačima, preko uprave za agrarna plaćanja za podsticaje poljoprivredi i ruralnom razvoju, rebalansom se izdvaja preko 41 milijarda dinara što je za oko pet milijardi više nego što je predviđeno budžetom za ovu godinu. Od toga je preko 26 milijardi dovedeno za direktne podsticaje u poljoprivredi koji obuhvataju stočarsku i biljnu, ali i organsku proizvodnju. Preko devet milijardi usmereno je za mere ruralnog razvoja.

Takođe, ono što je ovim rebalansom izdvojeno jeste i sredstva u iznosu od milijardu i 450 miliona za podršku poljoprivrednim proizvođačima, koji su namenjene za otklanjanje posledica Kovida 19 u ovom sektoru.

Da država vodi računa o poljoprivredi i da želi da uveća njen udeo u privrednom rastu rekla nam je i premijerka tokom izlaganja ekspozea u istom ovom domu. Potrebno je da nastavimo sistemska i strateška ulaganja u poljoprivredu kako bi nam se poljoprivreda modernizovala, a poljoprivrednike naučili da budu i privrednici. Zato je pred nama zadatak da u narednom periodu usvajamo one mere koje će uvećati vrednost naše poljoprivredne proizvodnje. Tu pre svega mislim na izvoz koji je izuzetno dominantan, a odnosi se na izvoz gotovih proizvoda.

Vreme je da se usmerimo na izvoz proizvoda višeg stepena prerade, odnosno gotovih proizvoda, a ne sirovina. Najjednostavnije rečeno jeste zašto bismo malinu ili bilo koje drugo voće izvozili u zamrznutom stanju kada možemo da izvozimo džem, sok ili neke druge gotove proizvode.

Ono što je posebno važno jeste da ne smemo da zaboravimo i to da poljoprivrednik nije samo čovek koji proizvodi hranu, on je čovek koji mora da ima dostojan život i mogućnost makar približno onima koji imaju stanovnici u gradovima. To je jedan od osnovnih zadataka novog Ministarstva za brigu o selu, da oni koji odluče da u selu žive, moraju da imaju dobre puteve, moraju da imaju ambulante, sportske i kulturne sadržaje, prodavnice i sve drugo.

Suština problema mladih u ruralnim područjima jeste nedostatak telekomunikacionih usluga. Kako govoriti recimo o nastavi na daljinu, poslovima na daljinu ili jednostavno osnovnim socijalnim potrebama, ako u mnogim selima ne postoji signal mobilne telefonije ili signal za internet? To su realni problemi koji muče žitelje našeg sela i koje mi moramo da rešavamo.

Tokom proteklih osam godina agrarna politika Srbije pokazala je da je spremna da točak seoskog razvoja pokreće napred i da sve više sredstava, kao što ste i vi ministre rekli, izdvajamo svake godine u budžetu za subvencije poljoprivredne proizvodnje. Takvom agrarnom politikom postižemo ono da se o malom poljoprivrednom proizvođaču jednako pomaže kao i velikom proizvođaču. Ali, da bi rezultati bili još bolji i da ih na svojoj koži osete ljudi koji žive na selu, potrebno je, osim aktivnosti, dva resorna ministarstva, a to je Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva i Ministarstvo za brigu o selu, potrebno je i da se uključe i koordiniraju svi ostali sektori. Tu pre svega mislim na Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija, preko omladine i sporta, zatim lokalne samouprave, zdravstvene zaštite i prosvete.

Jedino tako stanovnici sela mogu da osete kvalitetan život i jedino tako neće po svaku cenu želeti da odu iz grada. Selo je uvek čuvalo Srbiju, a sada je vreme da Srbija sačuva selo, jer bez zdravog i razvijenog sela nema ni prosperitetne Srbije. Hvala.