Zahvaljujem predsedavajuća.

Uvaženi građani i građanske Republike Srbije, uvaženi predstavnici Vlade, poštovane kolege, ušli smo u četvrti dan rasprave o predloženom zakonu. Verujem da ste svi vi koji ste ovo pratili nedvosmisleno došli do zaključka da će ova tema još dugo biti aktuelna.

Želim da se zahvalim pre svega kolegi Albijaniću koji je prekjuče ovde imao jako zanimljivo izlaganje. To obraćanje ćemo verujem svi pamtiti. Nakon višesatnog elaboriranja, tiketiranja nas ovde kao plaćenike Rio Tinta, kao jahača Apokalipse, kao nekih pojava iz pakla, uvaženi kolega je ustao i rekao jedinu istinu, a to je da ovde nema nevinih. I da, nema ih.

Svi smo na ovaj ili onaj način, u nekom periodu svoje vlasti, bili u zagrljaju kompanije „Rio Tinto“. Neko ih je prvo zvao, pa im je dao dozvolu, pa pravio zakon, pa potpisivao memorandume. Kada bismo samo pročitali sva imena poslanika koji su sedeli u ovim klupama u protekle dve decenije, trebalo bi nam puno vremena. Ali, to samo govori o jednoj stvari, a to je da je multinacionalna kompanija „Rio Tinto“ bila i jeste postojanija od svih vlada i svih poslaničkih mandata od kada je stigla kod nas, i to je jedna činjenica.

Kompanija „Rio Tinto“ je perjanica svetskog kapitala, koja teži da globalno posluje, i nije jedina, koja je posle agresije NATO na našu zemlju, 1999. godine i tzv. demokratskih promena 2000. godine, umarširala sa ciljem da tu i ostane dok ima interes. Zašto smo se skoro svi smejali kada je kolega Alibijanić rekao da bi trebalo da doživimo katarzu i smirimo strasti, jer je to opet bio jedan trenutak istine gde se videlo da smo svi u jednoj nelagodi, da ne kažem muci? S jedne strane se brani nešto u potenciji, a to je iskopavanje rude jadarita, dok sa druge strane čujemo rezolutno „ne“, koje je vođeno jakim emocijama, ali ne od strane političara ovde, već od ljudi koji su se uplašili od zagađenja životne sredine. Strah je legitiman i opravdan, pogotovo kada ulazite u nepoznato. Još uvek ovaj projekat nije dobio svoj epilog, a to su tri studije koje treba da se završe za manje od dve godine. Tek tada može da se očekuje javna rasprava stručnjaka, kojih ima mnogo, i neki od njih su ovde i citirani. Većina tih ljudi tek treba da se oglasi, kada budu pročitali te studije.

Da li ih je ova rasprava deprimirala ili ohrabrila? Mislim da im svakako nije prijala. Slušati narodne poslanike kako čitaju pojedine citate sa fatalističkim prizvukom, sigurno nije bilo lako. Šta na kraju ovaj predlog znači, ako nemamo sve parametre na stolu? Na šta se uopšte referiše i kakav mu je cilj? Poenta je da većina opozicije pokaže kako je jedinstvena i brižna, taman onoliko da zabašuri svoju ulogu u učestvovanju u donošenju zakona, koji su ovu kompaniju fiksirali kao jedinu koja može da rudari jadarit u našoj zemlji.

Da se posetimo kako je krenulo sa Predlogom zakona. Prvo je trebalo dati Predlog zakona u kome će decidno pisati da treba trajno zabraniti rudarenje jadarita, to su pričali na konferencijama ovde po Skupštini. Onda je nastala panika, travnjaci stranih ambasada su utabani i brže-bolje to trajno u Predlogu zakona obrisali i predloženo da se zabrani isključivo ovoj vlasti da pokrene ovaj projekat na kome se radi više od 20 godina, jer kada je bio u povoju 2006, 2011. godine, sećamo se da je to bila najveća razvojna šansa Srbije, da je to naš kriptonit, da ćemo biti Supermeni. Na RTS-u je išao prilog gde su sa oduševljenjem komentarisali da nam stiže zlatno doba.

Sada smo došli do toga da ne da nismo Supermeni, već smo mutirane Nindža kornjače koje bauljaju po kanalizaciji. Šta se desilo tako katastrofalno da dođe do takve smene paradigme? Ništa, osim što je neko u međuvremenu izgubio vlast i sada su ti ključevi napretka u drugim rukama. Šta bi se desilo kada bi se uspelo da na ovoj temi vlast izgubi, a opozicija dobije? Litijum bi postao eliksir života, ne samo što bi se pravile baterije, automobili, telefoni, laptopovi i ostali proizvodi, već bi pospešivali rast kose i regeneraciju prostate, razumete.

Predlog zakona je napisan, ne sa ciljem da nešto popravi ili promeni, već da od uplašenih građana napravi svoje birače, praveći se da nešto radi. Svima je jasno da u pisanju ovog istog zakona nije učestvovao nijedan profesor sa Rudarsko-geološkog fakulteta. Rasprava i argumenti koje smo slušali i probali da čujemo uspeli su da dovedu u pitanje opstanak svih rudnika i posao rudara. Poslednji put kada su rudari i rudnici politički zloupotrebljeni desilo se u osvit 5. oktobra 2000. godine. Podsetiću vas da su DOS-ovi prvaci 4. oktobra 2000. godine podigli kolubarske rudare i to je možda bio ključni momenat u nasilnom preuzimanju vlasti.

Bez kolubarskih rudnika nema struje za Srbiju, tj. uglja za obrenovačku termoelektranu. Uspeli ste da predložite zakon o projektu koji još nije ni krenuo, a onda smo ovde čuli da su sada svi rudnici, a time i rudari, na udaru, jer posle agresije NATO-a, koja je tada imala 19 članica i formiranja DOS-a, koji je isto tako imao 19 stranaka, nije bilo nijedne partije sa ekološkim predznakom u imenu. Tada nije bilo poželjno zvanično propagirati ekološke standarde, jer je trebalo zataškati bombardovanje naše zemlje osiromašenim uranijumom. Tada je ekologija u praksi bila lov na organske srpske glave i prodaja istih Haškom tribunalu. U tom trenutku to je bila glavna privredna grana.

Sve što smo slušali ovih dana, kao i ovu antirudarsku histeriju, mnogo je gore po Srbiju nego samo otvaranje bilo kog rudnika, zato što dovodi do atmosfere gde će rudari, ili kopači, kako su im nedostojno prekrstili profesiju, biti na stubu srama i kao takvi postati meta za svakog ko misli da više ništa ne sme da se, kako oni to vole da kažu, kopa.

Ako zaista postoji i promil brige u ovim nastupima, onda treba da se politika utiša i sačeka reč te struke, koja od svih nas zajedno ovde mora da oseti podršku da se zaista odvaži i kaže šta će biti sa ovim projektom. Tek tada ima smisla ovde govoriti. Zahvaljujem.

Ovako, kada govorite o tome da nismo bili u vlasti za vreme Karađorđevića, Obrenovića, da vas podsetim tad je bila neka kraljevina, tada su komunisti i socijalisti bili pod tamnicama. I, da kada su izveli revoluciju i sklonili monarhiju, da od tada jesu vlasti, nažalost nismo onako apsolutni kao što smo nekad bili, a 1998. godine kad je bio Mirko Marjanović, nažalost, kamo lepe sreće, da smo tada zaista mogli da rudarimo jadarit, a ne da branimo zemlju. Tada u socijalizmu to bi bilo državni projekat o državnoj svojini, a ne ovako.

Što se tiče vas, kada pričate o nama, ja vama ovako, sa ovog mesta želim da čestitam, kao jednoj ženi, zbog ove naše divne rodne ravnopravnosti ovde što ste vi postali to novo lice opozicije, ovog novog dos-a koga ste formirali i drago mi je da su vas prepoznali kao osobu koja može da zastupa interes opozicije i da naravno u ovoj, kako ste govorili, svetom domu nama obrazloži ovaj predlog koji, evo već u četvrtom danu rasprave vidimo u kom smeru ide, budući da su vas toliko ispoštovali vaše kolege iz opozicije da nisu došli da vam daju ni kvorum, nego smo vam dali mi.

Da se nisu uopšte obraćali na taj vaš predlog zakona nego su vas čak i u javnosti prozivali po televizijama, nismo vas mi prozivali za predlog zakona, nego oni koji su to sa vama potpisali.

To je tragedija vaša, ali vi ste u suštini samo smokvin list, jer ovi svi drugi jesu učestvovali u svemu tome, a vas su izabrali jer ste novo lice i to je legitimno, ali nemojte nas ovde praviti budala, niko nije pao sa kruške. Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Uvaženi građani i građanke, evo dočekali smo i taj dan da izaberemo novu Vladu. Socijalistička partija Srbije je ponudila očigledno najbolje što ima, Slavicu Đukić Dejanović za ministarku prosvete i Ivicu Dačića, predsednika naše stranke, za ministra unutrašnjih poslova i našu dvojicu potpredsednika, oni su bez portfelja. Videćemo čime će se baviti Tončev i Milićević. Pretpostavljam da će nastaviti što su radili i u prošlom sazivu.

(Aleksandar Jovanović: Ko hoće da radi, ima posla.)

Da, pretpostavljam.

U svakom slučaju, iako ih nema puno, to su zaista strateški važna ministarstva za svaku državu, pa i našu.

Pošto se nema puno vremena ja bih iz vašeg ekspozea, uvaženi gospodine Vučeviću, navela ono što ste govorili vezano za kulturu sećanja i istakla to kao jednu bitnu stvar, pogotovo sa aspekta slušali smo ovde i o Savetu Evrope i o rezoluciji, Srebrenici koju pokušavaju da nam nametnu.

Budući da sam članica parlamentarne delegacije Saveta Evrope, kao i moje uvažene koleginice Bilja Pantić Pilja i Elvira Kovač i da smo u zadnje dve godine imali intenzivan rad tamo, kao i neke druge kolege, mada ne možemo svi da se pohvalimo istim činjenjem, tj. ne činjenjem.

Veliki izazovi su pred nama i budući ministar spoljnih poslova koji je juče imao sjajno izlaganje na Savetu bezbednosti će zajedno sa vama uploviti odmah u nemirne vode i nadam se da će vaša posada biti dostojna tih zadataka.

Ono što se juče pominjalo, ja bih zaista na to da skrenem pažnju zato što je u nekoliko navrata nama spočitavana priča i ideja oko jugoslovenstva i ako jeste mi smo ponosni na ono što je emancipatorsko nasleđe te priče i i te kako smo rodonačelnici posle te ideje srpskog pitanja koje je dovedeno u našu politiku na Gazimestanu 1989. godine govorom Slobodana Miloševića, srpsko pitanje je vraćeno u zenit.

Ono što je njegov legat i što ne može niko da ospori, slagao se ili ne slagao se, to je Rezolucija 1244 i to je Republika Srpska. Na to smo jako ponosni, a koliko ja znam i dan-danas se oslanjamo i borimo da to sačuvamo.

Moram da kažem da smo mi propustili da kada govorimo o ovoj kulturi sećanja vi ste pominjali ofanzivu kulturne diplomatije, moram da podsetim na našu poslanicu iz pretprošlog saziva, Smilju Tišmu, preživelu logorašicu Jasenovačkog logora. Mi smo propustili istorijsku šansu tada na 80 godina osnivanja Jasenovca da usvojimo rezoluciju o Jasenovcu ovde. To je bilo 23. decembra 2021. godine.

Nadam se da će naša ofanziva i za Savet Evrope i za UN poći tako što ćemo početi konačno da usvajamo naše rezolucije i da se borimo za našu istinu, jer za to se niko neće boriti sem nas. To je ono što ja mislim da treba da se desi kao jedan preokret u smislu odnosa sa susedima. Vodimo računa o reciprocitetu, kako oni prema nama, tako i mi prema njima, uz duboko uvažavanje svih građana i građanki koji nisu srpske nacionalnosti. Mi to pokazujemo i kroz ovu Vladu i kroz predstavnike tih ministarstava.

Kada govorite o jugoslovenstvu, imajte u vidu da je jugoslovenstvo kao ideja postojala prvo kao oslobađanje od Austrougarske monarhije. Onda smo imali Kraljevinu Jugoslaviju, gde su neki naši istaknuti pravnici sa Pravnog fakulteta, Mihajlo Konstantinović, Đorđe Tasić i drugi, pokušavali da daju Hrvatima i više nego što im treba, pravili im banovine, a knez Pavle kada je otišao u Zagreb, vikali su ga za kralja.

Onda smo tek imali SFRJ. Šta su pozitivne tekovine toga? To je antifašistička borba. To je borba protiv kolonijalizma po kojem smo poznati u svetu Nesvrstanih. Onda, šta ćemo sad? Da dođemo u šizofrenu situaciju? Znači, Bili bi da iskopa Tita, a onda ćemo posle toga da zovemo Nesvrstane tako što će njegov unuk da piše pisma i da pomaže da se lobira protiv rezolucije o Srebrenici. Znači, ne smemo se baviti tom šizofrenijom. Moramo usvojiti pozitivne tekovine svih slobodarskih delova naše bore i svih mogućih oblika i zastava.

Drugo, kada govorimo o kulturi sećanja, imajmo u vidu da kada govorimo o žrtvama koje ste pominjali i na Petrovačkoj cesti, „Oluji“ i tokom NATO stradanja, oni su polagali zakletvu za JNA. Koje godine smo mi postali Republika Srbija i uopšte kada smo tek došli do tog nivoa? Znači, moramo napraviti balans.

U tom smislu bi smo trebali možda da se ugledamo na Rusku Federaciju koja je spojila i srp i čekić i petokraku i krst. To je ono što ih je vratilo da postanu velika zemlja ponovo. Oni sa istim ponosom slušaju i rusku himnu, a slušaju i himnu Crvene armije „Sveti rat“. Zahvaljujem.

Uvažene kolege i članovi Vlade, uvaženi građani, poslednjih par meseci smo svedoci velikog pritiska tzv. nezavisnih medija i onih koji ih podržavaju, da ne kažemo finansiraju, na javnost, tj. pokušaj istih da Zakon o javnom informisanju i medijima postane najvažnija tema, da ne kažemo biti ili ne biti svake građanke i građanina ove zemlje.

Nakon majskih tragedija, održana je sednica na zahtev opozicije za smenu članova REM-a. Tu se videlo da su se ti zahtevi slučajno baš podudarili sa zahtevima Rezolucije Evropskog parlamenta u kojoj se tražilo da se ograniče sadržaji tzv. ruskog malignog uticaja, tj. kritika na račun „Hepi“ televizije, kao i „Pinka“.

Takozvani građanski protesti koji su krenuli pod sloganom „Srbija protiv nasilja“, koji su u međuvremenu postali par ekselans politički skupovi prozapadne opozicije, sada već u osvit novih izbora za temu i dalje imaju smenu članova REM-a.

Ovim predlogom zakona Skupština se razvlašćuje i kako je to kolega Bakarec danas rekao, a i na Odboru za kulturu i medije, uradili smo to sa pravosuđem, a sada i sa medijima, tj. članove REM, a podsetiću da je Skupština predlagala jednog člana, sada to svoje ovlašćenje prebacuje na Zaštitnika građana, Poverenika za ravnopravnost i Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, dalje koji su navedeni, bili su i u prošlim.

Znači, tog velikog balasta iliti jednog člana Saveta REM-a koji se ovde birao više nema. Zanimljivo je da se i ovaj put aktivirao ne Evropski parlament, već Savet Evrope. Naime, pre par nedelja imali smo posetu izvestioca za monitoring za Srbiju i Savet Evrope koji je dva dana boravio u Beogradu i Novom Sadu i svoj preliminarni izveštaj izložio na sastanku za monitoring. To se dešavalo za vreme zasedanja Parlamentarne skupštine Saveta Evrope u Strazburu od 9. do 14. oktobra, znači, pre 10 dana, gde smo bili mi poslanici, članovi naše delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. To ne bi bilo ništa neobično da taj isti izvestilac nije na sastanku pred 50 ljudi dao svoj nacrt izveštaja poslaniku takozvane prozapadne opozicije da dopiše, tj. apostrofira gde treba naglasiti i pojačati pritisak na naše institucije i gle čuda, baš u delu vezanom za REM i RTS.

Ovo je sada zanimljivo za ostatak opozicije, budući da je i tamo jasno ko je lider ove opozicije, tako da ne bude zabune među vama drugim liderima i građanima da može biti samo jedan, a zove se Đilas.

Što se tiče glavnih zamerki, odnose se na državno vlasništvo u medijima, za nas iz SPS nema dileme i uvek ćemo biti pre za državno vlasništvo nego za privatno vlasništvo, kako u medijima, tako i u drugim oblastima naših života. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedniče.

Uvažene kolege, poštovani građani, današnja sednica zahteva za smenu članova REM-a i ukidanje televizije „Pink“ i „Hepi“ nažalost nije samo borba protiv nasilja u našem javnom prostoru, to je samo najtransparentniji vid pritiska na sve one koji učestvuju, što na tim televizijama, što poruka onima kojih uređuju da zauzmu promenu kursa ili ih biti neće.

Kada je to zaista i počelo? Da li sa ovom strašnom tragedijom u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i u Mladenovcu i u okolini Smedereva? Nije, ali jeste najglasnije. To naravno ne znači da su devetoro članova REM-a od kojih dva člana bira Narodna skupština, neki anđeli, naprotiv, mnoge kritike stoje, pa i sada nakon tragedije, ne čujemo recimo, a neki odavde su apelovali da se prekine sa pominjanjem ovih ubica u medijima i na naslovnim stranicama. Svi do sada shvatili da je nažalost takvim umovima slava, pa makar bila i najcrnja, nešto što samo može da motiviše neke druge, zasad pritajene psihopate da učine isti ili slični zločin.

Tragedija koja se dogodila više je nego strašna. Dete koje ubije svoje drugarice i drugove i u tome ne oseća ni trunku kajanja, već traži odgovor koliko je popularan dovodi do velikog očaja svakog člana ovog društva i da za ovakav strašan zločin mora da se prinese žrtva, mora da se doživi katarza, a patnja i bol usmerena krivca. Pošto vinovnik ovog zla ne može krivično da odgovara, javnost je u strahu da adekvatna kazna ne može biti sprovedena koliko god druge institucije učestvuju u smislu držanja ovog deteta pod ključem i zato se traga dalje i zato se upire prstom.

Da li će nečija smena da promeni nešto? Da li je ostavka ministra Ružića iz naših redova nešto promenila? Nije. Ostali su mnogi problemi. Život ide dalje. Sada je pitanje kako će deca završiti školsku godinu, kako će upisivati škole, fakultete? To sve neko mora da organizuje i vodi. Na moralnoj i simboličkoj ravni ostavka je značila i bila je vest od jednog dana.

Moram da napomenem, iako to sada nije popularno, da sve ovo što je danas na dnevnom redu, imamo prilike da pročitamo kako izveštaj Evropske komisije, doduše uvijenije, tako i u najnovijoj Rezoluciji Evropskog parlamenta, koja je zvanično usvojena početkom maja, pisana mnogo ranije i sa prihvaćenim amandmanima u stvari puštena u etar 23. aprila. Koga zanima može naći na sajtu Evropskog parlamenta. Pa, šta su nam to Bilček i Viola fon Kramon poručili vezano za temu medija i REM-a u Srbiji, kojom novom metodom nadziranja i kažnjavanja ovom prilikom delaju?

U delu koji se odnosi na slobodu i ljudska prava u 13 tačaka bave se našim medijima, uređivanjem istih, dodelom frekvencija, famoznom petom operatoru, usklađivanjem sa evropskim standardom, u izveštavanju, pohvalama „Kriku“ i „Danas-u“, osudi zbog neukidanja neemitovanja programa za „Sputnjik“ i „Raša tudej“, duboko i zabrinutosti zbog tzv. lažnih vesti koje nam Rusi šire zajedno sa Kinezima, a tu su i Mađarska zajedno sa Srbijom koja pomaže Rusiji i Kini u ostvarivanju njihovih geopolitičkih ciljeva. Pazite, ovo je bio citat iz tačke 43. Znači, mi i Mađari zajedno možemo da pomognemo Rusiji i Kini da ostvare geopolitički cilj. Da vam pravo kažem ja bih zaista bila ponosna da mi to možemo.

Dalje, sada već zadiremo u temu. Podvlači se značaj poboljšanja u funkcionisanju i nezavisnosti REM-a koji je dodelio četiri nacionalne frekvencije kanalima sa istorijom, kršenja novinarskih standarda, uključujući upotrebu govora mržnje i obmanjivanje javnosti i to gde tačno? Pa, posebno nastavlja Bilček i Viola na „Hepi“ TV, koja iako upozorena od REM-a, i dalje širi dezinformacije i pruža podršku narativu iz Kremlja o ruskom ratu u Ukrajini i zato traži da se ponovo razmotri dodela frekvencija i dozvola nacionalnim televizijama i poziva da se peta frekvencija da onima koji su u skladu sa međunarodnim standardima u medijskim slobodama. To je tačka 48.

Na udaru je i RTS, ali mnogo manje, jer jasno je, pogotovo sada kada bi recimo, Rusija pobedila NATO pakt, što je vrlo verovatno, na RTS ćemo verovatno imati reprizu „Evrosonga“. Sada šalu na stranu, mene zanima kako to ovi promoteri Bilčeka i Viole ne citiraju nama ovu rezoluciju Evropskog parlamenta? Da li zbog toga što bi samo jednim pogledom na datum kada su usvojeni amandmani bilo jasno da su sve ovo već imali spremno i da im je trebao samo povod, a ova jeziva tragedija, to nažalost za ove zahteve jeste.

Dalje, da li stvarno bilo koji građanin u svom domu, svojoj deci kaže – e, nemoj to da gledaš osudio je REM ili ugasi televiziju i kaže to ne možeš da gledaš, idi igraj se, čitaj knjigu, prošetaj kera, spremi svoju sobu. Većina građana Srbije ne zna da u ovom regulatornom telu za medije sede citiram ugledni stručnjaci iz Univerziteta akreditovani u Republici Srbiji zajedničkim dogovorom, pa onda Udruženje izdavača, elektronskih medija čiji članovi imaju najmanje 30 dozvola za pružanje audio i audio vizuelnih medijskih usluga i Udruženja novinara u Republici Srbiji koji svako ponaosob ima najmanje 500 članova. Ljudi, to su armije ljudi. Onda Udruženje filmskih, scenskih, dramskih umetnika, Udruženje kompozitora u Republici Srbiji, pa, udruženje čiji su ciljevi ostvarivanje slobode izražavanja i zaštita dece, pa, onda nacionalni saveti nacionalnih manjina zajedničkim dogovorom i crkve i verske zajednice zajedničkim dogovorom. Odbor za kulturu ove Narodne skupštine bira znači jednog člana i nadležni odbor Skupštine AP Vojvodine.

Zato drage kolege, ovo nije ništa originalno i nemojte više izmišljati. Skinite plašt zabrinutih građana, lepo priznajte šta radite, pa hrabro međusobom odlučiti ko vam je lider, pošto ga očigledno nemate, jer ne biste išli kod čika Krisa, kako mu tepate, a to vam je građani, američki ambasador, koji sada više pozira sa našim opozicionim političarima, tužiteljkama i drugima nego što će ikad Bocan Harčenko i Čen Bo moći iako je 85% naroda u ovoj našoj zemlji protiv uvođenja sankcija Rusiji.

Ovih dana često kažu, nekada je bilo bolje, nekada se znao red, kada smo mi išli u školu bilo je drugačije, ali niko ni ovde, ni na tom Odboru za kulturu neće da izgovori da je to tako bilo u socijalizmu, da kaže nešto o društvenom i državnom uređenju i na kraju da kaže nešto o kapitalizmu koji je ovde dočekan 2000. godine kao najsrećniji dan svakog Srbina i sestre Srpkinje.

Ono što građanima ove naše zemlje nije napomenuto jeste da uz sve te pare i slobode dobijaju silni užas u paketu, destrukcija svega ljudskog, divljanje niskih strasti, kompetencije i konkurencije, čovek potrošač, čovek roba i nezasiti kupac. Princip slobodnog protoka kapitala opravdavao je sve što smo uništili, a da je valjalo, po nečijem diktatu naravno. Sprdali smo se sa samoupravljanjem, a sada kukamo kada stignu rate za kredite. Nekada su se stanovi dobijali od države, a sada je događaj kada država stranim bankama da naredbu da se ne divlja sa povećanjem iznosa kredita. Pravo da budeš rob do kraja života i da budeš srećan jer si otplatio kredit i tako svoje dete nisi ostavio u ropstvu.

Osnovno obrazovanje u socijalizmu postalo je obavezno. Škole su bile otvorene za svako dete. Postojao je jedan zavod za udžbenike i stranci te udžbenike nisu pisali niti su pravili program za našu decu. Elitnih škola kao ni privatnih nije bilo. Nije bilo ni privatnih gimnazija, a daleko bilo privatnih fakulteta. Na kraju, kupljenih diploma kao takvih nije ni moglo biti. Da li su se nekom poklanjale ocene i na blanko u indeks upisivale? Jesu, ali to nije mogao da bude sistem korupcije ili indeks afera kakvu smo imali u novije doba.

Nakon ove tragedija koja se desila u osnovnoj školi, naš ministar prosvete, Branko Ružić je rekao da su krive zapadne vrednosti. Čovek je zbog te izjave prošao toplog zeca. Pa, evo da vas pitam, šta je pogrešno rekao? Da nisu to istočnjačke vrednosti, da nisu zen budizam i meditacija doveli do ovog masakra ili obučeni pucač od 13 godina? Većina vas su hrišćani ovde i vernici, u Svetom pismu, Vavilon, sodoma i gomora, jesu i bili su personifikacija zapada, trulog i razvratnog Rima. Samo kod nas se od 2000. godine mogli da čujete priču o poštenom kapitalizmu, o kapitalizmu sa ljudskim likom, o tome da gutate žabe da bi vam bilo bolje, kao i priče o poštenim kurvama koje bi još poštenije bile samo da plaćaju PDV. Sa takvim idiotizmima i u ljudskom i u političkom smislu, retko ko može da se pohvali.

Šta sada imamo svih ovih dana u Skupštini? Najgoru zloupotrebu ove tragedije, kao i monopol nad empatijom, kao da smo mi svi ovde bezosećajni, grozni ludaci koji neće da uvide da treba da se borimo protiv nasilja, to jest koji neće da se sklone, bez izbora i puste njih da preuzmu vlast, jer mi smo svi ništa, a oni su moralne gromade.

Pa, ljudi moji, u ovoj sali ima više preletača nego u jatu ptica selica koje svake godine migriraju u toplije krajeve i zato je priča o REM-u i o rijaliti programima klasičan smokvin list za ono što su politički zahtevi, a to je davanje nacionalne frekvencije strancima i ukidanje „Hepi“ televizije zbog izveštavanje o vojnim uspesima Ruske Federacije u sukobu sa NATO alijansom, tj. kolektivnim zapadom.

Vidite, nekada je u Beogradu postojao ogromni park za decu, tematski park, gde su sva Beogradska deca iz svih osnovnih škola išla sa svojim učiteljima da se druže i igraju. Ja sam bila u tom parku i moji i drugi roditelji nisu morali ništa da plaćaju. Taj divni park se zvao „Pionirski grad“.

Od 2006. na tom mestu gradska vlast napravila je prvu rijaliti pozornicu i otela taj prostor svoj deci koja danas idu u osnovne škole u Beogradu i ta simbolika je jeziva i onda vi koji ste bili tu i tu odluku sproveli pričate o rijaliti programima. Ko normalan može da kaže da je to u redu?

Ali, šta će vam ijedan park koji ne donosi pare, u koji stalno treba nešto da se ulaže, kada imate super investiciju koja donosi milione na privatne račune i to baš jednog od vođa opozicije, čije ime, doduše, u ovom sazivu sada ne spominjemo, ali u prošlom sazivu smo pričali o njemu do besvesti.

Kada smo kod „Pinka“, ne znam šta je tu sporno, takođe? „Pink“ je uvek bio uz vlast i biće uz vlast koja god ona bila. I tu je bilo suvlasnika sa ove i one strane političkog spektra. Priča o „Pinku“ ne postoji u rezoluciji Evropskog parlamenta i ovde služi samo da ne bude previše očigledno da je glavna meta tzv. ruska propaganda ili zadnja medijska brana ne uvođenja sankcija Rusiji.

Kada smo kod teme naša deca, kojima smo se u suštini malo bavili ovde, moram da istaknem još jednom da kao roditelj i majka troje maloletne dece, deca ne gledaju televiziju. Oni su na internetu, tj. na društvenim mrežama, „Jutjubu“, „TikToku“, „Snepčetu“. To je paralelni svet u kojem oni žive, u kome se druže i kada nisu u školi, tu nastavljaju druženje. Nasilje koje vrše jedni na drugima uglavnom tu počinje.

Ja nisam čula zahtev da se ukinu društvene mreže ili bar suspenduju na neko vreme. Pretpostavljam da to ima veze sa onom zapadnom demokratijom koju ne smemo da uvredimo.

A kako žive svakodnevno ta naša deca? Da li kod nas postoje deca prvog, drugog i trećeg reda? Pa, evo da vam otkrijem tajnu. Ako niste znali, postoje. Evo vam jedan primer i, gle čuda, opet je parkić u pitanju.

Naime, skoro pa u srcu Beograda, na donjem Dorćolu pre 20 godina postojala je jedna zelena površina koja po Gradskom urbanističkom planu predviđena bila za park. Onda se pojavio neki fini investitor koji je napravio ogromnu zgradu, tzv. pametnu zgradu, koja je pod krov stavila sposobne i pametne ljude koji su za kvadrat davali i po 5.000 evra. Znači, mnogo pametna zgrada - sa dvadesetčetvoročasovnim obezbeđenjem, garažom, divnim parkom za decu tih ljudi.

Taj park je nastao tako što je taj genije, investitor ukrao pola te zelene površine, digao veliki zid, ogradio to parče zemlje, stavio visoku žičanu ogradu, a onda posadio i gustu živu ogradu koja se naslanja na tu žicu sve sa ciljem da ta deca iz te zgrade budu bezbedna i sigurna od nekih dorćolskih manijaka koji bi tu dečicu snimali i pratili.

U međuvremenu, ovaj ostatak te zelene površine kopni u korovu i dežurni je pisoar i kakaonica svim kucama i macama iz kraja. Ljudi su se žalili, protestvovali i išli u Gradsku kuću, ali i dalje, a to traje od 2004. godine, stvar nije rešena i ova naša obična deca nemaju parkić, a manijaci koji vire iza ograde i gledaju decu u lepom parkiću, nisu manijaci već ta naša deca koja čeznutljivo i zbunjeno gledaju. Njima je zabranjeno da uđu, osim ako ih dete iz tog parkića, tj. ona koja žive u toj zgradi ne pozovu da se igra sa njima.

E, sada, zamislite da ste roditelj, da svaki dan prolazite tu sa svojim detetom i da vas to dete pita – ej, mama ili ej tata, šta ja ne mogu da se igram u tom parkiću? E, vidite, kada od malena živite nepravdu, onda vam postane normalno da kada porastete ćutke prolazite i pored veće nepravde.

I, sada, pošto poredak kao takav još uvek ne možemo očigledno da promenimo, hajde da barem napravimo privid jednakosti za našu decu i krenemo da ispravljamo za početak ove male tzv. male stvari, jer one su paradigma za sve veće koje nužno moramo da menjamo, ako uopšte kao društvo želimo da se promenimo i da opstanemo na ovim prostorima.

Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, predstavnici ministarstava, poštovane kolege, dragi građani, danas su pred nama i tri važna ugovora, odnosno zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Sva tri ugovora su od izuzetnog značaja za dalje jačanje pravne saradnje između dve zemlje. Inače, odnosi Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata su dobro razvijeni, imamo dosta međusobnih kontakata, kao i razvijen politički dijalog, dok je bilateralna ekonomska saradnja u usponu.

U tom kontekstu, ne mogu a da ne pomenem Ekspo 2020, koji je bio organizovan u Dubaiju. Srbija je tada nastupila pod sloganom – Srbija stvara ideje, inspirisani prošlošću oblikujemo budućnost. To da naše privredne ideje i inovacije imaju perspektivu i na inostranim tržištima, upravo je pokazao Ekspo 2020, gde je Srbija imala svoj privredni paviljon. Srbija je ugostila više od 1.200.000 posetilaca, ostvareno je više od 10.000 poslovnih kontakata, a predstavljene su brojne inovacije zbog kojih je Srbija postala tema svetskih medija. Takođe, potpisano je i više od 40 predugovora i ugovora. Ekspo 2020 je bio jedan od najvećih događaja, koji je posetilo više od 23 miliona posetilaca iz celog sveta.

Danas je Srbija zvanični kandidat za organizaciju Međunarodne svetske izložbe 2027. godine, sa temom – Igraj za čovečanstvo, sport i muzika za sve. Ukoliko Srbija bude domaćin Ekspo 2027, ekonomski efekat iznosiće 1,1 milijardu evra, dok će uticaj na turizam i druge privredne grane biti nemerljiv.

Kada govorimo o Predlogu zakona o potvrđivanju Memoranduma o razumevanju između Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije i Ministarstva spoljnih poslova i spoljne trgovine Mađarske o zapošljavanju članova porodica diplomatskog, konzularnog i tehničkog osoblja, jasno je da je to nužnost ka što boljim i produbljenijim odnosima. Memorandum je zaključen putem razmene verbalnih nota u martu 2022. godine. Cilj je da se očuva porodični život diplomatsko-konzularnih predstavnika, uz zadovoljenje profesionalnih i ekonomskih preduslova za funkcionisanje tih porodica.

Odnosi između naše države i Mađarske su veoma razvijeni. Prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Republike Srbije, Ivica Dačić, na početku svog mandata, 7. novembra, sastao se sa ministrom inostranih poslova i spoljne trgovine Mađarske Peterom Sijartom na marginama ministarskog sastanka Centralnoevropske inicijative u Sofiji. Tom prilikom istaknut je značaj jačanja regionalne saradnje dve zemlje kroz inicijative kao što je Centralnoevropska inicijativa i podvučeno da je ekonomska saradnja dobar put ka ukupnom napretku regiona.

Mi pridajemo veliki odnos i značaj odnosu Republike Srbije i Mađarske. Taj odnos karakterišu dobri bilateralni odnosi, ali i sveukupna i svestrana saradnja u svim oblastima, posebno u oblasti ekonomije, čemu smo mi posebno posvećeni. Mađarska je trenutno treći spoljnotrgovinski partner Srbije i osmi po veličini strani investitor sa obimom ulaganja od 950 miliona evra.

Da su odnosi sa Mađarskom na najvišem političkom nivou svedoči i činjenica da je predsednica Mađarske 9. septembra 2022. godine boravila u zvaničnoj poseti Republici Srbiji.

Kada govorimo o saradnji u oblasti saobraćaja i infrastrukture, najznačajniji zajednički projekat jeste Projekat rekonstrukcije i modernizacije pruge Beograd-Budimpešta, u sklopu železničkog Koridora 10.

U oblasti energetike važno je podsetiti da su ministar finansija Srbije, Siniša Mali i ministar spoljnih poslova i trgovine Mađarske, Peter Sijarto, potpisali 10. juna u Beogradu Memorandum o nastavku saradnje u oblasti energetike. Takođe, potpisan je i Ugovor između „Srbijagasa“ i mađarske kompanije „MVM ENERGY“, na osnovu čega će Srbija moći da uskladišti gas u Mađarskoj tokom zime, a Ugovor o skladištenju logističkim uslugama su potpisali generalni direktor „Srbijagasa“ Dušan Bajatović i predstavnici mađarske kompanije.

Mađarska i Srbija jačaju energetske veze kako bi obezbedile stabilno snabdevanje energijom i energetsku bezbednost u vreme sveopšte energetske krize. Mađarska preko Srbije i gasovoda „Južni tok“ dobija dnevno 10 miliona kubika gasa, što je veoma značajno.

Kada je reč o našoj južnoj pokrajini KiM, Mađarska je nažalost, kao i mnoge druge države tada, priznala jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 19. marta 2008. godine. Razvijajući saradnju došli smo do toga da je 2021. godine u Beogradu ministar spoljnih poslova Mađarske Peter Sijarto izjavio da Mađarska neće podržati zahteve Prištine za prijem u međunarodne organizacije sve dok traje dijalog Beograda i Prištine, kako ne bi omogućili Prištini da to koristi kao argument za pritisak na Beograd.

Svi smo svesni koliko je to važno, s obzirom da je na delu najeklatantnije kršenje ljudskih prava Srba od strane Aljbina Kurtija i njegovih mentora. Apsolutna histerija i pretnja od strane Nemačke pre svega da barikade moraju biti sklonjene do katoličkog Božića jedna je od poslednjih.

Hapšenje naših ljudi na osnovu lažnih optužbi i optužnica poprima oblik pandemije. Ideja Albanaca jeste da iskoriste trenutak i prikažu Srbiju kao malu Rusiju i, recimo, baš u Savetu Evrope.

Poređenje sa Ukrajinom potpuno izvrćući činjenice, uz logističku podršku Nemačke i Albanije, mi poslanici Narodne skupštine Republike Srbije koji smo i članovi Parlamentarne skupštine Saveta Evrope videli smo i doživeli u Strazburu u oktobru ove godine. Obraćanje Edija Rame u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope i najgore uvrede na račun našeg naroda nije bilo lako slušati. Najbezočnije optužbe i laži bile su zaslađene jeftinom lirikom, sa ciljem da se poslanici Saveta Evrope dovedu do katarze, jer oni treba da se suoče sa grehom koji su počinili, a to je po Ramiju usvajanje Izveštaja Dika Martija o trgovini ljudskim organima koji je 2011. godine u januaru usvojen u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope.

Hašim Tači je po Rami novi Jozef K. iz Kafkinog Procesa, a sam Rama je sebe u poredio sa Svetim Antonijem koji je pričao sa ribicama onda kada su ljudi izgubili veru. Na kraju izlaganja je izašao iz uloge žrtve, pa im je u diskusiji objasnio da je on kršan i muževan Albanac, visok preko 195 santimetara, kandidujući se valjda tako za alfa mužijaka balkanskog čopora, vidno revoltiran što njegovu govoranciju nisu doživeli kao Besedu na gori.

U Savetu Evrope, kao i u drugim međunarodnim organizacijama, najvidljivije je koliko je teška naša pozicija i koliko su nam prijatelji važni. Od kada je Rusija izbačena iz Saveta Evrope malo je zemalja koje nam otvoreno pružaju podršku. Među njima je Mađarska. Rušenje Izveštaja Dika Martija o trgovini ljudskim organima od strane Albanaca bazirano je na tome što je šef Ruske delegacije u Savetu Evrope 2008. godine, Konstantin Kosačov, upoznao članove Parlamentarne skupštine Saveta Evrope sa zlodelima UČK podelivši tekst i tako pokrenuo rad na Izveštaju. Rama je sa svojim timom eksperata procenio da, kao što su Rusi izbačeni iz Saveta Evrope na valu antiruske histerije, izbaciće i on taj Izveštaj Dika Martija, jer zaboga pokrenuo ga je Rus.

Pustiće na slobodu Hašima Tačija i primiće takozvanu državu Kosovo u Savet Evrope. Sreća je da su svoje kapacitete u tom trenutku precenili, a takođe još veća sreća što ni bog otac ne bi uspeo da nadigra međunarodnu birokratiju i njihova pravila i procedure. Na sve to, na listi prijavljenih govornika bila je jedna žena koja je ustala…

(Predsednik: Samo da vas zamolim da dovršite rečenicu, misao završite polako.)

Evo, završavam. Na sve to, na listi prijavljenih govornika bila je jedna žena koja je ustala u odbranu našeg prava i pravde uopšte. Ona se zove Elvira Kovač i sa nama je. Na ovaj način, u ime svih nas iz SPS, izražavam duboku zahvalnost i veliko hvala našim prijateljima i sugrađanima Mađarima. Hvala.

Poštovani ministre sa saradnicom, uvažena predsedavajuća, pitanje budućnosti naše države i stanje i razvoja našeg društva leži u obrazovanju u tzv. obrazovnoj politici ili politikama kojima težimo.

Naravno, mnogo je lakše postaviti ovo pitanje nego dati odgovor. U našoj savremenoj istoriji prošli smo kroz nekoliko reformi obrazovanja o kroz nemali broj napisanih strategija. Ne tako davno, starije kolege ovde to svakako pamte, imali smo čuvenu reformu iz sedamdesetih godina, koju je kreirao Stipe Šuvar koja je za cilj imala ukidanje dotadašnjeg gimnazijskog obrazovanja i uvođenje usmerenog stručnog srednjoškolskog obrazovanja. Tadašnje društveno uređenje zasnivalo se samoupravljanju, ideji da su rad i radni čovek nosioci razvoja društva. Godine 1968. škola je definisana kao samoupravna radna organizacija od posebnog upravnog značaj.

Zahvaljujući privrednoj reformi, uvodi se princip dohotka prema rezultatima rada, što omogućuje veću ulogu preduzeća i time započinje liberalizaciju društva, u prevodu tržišta. Idejna osnova ovog koncepta zasnivala se na socijalizmu, koji u svom temelju ima ideju jednakost svih ljudi, što je u prenesenom značenju obrazovanje za sve. Setimo se da je od 1945. godine pravo i obaveza osnovnog obrazovanja, koju i danas baštinimo, tada izvojevana. Masovno opismenjavanje dovelo je do razvoja društva.

Danas u našem obrazovnom sistemu imamo dualno obrazovanje, koje je proizvod ekonomskih zahteva, traženja obučene radne snage koje diktira tržište rada. Tada je važio socijalizam kao idejno teorijska osnova. Danas imamo kapitalizam koji je čuvenom revolucijom iz 2000. godine, na veliku sreću i radost naših sugrađana, i ne zaboravimo i studenata, trijumfalno ušao u Srbiju. Mnogi teoretičari savremeni oblik surovog kapitalizma nazivaju nadzornim kapitalizmom, koji bez digitalizacije i digitalnih tehnologija ne bi mogao da funkcioniše.

Današnja kritika se svodi na priču o depolitizaciji škole, što je suštinski besmislen zahtev, budući da se država uvek vodi određenom politikom, da ne kažemo da je prosvetiteljstvo nastalo preuzimanjem monopola nad znanjem od crkve, prenoseći ga na državu. Nešto poput monopola nad silom. Monopol nad silom i monopol nad znanjem su glavna obeležja modernih država.

U korak sa svetom, uskoro ćemo imati i državnu maturu, uveden je i JOB, jedinstveni obrazovni broj, što svakom učeniku omogućava lakšu kompetativnost na međunarodnom nivou, gde u okviru tzv. globalnog sela multinacionalnim korporacijama omogućava ostvarivanje koncepta globalnog upravljanja svetom. Taj savremeni diktat nema milosti prema nacionalnom konceptu škole.

Zato je Zakon o intoniranju himne na početku školske godine svima povratio neki osećaj posebnosti i ponosa vezano kako za našu školu, tako i za sam osećaj državnosti. Ali, isto tako, 17 izdavača udžbenika za škole, hiperprodukcija, što vukovaca, što doktora nauka, uvođenje platnih razreda, veliki jaz u kvalitetu nastave i krajnje obrazovanost između privatnih i državnih fakulteta, svakako ne doprinose simfoniji lepog zvuka, koju čak ni ova naša himna ne može da nadjača.

Danas biramo članove Upravnog odbora Nacionalnog tela za akreditaciju, obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju, kao i članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Kao što smo čuli, prošle godine su ovde usvojene izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, što je omogućilo da Nacionalno akreditaciono telo u potpunosti ispuni evropske standarde i smernice za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju.

Da bi se povratio status punopravne članice u okviru Evropske asocijacije za obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju ENKVA, šta se traži sada ovim zakonom? Traži se veća nezavisnost u izboru ovih članova. Kako se dolazi do toga? Veća nezavisnost ogleda se u tome što članove Upravnog odbora Nacionalnog tela za akreditaciju i obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju u odnosu na članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje biraju sada narodni poslanici.

Sada, da vam pravo kažem, možemo da se pitamo da li postoje možda dve evropske unije, ili, još poetičnije, jedna Evropska unija za dan, a druga za noć? Jer, sada ispada da smo garant nezavisnosti za ova tela, a juče smo imali referendum za nezavisnost sudija i tužilaca gde smo kao ključnu stvar imali da skinemo oznaku stigme da mi u stvari blokiramo nezavisnost pravosuđa. Oni su sada dobili nezavisnost i na referendumu je potvrdili. Paradoks je što je na tome insistirala Venecijanska komisija, tj. EU, a sudije i tužioci nas ubedili koliko u stvari zbog onog osnovnog u presudama, u ime naroda, oni nisu bili nezavisni.

Pošto je ovaj paradoks, verujte mi, nerešiv, mogu samo da poručim da oni koji sada žale što neće moći da češljaju javno i često, ne tako nežno, biografije ovih novih nedodirljivih nosilaca pravosudnih funkcija, sada će tu svoju oštricu moći da demonstriraju nad biografijama članova ovih tela. Samo mogu da dodam - zašto uvek po prosvetarima? Zato, pošto im je sada prvi put da ih ovako biramo, a mi na kraju mandata, ja im unapred, umesto blagoslova, želim srećan rad. Mi ćemo svakako danas glasati za ove članove.

Osvrnula bih se još na ovaj kredit između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije za projektni zajam za Centar za obuku za dualno obrazovanje. Čuli smo od ministra kakav je ovo kapitalni projekat. Ovde se radi o ulaganju u projektne aktivnosti koje obuhvataju rekonstrukciju objekata za obuku u Vršcu i Beogradu u vazduhoplovnom obrazovanju u civilstvu. Naravno, po svim tim parametrima koje ste naveli, što dovodi do jedne vazduhoplovne bajke. Prosto, pošto smo ustanovili da EU ima i noćnu i dnevnu varijantu, mene zanima sledeće.

Ako je Pilotska akademija u Vršcu sada u sistemu dualnog obrazovanja, ako Kontrola letenja Srbije i Crne Gore više nije vlasnik akademije, već je ovaj Centar za obuku pilota prešao u vlasništvo Srednje stručne škole, Vazduhoplovne škole i Vazduhoplovne akademije, kako će se tu vršiti što akreditacija, što način upravljanja, budući da to nije jeftino i da se planira da dolaze strani studenti? Do sada, koliko sam shvatila, ta škola koštala je više od 40.000 evra godišnje.

Pošto ste istakli da iako postoji duga tradicija školovanja pilota, kontrolola leta i inženjera u našoj zemlji, nikada do sada nisu bili u sistemu državnog obrazovanja. Kredit od 20 miliona evra i toliko još ulaže država Srbija, znači, za sada 40 miliona evra, računajući i deset i po miliona evra za zemljište koje je kupljeno gde to sve treba da se organizuje.

Vaša pomoćnica koja vodi Sektor o dualnom obrazovanju, dr Gabrijela Grujić, gostujući povodom ovog projekta, izjavila je da posedujemo standarde EASE, da do 2024. godine studente iz celog sveta možemo ovde da obrazujemo. Goran Cvijović je rekao da će ovaj centar biti u punom kapacitetu 1. januara 2024. godine. S tim da je onaj simulator letenja sertifikovan od strane EASE i da se nada da će 1. marta 2022. godine imati sertifikovan centar za obuku pilota u Srbiji i da bi to dovelo do toga da se za godinu i po dana obrazuju piloti sa tim dozvolama.

Znači, mi tek treba da se izborimo sa sertifikacijom tog centra. Šta je EASA? To je Agencija EU za bezbednost avio saobraćaja. Kada odete na sajt EASA, vidite da ova agencija ima 35 zemalja članica, odnosno više od zemalja u sastavu EU. Mi, na našu žalost, nismo tu. Mi imamo status PANEP-a, Pan-European Partners. U prevodu – mi smo u zajednici država koje sarađuju na implementaciji standarda Agencije EU za bezbednost avio saobraćaja. Ovaj status ima i takozvano Kosovo. Znači, deo je zajednice država.

Moja nedoumica je ko ovde dobija sertifikat, budući da je sve ugovore sa EASA potpisala Mirjana Čizmarov, direktorka Direktorata civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije. Ako oni potpisuju, kako je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja tu u ugovoru i kako promenljiv i krajnje nesiguran stav EU o činjenici kada ćemo postati punopravna članica znači i za ovu priču? Da ne bi bilo da smo džabe sve okrečili i instalirali, a onda nam EU isporuči neki zahtev koji je za nas neprihvatljiv i tako sertifikat ostane zaista u vazduhu.

Dakle, koje je naše obezbeđenje za dobijanje sertifikata za Centar za obuku pilota? Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, danas je na dnevnom redu Predlog zakona o privremenom registru državljana Republike Srbije od 16 do 29 godina, kojima se uplaćuje novčana pomoć za ublažavanje posledica pandemije bolesti Kovid 19 izazvane virusom SARS-KOV2.

Na samom početku svog izlaganja, želim da ukažem na veoma zabrinjavajuću činjenicu i našu dugogodišnju realnost, a to je da je Srbija jedna od zemalja sa najstarijom populacijom u Evropi i sa jednom od najviših stopa emigracije mladih.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Republici Srbiji u periodu januar-novembar 2021. godine broj novorođenih iznosio je 56.648, a broj umrlih 123.492, što je čak za skoro 26.000 više u odnosu na celu 2020. godinu.

Ovom trendu depopulacije posebno je doprinela i pandemija sa kojom se već dve godine suočavamo, a koja je pored svojih zdravstvenih rizika uticala i na povećanje rizika od različitih oblika nasilja u porodici i među mladima, pa smo u poslednje vreme, nažalost, često mogli da čujemo o vršnjačkom nasilju, bilo je različitih oblika zlostavljanja u porodici i nasilja koja su okončana najgorim mogućim ishodom.

Svemu ovome treba stati na put i uspostaviti adekvatne mehanizme borbe. Na nama narodnim poslanicima je da usvajanjem dobrih zakonskih rešenja pružimo osnovu za dalje korake. Jasno je da ova Vlada i svi mi u ovoj sali radimo sve kako bi našim građanima omogućili što bolje uslove za život, kvalitetan životni standard, a našu ekonomiju i privredu da održimo i učinimo jakom i stabilnom.

U skladu sa tim bilo je više pozitivnih mera pomoći privredi i građanima od izbijanja pandemije, do ove mere o kojoj danas govorimo. Ne bi bilo loše da podsetimo naše građane na prvi paket mera pomoći privredi i građanima koji je usvojen u vreme vanrednog stanja u vrednosti od 5,1 milijarde vera, što je bilo 11% BDP Srbije. Pored brojnih mera podrške privedi, deo ovog paketa odnosio se na direktnu pomoć svakom punoletnom građaninu Srbije u iznosu od 100 evra.

Drugi paket mera usvojen takođe 2020. godine nadovezuje se na prethodni i imao je za cilj da sačuva radna mesta. Vredan je 66 milijardi dinara i podrazumeva isplatu 60% minimalne zarade u avgustu i septembru, kao i oslobađanje od poreza i doprinosa na zarade za jedan mesec. Ovim paketima za pomoć privredi i građanima ukupno je izdvojeno 5,8 milijardi evra, što čini 12,5% BDP.

Treći paket ekonomskih mera pomoći građanima i privredi vredan 249 milijardi dinara usvojen je u februaru 2021. godine. Odnosi se na direktnu pomoć najugroženijim i onim sektorima koji su najviše pogođeni usled pandemije, preduzetnicima, mikro, malim, srednjim ali i velikim preduzećima, podršku ugostiteljskom sektoru, hotelima, turističkim agencijama, sektoru prevoznika putnika i drumskog saobraćaja, kao i jednokratnu novčanu pomoć građanima i produženje garantne šeme u svrhu održavanja likvidnosti privatnog sektora.

Krajem decembra 2021. godine usvojili smo izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodici s decom. Od 1. januara 2022. godine, roditelji će za svako prvorođeno dete od države dobijati po 300 hiljada dinara, a sve porodice koje dobiju drugo ili treće dete primiće od države jednokratnu pomoć od 100 hiljada dinara.

Ovo je svakako jedan od prioriteta državne politike, s obzirom na lošu demografsku sliku. S obzirom na to da je u Srbiji prošle godine u privih 10 mesecu umrlo 25% više ljudi u odnosu na isti period prethodne godine, nadamo se da će ove mere bar donekle uticati na porast nataliteta i osnažiti porodicu.

Zajednički zadatak države i lokalnih samouprava jeste da se mere ovakve politike usklade sa specifičnostima lokalne sredine i da se u lokalnoj zajednici stvore takvi uslovi da mladi požele da ostanu u svojim mestima.

Mladi su prepoznati kao jedna od najugroženijih kategorija u našem društvu, posebno u pogledu prvog zaposlenja nakon školovanja i pozicije na tržištu rada. Prema Zakonu o mladima, mladi u Srbiji predstavljaju kategoriju lica od navršenih 15 do navršeni 30 godina. Omladina je prepoznata u velikom broju međunarodnih dokumenata, zakona, brojnim strategijama iz različitih oblasti i resora.

Na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku iz 2019. godine, ova kategorija činila je šestinu ukupnog broja stanovnika. I ako većina živi u gradovima, nije mali broj onih koji žive u ruralnim sredinama i prigradskim naseljima, oko 39%, što govori u prilog tezi koju sam prethodno iznela, a odnosi se na to da mladima treba da se omogući da ostanu, da žive, rade i stvaraju svoje porodice u sredinama iz kojih dolaze.

Na nama je odgovornost da radimo na obezbeđivanju elementarnih ulova za život svakog mladog čoveka i stvaranju jednakih šansi da svako od njih razvija svoj talenat i gradi sopstveni uspeh.

U skladu sa tim poslanička grupa SPS glasaće za usvajanje ovog predloga zakona.

Na kraju ovog obraćanja, htela bih da iskoristim priliku da čestitam svim građanima Republike Srpske tridesetogodišnjicu njihove državnosti, da im poželim sreću i zdravlje u Novoj godini, kao i snage da istraju pod pritiscima koji se sve jače osećaju.

Velika je stvar i snažna je poruka što su premijerka Republike Srbije, Ana Brnabić, i predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, Ivica Dačić, zajedno sa pojedinim ministrima iz Vlade Republike Srbije, prisustvovali ovom jubileju i tako i na simboličan način pokazali da stoje zajedno na braniku svih naših sunarodnika, bez obzira za koje strane oni bili.

Nažalost, mi smo svedoci uvođenja sankcija 1992. godine. Tada su članovi ekonomskog saveta Vlade Srbije, na čelu sa akademikom Ivanom Maksimovićem, razmatrali uvođenje sankcija i razmatrali mere koje treba preduzeti. Ono što je važno i što se iz stenografskih beleški vidi jeste da su očekivali da sankcije traju tri meseca ili najviše šest. Znamo da su te prve sankcije trajale nešto više od tri godine.

Posle ovoliko godina iskustva, važno je naglasiti da ovakve mere nikada nisu niti su samo uperene protiv pojedinaca. Zato je važno na svakom mestu iskazati jedinstvo i odlučno biti i u dobru i u zlu, jer samo jedinstveni možemo prebroditi izazove koji se sada i jasnije nadziru.

Puna podrška zajedništvu. Živela Republika Srbija! Živela Republika Srpska!

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Uvažena ministarka sa saradnicima, uvažene kolege poslanici i poslanice, uvaženi građani, danas su na dnevnom redu zaista dva bitna zakona. Ja ću se fokusirati na Zakon o Zaštitniku građana, a moja uvažena koleginica, posle mene, Dubravka Kralj će govoriti o Povereniku.

Do sada smo čuli šta je sve ovde novo i napredno u ovom zakonu i apsolutno se slažem sa tim i mislim da bi zakon bio čista desetka, ali me muči ovaj član 7, a taj član 7. ako postoji, onda nam je član 1. vrlo upitan.

Šta je u stvari i ko je Zaštitnik građana? U članu 1: „Ovim zakonom uređuju se položaj, nadležnost i postupak pred Zaštitnikom građana, kao nezavisnim državnim organom, koji, pod jedan, štiti prava građana, pod dva, kontroliše rad organa državne uprave i organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije“.

Sada ću se fokusirati na ova prva tri. Znači, štiti prava građana. Ako štiti prava građana, tu smo na terenu prava, ali nije dovoljno da bude samo pravnik, već i osposobljen za tumačenje i primenu prava, a to je već položeni pravosudni ispit. Pravosudni ispit nije samo vezan za sudije, tužioce, advokate, javne beležnike i javne izvršitelje, već i za obavljanje starešinskih dužnosti u organima uprave. Na primer, načelnik uprave za upravne poslove u MUP-u, a pod tom upravom je izdavanje pasoša, ličnih karti, dozvola za oružje, prijem u državljanstvo za celu Republiku Srbiju.

Pod dva, kontrola rada organa državne uprave. Šta su tj. ko su ti organi državne uprave? To su sva ministarstva, sve posebne organizacije. To znači krvotok Vlade Republike Srbije. Rad organa državne uprave je uređen Ustavom, Zakonom o Vladi, Zakonom o državnoj upravi, Zakonom o ministarstvima. Rad svih tih organa je uređen Zakonom o opštem upravnom postupku, znači sistemskom zakonu. Znači, opet smo na pravnom terenu.

Kako se kontroliše rad organa državne uprave? Kontroliše se po dva aspekta - da li organ države uprave na zahtev građana preduzima rad i donosi odluke iz svoje nadležnosti blagovremeno, u propisnim rokovima, i da li uopšte preduzima radnje i donosi odluke ili ćuti, takozvano ćutanje uprave.

Pod dva, da li su te radnje ili odluke pravilne, da li su radnje i odluke pravilne odlučuje i ne može da se meša Zaštitnik građana, o tome odlučuju drugostepeni organi, ali da li preduzima radnje i donosi odluke u zakonom propisanim rokovima, po pritužbama građana, zaštitnik građana odlučuje.

Pod tri, kontroliše organe nadležne za pravnu zaštitu imovinskih prava države Srbije. To je državno pravobranilaštvo. Ko radi u državnom pravobranilaštvu? Pravnik sa položenim pravosudnim ispitom. Znači, kontrolu tih organa ne može da vrši neko ko najmanje nije pravnik. Do sada, u ovom postojećem zakonu, imamo pravnika sa deset godina iskustva i ideja bi bila da ako napravimo da to bude pravnik sa definisano položenim pravosudnim ispitom. Dobro, da kažemo da je to višak, znači, ideja.

Kao i u običnom životu, ne može da vas kontroliše neko ko zna manje od vas. Šta bismo sada tu mogli da smislimo? Ne samo da treba i nužno da je Ombudsman pravnik, već treba da dostignemo i taj nivo da ima položen pravosudni ispit, jer ako to nije, neće moći da sprovodi odredbe člana 1. Što pravnici vole da kažu, to je regres, ništavnost onog člana 1, ako se fokusiramo na taj član 7, koji vi želite da donesemo, ili kontradikcija injerto, što kažu filozofi, ili netačan pravni silogizam, svejedno, a onda u članu 1. dolazimo do stava da Zaštitnik građana se stara o zaštiti i unapređenju ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

Vi ste u svom obraćanju i predstavljanju ovog zakona se pozvali na Venecijanske principe i ovde ste ih u nekim delovima i uvrstili, s tim što sam se ja vrlo fokusirala na traženju obrazloženja u ovih 100 stranica ovog zakona i obrazloženja istog. Moram da vam kažem da sam bila začuđena da ovoliko teksta, a da za taj član 7. imamo samo obrazloženje iz tačke 8. Venecijanskih principa.

Ja sad citiram ovo što ste vi napisali u obrazloženju: "Kriterijumi za imenovanje Ombudsmana su dovoljno široki da podstaknu uključivanje većeg broja odgovarajućih kandidata. Osnovni kriterijumi su visoki moralni karakter, integritet i odgovarajuća profesionalna stručnost i iskustvo, uključujući i stručnost i iskustvo u oblasti ljudskih prava".

Ja ovde ispred sebe imam Venecijanske principe i u toj tački osam, što ste naveli, je sve u redu, ali ste zaboravili jedan deo rečenice. Znači, niste citirali kako treba zato što ovde na kraju kaže "including in the field of human rights and fundamental freedoms". Znači, ovde niste napisali da se ovo odnosi na osnovne slobode, takođe.

Zašto je to važno? To je važno zato što EU inače ima propisane četiri osnovne slobode, tako ih nazivaju. Znači, "freedom of speech, worship, from want, from fear". Znači, sloboda govora, sloboda veroispovesti, sloboda od siromaštva, sloboda od straha.

Kada govorimo o tim slobodama? Gde smo opet? Opet smo na terenu prava. Znači, ako nema prava da zaštiti te slobode, o čemu mi pričamo?

Prema tome, ovde možemo da zaključimo da pošto nije definisano da bude pravnik, može da bude i pejzažni arhitekta, ako je empatičan i ako je u praksi pokazao da poštuje ljudska prava.

Takođe, moram da se pozovem i na lični primer. Pre nego što sam postala poslanik i dobila ovu veliku čast, radila sam u Ministarstvu spoljnih poslova u Sektoru za multilateralu, a u Odseku za ljudska prava i humanitarna pitanja. Tamo rade pravnici prevashodno, zatim ljudi sa Fakulteta političkih nauka i mi filozofi. Mi filozofi i Fakultet političkih nauka možemo da debatujemo, ali ključnu reč o svemu tome donosi pravnik.

S obzirom da znate kakve međunarodne aktivnosti mi imamo i koliko je važan ovaj segment u smislu međunarodnog predstavljanja naše zemlje. Zaista apelujem i treba zaista svi zajedno da razmislimo, pogotovo ako pogledamo na neki način i uporedno pravo u smislu šta rade naši susedi, pošto volimo da gledamo šta oni rade, kao što oni vole da gledaju šta mi radimo. Zašto ne bismo sada tu dali sebi za pravo, budući da se pozivamo u obrazloženju samo na Venecijanske principe?

Takođe ste se u svom izlaganju pozvali na Venecijanske principe u smislu dužine mandata. Tamo piše u tački 10, ovde ste pogrešili, pa ste u izlaganju to ispravili, da ne bude ispod sedam godina, a ovde smo odredili sad osam, i to može da bude u smislu nezavisnosti autonomnosti, da nema uticaja drugih organa, kao i odnos prema zamenicima.

Zašto? Ako mi više ne biramo u Skupštini zamenike Ombudsmana, a dovedemo Ombudsmana koji nije pravnik, nema položen pravosudni ispit, nije nikakav profesor prava, nego je iz neke druge struke, kakvi će mu onda biti zamenici? Znači, to je stvarno jedno ozbiljno pitanje, budući da se ta autonomnost i nezavisnost koja se ovde pominje i u principima, u tački 22, u 11. i 10, gde se govori o nezavisnosti i, naravno, uticaja na budžet, što ste vi apsolutno ispoštovali, što se tiče nezavisnosti Ombudsmana u tom materijalnom kontekstu.

Zato je vrlo važno, recimo, u Hrvatskoj, nešto je to gospođica pravnica, ta pučka pravobraniteljica, i položen pravosudni. Ona je završila uporedno pravo i na Oksfordu. U Strazburu, takođe. U Bosni i Hercegovini tri ombudsmana imamo koji su svi profesori prava sa položenim pravosudnim ispitom. Znači, u Albaniji imamo profesoru ustavnog prava. U Rumuniji imamo advokaticu koja je takođe i profesorka, a bila je i sudija i članica svih tih komiteta o kojima pričamo. Znači, apel odavde, mi smo podneli te amandmane, ali da se zaista razmisli o svemu tome.

Takođe, vi ste koristili u obrazloženjima, pozivali ste se izvesnu profesorku, ja sam uzela taj priručnik, izveštaj, šta god da je. Izdavač je "Jukom", a za izdavača Katarina Golubović. Nju često ovde citirate. Ovo je inače pet godina analize rada Zaštitnika građana Republike Srbije u periodu od 2015. do 2019. godine. U njenom timu su prof. dr Vesna Petrović, dr Katarina Golubović, znači ta gospođa, Milan Filipović, Vladica Ilić, Teodora Tomić, Tara Petrović, uz podršku tima UN za ljudska prava u Srbiji, s tim što je ovde napomenuto - mišljenje i stavovi izneti u ovom dokumentu predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove i politiku tima UN za ljudska prava u Srbiji.

Zašto sam ovo pročitala? Ko pročita 140 strana ovog izveštaja videće da se tu i te kako politički tretira ova institucija, gde se o sadašnjem Ombudsmanu govori da je nekvalifikovan i da je 10 godina studirao, gde se pominju političke afere, a ne slučajevi koji su mogli da budu proceduralni, gde se pominju i neki diplomatski delovi koji uopšte nisu za javnost vezano za Dževdeta Ajaza i njegovo izručenje, budući da znam ceo slučaj zato to i govorim, i to su stvari koje nisu za javnost.

To sve postoji u ovde u ovom izveštaju. Postoji o Sava Mali, pominje se naravno omiljeni sudija Majić, on se citira, kao i cela ekipa, znači, da kažemo, profesora druge Srbije.

Mene samo zanima zašto smo koristili taj izveštaj ili ako je korišćen i on zašto nismo koristili i naše profesore uporednog prava ili profesore sa Fakulteta političkih nauka koji se time bave i mislim da smo ovde napravili jedno usko grlo i reklamu za njih bez preke potrebe?

Ono što zaista smatram da pored predsednika naše države, koji sjajno obavlja svoju međunarodnu saradnju i ima fenomenalne uspehe, to ne može niko da mu ospori, Zaštitnik građana, koji postoji inače u 140 zemalja, je vrlo važan PR za našu zemlju, s obzirom da idemo ka Evropskoj uniji, da su tamo vrlo važna ljudska prava i odnos prema istima, moramo dati jednog od najboljih pravnika na takvu funkciju, s obzirom da ćemo po instrukcijama venecijanskih principa najverovatnije usvojiti i to da mandat traje ili joj traje osam godina. Zato je vrlo važno da se vratimo na taj početak, znači član 7. da se u tu uvrsti obavezno da mora da bude pravnik. Ja bih najviše volela, znam da je to previše, i da ima položen pravosudni ispit, najmanje, da ne kažem da je neki čuveni profesor uporednog prava koji bi nas predstavljao u inostranstvu, budući da oni imaju jako razvijenu međunarodnu saradnju. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani gospodine Odaloviću, poštovani gospodine Krkobabiću, uvaženi ministri sa saradnicima, Zakon o zaštiti Hilandara je svojevrsno zaokruživanje jedne celine uz Zakon o muzejsko-bibliotečkoj delatnosti i Zakon o zaštiti ćirilice i uz podizanje Spomenika Stefanu Nemanji i Stefanu Lazareviću učestvujemo u renesansi srpskog srednjovekovlja i slavljenju srpske državnosti.

Ova godina će u kulturnom smislu biti jedna od onih koja će se pamtiti, puna jake simbolike i jakih emocije koje kada se probude traže i velika zadovoljenja.

Pripovest o Hilandaru je priča o našim duhovnim korenima, ali i o našim uzorima, o onome što nas, hteli mi to da priznamo ili, čini onakvima kakvi jesmo.

U svetogorskim aktima 1016. godine prvi put pomenut manastir ovog imena i najverovatnije ga je osnova grčki monah Georgije Hilandaris, što u prevodu znači – lađarev, što je svojstveno manastirima na Svetoj Gori da nose imena po zanimanju svojih osnivača.

Život Hilandara kao srpskog manastira počinje dolaskom Rastka Nemanjića na Svetu Goru, najmlađeg od trojice sinova Stefana Nemanje, velikog župana. Rođen oko 1174. godine Rastko je 1191. godine sa dozvolom roditelja da ide u lov zapravo sa ruskom monahom pobegao na Svetu Goru. Postoji mnogo predanja i puno legendi o tom njegovom dolasku i zamonašenju. Duhovnim preobraženjem Rastka u Savu počinje i duhovno svetosavska istorija Srba.

Veliki župan Stefan Nemanja zamonašen u Studenici 1197. godine kreće ka Svetoj Gori sa najbližim sledbenicima iz redova srpskog plemstva koji će biti prvo hilandarsko bratstvo.

Najvažniji dokument u istoriji Hilandara je Carska zlatopečatna povelja Aleksija III Anđela, vizantijskog cara iz 1198. godine, kojom se Hilandar daruje Srbima na poklon večno.

Najveći uzlet posle smrti Svetog Save 1236. godine dao je, uz sve vladare iz dinastije Nemanjića, Radislava, Uroša I, Dragutina, Milutina i kralj Stefan Dušan, osvajajući vizantijske teritorije osvojio je i Svetu goru, 1345. godine i te iste godine izradio Zlatopečatnu povelju kojom je garantovana autonomija Svete gore.

Period pod Turcima za Hilandar i Svetu goru počeo je 1430. godine, kada je određen jednogodišnji harač. Do 17. veka taj harač se uvećao 25 puta.

U teškom periodu veliki doprinos dali su razni ktitori, od Mare Branković preko Ivana Groznog. Ta istorija preživljavanja je omaž diplomatskoj veštini hilandarskog bratstva.

Najkritičniji period u očuvanju Hilandara verovatno jeste skoro pa preuzimanje od strane Bugara, pokušaj preotimanja Hilandara u 18. i 19. veku, sporova Zografa i Hilandara, Sanstefanski ugovor i Berlinski kongres obeležili su taj period.

U tom odsutnom momentu, 1896. godine, Aleksandar Obrenović je krenuo na otvaranje modernih olimpijskih igara u Atini. Ovo je zaista zanimljiva istorijska paralela, budući da su te olimpijske igre sinonim za dominaciju imperijalizma i uništenje čoveka kao duhovnog i slobodarskog bića. Paradoks je da je taj trenutak spasio pravoslavlje. Treba reći da su Antičke olimpijske igre bile uzor za ove moderne, a one su bile u slavu grčkih bogova, tj. paganska svečanost "par ekselans". Znamo kako je paganizam prošao od strane hrišćanstva - u lidu cara Teodosija, koji je 380. godine hrišćanstvo proglasio jedinom zvaničnom religijom u Rimskom carstvu i zabranio kako olimpijske igre i druge paganske svečanosti, tako i spalio i uništio hramove i biblioteke.

Aleksandar Obrenović je tada otkupio, tj. vratio dugove Hilandara i spasio kako monahe tako i ceo kompleks Hilandara. U znak zahvalnosti, monasi su Aleksandru poklonili Miroslavljevo jevanđelje i Jevanđelje po Vukanu.

Šta se dalje dešavalo u 20. veku više je poznato javnosti. Poenta je da su manje-više od svog osnivanja Hilandar i njegovo bratstvo bili skoro pa u neraskidivoj vezi sa maticom Srbijom i njenim vladarima, tj. rukovodstvom.

Ono što je važno a što smo već čuli jeste činjenica da ćemo usvajanjem ovog zakona obezbediti kontinuiranu brigu o Hilandaru i monasima koji tamo žive. To naravno ne isključuje i mnoge pojedince koji odlaze i daruju manastir, kojih je iz godine u godinu sve više.

Izuzimajući godinu koju je obeležila pandemija korona virusa, u proseku, zadnje tri godine, po podacima našeg konzulata u Solunu, između 10 i 11 hiljada naših građana godišnje boravi u Hilandaru.

Na kraju, pravo pitanje je šta nama danas znači Hilandar i šta ovaj zakon treba da vaspostavi? Pre svega, jednu kulturu sećanja, koja će između ostalog afirmisati vizantološke studije i izučavanje naše državnosti, umetnosti, kulture, kao što mnogi istraživači idu u Vatikan kao sedište zapadne civilizacije, otvoriti vrata bogate manastirske riznice Hilandara za što veći broj naučnika i istraživača.

Takođe, Svetosavskom kultu dati snagu filosofije koja će omogućiti prelaz sa Svetosavlja kao religioznog učenja na Svetosavlje koje u sebi sadrži životvorni princip zasnovan na slobodarskoj samosvesti srpskog naroda.

Sveta gora je mesto koje postoji. Nije utopija. Velelepni izuzetak posvećen majci prirodi i majci božijoj, gde se živi u slozi i jednakosti, u sabornosti, dostojanstveno i u različitosti, u ćutanju i tihovanju, u samodovoljnosti, ali i u ljubavi i molitvi za ceo svet.

U pripovesti o osnivanju Hilandara kao temelj stoji najlepša oda roditeljskoj ljubavi. Naime, sedamnaestogodišnji dečak Rastko poveo je ne samo svog oca, Velikog župana Stefana Nemanju, već i ceo srpski rod na put kojim sada idemo mi, a zajedno sa nama i ispred nas idu naša deca. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Što se tiče naših amandmana, tj. amandmana koje je i Vlada prihvatila, ovde ne bih previše o njima pričala, budući da su prihvaćeni, ali bih želela da se osvrnem na ove teme, u stvari suštinski na službenu upotrebu našeg jezika, tj. u našim najvažnijim institucijama.

Naime, u raspravi u načelu u ponedeljak ja sam navela primer šta se dešava u Odeljenju za tužilaštvo Višeg suda u Beogradu, ratno tužilaštvo, i primer odnosa naših sudija i sudijskih saradnika prema našim herojima. Konkretno, u predmetu pružanja međunarodne pravne pomoći uručenjem rešenja o sprovođenju istrage Županijskog državnog odvetništva u Zagrebu protiv naših generala i pilota zbog sumnje da su izvršili bombardovanje Banskog dvora u Zagrebu 7.10.1991. godine, u nameri da ubiju Franju Tuđmana, komandanta pobunjeničkih snaga, i njihovog saslušanja u Beogradu.

Takođe, međunarodna pravna pomoć se pružala u vidu uručenja rešenja o sprovođenju istrage i kada pročitaju saslušanje na navode optužbi iz tog rešenja. Nikada im to nije uručeno, nikada nisu pročitali jer su odbili, pošto nije bila na njihovom jeziku, na ćiriličkom pismu, nego na novohrvatskom, a dotični sudija Dilparić ih je ipak saslušao jer im je prepričao šta tu piše. Znači, naši vojni piloti

se brane od takve optužbe, a time brane od takvih optužbi i Republiku Srbiju, a da suštinski ni nemaju rešenje o istrazi zato što im nije prevedeno na njihovo pismo, na ćirilicu, na srpski jezik sa novohrvatskog.

Trenutno je i u Hrvatskom saboru velika hajka na nas i predsednika Srbije zbog isticanja naše zastave. U celom tom kontekstu mi zaista ovim zakonom treba da konačno napravimo jednu distancu u odnosu sa prošlim vremenom, ali s obzirom na to kako se oni ponašaju prema nama, mi prvenstveno moramo da poštujemo sami sebe u našim institucijama. Znači, ne možemo da dozvolimo da se u Višem sudu u Beogradu nalaze sudije i da sutra takve sudijske pripravnike koji trenutno to i rade nagrađujemo u ovom svetom domu izborom u zvanje sudija. Znači, mora da postoji zaista jedna odgovornost i odnosi se na službenu upotrebu našeg jezika.

Moram da se nadovežem na ono što sam rekla u ponedeljak u kontekstu osnivanja leksikografskog zavoda Srbije. Znači, to nije nova priča. Uvaženi profesor Ljušić i uvaženi pravnik Balinovac o tome mogu mnogo više da kažu, budući da je i u „Službenom glasniku“ postojala velika inicijativa da se leksikografski zavod Srbije osnuje, doduše, ruku na srce, da budemo pošteni, moramo reći da je ta inicijativa postojala, ali od prethodnog rukovodstva u „Službenom glasniku“, ali 2013. i 2014. godine nismo bili dovoljno ekonomski jaki kao što smo sada, zahvaljujući ovim izvanrednim rezultatima naše Vlade i našeg predsednika.

Prema tome, sada je možda pravi trenutak da mi, ako zaista želimo da sačuvamo naš jezik i da vratimo tu jednu vrstu samopoštovanja, onda moramo da to ispratimo i institucionalno, a leksikografski zavod Srbije bi bio prava adresa za takvu stvar, budući da bi svaki leksikon bio ispoštovan maksimalno, da su to sve moguće teme koje naše intelektualci mogu da pruže i da imamo jedan korak sa vremenom, a da ne kažem što u Republici Hrvatskoj postoji Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“. Mi treba da pamtimo našeg prvog leksikografa, čuvenog akademika Stanoja Stanojevića. Znači, to su ljudi koji su mnogo pre svih njih takve stvari ovde i radili i pravili, na naš ponos. A inače zvanje Leksikografskog zavoda u Zagrebu „Miroslav Krleža“ zaslužio je Miroslav Krleža. On je dolazio ovde, bio je veliki idol našim intelektualcima i naši intelektualci su njemu davali delove koje su oni puštali u njihovu enciklopediju. Inače, čisto ovako kao istorijski podatak, i Franjo Tuđman je radio u Leksikografskom zavodu.

Prema tome, moj apel odavde ponovo jeste da se razmotri i da naše rukovodstvo razmotri osnivanje ovakvog jednog zavoda koji bi bio stvarno na ponos svih nas i naših intelektualaca koji bi tu našli svoju šansu i mladih istraživača da mogu da doprinesu našoj kulturi i istoriji i očuvanju svega onoga što mi jesmo. Toliko o tome.

Ja se nadam da ćemo svi glasati za ovaj zakon i zaista se radujem što ćemo u isto vreme imati tu jaku simboliku da će i u Republici Srpskoj, u Banjaluci, u isto vreme da se glasa za ovaj zakon. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarko sa saradnicom, drage kolege poslanici, pre oko dve i po hiljade godina stari Grci su sve one koji nisu govorili grčki jezik zvali varvarima. Mi koji govorimo srpskim jezikom i živimo okruženi narodima koji govore skoro pa istim jezikom kao i mi zovemo susedima. Vrlo lepo rečeno i ima prizvuk lepe saradnje. Ali, kada dođemo na teren našeg pisma i naše ćirilice zapadamo u veliki problem.

Naime, ovim zakonom treba konačno da ispravimo ono što su ti naši susedi odavno učinili. Konkretno, nijedan akt našeg Tužilaštva za ratne zločine ne ode u Hrvatsku bez prevoda na hrvatski i latinicu. Ne ode, jer hrvatski državni organi takve akte vraćaju. Nijedno pismo iz Srbije adresirano ćirilicom ne stiže na odredište, već se vraća sa oznakom „nedozvoljeno“.

Prema propisima o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, države između sebe mogu da opšte i na jeziku zemlje molilje, ali pismena koja se uručuju građanima moraju biti prevedena na službeni jezik i pismo, ovde Republike Srbije. Najmanje što može da se očekuje, jeste da se poštuje, a sada i ozakoni princip reciprociteta.

I sada, vrlo konkretno, da li ćemo posle usvajanja ovog zakona moći da imamo sudije u Odeljenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, poput skoro penzionisanog Milana Dilparića koji je na zahtev naših generala da im se obezbedi prevod na srpski jezik i ćiriličko pismo sa novohrvatskog jezika odgovorio, citiram: „Pročitaću vam na čisto šumadijskom jeziku“, sve pred prisutnim tužiocem Republike Hrvatske koji se zadovoljno smeškao na genijalnost ovog našeg Dilparića?

Takođe, sudijski saradnik u Odeljenju za ratne zločine osumnjičenim ratnim pilotima naše vojske, na zahtev da im se uruče rešenja o sprovođenju istrage na našem jeziku i ćiriličkom pismu, to je odbio sa obrazloženjem da nemaju na to pravo, jer je Haški sud rekao da su bosanski, hrvatski i srpski jezik isti jezik. Ovo se sve nalazi u predmetu UK2PO2-116/2018. Da li ćemo mi sutra birati tog sudijskog saradnika za sudiju u ovom svetom domu?

Ovo je, nažalost, nešto što godinama traje. Zato u ovom predloženom zakonu u Savetu Vlade za srpski jezik treba da bude kako predstavnik Ministarstva pravde, tako i predstavnik Ministarstva odbrane Republike Srbije jer, molim vas, šta je ćirilica? Ćirilica je razlog proterivanja 250.000 Srba iz Hrvatske u vojnoj operaciji „Oluja“. Ćirilica je razlog raketiranja kolone izbeglica na Petrovačkoj cesti u mestu Svodna gde su ubijeni i deca i žene i na desetine ranjeno. Ako je jezik kuća bića, kako kaže čuveni nemački filozof Martin Hajdeger, ko je onda ovde čuvar tog našeg bića?

Danas je veliki dan. Zakon koji iz sveg srca podržavamo biće temeljni zakon naše države koji će zaustaviti sramote o kojima sam malopre govorila. Ali ovaj zakon treba da bude samo prvi korak ka uvođenju još jednog zakona, a to je zakon o osnivanju leksikografskog zavoda Srbije, krovne institucije koja će baštiniti i negovati naš jezik i našu ćirilicu i našim intelektualcima koji su prave patriote dati šansu koju toliko čekaju.

Dosta slušamo one koji našu istoriju i naš jezik prekrajaju iz haških pravilnika. Te intelektualce iz tzv. kruga dvojke stalno viđamo u medijima, dok patriotska inteligencija živi ne u krugu dvojke, nego neretko u krugovima pakla stigmatizovano od te tzv. elite. To su naši heroji koje mi najviše volimo, nažalost, od onog trenutka kada više nisu sa nama.

Vi ste, gospođo Gojković, u vašim intervjuima otvoreno i hrabro ozvaničili borbu za ovu stvar. Vi imate i volju i moć da ovakve stvari od suštinskog značaja za naš identitet sprovedete u delo. U tome imate bezrezervnu podršku svih nas iz SPS i ja verujem svih kolega ovde, kao i celokupnog srpskog naroda, gde god se on nalazio. Čestitam vam na toj hrabrosti i želim vam da istrajete u toj borbi.

Živela Srbija!

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče Skupštine sa saradnicima, uvažena ministarko Čomić, ja danas govorim, naravno, kao poslanik SPS, ali i kao osnivač Fondacije „Sreten Stojanović“ i kao neko ko se lično i porodično trudi da učestvuje u kulturnom životu i da da neki doprinos.

Tako da, moja diskusija će biti sa aspekta uticaja kulture i ovog dela oko biblioteka i ovih zakona koje danas donosimo. Naše kolege su iznele pojedinosti, vi ste danas imali jednu iscrpnu analizu svih tih promena i u tom kontekstu, a i zbog vremena koje je ostalo, osvrnuću se na jedan malo širi kontekst vezano za knjige, tj. krajnje korisnike biblioteka i kulture.

Svedoci smo u zadnje vreme monstruoznih zločina koje su činili neki mladi ljudi drugim mladim ljudima, čiji je zajednički imenitelj navijač. Ne možemo a da se ne pitamo da li bi se ovakvi užasi dešavali da su ti isti mladi ljudi bili članovi neke od naših biblioteka, da li bi krenuli takvim putem i da li bi uradili to što su uradili?

Pitanje je naizgled retoričko, ali u njemu se krije nešto mnogo dublje, a to je kakvo smo društvo postali i šta mi vrednujemo i baštinimo? Mi koji smo roditelji i imamo sreću da imamo i žensku i mušku decu, imamo veliku dilemu da li će nam muško dete biti navijač i to ovako uspešan, a žensko dete cenjena starleta, ili će nam deca biti štreberi.

I ova „prima facie“ deluje kao retoričko pitanje, ali u našem društvu na štrebere se gleda podrugljivo, sa podsmehom, skoro pa sa žaljenjem se konstatuje - šta će mu bre to, gubi vreme, vidi ove sa kupljenim diplomama kako su uspešni, lepi i pametni. Ko je još lud da ide u čitaonicu ili biblioteku, ili još luđe da ima člansku kartu biblioteke? Ako ćemo realno, knjige ne govore, ne skiče, ne vrište, nemaju silikonske dodatke, niti tetovaže, korice i omot nisu u šari brenda Luj Viton.

Ako su popularne javne rasprave, evo predloga za jednu. Koliko knjiga i kojih naslova dete u određenom uzrastu, a i to je za debatu o kom uzrastu pričamo, treba da čita ili da mu se čita da bi zavoleli pisanu reč, pored ove agresivne tehnološke kakofonije? Ako gledamo u budućnost, ovakva pitanja trebalo je da postavljamo juče. Šta sada mi kao društvo možemo da uradimo ako znamo da je finale jednog rijaliti programa gledalo tri i po miliona naših građana?

Spaljivanje knjiga nije bio nacistički izum. Lomača sa knjigama postojala je od pamtiveka. Jedan od najpoznatijih bibliokausta desio se u čuvenoj Aleksasndrijskoj biblioteci kada je hrišćanstvo pobedilo paganizam. Neki hrabri ljudi nešto su sačuvali. To je dovelo do renesanse, duhovnog oslobođenja čovečanstva. Tada su goreli i ljudi i knjige, ali nad njihovim pepelom stvorio se novi svet. Biti bibliotekar bilo je zanimanje opasno po život. Čuvari knjiga bili su pobunjenici, revolucionari, jeretici.

Ko su bili ljudi koji su sačuvali, recimo, takozvane Kumranske rukopise, kao i arapski filozofi koji su sačuvali spise grčkih filozofa? Utemeljivači evropske civilizacije, da ne kažemo zapadne demokratije. Ko se sada seća Averoesa i Avicene kada priča o demokratiji u Evropi? Ko god je hteo da nas porobi slao je svoje stručnjake za Balkan, južne Slovene i Vizantiju. Veliki broj univerzitetskih profesora iz Beča i Berlina je u vojničkim uniformama harao i otimao iz naših riznica i biblioteka, a onda bi po obavljenom poslu zasuli bombama tu istu biblioteku.

Najveći izazov naše kulturne diplomatije jeste vraćanje starih rukopisa u Maticu. Kao što će Miroslavljevo jevanđelje dobiti svoju stranicu, želim da verujem da će se i drugi vredni rukopisi vratiti kući.

U osvit 26. objetnice vojnoredarstvene operacije Oluja, ili na srpskom jeziku proterivanje 250.000 Srba iz njihovih kuća i sa njihove zemlje i ubistva preko 1200 civila i oko 600 vojnika od strane hrvatskih branitelja, apelujem na najviše državne organe da se uspostavi uz kulturu sećanja koju baštinimo još jedna važna ustanova, jer i ona nam je simbolički oteta kroz kulturnu oluju.

Naime, 1950. godine osnovan je Leksikografski zavod SFRJ, institucija koja je imala sedište u Zagrebu, a za nju su najviše radili srpski akademici. Već dugo se u intelektualnoj čaršiji pričalo o formiranju srpskog leksikografskog zavoda, bilo je i nekih neuspelih i nesretnih pokušaja. Leksikografski zavod Srbije bio bi kruna naših težnji da znanjem i kulturom pokažemo da smo dostojni naših umnih predaka. To bi bilo mesto susreta mladih istraživača i uvaženih profesora.

Hrvatska država se najviše ponosi Krležom, pa po njemu Hrvatski leksikografski zavod danas nosi ime. Imajmo u vidu da je i Franjo Tuđman jedno vreme radio u njemu. Oni su se nama stručno i sistematski bavili, gotovo leksikografski. Zato, nemamo prostora više za izgovore i vreme je da spasimo sećanja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege, tema današnje sednice jesu dva zakona koja su vrlo bitna za našu državu i društvo. Naime, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i Nacrt zakona o studentskom organizovanju.

Pre rasprave na ove teme, želim svim prosvetnim radnicima da čestitam na uspešno završenoj školskoj 2020/2021. godini, koju su obavili u izvanredno teškim okolnostima, a u jeku pandemije virusa Kovid-19. Uvođenje on-lajn nastave, vanredni napori svih učiteljica i učitelja, profesorki i profesora, kao i celokupnih školskih i fakultetskih uprava i samog Ministarstva, koje je sve koordiniralo i pratilo, zaista zaslužuju veliko hvala, kako nas roditelja, tako i svih članova društva.

Pored zdravstvenih radnika koji su podneli najveći teret i žrtvu u borbi protiv virusa, koja i dalje nažalost traje, prosvetni radnici su takođe bili na prvoj liniji borbe, čuvajući i obrazujući našu decu, našu budućnost.

Što se tiče današnje teme, prvo ću se osvrnuti na predloženi Nacrt zakona o studentskom organizovanju. Mi koji smo studirali po onom starom programu, mislim na prosvetnu eru pre bolonjskog sistema, i mi koji smo vodili studentske organizacije za vreme osnovnih studija možemo skromno primetiti, sećajući se svih problema sa kojima smo se mi suočavali, da ovaj nacrt zakona o studentskom organizovanju jedna zaista lepa vest za našu omladinu.

Zakon iz 2005. i 2017. godine o studentskom organizovanju, rođenju studentskog parlamenta i organizacija ostalih aktivnosti doveli su do primene u praksi koja je pokazala određene manjkavosti i tako je zajedničkim radom i resavskom školom uspešno izveden ovaj nacrt. Kada kažem resavska škola, mislim na zakon koji postoji u većini susednih zemalja, a što je u simbiotskoj vezi sa usklađivanjem našeg zakonodavstva sa evropskim zakonodavstvom. Svfe zajedno, studenti u velikom delu mogu da računaju na studentska predstavnička tela, a to su studentske konferencije i studentski parlament.

Nadležnost studentskih konferencija je velika. Postoji pet tačaka koje bliže određuju nadležnost studentskih konferencija, kao i 14 tačaka koje bliže određuju prava i nadležnosti studentskog parlamenta. Namerno neću svaku tačku obrazlagati, budući da će moje kolege o tome podrobnije odgovoriti, ali želim da istaknem da će kao kruna celokupnog rada i organizovanju studenata biti mogućnost organizovanja nacionalnog saveza studentskih organizacija.

Ono što bih mogla da preporučim, jeste da studenti pravnih fakulteta naprave jedan priručnik, jer zaista sve ove novine iziskuju temeljno upoznavanje, kako sa pravima, tako i obavezama, pogotovo što se u sav taj rad uključuje mogućnost korišćenja znatnih finansijskih sredstava kojima će se raspolagati. Naravno, to podrazumeva i veliku odgovornost samih studenata.

Pošto na mladima svet zaista ostaje, kako ja spadam u one koji ne citiraju velikog Herodota u delu o generacijskom slabljenju potomstva, verujem da će se studenti snaći i iz svih ovih mogućnosti izabrati najbolje opcije za intelektualni rast i razvoj.

Dosadašnjem razumevanju univerziteta, kao institucije koja vaspitava i obrazuje, do sada možemo dodati da ona, ne samo da apeluje na slobodu mišljenja i akademsko delovanje, već suštinski obavezuje, što će u praksi značiti da nema više opravdanja za intelektualnu i drugu lenjost.

Čuveni nemački filozof Fihte je u svom deduktivnom planu, faktički osnivačkom aktu Berlinskog univerziteta, napisao da je univerzitet ustanova čija je svrha obrazovanje ljudskog razuma, kao moći slobode, i onoga jedinog čime ljudski rod ispunjava svoja određenja. U skladu sa novim moćima koje dobija, univerzitet postaje živi organizam, a na studentima je sada moć da ga pretvore u što složeniji.

Što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, on je proizveo mnogo više komentara u javnosti, delom stručne, ali više u politikantskoj. Naime, uz uspostavljanje odgovarajućeg pravnog okvira da Nacionalno akreditaciono telo u potpunosti ispuni evropske standarde i smernice za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju i ponovo stekne status punopravne članice u okviru Evropske asocijacije za obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju, predložene su znatne dopune vezane za Nacionalni savet za visoko obrazovanje.

Ja bih sada pažnju usmerila na predviđeni član 21. Tim članom dopunjava se postojeći član 97. novim stavom, tako daje visokoškolska ustanova, koja ostvaruje akademske studijske programe u oblasti teologije, jedna od tradicionalnih crkava i verskih zajednica, ovlašćena da opštim aktom propiše, pored opštih uslova za upis kandidata na osnovne, master i doktorske studije, saglasnost nadležnog organa, crkve ili verske zajednice, imajući u vidu osobenosti vezane za svrhu i prirodu teološkog obrazovanja. Ovde se misli na institut blagoslova koji je svojstven SPC, a odnosi se na Pravoslavni bogoslovski fakultet, tj. na blagoslov Svetog arhijerejskog sinoda u izboru za nove polaznike u oblasti vere i učenja svojstvenog ispovedanju pravoslavne vere.

Ne želim da svodim priču na pojedinačne primere nastavnog kadra na Bogosloviji, što je u zadnje vreme propraćeno u javnosti, jer svođenje na jedan ili dva primera i tumačenja od strane laika šta se tamo dešava dovodi do drugog pitanja - kako su ti profesori uopšte birani do sada za ta zvanja i mesta? Naravno da su birani uz blagoslov i tada se nisu bunili, pošto su ga dobili. Nije li, takođe, i tada važilo ono što se sada samo formalno uvodi, da ne bude zabune, da sama crkva ovde odlučuje o svojoj stvari, a to je da bira ko će da podučavati nove veroučitelje, teologije i ostale verujuće o pravoslavnoj veri?

Biti skeptik u sferi hrišćanske dogme proizvodi za posledicu da upišete, recimo, Filozofski fakultet, pogotovo smer filozofiju, kao što sam, recimo, ja učinili. Pošto sam, kao što rekoh malopre, iz prosvetne ere pre Bolonje, želim sa vama da podelim svoje iskustvo. Naime, 2001. do 2003. godine čuveni profesor sa Bogoslovije došao je na filozofiju i držao je predavanje o srednjovekovnoj filozofiji novovekovne. Stvarno je bilo nadrealno slušati profesora koji je bio u kompletnoj svešteničkoj odori na predavanjima izlaganje o Dekartovom kredu "dubito ergo kogito, kogito ergo sum". Sumnjam dakle mislim, dakle postojim. Da nije bilo stvarno zvučalo bi kao dobra šala u milenijumskoj raspravi teologa i filozofa o vlasništvu nad ljudskim dušama. Ne sećam se da su tada moji profesori, kako filozofije, tako ni sociologije, koji se danas čuju, protestvovali zbog te neobičnosti.

Da zaključim, naše pravoslavlje je duboko ukorenjeno u našu državnost. Kao što znamo, mi smo svetovna država, ali isto tako moramo biti svesni da je naša crkva u doba ropstva našeg naroda, pod raznim tuđinima, čuvala sećanje na to ko smo i odakle smo i što je još važnije kuda ćemo. Iako je na prvi pogled zatvorena tvrđava sa komplikovanim pravilima, ona je tražila svojom mudrošću nove puteve u osvajanju slobode.

Ko pomisli to da negira, kompletni je idiot, u grčkom smislu te reči. Vreme se u pravoslavlju drugačije računa i tu ne mislim samo na kalendar. Svaki događaj posmatra se sa aspekta večnosti i jedan vek može biti tren u iskrenoj molitvi ili pokajanju. Najpozvaniji zaštitnik Kosovskog zaveta jeste Pravoslavna crkva, a gle čuda na temu Kosova i Metohije nikada nam nije bila potrebnija sabornost. Zato su i ove povike na blagoslov besmislene, jer ako ćemo pošteno, ko zaista može da se bavi verom, da sa njom i u njoj živi, da je podučava i širi, ako ne neko ko je od takvog jednog onog prvog među jednakima i dobio blagoslov.

Mi, poslanici, ne možemo da damo blagoslov, ali zato možemo da glasamo za ovaj zakon, što ćemo i učiniti. Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, predsednice Vlade sa ministarkama i saradnikom, poštovane kolege, promena Ustava, najvišeg pravnog akta, simbola državnosti u jakom smislu te reči, jeste događaj od prvorazrednog značaja. Trebalo bi da bude donesena u radosti i veselju. Ipak, imamo nelagodu i atmosferu iščekivanja, hoćemo li glasati za zakon o promeni Ustava.

Večno je pitanje šta dobijamo a šta gubimo? Mnogo godina su naša rukovodstva, od 2000. pa naovamo, u rezolutnoj odluci da Evropska unija nema alternativu prešla svaku meru dostojanstva, kako sopstva tako i države.

Ovaj naš put se odužio, što smo bliže, stalno se dešavaju neke neverovatne pošasti, pandemija korona virusa, pre nje ekonomska kriza, pa migrantska, i sve i dalje traju.

Od 2013. godine, kada smo dobili status države pridružene EU, traju tzv. pregovori i usklađivanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU na koji smo se obavezali. Ovom prilikom želim da čestitam svim našim diplomatskim predstavnicima koji su skeptičnim i prepunim predrasudama predstavnicima određenih zemalja u odnosu snaga veliki nad malim uspeli mnogo toga da preprave i poboljšaju u odnosu na prvobitne nacrte koji su stavljeni na sto.

Sa druge strane, došli smo do trenutka kada mi kao predstavnici naroda koji su do sada imali jedini pravi puni legitimitet u izboru nosilaca pravosudnih funkcija, imamo šansu da se opredelimo. Na primer, za pet članova Visokog saveta sudstva i četiri člana Visokog saveta tužilaštva i većinom od tri petine glasova svih narodnih poslanika biramo vrhovnog javnog tužioca Srbije i odlučujemo o prestanku njegove funkcije.

U odnosu na ono ranije, došli smo do krnjeg legitimiteta narodnih poslanika, a sve zarad krucijalne primedbe Venecijanske komisije da se smanji uticaj politike na nezavisnost pravosuđa. Ne treba biti istrenirani cinik pa reći da nema nezavisnih i da ako ima, to je svedeno na prost broj i u društvu ima status žive legende onoga koji je uvek drugačiji i diže glas, tj. onoga kojeg žrtva stoji na krstu za sve nas koji zavisimo i bdimo nad našim malim sudbinama.

Zato odredba o nezavisnosti i kvalifikacija našoj Republici da je mlada demokratija deluje, u najmanju ruku, neprimereno. Jer, ako se brani pravosuđe od uticaja politike, što se ne brani od uticaja velikih korporacija, ambasada, finansijskih lobija, recimo, stranih banaka?

Kada se radi o sintagmi "mlada demokratija", mora se reći da smo mi mnogo duže demokratija nego većina članica EU. Pod tim mislim na naše slavne ustave. Recimo, Sretenjski ustav iz 1831. godine, koji je bio inspirisan francuskim revolucionarnim nasleđem i prvi put uveo podelu na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast kod nas.

Ovde se računa da je demokratija stigla godinu dana posle NATO bombardovanja naše zemlje, gde su je krvavu, urušenu i zatrovanu zakucali na tarabu čuvenim izborima iz 2000. godine. I ovaj svetli dom u kom smo mi danas bio je žrtva mahnitog pirovanja.

Mnogi naši kritičari su sada iskreniji nego tada, malo i razočarani što umesto krvi i osiromašenog uranijuma nisu potekli med i mleko. Ne smemo zbog svih naših žrtava dozvoliti, a i zbog naše dece da veštački stid i sram koji žele da nam usade u svest, gde od naših heroja i patriota prave zločince, poverovati, jer malo je falilo da u tome i uspeju.

Zato se nadam i verujem da ćemo uspeti iz svih tih pregovora, a tek nam slede oni najteži, biti na visini zadatka koji nam je dat, koji u mnogome nismo birali. Mnogi naši ustavotvorci nisu danas među nama. Pre svih, mislim na velikog Ratka Markovića. Njegov doprinos teorijskom i praktičnom smislu je nemerljiv i tek će biti predmet ozbiljnog proučavanja.

Iz Vladinog predloga o promeni Ustava u oblasti pravosuđa možemo uočiti potrebu za relaksacijom podela na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast, sa prevagom na sudskoj.

Otfrid Hefe, jedan od najčuvenijih nemačkih profesora filozofije i teoretičara države i prava, pisao je o tome u svom delu "Pravda". Ovu pojavu nazvao je državom sudija i izveo istorijsko-pravnu analizu kako je sudska grana vlasti u početku bila najslabija karika, a da je sada zarobila ostale.

Mi kao narodni poslanici na neki način bivamo kastrirano. Oduzima nam se nešto što svaki parlament baštini. Nije primereno da sada baš tome toliko i aplaudiramo, ali šta je, tu je. Što bi naš narod rekao, predali smo se bez ispaljenog metka. Zato u delu koji nam svima sleduje apelujem da budemo što oprezniji i budniji na svaku sugestiju ili predložene iskorake u odnosu na ranije najviše akte. U životu živimo oslanjajući se na nadu, a u politici na izoštrena čula i jasno iscrtane crvene linije. Na kraju, mi ćemo živeti naše i njihove zakone. Implikacije na naše pravosuđe i, još važnije, naše građane svakako će biti jedna o tema kojima ćemo se intenzivno baviti.

Zahvaljujem.