Zahvaljujem, predsedavajući.

Samo bih na početku morao sa žaljenjem da konstatujem da, nažalost, gospođo Popović, vi i ja se ne razumemo, kao da ne živimo u istom vremenu i kao da nismo na istom mestu. Pitam vas malopre zbog čega nešto nije prihvaćeno i zbog čega nešto nije deo zakonskog teksta, odnosno deo predloga o kome danas razgovaramo i tražim od vas da mi objasnite zašto je to tako, a vi mi odgovarate tako što mi pročitate šta u Predlogu zakona piše. Ja to vidim, ne morate to da mi čitate, nego samo treba da kažete – ovaj predlog koji ste vi dali nije dobar iz razloga iz koga vi smatrate da nije dobar, a ne da mi pročitate nešto što mogu da vidim i sam. Tu mi ne treba vaša pomoć.

Kada je reč o ovom amandmanu, radi se o jednom dvostrukom usklađivanju sa tekstom Ustava. U jednom delu, koji je manje sporan, tiče se garancija da u slučaju premeštaja, odnosno privremenog upućivanja sudije u sud nižeg stepena, da mu se garantuje plata, odnosno zarada koju je imao u sudu iz koga se premešta, odnosno upućuje, što jeste predviđeno Ustavom. Mislim da bi moglo tehnički da se dopuni i u samom zakonu i da se ta odredba uskladi.

Ono što je problematičnije jeste pitanje premeštaja, odnosno upućivanje sudije u druge državne organe, Visoki savet sudstva, u međunarodne organizacije, u Pravosudnu akademiju. Dakle, ta odredba koja se nalazi u ovom Predlogu zakona nije usklađena sa Ustavom. Ustav u članu 147. jasno kaže da sudija ima pravo da sudijsku funkciju vrši u sudu u kome je izabran i samo uz svoju saglasnost može biti trajno premešten ili privremeno upućen u drugi sud, osim u slučaju predviđenim Ustavom.

Dakle, Ustav ne daje mogućnost da zakon dalje razrađuje ustavnu odredbu na način koji je suprotan sa ovim rešenjem, niti mu daje diskreciono ovlašćenje na koji način će zakonodavac tu materiju da uradi.

Dakle, on što je Ustavom predviđeno ne može na drugačiji način zakonom dalje razrađivati. I zato ovaj amandman…

Zahvaljujem.

Drago mi je da se ministarka vratila sa tako važnog sastanka.

Sećam se kada smo imali u Ministarstvu pravde prvi sastanak sa predstavnicima Venecijanske komisije, vi ste došli nakon toga da se javite i predstavnicima opozicije, što je kulturno i učtivo sa vaše strane, i rekli ste – hvala vam što ste došli na sastanak sa Venecijanskom komisijom. Ja sam vam tada odgovorio da bih ja došao vrlo rado i na sastanak sa Ministarstvom pravde i da bih se takvom pozivu uvek odazvao, jer smatram da poslanička obaveza nije da radi samo ono što mu je prijatno, već i da učestvuje u svim tim procesima. Nažalost, taj poziv nikada nije usledio.

Prva prilika kada smo mogli da razmenimo argumente bila je na tom javnom slušanju u Beogradu. Ja sam na tom javnom slušanju učestvovao. Ja sam i govorio, ali sam pre svega slušao. Vi ste uglavnom govorili, tj. slušali ste sebe i napustili ste i obrazložili ste zbog čega, ali zaista mislim da ste mogli, to jest da je makar i to slušanje moglo da se održi neki drugi dan, da je bilo važno da budete tu ne da biste čuli mene ili druge poslanike, jer to ćete čuti u plenumu, već da biste čuli reč struke koja je bila prilično ujedinjena oko nekih tema i čije ste predloge olako odbacili.

Pred nama se nalazi sada još jedna reforma pravosuđa. Ja mislim da u srpskom jeziku verovatno više ne postoji reč koja izaziva veću zebnju među građanima nego što je to reforma. To ih verovatno plaši više nego što ih je nekada plašila promaja. Dakle, niko živi više u ovoj zemlji ne veruju u neku reformu. Dakle, nakon reforme pravosuđa, mi sada imamo reformu reforme pravosuđa. Da li takav proces može da donese nešto dobro, ja nisam siguran.

Činjenica je da smo dobili prelaznu ocenu od Venecijanske komisije. Dakle, neću da poričem nešto što je prosto tako i to nakon višegodišnjeg međusobnog mrcvarenja. Dakle, ovaj proces traje godinama unazad i mi sada možemo to naše dugo putovanje u Evropu da kažemo da smo jednu etapu prešli, koliko-toliko, uspešno.Ali, prelazna ocena je ocena šest. Ako je neko time zadovoljan, to je u redu, to je lično pravo svakog pojedinca, ali ja duboko verujem da država Srbija ima dovoljno ljudi, dovoljno kvaliteta i dovoljno znanja da dobije desetke, a ne da dobija konstantno šestice.

Zašto smo mi, između ostalog, dobili tu ocenu šest? Ja bih rekao i zbog načina na koji ste upravo vi postupali u toku celog ovog procesa. Vi ste iskoristili svoje zakonsko diskreciono pravo, svoje ovlašćenje da formirate radnu grupu prema nekim kriterijumima za koje ste vi smatrali da su ispravni, pa tako, recimo, u radnoj grupi nije bilo predstavnika Advokatske komore Beograda, iz Srbije, nije bilo predstavnika određenih organizacija civilnog društva zato što ste vi ustanovili da nije prirodno da se nalaze u toj radnoj grupi ukoliko su se u prethodnoj fazi protivili ustavnim promenama i ukoliko su pozivali građane da na referendumu glasaju protiv predloženih ustavnih promena, kao da oni samim tim gube pravo da kasnije učestvuju u što boljoj redakciji zakona koji će kasnije obeležiti živote svih nas.

S tim u vezi vas pitam, i to je ono što izaziva moju zebnju i sumnju kod mene, da kada je reč o instituciji istaknutih pravnika kaže se da za istaknutog pravnika ne može biti izabrana osoba koja je svojim javnim istupanjem ugrožavala nezavisnost sudstva i samostalnost tužilaštva. Imajući u vidu da je osnovni motiv ovih ustavnih promena, kako ste vi rekli, upravo jačanje nezavisnosti sudstva i samostalnosti tužilaštva, da li to znači da neko od svih onih profesora pravnih fakulteta, od svih onih advokata, od svih onih advokata, od svih onih zaista uglednih pravnika će zbog toga biti diskvalifikovani, da će im biti onemogućeno da se nađe na toj funkciji, a da će za istaknute pravnike biti birani samo oni koji su se istakli u promociji ovih ustavnih promena?

Glavna teza predstavnika vladajuće većine jeste da se usvajanjem ovog seta zakona oni odriču uticaja na pravosuđe. Ja ne bih rekao da je to tačno. Mislim da se ovde, pre svega, radi o odricanju od odgovornosti na uticaj na pravosuđe, a taj uticaj će da ostane, taj uticaj je i dalje jak. Taj uticaj je čak i presudan u nekim segmentima. Između ostalog, to se vidi u sastavu Visokog saveta tužilaštva. Od 11 članova, šest članova Visokog saveta tužilaštva su lica koja su izabrana političkom voljom vladajuće većine. Među tih šest lica ste i vi. Danas vi, sutra neko drugi ko bude na toj funkciji i moje pitanje za vas jeste zbog čega se u tom zakonu odustalo od onog rešenja koje je implementiran u Zakonu o visokom savetu sudstva, gde ministra nadležnog za pravosuđe jednostavno nema?

Niste ni vi lično kao oličenje određene funkcije tu najproblematičniji. Najproblematičnija je koncetracija moći, koncentracija ovlašćenja u rukama jedne osobe koja se u Srbiji zove Zagorka Dolovac. Čuvena Zagorka Dolovac. Niko ne zna tačno zbog čega je ona čuvena, jer najmanje što smo u životu jeste da smo čuli njen glas, ali to je otprilike ona sila nevidljiva koja se nikad ne pojavljuje i nikada ništa ne rešava.

Zagorka Dolovac osim što sama učestvuje, što je sama član Visokog saveta tužilaštva, ona bira, učestvuje u biranju jednog člana Saveta iz reda nosilaca javno-tužilačke funkcije, zatim učestvuje u formiranju komisija koje će odlučivati o prigovorima protiv obaveznog uputstva, o prigovorima protiv rešenja o supstituciji i devoluciji i ona je jedan od pet članova komisije koja će birati istaknute pravnike ukoliko se ne postigne, a znate i sami da se neće postići dvotrećinska većina u Skupštini i da će se opet u tom krugu od pet ljudi, od kojih su svih pet izabrani političkom voljom vladajuće većine, oni birati tih osam istaknutih pravnika. Pritom, od tih pet ljudi među njima je i jedan čovek koji se na toj funkciji sada šest i više meseci nalazi protivzakonito. Reč je o Zaštitniku građana kome je u julu prošle godine istekao mandat i to je direktno poruka i vama, gospodine predsedniče Narodne skupštine, koji sedam meseci izbegavate da uradite svojou zakosnku dužnost, da objavite taj javni poziv.

Kada je reč o samom ovom paketu zakona, nije ovde samo suština u tekstu ovih zakonskih rešenja. Uvek je najvažniji politički kontekst u kom se ta rešenja kreiraju. Taj kontekst, naravno, zavisi od pravne i političke kulture koja, nažalost, u Srbiji nije na visokom nivou. Zašto je to tako? To je pitanje za sve političke aktere. Svi mi snosimo deo odgovornosti za to. Što više moći u rukama imate, to više i odgovornosti za kreiranje tog političkog konteksta imate.

Ja ću vam dati jednostavan primer kako se taj tekst i kontekst razlikuju. Tekst zakona zabranjuje neprimeren uticaj na sudije i na nosioce javnotužilačkih funkcija. Da li treba da piše neprimeren ili svaki uticaj, to je nešto o čemu može da se razmatra, ali jasna je namera zakonodavca da se to zabrani. Međutim, da li je jasna namera svi nosilaca pravosudnih funkcija da se to, zaista, u praksi ne dešava.

Podsetiću vas da ni vi lično, niti vrhovni javni tužilac, niti bilo ko u ovoj zemlji od nosilaca sudskih funkcija nije reagovao na to kada je optuženi u jednom predmetu intervjuisan dok je bio u kućnom pritvoru od strane svog advokata. Pri tome, nije ni to toliko čudno, advokat ga intervjuiše dok je postupak i dalje u toku, nije pravosnažno okončan. Razgovaraju o samom toku postupka, komentarišu radnje drugih učesnika u postupku, a pri tom sve vreme taj advokat i taj voditelj i predsednik Odbora za pravosuđe i tada član Visokog saveta sudstva, koji bira sudije, i tada član Državnog veća tužilaca, koji bira javne tužioce, i da se niko u ovoj zemlji nije zapitao da li je to neprimereni uticaj na pravosuđe.

Da li je neprimereni uticaj na pravosuđe kada predsednik države, komentarišući taj isti intervju dovodi u pitanje dužinu trajanja pritvora za okrivljenog u tom postupku i upoređuje sa nekim drugim slučajevima? Da li ste komentarisali, da li je neprimeren uticaj na rad pravosuđa ili možda čak ometanje pravde to kada u postupku zbog smrti Stanike Gligorijević tužilaštvo iz šest pokušaja ne može da dobije sporna dva minuta snimka sa naplatne rampe i da onda usred postupka predsednik države izađe i kaže – video sam snimak, nije Babić vozio? Kao da božjom rečju se ovde donose sudske odluke. Zbog čega predsednik države nije pozvan da svedoči u konkretnom slučaju?

Zašto, na primer, niste reagovali kada je jedan koalicionih partnera, klimavih koalicionih partnera, u jednoj od tih faza njihovih rasprava, u jednoj emisiji na „srećnoj televiziji“ rekao – kako on zna gde je bila čija glava u trenutku jedne saobraćajne nesreće, a u kojoj je poginula jedna osoba, ali nije, eto, da on sada nešto preti, nego on, eto, čisto tako zna? Interesuje me zašto nije ni pravosuđe to znalo? Zašto ste se vi pravili da ne znate da je to uticaj na pravosuđe, nedozvoljeni uticaj na pravosuđe?

Pomenulo se ovde više puta ta čuvena reforma za vreme prošle, prošle, prošle vlasti, iz one prethodne decenije, koja je zaista bila katastrofalna. Mislim da je to činjenica oko koje su se svi ovde složili. Pomenuto je da su se na sednicama opštinskog odbora birale sudije. To jeste ozbiljan skandal. Ko god je to uradio zaslužuje doživotnu diskvalifikaciju iz politike, da se nikada više ne bavi politikom ni u vlasti, ni u opoziciji, ni kao grupa građana.

Samo da vas podsetim da ste vi tu otišli korak dalje kao vladajuća većina. Vi niste birali sudije na opštinskim odborima. Vi ste izigravali sudije na opštinskim odborima. Vaši opštinski odbori su se izjašnjavali o tome da li je Nebojša Stefanović ugrozio svojim činjenjem ili nečinjenjem predsednika države i njegovu porodicu, pa su se redom odbori izjašnjavali da li je, ne građanin Nebojša Stefanović, nego ministar odbrane Nebojša Stefanović, član Saveta za nacionalnu bezbednost Nebojša Stefanović, to uradio. Dakle, vi prosto imate taj poriv da nezavisnost pravosuđa i onda kada to isto pravosuđe treba vas i vašeg predsednika da brani. Dakle, jednostavno ne možete da se otrgnete od te beneficije koju ste stekli koncentracijom ogromne količine moći u svojim rukama.

Da se vratimo na tu Venecijansku komisiju i prelaznu ocenu. Neka rešenja koja ste vi implementirali su sa teorijskog aspekta vrlo solidna i ja ih ne sporim, ali nažalost pravna teorija ne poznaje toliko dobra rešenja koja kada implementirate u loš politički pravni kontekst daju odlične rezultate. To je ono na čemu mora da se radi narednih godina i to je ono zbog čega mi, kao poslanička grupa, ne možemo da podržimo usvajanje ovih zakona, ali nemojte da brinete, vi ćete imati, naravno, većinu i imate većinu SNS.

Čuli smo od socijalista da će oni podržati ovu reformu, kao što su podržali i prethodnu reformu, kao što bi sutra podržali, koju sada kritikuju, svaku sledeću reformu, kao što bi izglasali reformu pravca kretanja Zemlje oko Sunca samo da se vlast u ovoj zemlji ne reformiše i da oni ostanu na tim pozicijama. Njihovu podršku ćete imati i nemojte da brinete zakoni će vam biti usvojeni. Zahvaljujem.

Ne mogu po amandmanu, nego po replici.

Zahvaljujem.

Gospođo Popović, ja sam vas veoma jasno pitao – zbog čega se prema predloženim zakonskim rešenjima sastav VST razlikuje u odnosu na sastav VSS? Dakle, to pitanje je bilo veoma jednostavno – zašto se nalazite u VST, a u VSS ne? To što vi meni odgovarate da ja imam pravo da mi se nešto sviđa ili da mi se nešto ne sviđa i da vi imate diskreciona ovlašćenja da odlučite kako god vi hoćete, mogli ste jednostavno da mi odgovorite i sa – može mi se. Takav je bio vaš pristup i vaš nastup da se on odslikava u rečenici – može mi se.

Imajući to u vidu, ja jedino mogu da zaključim to da vam je očigledno u interesu da tužilaštvo koje je rak rana našeg pravosuđa držite u potpunoj političkoj kontroli i vi i Zagorka Dolovac i vaša buduća četiri istaknuta pravnika, da imate potpunu kontrolu nad tim ko će da postupa ili ko neće da postupa, na koji način će da postupanja kroz davanje obaveznih uputstava i kroz komisiju koja će da odlučuje o prigovorima na ta uputstva kako biste bilo kakvi moguć sudski postupak isekli u njegovom korenu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Evropa je defakto u ratu. Nema tolerisanja bilo kakvih iskakanja u političkom smislu. Plašim se da su geopolitičke okolnosti najlošije po nas u poslednjih 10 do 15 godina. Za to što nismo uveli sankcije Rusiji mi plaćamo cenu i to ne malu. Ja neću postaviti pitanje večeras ko je odgovoran što tu cenu plaćamo, smatram da je za to odgovoran onaj koji je ove izjave dao. To ste vi gospodine predsedniče, ali ću postaviti pitanje vama - za čiji račun mi tu cenu plaćamo? Šta je to što mi dobijamo da bi smo pristali na jednu ovakvu žrtvu?

Ako dobijamo samo to da vi možete sebe da poredite sa Obeliksom, a Srbiju da poredite sa malim galskim selom koje ponosno prkosi celoj Evropi i svetu, onda je ta cena suviše visoka.

Kad je reč o samom sporazumu, dva dana slušamo ovde ko je sve crvene linije treba iscrtati, koliko one treba da budu visoke i rigidne, kao da zaboravljamo da te linije koje su prepreka između Srba i Albanaca, između Balkanaca generalno na ovom području, kao da zaboravljamo da su one krvlju iscrtane prethodnih decenija i Srba i Albanaca i onih Albanaca koji su ubijani na Kosovu, pa kasnije hladnjačama njihovi leševi prevoženi po masovnim grobnicama u Srbiji, krvlju onih Srba koji su ubijani na Kosovu, čijim organima je trgovano od strane nekih Albanaca, krvlju onih mladića koji su poslati na Kosovo da brane najgoru deceniju u istoriji Srbije i koji se iz tih ratova nisu vraćali.

Bodrimo se ovde međusobno da što glasnije odbacimo neki sporazum, kao da ne znamo da će svaki sledeći koji nam se stavi pred nas biti i teži i gori, kao da nismo svesni da bi smo na taj način samo trampili budućnost još jedne generacije za komfor jedne političke elite da može sebi da da taj luksuz da ne prizna ono što je svima nama jasno, a to je da od 1999. godine države Srbije, nažalost, na području Kosova i Metohije ima sve manje, a da je danas gotovo nema uopšte.

Ono što je naša politička odgovornost, a vaša u prvom redu, jer ipak ste predsednik države, jeste da shvatimo da svet nije uvek pravedno mesto za život i da mnoge patnje kroz koje smo mi kao narod prolazili nemaju utemeljenje ni u međunarodnom pravu ni u pravdi, ali da mi u takvom svetu moramo da tražimo prijatelje i saveznike i to one moćne prijatelje i saveznike koji odlučujući utiču na političke procese na ovom podneblju.

Da, govorim o EU, SAD, šta god ko mislio o tome, jer u protivnom, mi možemo sutra doći u poziciju da tako izolovani i sami o pravima Srba na području Kosova i Metohije razgovaramo sa Kosovom koji je u Savetu Evrope, o crkvama i manastirima, njihovoj zaštiti razgovaramo sa Kosovom koji je deo UNESKO, da o bezbednosti Srba razgovaramo sa NATO članicama, a da mi budemo sami izolovani.

To su političke posledice koje bi svi osećali i koje su realne. Sve ostalo su emocije na šta građani imaju pravo, ali nosioci odlika taj luksuz nemaju.

(Srđan Milivojević: Povreda Poslovnika.)

Hvala.

Prvo pitanje upućujem generalnom sekretarijatu predsednika republike i predsedniku republike. Mislim da bi bilo dobro da dobijemo zvanični odgovor da ne bismo imali ovakve nejasnoće, da li i šta je potpisano u Tirani? Odnosno, da li se Srbija pridružila zajedničkoj Deklaraciji o usklađivanju spoljne politike sa spoljnom politikom EU?

Članstvo u EU je strateško opredeljenje Republike Srbije i svaki korak koji tome doprinosi je korak u pozitivnom pravcu. Ukoliko je neko odlučio da od tog puta odustane, bilo bi najpre politički pošteno da dođe ovde u Skupštinu, da o tome razmatramo i da se onda usvoji neka zvanična deklaracija i zvanična pozicija Srbije koja je suprotna toj koja je trenutno na snazi.

Dakle, bilo bi dobro da o tome ne saznajemo iz medija, da ne dobijamo protivrečne informacije, nego da dobijemo informaciju koja je jedino tačna i kompletna.

Drugo pitanje jeste namenjeno predsednici Vlade Ani Brnabić, kojim kriterijumima se vodila kada je za direktora BIA predložila Aleksandra Vulina? Reč je o čoveku čije političke izjave i politički akti sada kada dođe na mesto na kome se našao mogu u značajnoj meri da ugroze saradnju sa međunarodnim i sa stranim informativnim agencijama i policijama i sa zemljama EU i sa zemljama SAD, pa bih u tom kontekstu želeo da upitam i određene ministre kako su po tom predlogu glasali?

Na primer, kako je glasala ministarka za evropske integracije Tanja Miščević, da li je podržala imenovanje čoveka koji je više puta u svojstvu ministra rekao da Srbija treba da odustane od EU?

Interesuje me kako je glasao ministar Marko Blagojević, imajući u vidu da je Aleksandar Vulin kao ministar unutrašnjih poslova 2020. godine na sastanku sa Nikolajem Patruševim, sekretarom Saveta za nacionalnu bezbednost Ruske Federacije radio na formiranju radne grupe za sprečavanje obojenih revolucija? Čisto da bi se znalo šta je zadatak te radne grupe, jeste sprečavanje svakog vida opozicionog delovanja, svakog vida društvenog bunta u Srbiji, sprečavanje svakog vida rada civilnog sektora u Srbiji.

Nakon tog sastanka podsetiću vas da je više od 50 organizacija civilnog društva i pojedinaca se našlo na udaru Uprave za sprečavanje i pranje novca, gde su bili optuženi da peru novac, pa bih pitao ministar Blagojevića koji je potekao iz tog sektora, da li je glasao za imenovanje Aleksandra Vulina i kako može posle svega toga da pogleda u oči svojim dojučerašnjim kolegama? Dakle, on je čovek iz tog sektora došao.

Takođe bih pitao predsednicu Vlade, pošto je rekla da nije bila upoznata sa formiranjem te radne grupe, da li se u međuvremenu upoznala i da li je to imala u vidu kada je Aleksandra Vulina predložila na mesto na kome se on danas nalazi?

Zaista razumem i koalicione dogovore i deljenje koalicionog plena, to je sve u redu, ali zaista mislim da su mogli da ga stave na neko manje osetljivo mesto koje neće ugroziti našu saradnju sa polovinom sveta.

Takođe bih želeo da pitam i ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića da razreši jednu dilemu koja se pojavila, koju smo dobili sa strane, konkretno iz Španije. Pojavili su se određeni navodi da u Srbiji, odnosno u Beogradu, baš kao i u Madridu postoje ilegalne kineske policijske stanice. To je jedno bezbednosno veoma interesantno pitanje, jer bi to značilo da ukoliko one postoje, da je suverenitet Srbije na teritoriji našoj ozbiljno ugrožen.

Jedino što smo od ministarstva do sada čuli jeste da oni te informacije nemaju. Prosto mislim da to nije dovoljno, MUP i BIA moraju da izađu sa egzaktnim podacima da li te stanice postoje ili ne postoje, sa proverljivim i tačnim činjenicama i da sa tim upoznaju javnost da građani Srbije ne bi živeli u strahu. Prosto moramo da imamo u vidu da u Srbiji, odnosno u Beogradu već imamo više od 2.000 kamera za elektronsko prepoznavanje lica čiji je vlasnik, odnosno čiji softver se koristi kineske „Huavei“ kompanije.

S tim u vezi, moje poslednje pitanje za Anu Brnabić jeste kako je to ova prosrpska Vlada koja se nalazi na evropskom putu skrenula u totalitarizam po kinesko-ruskom modelu.

Poslednje pitanje koje imam za danas, upućeno je vama gospodine predsedniče Narodne skupštine. Dobro znate da je Zaštitniku građana istekao mandat još u julu ove godine, pa je moje pitanje upućeno vama, koje sam već uputio u pisanom obliku, ali nikada nisam dobio odgovor, kada ćete prestati da ignorišete svoju zakonsku obavezu da raspišete javni poziv i da Srbija zaista dobije Zaštitnika građana kakvog zaslužuje? Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, čuli smo juče od prisutnog ministra potpredsednika Vlade, gospodina Malog, da je jedan od osnovnih prioriteta budžeta koji se nalazi pred nama povećanje životnog standarda građana. Načelno gledano, to je zaista tema oko koje niko normalan ne bi mogao da ima spora. Naravno da bismo tako nešto želeli da podržimo. I gospodin Mali nam je ponudio gomilu nekih statističkih i brojčanih pokazatelja kako bi nas uverio da ćete u toj nameri sasvim sigurno i uspeti.

Međutim, postoji jedan mali problem u svemu tome, to je da ljudi ne žive u statistici. U statistici žive brojevi, a ljudi, oni žive u realnom svetu i žive svoje realne živote.

Ja verujem, gospodine Mali, da vi o statistici i o brojevima znate dosta puno i nisam sarkastičan, zaista. Verujem da je vaše znanje u toj oblasti veliko. Ali, nažalost, o realnom životu građana u Srbiji, čini mi se da vam je znanje dosta tanje. Između statistike i realnog sveta i realnog života razlika je ogromna. Dakle, između onoga što je u statistici i između onoga što je u realnom svetu su realni životi građana sa njihovim realnim problemima, sa njihovim realnim mogućnostima, sa njihovim realnim platama.

Možda vam je ova konstrukcija, kad je ovako rečenično posložim, malo kompleksnija, pa ću pokušati da pređem na vaš teren, na teren na kome vi suvereno vladate, pa će vam možda biti jednostavnije.

Evo, uzmimo jedan primer. Imamo grupu od 50 ljudi, 50 živih bića. Jedan od njih prima platu u iznosu od 34.000 evra. Recimo da se zove Dušan Bajatović, npr. Ostalih 49 primaju minimalnu zaradu u Republici Srbiji. Statistika kaže da tih 50 ljudi imaju u proseku jednu solidnu platu oko 1.000 evra i da lepo žive, a ono što realan život kaže jeste da jedan od njih živi kao bog, a da su ostali socijalni slučajevi. E, to je statistika kojom se vi ovde služite.

Takođe, kada smo kod brojeva kojima suvereno vladate, ja bih voleo da sa nama podelite jednu formulu koja bi bila od životne važnosti za građane Srbije. Pođimo, recimo, od inflacije, pošto je inflacija pojam koji svaki čovek u Srbiji, nažalost, zna. Recimo da generacije rođene krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, kojoj ja pripadam, znate, oni prvo nauče mama, tata, pa onda nauče inflacija, rat, sankcije i izolacija, pa tek onda uče brojeve i slova i kreću u školu. I to je sve zahvaljujući političkom nasleđu ove družine čiji ste vi deo postali pre 10 godina. Ali, hajde sada da ne pričamo previše o njima.

Dakle, imate zvaničnu inflaciju ove godine oko 15%. Dakle, troškovi života su porasli za najmanje 15% samo tokom ove godine. Za sledeću godinu je projektovana inflacija u iznosu od 11%. Dakle, nešto je ove godine poskupelo najmanje 15%, sledeće godine će najmanje 11%, a vi ćete sa povećanjem zarada u iznosu od 14% da dovedete do toga da ljudi u Srbiji bolje žive nego što žive ove godine.

Ja vas sada pitam, kad uzmete ova tri broja, dakle, 15 plus 11 povećanje i 14% povećanje plata, kojom kombinatorikom tih brojeva i kojom magičnom formulom vi dovodite do toga da će se sledeće godine u Srbiji zaista bolje živeti?

Ja bih voleo da podelite malo te magije sa nama, da i mi osetimo blagodeti života u ekonomskom tigru. Ako u tome uspete, gospodine Mali, ne doktorat, Nobelovu nagradu treba da dobijete, i to odmah. Ali, to se, nažalost, neće desiti.

Da se ne igramo previše igre tih brojeva i raspoređivanja, postoji jedno pitanje koje je ključno za građane Srbije, samo jedno, na osnovu cele ove naše debate koju danima ovde vodimo, a to je da li će nakon usvajanja ovog budžeta, sledeće godine građani živeti bolje ili neće živeti bolje? Odgovor je veoma jednostavan – neće živeti bolje. Neće moći da kupe ni više, ni kvalitetnije proizvode. Neće moći da odu ni na duži, ni na bolji godišnji odmor. Neće moći svojoj deci da kupe ni bolje patike, ni da im daju veći džeparac. To je prosto aksiom koji proizlazi iz brojeva koji se nalaze u ovom budžetu.

Ili, ako vam je jednostavnije, da vam se obratim rečima jednog vašeg kolege – to je tako. E, pa kad je to već tako, onda bi bilo politički mnogo poštenije da nam ne pričate bajke o ekonomskom tigru, da nam ne pričate bajke o tome kako smo najbolji u Evropi, kada nismo. Hajde da se ponašamo kao zreli, odgovorni, odrasli ljudi. Dođete u Skupštinu i kažete – ljudi, budžet je ovakav, mi toliko imamo, više nemamo, ovoliko možemo da ponudimo, ovoliko znamo, znamo da nije dovoljno, znamo da neće za svakoga biti dovoljno, ali sa ovim raspolažemo. Zašto raspolažemo sa time, zato što ćemo morati ogroman novac da odvojimo da bismo krpili rupe koje su napravili nestručni i bahati kadrovi. Ali, ti kadrovi više nikada neće raditi ništa u ovoj zemlji, snosiće političku, snosiće krivičnu, snosiće materijalnu odgovornost, oni zbog kojih moramo da krpimo rupe u iznosu od milijardu evra u energetskom sistemu.

I onda dođete i možete da tražite sa punim legitimitetom da vas neko možda u tome i podrži. Ovako, kada dođete da pravdate tuđe rupe i da sve prebacujete na neke prethodne vlasti, vi taj legitimitet zaista gubite.

Hvalite se infrastrukturnim projektima, da će se sledeće godine graditi putevi, da će se graditi bolnice, da će se graditi škole, mostovi. Ja zaista protiv toga nemam ništa, samo nemojte da rušite mostove, to jedino ne bih želeo. Gradite slobodno, nije nikakav problem, lepo je da se gradi. Ali, opet vam ponavljam pitanje koje sam vam postavio i prošli put na ovoj sednici – kada će se, pored saobraćajne infrastrukture i pored bezbednosne infrastrukture, obratiti pažnja na društvenu infrastrukturu? Imamo li valjda neku prosvetu, nauku, kulturu, studente, ljude koji treba ponovo da izgrade ovu zemlju? Imamo ljude koji treba ovu zemlju da guraju napred, kada će oni konačno u ovoj zemlji postati prioritet?

Kako je moguće, evo to mi recite, mi ove godine čekamo rezultate popisa i svi znamo da neće biti dobri, u ovoj sali ne postoji jedna jedina osoba koja sa radošću iščekuje rezultate popisa, znamo da nas je 800 hiljada manje nego što nas je bilo pre desetak godina, znamo da imamo katastrofalnu demografsku sliku o Srbiji, to je činjenica, i mi u ovoj godini kada desetine hiljada žena koje su preduzetnice, koje ne smeju da ostanu trudne ili ako zatrudne onda rade sa stomakom do zuba do devetog meseca a kasnije nemaju porodiljsko, nemaju rešen svoj zakonski status, u toj godini, sa takvom demografskom slikom, mi ulupavamo 900 miliona evra u nacionalni stadion! Od čega će da bude, od zlata? Šta ćemo da radimo sa njim? Neka se gradi, ali to nije prioritet sada, gospodine Mali.

Taj stadion u koga ćemo mi ulupati 900 miliona, pazite sad ovu simboliku, on će imati 52 hiljade sedećih mesta. Možda deluje da to nije neki impozantno veliki broj, ali pazite ovo, tih 52 hiljade mesta, tih 52 hiljade stolica neće biti dovoljno da svaki roditelj kome je u toj godini otišlo dete zauvek u neku drugu zemlju, da nju čini boljom, da nju čini lepšom, dakle, neće biti dovoljno mesta da svaki roditelj postavi po jednu sliku na tom stadionu u koji ćete vi ulupati 900 miliona evra. Imajte u vidu tu sliku sutra kad budete odlučivali. Nemojte tu sliku da zaboravite kada opet budete odlučivali o prioritetima. Imajte na umu ovo sad što sam vam rekao. Taj nacionalni stadion će biti simbol za srpski Zid plača, dame i gospodo, tih 900 miliona koje ćete tu ulupati.

Čuo sam pre nekoliko nedelja, reče jedan od kolega ovde, prosvetni radnici su u teškom položaju ali oni dele sudbinu naroda. A gde ste vi naučili da to treba da bude baš tako? Zar nije valjda normalno da su prosvetni radnici tu da bi menjali sudbinu naroda, a ne da bi je delili? Mi dolazimo ovde u smešne situacije, tragične situacije, da raspravljamo da li je plata prosvetnog radnika malo ispod prosečne ili je za 5% iznad prosečne, pa nam vi mašete ovde platnim listićima gimnazije u Vranju, pa dokažete, nije prosečna nego je 5% iznad. Na šta to liči? Ne samo da ti ljudi danas nemaju ni društveni ni materijalni status kakav zaslužuju, mi dolazimo u situaciju koja je veoma ozbiljna i veoma opasna, sutra će nam decu učiti najgori studenti i najgori đaci. Znate zašto? Zato što danas kad neko završi ETF pre će da traži posao u „Mocartu“ i drugoj kladionici nego u školi. Ide u školu ako baš ništa drugo ne može da nađe. I kakva je budućnost takve zemlje? Tužna, gospodine Mali.

Onda dođe premijerka Brnabić i kaže – saglasna sam sa time, bez ironije, saglasna je sa time da su plate prosvetnih radnika sramotno male, ali, pre deset godina… Šta sad pre deset godina? Hoćemo da pitamo šta je bilo pre 25 godina, pa da poredimo onda te plate sa onim platama i dokle onda dolazimo? Šta ste vi? Jel ste vi hroničari istorije ili ste političari koji deset godina imaju neometanu vlast i zadatak da neke stvari u ovoj zemlji reše? Sa kim se obračunavate?

Sa kim se vi, gospodine Mali, obračunavate? Sa Ministarstvom za investicije? Sa kim? Sa Agencijom za privatizaciju, čiji ste deo bili za vreme prethodne vlasti? Sa kim se obračunavate?

Znate, 10 godina kompletne, potpune vlasti na gotovo svim nivoima, potpuno neometani, stotine milijardi evra, najmanje 100 milijardi evra budžeta i vi posle 10 godina dođete ovde da kažete da su najvažniji resurs svake zemlje ljudi koji su u katastrofalnoj poziciji, jer nešto bilo pre 10 godina. Pa nije pala atomska bomba pre 10 godina, pa da ništa niste mogli da uradite. Prestanite više da prebacujete odgovornost na sve druge. Posle 10 godina apsolutne vlasti, to važi i za vas i za bilo koju vlast sutra, ne postoji više argument prošle vlasti, ne postoji, to je izlizano. Imate izazove i ako ne možete da ih rešite, lepo recite – mi ne znamo bolje od ovoga, povucite se, možda će neko drugi znati bolje. Ako ovako nastavite, mi zaista nigde nećemo doći.

Zbog toga, gospodo, zbog svih tih opravdanja koje vi nama stalno nudite, umesto rešenja, umesto obećanja da će nešto u budućnosti biti bolje, umesto razumevanja da su ljudi i ljudski resursi najvažnija stvar, jer su ljudi ti koji prave razliku između razvijenih i nerazvijenih zemalja, ne prirodni resursi, nije ni ugalj, ni litijum. Džabe mi svi o tome pričamo da li će se vaditi ili neće. Ako nemamo kvalitetne ljude, ako nemamo kvalitetne kadrove, ako ne ulažemo ništa možemo iz zemlje da izvučemo šta god hoćete, to će biti kratkog daha i ovo će zauvek ostati nesrećna i siromašna zemlja. Zbog toga što to nerazumevanje pokazujete, mi ovaj budžet ne možemo da podržimo i zbog toga je ovaj budžet samo još jedan brojčani prikaz još jedne godine naših života koji će pojesti skakavci. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Ne bih zaista produžavao ovu raspravu o tome koliko ko ima dece, to su ipak lične stvari. Ja se nadam, ministre Selakoviću, da ću vas u nekoj bliskoj budućnosti donekle sustići, pa će to biti jedna lepa tema za razgovor.

Ministre Mali, vi ste rekli kada ste govorili o penzijama, ne znam, pošto ne slušate mene, ali bilo bi dobro da slušate sebe, vi ste nabrajali povećanja penzija u toku ove godine i onda ste rekli kada pomnožimo te brojeve dođemo do nečega.

Sada, vidite, kada utvrdite tako neku metodologiju, onda zaista možete da dođete do spektakularnih povećanja. Tako da, povlačim to da treba da dobijete Nobelovu nagradu, ne treba. Ja ću predložiti da Nobel posthumno dobije nagradu po vama, jer to što vi uspete da ovde izmislite, to je veće dostignuće sigurno i od dinamita koji je on izmislio.

Pri tom, zaboravili ste da kažete kad su se dešavala koja povećanja, da je najveće povećanje penzija koje se desilo pre dva meseca, a da su pre toga naši penzioneri živeli sa inflacijom koja je bila daleko veća od prethodnog povećanja. Tako da, znate, malo manipulišete tim brojkama, ali to je ono što sam i rekao, to je vaš teren. Vi ste u tome zaista dobri. Ono što je teren realnog života jeste da ljudi žive bolje ili ne žive.

Kada je reč o mom subjektinom neznanju objektivnih činjenica, što pokazujete da baratate malo i tim rečeničnim konstrukcijama, to je lepo. Ja sam pravnik, ne mislim da sam ekonomski stručnjak, to ne kažem, imao sam neke ekonomske predmete na pravnom fakultetu, to su kolege gospodina Selakovića mi predavale, oni mi nisu dali ocenu jedan, dali su mi ocenu koja ima još jednu nulu iza toga. Ne mislim da nešto previše znam o tome, ali znam dovoljno da me niko ne bi pravi budalom.

Ali, ne, nisam ja te ocene dobio zato što sam ja sam po sebi toliko genijalan, nego sam zaista imao odlične predavače, predavače koji su stvarni doktori nauka, koji imaju pun legitimitet da mi ta predavanja drže, a vi to nemate.

Samo da vas obavestim, koristiću vreme šefa poslaničke grupe.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, poštovani predstavnici ministarstva, drago mi je što ste svih ovih dana bili tu. Pažljivo sam slušao šta ste govorili, iako nisam bio fizički prisutan.

Interesovalo me iz razloga što prošle nedelje, recimo, na sednici Odbora za privredu i energetiku bila dopunjena tačka dnevnog reda rebalans budžeta za ovih pet, za četiri ministarstva, gde nismo mogli da dobijemo obrazloženje zbog čega treba da podržimo te predloge. Ja sam otvoreno pitao i predsednika odbora i kolege iz druge stranke zbog čega treba to da podržimo, naravno, nisu znali da kažu.

Vi ste, gospodine ministre, došli pre dva dana u Skupštinu i izneli ste puno stvari, puno argumenata, ali mislim da ste neke stvari i prećutali. Recimo, to da je jedan od glavnih uzroka povećanja prihoda budžeta inflacija, da to što je došlo do drastičnog poskupljenja robe najšire potrošnje koju građani koriste kroz povećanje PDV-a, koji građani plaćaju, je nešto što je punilo budžet i bilo bi pošteno da se to kaže.

Kao što bilo pošteno da se kaže da je jedan od razloga zašto dolazi do smanjenja nezaposlenosti i jedan veoma negativan slučaj u Srbiji, a to je da nas je sve manje. Dakle, prošle godine smo po prvi put, nakon više decenija, došli do toga da nas je manje od sedam miliona. Čekamo rezultate popisa. Bojim se da neće biti dobri po nas. Znate, obično kada neko ode iz zemlje ili kada neko umre, on više ne može da bude na birou i ne može samim tim da bude nezaposlen. Jedino što se pokazalo u praksi to je da ponekad može da glasa za vladajuće stranke, ali to su uglavnom incidenti koji se u stvarnom životu ne dešavaju.

Šta je glavni motiv usvajanja ovog rebalansa budžeta? Vi ste pomenuli da je to povećanje plata i penzija, da je to davanje pomoći mlađima od 30 godina, ali nažalost mislim da je glavni motiv u nečemu drugom, a to je očuvanje stabilnosti energetskog sektora u Srbiji i to je očuvanje likvidnosti jednog privrednog giganta kakav bi trebalo i kakav bi morala da bude „Elektroprivreda Srbije“.

Ja sam saglasan sa tim da rebalans mora da se radi. Ima jedna latinska poslovica koja kaže – nužda zakon menja. Mi jesmo u stanju nužde i zakon mora da se menja i mora da se osigura likvidnost EPS-a i mora da se obezbedi energetski sistem Srbije. To uopšte nije sporno. Nije sporno što će određena sredstva tu da se ulože.

Znate šta je sporno? Sporno je to što će i ovaj put nečije greške plaćati građani, a što nam vi kao resorni ministar, niti bilo ko iz Vlade nije rekao čija je odgovornost što smo došli u takvu poziciju. Znate, nije EPS pao sa neba. Neko je vodio to preduzeće. Neko je postavljao te direktore. Neko mora da bude kriv za to što smo prošle godine, umesto najvećeg izvoznika struje i nekoga ko ostvaruje profit, bili zemlja, odnosno bili preduzeće koje je bilo u minusu i koje je bilo na ivici bankrota. Neko mora da snosi odgovornost za to.

Ne može priča da se završi na tome da je Mića Grčić otišao u Obrenovac da nešto radi, a da je Zorana Mihajlović ostala ne namirena na vašoj stranačkoj raspodeli plena. To prosto ne može tako da funkcioniše. Neko mora da snosi i političku i materijalnu, a možda i krivičnu odgovornost.

Mi smo bili obavešteni da su bezbednosne službe proveravale da li je bilo određenih diverzija, kada su se dešavali ti incidenti u Obrenovcu. Imamo li rezultate? Jel ih bilo? Ako jeste, jesmo li mi bezbednosno ugroženi? Ako nisu diverzije, neko mora da snosi odgovornost, neko mora da odgovara. To košta građane Srbije. Ne može samo da se završi na tome – eto, onaj ko je do juče tu bio više nije i mi sad dižemo ruke i nećemo dalje time da se bavimo.

Znate, jeste energetska kriza svuda u svetu i mora da se raspodeli teret ali, vidite, građani u Srbiji osećaju teret, privreda oseća teret, ali ima nekih i kojima je to dobro, a dolaze upravo iz energetskog sektora, koji profitiraju u ovakvoj situaciji. To je sada i dolazimo direktno i do vas.

Sećate li se izjave Jelene Matejić, direktorke „Elektromreže Srbije“, koja je pre jedno godinu dana na sastanku sa predsednikom države rekla kako su gubici zbog finansiranja balansiranja obnovljivih izvora preko 200 miliona evra. Sećate li se tog sastanka? Ako se ne sećate, evo, ja ću vas podsetiti. To je bio onaj sastanak negde u decembru prošle godine, kada je predsednik države poručio Miloradu Grčiću – Mićo, ti ćeš jedan dan od Nove godine da tražiš drugi posao i tako ćemo da rešimo problem, a onda je krivio neke druge ljude što je on doneo pogrešne odluke, pa je govorio kako želi da se obesi o najveći luster u prostoriji, iako u toj prostoriji lustera nema. E, to je ta sednica. To je bio taj sastanak kad je direktorka „Eletromreže Srbije“ ukazala na taj gubitak.

Jeste li čitali izveštaje EPS-a, godišnje izveštaje EPS-a? Jeste li čitali pisane predstavke koje su slali Vladi u kojima se žale na cenu koju država garantuje tim proizvođačima, a koje su previsoke?

Jesu i ljudi iz EPS-a krivi za mnogo šta, ali nije samo njihova odgovornost. I vaša je odgovornost za to. Vlada propisuje te cene. Vlada je pre 12 godina, tj. ne pre 12 godina, Vlada je dala na 12 godina garantovane cene proizvođačima, tj. vetroparkovima u Srbiji koje su u tom trenutku bile veće nego što su bile tržišne. Vlada je ta koja danas gleda kako u sred energetske krize postoje preduzeća koja višak električne energije prodaju na tržištu, na tržištu gde je cena trenutno oko 200 evra po megavat satu, a letos je bila i po 400, 500, kako ostvaruju ekstaprofite, kako koriste infrastrukturu države Srbije, kako EPS snosi troškove balansiranja, kako nemaju nikakav poslovni rizik, a ostvaruju maksimalne moguće profite. Znate, Vlada je ta koja posmatra i vi ste, gospodine Mali, nadležan ministar koji je mogao da reaguje.

Zašto nismo uz ovaj rebalans budžeta dobili Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit pravnih lica kojima će se taj ekstra profit dodatno oporezovati, kao što se najavljuje u EU da će se to dešavati? Hoćemo li čekati do narednog budžeta? Hoćemo li dobiti u decembru takav predlog zakona? O čemu se radi? Jel nemate vremena da se bavite time ili niste obavešteni da se to dešava ili se možda dešava to da neko štiti te četiri kompanije koje kontroliše 99% tržišta u Srbiji?

Između njih, najveća je „Čibuk 1“. Inače, sve četiri su u stranom vlasništvu, ali „Čibuk 1“ koji je stalno menjao svoju vlasničku strukturu, pa su tu dolazile neke kompanije i odlazile, a jedna od kompanija koja je bila vlasnik je na mestu direktora u svojoj prošlosti imala, pogodite koga, vašu koleginicu i predsednicu Vlade Anu Brnabić. Sad me interesuje - da li ste samo zaboravili da se bavite tom temom, da li nekoga štitite ili možda otvarate teren za ulazak na tržište prvog kuma Srbije, Nikole Petrovića, koji je uveliko spreman da se pozabavi tim poslom?

To je odgovornost koju biste vi kao ministar morali da podnesete, id to isto objašnjenje koje biste morali da date poslanicima u Skupštini. Zašto svaki rebalans budžeta predstavlja krpljenje rupa, zašto te rupe moraju da popunjavaju građani svojim novce, a oni koji su rupe pravili za to ne odgovaraju? Ako neko odgovara, politički i krivično, u redu je kasnije da se podrži i da se pomogne preduzećima koje su ti ljudi upropastili. Ako želite da sačuvate nekoga od odgovornosti i da prećutite, onda to nije pošteno, ne prema predstavnicima opozicije…

(Narodni poslanici Srpske napredne stranke dobacuju.)

…već prema građanima Srbije koji će to finansirati.

Ono što mene interesuje jeste - kada će doći na dnevni red budžet, rebalans budžeta ili neki beskonačni monolog predsednika države u kojem ćemo konačno kao prioritet postaviti, recimo, prosvetu u Srbiji?

Mi stalno popunjavamo nečije rupe. Kada ćemo se posvetiti onome što je preduslov za budućnost, preduslov za ekonomski i svaki drugi napredak Srbije? Kada će to postati prioritet, gospodine Mali?

U redu je, da, treba da povećamo plate predstavnicima MUP-a, predstavnicima Vojske, to su ljudi koji nas brane. Treba da povećamo plate našim zdravstvenim radnicima, našim medicinskim radnicima, našim lekarima. To su ljudi koji nas leče i tu ništa nije sporno. Treba da se povećaju penzije i penzionerima. To su

ljudi koji su gradili ovu zemlju i zaslužuju da im se odužimo, ali sve te ljude treba neko da napravi. Oni ne padaju sa neba. Ni ti lekari ne padaju sa neba, gospodine Mali. Oni bi morali da budu proizvod jednog kvalitetnog, obrazovnog sistema.

Da li znate kako danas žive učitelji, vaspitači i nastavnici u Srbiji?

(Narodni poslanici Srpske napredne stranke dobacuju.)

Ja vam sada govorim od činjenicama i zvaničnim podacima zvaničnih institucija Srbije. Pedeset posto profesora i nastavnika u Srbiji nema stalni radni odnos. To je činjenica. To nije moja pretpostavka. To je činjenica – nemaju stalni radni odnos. Ti ljudi odlaze na posao, ne znajući da li će im to možda biti poslednji odlazak na taj posao.

(Narodni poslanici Srpske napredne stranke dobacuju.)

Ti ljudi, vaspitači, nastavnici, profesori, rade za platu koja je niža od prosečne plate. Da li ste svesni da su to ljudi koji ne ocenjuju samo kontrolne našoj deci? To su ljudi koji treba od njih da naprave ljude, kvalitetne, formirane ličnosti. To su oni ljudi kojima mi damo decu, od kada su ovako mala sa šest, sedam godina, dok ne izrastu u kompletne ličnosti. Jel vi razumete da ti ljudi sa platama koje imaju, ako ne dolaze iz ekstremno bogatih porodica ili ako ne žive sa partnerima koji imaju jako dobre plate su na granici socijalnih slučajeva?

Da ljudi koji treba da brinu o više desetina dece, brinu o tome da li mogu da obezbede egzistenciju sopstvenoj deci, da svakog dana žive pod pritiskom i pod tenzijom, da ako im se pokvari bojler, detetu neće moći da kupe patike, ako im se pokvari automobil neće ga poslati na ekskurziju, da je nemoguće u takvim uslovima kvalitetno raditi taj posao.

Nemojte samo uvek ovo da shvatite kao napad na vas. Ovo je apel da se toj temi više posvetimo, da razmišljamo o nečemu što je budućnost, da razmišljamo o nečemu što je budućnost onih generacija koje će živeti u onom vremenu kada ću i ja, i vi i ova vlada biti daleka prošlost i neće pamtiti ko smo i šta smo bili.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Znate, sećate se slogana vaše kampanje „Za našu decu – budućnost u koju verujemo“, kakva je budućnost zemlje bez jakog obrazovnog sistema? Nikakva, mračna. Znate, otići ćete sa vlasti jednom, to će se desiti, to je nužnost, to je prirodna nužnost koja će morati da se desi, neko nasleđe morate da ostavite za sobom.

Brinete li se vi o tome šta će ostati za vama? Nije ova zemlja ni nastala kad ste vi došli na vlast, pa neće ni prestati da postoji onog trenutka kada vi odete, ali nešto mora iza vas da ostane. Kakvo nasleđe vi želite da ostavite budućim generacijama?

Gospodine Mali, ako mislite da će najbolje nasleđe koje vi ostavljate biti one kule u Beogradu na vodi, ma koliko impozantno one izgledale, varate se. To će i dalje za većinu građana Srbije ostati simbol korupcije, ostati simbol nedostižnog luksuza kojem oni ne mogu da priđu i ostati simbol urušavanja pravnog poretka za koje predsednik države optužio lično vas i vaše najbliže saradnike.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

To su takođe, stvari na koje vi nama danas ovde treba da odgovorite. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Mislim da, gospodine ministre, kao što se opet domunđavate, ni malopre niste baš najbolje pratili, pa vam je promaklo da nikada nisam ni izgovorio da je jedini razlog povećanja prihoda rast PDV-a. Neke stvari ste čuli koje se nisu desile, što je takođe posledica toga što ne slušate dvoje sagovornike i nepoštovanja, kao što ni danas ne slušate kao resorni ministar, kao ministar finansija, ne slušate i ne vidite da vam ispred Vlade protestuju prosvetni radnici, da protestuju prosvetni radnici u Pirotu, da protestuju u Valjevu, da protestuju u Lazarevcu, i vas to očigledno mnogo ne pogađa.

Pošto ste mi rekli kako ja sada treba da nađem model da se uvede porez na ekstra profit i otprilike ste ismejali tu moju ideju, samo ću vas opomenuti da to vaše neslušanje i vaša nepažnja može da ima mnogo veće konsekvence po vas nego što je ova moja replika, zato što ukoliko se malo vratite unazad i ukoliko se setite ko je šta pričao 8. oktobra, možda ćete primetiti da je o sličnoj temi na sličan način pričao i predsednik vaše stranke i predsednik države Aleksandar Vučić, pa ćete možda i njemu da objasnite kako je zapažanje koje je imao glupo, kako mu je predlog glup i kako je to nemoguće i kako je to protiv interesa Srbija.

Dakle, ukoliko već pitate da li ćemo podneti taj predlog, hoćemo. Odmah da vas obavestimo, podnećemo taj predlog na sednici kada se bude raspravljalo o budžetu za 2023. godinu.

Ono što biste vi još mogli da objasnite, zato što je vaše ministarstvo to potpisalo, jeste zašto je potpisan taj konsultantski ugovor sa norveškom konsultantskom kućom „Risterd Enerdži“ u iznosu od oko nešto preko milion i po evra. Nije problem da se angažuju konsultantske kuće, nemam ništa protiv, prosto nisam zilotski protiv bilo čega, samo nam objasnite šta je bio problem sa „LDK Konsaltans“ kućom koja je taj posao radila za 900 hiljada evra.

Slušajući jučerašnji ekspoze mandatarke Brnabić, stekao sam jedan utisak da je verovatno i Noje neposredno nakon potopa sa manje drame govorio o prethodnom periodu nego što ste vi govorili o periodu pre nego što je SNS došla na vlast. Ispada da ništa u zemlji nismo imali, da smo umesto automobila jahali konje i magarce, da smo se lečili kod vračeva, a da smo učili u manastirima. A neće biti da je bilo baš tako. Ali, dobro, da ostavimo po strani tu jednu dozu neozbiljnosti koju ste juče pokazali.

Vi ste istakli jednu veoma važnu rečenicu. Ovo govorim bez imalo ironije. Rekli ste – sve na svetu, a pogotovo u Evropi, se promenilo. To je tačno. Ali, ima jedna stvar koja mene zabrinjava. Ukoliko su se svi promenili i sve se promenilo, a pogotovo se promenilo u Evropi gde mi živimo, a samo mi ostajemo isti, da li možda postoji opasnost da u nečemu grešimo? Da li možda postoji opasnost da ostanemo sami, da možda nismo samo mi ti koji su u pravu u odnosu na sve druge koji se menjaju? Da li ste razmišljali o tome, gospođo Brnabić? Vi znate, uveren sam, da inteligencija predstavlja sposobnost brzog prilagođavanja promenjenim okolnostima. Odlaganje prilagođavanju promenjenim okolnostima, to nije inteligencija, gospođo Brnabić, nije ni doslednost. To je nedostatak političke hrabrosti i to je nedostatak političke vizije.

Znate, ostati dosledan ignorisanju stvarnosti nije kvalitet, kao što ste vi pokušali da nas ubedite juče. Znate, to je kao da ostajete dosledni u štrajku glađu, pa mislite da ćete ostati na kraju dostojanstveni, a u stvari završavate mrtvi. Ja ne želim da takva bude perspektiva i budućnost Srbije.

To što ste vi juče nama predstavili ovde meni iskreno više liči na alibi nego na ekspoze, nego na plan neko rada. Vi nama govorite da je svet nepravedno mesto, jeste, da su velike sile nekada licemerne, jesu, da nemaju razumevanja za naše pozicije, i to je takođe tačno. Šta da radimo sada sa tim? Koja je naša strategija? Koji je plan da izazovemo sažaljenje, samilost? Hoće li neko doći da nas pomazi zbog toga? Neće. Neće se ništa od toga desiti.

Hajde to na stranu, ali vi idete čak i korak dalje i vi kažete - EU nije ispunila neke svoje zadatke. Znate, ja vas kada slušam stičem utisak da jedino što je perfektno i jasno iz vašeg ekspozea jeste da EU nikada neće postati član Srbije i dobro ste čuli, nisam napravio lapsus, da EU neće postati član Srbije, jer se vi postavljate kao moralni supervizor, kao politička vertikala koja deli drugima lekciju, kao da EU treba da se integriše u Srbiju, a ne da je obrnuto.

Govorite o, citiram, sumanutim zahtevima koji se pred nas stavljaju, pa jel vi mislite da su sumanitu zahtevi da imamo slobodne medije, da imamo zdravu i čistu životnu sredinu, da imamo institucije koje funkcionišu nezavisno, da ne postoji politička i stranačka veza između vlasti i organizovanog kriminala, da nemamo ministre i visoke funkcionere vladajuće stranke koji se međusobno optužuju za to ko je više povezan sa kriminalnim klanovima, već da imamo neke institucije ko će na to da odgovori i koji će reći ko je kriv, ko je odgovoran i da neko snosi odgovornost? To nisu sumaniti zahtevi, gospođo Brnabić, to je interes građana Srbije. To je vitalni interes građana Srbije. To je nasušna potreba građana Srbije da žive u jednom sistemu u kom postoji odgovornost, u kom neko na kraju snosi političku i svaku drugu odgovornost zato što je energetski sektor Srbije danas skoro uništen, zato što je neko u Srbiji „Elektroprivredu Srbije“ pretvorio u drugorazredni prislušni centar koji je na ivici ekonomskog kolapsa.

Interes Srbije je da ministarka zdravlja ne misli i ne izgovara javno da kvalitetna, obrazovana, stručna mlada osoba ne može da napreduje bez političkog uticaja, ukoliko nije politički aktivna ili ukoliko nema jak politički uticaj. To je interes građana Srbije.

Interes građana Srbije je da žive u društvu u kom se neguju vrednosti tolerancije, ljubavi i mira, da mogu da budu, da misle, da osećaju, da govore šta god žele bez straha i bez stid me, i bez da zbog toga sutra budu diskriminisani. To su interesi Republike Srbije i građana Srbije i vi znate gde te vrednosti danas stanuju. Stanuju u EU, ne stanuju ni u Rusiji, ni u Kini, ni u Emiratima. Naravno, treba sarađivati i razgovarati sa tim entitetima, može se i tamo nešto dobiti, dobije se jeftinije gas, dobije se možda i neki jeftiniji kredit, dobije se neki projekat, nije ništa sporno, ali ono što je suština i što naši životi i životi svih živih bića čini kvalitetnijim, stanuje u EU, a ne na tim mestima.

Vi, gospođo Brnabić, zbog vašeg nedostatka političke hrabrosti ste spremni sve to da žrtvujete i ko je zašta ne možemo…

Zahvaljujem, predsedavajući.

Nisam se javio po amandmanu, koristiću vreme šefa poslaničke grupe, da li je u redu?

Ne, vreme predstavnika poslaničke grupe.

Zahvaljujem.

Prethodnih dana ovde je najviše reči bilo o broju ministarstava. Postoje određeni amandmani koji idu u pravcu njihovog umanjivanja, prekrajanja ministarstava itd. Nažalost, ne mislim da je to suština, ne mislim da je to najvažnije pitanje. Jasno je da je koalicija velika, da su apetiti veliki, valja to namiriti. Da li ćete ih namiriti tako što ćete neke ljude nazvati ministrima ili će biti direktori javnih preduzeća ili će postati direktori nekih izmišljenih agencija, to je u ovom trenutku manje važno.

Vidim da je i kolegama iz vladajuće stranke to svejedno. Ja ću njima ostaviti taj teret da građanima objasne kako je to moguće, kako je to pošteno da ih istovremeno pozivaju da štede, a da Srbija dobija jednu od najglomaznijih vlada u poslednjih 30 godina.

Vidim da je vama nevažno da li će ta Vlada imati pet, 45 ili 105 ministarstava, da li će imati 300 državnih sekretara ili ih neće imati uopšte. Vi ste spremni sa jednakim žarom i do poslednjeg daha i do poslednje kapi logike da branite svaku odluku koja vam je servirana, u čijem kreiranju, naravno, niste učestvovali.

Ja verujem da bi ste vi u stvari bili najsrećniji da vam je umesto ovog predloga sa Andrićevog venca serviran jedan ukaz, jedan ferman po kome Srbija postaje carstvo sa dinastijom Vučić na čelu, čime bi ste vi apsolutno oslobodili sebe i poslednjih tragova odgovornosti da o bilo čemu odlučujete o ovoj zemlji. Mogli bi ste da se posvetite vašoj omiljenoj disciplini, a to je međusobno nadmetanje ko više obožava suverena.

Slušao sam dosta vašu argumentaciju prethodnih dana i moram da priznam da vam zaista nije bilo lako. Morali ste da branite nešto a da ne znate tačno ni šta branite ni zašto branite. Potpuno ste uvereni da je upravo ovaj broj ministarstava optimalan, da je upravo ova podela ministarstva najbolja, iako ne znate tačno ni ko će biti ministri ili makar za većinu ne znate ko će biti ministri. Tako dolazimo u jednu situaciju koja je pomalo i paradoksalna, da neki ljudi koji su viđeni da sede sutra u Vladi, danas i dalje sede ovde u Skupštini, jer ne žele da se odreknu svog poslaničkog mandata, jer znaju da kada sve odluke dolaze iz jedne glave, iz jednog mozga da ništa nije sigurno i da su svakakva iznenađenja apsolutno moguća, pa da se ne odriču nečega unapred dok se to ne potvrdi.

Jednu stvar ste ponavljali svi koji su govorili u ime vladajuće većine, a to je da će Srbija voditi politiku samostalnosti. U redu, samo nam recite, a šta je Srbija bila do sada ako će sada voditi politiku samostalnosti? Da li je bila gubernija? Bila protektorat? Bila nečija kolonija? Šta je bila?

To, gospodo, što vi nama predlažete danas i što govorite poslednjih nedelja i meseci, to nije politika samostalnosti, to je politika osamljivanja u najtežim mogućim vremenima i najtežim mogućim trenucima.

Ja bih vas pitao jedno pitanje, a odgovor na njega jeste suštinski važan da bi smo ocenili kvalitet vašeg dosadašnjeg rada, a to je ima li Srbija danas više ili manje saveznika nego što je imala pre šest meseci? Vi znate da svet nakon 24. februara više nije isti i da ništa nije isto, da se sve promenilo, da je politika sedenja na više stolica prevaziđena, da je poražena, da je nemoguća, da su se te stolice izmakle, da oni koji su pokušavali da balansiraju između tih stolica, da su završili na podu, bez velike nade da će neko prići da im pomogne.

Gospodo, kako smo došli do toga da od toliko cenjenog rukovodstva danas Srbija nema više ni jednog saveznika? Kako smo došli do toga da u vreme ogromne svetske krize, kada svi teže udruživanju i kada svi traže da imaju što je moguće više i što je moguće moćnije saveznike, samo Srbija danas broji pritiske koji dolaze sa svih strana i koji su sve teži? Ne veruju nam. Niko nam više, ljudi, na svetu ne veruje. Ne veruje nam ni Rusija, kao što nam ne veruje ni Amerika. Ne veruje nam Kina, kao što nam ne veruje ni EU. Mi smo svima njima jednako nepouzdan partner, jednako nepouzdani, jednako daleki i jednako usamljeni.

Kako smo došli u situaciju da jedna zemlja koja je uvek imala definisanu politiku i unutrašnju i spoljnu i u kojoj god državi živeli i kako god se ona zvala, imali smo neku definisanu spoljnu politiku. Ona je bila dobra ili je bila loša i pravile su se greške i dobri potezi.

Od „Načertanija“ Ilije Garašanina, preko Titovih Nesvrstanih, pa i do Tadićeve politike, četiri stuba koje ste vi pokušavali jedno vreme da vodite, mi smo došli u situaciju da se naša spoljna politika danas može definisati kroz stih jedne pesme – ni na Istok, ni na Zapad.

Pričate danima o državnom i nacionalnom interesu, kako će se voditi politika u skladu sa državnim i nacionalnim interesima. Vi ste, gospodo, privatna razmišljanja i nejasne misli jednog čoveka, bezpogovorno prihvatili kao nacionalni interes. Sada da vas neko pita, šta taj nacionalni interes u stvari znači? Vi ne bi ste imali pojma da na to odgovorite.

Jel vi mislite da je nacionalni interes da svi zabijamo glavu u pesak kao nojevi, da predsednik države ne bi jednom se poneo kao lider i predložio određenu odluku, da se svi pravimo da se ništa oko nas ne dešava, da se ništa u svetu ne dešava, da se ništa u ovoj zemlji ne dešava i da nikakve posledice takvog ćutanja neće proizaći? Da predloži odluku, jednom da se ponese kao lider, ne da je donese, da predloži, dođe ovde u Skupštinu i kaže – ovo je moj predlog, ja stojim iza toga, hajte sada da o tome glasamo.

Ono što je nacionalni i državni interes i što je potreba građana Srbije jeste da imaju vlast koja je nakon toliko pokušaja i toliko žudnje da upravlja svima u ovoj zemlji ima hrabrosti da preuzme odgovornost sad, kada je najteže, u ovom trenutku, a ne kao deca u vrtiću, to smo slušali i od gospodina Đukanovića, slušam i sinoć od predsednika države, da će on možda da se povuče zato što mu je teško. Na šta to liči? Šta smo mi? Jel smo mi deca od šest godina?

Ja vas pitam, dame i gospodo, koleginice i kolege, pitam građane koji ovo gledaju, da li ste vi ikada čuli da se jedan državnik, jedan predsednik, povlači zato što mu je teško? Ljudi se povlače zato što nešto ne znaju, zato što nešto ne mogu da urade, zato što osećaju odgovornost zbog loših poteza. Nijedan državnik neće svoju zemlju ostaviti obezglavljenom zato što mu je teško, to je nečuveno. To je sramota.

Zato vi, gospodo, danas nazivate ekstremistima, levim i desnim, sve one koji imaju svoj politički stav i koji imaju hrabrosti da taj stav zastupaju i koji imaju hrabrosti da taj stav zastupaju i onda kada to možda nije popularno, ali kada je to neophodno. Zbog toga vi nas nazivate ekstremistima.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Da, da, gospodo, zbog toga vi nas nazivate ekstremistima, zato što nemate hrabrosti da donesete ključne političke odluke i zato ponavljate mantre koje ne znače ništa i zato pokušavate sebe da predstavite kao jedine patriote u ovoj zemlji. Nazivate nas ekstremistima zato što imate jako težak zadatak. Ja vas razumem. Vi ovde branite nešto a ne znate šta branite. Vi branite ideje koje ne razumete, koje niko ne može ni da razume. To su ideje koje potiču iz jednog mozga i teško ih je zaista razumeti.

Zato ste spremni da do kraja branite neka rešenja koja ne mogu da prođu osnovna ispitivanja logike. Recimo, jedno od tih rešenja jeste i formiranje tog čuvenog ministarstva za omladinu i turizam. Zaista, slušali smo prethodnih dana vaša objašnjenja i meni nije jasno zašto, recimo, to ministarstvo niste nazvali – ministarstvo za „work and travel“? Jer, to je verovatno jedini program koji ima neku logičku poveznicu sa onim što vi nama ovde predlažete.

Kad već pravite toliko glomaznu Vladu, šta vas je koštalo da izdvojite ministarstvo za mlade kao posebnu celinu, da to ministarstvo sarađuje sa drugim ministarstvima, da bude jedna vlada u malom, da pokažemo šta je prioritet Narodnoj skupštini, šta je prioritet Srbiji, šta je naša potreba?

Pričate nam da će svako ministarstvo u suštini da se bavi mladima. Šta vas je koštalo da ovo uradite? Zašto ćete kasnije odbiti amandman koji ide u tom pravcu? Zato što se „carska ne poriče“ pa ne smete. Verovatno zbog toga.

Ali, dobro, nije suština i znamo mi svi veoma dobro, i vi i ja i građani koji ovo gledaju, da na naše živote ne utiče ni broj, ni naziv, ni sastav ministarstava. Utiče politika koja će se voditi. Zato ja vas pitam – koja je to politika, koje su to vrednosti, koja je to perspektiva, koja nada koju vi nudite mladim ljudima? Vi njima danas nudite život u izolaciji, u dubokoj ilegali srpskog sveta. Vi njima nudite danas da i oni ponovo proživljavaju vaše neostvarene i vaše neostvarljive snove o velikoj Srbiji. Da, da.

Vi njima danas nudite da budu još jedna generacija koja će žrtvovati svoju mladost, koja će žrtvovati svoju budućnost, koja će žrtvovati svoje živote da bi ispravili vaše frustracije iz prošlosti.

Znate šta, gospodo, ne može i neće i ne sme vaša prošlost da bude budućnost za mlade ljude u Srbiji. Vi njima danas nudite perspektivu života u dehumanizovanim naseljima u kojima umesto parkova niču murali osuđenih ratnih zločinaca. To je vaša politika.

Kakve vrednosti vi predlažete? Ko će biti idoli, ko će biti uzori tim mladim ljudima? Kome će sledovati lovorike a kome zaborav, gospodo? Ratku Mladiću ili Živojinu Mišiću? Slobodanu Miloševiću ili Radomiru Putniku? Šešelju ili Zoranu Đinđiću? To su pitanja na koja vi danas treba da odgovorite.

Vi danas treba da odgovorite na pitanje da li će se ovo ili Ministarstvo prosvete ili bilo koje ministarstvo ili bilo koji pojedinac u ovoj Vladi da li ćete se odupreti tom suludom i opasnom uplitanju populizma u nauku? Iz kojih će udžbenika učiti sutra naša deca? Da li ćete ih učiti ponovo da beže od budućnosti, da mrze sve što je drugačije i sve što im je nepoznato? Hoćete li dozvoliti sutra da Pahomije bude vrhovni cenzor srpskih udžbenika iz kojih će učiti naša deca?

Imate li vi odgovore na ta pitanja? Smete li vi da se bavite tim temama? E, to je tema, dame i gospodo, a ne koliko ćete ministarstava i koga ćete zadovoljiti. Jer, ako na ta pitanja nemate odgovor ili ukoliko ne smete da se pozabavite tim pitanjima, možete da imate i 25 hiljada ministarstava, kraj će ionako biti poznat. Hvala.

Hvala vam, koleginice Raguš na ovoj replici.

Ja sam se iskreno radovao kada će ona da usledi, znao sam da će se desiti i tu se vidi razlika, recimo, između vas i ostalih vaših kolega, i predsednika Aleksandra Vučića, koji je sedeo ovde pre nekoliko nedelja, koji je naravno, inteligentno izbegao da se tom temom bavi, zato što zna, a verovatno i pretpostavlja šta bi odgovor u tom slučaju bio.

Pokret slobodnih građana nikada nije podržao Hašima Tačija, nije ga podržao zato što to nije moguće. Hašim Tači je u Haškom tribunalu i ako bude imalo sreće on će tom tribunalu ostati do kraja svog života, imalo sreće, imalo pravde.

Ali, nije loše da se podsetimo sa kime Hašim Tači je delio Kosovo. Čija politika je beše bila podela Kosova, moja ili gospodina Vučića? Ko je rekao da se zalaže za podelu Kosova, ja ili gospodin Vučić? Ja ili gospodin Ivica Dačić? Kome je Nemačka zabranila da sprovede to rešenje u dogovoru sa Hašimom Tačijem i ko je Kosovo delio sa Hašimom Tačijem i to ne bratski 50:50, nego onako očinski 85% njima, a 15% nama i to tako očinski, kao da ćerku udaje, pa u miraz daje i neke opštine koje pripadaju i zvanično i nesporno državi Srbiji u ovom trenutku?

Jel sam to radio ja ili je to radio Aleksandar Vučić? Nemate odgovor na to pitanje? Pa, zato je možda bolje i da ne pokrećete tu temu, jer biste morali da objasnite neke stvari ljudima i morali biste da prestanete sa tim patriotskim reketiranjem koje sprovodite u koaliciji sa još nekim opcijama u ovoj Skupštini.

Da vi više volite Srbiju nego što voli neko drugi, ko je vama dao to pravo? Što vi mislite da više volite Srbiju, zato što ste spremni do krvi da branite najgoru deceniju u našoj istoriji? Zato što ste spremni da branite najgore protagoniste te politike i sada vi mislite da zbog toga vi volite Srbiju više od mene i da mi delite patriotske lekcije? Pa, neće to ići tako gospodo, dame i gospodo. Hvala.