Zahvaljujem predsedavajući.

Kada je reč o SPS, samo bih rekao da njihov najveći uspeh do sada nije otpriznavanje od strane 18 zemalja, njihov najveći neslavni rekord jeste to što su uspeli da budu prva administracija i prva vlast koja je dobrovoljno povukla vojsku, policiju i administraciju sa KiM, potpisala Kumanovski sporazum i tako Srbiju bespovratno ostavila bez mogućnosti da ima puni integritet i suverenitet na području KiM. To je nasleđe vaše politike i vi se danas ne borite sa nasleđem prethodne vlasti, nego se borite sa nasleđem onoga što ste sami uradili.

Što se tiče gospođe Raguš, rekli ste mi šta je patriotizam, ja se sa vama tu slažem. Neću vam replicirati ništa negativno, samo mislim da nije pošteno da meni inputirate da ja neku zemlju volim više od Srbije, jer to prosto nije tačno.

U ovom trenutku me ne zanima interes EU u Srbiji. Nisam ambasador EU u Srbiji, nisam ni poslanik EU u Srbiji. Ja sam samo narodni poslanik koga su građani izabrali, koji misli da je naš državni interes da Srbija bude u EU, da bude deo najrazvijenijih zemalja u Evropi i da bude deo najuspešnijeg mirovnog i političkog projekta u istoriji planete na kojoj mi danas živimo.

Ne bih vam ni replicirao onako i ne mislim da dodajem teret na leđa Aleksandru Vučiću, čovek je bio ovde u Skupštini i civilizovano i argumentovano smo razgovarali, oko nečega smo se složili, oko nečega nismo, ali ste vi gospođo Raguš prvi ti koji ste dovodili u pitanje moj patriotizam i moje ponašanje da li je u skladu sa nacionalnim interesima ili nije, a sa druge strane prećutkujete političke akte koji imaju mnogo veću težinu, a koje povlači predsednik vaše stranke i predsednik republike Aleksandar Vučić. Od toga šta sam ja rekao ili šta sam ja mislio u ovom trenutku u državi Srbiji neće zavisiti puno toga. Šta je uradio predsednik države, što je dozvolio ili šta je potpisao ili šta je predložio ima mnogo veću težinu, pa se tako prema tome treba i ophoditi. Zahvaljujem.

Može li? Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, poštovani predsedniče Skupštine, poštovani predsedniče Republike Srbije, kada bih u jednom reči morao da sumiram utisak sa ova dva dana zasedanja, ta reč bi bila „ignorisanje“. Ignorisanje realnosti, ignorisanje činjenica, ignorisanje jedni drugih, na žalost ignorisanje i pravila koja bi trebalo da važe na ovoj sednici, ignorisanje ljudi koji legitimno traže svoja prava da se obrate i da ukažu ukoliko je ovde nešto urađeno pogrešno. Možda nisu u pravu, ali imaju pravo da na to ukažu.

Čuli smo različite predloge, oni prevashodno staju u dva konkretna predloga, jedan je da se odreknemo evropskog puta, da se kao što je rekao Boško Obradović, okanemo NATO i da se okrenemo ka Rusiji i Kini.

U prevodu da promenimo kontinent na kojem se naša Srbija nalazi.

Drugi predlog jeste da se vratimo daleko u prošlost u 18. i 19. vek, a sada čujemo možda u 13. i 14. vek, ili još dalje u prošlost 12. vek, kako bismo u toj prošlosti pronašli lek za probleme koji nas muče u sadašnjosti, kako bismo pronašli ključ za budućnost.

Ja znam da je juče ovde postojala rasprava da li je moguće preokrenuti istorijski tok, i slažem se da možda jeste teško, ali možda je moguće preokrenuti istorijski tok, ali je nemoguće izmestiti zemlju sa kontinenta na kojem se nalazi i nemoguće je da sami sebe izmestimo iz vremena u kojem funkcionišemo i u kojem radimo.

Ja znam da bi sve druge želje bile lepše i da bi nam možda život bio lakši, ali to je nemoguće.

Čuli smo različite primamljive i izvodljive predloge da prekinemo pregovore, da ponovo uspostavimo pun suverenitet nad KiM, da vratimo KiM pod ustavno pravni okvir Republike Srbije i ti predlozi zaista jesu primamljivi, jer teško da biste našli osobu koja ne bi želela da to zaista tako može i da bude, samo što niko nije rekao u okviru tih rezolucija i deklaracija kakva je priroda tih predloga, to su ratni predlozi, dame i gospodo, jer morate da imate u vidu da je rat i posledica takvih predloga jedino sredstvo da se ti predlozi sprovedu u delo.

Treba biti potpuno politički slep i ne videti da danas na području KiM, Albanci kontrolišu celokupnu teritoriju, da su ubedljiva većina, da imaju zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Treba biti naivan, misleći da u slučaju takvih drastičnih poteza koje bi država Srbija povukla, ne bi došlo do reakcije EU i NATO, koji, podsetiću vas, imaju najveću vojnu bazu upravo na teritoriji KiM. Treba biti potpuno neodgovoran i opasan po društvo da razumete sve te moguće posledice i da uprkos tome predlažete da zveckamo oružjem, da se latimo oružja ili da ulazimo u neke nove ratove.

Odmah da vam kažem, moja generacija neće ratovati zato što mora makar jedna generacija u Republici Srbiji da prođe bez stradanja, jer u suprotnom, naše društvo, naša država neće moći biološki da opstane.

To što se predlaže od strane državotvornih patriotskih opcija, implicirajući da smo mi sve suprotno tome, dakle, da smo izdajnički i nepatriotski, moram samo da vam kažem jednu stvar, to nije nova politika, tu politiku smo imali. Imali smo je pre 25 godina, imali smo je pre 30 godina.

Vi ste, gospodine predsedniče, juče u svom uvodnom izlaganju napravili određenu distancu u odnosu na svoju ulogu iz tog perioda. Vaša uloga nije bila presudna, u tom trenutku svakako, nije bila ni apsolutno mala. Bilo bi dobro da takvu distancu naprave predstavnici SPS, koji su donosili ključne odluke u tom trenutku i čija politika nas je dovela ovde dokle nas je dovela, čija politika je ostavila unesrećenu zemlju, unesrećene porodice i krvave tragove koje je ostavljala za sobom decenijama.

Bilo bi krajnje pošteno, gospodine predsedniče, kada vršite rekonstrukciju gubitka suvereniteta Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije, da se ne vratite samo na 2011. godinu i tzv. Borkove sporazume, ili na 2008. godinu i jednostrano proglašenje nezavisnosti, ili na 2003. i 2004. godinu, nego da se vratimo na ono što je zaista temeljni uzrok gubitka suvereniteta Republike Srbije na Kosovu i Metohiji, a to je Kumanovski sporazum.

Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, te kapitulacije o kojoj sam učio i na fakultetu i od ovde negde prisutnih profesora koji su o tome govorili kao kapitulaciji, Republika Srbija prvi put u svojoj istoriji više nije imala vojsku, više nije imala policiju na toj teritoriji. Vi ste pravnik, gospodine predsedniče, znate šta znači monopol fizičke sile, u tom trenutku smo ga izgubili.

Čitao sam ovaj Izveštaj, pominje se 158 etnički inspirisanih incidenata nad Srbima na teritoriji Kosova i Metohije. U koliko slučajeva je država Srbija uspela da zaštiti ili da spreči te napade? Nula.

Ali, odmah da se razumemo, da li ja vas krivim zbog toga? Ne krivim vas. Tamo gde nemate vojsku i policiju niste u stanju da tako nešto i uradite, ali bi bilo politički pošteno da kada već znamo da su to činjenice i kada znamo da je takvo stanje stvari da isti taj princip, isti taj aršin, koji ja sada primenjujem u odnosu na vas, vi primenite i u odnosu na one koji su bili vlast tokom martovskog pogroma. Ni oni, takođe, zbog tog sporazuma, nisu mogli vojno da intervenišu na teritoriji Kosova i Metohije, a da nas to ne uvede u krvave sukobe.

Ja od toga nemam apsolutno ništa, ja nisam ni u ovoj vlasti, nisam bio ni u prethodno. Tokom martovskog pogroma sam bio maloletan. Dakle, moja odgovornost je apsolutno nikakva. Ali, mislim da bi bilo dobro i da bi bilo lekovito za našu državu da se držimo određenih principa, da se držimo određenih aršina i da pokušamo da budemo malo politički pošteni jedni prema drugima, jer je samo to način da nešto dobro uradimo.

Kad je reč o samom Izveštaju, Izveštaj jeste, nažalost, prikaz brojnih, Borko Stefanović je rekao verolomstava, od strane prištinske strane, ja sam mu na to replicirao da su to tzv. besolomstva, ali ovaj Izveštaj pokazuje i jednu važnu stvar, a to je da svaki, relativno rečeno, uspeh koji je srpska strana postigla, postigla onda kada je imala inicijativu, ne onda kada smo kukali, ne onda kada smo se zatvarali, ne onda kada smo pravili konsenzus o lamentiranju nad našom sudbinom, nego kada smo bili proaktivni, kada smo tražili, kada smo na to ukazivali našim međunarodnim partnerima.

Mislim da je i sada vreme da Srbija ponovo ima jednu diplomatsku inicijativu, ali ne prema Rusiji i Kini, već prema onima koji imaju odlučujuću reč o tom dijalogu, a to je upravo EU i SAD.

Zajednica srpskih opština, je nešto što je potpisano u okviru briselskih sporazuma. Na tim sporazumima stoji potpis Ketrin Ešton, i ti sporazumi su ratifikovani u okviru skupštine Kosova, tu sede i predstavnici Srba sa Kosova, za ratifikaciju tog sporazuma je glasalo dve trećine narodnih poslanika i ta odluka je obavezujuća i ima, čak pravnu nadmoć u odnosu na ono što oni zovu ustavom republike Kosova.

Dakle, sada je trenutak za tu vrstu diplomatske inicijative, ne za povlačenje, ne za kopanje rovova, ne za lamentiranje nad sudbinom, ne za busanje u prsa.

Dobro je što smo ovde ustanovili konsenzus oko jedne teme, a to je da znamo šta nećemo. Nećemo da priznamo nezavisnost Kosova i Metohije, i to je svaki učesnik u ovoj debati u ova prethodna dva dana rekao. Ali, moramo da idemo dalje od toga.

Mislim da bi bilo vreme da se prestane sa besmislenim takmičenjem ko će to na lepši, poetičniji i duhovitiji način reći, i ono što je još važnije, da se prestane sa patriotskim reketiranjem od strane određenih ljudi koji sebi daju za pravo da mere ko je manje ili više patriota, odnosno ko je patriota, a ko je izdajnik. Dakle, sa tim, definitivno mora da se prekine.

Konsenzus o kojem svi danas pričamo i o kome se juče govorilo bi trebalo da se postavi oko toga da li smo mi spremni da rešavamo probleme, ili smo s druge strane kukavice koji će te probleme prenositi na generacije koje nemaju apsolutno ni promil odgovornosti za stanje u kojem se Srbija danas nalazi i za stanje u kojem se Kosovo i Metohija danas nalaze.

Konsenzus možemo postići i oko toga da je neophodno da se zaključi sveobuhvatni sporazum, sporazum o normalizaciji, pravno obavezujući sporazum, kako god hoćete i duboko verujem da je bolje da zaključimo jedan sporazum koji će konačno rešiti neke stvari, ma koliko to trajalo, ma koliko on opširan bio, makar i 500 strana imao, nego da mrcvarimo jedni druge svakog meseca i da jedno po jedno pitanje koristimo kao povod za mržnju i kao povod za konflikte.

Pokret slobodnih građana duboko veruje da je budućnost Balkana i da budućnost svih ovih naroda, svih ovih država, svih ovih entiteta, kako god želite, u brisanju, a ne u crtanju ili u potcrtavanju granica. Ukoliko ste saglasni to je tema o kojoj možemo da postignemo konsenzus.

Mislim da bi bilo neverovatno pozitivno i veoma važno kada bi sa ovog mesta iz Narodne skupštine Republike Srbije potekla zvanična inicijativa, ne privatna, zvanična državna inicijativa koja bi bila upućena i Sarajevu, i Podgorici, pa i Prištini da postanu deo „Otvorenog Balkana“, ali ne „Otvorenog Balkana“ kao procesa, tj. kao privatne inicijative Aleksandra Vučića i Edija Rame, već kao jednog institucionalizovanog procesa koji nije zamena za članstvo u Evropskoj uniji, već korak pred ulazak u Evropsku uniju, kao proces kroz koji bismo pokazali da smo sposobni da živimo normalno, da živimo jedni sa drugima, da sami rešavamo svoje probleme, da ne tražimo od drugih da nam te probleme rešavaju i da se ne utrkujemo ko će od nas pre dobiti njihovu naklonost kako bi mogao da zagorča život nekom drugom, i da se ne ponašamo kao što se, recimo Slovenija ponašala prema Hrvatskoj, kao što se Hrvatska ponaša prema nekim drugima, ili kao što se Bugarska ponaša prema Severnoj Makedoniji.

Ukoliko ste spremni da razgovaramo o tome, ukoliko smatrate da je to nacionalni interes, to je pitanje o kojem možemo da postignemo konsenzus.

Za kraj bih rekao samo jednu stvar, pošto je juče to postala tema. Pijenje vina na sajmovima, da li se neko napio, nije napio, što se mene tiče, bolje je da lideri piju vina. Da ste ranije i češće pili vina po sajmovima na ovim bi se prostorima manje pilo za dušu na sahranama.

Hvala.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, za početak bi samo želeo svima da čestitam na juče potvrđenim mandatima. Nadam se da će ovaj novi saziv skupštinskog parlamenta biti produktivan u narednom periodu. Verujem da ste svi veoma svesni sa kakvim izazovima ćemo se susretati, sa kakvim izazovima će se susretati Srbija i kakve izazove će upravo ovaj saziv morati da reši.

Jedan od tih izazova nam dolazi u mesecima pred nama, a to je da rešimo krizu u koju je Srbija upala, energetsku krizu, katastrofalnu energetsku krizu zbog koje mnogi građani Srbije danas brinu da li će imati dovoljno struje. Za to nije odgovoran samo rat koji se dešava na teritoriji Ukrajine, za to je pre svega, odgovorno katastrofalno i bahato rukovodstvo EPS-a.

Da bi smo taj problem rešili, dame i gospodo, ovaj saziv parlamenta će morati da odobri kredit u iznosu od milijardu evra kako bi se očuvala likvidnost EPS-a i kako bi građani Srbije imali električnu energiju na zimu.

Pošto će građani Srbije morati da plaćaju katastrofalne posledice neodgovornog rukovodstva EPS-a, moraće rukovodstvo EPS-a da dođe u ovaj dom i da narodnim predstavnicima i građanima Srbije položi račune zbog čega je to tako. Ne može da se plati milijardu evra iz budžeta, a da za to niko ne bude odgovoran. Ne može da se prođe bez odgovora na pitanje ko je odgovoran za to što je strateško javno preduzeće pretvoreno u parabezbednosnu službu koje je pratilo i prisluškivalo političke oponente i iz redova opozicije, ali i neposlušne kadrove vladajućih stranaka.

U ovom parlamentu će morati da se daju odgovori na pitanja ko je više povezan sa kriminalnim grupama. Da li je to direktor BIA, Bratislav Gašić? Da li je to ministar policije, Aleksandar Vulin? Da li je to ministar odbrane, Nebojša Stefanović? I to ne zato što ih ja za to optužujem, nego zato što optužujete jedni druge, dragi poslanici SNS i zato što ti ljudi sede u Savetu za nacionalnu bezbednost i zato što je nacionalna bezbednost Republike Srbije ugrožena upravo zato što takvi ljudi sede na tim mestima.

Na kraju krajeva, ovaj saziv će morati da da odgovor na jedno veoma kompleksno pitanje, Srbija se nalazi u veoma teškoj geopolitičkoj situaciji. Od odluke ove Skupštine će zavisti budućnost onih generacija u čijoj memoriji mi kao pojedinci i kao političari nećemo postojati, ali će posledice naših odluka i te kako imati uticaj na njihov život.

Naše odluke će opredeliti da li će oni moći da imaju prosperitetnu budućnost ili će biti margina Evrope, da li će živeti u društvu koje se povodi za najgorim tendencijama koje su danas aktuelne u svetu, tendencijama koje ograničavaju pravo građanima da se opredele, tendencijama…