Hvala.

Prvo pitanje upućujem generalnom sekretarijatu predsednika republike i predsedniku republike. Mislim da bi bilo dobro da dobijemo zvanični odgovor da ne bismo imali ovakve nejasnoće, da li i šta je potpisano u Tirani? Odnosno, da li se Srbija pridružila zajedničkoj Deklaraciji o usklađivanju spoljne politike sa spoljnom politikom EU?

Članstvo u EU je strateško opredeljenje Republike Srbije i svaki korak koji tome doprinosi je korak u pozitivnom pravcu. Ukoliko je neko odlučio da od tog puta odustane, bilo bi najpre politički pošteno da dođe ovde u Skupštinu, da o tome razmatramo i da se onda usvoji neka zvanična deklaracija i zvanična pozicija Srbije koja je suprotna toj koja je trenutno na snazi.

Dakle, bilo bi dobro da o tome ne saznajemo iz medija, da ne dobijamo protivrečne informacije, nego da dobijemo informaciju koja je jedino tačna i kompletna.

Drugo pitanje jeste namenjeno predsednici Vlade Ani Brnabić, kojim kriterijumima se vodila kada je za direktora BIA predložila Aleksandra Vulina? Reč je o čoveku čije političke izjave i politički akti sada kada dođe na mesto na kome se našao mogu u značajnoj meri da ugroze saradnju sa međunarodnim i sa stranim informativnim agencijama i policijama i sa zemljama EU i sa zemljama SAD, pa bih u tom kontekstu želeo da upitam i određene ministre kako su po tom predlogu glasali?

Na primer, kako je glasala ministarka za evropske integracije Tanja Miščević, da li je podržala imenovanje čoveka koji je više puta u svojstvu ministra rekao da Srbija treba da odustane od EU?

Interesuje me kako je glasao ministar Marko Blagojević, imajući u vidu da je Aleksandar Vulin kao ministar unutrašnjih poslova 2020. godine na sastanku sa Nikolajem Patruševim, sekretarom Saveta za nacionalnu bezbednost Ruske Federacije radio na formiranju radne grupe za sprečavanje obojenih revolucija? Čisto da bi se znalo šta je zadatak te radne grupe, jeste sprečavanje svakog vida opozicionog delovanja, svakog vida društvenog bunta u Srbiji, sprečavanje svakog vida rada civilnog sektora u Srbiji.

Nakon tog sastanka podsetiću vas da je više od 50 organizacija civilnog društva i pojedinaca se našlo na udaru Uprave za sprečavanje i pranje novca, gde su bili optuženi da peru novac, pa bih pitao ministar Blagojevića koji je potekao iz tog sektora, da li je glasao za imenovanje Aleksandra Vulina i kako može posle svega toga da pogleda u oči svojim dojučerašnjim kolegama? Dakle, on je čovek iz tog sektora došao.

Takođe bih pitao predsednicu Vlade, pošto je rekla da nije bila upoznata sa formiranjem te radne grupe, da li se u međuvremenu upoznala i da li je to imala u vidu kada je Aleksandra Vulina predložila na mesto na kome se on danas nalazi?

Zaista razumem i koalicione dogovore i deljenje koalicionog plena, to je sve u redu, ali zaista mislim da su mogli da ga stave na neko manje osetljivo mesto koje neće ugroziti našu saradnju sa polovinom sveta.

Takođe bih želeo da pitam i ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića da razreši jednu dilemu koja se pojavila, koju smo dobili sa strane, konkretno iz Španije. Pojavili su se određeni navodi da u Srbiji, odnosno u Beogradu, baš kao i u Madridu postoje ilegalne kineske policijske stanice. To je jedno bezbednosno veoma interesantno pitanje, jer bi to značilo da ukoliko one postoje, da je suverenitet Srbije na teritoriji našoj ozbiljno ugrožen.

Jedino što smo od ministarstva do sada čuli jeste da oni te informacije nemaju. Prosto mislim da to nije dovoljno, MUP i BIA moraju da izađu sa egzaktnim podacima da li te stanice postoje ili ne postoje, sa proverljivim i tačnim činjenicama i da sa tim upoznaju javnost da građani Srbije ne bi živeli u strahu. Prosto moramo da imamo u vidu da u Srbiji, odnosno u Beogradu već imamo više od 2.000 kamera za elektronsko prepoznavanje lica čiji je vlasnik, odnosno čiji softver se koristi kineske „Huavei“ kompanije.

S tim u vezi, moje poslednje pitanje za Anu Brnabić jeste kako je to ova prosrpska Vlada koja se nalazi na evropskom putu skrenula u totalitarizam po kinesko-ruskom modelu.

Poslednje pitanje koje imam za danas, upućeno je vama gospodine predsedniče Narodne skupštine. Dobro znate da je Zaštitniku građana istekao mandat još u julu ove godine, pa je moje pitanje upućeno vama, koje sam već uputio u pisanom obliku, ali nikada nisam dobio odgovor, kada ćete prestati da ignorišete svoju zakonsku obavezu da raspišete javni poziv i da Srbija zaista dobije Zaštitnika građana kakvog zaslužuje? Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, čuli smo juče od prisutnog ministra potpredsednika Vlade, gospodina Malog, da je jedan od osnovnih prioriteta budžeta koji se nalazi pred nama povećanje životnog standarda građana. Načelno gledano, to je zaista tema oko koje niko normalan ne bi mogao da ima spora. Naravno da bismo tako nešto želeli da podržimo. I gospodin Mali nam je ponudio gomilu nekih statističkih i brojčanih pokazatelja kako bi nas uverio da ćete u toj nameri sasvim sigurno i uspeti.

Međutim, postoji jedan mali problem u svemu tome, to je da ljudi ne žive u statistici. U statistici žive brojevi, a ljudi, oni žive u realnom svetu i žive svoje realne živote.

Ja verujem, gospodine Mali, da vi o statistici i o brojevima znate dosta puno i nisam sarkastičan, zaista. Verujem da je vaše znanje u toj oblasti veliko. Ali, nažalost, o realnom životu građana u Srbiji, čini mi se da vam je znanje dosta tanje. Između statistike i realnog sveta i realnog života razlika je ogromna. Dakle, između onoga što je u statistici i između onoga što je u realnom svetu su realni životi građana sa njihovim realnim problemima, sa njihovim realnim mogućnostima, sa njihovim realnim platama.

Možda vam je ova konstrukcija, kad je ovako rečenično posložim, malo kompleksnija, pa ću pokušati da pređem na vaš teren, na teren na kome vi suvereno vladate, pa će vam možda biti jednostavnije.

Evo, uzmimo jedan primer. Imamo grupu od 50 ljudi, 50 živih bića. Jedan od njih prima platu u iznosu od 34.000 evra. Recimo da se zove Dušan Bajatović, npr. Ostalih 49 primaju minimalnu zaradu u Republici Srbiji. Statistika kaže da tih 50 ljudi imaju u proseku jednu solidnu platu oko 1.000 evra i da lepo žive, a ono što realan život kaže jeste da jedan od njih živi kao bog, a da su ostali socijalni slučajevi. E, to je statistika kojom se vi ovde služite.

Takođe, kada smo kod brojeva kojima suvereno vladate, ja bih voleo da sa nama podelite jednu formulu koja bi bila od životne važnosti za građane Srbije. Pođimo, recimo, od inflacije, pošto je inflacija pojam koji svaki čovek u Srbiji, nažalost, zna. Recimo da generacije rođene krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, kojoj ja pripadam, znate, oni prvo nauče mama, tata, pa onda nauče inflacija, rat, sankcije i izolacija, pa tek onda uče brojeve i slova i kreću u školu. I to je sve zahvaljujući političkom nasleđu ove družine čiji ste vi deo postali pre 10 godina. Ali, hajde sada da ne pričamo previše o njima.

Dakle, imate zvaničnu inflaciju ove godine oko 15%. Dakle, troškovi života su porasli za najmanje 15% samo tokom ove godine. Za sledeću godinu je projektovana inflacija u iznosu od 11%. Dakle, nešto je ove godine poskupelo najmanje 15%, sledeće godine će najmanje 11%, a vi ćete sa povećanjem zarada u iznosu od 14% da dovedete do toga da ljudi u Srbiji bolje žive nego što žive ove godine.

Ja vas sada pitam, kad uzmete ova tri broja, dakle, 15 plus 11 povećanje i 14% povećanje plata, kojom kombinatorikom tih brojeva i kojom magičnom formulom vi dovodite do toga da će se sledeće godine u Srbiji zaista bolje živeti?

Ja bih voleo da podelite malo te magije sa nama, da i mi osetimo blagodeti života u ekonomskom tigru. Ako u tome uspete, gospodine Mali, ne doktorat, Nobelovu nagradu treba da dobijete, i to odmah. Ali, to se, nažalost, neće desiti.

Da se ne igramo previše igre tih brojeva i raspoređivanja, postoji jedno pitanje koje je ključno za građane Srbije, samo jedno, na osnovu cele ove naše debate koju danima ovde vodimo, a to je da li će nakon usvajanja ovog budžeta, sledeće godine građani živeti bolje ili neće živeti bolje? Odgovor je veoma jednostavan – neće živeti bolje. Neće moći da kupe ni više, ni kvalitetnije proizvode. Neće moći da odu ni na duži, ni na bolji godišnji odmor. Neće moći svojoj deci da kupe ni bolje patike, ni da im daju veći džeparac. To je prosto aksiom koji proizlazi iz brojeva koji se nalaze u ovom budžetu.

Ili, ako vam je jednostavnije, da vam se obratim rečima jednog vašeg kolege – to je tako. E, pa kad je to već tako, onda bi bilo politički mnogo poštenije da nam ne pričate bajke o ekonomskom tigru, da nam ne pričate bajke o tome kako smo najbolji u Evropi, kada nismo. Hajde da se ponašamo kao zreli, odgovorni, odrasli ljudi. Dođete u Skupštinu i kažete – ljudi, budžet je ovakav, mi toliko imamo, više nemamo, ovoliko možemo da ponudimo, ovoliko znamo, znamo da nije dovoljno, znamo da neće za svakoga biti dovoljno, ali sa ovim raspolažemo. Zašto raspolažemo sa time, zato što ćemo morati ogroman novac da odvojimo da bismo krpili rupe koje su napravili nestručni i bahati kadrovi. Ali, ti kadrovi više nikada neće raditi ništa u ovoj zemlji, snosiće političku, snosiće krivičnu, snosiće materijalnu odgovornost, oni zbog kojih moramo da krpimo rupe u iznosu od milijardu evra u energetskom sistemu.

I onda dođete i možete da tražite sa punim legitimitetom da vas neko možda u tome i podrži. Ovako, kada dođete da pravdate tuđe rupe i da sve prebacujete na neke prethodne vlasti, vi taj legitimitet zaista gubite.

Hvalite se infrastrukturnim projektima, da će se sledeće godine graditi putevi, da će se graditi bolnice, da će se graditi škole, mostovi. Ja zaista protiv toga nemam ništa, samo nemojte da rušite mostove, to jedino ne bih želeo. Gradite slobodno, nije nikakav problem, lepo je da se gradi. Ali, opet vam ponavljam pitanje koje sam vam postavio i prošli put na ovoj sednici – kada će se, pored saobraćajne infrastrukture i pored bezbednosne infrastrukture, obratiti pažnja na društvenu infrastrukturu? Imamo li valjda neku prosvetu, nauku, kulturu, studente, ljude koji treba ponovo da izgrade ovu zemlju? Imamo ljude koji treba ovu zemlju da guraju napred, kada će oni konačno u ovoj zemlji postati prioritet?

Kako je moguće, evo to mi recite, mi ove godine čekamo rezultate popisa i svi znamo da neće biti dobri, u ovoj sali ne postoji jedna jedina osoba koja sa radošću iščekuje rezultate popisa, znamo da nas je 800 hiljada manje nego što nas je bilo pre desetak godina, znamo da imamo katastrofalnu demografsku sliku o Srbiji, to je činjenica, i mi u ovoj godini kada desetine hiljada žena koje su preduzetnice, koje ne smeju da ostanu trudne ili ako zatrudne onda rade sa stomakom do zuba do devetog meseca a kasnije nemaju porodiljsko, nemaju rešen svoj zakonski status, u toj godini, sa takvom demografskom slikom, mi ulupavamo 900 miliona evra u nacionalni stadion! Od čega će da bude, od zlata? Šta ćemo da radimo sa njim? Neka se gradi, ali to nije prioritet sada, gospodine Mali.

Taj stadion u koga ćemo mi ulupati 900 miliona, pazite sad ovu simboliku, on će imati 52 hiljade sedećih mesta. Možda deluje da to nije neki impozantno veliki broj, ali pazite ovo, tih 52 hiljade mesta, tih 52 hiljade stolica neće biti dovoljno da svaki roditelj kome je u toj godini otišlo dete zauvek u neku drugu zemlju, da nju čini boljom, da nju čini lepšom, dakle, neće biti dovoljno mesta da svaki roditelj postavi po jednu sliku na tom stadionu u koji ćete vi ulupati 900 miliona evra. Imajte u vidu tu sliku sutra kad budete odlučivali. Nemojte tu sliku da zaboravite kada opet budete odlučivali o prioritetima. Imajte na umu ovo sad što sam vam rekao. Taj nacionalni stadion će biti simbol za srpski Zid plača, dame i gospodo, tih 900 miliona koje ćete tu ulupati.

Čuo sam pre nekoliko nedelja, reče jedan od kolega ovde, prosvetni radnici su u teškom položaju ali oni dele sudbinu naroda. A gde ste vi naučili da to treba da bude baš tako? Zar nije valjda normalno da su prosvetni radnici tu da bi menjali sudbinu naroda, a ne da bi je delili? Mi dolazimo ovde u smešne situacije, tragične situacije, da raspravljamo da li je plata prosvetnog radnika malo ispod prosečne ili je za 5% iznad prosečne, pa nam vi mašete ovde platnim listićima gimnazije u Vranju, pa dokažete, nije prosečna nego je 5% iznad. Na šta to liči? Ne samo da ti ljudi danas nemaju ni društveni ni materijalni status kakav zaslužuju, mi dolazimo u situaciju koja je veoma ozbiljna i veoma opasna, sutra će nam decu učiti najgori studenti i najgori đaci. Znate zašto? Zato što danas kad neko završi ETF pre će da traži posao u „Mocartu“ i drugoj kladionici nego u školi. Ide u školu ako baš ništa drugo ne može da nađe. I kakva je budućnost takve zemlje? Tužna, gospodine Mali.

Onda dođe premijerka Brnabić i kaže – saglasna sam sa time, bez ironije, saglasna je sa time da su plate prosvetnih radnika sramotno male, ali, pre deset godina… Šta sad pre deset godina? Hoćemo da pitamo šta je bilo pre 25 godina, pa da poredimo onda te plate sa onim platama i dokle onda dolazimo? Šta ste vi? Jel ste vi hroničari istorije ili ste političari koji deset godina imaju neometanu vlast i zadatak da neke stvari u ovoj zemlji reše? Sa kim se obračunavate?

Sa kim se vi, gospodine Mali, obračunavate? Sa Ministarstvom za investicije? Sa kim? Sa Agencijom za privatizaciju, čiji ste deo bili za vreme prethodne vlasti? Sa kim se obračunavate?

Znate, 10 godina kompletne, potpune vlasti na gotovo svim nivoima, potpuno neometani, stotine milijardi evra, najmanje 100 milijardi evra budžeta i vi posle 10 godina dođete ovde da kažete da su najvažniji resurs svake zemlje ljudi koji su u katastrofalnoj poziciji, jer nešto bilo pre 10 godina. Pa nije pala atomska bomba pre 10 godina, pa da ništa niste mogli da uradite. Prestanite više da prebacujete odgovornost na sve druge. Posle 10 godina apsolutne vlasti, to važi i za vas i za bilo koju vlast sutra, ne postoji više argument prošle vlasti, ne postoji, to je izlizano. Imate izazove i ako ne možete da ih rešite, lepo recite – mi ne znamo bolje od ovoga, povucite se, možda će neko drugi znati bolje. Ako ovako nastavite, mi zaista nigde nećemo doći.

Zbog toga, gospodo, zbog svih tih opravdanja koje vi nama stalno nudite, umesto rešenja, umesto obećanja da će nešto u budućnosti biti bolje, umesto razumevanja da su ljudi i ljudski resursi najvažnija stvar, jer su ljudi ti koji prave razliku između razvijenih i nerazvijenih zemalja, ne prirodni resursi, nije ni ugalj, ni litijum. Džabe mi svi o tome pričamo da li će se vaditi ili neće. Ako nemamo kvalitetne ljude, ako nemamo kvalitetne kadrove, ako ne ulažemo ništa možemo iz zemlje da izvučemo šta god hoćete, to će biti kratkog daha i ovo će zauvek ostati nesrećna i siromašna zemlja. Zbog toga što to nerazumevanje pokazujete, mi ovaj budžet ne možemo da podržimo i zbog toga je ovaj budžet samo još jedan brojčani prikaz još jedne godine naših života koji će pojesti skakavci. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Ne bih zaista produžavao ovu raspravu o tome koliko ko ima dece, to su ipak lične stvari. Ja se nadam, ministre Selakoviću, da ću vas u nekoj bliskoj budućnosti donekle sustići, pa će to biti jedna lepa tema za razgovor.

Ministre Mali, vi ste rekli kada ste govorili o penzijama, ne znam, pošto ne slušate mene, ali bilo bi dobro da slušate sebe, vi ste nabrajali povećanja penzija u toku ove godine i onda ste rekli kada pomnožimo te brojeve dođemo do nečega.

Sada, vidite, kada utvrdite tako neku metodologiju, onda zaista možete da dođete do spektakularnih povećanja. Tako da, povlačim to da treba da dobijete Nobelovu nagradu, ne treba. Ja ću predložiti da Nobel posthumno dobije nagradu po vama, jer to što vi uspete da ovde izmislite, to je veće dostignuće sigurno i od dinamita koji je on izmislio.

Pri tom, zaboravili ste da kažete kad su se dešavala koja povećanja, da je najveće povećanje penzija koje se desilo pre dva meseca, a da su pre toga naši penzioneri živeli sa inflacijom koja je bila daleko veća od prethodnog povećanja. Tako da, znate, malo manipulišete tim brojkama, ali to je ono što sam i rekao, to je vaš teren. Vi ste u tome zaista dobri. Ono što je teren realnog života jeste da ljudi žive bolje ili ne žive.

Kada je reč o mom subjektinom neznanju objektivnih činjenica, što pokazujete da baratate malo i tim rečeničnim konstrukcijama, to je lepo. Ja sam pravnik, ne mislim da sam ekonomski stručnjak, to ne kažem, imao sam neke ekonomske predmete na pravnom fakultetu, to su kolege gospodina Selakovića mi predavale, oni mi nisu dali ocenu jedan, dali su mi ocenu koja ima još jednu nulu iza toga. Ne mislim da nešto previše znam o tome, ali znam dovoljno da me niko ne bi pravi budalom.

Ali, ne, nisam ja te ocene dobio zato što sam ja sam po sebi toliko genijalan, nego sam zaista imao odlične predavače, predavače koji su stvarni doktori nauka, koji imaju pun legitimitet da mi ta predavanja drže, a vi to nemate.

Samo da vas obavestim, koristiću vreme šefa poslaničke grupe.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, poštovani predstavnici ministarstva, drago mi je što ste svih ovih dana bili tu. Pažljivo sam slušao šta ste govorili, iako nisam bio fizički prisutan.

Interesovalo me iz razloga što prošle nedelje, recimo, na sednici Odbora za privredu i energetiku bila dopunjena tačka dnevnog reda rebalans budžeta za ovih pet, za četiri ministarstva, gde nismo mogli da dobijemo obrazloženje zbog čega treba da podržimo te predloge. Ja sam otvoreno pitao i predsednika odbora i kolege iz druge stranke zbog čega treba to da podržimo, naravno, nisu znali da kažu.

Vi ste, gospodine ministre, došli pre dva dana u Skupštinu i izneli ste puno stvari, puno argumenata, ali mislim da ste neke stvari i prećutali. Recimo, to da je jedan od glavnih uzroka povećanja prihoda budžeta inflacija, da to što je došlo do drastičnog poskupljenja robe najšire potrošnje koju građani koriste kroz povećanje PDV-a, koji građani plaćaju, je nešto što je punilo budžet i bilo bi pošteno da se to kaže.

Kao što bilo pošteno da se kaže da je jedan od razloga zašto dolazi do smanjenja nezaposlenosti i jedan veoma negativan slučaj u Srbiji, a to je da nas je sve manje. Dakle, prošle godine smo po prvi put, nakon više decenija, došli do toga da nas je manje od sedam miliona. Čekamo rezultate popisa. Bojim se da neće biti dobri po nas. Znate, obično kada neko ode iz zemlje ili kada neko umre, on više ne može da bude na birou i ne može samim tim da bude nezaposlen. Jedino što se pokazalo u praksi to je da ponekad može da glasa za vladajuće stranke, ali to su uglavnom incidenti koji se u stvarnom životu ne dešavaju.

Šta je glavni motiv usvajanja ovog rebalansa budžeta? Vi ste pomenuli da je to povećanje plata i penzija, da je to davanje pomoći mlađima od 30 godina, ali nažalost mislim da je glavni motiv u nečemu drugom, a to je očuvanje stabilnosti energetskog sektora u Srbiji i to je očuvanje likvidnosti jednog privrednog giganta kakav bi trebalo i kakav bi morala da bude „Elektroprivreda Srbije“.

Ja sam saglasan sa tim da rebalans mora da se radi. Ima jedna latinska poslovica koja kaže – nužda zakon menja. Mi jesmo u stanju nužde i zakon mora da se menja i mora da se osigura likvidnost EPS-a i mora da se obezbedi energetski sistem Srbije. To uopšte nije sporno. Nije sporno što će određena sredstva tu da se ulože.

Znate šta je sporno? Sporno je to što će i ovaj put nečije greške plaćati građani, a što nam vi kao resorni ministar, niti bilo ko iz Vlade nije rekao čija je odgovornost što smo došli u takvu poziciju. Znate, nije EPS pao sa neba. Neko je vodio to preduzeće. Neko je postavljao te direktore. Neko mora da bude kriv za to što smo prošle godine, umesto najvećeg izvoznika struje i nekoga ko ostvaruje profit, bili zemlja, odnosno bili preduzeće koje je bilo u minusu i koje je bilo na ivici bankrota. Neko mora da snosi odgovornost za to.

Ne može priča da se završi na tome da je Mića Grčić otišao u Obrenovac da nešto radi, a da je Zorana Mihajlović ostala ne namirena na vašoj stranačkoj raspodeli plena. To prosto ne može tako da funkcioniše. Neko mora da snosi i političku i materijalnu, a možda i krivičnu odgovornost.

Mi smo bili obavešteni da su bezbednosne službe proveravale da li je bilo određenih diverzija, kada su se dešavali ti incidenti u Obrenovcu. Imamo li rezultate? Jel ih bilo? Ako jeste, jesmo li mi bezbednosno ugroženi? Ako nisu diverzije, neko mora da snosi odgovornost, neko mora da odgovara. To košta građane Srbije. Ne može samo da se završi na tome – eto, onaj ko je do juče tu bio više nije i mi sad dižemo ruke i nećemo dalje time da se bavimo.

Znate, jeste energetska kriza svuda u svetu i mora da se raspodeli teret ali, vidite, građani u Srbiji osećaju teret, privreda oseća teret, ali ima nekih i kojima je to dobro, a dolaze upravo iz energetskog sektora, koji profitiraju u ovakvoj situaciji. To je sada i dolazimo direktno i do vas.

Sećate li se izjave Jelene Matejić, direktorke „Elektromreže Srbije“, koja je pre jedno godinu dana na sastanku sa predsednikom države rekla kako su gubici zbog finansiranja balansiranja obnovljivih izvora preko 200 miliona evra. Sećate li se tog sastanka? Ako se ne sećate, evo, ja ću vas podsetiti. To je bio onaj sastanak negde u decembru prošle godine, kada je predsednik države poručio Miloradu Grčiću – Mićo, ti ćeš jedan dan od Nove godine da tražiš drugi posao i tako ćemo da rešimo problem, a onda je krivio neke druge ljude što je on doneo pogrešne odluke, pa je govorio kako želi da se obesi o najveći luster u prostoriji, iako u toj prostoriji lustera nema. E, to je ta sednica. To je bio taj sastanak kad je direktorka „Eletromreže Srbije“ ukazala na taj gubitak.

Jeste li čitali izveštaje EPS-a, godišnje izveštaje EPS-a? Jeste li čitali pisane predstavke koje su slali Vladi u kojima se žale na cenu koju država garantuje tim proizvođačima, a koje su previsoke?

Jesu i ljudi iz EPS-a krivi za mnogo šta, ali nije samo njihova odgovornost. I vaša je odgovornost za to. Vlada propisuje te cene. Vlada je pre 12 godina, tj. ne pre 12 godina, Vlada je dala na 12 godina garantovane cene proizvođačima, tj. vetroparkovima u Srbiji koje su u tom trenutku bile veće nego što su bile tržišne. Vlada je ta koja danas gleda kako u sred energetske krize postoje preduzeća koja višak električne energije prodaju na tržištu, na tržištu gde je cena trenutno oko 200 evra po megavat satu, a letos je bila i po 400, 500, kako ostvaruju ekstaprofite, kako koriste infrastrukturu države Srbije, kako EPS snosi troškove balansiranja, kako nemaju nikakav poslovni rizik, a ostvaruju maksimalne moguće profite. Znate, Vlada je ta koja posmatra i vi ste, gospodine Mali, nadležan ministar koji je mogao da reaguje.

Zašto nismo uz ovaj rebalans budžeta dobili Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit pravnih lica kojima će se taj ekstra profit dodatno oporezovati, kao što se najavljuje u EU da će se to dešavati? Hoćemo li čekati do narednog budžeta? Hoćemo li dobiti u decembru takav predlog zakona? O čemu se radi? Jel nemate vremena da se bavite time ili niste obavešteni da se to dešava ili se možda dešava to da neko štiti te četiri kompanije koje kontroliše 99% tržišta u Srbiji?

Između njih, najveća je „Čibuk 1“. Inače, sve četiri su u stranom vlasništvu, ali „Čibuk 1“ koji je stalno menjao svoju vlasničku strukturu, pa su tu dolazile neke kompanije i odlazile, a jedna od kompanija koja je bila vlasnik je na mestu direktora u svojoj prošlosti imala, pogodite koga, vašu koleginicu i predsednicu Vlade Anu Brnabić. Sad me interesuje - da li ste samo zaboravili da se bavite tom temom, da li nekoga štitite ili možda otvarate teren za ulazak na tržište prvog kuma Srbije, Nikole Petrovića, koji je uveliko spreman da se pozabavi tim poslom?

To je odgovornost koju biste vi kao ministar morali da podnesete, id to isto objašnjenje koje biste morali da date poslanicima u Skupštini. Zašto svaki rebalans budžeta predstavlja krpljenje rupa, zašto te rupe moraju da popunjavaju građani svojim novce, a oni koji su rupe pravili za to ne odgovaraju? Ako neko odgovara, politički i krivično, u redu je kasnije da se podrži i da se pomogne preduzećima koje su ti ljudi upropastili. Ako želite da sačuvate nekoga od odgovornosti i da prećutite, onda to nije pošteno, ne prema predstavnicima opozicije…

(Narodni poslanici Srpske napredne stranke dobacuju.)

…već prema građanima Srbije koji će to finansirati.

Ono što mene interesuje jeste - kada će doći na dnevni red budžet, rebalans budžeta ili neki beskonačni monolog predsednika države u kojem ćemo konačno kao prioritet postaviti, recimo, prosvetu u Srbiji?

Mi stalno popunjavamo nečije rupe. Kada ćemo se posvetiti onome što je preduslov za budućnost, preduslov za ekonomski i svaki drugi napredak Srbije? Kada će to postati prioritet, gospodine Mali?

U redu je, da, treba da povećamo plate predstavnicima MUP-a, predstavnicima Vojske, to su ljudi koji nas brane. Treba da povećamo plate našim zdravstvenim radnicima, našim medicinskim radnicima, našim lekarima. To su ljudi koji nas leče i tu ništa nije sporno. Treba da se povećaju penzije i penzionerima. To su

ljudi koji su gradili ovu zemlju i zaslužuju da im se odužimo, ali sve te ljude treba neko da napravi. Oni ne padaju sa neba. Ni ti lekari ne padaju sa neba, gospodine Mali. Oni bi morali da budu proizvod jednog kvalitetnog, obrazovnog sistema.

Da li znate kako danas žive učitelji, vaspitači i nastavnici u Srbiji?

(Narodni poslanici Srpske napredne stranke dobacuju.)

Ja vam sada govorim od činjenicama i zvaničnim podacima zvaničnih institucija Srbije. Pedeset posto profesora i nastavnika u Srbiji nema stalni radni odnos. To je činjenica. To nije moja pretpostavka. To je činjenica – nemaju stalni radni odnos. Ti ljudi odlaze na posao, ne znajući da li će im to možda biti poslednji odlazak na taj posao.

(Narodni poslanici Srpske napredne stranke dobacuju.)

Ti ljudi, vaspitači, nastavnici, profesori, rade za platu koja je niža od prosečne plate. Da li ste svesni da su to ljudi koji ne ocenjuju samo kontrolne našoj deci? To su ljudi koji treba od njih da naprave ljude, kvalitetne, formirane ličnosti. To su oni ljudi kojima mi damo decu, od kada su ovako mala sa šest, sedam godina, dok ne izrastu u kompletne ličnosti. Jel vi razumete da ti ljudi sa platama koje imaju, ako ne dolaze iz ekstremno bogatih porodica ili ako ne žive sa partnerima koji imaju jako dobre plate su na granici socijalnih slučajeva?

Da ljudi koji treba da brinu o više desetina dece, brinu o tome da li mogu da obezbede egzistenciju sopstvenoj deci, da svakog dana žive pod pritiskom i pod tenzijom, da ako im se pokvari bojler, detetu neće moći da kupe patike, ako im se pokvari automobil neće ga poslati na ekskurziju, da je nemoguće u takvim uslovima kvalitetno raditi taj posao.

Nemojte samo uvek ovo da shvatite kao napad na vas. Ovo je apel da se toj temi više posvetimo, da razmišljamo o nečemu što je budućnost, da razmišljamo o nečemu što je budućnost onih generacija koje će živeti u onom vremenu kada ću i ja, i vi i ova vlada biti daleka prošlost i neće pamtiti ko smo i šta smo bili.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Znate, sećate se slogana vaše kampanje „Za našu decu – budućnost u koju verujemo“, kakva je budućnost zemlje bez jakog obrazovnog sistema? Nikakva, mračna. Znate, otići ćete sa vlasti jednom, to će se desiti, to je nužnost, to je prirodna nužnost koja će morati da se desi, neko nasleđe morate da ostavite za sobom.

Brinete li se vi o tome šta će ostati za vama? Nije ova zemlja ni nastala kad ste vi došli na vlast, pa neće ni prestati da postoji onog trenutka kada vi odete, ali nešto mora iza vas da ostane. Kakvo nasleđe vi želite da ostavite budućim generacijama?

Gospodine Mali, ako mislite da će najbolje nasleđe koje vi ostavljate biti one kule u Beogradu na vodi, ma koliko impozantno one izgledale, varate se. To će i dalje za većinu građana Srbije ostati simbol korupcije, ostati simbol nedostižnog luksuza kojem oni ne mogu da priđu i ostati simbol urušavanja pravnog poretka za koje predsednik države optužio lično vas i vaše najbliže saradnike.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

To su takođe, stvari na koje vi nama danas ovde treba da odgovorite. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Mislim da, gospodine ministre, kao što se opet domunđavate, ni malopre niste baš najbolje pratili, pa vam je promaklo da nikada nisam ni izgovorio da je jedini razlog povećanja prihoda rast PDV-a. Neke stvari ste čuli koje se nisu desile, što je takođe posledica toga što ne slušate dvoje sagovornike i nepoštovanja, kao što ni danas ne slušate kao resorni ministar, kao ministar finansija, ne slušate i ne vidite da vam ispred Vlade protestuju prosvetni radnici, da protestuju prosvetni radnici u Pirotu, da protestuju u Valjevu, da protestuju u Lazarevcu, i vas to očigledno mnogo ne pogađa.

Pošto ste mi rekli kako ja sada treba da nađem model da se uvede porez na ekstra profit i otprilike ste ismejali tu moju ideju, samo ću vas opomenuti da to vaše neslušanje i vaša nepažnja može da ima mnogo veće konsekvence po vas nego što je ova moja replika, zato što ukoliko se malo vratite unazad i ukoliko se setite ko je šta pričao 8. oktobra, možda ćete primetiti da je o sličnoj temi na sličan način pričao i predsednik vaše stranke i predsednik države Aleksandar Vučić, pa ćete možda i njemu da objasnite kako je zapažanje koje je imao glupo, kako mu je predlog glup i kako je to nemoguće i kako je to protiv interesa Srbija.

Dakle, ukoliko već pitate da li ćemo podneti taj predlog, hoćemo. Odmah da vas obavestimo, podnećemo taj predlog na sednici kada se bude raspravljalo o budžetu za 2023. godinu.

Ono što biste vi još mogli da objasnite, zato što je vaše ministarstvo to potpisalo, jeste zašto je potpisan taj konsultantski ugovor sa norveškom konsultantskom kućom „Risterd Enerdži“ u iznosu od oko nešto preko milion i po evra. Nije problem da se angažuju konsultantske kuće, nemam ništa protiv, prosto nisam zilotski protiv bilo čega, samo nam objasnite šta je bio problem sa „LDK Konsaltans“ kućom koja je taj posao radila za 900 hiljada evra.

Slušajući jučerašnji ekspoze mandatarke Brnabić, stekao sam jedan utisak da je verovatno i Noje neposredno nakon potopa sa manje drame govorio o prethodnom periodu nego što ste vi govorili o periodu pre nego što je SNS došla na vlast. Ispada da ništa u zemlji nismo imali, da smo umesto automobila jahali konje i magarce, da smo se lečili kod vračeva, a da smo učili u manastirima. A neće biti da je bilo baš tako. Ali, dobro, da ostavimo po strani tu jednu dozu neozbiljnosti koju ste juče pokazali.

Vi ste istakli jednu veoma važnu rečenicu. Ovo govorim bez imalo ironije. Rekli ste – sve na svetu, a pogotovo u Evropi, se promenilo. To je tačno. Ali, ima jedna stvar koja mene zabrinjava. Ukoliko su se svi promenili i sve se promenilo, a pogotovo se promenilo u Evropi gde mi živimo, a samo mi ostajemo isti, da li možda postoji opasnost da u nečemu grešimo? Da li možda postoji opasnost da ostanemo sami, da možda nismo samo mi ti koji su u pravu u odnosu na sve druge koji se menjaju? Da li ste razmišljali o tome, gospođo Brnabić? Vi znate, uveren sam, da inteligencija predstavlja sposobnost brzog prilagođavanja promenjenim okolnostima. Odlaganje prilagođavanju promenjenim okolnostima, to nije inteligencija, gospođo Brnabić, nije ni doslednost. To je nedostatak političke hrabrosti i to je nedostatak političke vizije.

Znate, ostati dosledan ignorisanju stvarnosti nije kvalitet, kao što ste vi pokušali da nas ubedite juče. Znate, to je kao da ostajete dosledni u štrajku glađu, pa mislite da ćete ostati na kraju dostojanstveni, a u stvari završavate mrtvi. Ja ne želim da takva bude perspektiva i budućnost Srbije.

To što ste vi juče nama predstavili ovde meni iskreno više liči na alibi nego na ekspoze, nego na plan neko rada. Vi nama govorite da je svet nepravedno mesto, jeste, da su velike sile nekada licemerne, jesu, da nemaju razumevanja za naše pozicije, i to je takođe tačno. Šta da radimo sada sa tim? Koja je naša strategija? Koji je plan da izazovemo sažaljenje, samilost? Hoće li neko doći da nas pomazi zbog toga? Neće. Neće se ništa od toga desiti.

Hajde to na stranu, ali vi idete čak i korak dalje i vi kažete - EU nije ispunila neke svoje zadatke. Znate, ja vas kada slušam stičem utisak da jedino što je perfektno i jasno iz vašeg ekspozea jeste da EU nikada neće postati član Srbije i dobro ste čuli, nisam napravio lapsus, da EU neće postati član Srbije, jer se vi postavljate kao moralni supervizor, kao politička vertikala koja deli drugima lekciju, kao da EU treba da se integriše u Srbiju, a ne da je obrnuto.

Govorite o, citiram, sumanutim zahtevima koji se pred nas stavljaju, pa jel vi mislite da su sumanitu zahtevi da imamo slobodne medije, da imamo zdravu i čistu životnu sredinu, da imamo institucije koje funkcionišu nezavisno, da ne postoji politička i stranačka veza između vlasti i organizovanog kriminala, da nemamo ministre i visoke funkcionere vladajuće stranke koji se međusobno optužuju za to ko je više povezan sa kriminalnim klanovima, već da imamo neke institucije ko će na to da odgovori i koji će reći ko je kriv, ko je odgovoran i da neko snosi odgovornost? To nisu sumaniti zahtevi, gospođo Brnabić, to je interes građana Srbije. To je vitalni interes građana Srbije. To je nasušna potreba građana Srbije da žive u jednom sistemu u kom postoji odgovornost, u kom neko na kraju snosi političku i svaku drugu odgovornost zato što je energetski sektor Srbije danas skoro uništen, zato što je neko u Srbiji „Elektroprivredu Srbije“ pretvorio u drugorazredni prislušni centar koji je na ivici ekonomskog kolapsa.

Interes Srbije je da ministarka zdravlja ne misli i ne izgovara javno da kvalitetna, obrazovana, stručna mlada osoba ne može da napreduje bez političkog uticaja, ukoliko nije politički aktivna ili ukoliko nema jak politički uticaj. To je interes građana Srbije.

Interes građana Srbije je da žive u društvu u kom se neguju vrednosti tolerancije, ljubavi i mira, da mogu da budu, da misle, da osećaju, da govore šta god žele bez straha i bez stid me, i bez da zbog toga sutra budu diskriminisani. To su interesi Republike Srbije i građana Srbije i vi znate gde te vrednosti danas stanuju. Stanuju u EU, ne stanuju ni u Rusiji, ni u Kini, ni u Emiratima. Naravno, treba sarađivati i razgovarati sa tim entitetima, može se i tamo nešto dobiti, dobije se jeftinije gas, dobije se možda i neki jeftiniji kredit, dobije se neki projekat, nije ništa sporno, ali ono što je suština i što naši životi i životi svih živih bića čini kvalitetnijim, stanuje u EU, a ne na tim mestima.

Vi, gospođo Brnabić, zbog vašeg nedostatka političke hrabrosti ste spremni sve to da žrtvujete i ko je zašta ne možemo…

Zahvaljujem, predsedavajući.

Nisam se javio po amandmanu, koristiću vreme šefa poslaničke grupe, da li je u redu?

Ne, vreme predstavnika poslaničke grupe.

Zahvaljujem.

Prethodnih dana ovde je najviše reči bilo o broju ministarstava. Postoje određeni amandmani koji idu u pravcu njihovog umanjivanja, prekrajanja ministarstava itd. Nažalost, ne mislim da je to suština, ne mislim da je to najvažnije pitanje. Jasno je da je koalicija velika, da su apetiti veliki, valja to namiriti. Da li ćete ih namiriti tako što ćete neke ljude nazvati ministrima ili će biti direktori javnih preduzeća ili će postati direktori nekih izmišljenih agencija, to je u ovom trenutku manje važno.

Vidim da je i kolegama iz vladajuće stranke to svejedno. Ja ću njima ostaviti taj teret da građanima objasne kako je to moguće, kako je to pošteno da ih istovremeno pozivaju da štede, a da Srbija dobija jednu od najglomaznijih vlada u poslednjih 30 godina.

Vidim da je vama nevažno da li će ta Vlada imati pet, 45 ili 105 ministarstava, da li će imati 300 državnih sekretara ili ih neće imati uopšte. Vi ste spremni sa jednakim žarom i do poslednjeg daha i do poslednje kapi logike da branite svaku odluku koja vam je servirana, u čijem kreiranju, naravno, niste učestvovali.

Ja verujem da bi ste vi u stvari bili najsrećniji da vam je umesto ovog predloga sa Andrićevog venca serviran jedan ukaz, jedan ferman po kome Srbija postaje carstvo sa dinastijom Vučić na čelu, čime bi ste vi apsolutno oslobodili sebe i poslednjih tragova odgovornosti da o bilo čemu odlučujete o ovoj zemlji. Mogli bi ste da se posvetite vašoj omiljenoj disciplini, a to je međusobno nadmetanje ko više obožava suverena.

Slušao sam dosta vašu argumentaciju prethodnih dana i moram da priznam da vam zaista nije bilo lako. Morali ste da branite nešto a da ne znate tačno ni šta branite ni zašto branite. Potpuno ste uvereni da je upravo ovaj broj ministarstava optimalan, da je upravo ova podela ministarstva najbolja, iako ne znate tačno ni ko će biti ministri ili makar za većinu ne znate ko će biti ministri. Tako dolazimo u jednu situaciju koja je pomalo i paradoksalna, da neki ljudi koji su viđeni da sede sutra u Vladi, danas i dalje sede ovde u Skupštini, jer ne žele da se odreknu svog poslaničkog mandata, jer znaju da kada sve odluke dolaze iz jedne glave, iz jednog mozga da ništa nije sigurno i da su svakakva iznenađenja apsolutno moguća, pa da se ne odriču nečega unapred dok se to ne potvrdi.

Jednu stvar ste ponavljali svi koji su govorili u ime vladajuće većine, a to je da će Srbija voditi politiku samostalnosti. U redu, samo nam recite, a šta je Srbija bila do sada ako će sada voditi politiku samostalnosti? Da li je bila gubernija? Bila protektorat? Bila nečija kolonija? Šta je bila?

To, gospodo, što vi nama predlažete danas i što govorite poslednjih nedelja i meseci, to nije politika samostalnosti, to je politika osamljivanja u najtežim mogućim vremenima i najtežim mogućim trenucima.

Ja bih vas pitao jedno pitanje, a odgovor na njega jeste suštinski važan da bi smo ocenili kvalitet vašeg dosadašnjeg rada, a to je ima li Srbija danas više ili manje saveznika nego što je imala pre šest meseci? Vi znate da svet nakon 24. februara više nije isti i da ništa nije isto, da se sve promenilo, da je politika sedenja na više stolica prevaziđena, da je poražena, da je nemoguća, da su se te stolice izmakle, da oni koji su pokušavali da balansiraju između tih stolica, da su završili na podu, bez velike nade da će neko prići da im pomogne.

Gospodo, kako smo došli do toga da od toliko cenjenog rukovodstva danas Srbija nema više ni jednog saveznika? Kako smo došli do toga da u vreme ogromne svetske krize, kada svi teže udruživanju i kada svi traže da imaju što je moguće više i što je moguće moćnije saveznike, samo Srbija danas broji pritiske koji dolaze sa svih strana i koji su sve teži? Ne veruju nam. Niko nam više, ljudi, na svetu ne veruje. Ne veruje nam ni Rusija, kao što nam ne veruje ni Amerika. Ne veruje nam Kina, kao što nam ne veruje ni EU. Mi smo svima njima jednako nepouzdan partner, jednako nepouzdani, jednako daleki i jednako usamljeni.

Kako smo došli u situaciju da jedna zemlja koja je uvek imala definisanu politiku i unutrašnju i spoljnu i u kojoj god državi živeli i kako god se ona zvala, imali smo neku definisanu spoljnu politiku. Ona je bila dobra ili je bila loša i pravile su se greške i dobri potezi.

Od „Načertanija“ Ilije Garašanina, preko Titovih Nesvrstanih, pa i do Tadićeve politike, četiri stuba koje ste vi pokušavali jedno vreme da vodite, mi smo došli u situaciju da se naša spoljna politika danas može definisati kroz stih jedne pesme – ni na Istok, ni na Zapad.

Pričate danima o državnom i nacionalnom interesu, kako će se voditi politika u skladu sa državnim i nacionalnim interesima. Vi ste, gospodo, privatna razmišljanja i nejasne misli jednog čoveka, bezpogovorno prihvatili kao nacionalni interes. Sada da vas neko pita, šta taj nacionalni interes u stvari znači? Vi ne bi ste imali pojma da na to odgovorite.

Jel vi mislite da je nacionalni interes da svi zabijamo glavu u pesak kao nojevi, da predsednik države ne bi jednom se poneo kao lider i predložio određenu odluku, da se svi pravimo da se ništa oko nas ne dešava, da se ništa u svetu ne dešava, da se ništa u ovoj zemlji ne dešava i da nikakve posledice takvog ćutanja neće proizaći? Da predloži odluku, jednom da se ponese kao lider, ne da je donese, da predloži, dođe ovde u Skupštinu i kaže – ovo je moj predlog, ja stojim iza toga, hajte sada da o tome glasamo.

Ono što je nacionalni i državni interes i što je potreba građana Srbije jeste da imaju vlast koja je nakon toliko pokušaja i toliko žudnje da upravlja svima u ovoj zemlji ima hrabrosti da preuzme odgovornost sad, kada je najteže, u ovom trenutku, a ne kao deca u vrtiću, to smo slušali i od gospodina Đukanovića, slušam i sinoć od predsednika države, da će on možda da se povuče zato što mu je teško. Na šta to liči? Šta smo mi? Jel smo mi deca od šest godina?

Ja vas pitam, dame i gospodo, koleginice i kolege, pitam građane koji ovo gledaju, da li ste vi ikada čuli da se jedan državnik, jedan predsednik, povlači zato što mu je teško? Ljudi se povlače zato što nešto ne znaju, zato što nešto ne mogu da urade, zato što osećaju odgovornost zbog loših poteza. Nijedan državnik neće svoju zemlju ostaviti obezglavljenom zato što mu je teško, to je nečuveno. To je sramota.

Zato vi, gospodo, danas nazivate ekstremistima, levim i desnim, sve one koji imaju svoj politički stav i koji imaju hrabrosti da taj stav zastupaju i koji imaju hrabrosti da taj stav zastupaju i onda kada to možda nije popularno, ali kada je to neophodno. Zbog toga vi nas nazivate ekstremistima.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Da, da, gospodo, zbog toga vi nas nazivate ekstremistima, zato što nemate hrabrosti da donesete ključne političke odluke i zato ponavljate mantre koje ne znače ništa i zato pokušavate sebe da predstavite kao jedine patriote u ovoj zemlji. Nazivate nas ekstremistima zato što imate jako težak zadatak. Ja vas razumem. Vi ovde branite nešto a ne znate šta branite. Vi branite ideje koje ne razumete, koje niko ne može ni da razume. To su ideje koje potiču iz jednog mozga i teško ih je zaista razumeti.

Zato ste spremni da do kraja branite neka rešenja koja ne mogu da prođu osnovna ispitivanja logike. Recimo, jedno od tih rešenja jeste i formiranje tog čuvenog ministarstva za omladinu i turizam. Zaista, slušali smo prethodnih dana vaša objašnjenja i meni nije jasno zašto, recimo, to ministarstvo niste nazvali – ministarstvo za „work and travel“? Jer, to je verovatno jedini program koji ima neku logičku poveznicu sa onim što vi nama ovde predlažete.

Kad već pravite toliko glomaznu Vladu, šta vas je koštalo da izdvojite ministarstvo za mlade kao posebnu celinu, da to ministarstvo sarađuje sa drugim ministarstvima, da bude jedna vlada u malom, da pokažemo šta je prioritet Narodnoj skupštini, šta je prioritet Srbiji, šta je naša potreba?

Pričate nam da će svako ministarstvo u suštini da se bavi mladima. Šta vas je koštalo da ovo uradite? Zašto ćete kasnije odbiti amandman koji ide u tom pravcu? Zato što se „carska ne poriče“ pa ne smete. Verovatno zbog toga.

Ali, dobro, nije suština i znamo mi svi veoma dobro, i vi i ja i građani koji ovo gledaju, da na naše živote ne utiče ni broj, ni naziv, ni sastav ministarstava. Utiče politika koja će se voditi. Zato ja vas pitam – koja je to politika, koje su to vrednosti, koja je to perspektiva, koja nada koju vi nudite mladim ljudima? Vi njima danas nudite život u izolaciji, u dubokoj ilegali srpskog sveta. Vi njima nudite danas da i oni ponovo proživljavaju vaše neostvarene i vaše neostvarljive snove o velikoj Srbiji. Da, da.

Vi njima danas nudite da budu još jedna generacija koja će žrtvovati svoju mladost, koja će žrtvovati svoju budućnost, koja će žrtvovati svoje živote da bi ispravili vaše frustracije iz prošlosti.

Znate šta, gospodo, ne može i neće i ne sme vaša prošlost da bude budućnost za mlade ljude u Srbiji. Vi njima danas nudite perspektivu života u dehumanizovanim naseljima u kojima umesto parkova niču murali osuđenih ratnih zločinaca. To je vaša politika.

Kakve vrednosti vi predlažete? Ko će biti idoli, ko će biti uzori tim mladim ljudima? Kome će sledovati lovorike a kome zaborav, gospodo? Ratku Mladiću ili Živojinu Mišiću? Slobodanu Miloševiću ili Radomiru Putniku? Šešelju ili Zoranu Đinđiću? To su pitanja na koja vi danas treba da odgovorite.

Vi danas treba da odgovorite na pitanje da li će se ovo ili Ministarstvo prosvete ili bilo koje ministarstvo ili bilo koji pojedinac u ovoj Vladi da li ćete se odupreti tom suludom i opasnom uplitanju populizma u nauku? Iz kojih će udžbenika učiti sutra naša deca? Da li ćete ih učiti ponovo da beže od budućnosti, da mrze sve što je drugačije i sve što im je nepoznato? Hoćete li dozvoliti sutra da Pahomije bude vrhovni cenzor srpskih udžbenika iz kojih će učiti naša deca?

Imate li vi odgovore na ta pitanja? Smete li vi da se bavite tim temama? E, to je tema, dame i gospodo, a ne koliko ćete ministarstava i koga ćete zadovoljiti. Jer, ako na ta pitanja nemate odgovor ili ukoliko ne smete da se pozabavite tim pitanjima, možete da imate i 25 hiljada ministarstava, kraj će ionako biti poznat. Hvala.

Hvala vam, koleginice Raguš na ovoj replici.

Ja sam se iskreno radovao kada će ona da usledi, znao sam da će se desiti i tu se vidi razlika, recimo, između vas i ostalih vaših kolega, i predsednika Aleksandra Vučića, koji je sedeo ovde pre nekoliko nedelja, koji je naravno, inteligentno izbegao da se tom temom bavi, zato što zna, a verovatno i pretpostavlja šta bi odgovor u tom slučaju bio.

Pokret slobodnih građana nikada nije podržao Hašima Tačija, nije ga podržao zato što to nije moguće. Hašim Tači je u Haškom tribunalu i ako bude imalo sreće on će tom tribunalu ostati do kraja svog života, imalo sreće, imalo pravde.

Ali, nije loše da se podsetimo sa kime Hašim Tači je delio Kosovo. Čija politika je beše bila podela Kosova, moja ili gospodina Vučića? Ko je rekao da se zalaže za podelu Kosova, ja ili gospodin Vučić? Ja ili gospodin Ivica Dačić? Kome je Nemačka zabranila da sprovede to rešenje u dogovoru sa Hašimom Tačijem i ko je Kosovo delio sa Hašimom Tačijem i to ne bratski 50:50, nego onako očinski 85% njima, a 15% nama i to tako očinski, kao da ćerku udaje, pa u miraz daje i neke opštine koje pripadaju i zvanično i nesporno državi Srbiji u ovom trenutku?

Jel sam to radio ja ili je to radio Aleksandar Vučić? Nemate odgovor na to pitanje? Pa, zato je možda bolje i da ne pokrećete tu temu, jer biste morali da objasnite neke stvari ljudima i morali biste da prestanete sa tim patriotskim reketiranjem koje sprovodite u koaliciji sa još nekim opcijama u ovoj Skupštini.

Da vi više volite Srbiju nego što voli neko drugi, ko je vama dao to pravo? Što vi mislite da više volite Srbiju, zato što ste spremni do krvi da branite najgoru deceniju u našoj istoriji? Zato što ste spremni da branite najgore protagoniste te politike i sada vi mislite da zbog toga vi volite Srbiju više od mene i da mi delite patriotske lekcije? Pa, neće to ići tako gospodo, dame i gospodo. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Kada je reč o SPS, samo bih rekao da njihov najveći uspeh do sada nije otpriznavanje od strane 18 zemalja, njihov najveći neslavni rekord jeste to što su uspeli da budu prva administracija i prva vlast koja je dobrovoljno povukla vojsku, policiju i administraciju sa KiM, potpisala Kumanovski sporazum i tako Srbiju bespovratno ostavila bez mogućnosti da ima puni integritet i suverenitet na području KiM. To je nasleđe vaše politike i vi se danas ne borite sa nasleđem prethodne vlasti, nego se borite sa nasleđem onoga što ste sami uradili.

Što se tiče gospođe Raguš, rekli ste mi šta je patriotizam, ja se sa vama tu slažem. Neću vam replicirati ništa negativno, samo mislim da nije pošteno da meni inputirate da ja neku zemlju volim više od Srbije, jer to prosto nije tačno.

U ovom trenutku me ne zanima interes EU u Srbiji. Nisam ambasador EU u Srbiji, nisam ni poslanik EU u Srbiji. Ja sam samo narodni poslanik koga su građani izabrali, koji misli da je naš državni interes da Srbija bude u EU, da bude deo najrazvijenijih zemalja u Evropi i da bude deo najuspešnijeg mirovnog i političkog projekta u istoriji planete na kojoj mi danas živimo.

Ne bih vam ni replicirao onako i ne mislim da dodajem teret na leđa Aleksandru Vučiću, čovek je bio ovde u Skupštini i civilizovano i argumentovano smo razgovarali, oko nečega smo se složili, oko nečega nismo, ali ste vi gospođo Raguš prvi ti koji ste dovodili u pitanje moj patriotizam i moje ponašanje da li je u skladu sa nacionalnim interesima ili nije, a sa druge strane prećutkujete političke akte koji imaju mnogo veću težinu, a koje povlači predsednik vaše stranke i predsednik republike Aleksandar Vučić. Od toga šta sam ja rekao ili šta sam ja mislio u ovom trenutku u državi Srbiji neće zavisiti puno toga. Šta je uradio predsednik države, što je dozvolio ili šta je potpisao ili šta je predložio ima mnogo veću težinu, pa se tako prema tome treba i ophoditi. Zahvaljujem.

Može li? Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, poštovani predsedniče Skupštine, poštovani predsedniče Republike Srbije, kada bih u jednom reči morao da sumiram utisak sa ova dva dana zasedanja, ta reč bi bila „ignorisanje“. Ignorisanje realnosti, ignorisanje činjenica, ignorisanje jedni drugih, na žalost ignorisanje i pravila koja bi trebalo da važe na ovoj sednici, ignorisanje ljudi koji legitimno traže svoja prava da se obrate i da ukažu ukoliko je ovde nešto urađeno pogrešno. Možda nisu u pravu, ali imaju pravo da na to ukažu.

Čuli smo različite predloge, oni prevashodno staju u dva konkretna predloga, jedan je da se odreknemo evropskog puta, da se kao što je rekao Boško Obradović, okanemo NATO i da se okrenemo ka Rusiji i Kini.

U prevodu da promenimo kontinent na kojem se naša Srbija nalazi.

Drugi predlog jeste da se vratimo daleko u prošlost u 18. i 19. vek, a sada čujemo možda u 13. i 14. vek, ili još dalje u prošlost 12. vek, kako bismo u toj prošlosti pronašli lek za probleme koji nas muče u sadašnjosti, kako bismo pronašli ključ za budućnost.

Ja znam da je juče ovde postojala rasprava da li je moguće preokrenuti istorijski tok, i slažem se da možda jeste teško, ali možda je moguće preokrenuti istorijski tok, ali je nemoguće izmestiti zemlju sa kontinenta na kojem se nalazi i nemoguće je da sami sebe izmestimo iz vremena u kojem funkcionišemo i u kojem radimo.

Ja znam da bi sve druge želje bile lepše i da bi nam možda život bio lakši, ali to je nemoguće.

Čuli smo različite primamljive i izvodljive predloge da prekinemo pregovore, da ponovo uspostavimo pun suverenitet nad KiM, da vratimo KiM pod ustavno pravni okvir Republike Srbije i ti predlozi zaista jesu primamljivi, jer teško da biste našli osobu koja ne bi želela da to zaista tako može i da bude, samo što niko nije rekao u okviru tih rezolucija i deklaracija kakva je priroda tih predloga, to su ratni predlozi, dame i gospodo, jer morate da imate u vidu da je rat i posledica takvih predloga jedino sredstvo da se ti predlozi sprovedu u delo.

Treba biti potpuno politički slep i ne videti da danas na području KiM, Albanci kontrolišu celokupnu teritoriju, da su ubedljiva većina, da imaju zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Treba biti naivan, misleći da u slučaju takvih drastičnih poteza koje bi država Srbija povukla, ne bi došlo do reakcije EU i NATO, koji, podsetiću vas, imaju najveću vojnu bazu upravo na teritoriji KiM. Treba biti potpuno neodgovoran i opasan po društvo da razumete sve te moguće posledice i da uprkos tome predlažete da zveckamo oružjem, da se latimo oružja ili da ulazimo u neke nove ratove.

Odmah da vam kažem, moja generacija neće ratovati zato što mora makar jedna generacija u Republici Srbiji da prođe bez stradanja, jer u suprotnom, naše društvo, naša država neće moći biološki da opstane.

To što se predlaže od strane državotvornih patriotskih opcija, implicirajući da smo mi sve suprotno tome, dakle, da smo izdajnički i nepatriotski, moram samo da vam kažem jednu stvar, to nije nova politika, tu politiku smo imali. Imali smo je pre 25 godina, imali smo je pre 30 godina.

Vi ste, gospodine predsedniče, juče u svom uvodnom izlaganju napravili određenu distancu u odnosu na svoju ulogu iz tog perioda. Vaša uloga nije bila presudna, u tom trenutku svakako, nije bila ni apsolutno mala. Bilo bi dobro da takvu distancu naprave predstavnici SPS, koji su donosili ključne odluke u tom trenutku i čija politika nas je dovela ovde dokle nas je dovela, čija politika je ostavila unesrećenu zemlju, unesrećene porodice i krvave tragove koje je ostavljala za sobom decenijama.

Bilo bi krajnje pošteno, gospodine predsedniče, kada vršite rekonstrukciju gubitka suvereniteta Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije, da se ne vratite samo na 2011. godinu i tzv. Borkove sporazume, ili na 2008. godinu i jednostrano proglašenje nezavisnosti, ili na 2003. i 2004. godinu, nego da se vratimo na ono što je zaista temeljni uzrok gubitka suvereniteta Republike Srbije na Kosovu i Metohiji, a to je Kumanovski sporazum.

Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, te kapitulacije o kojoj sam učio i na fakultetu i od ovde negde prisutnih profesora koji su o tome govorili kao kapitulaciji, Republika Srbija prvi put u svojoj istoriji više nije imala vojsku, više nije imala policiju na toj teritoriji. Vi ste pravnik, gospodine predsedniče, znate šta znači monopol fizičke sile, u tom trenutku smo ga izgubili.

Čitao sam ovaj Izveštaj, pominje se 158 etnički inspirisanih incidenata nad Srbima na teritoriji Kosova i Metohije. U koliko slučajeva je država Srbija uspela da zaštiti ili da spreči te napade? Nula.

Ali, odmah da se razumemo, da li ja vas krivim zbog toga? Ne krivim vas. Tamo gde nemate vojsku i policiju niste u stanju da tako nešto i uradite, ali bi bilo politički pošteno da kada već znamo da su to činjenice i kada znamo da je takvo stanje stvari da isti taj princip, isti taj aršin, koji ja sada primenjujem u odnosu na vas, vi primenite i u odnosu na one koji su bili vlast tokom martovskog pogroma. Ni oni, takođe, zbog tog sporazuma, nisu mogli vojno da intervenišu na teritoriji Kosova i Metohije, a da nas to ne uvede u krvave sukobe.

Ja od toga nemam apsolutno ništa, ja nisam ni u ovoj vlasti, nisam bio ni u prethodno. Tokom martovskog pogroma sam bio maloletan. Dakle, moja odgovornost je apsolutno nikakva. Ali, mislim da bi bilo dobro i da bi bilo lekovito za našu državu da se držimo određenih principa, da se držimo određenih aršina i da pokušamo da budemo malo politički pošteni jedni prema drugima, jer je samo to način da nešto dobro uradimo.

Kad je reč o samom Izveštaju, Izveštaj jeste, nažalost, prikaz brojnih, Borko Stefanović je rekao verolomstava, od strane prištinske strane, ja sam mu na to replicirao da su to tzv. besolomstva, ali ovaj Izveštaj pokazuje i jednu važnu stvar, a to je da svaki, relativno rečeno, uspeh koji je srpska strana postigla, postigla onda kada je imala inicijativu, ne onda kada smo kukali, ne onda kada smo se zatvarali, ne onda kada smo pravili konsenzus o lamentiranju nad našom sudbinom, nego kada smo bili proaktivni, kada smo tražili, kada smo na to ukazivali našim međunarodnim partnerima.

Mislim da je i sada vreme da Srbija ponovo ima jednu diplomatsku inicijativu, ali ne prema Rusiji i Kini, već prema onima koji imaju odlučujuću reč o tom dijalogu, a to je upravo EU i SAD.

Zajednica srpskih opština, je nešto što je potpisano u okviru briselskih sporazuma. Na tim sporazumima stoji potpis Ketrin Ešton, i ti sporazumi su ratifikovani u okviru skupštine Kosova, tu sede i predstavnici Srba sa Kosova, za ratifikaciju tog sporazuma je glasalo dve trećine narodnih poslanika i ta odluka je obavezujuća i ima, čak pravnu nadmoć u odnosu na ono što oni zovu ustavom republike Kosova.

Dakle, sada je trenutak za tu vrstu diplomatske inicijative, ne za povlačenje, ne za kopanje rovova, ne za lamentiranje nad sudbinom, ne za busanje u prsa.

Dobro je što smo ovde ustanovili konsenzus oko jedne teme, a to je da znamo šta nećemo. Nećemo da priznamo nezavisnost Kosova i Metohije, i to je svaki učesnik u ovoj debati u ova prethodna dva dana rekao. Ali, moramo da idemo dalje od toga.

Mislim da bi bilo vreme da se prestane sa besmislenim takmičenjem ko će to na lepši, poetičniji i duhovitiji način reći, i ono što je još važnije, da se prestane sa patriotskim reketiranjem od strane određenih ljudi koji sebi daju za pravo da mere ko je manje ili više patriota, odnosno ko je patriota, a ko je izdajnik. Dakle, sa tim, definitivno mora da se prekine.

Konsenzus o kojem svi danas pričamo i o kome se juče govorilo bi trebalo da se postavi oko toga da li smo mi spremni da rešavamo probleme, ili smo s druge strane kukavice koji će te probleme prenositi na generacije koje nemaju apsolutno ni promil odgovornosti za stanje u kojem se Srbija danas nalazi i za stanje u kojem se Kosovo i Metohija danas nalaze.

Konsenzus možemo postići i oko toga da je neophodno da se zaključi sveobuhvatni sporazum, sporazum o normalizaciji, pravno obavezujući sporazum, kako god hoćete i duboko verujem da je bolje da zaključimo jedan sporazum koji će konačno rešiti neke stvari, ma koliko to trajalo, ma koliko on opširan bio, makar i 500 strana imao, nego da mrcvarimo jedni druge svakog meseca i da jedno po jedno pitanje koristimo kao povod za mržnju i kao povod za konflikte.

Pokret slobodnih građana duboko veruje da je budućnost Balkana i da budućnost svih ovih naroda, svih ovih država, svih ovih entiteta, kako god želite, u brisanju, a ne u crtanju ili u potcrtavanju granica. Ukoliko ste saglasni to je tema o kojoj možemo da postignemo konsenzus.

Mislim da bi bilo neverovatno pozitivno i veoma važno kada bi sa ovog mesta iz Narodne skupštine Republike Srbije potekla zvanična inicijativa, ne privatna, zvanična državna inicijativa koja bi bila upućena i Sarajevu, i Podgorici, pa i Prištini da postanu deo „Otvorenog Balkana“, ali ne „Otvorenog Balkana“ kao procesa, tj. kao privatne inicijative Aleksandra Vučića i Edija Rame, već kao jednog institucionalizovanog procesa koji nije zamena za članstvo u Evropskoj uniji, već korak pred ulazak u Evropsku uniju, kao proces kroz koji bismo pokazali da smo sposobni da živimo normalno, da živimo jedni sa drugima, da sami rešavamo svoje probleme, da ne tražimo od drugih da nam te probleme rešavaju i da se ne utrkujemo ko će od nas pre dobiti njihovu naklonost kako bi mogao da zagorča život nekom drugom, i da se ne ponašamo kao što se, recimo Slovenija ponašala prema Hrvatskoj, kao što se Hrvatska ponaša prema nekim drugima, ili kao što se Bugarska ponaša prema Severnoj Makedoniji.

Ukoliko ste spremni da razgovaramo o tome, ukoliko smatrate da je to nacionalni interes, to je pitanje o kojem možemo da postignemo konsenzus.

Za kraj bih rekao samo jednu stvar, pošto je juče to postala tema. Pijenje vina na sajmovima, da li se neko napio, nije napio, što se mene tiče, bolje je da lideri piju vina. Da ste ranije i češće pili vina po sajmovima na ovim bi se prostorima manje pilo za dušu na sahranama.

Hvala.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, za početak bi samo želeo svima da čestitam na juče potvrđenim mandatima. Nadam se da će ovaj novi saziv skupštinskog parlamenta biti produktivan u narednom periodu. Verujem da ste svi veoma svesni sa kakvim izazovima ćemo se susretati, sa kakvim izazovima će se susretati Srbija i kakve izazove će upravo ovaj saziv morati da reši.

Jedan od tih izazova nam dolazi u mesecima pred nama, a to je da rešimo krizu u koju je Srbija upala, energetsku krizu, katastrofalnu energetsku krizu zbog koje mnogi građani Srbije danas brinu da li će imati dovoljno struje. Za to nije odgovoran samo rat koji se dešava na teritoriji Ukrajine, za to je pre svega, odgovorno katastrofalno i bahato rukovodstvo EPS-a.

Da bi smo taj problem rešili, dame i gospodo, ovaj saziv parlamenta će morati da odobri kredit u iznosu od milijardu evra kako bi se očuvala likvidnost EPS-a i kako bi građani Srbije imali električnu energiju na zimu.

Pošto će građani Srbije morati da plaćaju katastrofalne posledice neodgovornog rukovodstva EPS-a, moraće rukovodstvo EPS-a da dođe u ovaj dom i da narodnim predstavnicima i građanima Srbije položi račune zbog čega je to tako. Ne može da se plati milijardu evra iz budžeta, a da za to niko ne bude odgovoran. Ne može da se prođe bez odgovora na pitanje ko je odgovoran za to što je strateško javno preduzeće pretvoreno u parabezbednosnu službu koje je pratilo i prisluškivalo političke oponente i iz redova opozicije, ali i neposlušne kadrove vladajućih stranaka.

U ovom parlamentu će morati da se daju odgovori na pitanja ko je više povezan sa kriminalnim grupama. Da li je to direktor BIA, Bratislav Gašić? Da li je to ministar policije, Aleksandar Vulin? Da li je to ministar odbrane, Nebojša Stefanović? I to ne zato što ih ja za to optužujem, nego zato što optužujete jedni druge, dragi poslanici SNS i zato što ti ljudi sede u Savetu za nacionalnu bezbednost i zato što je nacionalna bezbednost Republike Srbije ugrožena upravo zato što takvi ljudi sede na tim mestima.

Na kraju krajeva, ovaj saziv će morati da da odgovor na jedno veoma kompleksno pitanje, Srbija se nalazi u veoma teškoj geopolitičkoj situaciji. Od odluke ove Skupštine će zavisti budućnost onih generacija u čijoj memoriji mi kao pojedinci i kao političari nećemo postojati, ali će posledice naših odluka i te kako imati uticaj na njihov život.

Naše odluke će opredeliti da li će oni moći da imaju prosperitetnu budućnost ili će biti margina Evrope, da li će živeti u društvu koje se povodi za najgorim tendencijama koje su danas aktuelne u svetu, tendencijama koje ograničavaju pravo građanima da se opredele, tendencijama…