Hvala gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre Sertiću sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, znam da u današnjoj raspravi mnoge moje kolege su govorile sa pozicije neizbežnosti ovog procesa, mnogi su govorili o greškama u privatizaciji u prethodnom periodu. Mnoge kolege su govorile o tome da je to maltene jedna situacija u kojoj voz samo što nije udario u neki zid koji će ga zaustaviti. Svi smo to govorili i svi smo se podsećali velikih ljudi iz prošlosti. Bilo je tu i citata i svega ostalog.
Ali, ono što je suština da su ovim izmenama zaštićenih 17 preduzeća sa ukupno sa 21.483 radnika. To su između ostalih RTB „Bor“, „Resavica“,Simpo“, „Prva petoletka“, „Galenika“, „Trajal“, Fabrika kablova „Jagodina“, „Petrohemija“ i „FAP“.
U ovoj godini, krajnji rok za privatizaciju 188 preduzeća sa 18. 859 radnika. Dakle, sve ukupno kad se sabere to je nešto ispod 100 hiljada radnika, 100 hiljada porodica, tj. da budem precizan 92 hiljade radnika u svim privatizovanim, neprivatizovanim preduzećima. Izvinjavam se ako neki broj manje-više nije ispravan, ali to je tu negde.
Dakle, svi znamo da su to preduzeća koja zapošljavaju veliki broj ljudi. Svi znamo, ali malo o tome pričamo, da su to preduzeća u kojima mnogi rade, mada ima ljudi koji i fiktivno rade, ali opet dobijaju neku zaradu. Takođe znamo, i što se prećutkuje, da su to preduzeća koja kako tako sa svim tim problemima, budžetskim dotacijama kroz decenije održavaju te delove Srbije u kakvom takvom normalnom stanju, sprečavaju iseljavanje delova Srbije, pražnjenje Srbije koje se nažalost dešava ubrzano u poslednjih nekoliko godina. Srbija nam se prazni. Omladina i stručnjaci napuštaju zemlju, odlaze u inostranstvo, a ljudi iz centralnih, južnih, istočnih i zapadnih delova zemlje odlaze ili u Beograd najčešće ili u inostranstvo.
Imamo jedan katastrofalan disparitet, užasno lošu ekonomsku i socijalnu situaciju u zemlji, za koju niko živ ne odgovara zato što – samo sam ministar od septembra, pre mene je bio neko drugi, što ja poštujem, samo vas molim onda poštujte to i oko stranaka koje su bile na vlasti pre tri godine, a ne ovde da slušamo - prethodna vlast od jednog kolege malopre koji su takođe bili deo te vlasti. To je vređanje inteligencije. Dakle, dajte bar oko toga da se uozbiljimo.
Pre svega ostalog moram da vas podsetim da smo u maju mesecu 2014. godine imali raspravu ovde u Skupštini Srbije i kako ste pozvali na Abrahama Linkolna, pozvaću se i ja - nijedan čovek nema tako dobru memoriju da bi bio uspešan lažov. Hajde da čujemo šta je režim govorio u maju 2014. godine u ovoj Skupštini. Jedan kolega od preko puta, neću ime da mu spominjem, je rekao sledeću stvar – Vlada se nalazi u situaciji koja najbolje može da se opiše jednim stihom starozavetnog proroka Jezekilja –Da je neko jeo kiselo grožđe, a sad ovoj Vladi trnu zubi.
Međutim, on kaže sledeću stvar – neće se ljudi naći na ulici, nego će se u tom dodatnom vremenu od pet meseci, ovo je maj 2014. godine kad se govori, tražiti rešenje, konačno i definitivno rešenje za ovaj problem preduzeća u restrukturiranju i preko 50 hiljada srpskih radnika. To je rekao uvaženi kolega od preko puta, ne mislim na šefa većine, i u tom smislu smo dobili jednu u nizu potvrda ove rasprave da će se naći konačno i definitivno rešenje. Konačno i definitivno rešenje očigledno ne postoji jer se mi ponovo nalazimo na istoj temi godinu dana kasnije u ovoj Skupštini.
Druga zamerka je naravno zašto samo ili baš ovih 17 preduzeća ili onih 33? Zašto? Koji je to kriterijum? Kako ste merili stratešku opredeljenost? Da li je to broj zaposlenih? Da li je to strateška priroda proizvoda koji se pravi ili ne pravi i kako ste se baš za njih odlučili?
Drugim rečima, moja zamerka, ministre vama i Vladi, da bih malo razbio monotoniju istih argumenata, je u tome što niste mnogo više preduzeća stavili na ovaj spisak.
I imamo izjavu ministra Selakovića koji je to tada branio, koji je rekao sledeću stvar – mi želimo problem da rešimo definitivno i taj problem sada mora da se reši. Naravno nisu rešili. Onda to poredi sa tumorom itd. što je vrlo neukusno.
Onda kaže – nema vaskrsenja bez smrti, misleći na smrt u preduzeću u restrukturiranju. Najgušći mrak je pred zoru, kaže ministar Selaković itd. protiv otrovi, citostatici. Nećemo andole, nećemo, kako kaže premijer, bombone da lečimo rak itd. Dakle, tu se vidi jedna linija istih primera, iste argumentacije koja je potpuno ne primerena.
Ovako kaže tadašnji branilac stavova Vlade ministar Selaković – nećemo čekati da prođe 150 dana. Ponavljam, ovo je maj 2014. godine. Ne pada nam na pamet da čekamo da prođe 150 dana, pa da onda smišljamo šta ćemo da uradimo. Ne, mi ćemo to onmah. Već smo počeli da radimo, u prirodi politike vladajuće stranke koja sve govori u futuru i sve – uradićemo i napravićemo i rešićemo, samo sutra. To je kao i u onom filmu – i ti ćeš kume, samo sutra. To oni poručuju građinima Srbije.
Građani Srbije čekajte vi sutra. Posle godinu dana – ne pada nam napamet, citiram ministra Selakovića, da čekamo 150 dana. Bogami, padalo vam je napamet. Evo vas, ništa niste uradili. Tri godine ste na vlasti. Tri godine na vlasti, 92.000 radnika čeka rešenje koje nije, po nama, samo u tome da kažete – evo vam novac, niste uspeli da se privatizujete, niko se živ nije javio, izvolite neki novac, koji je mizeran, koji je mali, sa kojim ne može nikakva privreda u Srbiji realno da se pokrene, realno govoreći, nikakva i ti ljudi odoše na ulicu. Kupiće neke potrepštine za kuću i završiće na ulici. Puna je Srbija takvih primera od svih vlasti. Vi znate da ja ne aboliram nikoga i da ekonomski i privatizacioni model od 2003. godine po meni je bio užasno loš.
Ali, vi ste ovde pričali protiv privatizacije. Do juče ste, do jutros ste pričali protiv privatizacije, pa što je branite sada? Čekajte, kakva je to privatizacija koja ima stranačke boje? Jel privatizacija ili nije privatizacija? Ako je privatizacija, zašto onda do juče govorite o genocidu, citiram jednog kolegu, što je vrlo neprimeren izraz, nad radnicima Srbije, a sada kažete – teški lekovi, nema smrti bez vaskrsa. Neće radnik u Srbiji vaskrsnuti dok je vaše vlasti. Nema šanse i ovaj zakon je dokaz za to.
U maju će biti ulazak vaš u četiri godine apsolutne vlasti, u maju sad, iako se ni mi nismo proslavili u procesu privatizacije, da budem blag, ovo što sada radite je bezpogovorno prihvatanje koncepta privatizacije onoga što je MMF smislio. Bez ikakvog kriterijuma, bez procedure, odokativnom metodom 17 preduzeća, budite srećni, godinu dana ste zaštićeni, a ostali na doboš. To je ono što će se desiti. Ne krivim vas lično.
Znate šta ću sad da vam kažem, ministre Sertiću, možda vas iznenadim, što se mene tiče, čitajući ovde šta se vi govorili i šta je govorio premijer Vučić, vi ste za mene heroj, a znate zašto ste vi za mene heroj? Zato što je premijer Vučić ovako rekao 6. maja u „Blicu“ – neću da trpim javašluk, zato sam skinuo Sertićev predlog na sastanku sa MMF i, rekao je, moj potez je šokirao predstavnike Fonda. Ponovno odlaganje rešenja možda bi prijalo moj stranci, ali ja znam da u naredne dve godine ništa ne bi bilo urađeno. Prezirem stalna odlaganja. Zato sam srušio Sertićev predlog i prihvatio predlog MMF da za svako od tih 25 preduzeća razgovaramo sa poveriocima.
I onda se desi čudo. Odjednom, 11. maja za „Tanjug“ – prihvaćen Sertićev predlog – izuzimaju se 17 preduzeća od poverilaca i od naplate. Dakle, vi ste uradili pravu stvar. Samo ja mislim da ste trebali mnogo više preduzeća. Nije rešenje ni za srpsku privredu, ni za ekonomiju, ni za katastrofalnu ekonomsku, a pre svega socijalnu situaciju u Srbiji, naročito u centralnoj, južnoj, istočnoj i zapadnoj Srbiji, nije rešenje da im zatvorite ovo zato što nema, bože moj, ko da kupi, pa onda ćemo dobiti novac koji ćemo potrošiti na belu tehniku, ali nažalost u Srbiji na vraćanje dugova.
Na vraćanje dugova zato što vrlo dobro, uvažene kolege znaju, da nam Srbija jede na crtu i da minimarketi koji su opstali po srpskim varošicama, selima i opštinama daju robu na crtu kada stignu pare. Ovaj radnik će prvo morati da plati tu crtu i gde će on onda da radi? To je moje pitanje vama.
Ja sam takođe primetio da iz prerađivačke industrije imamo čak 63 preduzeća. Šezdeset tri preduzeća će se ili ugasiti ili će otići na doboš, u stečaj i ti ljudi će ostati bez posla.
Puna su usta ovom režimu poljoprivrede, prerade hrane - mi smo šampioni u proizvodnji hrane, a 63 preduzeća odoše niz Dunav. Šta ćemo s tim da radimo? Zašto niste izašli iz okova promašenog ekonomskog privatizacionog koncepta, kada pričamo o konceptima ovih dana? Zašto niste pokušali ta preduzeća da spasite? Zašto ih niste naterali da naprave planove? Zašto ih niste naterali da pospeše proizvodnju, da im pomognete da ostvare izvoz? Zašto niste Razvojnu banku Srbije napravili? Zašto ne razvijete radničko akcionarstvo na pet godina, pa ga onda prodate. Zašto ono što ste dali „Smederevskoj Železari“ niste dali i ostalima? Stavite na konkurs menadžment i dobro ih platite, neka rade i ta preduzeća, a naročito u prerađivačkoj industriji. Evo Koceljeva, može da hrani pola Srbije određenim proizvodima. Zašto? Ne, na doboš. Kome? Kalkulantima, mešetarima, preprodavcima. Koja vam je brana od toga da se ne ponovi ono što se dešavalo? Koja? Agencija za privatizaciju? Pa dajte da budemo ozbiljni. Ko će da kontroliše poreklo imovine tih ljudi? Ko? Kažite mi ime institucije. Po kom zakonu? Koliko će biti taksista koji će naprasno da kupe neka preduzeća po Srbiji, kao što su kupili „Avala film“? To treba da nam kažete. Kako ćete kontrolisati te mešetare?
Šesnaest milijardi dinara ste opredelili u budžetu za otpremnine. U 80 firmi najmanje 20 hiljada ljudi će ostati bez posla, i ovima se odlaže na godinu dana, pa je to još 30 hiljada. Srbijo, ovo je ono što vas čeka. Ne zato što vi želite loše. Verujte, ne optužujem nikoga, naročito vas, ministre Sertiću. Ne, ja ne mislim uopšte da vi želite nešto loše. Ja mislim da vi funkcionišete najbolje što možete u datim okvirima, političkim, ideološkim, ekonomskim i tržišnim, nego je problem što ova Vlada nije spreman da iz toga iskorači. Ona će slepo da prati ovaj princip. Ona će slepo da prati tržište. Ona će da dozvoli da svi odu na biro, svi ovi ljudi, jer nema, Bože moj, ko da kupi. Pa šta sad? Kako je rekao uvaženi kolega - neće valjda država da daje poslove? Pa, idite to u ispražnjenu Srbiju pa im recite. Ili, još bolje, ne mislim ništa lično, idite pa im recite zašto vaše partijske kolege mogu da rade u opštini i javnom preduzeću, a oni moraju na tržište. A, ovo vam se više sviđa? Pa, idite onda tamo po srpskim selima, idite u „Srbijanku-Valjevo“, recite njima što on ne može da dobije neku pomoć da radi, neki podsticaj, neku novu teglu koju će prodati, a njegov prijatelj i komšija koji je ušao u SNS može da radi u javnom preduzeću i opštini i baš ga briga, za njega tržište ne važi. E, to je problem.
Niste vi pravi neoliberali. Vi ste samo neoliberali za narod. Za vas ste vi i te kakve budžetlije, etatisti čisti. Sve ste podržavili što ste mogli, ali ne za narod. Narod mora na tržište, ili, da budem precizan, oni koji nisu u vašoj partiji. To je ono protiv čega se mi moramo boriti.
Zato, ministre, ako možete, osim ovog dela koji se tiče nedostatka jasnog kriterijuma, dela koji se tiče zašto samo 17 i dela šta će biti sa ostalima, ali ne samo otpremnina, nego šta tu strateški ova Vlada može da uradi za te ljude? Jer, to nije pitanje za ovih 50 hiljada, 92 hiljade radnika, to je pitanje za celu Srbiju, ljudi. Cela Srbija će da se spakuje i ode negde. Najverovatnije u Beograd ili u inostranstvo, ko može. Šta onda? Ode otpremnina. Ko će tada da pita naprednjake gde je otpremnina? Kakva otpremnina, vratili su dugove.
Ne može se izaći, ljudi, iz krize i rupe u koju smo upali sa ovim ustaljenim koracima, koje je i naša vlast preuzimala. To su pogrešni koraci. To je ono što vam predlažem, a ne napadam nikoga. Samo izađite iz kutije. Ja mislim da ste vi, ministre, uspeli, bar sa pokušajem da spasite nešto na neki rok, da izađete iz kutije i svaka vam čast što ste imali snage da se usprotivite premijeru Vučiću. Hvala.