Sasvim dovoljno. Hvala gospodine Arsiću.
Dakle, u amandmanu na član 30. naša poslanička grupa je predložila da minimalna satisfakcija za suđenje koje nije u razumnom roku ne bude ispod 1.000 evra.
Mi smo to obrazložili činjenicom da je to adekvatna sankcija sa jedne strane za sudstvo, odnosno za državu, za činjenicu da nije omogućilo svojim građanima da dobiju konačnu presudu u svoju ili protiv, korist druge strane, da je to dovoljna sankcija, ali da je to i dovoljna satisfakcija za građanina da to bude 1.000 evra. To možemo čak obrazložiti i finansijski.
Dakle, ako minimalna satisfakcija bude 300 evra u dinarskoj protivvrednosti, maksimalna 3.000 evra, bojim se da će znajući praksu naših sudova ta minimalna satisfakcija biti pravilo i da će građani dobiti satisfakciju u iznosu od 300 evra, a moguće je da će sam postupak, troškovi advokata, biti na nivou te satisfakcije.
U tom smislu smatramo da je ministarstvo moralo da vodi računa o troškovima advokata koji nisu mali za obične građane Srbije i o tome da se teško može proceniti i da je to, rekao bih, neozbiljno, da je suđenje mimo razumnog roka, da tako kažemo, da to suđenje mimo razumnog roka košta 300 evra.
U tom smislu predlažemo da prihvatite ovaj naš amandman naravno imajući u vidu sve ono, gospodine ministre, o čemu smo jutros pričali, da se ovaj zakon bavi kozmetikom, da bi on bio prigodan za jedan uređen pravni sistem, kao što ste rekli da se radi o pravnom sistemu Nemačke, Austrije, a da će u ovom slučaju, to pokazuje i odredba ovog člana, to biti u stvari samo jedna šminka nečega što se zove loše pravosuđe.
Nisam imao mogućnost da jutros obrazlažući prethodni amandman, a može se odnositi i na ovaj amandman, kada ste govorili o broju predmeta koji stoje u fiokama vaših sudova i naših sudova, nisam bio u prilici da vam kažem da je najveći broj tih odluka, odnosno predmeta koji stoje u tim fiokama, nastao zahvaljujući sudijama koji nisu bili reizabrani u periodu koji vi označavate kao loš period našeg pravosuđa i da oni nisu bili reizabrani, baš zbog činjenice što su u svojim fiokama držali neke predmete koji su zastarevali.
Sećate se dobro predmeta koji su prošli bez osuđujuće presude baš zbog toga što su zastareli i zbog toga ministre Selakoviću nemojte da ovako na mali iznos procenite, da tako kažemo, duhovnu patnju građana koji čekaju na suđenje zato što im je neki državni organ ugrozio neko pravo, zato što vode radni spor ili možda neki drugi spor koji će voditi penzioneri zato što su im oduzete penzije i nemojte to svoditi na 300 evra.
Zamislite penzionera koji će pokrenuti spor zato što ste mu oduzeli penziju, odnosno smanjili penziju i zato što ne može sa svojom penzijom danas da preživi, a to je bilo stečajno pravo, mimo Ustava je bilo to smanjenje i uz tu presudu koju će možda dočekati za neke tri – četiri godine, dobije moralnu satisfakciju od 300 evra.
Zamislite invalide ili trudnice ili samohrane majke u NIS koji su ovih dana, njih oko 160, ostali bez posla zato što je poslodavac primenio novi Zakon o radu, naravno ne poštujući, moram reći, međudržavni sporazum između dve zemlje, koji je garantovao pravo na rad tim osobama i zamislite ukoliko jedna samohrana majka posle tri ili četiri godine dobije presudu koja će biti u vrednosti 3.000 evra.
Mislim ministre da to nije odgovorno i da bi vi na ovaj način mogli da otklonite štetu koju je ova Vlada napravila tim ljudima koji će se naći u sporu. Zamislite spor građana koji su uzeli kredite u švajcarskim francima, u evrima, kupili svoj stan, koji su sada dužniji, više dužni nego u momentu kada su počeli da vraćaju kredit. Počeli su da vraćaju kredit od 30.000 evra, sada su dužni 60.000 evra.
Kada se okonča …
(Zoran Babić, s mesta: Ko je doveo te banke?)
Gospodine Arsiću, molim vas da smirite gospodina Babića.
Dakle, kada se okonča taj postupak i kada banke budu proglašene krivima i kada banke budu označene da su koristile, da su se prekomerno okoristile, zamislite moralnu satisfakciju od 300 evra i brojne druge nepravilnosti koje su prouzrokovane između ostalog.
Juče sam slušao jedan slučaj o legalizaciji nelegalnih objekata. Čovek je završio postupak legalizacije prema zakonu još iz 2004. godine. Završio je celokupan postupak. Trebalo je da dobije upotrebnu dozvolu. U međuvremenu su doneti neki novi zakoni i na šalteru su mu rekli: „Sada ti moraš da pokreneš kompletno novi postupak“. Pa, kaže: „Ja sam završio jedan postupak koji je bio mnogo složeniji, a cena mnogo veća za legalizaciju. Zašto sada moram da podnosim novi zahtev?“. Kaže: „Morate da podnosite zato što u Zakonu o legalizaciji ne piše da oni koji su završili postupak ne moraju da pokreću novi postupak.“.
Molim vas, gospodine Selakoviću, zabeležite to, to je zaista jedna nepravda za građane koji su izvršili svoju građansku obavezu. Zamislite tog građanina koji je platio šest hiljada evra za legalizaciju 2004. godine, koji jednog dana dokaže svoje pravo i koji dobije moralnu satisfakciju od 300 evra.
Zbog toga predlažem, gospodine Selakoviću, da prihvatite ove naše predloge. Mi smo branili sve naše amandmane. Mi smo pokušali da popravimo ovaj zakon koji, kažemo, sam kao zakon nije toliko sporan koliko su sporne društvene okolnosti u kojima se on donosi. Hvala.