Hvala predsedavajući.

Javljam se po amandmanu koleginice Borke, s obzirom da je govorila o tome da ovaj fond, odnosno registar za obveznike socijalnog osiguranja svakako treba da doprinesemo tome da bude transparentniji, da smanjimo administraciju, da bude brža prijava i da za sve nas bude lakše.

Ali, ja se sada, ovoga puta pitam, pre svega pitam gospodina ministra finansija, Sinišu Malog, ovo mu je prvi Predlog budžeta sa kojim je došao u Skupštinu Srbije. Meni je žao, verovatno se vi, ili bar bi trebalo vama bude žao, što su vam poslanici SNS onemogućili da argumentovano raspravljate sada u pojedinostima o svakom amandmanu koji je podnela opozicija. Verujem da bi trebalo da se ljutite i zbog toga što je ovaj najvažniji predlog zakona nije po prvoj tački dnevnog reda, nego je tek četvrta tačka dnevnog reda. To vi verovatno treba sa sobom da raspravite.

Drugo, gospodine ministre, kažete i većina ovde kaže, budžet je uravnotežen. Svakako da je uravnotežen, mi moramo da imamo jednake prihode i da trošimo onoliko koliko prihodujemo, ali zar ne mislite da ako hoćemo da kažemo da je budžet i reformski, treba jednog dana da se dotaknemo javnih preduzeća i sistema uređenja plata u javnom sektoru. Vama je to ukazao Fiskalni savet. Dve najveće mane koje ovde treba da kažemo, jeste neuređen sistem javnih plata u sektoru. Mi ćemo jednog dana ako nas iko gleda od mladih sada šta se ovde dešava, verovatno će već sutra na desetine, hiljade njih da pakuje kofere i da ode i u jednom momentu više nećemo imati ni koga da prijavimo u ovaj obavezni registar socijalnog osiguranja.

Zato vas molim, vas kao ministra finansija i vas kao predstavnika Vlade, jer vi kreirate uopšte ono što se dešava u Srbiji i vi kreirate način na koji će opozicija da reaguje na vaše predloge zakona. Zato vas molim da plate u javnom sektoru bar u 2019. godini započnete da sistemskim reformišete, da jednom krenemo i da popišemo sva radna mesta u javnom sektoru i da izjednačimo makar plate, recimo administrativnog osoblja u Ministarstvu finansija, u javnim agencijama i u javnim preduzećima.

Vi verovatno znate da su plate visokoobrazovanih ljudi u vašem ministarstvu, u administraciji negde 35, 40, 45 hiljade dinara.

Isto tako su plate visoko obrazovanih mladih ljudi u lokalnim samoupravama. Ja neću da idem dalje, poći ću samo od svog sina koji je diplomirani inženjer arhitekture i radi za 38.000 dinara.

Da li vi verujete da ćemo mi, ako ovakve plate imamo za mlade i školovane ljude imati jednog dana koga da prijavimo u Registar obaveznog socijalnog osiguranja?

Zato vas molim da se pozabavite javnim preduzećima, reformisanjem javnih preduzeća, da se pozabavite platnim razredima, jer u to niko ne sme da takne zbog jakih sindikalnih organizacija u javnim preduzećima, pre svega, u EPS.

Molim vas da razmislite da li i dalje treba da ostane na snazi Zakon o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru. Ovim zakonom koji traje pune četiri godine osakatili smo mnoge sisteme. Ja ću da navedem samo jedan sistem socijalne zaštite, jer, pre svega, iz njega dolazim. Na stotine radnih mesta je ostalo nepopunjeno zbog odliva prirodnog iz socijalne zaštite. Centri za socijalni rad i mnoge ustanove socijalne zaštite suočene su sa nemanjem stručnih kadrova da normalno obavljaju svoj posao i da normalno rade za ono za šta ih država plaća. Verovatno ni ove godine, a prošle godine su nam baš iz ministarstva rekli da nam je na Vladinoj komisiji koja, uzgred, budi rečeno, izgleda i služi za to da bude usko grlo i kontrolno telo koje će dati zeleno svetlo da se zaposli samo neko ko je blizak SNS ili ko će sprovoditi politiku SNS.

Molim vas da dobro razmislite da li vam je budžet reformski i da obratite pažnju na sve ono što vam danima ovde ukazuju i poslanici opozicije, a isto tako da vodite računa i o onome što na budžet spočitavaju ili vam makar kažu kao dobronamernu kritiku članovi Fiskalnog saveta, koji su, između ostalog, i plaćeni za to, da prate na koji način se vodi fiskalna politika u našoj zemlji. Hvala.

Hvala.

Poštovani gospodine ministre, ja se javljam po ovom amandmanu koji su podnele narodne poslanice Bukvić i koleginica Stojadinović. Mislim da su u pravu i da je ovaj amandman trebalo da prihvatite, da u ovom članu 1. u stavu 1. umesto reči: „rano“ stoji ili blagovremeno ili pravovremeno.

To vam govorim zato što, prosto, iz iskustva i ličnog, i moja opština Svilajnac je 2014. godine u majskim poplavama bila jedna od najugroženijih opština. Tako da, mislim da je tada pravovremeno ili blagovremeno reagovao ili Regionalni štab za vanredne situacije, koji je trebalo da prati sve vodotokove na teritoriji i okruga i pogotovo naše opštine, jer je nas ugrozila reka Resava, odnosno bujični potoci koji su došli sa okolnih brda, tako da je pravovremeno ili blagovremeno reagovala ili Štab za vanredne situacije, regionalni, ili nadležne vodoprivredne organizacije koje su u tim kišnim danima, koji su trajali nedeljama, a ne danima, pratile vodotokove i vodostaj i da su na vreme obavestile opštinski štab, mnogi naši građani bi bili već uveče, pre deset sati uveče obavešteni o nadolazećim ogromnim količinama vode.

Ovako smo mi u Svilajncu relativno kasno saznali da će doći velika voda, tako da smo cele noći spašavali uglavnom materijalna dobra, ono što je moglo već u nekim ranim, odnosno kasnim popodnevnim satima da bude spašeno.

Kada smo već kod tih posledica posle poplava, poučeni takvim katastrofalnim dešavanjima 2014. godine, meni je prosto obaveza i dužnost da istaknem da smo mi u opštini, odnosno opštinsko rukovodstvo preduzelo mere da reguliše reku Resavu u tri neke faze od ušća u reku Veliku Moravu, pa sve preko sela Sedlare i Subotica. Vrednost tih radova je 2.700.000 evra. Radovi su uveliko u toku. Regulišu se još tri bujična vodotoka, tako da se nadam da Svilajnac više nikada neće biti u situaciji da doživi onu sudbinu kao što je bila u maju 2014. godine.

Tako da, mislim da bi ipak trebalo da stoji to, da bude preciznije. Zato vas ipak molim da prihvatite ove amandmane. Hvala.

Predsedavajući, ukazujem na povredu Poslovnika član 106. stav 1. - govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Uz dužno poštovanje svih nas poslanika, tj. onih poslanika koji su pisali amandmane na Predlog zakona o građevinskim proizvodima, koleginica koja je neposredno pre ove povrede Poslovnika govorila je o ozakonjenju. Zakon o ozakonjenju objekata je zakon koji dolazi posle ovoga. Verovatno, ja se zdušno nadam da će se stići i o amandmanima po tom zakonu.

Međutim, ovde je potpuno promašena tema. Vi niste, gospodine predsedavajući, samo opomenuli koleginicu da rasprava o amandmanima o Predlogu zakona o ozakonjenju dolazi kasnije.

Inače, mi možemo svi ovde da napišemo mini literalne sastave koji bi nosili naziv „moja lokalna samouprava“ i da se pohvalimo šta smo sve to uradili. To je svakako za poštovanje, šta god da se uradi u nekoj lokalnoj samoupravi, ali postaje praksa u Skupštini, kada je rasprava o bilo kom zakonu, i to samo o zakonu koji je prvi na dnevnom redu i o članu 1. raspravljamo o svakoj lokalnoj samoupravi i o uspesima te lokalne samouprave. Potrošimo svo vreme i nikada ne stignemo do mnogo važnijih zakona, koji su obično ispod ovog zakona koji je pod prvom tačkom dnevnog reda.

Tako da ćemo mi ovde propustiti da na kvalitetan način razgovaramo i diskutujemo o amandmanima na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji i na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ozakonjenju. To su mnogo bitnije teme u Srbiji. Kažem, uz dužno poštovanje svega što je u Srbiji urađeno u svim lokalnim samoupravama, nama je rak rana gradnja, ilegalna izgradnja, koja jeste bila i u prethodnim vladama, ali traje i danas. O tome treba ozbiljno da razgovaramo i da ta rasprava traje danima, a ne o ovom tehničkom zakonu, koji ja pozdravljam, gde uvodimo standarde da budemo konkurentni na svetskom tržištu, ali je to tehnički zakon i treba ga obrazložiti i usvojiti svakako. Hvala vam.

Hvala predsedavajući.

Demokratska stranka Srbije podnela je, u stvari ja sam podnela amandman na član 2. Predloga zakona kojim se u stvari dopunjuje ili delom izmenjuje član 15. osnovnog zakona, a koji reguliše rokove kada prestaje svojstvo osiguranika onim licima koja nisu u sistemu obaveznog socijalnog osiguranja.

Predlogom zakona je predviđeno da taj rok bude šest meseci, ja sam amandmanom predložila da taj rok produžimo na 12 meseci, jer ta lica koja žele, a nisu već u sistemu obaveznog penzijskog osiguranja treba da imaju neki primeren rok, a smatram da rok od 12 meseci dovoljan rok ne bi li se te obaveze po osnova penzijskog osiguranja koje dospevaju platile u tom roku.

Samo još jedno pitanje ili da mi gospodin ministar ako može kaže, da li se ovaj rok koji je u Predlogu zakona dat za šest meseci, da li će se odnositi i na samostalne preduzetnike koji zatvore radnju, pa onda su u nekom periodu od šest meseci, hoće da se ponovo prijave na penzijsko osiguranje, da li taj rok važi i za njih. Na žalost mi smo svedoci pod kojim uslovima danas preduzetnici rade, uglavnom su jako teški tržišni uslovi i da li će oni imati taj rok, a ja predlažem da bude 12 meseci, a vi predlažete da bude šest meseci.

Kada sam već kod ovog predloga zakona, kod ovog amandmana, gospodine predsedavajući, zamolila bih vas, mi treći dan ovde raspravljamo o amandmanima na Zakon o PIO i nažalost samo smo prešli amandmane na naslov zakona, na član 1. i započeli član 2. Bojim se da ćemo svo vreme da istrošimo oko člana 2. a ključni zakon, odnosno članovi ovog zakona neće amandmanski uopšte da se obrazlažu. Ako tako nastavimo ubuduće ćemo svi podnositi amandmane samo na naslov zakona i na član 1. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Ukazujem na povredu Poslovnika, član 106. stav 1. – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Uvažavam napor svakog od nas, i svakog kolegu i koleginicu koji uloži napor da napiše amandman, da ga ovde obrazloži, da ga odbrani, da se sa njim sutradan u glasanju složim ili ne složim, ali prosto ne mogu da se ne osvrnem na ovaj amandman koji je koleginica Božić iznela, a u stvari najmanje govorila o njemu. U ovom amandmanu njenom stoji da se ovim zakonom podstiče sveukupni razvoj Republike Srbije sa posebnim osvrtom na jačanje državnog sistema. U njenom izlaganju nismo čuli ni jednu reč kako će to ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o PIO da poboljša jačanje državnog sistema, već smo uglavnom čuli jedan sadržajan EPP šta SNS radi, za pozdraviti je ako je sve to istina, ali vas molim da se držimo tačke dnevnog reda jer već tri ili četiri sata raspravljamo, a samo smo nekih pedesetak amandmana prodiskutovali. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Gospodine predsedavajući, ukazujem na povredu Poslovnika član 27, 106. i 108.

Vi ste dužni da slušate šta svako od nas priča. Danas je na dnevnom redu rasprava o amandmanima o izmenama i dopunama Zakona o PIO. Ovde ima 600 i nešto napisanih amandmana. Vladajuća stranka SNS je napisala najmanje 400, 500 i mi volimo i da čujemo šta ti njihovi amandmani i kako poboljšavaju ovaj zakon.

Konkretno, amandman kolege Kneževića glasi – ovim zakonom podstiče se sveukupni razvoj Republike Srbije sa posebnim osvrtom na razvoj prosvetnog sistema. Dobro je što su ovde i ministar prosvete i ministar rada i socijalne politike, pa bi stvarno bilo dobro da smo ovaj amandman u tom duhu prokomentarisali, možda ga i prihvatili, da vidimo kako to ove izmene zakona o PIO utiču na prosvetni sistem.

Zato vas molim, rasprava je već šest sati, ako ovako nastavimo raspravljaćemo još šest dana o ovim amandmanima. I, mi čekamo da dođe naš amandman na red, jer pre svega hoćemo da se usredsredimo samo na ovaj zakon. Sve ove diskusije stoje, treba da se kaže šta je dobro, a šta nije urađeno u ovoj državi, ali ne sada kada je rasprava o amandmanima. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Ovaj amandman koleginice Malušić zahteva posebnu pažnju. Meni je žao što koleginica Malušić nije pročitala kako njen amandman glasi, pa ću ga ja pročitati – treba posebno da se osvrnemo na smanjenje socijalnih razlika.

Mi danas u Srbiji ne znamo ko je veća socijalna kategorija, da li penzioneri sa ovako niskim penzijama, pogotovo oni sa najnižim, da li zaposleni u realnom sektoru, pogotovo u privatnim kompanijama, stranim sa 200 evra plate, da li zaposleni u državnoj upravi i nekim lokalnim samoupravama koji imaju 20, 30 ili najviše 40.000 dinara, jer danas je sve socijalna kategorija ako ne zaradi makar za minimalnu potrošačku korpu, a svi znamo koji je to iznos.

No, da se ja vratim na penzionere. Gospodine ministre, i obrazloženje u ovom predlogu zakona, kao verovatno i ostala obrazloženja od 2002. godine do danas, kada smo pet puta menjali Zakon o PIO, a sve sa ciljem ne bismo li konačno i temeljno reformisali penzioni sistem. Na žalost, mi se ni posle 16 godina nismo pomakli sa početne pozicije kada je u pitanju temeljna reforma i finansijska održivost penzionog sistem, a samim tim pravna i socijalna sigurnost i za sadašnje penzionere, i za mnoge od nas. Nadam se da ćemo jednog dana svi biti penzioneri.

Na žalost, mi ne možemo reformom da nazovemo smanjenje penzija 2014. godine, kada smo bez volje i pitanja penzionerima, smanjili penzije njima i rekli – da, to je kategorija, treba da podnese najveći teret fiskalne konsolidacije.

Naši penzioneri su četiri godine kreditirali budžet Republike Srbije i sve nas, a da sada kroz ove izmene i dopune zakona, za koje opet kažemo da su reformski, kažemo da ćemo im povećati penzije. Nećemo im povećati penzije, hajde prvo da im vratimo ono što smo im oduzeli. Mi iz DSS se pre svega zalažemo da im vratimo ono što bi oni imali kao penzioneri, da su ove četiri godine primali usklađene penzije sa određenim parametrima. Kad im vratimo, tek onda možemo da razgovaramo o tome da li ćemo i za koliko da im povećamo penzije.

Svakako, da bismo imali i da bismo faktički sačuvali socijalnu sigurnost penzionera, moramo da razmišljamo i o tome na koji će način budućim penzionerima da se usklađuju penzije. Mi ne možemo da prenebregnemo. Nismo svi stručnjaci za penzioni sistem, ali ne možemo da prenebregnemo mišljenje i činjenice koje su izneli ljudi iz Fiskalnog saveta, koji su zato tu da ukažu na pozitivne ili negativne tendencije kada su u pitanju neki predlozi zakona i sistemi koji nas se tiču.

Sada ne znamo po kojim će se modelima obračunavati buduće penzije. Stavljene su u diskreciono pravo Vlade Republike Srbije da odlučuje kada će se penzije povećati, koliko će se povećati i da li će se uopšte povećati, sve u zavisnosti od toga koliko to budžet Republike Srbije može da podnese. I isto tako, to je sad jedna socijalna kategorija, a dajte da ih ne tretiramo više socijalnom kategorijom, e to je sad u kontekstu ovih socijalnih prava i socijalne jednakosti, dajte da odvojimo šta je penzija, stečeno pravo, ono što su naši penzioneri zaradili radeći 40 godina, od onog što se zove socijalna kategorija, a što će sada kroz taj penzioni dodatak opet biti u nadležnosti Vlade da im isplaćuje ili ne isplaćuje.

Gospodo ministri, vi to sada možete da branite kao mogućnost, eto, fiskalna konsolidacija je uspela, suficit je u budžetu, penzioneri su zaslužni što je do suficita došlo i hajde da im se odužimo. Nemojte da oni zavise sada od vas kao vladajuće strukture, zakon će ostati. Ako se vlast promeni, ponovo će zavisiti od politike, od izvršne vlasti, od neke nove političke strukture na vlasti i stalno će biti u stavu da li će ili neće biti po volji građanima jer su, jelte, njih milion i 700 i te kako značajno biračko telo. Do tada nemojte da se zanosimo nekim reformskim zakonima, dajte da ozbiljno i temeljno razmotrimo reformu penzionog sistema, ne bi li ona bila održiva, da nađemo modalitet. Nemojte da naše penzionere držimo u statusu građanina pokornog. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Hoću samo da ukažem na povredu Poslovnika, član 27. i član 106. – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres, a vi ste dužni da pratite tok sednice.

Pre nekoliko dana kada sam ja govorila o predlozima zakona, o ćelijama i tkivima, presađivanju ljudskih organa upravo je reklamiran Poslovnika da se ne držim teme dnevnog reda, a pričala sam baš o onome što je bilo na dnevnom redu i to mi je baš spočitavao po povredi Poslovnika kolega Martinović. Zato sada da ne bude dvostrukih aršina i ja ukazujem na povredu Poslovnika jer je kolega Martinović bio potpuno van teme dnevnog reda kada je u pitanju amandman na član 3. Predloga zakona o ljudskim ćelijama i tkivima.

Hvala i ne tražim da se izjašnjavamo o povredi Poslovnika.

Hvala predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, predstavnici Uprave za biomedicinu, nekako ne mogu da se otmem utisku da je načelna rasprava o ova veoma važna tri zakona iz vaše oblasti, Predlog zakona o ćelijama i tkivima, o presađivanju ljudskih organa i psihoaktivnih supstanci bukvalno traje jedan dan. Prosto sada vidimo, kada se raspravlja o amandmanima, kada rasprava ide u širinu i tematski se menja, da je bilo potrebno da o svakom ovom predlogu zakona ponaosob razgovaramo ovde u Skupštini, jer je tema i materija koju obrađuju veoma osetljiva.

Da krenem od prvog amandmana koji su poslanici DSS podneli na Predlog zakona o ljudskim tkivima i ćelijama. Naime, predlažemo da se naslov ovog zakona promeni i da glasi – Predlog zakona o medicinskom postupanju sa ljudskim ćelijama i tkivima.

Da se složimo sa vama, svakako da je bilo potrebno i da u stvari treba doneti jedan ovakav zakon koji će tretirati materiju o ljudskim ćelijama i tkivima, odnosno poslove koji ovu oblast pokrivaju, uslove koji treba da se zadovolje, medicinske odnosno zdravstvene ustanove koje će morati da ispune određene propisane uslove i da dobiju dozvolu da se time bave, svakako da je to potrebno da uradimo i da donesemo ovde. Prateći dalje zakon, vidimo da su u stvari sva pravna lica koja se ovde spominju zdravstvene ustanove, pa smo zato i mi predložili ovaj amandman da kaže da je to medicinsko tretiranje ili medicinsko postupanje sa ljudskim ćelijama i tkivima.

Ono čega se bojim, kao i mnogi poslanici ovde, pa zbog toga i dugo traje ova rasprava, jeste da mi i ova tri predloga zakona sa vrlo osetljivom materijom donosimo pre svega da bismo usaglasili ovu oblast sa zakonodavstvom EU i po evropskoj direktivi. Prosto, svi se plašimo i bojimo da ćemo na ovaj način sve naše baze podataka o ljudskim ćelijama, o tkivima, o ljudskim organima ovako široko otvoriti za korišćenje, kada su zemlje EU u pitanju i stavićemo ih pod kapu na neki način evropskog zakonodavstva.

Kada o svemu ovome raspravljamo, pre svega o transplantaciji ljudskih organa, ćelija i tkiva, treba da se zapitamo i pitamo se naravno, pre svega koliko mi u Srbiji danas imamo zdravstvenih ustanova i koliko visokostručno obučenih lekarskih timova koji će se baviti ovom materijom i kada su u pitanju ljudske ćelije i tkiva i kada je u pitanju presađivanje ljudskih organa i da li mi u stvari ovim zakonom otvaramo „tržište ljudskih organa i tkiva“ i to ne samo kada je Srbija u pitanju, već i šire gledano, kada je i tržište evropskih zemalja u pitanju, odnosno bogate zemlje EU? Tamo se uglavnom i vrše transplantacije, a uglavnom i njihovi timovi dolaze kod nas.

Videli ste danas u ovoj višesatnoj raspravi šta je u stvari ovde najveći problem i sa pravom smo pod sumnju stavili ovu odrednicu da smo mi sada rođenjem svi potencijalni donori.

Ministar se uporno trudi da objasni da to nije baš tako, da posle smrti čoveka ima ko se pita da li će on ostaviti svoje organe i da li će oni ući u proces doniranja.

Ono što i ja moram da podvučem ovde jeste da taj princip donorstva, za koga se apsolutno zalažem, mora da bude princip dobrovoljnosti. U suprotnom, gde su tu onda ona osnovna ljudska prava o kojima sve vreme ovde govorimo?

Naravno da ne treba da negiramo i ovde je poprilično pričano o tome, o tržištu ljudskih organa, o toj sivoj zoni ljudskih organa i ljudskog tkiva. Mi ne možemo da negiramo da takvo tržište postoji, da zloupotrebe i mahinacije postoje, pa se valjda zato i plašimo s pravom, jer, kako god okrenemo, to je, izgleda, po profitabilnosti možda posle trgovine oružjem, trgovine drogom, možda i treća najprofitabilnija grana, ružno je da kažem ali možda tako i može da se kaže.

Ako posmatramo ovaj zakon o ljudskim ćelijama i tkivima samo sa humane strane, koja apsolutno treba da ima taj ton i bitan je za potencijalne primaoce koji godinama čekaju, čuli smo kolike su nam liste, ne bi li nastavili kvalitetno da žive ili ne bi li čak i sačuvali život, svakako da ga treba podržati i svakako da ga treba precizno, zakonskom regulativom urediti.

Slažem se i sa širokim akcijama informisanosti našeg stanovništva šta znači biti donor a šta znači biti primaoc ljudskog tkiva ili ljudskih organa. Ali, prosto, mi moramo da znamo da ne samo pričama o tome koliko je to bitno i humano, već i da ih pravovremeno obavestimo da ne moraju da budu donori ako to ne žele i način na koji to mogu da sprovedu u praksi. Bojim se da široka populacija, da tako kažem, naša manje obrazovana populacija, populacija iz nekih ruralnih sredina, prosto neće imati obaveštenja kada i kako može da se odnosi prema ovoj materiji i na koji način ona može da kaže – da, biću donor, ili – da, neću biti donor. Nemojte da dozvolimo da taj deo naše populacije prosto postane plen za bogatu klijentelu iz bogatih zemalja Evropske unije.

Na kraju, gospodo predstavnici Vlade i koleginice i kolege poslanici, mi ovde u Skupštini ovako brzim tempom naše zakonodavstvo usaglašavamo sa zakonodavstvom EU kao da samo što nismo članica EU. Bojim se, a svedoci smo da su se oni glavni pregovori u Briselu zaglavili oko neprihvatljivog uslova za Srbiju, a to je priznavanje lažne države Kosovo i Metohija i bojim se da ćemo se na tom velikom kamenu spotaknuti i da nikada i nećemo, čemu se ja nadam, biti članica Evropske unije. Onda će sav ovaj naš višemesečni trud u Skupštini Srbije biti uzaludan, jer mi već mesecima samo prepisujemo evropske zakone. Hvala.

Hvala, predsednice.

Poštovani gospodine ministre, član 4. Predloga zakona, kao što vidimo, definiše sastav saveta za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije. Predviđeno je da savet ima sedam članova, da taj savet imenuje ministar. Radi javnosti, pročitaću ko bi trebao da čini taj savet: jednog člana daće Filozofski fakultet univerziteta u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici; jednog člana daće, odnosno predložiće SANU, ličnost iz oblasti nauke i umetnosti; četiri člana daće organi državne uprave, odnosno vaše nadležno ministarstvo dva, po jednog Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo vojno i jednog člana daće Republički zavod za zaštitu spomenika.

Mi smo amandmanom predvideli da u ovaj sastav uđe makar po jedan ili jedan predstavnik nekog udruženja, ratnog, vojnog udruženja. Imamo Udruženje potomaka ratnika Srbije 1912/1918. godine, imamo Udruženje ratnih dobrovoljaca, njihovih potomaka isto 1912/1918. godine i još mnogo udruženja. Tako da vas ja pitam uopšte - da li su ta udruženja učestvovala u javnoj raspravi kada je bio pripremljen nacrt ovog zakona ili da li su imali neke svoje predloge za sastav ovog odbora, jer savet, pre svega, daje mišljenje povodom predloga da se izgradi, da se podigne ili da se poruši neki memorijalni centar?

Ja sam više puta učestvovala u raznoraznim manifestacijama, pogotovo ovog ratnog Udruženja dobrovoljaca, njihovih potomaka i smatram da su to udruženja koja i te kako neguju te naše slavne datume, pogotovo iz vremena velikog rata 1914/1918. godine i mislim da im je trebalo dati prostora da se izjasne i oko Predloga zakona, a pogotovo…(Isključen mikrofon)

Hvala predsedavajući.

Javljam se po amandmanu prethodnog kolege, koji je jedan od prihvatljiviji amandmana SNS, za razliku od ostalih koji po meni nije trebalo da raspravljamo ovde po ovom predlogu zakona.

Poštovani gospodine ministre, vi vidite očigledno da je većina narodnih poslanika za to da se posle 40 i više godina donese novi zakon o ratnim memorijalima. Svakako da naše žrtve, mnogih oslobodilačkih ratova, vi ste ovde obuhvatili period od 1912. godine, nadam se do 90-tih godina prošlog veka i tih ratnih dešavanja, zaslužuju da imaju spomen obeležja, da imaju memorijalne centre, zaslužuju da o njima brinemo, a ne da budu kao do sada mnoga od njih zapuštena i zaboravljena.

Na žalost, mnoge kosti srpskih vojnika i vojnika drugih nacionalnosti, koji su se u srpskim oslobodilačkim ratovima, jesu rasuta po mnogim zemljama Evrope, pa bogami i šire. Vi ste to baš podrobno naveli u Predlogu zakona.

Međutim, i sama sam prilikom službene posete, jednom prilikom u Skoplju, doživela da nam Udruženje Srba u Makedoniji kaže kako su ta naša spomen obeležja bukvalno zaboravljena od države. Zato se sada nadam, kao i svi mi, da ćemo i te kako skrenuti pažnju na sva ta spomen obeležja i da ćemo sa dužnom pažnjom da negujemo tradiciju, sećanja na sve naše žrtve srpskog naroda.

Međutim, ja dolazim iz Resave sa vekovnom oslobodilačkom tradicijom još od Prvog srpskog ustanka i znamenitog vojvode Stevana Sinđelića i njegovih resavskih junaka koji su poginuli na Čegru. Prosto mi se nameće jedno pitanje – hoće li ovaj zakon da obuhvati i ta spomen obeležja iz ratova od Prvog srpskog ustanka i koji će se zakon tim spomen obeležjima i memorijalnim centrima baviti?

Mi u Svilajncu imamo i spomenik Stevanu Sinđeliću i spomen kuću Stevana Sinđelića i u Nišu je Ćele kula posvećena ratnicima i našim srpskim vojskovođama iz tog perioda. Iz kojih će se sredstava, pošto smo sada podelili lokalnu samoupravu i državni budžet i način finansiranja, iz kojih će se sredstava čuvati, negovati i održavati ta spomen obeležja.

Na kraju, nisam uspela, zbog svog amandmana greškom, ali bih podržala amandman koleginice Stojadinović i kolege Komlenskog. Vidite da nekada i desnice i levice mogu da se slože, da nigde u ovom zakonu, sem kod člana 18. i 19, niste ubacili reč – podizanje ili izgradnja ili postavljenje, postavljanje novih spomen obeležja. Bitno je to, gospodine ministre, da se odredi jasno, makar u prvom članu, da ne brinemo samo o uređenju, o finansiranju, o investicionom održavanju, bitno je da stoji i izgradnja ili postavljanje ili kako god vi smatrate da je taj termin prihvatljiv za vas. Hvala najlepše.

Hvala, predsedavajući.

Gospodine ministre i poslanici DS su podneli amandman da se član 3. Predloga zakona briše. Donekle smo mogli ovaj stav 1. ovog člana i da, tako kažem, zadržimo, s obzirom da se samo tehnički tu određuje da se reči „nevladina organizacija“ zamenjuju rečima „udruženja“, odnosno to je usklađivanje sa Zakonom o udruženjima, pa da kažem da to i može da prođe.

Međutim, ovaj stav 2. apsolutno nikako ne bi trebalo da stoji sad u ovom članu 3. Takođe, smatramo da je, pre svega, on neustavan, jer se ovde, na neki način, zakonski obavezuje lokalna samouprava da razvija administrativne kapacitete, što znači da bi trebalo, eventualno, da zaposli nove ljude ne bi li oni bili neki partner Vladi u sprovođenju politike evropske integracije, i na neki način išli u tom pravcu.

Smatramo da je to nepotrebno, pogotovu sada, s obzirom a je i broj zaposlenih u lokalnim samoupravama ograničen. To bi verovatno značilo povećanje broja zaposlenih, a mnogo veći razlog je taj – zašto sada da namećemo obavezu lokalnim samoupravama da prate evropske integracije, kada smo svedoci da su te evropske integracije u ovom momentu potpuno stale, ili pre bih rekla da su ušle u ćorsokak.

Naravno, dugo će se još čekati da se otvore neka nova poglavlja. Vidimo da je zato neophodno i potrebno i da smo ucenjeni da ćemo morati, hoćemo li da nastavimo tim putem, da na kraju priznamo KiM. To smo svi znali od 2000. godine do danas, nažalost, to ćemo morati da prihvatimo i u jednom momentu ćemo morati da stanemo sa tim integracijama.

Zato vas molim da ovaj stav izbrišete, ne mora da znači da će uvek biti na vlasti, i na republičkom nivou i na lokalnom nivou, evro – fanatici, možda će doći i neke druge stranke koje će se više okrenuti Srbiji i nekim drugim razvijenim zemljama, pa nam ovaj stav svakako neće biti ni potreban i zašto mi smo onda menjali zakon. Hvala.

Hvala predsednice.

Evo i poslanici Demokratske stranke Srbije podneli su amandman na član 4, tako što kažemo da član 4. treba da se briše. Naime, njime se predviđa šta sve opština preko svojih organa radi, čime se bavi, koje oblasti pokriva.

U postojećem zakonu to je pobrojano u nekih 39 tačaka, zbog nekih drugih zakona, koji su u međuvremenu doneti, nekih nadležnosti koje su se iz opštinske, odnosno lokalne oblasti preselile na republički, mi ipak smatramo da je postojeći zakon i ovaj član 4. sveobuhvatniji bio kada je u pitanju oblast koju treba organi lokalne samouprave da vrše ne bi li zadovoljili potrebe svojih građana.

Primera radi, vi ste sada to definisali u nekih 15 tačaka, pa bih ja samo da naglasim šta je to što je možda ovde trebalo i dalje da ostane, uređenje korišćenja poslovnog prostora, da ne govorim o Beogradu, glavnom gradu, svim većim gradovima, pa na kraju krajeva i nešto manjim gradovima.

Robne rezerve, ne mislim da je, vidimo kakva situacija ume da bude na terenu kada su nepogode, tako da, bar kada je u pitanju gorivo, i tako neke slične robe, mogu da budu i predmet robnih rezervi na opštinskom nivou.

Pomoć u razvoju zadrugarstva. Vidim da posebno jedno ministarstvo i te kako propagira zadrugarstvo, a ove ga nema i selimo ga iz ove nadležnosti.

Naravno, održavanje stambenih zgrada. Evo, ja ću samo da navedem jedan jako pozitivan primer iz Opštine Svilajnac. Mi smo pre nekoliko dana doneli odluku na našoj lokalnoj SO na koji način i u kojim zonama ćemo se mi baviti sređivanjem fasada i uopšte dovođenjem u funkcionalni status stambenih zgrada. Pošto smo na svu sreću sredili sve javne objekte, ostalo nam je prosto ruglo te stambene zgrade. Naravno da smo tim odlukama definisali i način na koji će učestvovati i stanari tih zgrada i procenat kojim će opština svojim budžetom da učestvuje u svemu tome. Nadam se da će i druge opštine poći našim primerom, jer prosto, eto, to je jedan primer dobre prakse.

Kod inspekcijskih službi bih nešto rekla. I u ovih 15 tačaka nema inspekcijskih službi, a znamo da i mi na lokalnom nivou donosimo nekim našim aktima, uređujemo neku oblast, tako da je potrebno da i ovde ostane ova tačka gde bismo mi na lokalnom nivou zadržali te naše inspekcijske službe. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, u članu 2. Predloga zakona o izmeni i dopuni Zakona o lokalnoj samoupravi predvideli ste šta sve i koju materiju treba da obuhvati statut kao najviši pravni akt lokalne samouprave.

Sada je to znatno širi krug pitanja koji se sada rešava Statutom u odnosu na postojeći Zakon o lokalnoj samoupravi i između ostalog, ovde stoji da statutom treba da se odredi organ koji će biti nadležan da zastupa lokalnu samoupravu pred Ustavnim sudom i Upravnim sudom.

Poslanici DSS su ovde podneli amandman da se ova odrednica briše, jer prvo imamo dilemu koji je to organ koji treba da zastupa lokalnu samoupravu pred ovim sudovima. Da li su to inače definisani organi lokalne samouprave po Zakonu o lokalnoj samoupravi, gde su skupština, opštinska uprava, opštinsko veće, predsednik opštine ili to može da se reguliše umesto statutom odlukom skupštine opštine u zavisnosti od procesa koji bi se proveo ili sudskog postupka koji bi se vodio i pred Ustavnim sudom i pred Upravnim sudom. Zato smo i podneli ovaj amandman da se ove odrednice brišu.

Kratko samo da se osvrnem i na ovaj vaš Predlog zakona koji je ovde jako hvaljen u načelu. Uglavnom su to dobra zakonska određenja i ja se kao opozicioni poslanik pridružujem tome da je Predlog zakona poprilično dobar, pogotovo u onom delu koji reguliše sada status mesnih zajednica, koji je uvek nekako bio diskutabilan, koji isto tako dobro reguliše saradnju, međuopštinsku saradnju, ali vas zato pitam – da li ste dobro odredili kako će sada da se odnosimo, jer ste samo spomenuli oko smene ili kako god, opoziva predsednika opštine i zamenika predsednika opština.

Ponadala sam se da će tu biti malo preciznije neke izmene i dopune zakona, jer činjenica je i svedoci smo da su danas uglavnom predsednici opština iz vladajuće koalicije, normalno, ali da se u mnogim opštinama predsednici opština odnose prema zaposlenima kao prema zaposlenima u svojoj privatnoj firmi, a prema opštinskim budžetima, kao prema svom džepu.

Nažalost, ima i pozitivnih primera, ali smo svedoci, to već uveliko nedeljama unazad pišu i mediji, a vlast o tome ćuti, kakvi su pojedini predsednici opština i da su uglavnom u nekim opštinama gospodari života i smrti. Ništa ne može da se desi dok se predsednik opštine ne pita.

Tako da ove izmene i dopune oko smene predsednika opštine moralo je da bude malo zahtevnije odrađen, pogotovo na ono što se dešava u Srbiji, pogotovo na zloupotrebe i pogotovo na to što mediji sve češće spominju da mi na mestu predsednika opština ili gradonačelnika imamo ljude sa jako sumnjivom, čak šta više, kriminogenom prošlošću.

Zato sam očekivala i tu u stvari najveću kritiku imam kada su u pitanju članovi 49. i 51. Čini mi se da smo mogli tu malo dublje da uđemo u izmene i dopune ovog zakona. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Osvrnula bih se na amandman mog kolege Tarbuka, pošto se ovde apostrofira neka saradnja sa lokalnim samoupravama.

Poštovani gospodine ministre, poštovana gospodo oficiri, s obzirom na ovako predložene amandmane, ja mislim da je vas ovde malo. Ovde bi trebalo, s obzirom na lepezu delatnosti koje su ovde kroz amandmane pominju, od poljoprivrede, preko digitalizacije, pa sve do infrastrukture, trebalo bi da sedi cela Vlada, ne bismo li svi raspravljali o ovim predloženim amandmanima od strane vladajuće stranke i ne bismo li se svi ubedili da sutradan glasamo za ovakve predloge amandmana i da, naravno, sve ovo bude ugrađeno u Predlog zakona o obrazovanju u Vojsci.

Vi, gospodo oficiri, vrlo dobro znate koliko košta školovanje jednog oficira i znate koliko košta državu njegovo usavršavanje, kao i što znate, i vi i mi, koliko je mladih oficira posle završene škole i vojne akademije, a imamo prilike da ih svake jeseni promovišemo ovde ispred doma Narodne skupštine, koliko mladih oficira odlazi iz Vojske Srbije. Ja neću ovde kao pojedini poslanici koji su sa vama polemisali koliko je ljudi odnosno mladih oficira otišlo iz Vojske Srbije, vi to najbolje znate. Ali, znam ja, recimo, samo da je u mom Svilajncu tri mlada oficira unazad godinu dana otišlo iz Vojske Srbije. Jedan od njih je čak pozivan i da radi pri Generalštabu, ali s obzirom na njegovu platu od 60 ili 70 hiljada dinara, ponižavajuće je da on sa tim novcem može da izdržava svoju porodicu i da plaća stan, jer nema rešeno stambeno pitanje.

Mnogo smo o tome govorili ovde kada su u pitanju uopšte status i problem našeg oficirskog kadra. Pa valjda i otuda što su nas napustili mladi i školovani oficiri, u jednom od zakona u ovom vojnom setu se predviđa da možemo, u neko formacijsko mesto koje predviđa oficirski kadar, da popunimo i civilima koji su zaposleni pri Vojsci Srbije. To je dato da bi se popunila upražnjena mesta, ali to sigurno ne može da bude dobro rešenje za Vojsku Srbije. Nemojte da se ponavljaju slučajevi kao što je Vojna ustanova „Dedinje“, koja umesto da na čelu ima pukovnika, ima doskorašnjeg šefa sale te ustanove. To nije dobro za Vojsku Srbije.

Što se tiče saradnje, odnosno odnosa ovog zakona o obrazovanju u Vojsci i lokalnih samouprava, gradova i opština, možda bi tu trebalo da se fokusiramo na nerešena pitanja napuštenih kasarna i domova Vojske Srbije. U mnogim gradovima, pa i u mom Svilajncu, ta kasarna i domovi Vojske Srbije propadaju. Niko se ne obazire, ta imovina stoji. Da li možemo, ja sam pokušavala svojevremeno kao lokalni funkcioner, da sa Vojskom Srbije rešimo neke svojinske odnose, jer svojevremeno opštine su davale zemljište na kojima su se podizale kasarne. Ovog momenta ni lokalne samouprave, ni Vojska Srbije, apsolutno nikakvu korist nemaju od tih ustanova i od tih objekata. To bi trebalo da bude predmet odnosa između Vojske Srbije i lokalnih samouprava.

Na kraju, gospodo oficiri, vojno obrazovanje – da, oficirski kadar – da, ali pitam vas da li mislite da mladi muški naraštaj u našoj Srbiji treba da ima, ako ne vojno obrazovanje, neku vojnu obuku? Kao majka sina, a verujem i mnoge ovde poslanice, ne mogu da se pomirim sa činjenicom da naša muška deca ne znaju da rasklope ili sklope najobičniju pušku. I mi, nekadašnji gimnazijalci od pre 20 i 30 godina, imali smo vojnu obuku, imali smo gađanje, pa smo i mi devojke tada znale da rukujemo oružjem. Danas momci koji nisu profesionalni vojnici, čast profesionalnoj vojsci, ostaju vojno potpuno neobučeni. Smatram da je to nedopustivo. Dajte da iznađemo modus kako da te mlade momke, makar onu najosnovniju vojnu obuku prođu ne bi li, za ne daj bože, bili na korist svojoj otadžbini. Hvala.