Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo, poštovani građani Srbije, ovim amandmanom koji podnosim želim da apelujem na vašu svest, jer on je sve, samo ne politički. On je etički, on je moralni, on u nama treba da pokrene nešto što se zove osećaj ka tradiciji i nacionalnoj svesti. Evo o čemu se radi.

Ja sam u svom izlaganju u raspravi govorio o dvorskom kompleksu na Dedinju i o tome da je to privatna imovina građana po nalogu Njegovog kraljevskog veličanstva kralja Aleksandra od 24. do 37. godine, da za sve to postoje adekvatni papiri, pravna procedura i sve ono što se može kazati da je to titular nekoga.

Neću da se vraćam, nemam vremena, na sve vreme koje se zove da je to oteto, ali ni dan danas njegovi naslednici to ne mogu da naslede. O čemu se radi? Oni su podstanari u rođenoj kući. Međutim, oni su kao najveći donatori posle Drugog svetskog rata, molim javnost da ovo sluša, zato što niko ne zna i niko ne afirmiše. Oni su preko 100 miliona dolara, starešina doma, prestolonaslednik Aleksandar i njegova supruga Katarina Karađorđević, princeza, poklonili ovom narodu kroz medicinsku opremu, kroz medicinske automobile, najsavremenije, kroz pomoć raznoraznoj deci u najtežim situacijama, do školovanja, do pomoći kada su velike poplave i za to nisu ništa tražili, jer u njihovim venama teče ona krv koja se zove da se zadužbinom, lepotom, ktitorstvom, ostavlja neko delo.

Ja ovo želim da afirmišem samo iz jednog razloga, ne zbog njih, njima to ne treba, nego da svi oni koji u ovoj zemlji nešto imaju, imaju to za primer i da znaju da se samo tako piše istorija svoga naroda. Paradoksalno je, oni nisu vlasnici svoje imovine, samim tim, oni tu imovinu ne mogu da održavaju.

Sada dolazimo do suštine. Tamo je opredeljeno 67 miliona dinara da se na godišnjem nivou to održava. To su tri kompleksa – Kraljevski dvor, Beli dvor i Kapela. Ali, to nije dovoljno, zub vremena čini svoje, ruinira se i mnogi nedostaci su tehničkog karaktera, da ne kažem par pomoćnih zgrada koje više liče kao da ih je pregazio cunami. Onda dolazimo do jedne totalne pravne kolizije i nesvesti – neko živi u njoj, najveći je donator, najviše pomaže svom narodu, a objekat u kojem oni najmanje provode, jer se tu dešavaju velike turističke manifestacije, propada.

Zato apelujem na vas da svi shvatimo da je to deo naše tradicije, kulture, da tu dolaze i mnoge turističke posete, da ćemo pravno pitanje određenja statusa ove zemlje i promene sistema rešavati sigurno u bliskoj budućnosti, ali dajmo sada, danas da jednostavno shvatimo da ti objekti propadaju od zuba vremena, to je blizu 100 godina i da ovih 67 miliona kojih je opredeljeno fizički je malo.

Mi smo predložili da to ide sa razdela gde je pomoć filmskoj industriji, koju apsolutno podržavamo, ali tih još tridesetak miliona dinara da ne bi oštetilo puno sve napore koje Vlada ulaže u tom segmentu da se pomogne filmska industrija, a da ovi objekti koji su nešto što je možda najreprezentativnije u ovoj zemlji, pokažemo se pred svetom da imamo određenu kulturu.

Zašto ovo govorim? Na taj dvor, verujte mi dolazi veliki broj gostiju, na taj dvor dolaze ugledni ljudi iz celog sveta, sramota je za sve nas, sramota je da se mi tako odnosimo prema našoj tradiciji. Zašto ovo kažem? Jer samo tradicija ima večno lice, mladost i lepote ako se ona neguje.

Vidim da mi vreme ističe. Želim samo da zaključim jednom rečenicom, ako neko ko je podstanar u svojoj kući je najveći donator posle Drugog svetskog rata bez statusa koji mu pripada i koji nije stranački, razmislite sami, a i neka građani razmisle gde bi nam bio kraj, da smo mi demokratska parlamentarna zemlja u jednoj Kraljevini Srbiji u nadi da ćete ovo razumeti i da ćete imati jednu demokratsku solidarnost, ja vas sve pozdravljam i zahvaljujem se na pažnji. Hvala još jednom.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, jel mogu da govorim?

(Narodni poslanici dobacuju.)

Ja bih vas molio samo za malo pažnje.

Dragi građani, molim vas, vratite mi vreme. Ovo je zaista neozbiljno. Samo pre nego što krenem da govorim, samo kratko ću se osvrnuti. Ne znam šta je ovaj narod, kome je skrivio da mora ovo da sluša, ali idući put kada bude glasao neka malo dobro premeri.

Drage kolege poslanici, poštovana Srbijo, juče je naš uvaženi predsednik POKS-a i deo Koalicije NADA imao kao ovlašćeni predlagač jedno sjajno izlaganje, a mi danas narodni poslanici iz te poslaničke grupe ćemo po samo, nas pet, šest, po pet, šest minuta, koliko nam vreme dozvoljava, osvetliti pojedine segmente tog njegovog izlaganja.

Juče i danas slušamo puno statistike. Ja ću vas samo podsetiti da je statistika u suštini isto što i ženski bikini, sve pokazuje i ništa ne otkriva, zato ovde i nema nikakve transparentnosti i zato mnoge stvari koje su pomenute ovde, a to je da se krene u projekte, pa je jedna cena, pa je druga cena, i na kraju se završi sa cenom…

Možete vi da galamite koliko hoćete, ali to je tako kako je.

Da se dohvatimo poljoprivrede. Sva priča o poljoprivredi će se završiti na jednoj rečenici – uvozimo mleko iz Poljske. Da li smo mi normalni? Sa toliko pašnjaka, od toliko naših divnih rasa, mi uvozimo mleko iz Poljske, kraj balade, kraj priče, nema tu šta dalje da se dodaje.

Svaku stvar o kojoj pričamo ima analiza kako toj stvari pristupamo. Za nas je budžet nešto najsvetije, to je narodna muka, to je narodni znoj i o tome treba da se vodi računa šta se radi. Mi smo vaspitani na našim najsvetijim idealima, a to je kada su kralju Petru geometri premeravali imovinu pa su se ogrešili malo o jednog seljaka, seljak je tužio geometre, kralj izašao na sud i svi mediji su objavili – kralj izgubio parnicu, odnosno vlast izgubila parnicu. Zamislite danas da neki bezimeni seljak tuži nekog velmožu ili nekog imućnog političara, gde bi završio? E, na tim idealima smo mi zadojeni i mi dobro znamo šta je budžet.

Sa ovim budžetom se neko igra i tretira ga kao Alaj Begova slama. Naime, 93% investicija se daje stranim investitorima, od par hiljada evra do par desetina hiljada evra, a srpski domaćin ore sa najskupljom naftom na svetu i okolini. Toliko o tome kako vi pristupate selu i svemu tome što je vezano za opstanak ove zemlje.

Rekao bih nešto o decentralizaciji. Suštinska stvar da bi zemlja funkcionisala, ne može ovako trom aparat, mora biti sve decentralizovano, mora biti svedeno sve na nivo da se od baze artikuliše i da od baze kreće.

Pomenuću divan primer jednog gospodina i kolege, mislim da je iz Pazara, koji je otvoreno rekao – dajte u moj kraj određene investicije. Tako i treba da se radi. Suština politika jeste po onom starogrčkom – da se borim za ono što vidim očima i čujem ušima.

Ja isto, dolazim iz Mačve, srpskog misira. Hoću da vas obavestim da je tamo najveći geotermalni potencijal i da pozivam Vladu, pozivam medije da dođu, jer od Mačve može da se stvori, verujte, srpski Kuvajt i da ona može biti lider zapadne Srbije. Evo, napravljen je pilot projekat, gde je sedam-osam državnih institucija, kao što su škola, opština, vrtić, krenula ta istraživanja i topla voda daje gratis grejanje.

Zašto su to prednosti? Možemo graditi spa centre i napraviti fantastični turistički potencijal, gde možemo zaraditi i zaposliti puno ljudi, možemo imati besplatno grejanje na tom prostoru i treća stvar, od te vode se može izvršiti navodnjavanje i jednostavno možemo i tu imati dobit, a između ostalog i da se kupamo.

Zapamtite, Mačva leži na najvećem bogatstvu koje Srbija ima, geotermalnim vodama. Ja pozivam medije, pozivam predstavnike Vlade, ja ću vas dočekati, da odemo i da taj kraj na taj način ekonomski obnovimo i da se tu ulaže. E, o tom budžetu ja pričam, o tome da se tu pomogne, da se tu pozovu naši ljudi iz dijaspore kojima smo uskratili i ministarstvo.

Na kraju, da dodam nešto što Srbija ne zna a što služi nama na čast, da moramo nešto uraditi. Kraljevski dvor je na Dedinju, 1924. godine počeo da se radi, tu su tri objekta – Kraljevski dvor, Beli dvor i Kapela, završeni 1937. godine. Poštovani građani Srbije, ovde vlast to zna, to je privatna imovina kralja Aleksandra, praunuka vožda Karađorđa, koji je gradio od svog novca, za šta postoje dokumenti, papiri, analitika, arhitekte, sve potpisano. I nije normalno da se to što je oteto ne vraća njegovim potomcima. Ako mi mislimo o nekim integracijama da pričamo u svetu, manite se toga, od tog sirišta nema ništa, što kaže naš narod, dok se ne vrati imovina. Još jednom ponavljam – to je privatna imovina.

U amandmanu ću o tome posebno govoriti, ako može nešto da se leči u ovom trenutku, pod znacima navoda. Prema tome, da li je ta porodica van zakona o restituciji ili nije? Šta se tu dešava?

Meni o tome nemoj neko ni slučajno da počne da objašnjava, jer ja sam potomak jedne od najelitnijih srpskih predratnih porodica prema kojoj je napravljen masakr. Znam da tu ništa nije učinjeno i tražimo i zahtevamo da se svakom domaćinu u Srbiji sve vrati. Verujte mi, boga radi i sveta radi, u integracije druge nikad ova zemlja mrdnuti neće.

Na kraju, da završim, dame i gospodo, poštovani građani Srbije, danas je prelepi hrišćanski praznik Svetog Dimitrija, zaštitnika Tesalonikija, u narodu poznat kao Mitrovdan. Neka je srećan svim građanima pravoslavne veroispovesti, a onima koji danas pale sveću i lome slavski kolač, neka je sretno, uz želje da dogodine proslave u nekoj lepše uređenijoj demokratskoj Srbiji i sa vraćenim krštenim imenom, a to je Kraljevina Srbija. Živeli mi.

Povreda člana 107. - povreda ugleda ovog visokog doma.

Poštovani gospodine predsedniče, dokle je predsednik Pokreta obnove Kraljevine Srbije, govorio tačno nepunih 20 minuta, 20 minuta je bila galama ovde. Dvadeset minuta. Ja vas molim, 20 minuta, ako apelujemo na sve, onda molim vas imajte dozu poštovanja, hajde što niste hteli da slušate, gospodin je ratni gradonačelnik Beograda.

Povreda Poslovnika je, zašto niste upotrebili mehanizam Skupštine, da utišate većinu, da napravite red ovde.

Bio sam u sali, ali maltene ne znam da li je iko mogao da čuje od galame.

Članovi 107. i 27. povreda ovog uglednog visokog doma. Uvaženi predsedavajući, dužni ste bili da upozorite prethodnog govornika a dobro je da su tu i kandidati za buduće članove Vlade, gde je rekao da je Kosovo oteto i da ga naše generacije neće vratiti.

Treba da zna da je naša srpska južna pokrajina, trenutno pod međunarodnim protektoratom, a njen pravni status je artikulisan i regulisan u Rezoluciji 1244. Dalje, Kosovo nije član UN, i sve što se dešava i što je vezano govori nam o tome da nam predstoji jedna dugotrajna pravna borba.

Ako se u ovom Domu najviše čuju reči od onih koji su još i članovi vladajuće koalicije, da je ono oteto i da ga naše generacije neće vraćati, onda ja ne znam šta će da čuju oni koji se bore da to Kosovo i otmu.

Samo sam to hteo da ukažem a i vama koji se kandidujete za buduće ministre, da shvatite da je pitanje svih pitanja, čast i obaveza da branite dostojanstvo, jer Kosovo je tema svih tema.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo, polako privodimo treći dan, pa bih vas zamolio za malo pažnje, jer, eto, po nekoj tradiciji monarhisti to moraju da zaokruže. Dobro, tako i treba.

Znate kako, u politici i u političkim obračunima politički se i odlučuje. Međutim, često puta onaj ko ima apsolutnu vlast, kao što je vi imate, zaboravi da je najopasnije onda kada ste isključivi i kada apsolutno ništa što je predložila opozicija za ova tri dana, ali baš ništa se ne usvaja.

Neverovatno, ja ću se osvrnuti na jedan zajednički imenitelj, a to je recimo ministarstvo za dijasporu. Cela opozicija je predlagala argumentovano zašto je ono dobro za našu zemlju, zašto je to državnički potez. Tu nema nijedan logičan odgovor koji ne bi temeljno razvlastio to. Zašto ovo govorim? Kao da imamo momenat da ima tu nekih ideoloških recidiva, jer dijaspora je nastala od onih ljudi posle Drugog svetskog rata koji su nekako pretekli od te komunističke kame.

Rekao sam prošli put, tamo ih okupila crkva, tamo ih je okupila srpska kruna i oni su postali neka vrsta neprijatelja. Ja ne kažem da se nisu vremena menjala, ali nikada se nije osetio taj dah da se zaista poželi da se ti ljudi vrate. Da ne pominjem što su pomenuli pre mene, i tri i po miliona ili četiri miliona i ugledni ljudi i desetine i stotine hiljada ljudi najobrazovanijih, svi ljudi koji mogu da pomognu, ali nemaju taj osećaj matice zato što se mi tako, po meni nedržavnički ponašamo prema njima.

Navešću jedan primer. Godine 2005, ovo je knjiga „Vidovdanski dani dijaspore u Srbiji“, jedan zbornik radova, tada sam bio na početku nekakve političke karijere i bio sam predsednik Skupštine opštine Šabac i bio sam gost gde smo reprezentovali naše lokalne samouprave. Nisam u životu bio na lepšem skupu, oko pet hiljada najuglednijih ljudi, a ovamo šef države, Vlada, Privredna komora, SPC, impresivna scena u Sava centru. Tako jedno divno zajedništvo, tako jedna divna poruka, tada je bilo Ministarstvo za dijasporu. Umesto da se razvijamo tako, da se na taj način približavamo, mi odjednom taj volan skrećemo levo i sada smo se sveli na upravu i još niže od kancelarije.

Vaš je izbor, drage kolege, tu ne može niko ništa. Državnički je to loše, ali, kažem, politički je to dobro za opoziciju, jer vas će neko pitati zar je moguće da baš ništa ne vredi kod onih ljudi, nijedan predlog? To je apsurdno. To nije normalno. U krajnjoj liniji, to malo nije ni pristojno, zato što mi predstavljamo jedan priličan broj ljudi i izuzetno smo dali racionalne predloge.

Ovde se stalno apelovalo i na sabornost i potrebno nam je za vreme koje dolazi, koje nosi sve opasnosti. Sve je to u redu, ali onaj ko ima toliku količinu vlasti red bi bio da pokaže gest dobre volje, pa da kaže – u redu, ako tri dana govorite o tom ministarstvu, iznosite argumente koji se teško mogu pobiti, onda ne vidimo razloga zašto ga ne bi uvrstili, a ne tu da li je 21, 26, to se zove formalnost. Mi tu prenebregavamo suštinu.

Dalje, pred nama je izbor Vlade. Mi vas molimo da one loše navike koje su bile pokušate da sklonite, da ih amputirate. Mnoge kolege su navele, da ne ponavljam, ali je možda neko zaboravio, u zadnjih par godina najmanje smo viđali ministara da obrazlažu određene teme na televiziji. Vi ste formirali jednu kastu koja se zove analitičari, od nekakvih Krstića do nekakvih Tutlića tamo. Ti ljudi toliko sve znaju da se ja pitam zašto oni nisu odlikovani Nobelovom nagradom. Sve oni tumače, a dolaze ni odakle, nikom nikakav račun ne polažu i, oprostite molim vas, ponižavaju ministre koje ste vi predložili. Sve će oni da znaju.

Dajte ubuduće onaj ko je izabran ispred resora da govori, a ti ljudi, kažem ta nova kasta, jednom za svagda nek osnuju stranke, nek se negde učlane i neka nešto rade. Na to treba obratiti pažnju. Zašto? Jer na taj način samo možemo uozbiljiti političku scenu. Radi se o tome da se sve u životu deli na ozbiljno i neozbiljno, na logično i nelogično. Nije logično, kažem, da tri dana opozicija toliko predloga daje i garantujem da je svaki išao na referendum da bi prošao, jer mi ne smemo da se kockamo sa ugledom da predlažemo nešto što je besmisleno. No, to je vaš izbor i ja na to neću da utičem. Zašto? Pazite, morate nešto da shvatite, kod nas monarhista nije politička isključivost i mi nemamo tu stranačku ostrašćenost, za nas je da jednom za svagda dođe do vaskrsa plemenitosti, ideja, pozitivizma.

Mi politiku doživljavamo da u nju ulaze racionalni ljudi, altruisti, ljudi koji žele da pomognu, i to je politika, ona prava iskonska, ali postoji njen antipod, a to je politikanstvo, to je špekulanstvo, to je ciketanstvo, i slično. Svako neka se nađe tamo gde treba. Birači koji ovo gledaju samo će jedan zaključak izvući. Zar je moguće da sto ljudi za tri dana predlaže nešto, a sa druge strane to niko ne usvaja? Zapamtite nešto, neko će vas zbog toga na nekakvim sledećim izborima kazniti, ali to je vaš problem.

Pošto su sitni sati, već je ponoć, želim svima da se zahvalim što ste nas saslušali i apsolutno želim da rođendan koji ste danas proslavili sledeći proslavite u Kraljevini Srbiji, s verom u Boga, za kralja i otadžbinu. Živeli.

Zahvaljujem.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo, poštovani građani Srbije, ima jedna divna izreka koja kaže – otmenost obavezuje. Moju malenkost je obavezala da dva dana nikome nisam dobacio, i vas molim da u ovih tri, četiri minuta, obzirom da sam sedamdeset i drugi govornik i da se ovim završava, koje li simbolike, meni časti, i prošlu sednicu sam završio kao poslednji i dao neku završnu reč i ton i ovu završavam. Tu čast mi samo ukazuje moja stranka, jer tamo govorim uvek poslednji, ali verovatno da je ovde neka simbolika i koincidencija.

Učiniću sve da u ime opozicije saberem i sublimiram ovo što je dva dana rečeno, ali ne da bi se sa vama svađao, jer trebali bi da zapamtite reči velikog patrijarha Pavla: „Blage reči, jaka dela“.

Kada se bira Vlada u jednoj zemlji i donosi ovakav zakon, to su dani radosti, jer se biraju najbolji sinovi i kćeri jednog naroda, a ne dani svađe. Ako sva opozicija koja je ideološki šarenolika uporno ukazuje na određene stvari koje nisu dobre, onda se treba zamisliti, a to je broj ministarstava, dužina biranja institucija i takozvani kontinuitet Vlade. Treba da se zamislite dobro, ako svi ovde, s leva na desno u opoziciji zajednički to konstatuju.

Ja ću malo da se našalim. Kada bi stavili jedan stočić sa nekoliko aktivista kod „Grčke kraljice“ u Knez Mihajlovu i čekali da prođe 20.000 ljudi i pitali da li treba Srbija da ima 15 ministarstava ili 25. Dobili bi 20.000 odgovora – 15. To je logika.

E, sad, i vaš je izbor to. Vaš je uvek odgovor bio – dobili smo poverenje od naroda. U redu, sprovodite ga, a mi se narodu i obraćamo da ovako ne bi trebalo da bude, nego da se vodi računa o kasi.

Kada govorimo o kontinuitetu, da bi neko nosio najviše državne funkcije i da bi Vlada bila Vlada, ona podrazumeva reprezent i moć. Nažalost prošla Vlada to nije imala. Ne bi da budem ad personam, ali ko je bio premijer. Da li je imala kapacitet? Da li je imala integritet? Znanje, ona i mnogi ministri? Nije, nažalost. To nije ni moralno. Oni nesretnici nisu ni krivi zato što je poremećen sistem i uništen Ustav i unakažen. Zato mi i jesmo ovde gde jesmo.

(Veroljub Arsić: Sram te bilo!)

Dozvolite mi, molim vas. Završavam, još minut i po, dva.

Niko iz opozicije ovde, nisu ljudi koji manje vole otadžbinu od vas. Naprotiv. Vi ovde govorite o ratnoj Vladi. Nemojte molim vas, ne dao Bog. Da bi bila ratna Vlada ovo treba da bude ratna skupština, a napolju vanredno ratno stanje. Daleko je to od toga.

Dalje. Kada govorite o jezivim pritiscima na nas nemojte toliko preterivati. Ne dao Bog da su jezivi pritisci, obzirom na konstelaciju u svetu ne bi ovo trajalo 20 minuta.

Pustimo velike da se razračunavaju, da izvrše smenu straže i slično, a mi budimo mudri, maksimalno mudri. Vremena su daleko od toga da su dobra. Valjda i ovi ljudi koji su opozicija nešto znaju i mogu dati neke predloge.

(Veroljub Arsić: Vole pare.)

Kada je pomenuta dijaspora ovde? Pomenuo je predsednik, po tome je Kraljevina Srbija, moj kolega, gospodin Voja Mihajlović, dodaću nešto – ako bi trebalo ministarstvo koje treba da bude u pet, takozvani top five, pored pravde, zdravstva, spoljno unutrašnjih poslova, to je dijaspora. Zašto? Zato što pola našeg naroda živi van otadžbine, zato što ono preko 3,5 milijarde dolara putem doznaka upumpa u ovu zemlju. Da li je to donator ili bilo šta.

Ta dijaspora je bila marginalizovana sedamdeset godina. Zašto? Zato što su je formirali ljudi koji su pobegli od komunističke kame, a tamo ih je okupila kruna i oltar.

Dajmo, za ime Boga, da vratimo na taj način, napravimo reprezentativno ministarstvo dijaspore gde bi bio ministar dijaspore iz dijaspore, gospodin par ekselans, sa više fakulteta od autoriteta i uticaja. Podignimo taj rejting, ujedinimo se barem na nekim principima zdrave logike i zdrave pameti.

Obzirom da mi je isteklo vreme i da završavam ovu sednicu, sigurno da svojoj otadžbini želimo dobro, želimo da nas zaobiđu svi ovi talasi užasa.

Vi koji ste dobili poverenje naroda ne igrajte se s tim poverenjem i njegovom mukom. Obzirom da traje svađa dva dana, ne može se drugačije ni završiti nego nečim da te svađe ubuduće ne bude, a to je samo još jedan dokaz da bez kralja Srbija ne valja.

Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, radi se o članu 107. povreda dostojanstva ovog visokog doma. Naime, ako ste pažljivo pratili prethodnog govornika, najuvredljivije je vređao SPC, odnosno osećanja nas verujućih ovde. Trebali ste ga opomenuti. Mi svi ovde koji smo verujući, nemamo nameru uopšte da se raspravljamo sa onima koji to nisu, koji su bezbožnici, to je njihovo pravo, ali je skandalozno, da u ovakvom domu, neko ko je bezbožnik ovako govori o instituciji koja je stvorili ovu državu. I da jednom za svagda nauči, Sveti Sava i Sv. Simeon, dva monaha su stvorili ovu našu otadžbinu. Ako on to ne zna, to je njegov problem.

Završavam, biću kratak. Samo ne smete nikada da dozvolite da se povrede bilo čija vreska osećanja ovde. Svojim izlaganjem duboko nas je sve omalovažavao i povredio. Hvala vam.

Uvaženi predsedniče, član 106. i 107.

Ovo je Posebna sednica koja je posebno najavljena. Tema svih tema – Kosovo. Nažalost, moram da vam ukažem da je kurs izgubljen i da je ovo sve samo ne tema o Kosovu. Ovo je počelo da liči na jedan predizborni marketing, ovo je počelo da liči na jedan rijaliti šou u kome se nadgornjavaju određene poslaničke grupe kao da su izbori za sedam dana. Izboru su bili pre četiri meseca, a mi još ni Vladu nemamo.

Ovde je tema Kosovo. Ovde je tema na koji način mi možemo dostojanstvom, znanjem, kulturom, pameću, sabornošću pokušati da spasimo šta se spasiti može.

Znam dobro, vi kao predsednik ne možete da utičete šta će ko da kaže, ali, za ime Boga, apelujte na dnevni red. Svakog opomenite.

Gospodine predsedniče, vi ste ušli ovde, u ovu Skupštinu, pre pet sati. Među prvim rečenicama je bila – mi i oni. Nema mi i oni. Danas smo, valjda, svi zajedno i neka svako kaže, na njemu je da kaže i najgore što misli. I anacionalno, i bezbožnički i kako hoće. Pustimo ih da kažu. Svako govori o sebi.

Za dostojanstvo je u Skupštini uvek odgovorna vladajuća većina. Vi ovde imate predsednika iz vladajuće većine. Ovde je predsednik države iz vladajuće većine. Na vama je da napravite atmosferu.

Neću ja zloupotrebljavati, kad bude rasprava u pojedinostima tad ću se javiti. Neću ova dva minuta ni zloupotrebljavati.

Preklinjem vas, zbog ovog naroda napaćenog što nas gleda, zbog naše braće sa Kosova, koja je najmanje zabrinuta, na dostojanstvo, a mi monarhisti bi rekli – na gospodstvo.

Sa tim željama, sada je 15.00 časova, pokušajte da date pauzu, da se ovi ljudi odmore, da ručaju i da u drugom delu budemo normalni i civilizovani i dostojni idealna Kosova.

Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo, uvažene kolege poštovani građani Srbije, verovatno niste planirali da zadnji govorim, ali božija promisao je otprilike takva da sam među zadnjima i kako se kaže da konac delo krasi. Tema o kojoj govoriću i te kako je potrebna Srbiji, da nas izmiri i da shvati gde smo mi.

Prirodno, nećemo glasati za kandidata i da ne budem farsičan, samo iz jednog razloga, to je treća funkcija države, a mi nismo vlast, ni sistem, mi smo opozicija. Jedan kolega je ovde postavio divno pitanje i po meni je ono ključ rebusa, mi smo takvi kakvi jesmo, ali šta vi predlažete? Ja ću odgovoriti u ime koalicije Nada, u ime POKS-a, mi smo ovde, donosimo istinu o promeni sistema, jer svako ovde ko je završio pravni fakultet je čuo za Valtazara Vogošića koji je izrekao jednu predivnu misao – što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Pre 77 godina na najstrašnijem zločinu i otimačini i poniženju, ovaj narod je sklonjen sa istorijske scene. Taj sistem do dana današnjeg se ne menja, samo se šminka. Simbolično, tamo na Andrićevom vencu, još uvek, već trideset godina, a pre toga, pedeset, stoji petokraka pred kojom su se poklonili svi šefovi država.

Gospodine predsedniče budući, izabrani i vi svi koji ste sa njim, sedećete ispod Nemanjića krune, prema tome, petokraka i kruna nikako ne mogu. Hoću da naglasim ovde u ime svih građana i da im se zahvalim što su nas glasali i da opomenenem, ovde je jedan detalj bio, tražimo zajednički imenitelj. Reći ću vam šta je zajednički imenitelj, 1916. godine na Badnje veče kada je kralj, Vlada, parlament mošti i signije sve odlazilo preko Soluna, kralj Petar je zamolio monaha, slušajte ovo i rekao - ne znam da li će se iko od nas vratiti iz ovog postradanja, ali ako se iko ne vrati, ovu krunu zakopaj, odnesi je onda za Beograd, neka se Srbi okupe i taj narod i da zna da smo nekad postojali. Nad tim idealima mi gajimo sve.

Ovde danas smo čuli mnogo prepucavanja, 90%, gospodo, vaših diskusija su deo sudskih procesa, a ovo je parlament, ovde se donose zakoni. To govori da nemamo pravosuđe. To govori da smo totalno van političkog sistema, jer nemamo institucije. Da li je narod u zadnjih 30 godina bio ponosan na ovu Skupštinu? Nije, gospodo, budimo iskreni. Pitajte ga sada kako živi. Pitajte kako je čoveku na selu. Pitajte one kojima je oteta imovina, a nije vraćena, da li je ikada i jedna kamera ušla u kuću nekih mučenika koji su pobijeni i oteti? Da li neko zna za 200 hiljada najumnijih Srba pobijenih od 1946. do 1953. godine? Tu ćemo temu otvoriti, ne da bi se svađali, nego da bi jednom za svagda zatvorili strašnu knjigu poniženja i onoga što je ubijalo Srbiju i krenuli u neko novo doba.

Mi bez toga ne možemo, ne možemo jer posrćemo, jer padamo. Pratite 77 godina gde smo, a gde se sada nalazimo. Nestajemo, dame i gospodo, iseljavaju nam se svi, sela nam nestaju, na hiljade sela. Gradovi su tihi, ekonomija odumire, samo zato što nemamo sistem vrednosti, a taj sistem vrednosti podrazumeva drugačiji izborni sistem, gde bi se birao čovek, a ne medijska fikcija. Drugačiji medijski sistem gde bi se poštovala kultura, etika, estetika, istina i još mnogo toga. No, našim dolaskom ovde u Skupštinu mi otvaramo tu temu svih tema i nećemo se zaustaviti dok ne dođe do promene sistema, jednog jedinog spasonosnog rešenja za ovo.

Prema tome, privodim kraju, da ispoštujem sve one koji su rekli da danas na Svetog Iliju završim i čestitam danas svim pravoslavcima, odnosno pravoslavnim hrišćanima koji to slave, i dozvolite da čestitam jednom vitezu Karađorđeve zvezde, mom Prnjavoru mačvanskom iz koga dolazim, tri viteza imaju Karađorđeve zvezde, da vas informišem, Beograd, Šabac i Prnjavor. Vitezi su, odlikovao ih je kralj Aleksandar, graditelj ovog hrama kulture, demokratije, u koji nije ušao, za najveće postradanje. Vratimo prvo sjaj tim zvezdama, vratimo sjaj našem imenu i prezimenu.

Gospodine predsedniče budući izabrani i svo rukovodstvo, ja vam samo jedno želim, da u toku ovog mandata ovaj zakonodavni najviši organ donese jedan zakon, a da nas sve povedete, nas 250, ka Vračaru, da tamo čeka milion ljudi koji će se malo skloniti, da čekaju svi premijeri sveta, da čeka pehar Cara Dušana sa Hilandara, iz koga će se pričestiti srpski kralj, da prisustvujemo krunisanju tada, da neprijatelji zaneme, da prijatelje obradujemo, a da se mi izmirimo. S tim željama, s tim nadama započinjemo ovu svoju političku misiju.

Dozvolite da vas pozdravim, sve vas, našim zajedničkim pozdravom koji se čekao ovde, da kažem u ovom domu koji su podigli srpski kraljevi 77 godina, s verom u Boga, za kralja i otadžbinu, koliko smo dužni, to i moramo odužiti, živela Srbija, kako radili, tako nam Bog dao!