Uvaženi predsedniče, član 106. i 107.

Ovo je Posebna sednica koja je posebno najavljena. Tema svih tema – Kosovo. Nažalost, moram da vam ukažem da je kurs izgubljen i da je ovo sve samo ne tema o Kosovu. Ovo je počelo da liči na jedan predizborni marketing, ovo je počelo da liči na jedan rijaliti šou u kome se nadgornjavaju određene poslaničke grupe kao da su izbori za sedam dana. Izboru su bili pre četiri meseca, a mi još ni Vladu nemamo.

Ovde je tema Kosovo. Ovde je tema na koji način mi možemo dostojanstvom, znanjem, kulturom, pameću, sabornošću pokušati da spasimo šta se spasiti može.

Znam dobro, vi kao predsednik ne možete da utičete šta će ko da kaže, ali, za ime Boga, apelujte na dnevni red. Svakog opomenite.

Gospodine predsedniče, vi ste ušli ovde, u ovu Skupštinu, pre pet sati. Među prvim rečenicama je bila – mi i oni. Nema mi i oni. Danas smo, valjda, svi zajedno i neka svako kaže, na njemu je da kaže i najgore što misli. I anacionalno, i bezbožnički i kako hoće. Pustimo ih da kažu. Svako govori o sebi.

Za dostojanstvo je u Skupštini uvek odgovorna vladajuća većina. Vi ovde imate predsednika iz vladajuće većine. Ovde je predsednik države iz vladajuće većine. Na vama je da napravite atmosferu.

Neću ja zloupotrebljavati, kad bude rasprava u pojedinostima tad ću se javiti. Neću ova dva minuta ni zloupotrebljavati.

Preklinjem vas, zbog ovog naroda napaćenog što nas gleda, zbog naše braće sa Kosova, koja je najmanje zabrinuta, na dostojanstvo, a mi monarhisti bi rekli – na gospodstvo.

Sa tim željama, sada je 15.00 časova, pokušajte da date pauzu, da se ovi ljudi odmore, da ručaju i da u drugom delu budemo normalni i civilizovani i dostojni idealna Kosova.

Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo, uvažene kolege poštovani građani Srbije, verovatno niste planirali da zadnji govorim, ali božija promisao je otprilike takva da sam među zadnjima i kako se kaže da konac delo krasi. Tema o kojoj govoriću i te kako je potrebna Srbiji, da nas izmiri i da shvati gde smo mi.

Prirodno, nećemo glasati za kandidata i da ne budem farsičan, samo iz jednog razloga, to je treća funkcija države, a mi nismo vlast, ni sistem, mi smo opozicija. Jedan kolega je ovde postavio divno pitanje i po meni je ono ključ rebusa, mi smo takvi kakvi jesmo, ali šta vi predlažete? Ja ću odgovoriti u ime koalicije Nada, u ime POKS-a, mi smo ovde, donosimo istinu o promeni sistema, jer svako ovde ko je završio pravni fakultet je čuo za Valtazara Vogošića koji je izrekao jednu predivnu misao – što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Pre 77 godina na najstrašnijem zločinu i otimačini i poniženju, ovaj narod je sklonjen sa istorijske scene. Taj sistem do dana današnjeg se ne menja, samo se šminka. Simbolično, tamo na Andrićevom vencu, još uvek, već trideset godina, a pre toga, pedeset, stoji petokraka pred kojom su se poklonili svi šefovi država.

Gospodine predsedniče budući, izabrani i vi svi koji ste sa njim, sedećete ispod Nemanjića krune, prema tome, petokraka i kruna nikako ne mogu. Hoću da naglasim ovde u ime svih građana i da im se zahvalim što su nas glasali i da opomenenem, ovde je jedan detalj bio, tražimo zajednički imenitelj. Reći ću vam šta je zajednički imenitelj, 1916. godine na Badnje veče kada je kralj, Vlada, parlament mošti i signije sve odlazilo preko Soluna, kralj Petar je zamolio monaha, slušajte ovo i rekao - ne znam da li će se iko od nas vratiti iz ovog postradanja, ali ako se iko ne vrati, ovu krunu zakopaj, odnesi je onda za Beograd, neka se Srbi okupe i taj narod i da zna da smo nekad postojali. Nad tim idealima mi gajimo sve.

Ovde danas smo čuli mnogo prepucavanja, 90%, gospodo, vaših diskusija su deo sudskih procesa, a ovo je parlament, ovde se donose zakoni. To govori da nemamo pravosuđe. To govori da smo totalno van političkog sistema, jer nemamo institucije. Da li je narod u zadnjih 30 godina bio ponosan na ovu Skupštinu? Nije, gospodo, budimo iskreni. Pitajte ga sada kako živi. Pitajte kako je čoveku na selu. Pitajte one kojima je oteta imovina, a nije vraćena, da li je ikada i jedna kamera ušla u kuću nekih mučenika koji su pobijeni i oteti? Da li neko zna za 200 hiljada najumnijih Srba pobijenih od 1946. do 1953. godine? Tu ćemo temu otvoriti, ne da bi se svađali, nego da bi jednom za svagda zatvorili strašnu knjigu poniženja i onoga što je ubijalo Srbiju i krenuli u neko novo doba.

Mi bez toga ne možemo, ne možemo jer posrćemo, jer padamo. Pratite 77 godina gde smo, a gde se sada nalazimo. Nestajemo, dame i gospodo, iseljavaju nam se svi, sela nam nestaju, na hiljade sela. Gradovi su tihi, ekonomija odumire, samo zato što nemamo sistem vrednosti, a taj sistem vrednosti podrazumeva drugačiji izborni sistem, gde bi se birao čovek, a ne medijska fikcija. Drugačiji medijski sistem gde bi se poštovala kultura, etika, estetika, istina i još mnogo toga. No, našim dolaskom ovde u Skupštinu mi otvaramo tu temu svih tema i nećemo se zaustaviti dok ne dođe do promene sistema, jednog jedinog spasonosnog rešenja za ovo.

Prema tome, privodim kraju, da ispoštujem sve one koji su rekli da danas na Svetog Iliju završim i čestitam danas svim pravoslavcima, odnosno pravoslavnim hrišćanima koji to slave, i dozvolite da čestitam jednom vitezu Karađorđeve zvezde, mom Prnjavoru mačvanskom iz koga dolazim, tri viteza imaju Karađorđeve zvezde, da vas informišem, Beograd, Šabac i Prnjavor. Vitezi su, odlikovao ih je kralj Aleksandar, graditelj ovog hrama kulture, demokratije, u koji nije ušao, za najveće postradanje. Vratimo prvo sjaj tim zvezdama, vratimo sjaj našem imenu i prezimenu.

Gospodine predsedniče budući izabrani i svo rukovodstvo, ja vam samo jedno želim, da u toku ovog mandata ovaj zakonodavni najviši organ donese jedan zakon, a da nas sve povedete, nas 250, ka Vračaru, da tamo čeka milion ljudi koji će se malo skloniti, da čekaju svi premijeri sveta, da čeka pehar Cara Dušana sa Hilandara, iz koga će se pričestiti srpski kralj, da prisustvujemo krunisanju tada, da neprijatelji zaneme, da prijatelje obradujemo, a da se mi izmirimo. S tim željama, s tim nadama započinjemo ovu svoju političku misiju.

Dozvolite da vas pozdravim, sve vas, našim zajedničkim pozdravom koji se čekao ovde, da kažem u ovom domu koji su podigli srpski kraljevi 77 godina, s verom u Boga, za kralja i otadžbinu, koliko smo dužni, to i moramo odužiti, živela Srbija, kako radili, tako nam Bog dao!