Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, reklamiram povredu Poslovnika član 87. u kome se između ostalog kaže da o predloženim izmenama treba otvoriti pretres i da ovlašćeni predlagač može da iznese razloge za promenu, izmenu dnevnog reda ili dopunu.
Mi smo kao poslanici SPO-a predložili da se po hitnom postupku na ovoj sednici nađe Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica. Želeli smo da se najzad otkloni velika istorijska nepravda i da se u pravima izjednače i borci Jugoslovenske vojske u otadžbini i borci Jugoslovenske narodne vojske, koju je vodio Josip Broz Tito.
Mnogo je razloga za donošenje ovog zakona. On je utemeljen na istorijskoj istini, sa velikim zakašnjenjem oglašava nevažećim ideološke laži o generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću, Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini i Ravnogorskom pokretu, otvarajući vrata za gašenje mržnji i podela iz tragičnog građanskog rata u srpskom narodu.
Istorijska je istina da generalštabni pukovnik tadašnje Jugoslovenske kraljevske vojske Dragoljub Mihailović, 17. aprila 1941. nedaleko od Doboja, odbija da prihvati kapitulaciju Vojske. Obraća se vojnicima Brzog odreda 41. pešadijskog puka i kaže: “Ne priznajem kapitulaciju, ta reč ne postoji u srpskom jeziku”. Odmah izdaje naredbu o borbenom pokretu prema Srbiji.
Za Mihailovićem kreću: kapetani Milojko Uzelac – zvani Taras i Petar Damjanović, marinac Franjo Seničar – Hrvat iz Dalmacije, Jevrejin Džili Benjamin, kapetani Miroslav Stanković i Milenko Reljić, poručnik Božidar Ilić, narodni heroj Gojko Avaz, potporučnik Pavle Nešković, major Miodrag Palošević i još tridesetak vojnika.
Severno od Han Pijeska, izjutra 26. aprila, ovi ljudi napadaju nemačku motorizovanu kolonu i, posle višednevnih borbi sa Nemcima i ustašama, prvi gerilci u tada porobljenoj Evropi prelaze Drinu i stižu u Srbiju. Pukovnik Dragoljub Mihailović naredio je da razviju dve zastave: Jugoslovenske kraljevske vojske i 41. pešadijskog puka. Odred je otpevao himnu „Bože pravde” i „Oj Srbijo”.
Nedaleko od Bajine Bašte, 5. maja 1941., Odred opkoljavaju Nemci. Posle juriša i proboja obruča, Mihailović sa gerilcima, u noći između 12. i 13. maja, stiže na obronke Suvobora, na Ravnu goru, odakle odmah upućuje poziv na opštenarodni ustanak protiv okupatora.
Tada, Mihailovićevim dolaskom na Ravnu goru, pokrenut je NOR, istinski Narodnooslobodilački rat, bez ideoloških, stranačkih ili staleških ciljeva. Već u junu 1941. cela Istočna Hercegovina bila je jedinstveni front bune, cela Srbija i Crna Gora premrežene su gerilskim štabovima. Ustanak je obuhvatio Liku, Kordun, Bosansku Krajinu... Pogledi divljenja svih zgaženih evropskih nacija, savezničkih armija i prestonica u svetu bili su okrenuti ka Mihailoviću i njegovoj gerili.
Istorijska je istina da je 4. jula 1941. i Komunistička partija Jugoslavije, čiji je generalni sekretar bio Josip Broz Tito uputila proglas za ustanak protiv okupatora. Takođe je istina da su komunisti i njihove vođe bili protiv ustanka sve do 22. juna, do napada Vermahta na Sovjetski Savez. Istorijska je istina da su prvi komunistički pucnji ispaljeni 7. jula 1941., u Beloj Crkvi, i to ne u okupatora nego u Srbe. Time je oslobodilački ustanak preokrenut i u građanski rat i bratoubijanje.
Istorijska je istina da je Mihailović učinio sve da bi sprečio katastrofu. Ispružena ruka vapaja za slogom dve gerile nije prihvaćena i svi pregovori sa Titom su propali. Tako su dva antifašistička pokreta otpora, Mihailovićev i Titov, oba jugoslovenska po državnom opredeljenju i oba većinski srpska po svom nacionalnom sastavu, bojište protiv okupatora i ustaša pretvorili i u međusobnu klanicu.
Međusobni rat pod okupatorom i u sred rata protiv okupatora? To nam se dogodilo pokretanjem boljševičke revolucije. Tokom Drugog svetskog rata, u takvu apokalipsu nije bio gurnut nijedan drugi narod u Evropi.
Mnogi partizani 1941. nisu ni slutili da revolucija vodi u pakao. Ustali su protiv fašizma i nacizma, za odbranu opstanka srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a iz ljubavi prema Rusiji i verovanja da je u toj velikoj zemlji izgrađen sistem jednakosti i sreće za sve ljude, svrstali su se ispod crvene partijske zastave i petokrake, odbacivši legalnu državnu zastavu i Vladu čiji je vojni ministar bio general Mihailović. Politikom komunističkog rukovodstva oni su, međutim, upregnuti u bitku protiv sopstvene nacije, svojih porodica i svojih istorijskih i duhovnih korena.
Pesma "Nosim kapu sa tri roga i ratujem protiv Boga" ishodovala je masakrom srpskog sveštenstva ravnom onom koji su počinile ustaše, a pokliči o istrebljenju “velikosrpskog hegemonizma” pretočeni su u najveća stratišta. Ispod stambenih naselja, po jamama Srbije i bivše Jugoslavije, ispod stadiona još su masovne i neobeležene grobnice.
Veliki zločin decenijama je promovisan u vrlinu, laž u istinu, mržnja u veru. Ideološki bukvari pobednika u građanskom ratu, čitanke, naučni tomovi, filmovi, odlikovanja, datumi, sve je služilo, a služi dominirajuće i danas, slavljenju bratoubistva i proglašavanju žrtava i njihovog potomstva za dželate i saradnike okupatora. Greh posle greha, to je najveći greh.
Već šest decenija napada se svest i podsvest srpskog naroda da je general Dragoljub Mihailović oko sebe sakupio goli ološ, masne i prljave koljače, duhovni talog i umobolnike. Dakle, takvi su bili i književnik Ivo Andrić, profesor Aleksandar Bajt, književnik Dragiša Vasić, profesor krivičnog prava Radoje Vukčević, profesor Mita Đorđević, sin vojvode Mišića major Aleksandar Mišić, major Pavle Đurišić, politički prvaci Adam Pribićević i Živko Topalović, komandant Prvog ravnogorskog korpusa Zvonimir Vučković, oficiri De Roko i Bojović, general Milorad Trifunović, advokat Stevan Moljević.
Istorijska je istina da je nemački okupator raspisao poternicu i za Mihailovićem i za Titom, obećavši istu nagradu za glave obojice: po 100.000 nemačkih rajhsmaraka u zlatu.
(Predsednik: Molim vas, završavajte.)
Istorijska je istina da je ogromna većina zatočenih i ubijenih u beogradskim logorima na Banjici i Sajmištu pripadala Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini ili su bili saradnici Ravnogorskog pokreta. Istorijska je istina da je od 1941. do jeseni 1944. protiv snaga generala Mihailovića pokrenuto osam velikih okupatorskih ofanziva, a od jeseni 1944. do maja 1945. godine u mnogim borbama Jugoslovenska vojska u otadžbini bila je meta i žrtva združenih udar okupatorskih, ustaških i partizanskih snaga. Lijevče Polje je simbol toga i takvog satrana Mihailovićeve vojske, tada napuštene i od velikih ratnih saveznika i vlade u Londonu i samog jugoslovenskog Kralja.
Istorijska je istina da su mnoge velike pobede Mihailovićevih snaga nad okupatorom i ustašama, kao što je Višegradska operacija u jesen 1943. godine, pripisane Titovoj gerili. Istorijska je istina da su zapadni saveznici, po naređenju Tita i njegove komande, a sa ciljem uništenja nacionalnih snaga i pripreme za trijumf u otadžbinskom ratu, tokom 1944. godine masovno bombardovali Beograd i sve veće gradove u Srbiji i Crnoj Gori, kojom prilikom je ubijeno i teško ranjeno desetine hiljada civila. Po dogovoru velikih, Jugoslaviji je određena boljševička posleratna sudbina i zato su tako surovo kažnjeni oni koji nisu hteli komunizam u svojoj zemlji.
Istorijska je istina da su zapadni saveznici priznali greh i da je američki predsednik Hari Truman 1948. posthumno odlikovao generala Mihailovića, dodelivši mu „Legion of Merit”, najviše odlikovanje koje Amerika daje strancima. Kasno je to bilo i za Mihailovića i za njegovu vojsku i za našu državu i nacionalnu sudbinu.
Sa Galovića poljane kod Pranjana, gde je general Mihailović bio sagradio ratni aerodrom, poslednji saveznički avijatičari uzleteli su u decembru 1944. Mogli su jedino da jave o strašnom raspeću Srbije u kom je masovno streljanje protivnika komunizma bilo proglašeno za rutinsko „uklanjanje crnih tačaka”. Takvih „tačaka” do kraja 1945. bilo je više od 100 hiljada. Takva „crna tačka” postao je i sam general Mihailović, osuđen na smrt na montiranom sudskom procesu i streljan tajno, da ni danas ne znamo gde, u zoru 17. jula 1946.
Istoričari sada znaju šta bi bilo da građanskog rata ili ovakvog njegovog ishoda bilo nije. Ponovila bi nam se pobednička 1918. godina. Komunizma i svih posleratnih zločina ne bi bilo, a Jugoslavija, kao federacija ili konfederacija, svrstala bi se u vodeće evropske države i demokratije. U njoj bi, procenjuje se, danas živelo oko 30 miliona ljudi.
Da. Tako bi bilo. Krvavog raspada države na kraju 20. veka, ni svega ostalog što nam se desilo i još se dešava ne bi bilo. Istorija se, međutim, ne može menjati. Ono što možemo i što moramo je da promenimo sistem vladajuće laži i da budućnost Srbije temeljimo na istini. Prekasno je za mrtve, ali ne i za danas žive i još ne rođene.
Zato ovaj zakon ne osporava nijedno postojeće pravo pripadnicima partizanskog pokreta i njihovim porodicama, koje izvire iz borbe protiv okupatora, protiv fašista i nacista u Drugom svetskom ratu. Ovaj zakon samo ta prava, po istom osnovu, daje i pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta.
Skupština Republike Slovenije, 2. oktobra 2003. godine, u svemu je, da podsetimo i na ovu činjenicu, izjednačila pripadnike Narodno osvobodilne fronte i Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Srbija ne sme dočekati 2005. godinu, kada će ceo svet obeležiti 60. godišnjicu pobede nad fašizmom i nacizmom, sa ideološkim i antinacionalnim lažima o generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću, Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini i Ravnogorskom pokretu.
Ogromna većina Srbije bila je sa Mihailovićem i uz Mihailovića. Ideološka i osvetnička anatema bačena na tu Srbiju pre 60 godina, anatema je i na Srbiju danas i na našu narodnu istoriju. Istina, pomirenje, budućnost. To je suština ovog zakona.
Dame i gospodo narodni poslanici, morao sam da pročitam ovo obrazloženje. Mi ćemo, kao poslanici SPO, pred svaku sednicu po hitnom postupku predložiti ovaj zakon. Mislim da posle ovog obrazloženja svima biva jasno i zašto.
Gospodine predsedniče, reklamirao sam povredu člana 87. svestan da ćete se Vi pozvati na član 158. i da ste Vi potpuno u pravu. Zato vam se još jednom zahvaljujem, u svoje ime i u ime poslanika SPO, na pažnji i na vremenu koje ste mi dali.