Zahvaljujem, pre svega bih hteo da vas zamolim gospodine Orliću ako možete ovog puta da izbegnete svoj običaj, da ono što budem rekao, komentarišete, objašnjavate, tumačite. Naime, reči su moj zanat i njihovo značenje i vrlo ću ozbiljno shvatiti ako biste pokušali da ih vi protumačite građanima i prisutnima. Ono što želim da kažem ovom prilikom jeste da ukažem na činjenicu ako stvari nastave da se odvijaju tempom i na način na koji se odvijaju poslednjih dana, mi stojimo, saziv Skupštine stoji na izlaznim vratima. To je u izvesnom smislu prilika da se neki bilans napravi i ja ne mogu da se ne podsetim prilike pre 15 meseci, kada sam imao čast da kao najstariji predsedavam Konstitutivnoj sednici Skupštine i tom prilikom sam, neki će možda od vas toga biti voljni da se sete, rekao, izrazio nadu i ponudio ruku prisutnima kako bi srce ove države kucalo pod ovom kupolom, a ne na drugom mestu.

Pokazalo se međutim da je ta nada bila jalova, jer kako je neko rekao, zaista ne znam ko, ali je rekao, dobro, ponekad je lakše savladati robovlasnika, nego savladati roba u sebi, tako da vladajuća većina se opredelila da služi diktatoru, da služi jednoj apsolutističkoj vladavini umesto da imamo parlamentarnu demokratiju, koju Srbija zaslužuje i koju bi Srbija trebalo da ima.

Ono što je od početka počelo da se dešava, svi ćete se setiti, jeste da je sve krenulo naopako utoliko što su sednice počele da ne liče ni na šta. One su, pre svega, pogrešno zakazivane, uvek u poslednjem trenutku, uvek sa ogromnim dnevnim redom, bez ikakvog razloga, bez davanja mogućnosti opoziciji da se pripremi za sednice i da nastupi sa svojim razlozima. Umesto da sedimo ovde da kao prijatelji razgovaramo među sobom, razmenjujemo mišljenja, ukrštamo argumente i imamo na umu opšti državni, društveni interes, interes građana Srbije, mi se rukovodimo partijskim i ličnim interesom.

Posledica je ovo što smo dobili. Dobili smo, ja ću se možda malo grublje izraziti, parlament koji od svega još najviše liči na drumsku mehanu. Imali smo svađe, imali smo nadvikivanja. Imamo ih i sad, kao što čujemo. Čuli smo i psovke. Bilo je čak, setićete se, gospodine predsedniče, i šaketanja i fizičkih kontakata.

Ja se sa stidom i gađenjem sećam prizora kada su ovu salu preprečili policajci u civilu, odvajajući poslanike od poslanika i građane Srbije od građana Srbije i to smo doživeli u ovom sazivu.

Doživeli smo još mnogo toga što bih mogao da nabrajam, ali ću za ovu priliku pomenuti samo to da je mnogo važnije od te neke pristrasnosti kojom su sednice vođene, to što je među nama nastala strahovito duboka i nepremostiva podela.

Predsedavajući predsednik parlamenta za sve ovo vreme poslanicima vladajuće stranke nije izrekao ni jednu jedinu opomenu, ni jednu jedinu kaznu, a poslanicima opozicije preko 70. Prosto je nemoguće da tako bude.

U isto vreme, od amandmana koja je podnela opozicija usvojen je broj koji je ravan prstima na jednoj ruci, što je takođe vapijuća nepravda. Tako se ne pravi parlamentarna demokratija i to nije način na koji ova zemlja može krenuti napred.

Sramno je i štetno što mi nismo za sve ovo vreme posvetili ozbiljnu pažnju onim najvažnijim i najprečim problemima ove države, pre svega Kosovu i Metohiji. Imali smo jednu jedinu pravu sednicu o tome, a ni dan danas ne znamo ništa o Banjskoj, ništa o Radojčiću, ništa o onome što se ovih dana dešava, ništa o onome što nas čeka možda već do kraja ove nedelje i to je ono što se dešava kada se parlamentarna demokratija zameni apsolutističkom vladavinom i pokloničkim odnosom prema njegovom vođi.

Ja ću, gospođe i gospodo narodni poslanici, iskoristiti ovu priliku da prisutnog ministra finansija, dr Sinišu Malog, sad je naravno doktor, sud ga je proglasio doktorom, pitati po četvrti put - koliko je koštao spomenik Stefanu Nemanji, koliko je i na koji način isplaćeno iz državnih fondova ruskom vajaru Rukavišnjikovu?

Iskoristiću i priliku da gospodina ministra unutrašnjih poslova zamolim da, ako je tačno da njegov telohranitelj u Skupštini nosi oružje, tome stane na put. Skupština je sveto mesto. U nju se, kao ni u crkvu, oružje ne unosi.

Rekavši sve ovo, još jednom ponavljam molbu gospodinu predsedniku parlamenta da moje reči ne izvoli tumačiti i relativizovati, ni objašnjavati prisutnima i gledaocima ovoga prenosa.

Hvala vam lepo.

Zahvaljujem i molim da svoja dva minuta iskoristim koliko-toliko u miru.

Hteo bih da se pozovem na član 97. u vezi sa članovima 106, 107. i 109, treći o načinu vođenja ovih sednica Skupštine. Ovo govorim zaista bez ikakve strasti, potpuno hladno i da kažem numerički.

Reč je o tome da je na osnovu 45 pregledanih stenograma ustanovljeno da su opomene izrečene za 65 opozicionih poslanika, a jučerašnja sednica je dodala još jednu 66 i 67 je bilo udaljavanje sa sednice gospodina Jovanovića.

U isto to vreme, vladajuća većina i njihovi koalicioni partneri nisu dobili nijednu jedinu opomenu.

Očevidno je reč o jednoj neravnoteži, kriterijuma i o jednoj pristrasnosti da upotrebim pravu reč. Šta smo postigli? Postigli smo to da s jedne strane parlamenta sede tako reći „hor anđela“ koji nikada ne upada u reč, nikada ne dobacuje, nikada ne viče, nikada ne prekida sagovornike. S druge strane, sede izdajnici, lopovi, loši đaci, lešinari i hijene.

Šta smo postigli? Postigli smo da to bude jedna duboka podela u Narodnoj skupštini u parlamentu, ali ono što je mnogo gore od toga, je što je takva podela nastala u čitavom našem društvu, naši građani ove zemlje su podeljeni na ovaj način zašta zasluga pripada predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću. Hvala vam lepo.

Ja bih molio, da.

Zahvaljujem.

Mi smo danas, 4. jula, što znači da smo ušli u dvanaesti mesec trajanja ovog saziva. Pozivam se na član 109. koji govori o izricanju opomena narodnim poslanicima. Pozabavili smo se malo računicom. Za tih 11 meseci i četiri dana, vi ste, gospodine predsedniče, izrekli opozicionim poslanicima 66 opomena i u isto to vreme poslanicima…

Jel mogu sad da kažem šta imam, molim vas?

Nemojte mi uzimati vreme, molim vas lepo.

Pozivam se na član 109. Podsećam da je danas 11 meseci i četiri dana kako ovo zasedanje parlamenta radi. Vi ste, gospodine Orliću, za to vreme poslanicima opozicije izrekli 66 opomena u isto to vreme.

Hoću da to obrazložim, izvolite me ne prekidati. To je bezobrazluk.

Kažem da za to isto vreme poslanicima vladajuće većine niste izrekli nijednu jedinu opomenu.

Prekršili ste to i to znači da nijedan od poslanika vladajuće većine, ja im na tome čestitam, nije prekidao govornika u izlaganju, uključujući i predsednika.

Hteo bih da skrenem pažnju na tempo kojim odgovore izvršne vlasti na pitanja koja postavlja zakonodavna vlast stižu. Ti odgovori često izostaju, nekad kasne, a ima slučajeva kada, kad stignu, takvi su, da upotrebim kolokvijalni izraz – ne bi ih pojeo pas s maslom.

Meni se to dogodilo upravo sad, pre dva dana. Dobio sam odgovor na pitanja koja sam postavljao prvo pre dva meseca, pa ponovo pre dve nedelje, u vezi sa cenom spomenika Stefanu Nemanji, odnosno odredbom, klasifikacijom državne tajne, koja je stavljena na taj podatak. Pitanje je bilo upućeno Goranu Vesiću, trenutnom ministru za građevinu i nakratko doktoru Siniši Malom, ministru finansija.

Odgovor koji sam dobio je uvredljivo glup. Goran Vesić odgovara da Ministarstvo za građevinu nije nadležno za državnu tajnu, što bi, naravno, znao svaki šimpanza.

Znate, ta odredba o državnoj tajni je Uredba koja je doneta 20. maja 2013. godine, sa potpisom Ivice Dačića. Ona ima osam odredbi. Ni jedan od slučajeva kada se državna tajna stavlja. Ni jedan od tih slučajeva ni blizu nije u vezi sa spomenikom Stefanu Nemanji.

Zato ja sada preusmeravam ovo pitanje sa ministara Vesića i Malog, koji su kao ona deca koja kada se uplaše žmure i misle da su nevidljiva i upućujem ga predsednici Vlade, jer ona mora biti ono što se zove ovlašćeno lice javne vlasti.

Drugo pitanje tiče se glasova koji se u poslednje vreme čuju u stručnoj javnosti, koji su prodrli na društvene mreže, a potvrđuju ih i neki ozbiljni privredni krugovi, a tiču se internacionalnog globalnog fonda „Blek rok“. To je jedna, za one koji ne znaju, svemoćna internacionalna kompanija čiji je kapital preko tri triliona dolara i koja je upropastila neke zemlje kao što su Pakistan, Argentina, da ne pominjem.

Ovi glasovi koji se šire toliko su opasni da bi trebalo da ih premijerka, a njoj upućujemo ovo pitanje, demantuje, istine i mira radi. Ja to činim blagovremeno i u dobroj veri.

Naime, priča se da je ta kompanija koja u Beogradu širi svoje poslove u poslednje vreme otkupila odnosno preuzela spoljni dug Srbije koji u ovom trenutku iznosi 34 milijarde evra, sa izgledima da dostigne 40 milijardi, a za to je Srbija morala nešto da založi. Ono što je Srbija tu založila mogu biti samo rudna bogatstva, energetski potencijal, poljoprivredno zemljište.

Drugim rečima, i „Beograd na vodi“ i PKB, sve su to sitnice u odnosu na ovo. Ako je ova vest istinita, mi smo onda zadužili Srbiju do svoje unučadi.

Ja bih molio da mi odgovor, odnosno demanti ove vesti odnosno glasa da predsednica Vlade Srbije.

Najzad, hteo bih da se pitanjem obratim ministru unutrašnjih poslova, Gašiću, koji je ovde nekoliko dana, sa više ili manje uspeha odgovarao na primedbe i prigovore o njegovom poslovanju. Pitam ga – da li je svestan šta je učinio onim što je ovde izgovorio, pred svima nama i pred milionskim auditorijumom, rekavši da se ubica Olivera Ivanovića zna i da se nalazi pod zaštitom, nije rekao jedne strane države, nego je rekao Nemačke. Na šta je posle 24 sata usledio šamar iz nemačke ambasade i taj šamar nije pao na čisto liste Bratislava Gašića samo, nego je pao na lice naše zajedničke domovine, na lice ove države.

Da čak nije kriv ni za „Jovanjicu“, ni objektivno odgovoran za ove zločine odnosno ubistva koji su se dogodili, da nije kriv ni za šta, samo to što je uradio u ovoj prilici, pred svima nama, dovoljno je da ne bude dostojan da bude ministar unutrašnjih poslova ove zemlje. Zahvaljujem.

Hvala.

Ja moram sa izvesnim gađenjem da kažem da je ovo što je rekao poslanik presna laž. Ja sam u stanju to da dokažem pasošem, u kojem su pečati. Ja sam bio na službenom putu u Hilandaru. A ako vi možete da dokažete da sam ja prisustvovao tom mitingu, a kamoli da sam na njemu govorio, ja ću se povući iz ove Skupštine.

Jeste li vi dopustili ove gadosti, gospodine predsedniče?

Pre svega, meni se ovde suprotno Poslovniku i suprotno pravilima koja bi vi trebalo da sprovodite, obraća direktno.

Drugo, obraća mi se neverovatnim, odvratnim lažima.

Ja sam 1968. godine bio protiv Komunističke partije tadašnje. Sedamdesetih godina sam bio jedan od tzv. „Peticionaške inteligencije“, potpisujući peticije protiv Josipa Broza Tita i štafeta i ja danas to moram ovde da govorim.

Bio sam među onima koji su pravili opoziciju komunizmu u ovoj zemlji, i sad će meni ovo ovde preko puta da kaže da sam bio komunistički glavosek!

Vi ste, gospodine predsedniče, dopustili ovakvo nedostojno ponašanje. Mene je strašno sramota što moram da učestvujem u ovoj vrsti rasprave.

Evo, čujete ovo. Jel čujete? Moram iskreno da vam kažem – stidite se.

Zahvaljujem.

Hteo bih najpre odam priznanje predsednici Vlade što je povukla svoju neprikladnu izjavu, ali bih isto hteo da kažem što se tiče profesora o kojem je bila reč, da on ima pravo da promeni mišljenje. On je verovao da su upotrebljive takve brane, ali je tokom prakse se uverio da to nije slučaj i onda je postao ubeđeni borac protiv toga.

Ja intervenišem po članu 106. koji zahteva da se držimo teme. Tema je koliko se sećam odgovornost ministra Gašića. I ministar Gašić je danas govorio o Krušiku, govorio o oslovljavanju nadimkom. Od početka ove rasprave zadržali smo se na onome, što ja mislim da treba da bude predmet, a to je slučaj otkrivanja ubice Olivera Ivanovića, intervencija nemačke ambasade i pitanja koja je postavio poslanik Aleksić, šta je tim povodom preduzeto.

Zato vas molim ako možete gospodine predsedniče Skupštine, da vratite raspravu u njen zakonit i ispravan tok. Hvala vam.

Hvala vam što mi dajete reč, ali moram prosto zato što je sada predsednica Vlade pomenula 2006. godinu i pregovore koji su vođeni. Učestvovao sam u tome. Govorim iz prve ruke.

(Nebojša Bakarec: Ti si doveo „Rio Tinto“.)

Molim vas da ućutkate ovog čoveka.

To je bilo 2006. godine. Ja sam kao savetnik premijera primio jednu delegaciju, to nije bio „Rio Tinto“, nego je bio „Junajted majnum“, jedan Australijanac, jedan Englez i čini mi se jedan Amerikanac. Tražili su dozvolu ne za litijum, nego za istraživanje nikla na Mokroj Gori. Ja sam ih primio. Otišao sam kod premijera, preneo sadržinu razgovora, premijer je rekao da o tome govora nema. I to se nikad nije desilo. Oni jesu nudili milijardu dolara, odnosno rekli su da će prihod za državu biti milijarda. To su prosto činjenice iza kojih ja stojim. „Rio Tinto“ uopšte tad nije bio u igri i bilo je reči samo o dozvolama za istraživanje, da se zna šta zemlja ima i čime raspolaže, a ne da neko kopa i eksploatiše. Molim vas da se ovo prihvati kao sušta istina. Stojim iza svake reči koju sam kazao.